Matija Beckovic

Volim te

Izmedu dva uporednika dok provirujem glavu
Izmedu dve žiške u slepoocnicama
U pauzama dok radnici piju cadavo mleko
I prašnjavi maslacak lepi se za plucna krila
Dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
Izmedu dva daleka poredenja
Volim te.
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
I sloj vazduha se na lepe senke cepa
U mašineriji noci
Moje srce je slicno kompresoru
Naklonjenu svemu što nema veze samnom
Dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te.
Rudnici kamene soli u mom srcu
Zora lomi sude od porculana
Kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
Postacu prašina ako voliš prašinu
Ti koja me tudim imenom zoveš
Volim te.
Dolazi prolece i jednu pravu damu
Niko ne može zamisliti bez pudlice
Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
Ja ne znam put - krijem se u tvojoj senci
Ja sam tvoja senka i noc je moje carstvo
Svet me izgubi, ali ti me dobi
Volim te.
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
Pokvareni andele; o, sneže u avgustu
Moje su ruke ostale oko tebe kao obruc
Ljubomoran na vazdušni pritisak i vodu
Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
Odavno vec svojim ocima ne verujem
Volim te.

Poeziju više niko neće pisati

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Izmedju poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predvidjali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrdjene.

U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni čovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.

KAD BIH ZNAO DA

Kad bih znao da bih se ponosno drzao
Na robijama i pred sudovima:
Zario bih, palio, i sve izdrzao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam cusnuo i sam omcu namakao:
Vecnosti bi se moja dusa dokopala
A moj dzelat bi za mnom zaplakao!


Al bojim se da bih poceo da molim
Da placem, klecim i sve da izdajem,
Da bih sacuvao samo zivot goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

VERA PAVLADOLJSKA


Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

Kad dođes u bilo koji grad

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

SLAMKA


U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome zivotu
Cistaja djevo i najredji cvetu
Poslednje sto si ti od mene cula
Bilo je: ” Volim te
Najvise na svetu! ”

Ali na cemu bi onaj sto ne ume
Vise ziveti odrzao sebe
Da mu usnama sto se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec:
” I ja tebe! ”

Onaj sam kog volim

Mislim na tebe
da bih znao ko sam
Da te zaboravim
ne bih znao gde sam.

Znam da sam tamo
gde za tobom cheznem
Drzhim te na umu
da se ne izgubim.

Onaj sam kog volim
Taj sam na kog mislim.

U strasnome casu

U strasnome casu - pod omcom, pred puskom,
o svom drzanju dok razmisljam muskom,

strah me, u panici, u to zadnje vece
da ne kriknem nesto sto vec neko rece!

Sutradan bi pisalo u mom nekrologu-
sa tudjom slikom i greskom u slogu:

"I ispod vesala sve sto nam je rek'o
davno pre njega - rece drugi neko!

Sve sto je psovao, sve sto pljuvao je,
sve to nije nista, sve to vidjeno je!"

Najbolje je pucati u glavu


Najbolje je pucati u glavu,
neki pucaju u grudi.
Ja mislim da je najbolje u glavu.
Ako pogodite u nogu, morate opet u glavu.
Zato je najbolje odmah u glavu.
Nije dobro ni u ruku. To je najgore.
Najbolje je pravo u glavu.
Dobro je i u srce, kad se pogodi
glava je veca od srca. To je sigurnije.
Zato ja svima iskreno savetujem - u glavu.
Najvece pohvale dobijaju se ako se pogodi direktno u glavu.
Dogodi se da nekoga pogodite u ruku ili u grudi,
a on vas moli da mu pucate u glavu.
Zato je najbolje odmah u glavu.
To je moj savet.

