
LJUBAV, SMRT I SNOVI Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto |
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta. Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte. Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo. Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma ! |
| | Legende,predanja i mitovi | |
| Autor | Poruka |
---|
Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:48 pm | |
| Kako se rodio Sveti Sava Za vreme zidanja Studenice dopadne se car Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad to saznadu kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah naruče da dođe carica, kažu joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke. Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona potraži zlatan prsten s prsta, da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj ga dade. Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A ona devet meseci posle one noći rodi muško dete. Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zateče kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila. Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava.
istorijska biblioteka | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:48 pm | |
| Okamenjena ljubav Kraljevića Marka  Na oko četiri kilometra od Kuršumlije nalazi se selo Krčmare, obavijeno velom davnašnje tajne. Narodne legende i predanja o nastanku ovog i obližnjih sela, veoma neobičnih prirodnih i kulturno-istorijskih spomenika, prenose se i dalje s kolena na koleno. Ti spomenici su: Marina kula, Marina sena i Marina voda. Sve za lepoticu Istorija delimično poznaje nastanak Marine kule, čiji se temelji i danas nalaze iznad ovog sela, međutim, stene koje narod zove Marina sena, još uvek izazivaju nedoumice o poreklu i načinu nastanka. Brojna narodna predanja vezana su za ceo ovaj kompleks i samo selo Krčmare, a najčešće se pominje priča o Marku Kraljeviću i krčmarici Mari. Priča o boravku Marka Kraljevića u Toplici prenosila se sa generacije na generaciju. Legenda kaže da se u podnožju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je živela devojka po imenu Mara i važila je za najlepšu u topličkom i kosaničkom kraju. Nasred sela, Mara je imala krčmu u koju je Marko svraćao svaki put kad bi prošao kroz ove krajeve, te se - kako legenda kaže - zaljubio u krčmaricu. Godine 1371, Marko je dobio Makedoniju na upravu, te je kao vladar morao da boravi u tom kraju. Međutim, kako Marko nije mogao dugo bez Mare, često je obilazio krčmaricu. Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika, prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodeći vreme u Toplici, sve više zapostavljao svoje vladarske dužnosti. Legenda kaže da je on sazidao Mari novu, veliku krčmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj obezbedio lagodniji život. Čitavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajući ove objekte i praveći cevi od pečene gline, pomoću kojih je Marko doveo vodu od kule do krčme. Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na ušću Toplice, podigao svoju zadužbinu, koju narod i danas zove Markova crkva. Tako je ovo selo dobilo naziv Krčmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda. Okolne stene, koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marina skamenjena sena. Stigla ga Lazareva kletva Ovu legendu potvrđuju i najnovija naučna istraživanja, koja su nedavno obavljena u ovom selu. Ekipa istraživača pronašla je temelje krčme, Marine kule, kao i delove vodovodnih cevi. Istraživanja su obustavljena zbog nedostatka finansijskih sredstava, a legenda i dalje živi i govori da je Marko mnogo vremena provodio kod krčmarice Mare i nije se obazirao na glasnike koji su skoro svakodnevno pristizali iz njegovog kraja i zvali ga da se vrati i zaustavi tursku najezdu. Tako je Marko izgubio deo svoje teritorije. Prema predanju, 28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja Šarca. Kad je došao do sena, video je da se skamenilo i nije imao čime da nahrani konja. Gledajući gladnog Šarca i kameno seno, pitao se da li je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boraveći kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odlučujući boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratnički duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obećao da će se vratiti. Na čelu svoje vojske krenuo je pravo na Kosovo. Međutim, zakasnio je, kako i pesma kaže: “Kasno Marko na Kosovo stiže“... I pored toga što nije stigao na vreme, on je sa svojom vojskom nastavio borbu protiv nadmoćnih Turaka. Posle destekovanja njegove vojske, morao