Ti si moja

Prostori kao akvarijumi i pošumljena nebesa
Moj potiljak pun otisaka tvojih prstiju
Moje srce dignuto u termometru kao krv u zločincu
Moj jauk oberučke zavitlan u nebesa kao kladivo –
Evo vraća mi se kao ptica pogođena strelom
Rastu zelene uši zidova visoko kao bršljeni
Manijak u bašti ždere pomrčinu
Dete ugrožno svetlošću – tačko veća od kruga u kome si
Kao što su nebesa topla od jedne malaksale ptice
Kao što mrtvaci odolevaju želji za bližnjima
Kao što grom svoj teret u nebu istovara
Kao što ljubavnici učiniše zemlju toplom i tako blagotvornom
Idealni neskladu, ljubljena
U imaginarnom avionu nad mojim ponorima
Izmišljajući, ja te učinih nemogućom.
Uzalud smo zajedno kao dve šine
I dva jauka se negde sastaju mi nikada!
Moja mašta na nekoj drugoj planeti izaziva požare
A u istom trenu je pred tobom tako savršeno nemoćna
Lažni i istinski pesnici u istim bolovima
Već sam vazduhu već sam vodi probio uši pričama o toj ženi
I sve što je patilo mora da je na mojoj strani!
Poklanjam ti svoje uči od hroma i sitnog stakla
I tu pred tobom se uz urlik u zemlju zakopavam.
Plod se u tebi rasplamsava posle ljubavi.
Sve je manje mog srca kao mastila u mastionici
Nečitkim rukopisom, okolnim brdima, susednim državama,
Čime god stignem ja te opisujem
I tako nedostojno govorim o tebi
Različitoj od svakog poređenja.
Ali uvek postoji nada
Na ulazima u polja
Izdvojena kao ludnica.

Ti si moja, ipak

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim

СУЗА НА ПУЧИНИ

I

Нестајем у подне кад она губи сенку
О саће од црног млека у ушима
Сва прашина неба недостојна њеног пудера
Она ми даје отрова у пољупцу

Та курва то слатко ђубре које волим
Али не смем да признам јер ће ме оставити
О звездо прослављена на рачун ноћи
О моје лице опрано сузама

Орао који пропада низ провалију у ваздуху
Пре земље неће ништа додирнути
Дубоке су сви ствари док падају
Као птица која путује кроз камен

Љуби док погледаш срцу док те изда
Док изучиш школу коју цитирам
О ружни снови где се састајем са биљем
У дволичности се чува право лице

II

Ко тебе заволи тај ће закаснити
Да се на време лечи и да се поново роди
Ти која ми се привикаваш као пливачу вода
Разједајући ране горком сољу

Огромни материјали за једну песму
Тај неред у сну превелики за моју главу
Један лудак тврди да те више воли
Земља ће се окретати док паднемо у несвест

Језик сиромашан пред њеним очима
Моје метафоре као њене огрлице
И минђуше у њеном уву од седефа
Жар лудака искоришћен као гориво у ракетама

О црни дане осветљен снеговима
Као уловљен на своју крв патим
О црна птицо намењена небесима
Уместо душе уместо формуле

Написани славуји превртљиви и дволични
Раде инсекти као звери у мраку
Док се лифтом спуштам у њено црце
И моја крв слази на мраз испод нуле

III

Биљке се гурају да продру на ваздух
Узалуд је чупам из дубоке сенке
Једно дрво ми даје трансфузију крви
И уши горе као два пламена

Шумо где ћу стићи одјеке свога гласа
Пљуште птице којима се умивам
Нездрав пламен се повија у срцу
Душо загађена погрешним лечењем

Славуј се у срцу ломи као суза
Док ја славим својим недостацима
И цвет окреће време наопако
Бојим се да је сањам док је гледам

Распада се звезда та рана ваздуха
И наместо ње се појављује рупа
Она се пролепшава да би ми пркосила
Слична белом дрвету у води

Водо дубока као неталенти
Један живац држи хигијену у поезији
Стазе у парковима имитирају путеве
И реч нас узгред одводи у будућност

IV

Оно што преко ноћи предузимам
Када ме пре писања сврбе прсти
Као птица непобеђена пепелом
Крст на гробу се супроставља ветру

Кад заједно с водом испаравају звезде
И ране хлади алкохол који ветри
Могу бити професор својим душманима
Који ноћас стрепе да нешто не напишем

Рђају меридијани у бистрим водама
И као златни конци пуцају у леду
Моја крв се бави забрањеним послом
Док звезде таму лажно представљају

О драги људи у њеном животу
Остаће закопани у мојим устима
Моје камено срце у земљи као дукат
Одолеће влази и љубавној инфекцији

Несрећне птице се лече висинама
О злато што изнутра пролепшаваш земљу
Док разводе струју из моје љубави
Што је мени рекла као да је закопала

Јер шта сам ја у њеном животу
Она је прочитала моју таму као буквар
Док гони своју сенку око света
И моја крв црта оно што напишем

Lelek mene

"…Ako nemas zasto umrijeti
Nijesi se trebao radjati.
Ako ne znas zasto si se rodio
I za pravu smrt si zakasnio.
Cilj ljudskog zivota je nesto
Zbog cega ces zivot prezirati.
Kom je zivot najvisa svetinja
I sve ono zbog cega se zivi
Sve to nije dostojno zivota
Zbog toga se ne moras radjati.


A ko se god rodi bez razloga
Bez razloga mora i mrijeti.
Svak se odje s razlogom radjao
Znao sta s zivotom i smrcu
Jedino je to dostojno ljudi!
To se dobro znalo i pamtilo
S kojijem smo pozvanjem stvoreni.
Nije bilo ove pucibruke
Ni toliko suvisna naroda
Koji ne zna ni sta ce na zemlji.
Ni ko ga je ni zasto stvorio.
Radjaju se i zale da umru
A ne znaju ni sto su zivjeli!


Sta ce ljudi toliki na zemlji?
Ideja je ljudska ponizena!
Svaka vjera tako ce propasti.
Svaki smisao tu ce postradati.


Velike je tajne vazda znalo
Malo ljudi - i dok ih je malo
Onda svaki mora biti pravi
Kad su pravi - dosta ih je malo.


Sta će ovaj bozji gamiz ljudi
Kao neka nova vrsta muve?
Cemu sluze slijepi narodi?
Skoro ce ih i zaprasivati…!"

Uz vino

Uz vino gubim volju za zivotom
I zelju da umrem, evo, odmah potom.

O, prepelico nad dalekim zitom
Sto okreces brda, a i mene pritom

Patim iz straha da cu tek da patim
I svejedno mi je, evo, odmah zatim.

К А Р А Ђ О Р Ђ Е

Да ли овај споменик
Овде стално стоји

Пита на Врачару
Код бронзаног Карађорђа
Босјак ходочасник

Зна да је годинама
Чамио у подруму
Окован синџирима
Мисли да је наишао
Баш кад га изводе у шетњу
Петнаест минута дневно

Обрадован одговором
Одлете у своја брда
Да пренесе радосну вест

Ако он стоји
Да и они стоје
Ако је његово име
Уклесано у камен
Да нису безимени ни они
Ако је он на слободи
Да јој се надају и они.

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
Osecamo nebo kao krov nad glavom.

Ustajemo naglo, nekud odlazimo
I prolazeći tako prolazimo.

A negde nas čekaju Veliki Antili
Gde nećemo nikad biti nit smo bili.

Kažem ti tiho: ništa nam ne treba
Ali više nema ni tebe ni neba.

Tugovanka za Verom Pavladoljskom

Ne mogu da zaspim
a ni da se probudim;
jedino tebe nema
a samo ti postojiš


Više je biti pesma
nego pesnik;
a biti ti više je od oboje

Na terasi

Plamti naš jasen i šib žuti
i nagone me da mrmorim
(dok mi lepota oči muti)
zar sve to treba da pregorim?

Al ako bih se zbog čega
bacio lastom sa balkona
bilo bi zato što posle svega
taj šib i jasen ne gleda ona

МАЈКА-М. Бећковић

Је ли још жива
она ваша сестра,
код које сте одлазили
сваке недеље
-питам Патријарха Павла.

Умрла је одавно,
али то ми није сестра,
него сестра од тетке.
А тетка ми је мајка
која ме је подигла од колевке,
када се преудала она
што ме је родила.

И сада ја мислим
-када променим светом,
да ћу прво видети тетку
које сам се највише ужелео.
А за остале у царству небескоме
има времена..
Да се видимо и поразговоримо
од Аврама до Исака,
до четвородневног Лазара,
моје крсне славе.

Видећу и Светог Саву
и цара Косовскога,
и друге свете
из рода нашега,
који су одбранили образ Бозији.

Видећу и мајку,
ако Бог да,
и ако ме позна...