je da se povuče. Tada je razaslao glasnike po čitavoj Srbiji da se sakupe ratnici kako bi se suprotstavili Turcima i proterali ih iz zemlje. Dok se vojska okupljala, on je odlučio da se malo odmori. Čim je sklopio oči, usnio je san koji mu je rekao da će ga stići kletva cara Lazara. Trgnuo se tada iz sna i pomislio da se nešto dogodilo Mari, koju odavno nije video. Ne mogavši da se nosi sa zlokobnim slutnjama i lošim mislima, Marko je uzjahao konja i sam otišao u Toplicu da vidi šta je sa njegovom dragom. Stigavši tamo, zatekao je samo ruševine krčme, što je bilo delo Turaka, a nedaleko odatle i Marin grob. Meštani su mu tada ispričali da je Mara dugo patila, misleći da je poginuo, jer se o njemu nije ništa čulo. Od brige i tuge ubrzo je i umrla, a Turci, prolazeći ovim krajevima, za sobom su ostavili pravu pustoš. Krčmu su zapalili i kulu porušili, a jedino skamenjenom senu nisu mogli da naude. Marko se tada rasrdio, misleći da ga je stigla Lazareva kletva: Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne doš'o na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda, ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni 'šenica bela! Rđom kap'o dok mu je kolena!" Lekovita voda Razočaran i nesrećan, umesto da nastavi borbu protiv Turaka, Marko je postao turski vazal. Ubrzo je poginuo na Rovinama u Rumuniji, boreći se na strani Turaka. Do poslednjeg časa u srcu je nosio svoju Maru - kaže legenda. Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krčmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naročito u letnjem periodu, obilaze ovu znamenitost. Jedan zid kule dobro je očuvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krčme u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sačuvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Meštani svedoče da, dok obrađuju svoja imanja savremenom mehanizacijim, često naiđu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono što je najinteresantnije, kako nam svedoči meštanin Rade Đorđević, jesu cevi od pečene gline - delovi čitave vodovodne mreže kojom se to naselje snabdevalo vodom. Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju čudnu moć i uspešno leče ljubavne probleme. Meštani svedoče da se neretko viđaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leđima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju, a često i zanoće pod vedrim nebom kraj “sena”. Kažu da se oni koji sa sobom ponesu komadiće te stene nikada ne razilaze, već vezu završavaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena važe i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni koji imaju taj problem. Dešavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dužeg perioda svađe, ukoliko bi neko od njih proveo noć na ovom mističnom mestu. Meštanka Radojka Stojanović kaže da često ponudi mladež koja dođe ovde šećerom i vodom. Obavezno pitaju Radojku da im pokaže put, a ona im usput i ispriča ovu legendu: - Najmanje hiljadu puta sam prepričala priču o ljubavi između Mare i Marka. Puno mi je srce kada vidim sa kojom radoznalošću ova deca slušaju priču. Svako ko je poslušao moje savete, popio Marinu vodu i odneo amajliju, našao je sreću u ljubavi - priča Radojka, dodajući kroz šalu da “ima mnogo i onih koji su, nakon posete ovom mestu, usrećili svoje partnere novom snagom”.
| |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:49 pm | |
| Prica o vampirima  Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz, био је сељак у Србији, за којег су многи веровали да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725 у селу Kisilova, можда данашње Кисиљево код Пожаревца. Северна централна Србија била је тад део Царске Аустрије (од 1718 до 1739). Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због "страха" мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у "турска времена", то јест кад је село било под османлијској власти. Извештај аустријског службеника спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и суделовало на "вампирску манију" Енглеске, Француске и Немачке. Догађај је био сличан ономе са Арнолд Паоле пар година касније, што је изазвало и једно званично истраживање аустријске владе. Арнолд Паоле је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Арнолду Паолеу је једна од раних вампирских прича, која се очувала годинама без промене. Име Паоле је вероватно изведено од Павле, за Арнолда се сматра да је означавало његову војну службу у османлијској војсци, јесу хришћанске најамнике у Турке тад називали Арнаутима. Ране 1725 Арнолд Паоле се вратио из турске војске у свој родни крај код Мораве. Северна централна Србија била је од 1718 под аустријској власти. Село се у каснијем извештају комесара Јоханеса Фликингера звало "Meduegia" (Медвица?), које се често тумачи са данашњом Медвеђом. Међутим, данашња Медвеђа се није налазила под аустријској власти. Помињу се више хајдука. Бивши најамник је купио нешто земље, окренуо се пољопривреди и био је брзо познат сеоској заједници. Могуће да је добијао новчану подршку аустријске војне управе, која је тежила да на граници према Османлијама држи војну милицију упозната тереном, околностима и турском војском. Заволео је ћерку једног комшије и обоје су се венчали. Арнолд је говорио својој жени о свом страху да умре рано. Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији" (у оригиналу "bey Gossowa in dem türckischen Servien"), где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство; тај би се вратио из мртвих, то јест као мртвац не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до "турске Србије" где га је Арнолд убио. Арнолд је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега, да је напустио војску и вратио се родном крају. 1725 или 1727 Арнолд је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханес Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћи. Једни су тврдили да их је посећао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да "сиса" њихову крв. Неколико недеља касније нађени су мртви више људи, који су тврдили да су га видели, док узрок њихове смрти није био јасан. Број умрулих је бројао око четворо људи. Мештани су на предлог свог "хаднука" (хајдук, врачар, лекар?), који је раније присуствао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са са другим четвро умрулих. 1731 почело је ново умирање у Арнолдовом крају. Умрули су седамнаесторо људи, узрок њихове смрти исто није био познат. Прва која је умрула била је 60-годишња Милица, затим једно 8-годишње дете, 20-годишња Стана (умрула при порађају, говорила је да се мазала вампирском крви) и њено новорођено дете, један 16-годишњи момак (умро после три дана болести), једна 10-годишња девојчица, 17-годишњи Јоаникије (умро после три дана болести), онда "хаднукова" супруга, затим Ружа (умрула после десет дана болести), 60-годишњи Станче, 25-годишњи хајдучки син Милоје (умро после три месеца болести), Ружино дете (осамнаест дана старо), 21-годишњи Раде (умро после три месеца болести), жена локалног хајдучког барјактара са њеним дететом, дете "хаднукове" супруге, и 20-годишња снаха хајдука Јовице Станојка (умрула после три дана болести). Задња која је умрула, Станојка, говорила је да се петнаестак дана раније пробудила ноћи гушена те да је била дављена од Милоја. Прва која је умрула, Милица, јела је говече месо чију је крв наводно пио пет година раније Арнолд Паоле. Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију, сачињену од комесара Јоханес Фликингер (Johannes Flückinger), леутнанта Бутенер (Buttener) и Ј.Х. фон Линденфелс (Ј.H. von Lindenfels), два војних лекара, Исак Зигел (Isaac Siegel) и Јохан Фридрих Баумгертнер (Јohann Friedrich Baumgärtner), и једног свештеника. Отворили су уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан "Gorschitz Haduck" (Горшић хајдук?), и локалних Цигана гробове умрулог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета, да ексхумирају њихова мртва тела. Што су нашли зачудило их је: Њихова мртва тела су изгледала да нису трулила, а коса и нокти као да су порасле. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Циганима да свим лешима са истим знаковима отсечу главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања. Његов извештај се објавио у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет рада. Центар дискусије био је протестантски део Немачке, у којем теолошком учењу није смело да буде такозваних повратника, који би се после њихове смрти показивали живима и њима чинили штету. Сам Фликингер био је скептичан према натприродним дешавањама па тако завршава свој извештај са: Да ли је то вампирство било од сотоне? Зашто се онда није отерао молитвама? Да ли је било природно (мисли на епидемију), зашто се на (њиховим) телима извшила таква казна или призор? Великим, неправедним и живим вампирима нек се отсечу главе и мртве нек се оставе на миру. Није ли међу вампирима био један разуман човек? Одакле доказати супротно? Како да се његовој родбини не урачуна у срамоту? Извор: Википедија | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:50 pm | |