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА



Ја ти не дођох, брза помоћнице,

Да би ми отсечену шаку замирила,

Нити да те носим кући, Свемоћнице,

Да би завађену браћу измирила ...



Ишчупане су ми руке из рамена,

Кућа раскућена, а браћа поклана,

Па сиђох до свог најдоњег камена

Да себе тражим, Мајко са три длана.



Једино овде, Царице Небеса, -

На мом језику се моли без застанка,

И не лаже ништа, и не једе меса,

И осам векова пости без престанка.



И кад би ми земљу и језик збрисали,

Све, сем ове стопе на којој сад стојим,

Знам: још се из људи нисмо исписали,

А док тебе има да и ја постојим.

Пророчанство језика

1.

Ни један геноцид се не може разумети. Ни геноцид над српским народом не може стати у људски мозак. .
Једна од окосница „КАЖЕ“ је пророчанство језика. Погледајте само како се јаме зову и замислите зашто се тако зову. Рцимо: Јадовно. Тако је названо пре поклања у II светском рату. Значи није именовано оно што се већ догодило, него је предсказано оно што ће се догодити. Да је крштено после злочина, не верујем да бисмо показали такву проницљивост језика.
Таквих примера има много. Једини преживели из Глинске цркве зове се Љубо Једнак. Онај који је бранио једно од најсветијих начела свога народа звао се Гаврило Принцип. Онај који је извео војску и народ из отаџбине звао се Радомир Путник. А тако су се звали и пре него што су своја имена доказали и оправдали. Као да име предодређује судбину, а живот иде по плану језика


2.

Недавно је пронађен усташки документ из којег се види да су усташе још још пре рата, дакле пре оснивања НДХ – направиле попис јама у Херцеговини са прорачуна колико која може да прими људских тела. Тај план су касније и испунили, а запремину погодили. Тако су јаме постале етнички чисте, а јамографија незаобилазна за изучавање судбине српског народа.
Невине жртве су једини мотив уметности, једина брига језика, тема сваког озбиљног разговора Никад нико није страдао на правди Бога, а да неко није видио. И да после није живео једино зато да би о томе сведочио. Многи су се само зато и родили.
Залуду је јаме бетонирати и прећуткивати. Земља се не може смирити све док жртве које су у њој не изађу на видело.
Битку са невиним жртвама нико није добио. Она се може окончати само признањем и покајањем. Докле се може искривити душа и поклекнути ум - најбоље показују они који у наше дане лицитирају бројке невиних жртава.
У том посртању дошли су до броја 40000 жртава и тај број им се чини мали. Готово као доказ да су невини, да нису убили никога. А замислите како бисте се осећали да сте убили 40000 птица или мрава. . .


3.

Моја је најдубља вера да највеће духовно благо једног народа чине његове невине жртве.
Нико се није показао јачни и моћнији од невиних жртава.
И међу невиним највеће су оне због свог имена и рођења. Ту су се са Јеврејима, страдалницима без премца и поређења, својом невином крвљу придружили и Срби. Тим жртвама смо навише дужни.
Срби имају неизбројне жртве које нису именовали. Невине жртве могу сачекати свој народ. Можда оне и одлучују кад ћемо их се сетити. Што их се пре сетимо, пре ћемо постојати. “


(Матија Бећковић)

SONET

Orfeju gorki gori tvoja frula
Pokreće predele pepela i pića
U sedam rupa grob sedam vlašića
Svira kroz uštap slavu mog rasula.

Vrt crnog cveća pod pepelom cveta
Žestoka ustoka tamni jug ispira
U tuđini tugi grob mog oca svira
U zarazne trave iza celog sveta

O bože me večeras u polju
Kada odsvira moju gorku bolju
I pepeo me ispuni do lica

Pogodio metak lutalica
Što od iskona bez zvuka i puta
Za nekim čelom po Srbiji luta

1959

DVA SVETA

I uskoro ćemo, taj dan doći mora,
uputiti molbe upravi zatvora —

da nas liše straha, slobode i zime
i na robiju tešku da nas prime!

A kad nas u lance bace i povežu,
neka svet izgubi sramnu ravnotežu!

I od dva sveta što svet ovaj čine,
nek svet robijaša bude svet većine!

A čuvari nek nas, iz straha, il srama,
jedne noći mole da budu sa nama!

CETINJE

Ja imam jednu predstavu detinju
Da sam živeo nekad na Cetinju.

Pamtim svako lice što sam tamo sreo
I grob kome sam se u vedri dan peo.

I svako jutro čim bih progledao
Prvo bih tome grobu pogledao.

Ali kao da više nema ni Cetinja,
Niti ima mene, ni mojih svetinja.

(Pa više nemam kuda ni krenuti,
Niti imam k čemu glavu okrenuti.)

Kao da su sreće i nesreće moje
Vezane za mesta koja ne postoje.

I kao da se sav moj život zbio
U gradu u kome nikad nisam bio.

ĆERAĆEMO SE JOŠ

Ćeraćemo se još
Sve može biti
Sem da se nećemo ćerati

Ovo što smo se ćerali,
Samo je uvodno ćeranje,
Predgovor glavnom ćeranju

Sve ima svoj kraj
Sem ćeranja

Iz raja smo išćerani
Ali iz pakla nije niko
I niko se nije ćerao toliko
Da se nije mogao ćerati više

I koliko se god ćerao
Nije do kraja doćerao

Na mladima ćeranje ostaje
Ćeraćemo se još

Ali se više nećemo ćerati
Napamet i osumice
Brže — bolje i kako bilo
Tek onako od duga vremena
Na pola srca
Nadvoje
Natroje
Svako na svoju stranu
Ne znajući šta bi drugo
Pa ajde da se ćeramo

Nego ćemo se ćerati pametnije
ledene glave

Po planu ćeranja
Koji smisle najmudriji
Ćerolozi
Sa katedri za ćerologiju

Onaj ko hoće danas da se ćera
a ne prati razvoj i domete
ćeranja
Nema šta da traži
Na ćeralištima i ćerijadama

REČE MI JEDAN ČOEK

Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i viđet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče — jes bogomi, — ama veliš li — velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve ćićera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne bi vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče — jes bogomi — e vidio — vidio,
jes — nes, dana mi današnjeg,
more li to bit — more.

Te živni, živni, nećemo nikad,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to i u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca, glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago — da izlaže kolač,
a ne vjerujem bogomi,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj — moj bogomi — ama neka,
e kad je tako — vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to — kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to moze desit,
vjeruj ga — taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade ćić na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš — velim bogomi.

Tučismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nešto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izliže i istanji,
na kule na vile,
da se spuze ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilež, prosula se famelj,
desetoro onijeg piža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li — jes, nije čoče — jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup život,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes — ako nije.

Te ti on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rašta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prođe dan i noj, dvije poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore — ogranu bogomi,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primijenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o svome jadu,
ali kad navali priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu,
a nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit — može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
i mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornoga mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima ise u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.

UNUK ALEKSE MARINKOVA
PLAČE NAD CRNOM GOROM

Kaka Crna Gora, kaki jadi?!
Crna je Gora bila, pa je nema!
Crnogorsko ga bi, pa prođe!
Ko i sve što prolazi,
I njoj ga šorak donio!
Sve u svoj vakat, pa i ona!
Kad je sebe to bilo?!
Postoje samo planine —
U kojima su nekad živjeli Crnogorci!

A nijesu živjeli no se rađali,
I to iz kamena!
A iz kamena se rađa —
Ono što je tvrđe od njega!
Kamen ti je ljucka kolijevka,
A planina gospocka stolica!
Šta sad da se čini,
Kumim ti stope kudijen ideš,
Kad ni planine više kijesu,
Ko što su nekad bile,
No se nešto smanjile i pokunjile!?

Dosta im je i bilo da se rode,
A bogatu svijetu nije,
No oće i da živi!
Ko, kleti, imaju i od čega i na čemu,
Pa im nikad nije dosta,
A Crnogorci nemaju,
No ig jad jadu dodaje,
A ko nema odšta da živi,
Taj jedini zna šta je život!