| "Bela zena" sa starog smederevskog puta  Naime, jedan momak se 80ih vozio i u nekoj zabiti tamo u branicevu, stopirala ga je devojka koja je izasla iz sume iznenada. on je stao i povezao je. nakon par minuta tisine, ona je progovorila kako joj je drago sto ima dobrih ljudi koji ce da stanu stoperima i da mu je zahvalna, i da ako pozeli, da joj se javi za trpezu, u povratku, ona da spremi ucak. on je pristao, sobzirom na izuzetnu lepotu devojke, i nakon tri dana, dosao je do stare kuce u selu pred Smederevo, gde je i ostavio pre par dana. zakucao je na vrata, otvorila je starica. on je pitao - Jel Jovana tu (ime nepotvrdjeno) a starica je rekla: "sinko, Jovana je preminula u saobracajki pre 6-7 godina ... " covek je mislio da je sala, i nije mogao da veruje, sve dok starica nije izvadila sliku. devojka iz automobila je bila na slici. on u shoku, nije mogao da se smiri, starica ga je posluzila sa kafom, i dok su sedeli na terasi, rece mu: "nisi ni prvi ni poslednji koji je dosao da je trazi" Burek | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:50 pm | |
| Религија и култ камена  "Између душе и камена постоји уска веза. Необрађени камен спуштен је с неба. Камен је жив и даје живот. У пробушени камен убацује се новчић или увлачи рука, глава, читаво тело; сматра се да штите од урока и да поседују својство оплођивача. Неки етнолози мисле да обредни чин провлачења кроз рупу у камену претпоставља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа". Гебрант - Шевалије Показали смо да се душа као динамичка сила и оживљујући принцип може одвојити од тела, а то значи и од људског тела, и припојити неком другом бићу или телу. Такву трансформацију душе назвали смо материјализацијом или инкарнацијом. Према мотивима наших народних песама, познато је да се душа човекова може отеловити, претворити у вилу, змаја, кошуту, у голуба, кукавицу, у змију, у биљку, камен, рибу. Присетимо се народне песме из Вукове збирке: "девет сина - девет каменова, девет снаа - девет љутих змија'' (Караџић, I, 1969: 94-95). Али, постоји и обрнут пример да се из "камена" отелови људско биће. Према нашој народној песми, уколико би жена која нема деце, окупала бели камен и љуљала га у колевци, родила би дете из камена. Тако је Бог послао своје анђеле на земљу да подаре живот детету из камена: "Бог на Анђели говори:'Анђели моји, Анђели!/ Слезните доле на земљу, Подајте душу камену" (Милић., 1984: 928-929).
Beogradska kapetanija | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:52 pm | |
| Змија као демонско биће

"Свака кућа има по једну змију, која је 'чуварица куће', и обично живи испод степеница. Ретко излази из свог боравишта. Ако змија изиђе, неко ће из куће умрети, или неће бити добро". /Веселин Чајкановић/ "'Блискост са змијама и младунчади дивљих животиња - омогућавају занос, поистовећивање с богом. Диониски занос пре свега значи превазилажење људске условљености, откриће тоталног ослобођења, постизање слободе и спонтаности које су недоступне људима". Мирча Елијаде - У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Многи митолози су установили органску повезаност змије и змаја, и у томе реду але. За боље разумевање наше митологије казаћемо како змија и змај представљају вододелницу два митолошка система и то тако што а) змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату, док би змај одговара антропоморфном митолошком систему - као млађем и који се у митолошкој и поетској имагинацији народа обликује онда када је један народ сасвим конституисан као посебан изградивши државну организацију као форму заједничког живота. У српској митологији, а тако је и код већине индоевропских култура, човек има амбивалентан однос према змији: он се боји змије и чини све да предупреди њено негативно дејство. Али, ми истовремено запажамо у веровањима и култу како човек исту ту змију и обожава, приноси јој жртве. Уколико би се догодило да је случајно у пољу плугом изоре, он би је, према древном веровању, прописно сахранио и ставио "крст" на њен гроб. Змија се замишља као станиште или инкарнација душе умрлих предака. Српски народ верује да змија живи у темељу куће, прецизније испод кућног прага или крај огњишта, тачније, на оним местима за која се верује да су трајна пребивалишта човекове душе, будући да су Срби своје мртве првобитно сахрањивали управо испод прага и огњишта, која су уједно постала предмет култа и обреда. Отуда изрека: "Не напуштај кућни праг и огњиште"! - има значење морално-националног императива. Српски народ и данас још верује да чак и само појављивање змије у дворишту домаћина има пророчки - мантички карактер, и представља злослутни знак. Уколико би неко из куће убио такву змију, то би, засигурно, значило да ће неко из куће "убрзо умрети". Уосталом, верује се да је „у домаћој змији сен