A nijesmo bili siromašni,
Dušmanin ni bio siromašan!
Siromašni su đe ima bogatajeg!
Sramota je ođe biti siromašan!
Siromašni su bez mrsi ljucke,
Bez dva prsta nosa,
Ođe nije bilo druge sirotinje,
Ni drugoga bogastva!
Poginuo je ko rz izgubi,
To je jedino i imo,
I mogo izgubit,
Nije mu trebalo crnje pogibije!
A za vagan su se borili —
Oni te su takve bitke izgubili!

Pjesme i povjesnice su život za Crnogorce!
Tek kad se u njig presele —
Žive ko pravi ljuđi!
Zato toliko itaju,
Da se u njig sklone i spase!
A život je taman dosta,
Svak ko je stigo da u boju pogine!
Umire se da se pjesma rodi,
A pjesmi se lako rodit nije,
Kad se rodi — više ne umire!
Planine su rasle s našom pogibijom,
Sad se ne gine pa se urastaju!
A ginuli smo i sebe zamijenili,
Mimo ijednoga naroda,
Svakome je bilo žalije u dobru,
No nama u zlu poginuti!

A tamo đe je slavno poginuti,
Ništa drugo ne može bit slavnije!
Kome slava i sablja priliče,
Bogastva mu druga ne pristoje!
I ne zna se kako je ko živio,
Ali se pamti kako je ko umro!
Nikakoga života ođe nije bilo,
niti smo mu davali da zine!
Sve je moglo biti i ovako i onako,
Ali izginusmo ko što smo obećali!
Samo smo u smrti bili pravi,
A u svemu drugome nevješti!
Ne bismo se da pobijedimo,
Nego da što više izginemo!
Umirati mogu samo živi,
A živjeti mogu samo mrtvi!
Grobovi su crnogorske kuće!
A šta se ovo zove,
I na što ovo naliče,
Nema veće žalosti i nesreće,
No umrijsti ili poginuti!?
Postali smo i mi ko i drugi,
Pa imamo i od šta živjeti,
I u što vjerovati,
A u vjeru i žrtvu za vjeru,
Vjerovo je oni što je moro,
Što nije mogo birat!

Drugi misle da neće mrijeti,
Crnogorci smrt pravu biraju!
A ko Boga moli da ne umre,
Najsramniju smrt je izabrao!
Od bolesti ko mre, u postelji,
Nije umro no živ istrunuo!
Crnogorci pošlje smrti trunu,
Ako išto od njig preostane!

Crnogorci su odvajali od drugijeg,
Dok su odvajali —
Dotle su valjali!
Kako da valjaju,
I kako da ig bidne,
Ako su svi jednaci?!
Nema više preše za Crnom Gorom,
Ni za njenijem bojevima,
Ove bojeve te se danas biju,
Mogu i drugi biti i dobiti,
I to bolje od Crnogoraca!

Bili su najbolji dok ig je bilo!
Bili najbolji u najbolje vrijeme!
Bili najbolji kakvi su goj bili!
Kad se znalo ko je zašto?!
Bilo ig je kad je trebalo!
Imalo ig je kad se ginulo,
Sad se ne gine pa ig nema!
A i šta će kad se ne gine?
Ginuti se ne može,
A živjeti može bez Crnrgoraca,
Ko što se i živi sve u šesnaes!
Drugo vrijeme traži druge vještine,
A drugi su bolji u tijem svojijem vještinama,
A đe su drugi bolji —

Tu nije mjesto Crnogorcima!
A da se i u tijem današnjijem izvještimo,
Pa da bidnemo taman ko i najbolji,
Ne big ti dao tranju tranjavu,
Ni za takve vještine,
Ni za take Crnogorce!

Nema više takoga boja,
Ni takoga krvnika,
Da bi vrijeđelo biti Crnogorac!
Zato ig i nema!
Ne može jedno bez drugoga!?
Šta će Crna Gora bez sebe same?
Bez bitaka nema ni junaka!
Bez junaka nema ni pjesama!
Nit slobode ima bez dušmana!
Nema ljepše smrti no u boju!
Nema Crne Gore bez Turaka!
(A neka ig vrnu — Pa će je jopet biti!)

Ne mogu Crnogorci postojati —
U svakome vremenu!
Bili, pa ig nema!
Taman nek ig nema!
Taman su učinjeli!
Što bi od svega što je valjalo,
Jedino bilo Crnogoraca?
Ko da samo njig nema?!
Bilo je i Boga,
Pa vele više ga nema!
A bolje je i da ga nema,
No da nije Bog!

Nema Boga čim nema Crnogoraca,
Ne može ni Bog postojati sam!
A nije ga ni bilo što je njemu milo,
Nego da bi ljuđi bili ljuđi,
A njemu je lakše da ga nema!
Živio je svijet i bez njig,
Pa će i jopet,
Samo u ove orlosjedine,
Nije niko sem njig,
I neće više nikad niko!

Bilo je kako više neće biti!
Pa iako neće,
Dobro je što je bilo,
Kod mlogijeg nije ni bilo!
Čim je bilo tako kako i bi,
Onda bolje nije moglo biti!
E se pjesma ne može dopisat,
A kamoli pisat ispočetka!
A viša je sreća što je bila,
No nesreća što je više nema!
Ne brižimo šta je š njome bilo,
No brižimo šta će s nama biti!

Nekad čapra crnogorska,
Nije valjala nako za rašeta!
A drugijeg je valjala za mješine,
Održala bi špirit,
Pa im evo ništa ne smeta,
No ćetaju ko blagovijes!
Tade ni nijesu manisali,
No ne svak prisvajo!
A i što je bilo nije se daljilo,
A sad još i pridižu,
Iznaode ko bojadžije!
Kore ne da ništa ne radimo
Ko da smo kad što radili?!
Sve što se ođe može raditi,
To mogu žene i đeca!
Drukčija je naša dokolica!

Da bi Crna Gora bila Crnom Gorom,
Ništa više njoj nije trebalo!
Da joj je trebalo,
Davno bi uzela,
Kad je bila kuvetnija!
Ona nije mogla bit bolja,
Ni drukčija — nako crna!
Da je mogla ona bi postala!
Ono čega nema — to je njeno!
Nemanje je svo njeno imanje!

POSLEDNJE PITANJE

Od pamtivekova do dan-danas
Neka je beda padala na nas
Gde je kraj izdavanja i prodavanja
Beše pitanje svih pitanja
Al da je kucnuo i Sudnji čas
Shvatismo tek onda kad svi uglas
Zavapijasmo: "Pošto smo danas?"

ZATVORENIKOVA PESMA

Zatvorenik iznenada pušten na slobodu
Stoji na livadi ispred tamnice i zaklanja sunce rukom.
Kao gost kome se niko nije nadao
Banuo je i kao grom privukao pažnju svih predmeta.
Čitava je zemlja pod njegovim nogama,
Ali on se boji da bude suviše radoznao
I posmatra tek malo oko sebe.
Na tih nekoliko koraka uokolo primećuje
Da je svaka travka sama i različita.
Svaki trun, ogrebotina na zidu, za njega je upadljiva i značajna.
Svaki pa i najmanji list
Uperio se na njega celom svojom veličinom.
Čak ga i jedan leptir primećuje
I iz čitavih nebesa sleće mu na rame.
Odavno se u zatvorenikovom životu nije desilo ništa značajnije
I on se oseća uvažen i zbunjen.
Zatvorenik sluti da ga neko uporno prati
I samo što je pomerio glavu uočava:
Suncokreti iz obližnjih njiva posmatraju ga
Prvo dugačkim stabljikama koje vire iza plotova,
A onda cvetovima!
A cvetovi prvo žutim lišćem po obodu pa tek onda
Crnim i krupnim semenjem u sredini!
Povrh svega, tu na očigled zatvorenika,
Jato ptica sleti na suncokrete.
To je bilo već malo isuviše
I on protrlja oči.
Da ne govorim o maslačku koji se pomolio
Tu pored sivih nogu bivšeg sužnja
I o celoj zemlji iz koje se pomolio.
Ko bi opisao pogled staroga oraha
Ili oraha i obližnjeg hrasta zajedno
I pogled celoga sveta iz hiljadu oblika i boja
Kao iz hiljadu topova uperenih na usamljenog čoveka —
Koji se sada čudi kako sve to nije primećivao
U ono vreme kad je kao mladić boravio među njima
I kad je kroz najgušće šume pune krila prolazio ravnodušan.
I kada nije primećivao ništa manje od brda ili ptice,
A sada mu se čini da se nikada ne bi ni nagledao njenoga perja.
Zatvorenik shvata da on vidi samo očima,
A priroda svakim predmetom, a svaki predmet celim svojim bićem.
Njega plava boja uočava sasvim plavo, —
Otvoreno žuto otvoreno žuto, crna crnje,
Čak jedna od boja potpuno bezimena nalazi za shodno
Da se izdvoji i da ga posmatra neodređeno.
On sklopi oči i pokuša da se sabere.
Odjednom se zatvorenik koga niko nije sačekao pred tamnicom
Užasnu od pomisli da ga taj svet opet lišava slobode,
Da postaje robom svemu tome što gleda,
Da njegovo divljenje osporava njegovu slobodu,
Da ponosan čovek ne može voleti,
Da se samo menja mesto njegove tamnice,
Oseti se slugom, oseti se sužnjem; —
U polju koje je u zatvoru nazivao slobodom.
Tad gledan iz hiljadu cvetova pade ničice na zemlju.
Pored njega je prvi put posle toliko godina njegova senka
I on je poslednjom snagom miluje.
Čitava priroda ne skida sa njega svoje stražarsko oko
Sve dok ne sklone u zemlju telo pobunjenika
Koji godinama nije video svoje oči.
Njegova glava ležala je okrenuta brdima,
A iza brda, kao pucanj, pružalo se more,
Koje je ovu sliku videlo već mnogo puta
I koje se odavno povuklo u svoje prividne granice
Da dočeka dostojnog pobunjenika
Kome bi služilo i pomoglo
Da ne padne
Makar dok more ne skonča.