домаћег умрлог чељадета", па се змији приписује тзв. „манистички карактер" (СМР, 1970: 145). Осим српског, и други народи верују да се душа човечја после смрти отеловљује у змији. Код нашег народа укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију, која се назива чуваркућа. Иако су је, како говоре, многи видели, ретко је ко у стању да је тачно опише. И према немачкој митологији, у многим кућама постоје читаве фамилије змија, од које сваки змијски члан представља по једног члана домаћинства, из чега следи: што год се догоди одговарајућој змији, десиће се и њеном људском двојнику (Wuttke, 1900: 51-52). - Екстрасензитивна и магијска својства змије. Бројна су веровања српског народа у чудотворну моћ змије, о чему постоји заметна етнографска и уметничка грађа. Од посебног магијског значаја је она змија која се убије између Панађура, 28. августа и 21. септембра. У том времену змија је "најљућа". Својевремено сам у селу Околишту и другим селима Сврљига забележио неколико магијских радњи са змијама. Када се таквој змији одсече глава и затим осуши, па се у пролеће кроз отвор костура змијске главе посеје босиљак, у том случају, пошто изникне босиљак, он омогућава свакој особи да по жељи у току ноћи разговара са духовима умрлих предака. Потребно је само да се овај нарочити босиљак пре спавања стави испод јастука и помисли на особу са којом човек жели у сну да говори. Змијска кошуљица служи да се деца која пате од неописивог страха "магијски лече - кађењем". Када се у време сетве кроз главу осушене змије пропусти зрневље жита које ће се по први пут сејати у њиви, верује се у нарочиту плодност усева. У Сврљигу се и данас још верује да лук посађен кроз главу змије убијене између Панађура, служи за лечење епилепсије (у народу - „падаће болести"). Али од исте болести може се неко излечити и онда ако се провуче кроз распорену змију. Разуме се, потребно је на том истом месту, после магијске радње лечења, сахранити змију и за одређено време палити јој свећу. Са једним важним упозорењем: треба да то буде „прва змија" на коју се раног пролећа наиђе. Када је реч о повезаности белог лука и змијске главе, о томе је и Вук Караџић писао да када човек такав лук „задене за капу на благовијест кад пође к цркви, онда би познао све жене које су вјештице" (Караџић, 1969а: 36). На основи властитих теренских истраживања издвајам овде још једну магијску праксу, да и сама вунена одећа може постати веома лековита када се пребаци преко змија у време парења. Тихомир Ђорђевић наводи сличне примере, са компаративним указивањем да таква веровања постоје и код других народа. „Ако неко види како се змије паре нека баци свој огртач на њих; кад га дигне наћи ће злато уместо змија, које су се од стида преобратиле у злато" позивајући се на Вестермарка (West.: 352-353). Када се у Подгорици извађено срце из убијене змије „ушије детету у хаљиницу", доприноси његовом „здрављу и снази". У Соколу народ прави чорбу у два суда, од главе, односно трупа убијене беле змије, па када се све то скува и проба, посебно чорба од главе, као и месо од трупа, свако ко тако уради „знаће сваки језик па и 'немучки' - шта животиње говоре" (Трој., 1911: 149-150). Чудотворна моћ коју даје змија лежи у њеном митско-магијском, хтонском супстрату, а корен таквом веровању произлази из особене диониске традиције. У том смислу је у светском фолклору раширен мотив да од поједене змије постаје разумљив језик птица, звери и риба. И код Бугара је змија један од основних ликова у митолошком систему (Георг., 1993: 109). | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:53 pm | |
| Народ верује да у току живота, а пре свега у раном детињству, када дете спава на њиви или ливади, док родитељи раде у пољу, мора змија прећи преко његовог тела, чиме се назначује апотропејска, магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона. Изузетна физичка снага, нераљивост јунака ватром или оружјем, као и сама "блискост" са змијама и младунчићима дивљих животиња, како рече Елијаде, "омогућавају занос, поистовећење с богом" (Елијаде, I, 1991: 309). О томе говори и једна наша песма у којој се змија узима у сасвим благородном контексту, као дечија играчка. "Челица ме медом задојила,/ Буковом ме граном покривала,/ Змијица ме репом забаљала" (Караџић, I, 1973: бр. 139). "Змија" је заступљена и у љубавној магији. Када би на Мратинце момак, односно девојка прогледла "вољеног" кроз осушену главу змије - која је убијена између Панађура, тада се, према веровању, "прогледана" особа одмах приволи на брак. Због мотивске и митолошке везе змије, змаја и ала, постоји веровање да свака змија која преживи 100 година постаје ала. Она тада пусти ноге, које је до стоте године крила, нарасте велика и смештена крај вода или пута вреба људе да их прогута. Присутно је и друго народно веровање да "змај настаје после четрдесетогодишње змије" (Schneweiss, 1935:24). - У које дане је име "змија" табуисано. Због чињенице да је у "змији" инкарниран дух умрлог претка, од кога се очекује свака помоћ у кући, и којој се на дужан начин припрема жртва, празнују се следећи дани посвећени змији, који се данас према хришћанском календару називају: Младенци, Благовести и Тодорова субота. У те дане име "змија" је табуисано. Постоји, најпре, страх да се име изговори, а затим змији се мора принети жртва. Уколико се име "змија" изговори, према језичкој магији сама ова демонска животиња ће се моментално појавити и свом својом негативном и погубном моћи обрушити на људе. У ове дана се, уместо "змија", изговарају следеће језичке замене: "она несрећа", "алетина"- свакако изведеница од "але", јер се тада управља поглед на ту њену демонску и неблагородну моћ. Просто речено, осећа се страх због блиског сусрета. По прилици такав исти значај придаје се у време Мратинаца "митском вуку", другом демонском лику из српске древне вере, за који се верује да је териоморфни репрезентант српског врховног бога (Чајкановић). У тих седам дана, колико трају "мратинци", такође се не изговара име "вук", односно "курјак". - Змија - култно биће. Шта рећи за појаву "пса" на хлебу "кућа" и како успоставити митолошко-мотивску везу између ликова змије на трима обредним хлебовима: "њива", "ливада" и "виноград" и пса на хлебу "кућа" и "овчарница"? Реч је о томе што се у сва три случаја змија појављује у симболичној улози доброхотног створа - "чувара поља", "ливаде" и "винограда", док се "пас", на обредним хлебовима "кућа" и "овчарница", појављује као симболична замена за "вука". Једном речи, змија и вук су два основна облика инкарнације душе предака који, оваплоћени у змији и вуку (или "псу"), имају да штите: кућу, поље и овце, према томе, васцели иметак једне породице. Према тачном указивању митолога и етнолога, српски народ верује да су змије које живе "по кућама, старим зидинама" не само безопасне, већ су човекове "бранитељке од сваког невидовна зла", будући да оне по "њивама и виноградима чувају род од града". Произлазило би да ова врста змија има карактер светости. Српски народ верује да "смук" - који чува поља и винограде, у ствари, брани поља од аждаја које предводе облаке, и када оне науме да сруче град на земљу, смук или у народу змај, односно змеј, ухвати се са аждајом у коштац и бори са њом на живот и смрт. - Змија у обредној и магијској пракси. Исто тако змија, која се јавља и као атрибут "богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)", тако да се према неким нашим обичајима може закључити да змија делује на род усева. О томе сведочи магијска пракса да орачи носе змијску главу у торби кад сеју жито са веровањем да ће њива обилно понети. Управо стога, "фигура змије која се на божићном хљебу у неким крајевима источне Србије појављује између укштених снопова, са класом у устима, несумњиво представља симбол плодности" (Кулишић, XI, 9, 1973: 117-118). Ову праксу треба схватити као симболичан начин приношења жртве "змији". Овај нарочити обредни хлеб на коме се налази упечатљив ликовни мотив "змије" зове се "њива". Негде се, како рекосмо, симбол "змије" налази и на хлебовима "ливада" и "виноград".

Осим ових забрана, постоји неколико ритуалних радњи са магијским смислом, које се врше поменутих дана: на Младенце и Благовести, пре свега. Ових дана, зависно од културних зона или ареала у источној Србији, рано ујутру пре сунца, свако од укућана, пошто устане, пронађе у дворишту какав камен, који "наваља" на ногу и одбаци га од себе „у даљ", при чему, истовремено, обема рукама затвори уши и жмурећи изговори три пута следећу реченицу: „Колико је камен далеко, толико и змије да су у току лета далеко од мене"! Или, у источној зони са „шопским ареалом": тај исти камен се руком ухвати и пребаци „преко рамена" или "између ногу", али „уназад". И овом приликом се обавезно затварају уши и очи. О томе имамо драгоцена обавештења из пера других наших истраживача. „У Заглавку, у Источној Србији 'Младенци се празнују од змија'. Тога дана онај који први изађе из куће 'не сме говорити'. Сем тога 'левом ногом наваља камен на десну стопалу, па га том десном ногом одбаци напред говорећи: 'Оволико змије летос од нас и наш дом бежале!'" (Стан., 1913: 40). У Бољевачком срезу, на Лазареву суботу се „пробуде све змије и гуштери". Наиме, овога дана „чим које чељаде устане иде на реку, па