Matija Bećković

Rođen 29.11. 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Prvu pjesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u „Mladoj kulturi“. Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“. U Zagrebačkom teatru „ITD“, „Kazalištu mladih“, „Jazavcu“, „Teatru MM“, Srpskom narodnom pozorištu, „Klubu M“, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima. U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija „Beograd nekad i sad“, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za djecu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine. Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) „Gorski vijenac“, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramska poema „Če – tragedija koja traje“ (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački jezik (Che-tragodije, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970). Zapisi iz knjige „O međuvremenu“ prevedeni su na engleski pod nazivom „Random Targets“ 1970. godine. Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd. Za poemu „Ćeraćemo se još“ dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine.

Ogledalo

Kad smo oslobodili Beograd
odvedoše nas u crkvu Ružicu
Da se pričestimo.
Ali pop ne da pričesnu užicu
Dok se ne ispovedimo.
Mene upita
Jesi li ubio
Jesam
Rekoh
A on
Vojniče
Što si to učinio?
Stuštio se na mene ubilac
Iznakažen
Zapaljene glave
Ispamećen
Isplažen
Krvnikovim očima me gledao.
Mora da sam tako
I ja sam izgledao.
Pucao sam
Kao u ogledalo.
Do sad sam mislio
Da sam ga ubio.
Ali čim sam ovamo ukročio
Uvideh da otad on živi u meni
I da je ovde u crkvi Ružici
Iz mojih usta i progovorio.
Da se nikad ne sazna
Ko je koga ubio

Još nema reči u našem jeziku koje bez straha silaze iz usta.

(Matija Bećković)

Ko tebe zavoli taj ce zakasniti

Da se na vreme leci i da se ponovo rodi

Ti koja mi se privikavas kao plivacu voda

Razjedajuci rane gorkom solju



Ogromni materijali za jednu pesmu

Taj nered u snu preveliki za moju glavu

Jedan ludak tvrdi da te vise voli

Zemlja ce se okretati dok padamo u nesvest



Jezik siromasan pred njenim ocima

Moje metafore kao njene ogrlice

I mindjuse u njenom uvu od sedefa

Zar ludaka iskoriscen kao gorivo u raketama



O crni dane osvetljen snegovima

Kada ulovljen na svoju krv patim

O crna ptico namenjena nebesima

Umesto duse umesto formule



Napisani slavuji prevrtljivi i dvolicni

Rade instikti kao zveri u mraku

Dok se liftom spustamo kao zveri u mraku

Dok se liftom spustam u njeno srce

I moja krv silazi na mraz ispod nule