се умије. Затим узме један камичак, метне га на ногу и баца га што може даље говорећи: Колико сам овај камен бацио толико да су далеко змије и гуштери!" (Грбић, 1909: 47). Ови обичаји су коресподентни онима у сврљишкој тзв. „западној културној зони". „У Сврљигу, у Источној Србији, на Младенце и Благовести је обичај устати рано и отићи на какав извор или реку 'ту се најпре умити, па затим узети из реке или из извора један помањи камен и зажмуривши бацити га преко себе и брзо запушити уши да се не би видело и чуло кад и где ће пасти камен. Ово се зато чини да се преко целога лета не би чула ни видела змија'" (Васиљевић, 1996: 38). Код тумачења обичаја и обреда са митско-магијским садржајем, неопходно је занемарити тзв. „манифестни план" и продрети до скривене, унутрашње структуре односа елемената који су садржани у некој приповести, обреду или обичају. Отуда и питање: шта је то што у овим двема различитим интерпретацијама које су повезане са „каменом" сагледавамо као истоветно? Магијска улога „камена" присутна је у бројним обичајима. Реч је о томе да се на поменутој удаљености змија треба да „окамени", заустави, као што ће исту магијску функцију имати „камен" и у обреду сахрањивања, али и код народног суда „проклетија". Најзад, о култној улози тзв. „камена станца" = „столовног камена", постоје бројни примери. На том се „камену", или крај њега, ритуално нахрани коњ за време Тодорове суботе. | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:53 pm | |
| Змија и Змај Змај је састављен од две животиње које представљају душу, наиме од птице и змије. Мотив борбе са змајем не постоји код народа који још нису створили државе. Народи који су знали за сунчевог змаја увек су културнији од народа који га нису познавали". Владимир Проп У митологоји српског народа змија има два супротна значења: позитивно и негативно. Благотворно и позитивно још једном се удваја на два митолошки и култно значајна облика: а) хтонско-лунарни - чуваркућа, и б) соларно-небески - пољарка, што су само две форме доброхотне димензије "змије''/"змаја". Тиме се обележавају полови поменуте позитивне стране; у првом, хтонично, и у другом соларно-небеско својство, којима одговарају два модалитета устројства заједнице на а) породичном (змија) и б) државном принципу {змај). Данас је преовладало схватање да су верске представе сваког народа прошле кроз следећу еволуциону линију, коју је Т. X. Робинсон артикулисао тако да она полази од а) најранијијих облика анимизма и креће се у правцу б) многобоштва, и од овога, сасвим по аналогији са устројством људског друштва - коме стоји на челу један краљ или један патријарх, долази се до облика заједнице у коме в) и само божанско друштво мора имати исто таквог једног врховног поглавара. Тако је управо у друштвима која су формирала државу, у којима је доминантна идеја о врховном Богу по аналогији са врховним управитељем заједнице. На питање у којим социјалним условима настају култ змије и култ змаја, упоредна митологија одговара да се култ змије среће у друштвеним заједницама са доминантном улогом породичне организације, којој одговара матријархатско устројство, и код које преовладава лунарна митологија са обележјем хтонизма. Треба одговорити на питање: како се на нашем етничком простору конфигурирају ови сложени модели религијскога поимања света? Српска народна култура поред нових духовних и културних утицаја, пре свих, хришћанства и византијске културе, успела је, посебно на источним просторима, да готово у целости очува садржаје архаичне традиције, не само у пуким сећањима, већ и у живом народном веровању, демонстрираном кроз богату митско-магијску праксу која се, на споменутим подручјима, још више интензивирала након пропасти српске средњовековне државе, када се осећа и видна посусталост и ослабљени утицај српске цркве и хришћанства. Једном речи, у култури Срба живо битишу један крај другог, два социо-културна система: а) патријархатско-монистички - претежно у крајевима динарске културе, или ијекавске језичке провенијенције, и б) матријархатско-плуралистички и хтонични - у источној зони српске културе. Показали смо, такође, да је на матријархатско-плуралистички или хтонско-ирационалистички културни модел утицала, осим древног прасловенског наслеђа, још и богата трачко-диониска култура, сасвим добро очувана на простору источне и јужне Србије, као и у западној Бугарској и Македонији, и која се, социолошки гледано, ослањала на сеоско становништво, на ратарско-сточарску народну традицију. На патријархатско-монистички културни систем директније су утицали, поред индоевропске традиције, и елементи који су долазили из основа илирске културе и митризма, као и из монистичког хришћанског погледа. Реч је, дакле, о утицају који се снажније осећао на простору западно од Мораве - према српским крајинама, као и према Босни, Херцеговини и Црној Гори. Тако су се Земља и Небо, Село и Град, Дионис и Аполон, најзад, Змија = чуваркућа, односно Змај/Змија = пољарка, веома добро очували у веровању српског народа, а њихова приметна амбивалентност је посебно забележена у обичајима и веровању народа источне Србије, источно од Мораве. Овде ћу настојати да одредим структуру једног и другог модела. - Змија = Породица = Лунарна митологија. Како ћу у овој студији често користити изразе "лунарни" и "соларни" митолошки систем, било би корисно да се нешто више каже о значењу појма "лунарни". Мирче Елијаде сматра да је лунарни циклус веома дуго остао присутан, тачније, коришћен у практичном и верском животу древних народа скоро 15.000 година пре открића земљорадње. То нам омогућује да боље разумемо "важну улогу месеца у древним митологијама, а нарочито чињеницу да је лунарна симболика интегрисана у целовит 'систем' тако разноврсних реалитета као што су жена, вода, вегетација, змија, плодност, смрт, поновно рођење итд" (Елијаде, I, 1991: 25-26). Занимљива је и његова опаска да је Месец играо истакнуту улогу у древној словенској митологији. "У веровањима и обичајима словенских народа, месец (мушког рода) игра важнију улогу од сунца (средњег рода, вероватно изведено од именице женског рода). Да би се постигло изобиље и здравље, молитве се упућују месецу - који се назива 'оцем' и 'дедом' - а његова помрачења се оплакују" (Елијаде,Ш,1991:34). Феноменом тзв. природне религије исцрпно се бавио и Еренрајх, који је показао како је, на пример, месец за ране народе представљао митолошки најважнију космичку појаву. Било је то гледиште уперено против школе упоредне митологије, која је стављала сунце у средиште тумачења митова. Нема никакве сумње, месец је - својим променљивим облицима и чињеницом што би повремено сасвим ишчезавао са небеског просторанства - стварао много снажнији утисак на душу човека него сунце које се увек изнова, у правилним размацима појављивало. Посебно у примитивним аграрним културама месец је играо важну улогу (Vries, 1961: 274). Митови о месецу су универзални и, за разлику од других природних митова, они су најуједначенији. Они на очигледан начин испуњавају услове опажаљивости, доводе до опште важности и апсолутног идентитета онога што се види, с једне стране, и митолошке слике, са друге. Насупрот сунцу месец, већ и као специфична природна појава, непосредно провоцира велики број митских представа. Укратко, речена божанства првобитно се појављују као сунце, месец и звезде; затим, то су атмосферски елементи, као што су ватра, муња, временске иојаве. Са Месецом, односно лунарним култом, снажно су повезане митске животиње, пре свих "митски коњи". | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:54 pm | |
| Једном речи, на истој митолошко-структурној линији са змијом налази се лунарна симболика, и с тим у вези идеја плодности. Свакако, атрибут "плодности" основно је обележје и самога "змаја" - који онтички, структурно, као и генеолошко-териоморфно, при промењеним социјалним околностима, исходи из Змије. Змија, дакле, фигурира као хтонско биће и представља лунарни симбол. На такав закључак упућује и истраживање Шпире Кулишића, који култ змије доводи у блиску везу са "тодорцима", хтонским бићима трачке и диониске религије. „Хтонски карактер тодоровских коња и јахача потврђују и обичаји у вези са змијама који се обављају у Тодорову суботу [...]. И на Косову вјерују да на Тодорицу излазе змије из земље и тог дана људи не раде". О лунарном карактеру ових бића постоје несумњива сведочанства. Тога дана, Тодорове суботе, поворке коња, митских демонских бића, крећу усред ноћи. Дакле „змија, која се јавља као атрибут богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)" (Кулишић, 1973: 118). Већ сам говорио о томе да идеја плодности стоји у блиској вези са змијом. Кулишић наводи распрострањено схватање код Срба о „духу жита оваплоћеном у божанској животињи змији", која је код наших народа сматрана „персонификацијом земље и њене плодности". Отуда и на обредном хлебу "њива", како смо показали на слици, змија има доминантно место. Историјски посматрано стари Трачани, чије су просторе населили Срби у садашњим источним крајевима, односно Бугари у суседству, имали су божанство здравља везано за змију, чији је симбол или, говорећи језиком маркетинга, логотип био змија који је и данас још актуалан у светској фармацеутској индустрији. У некадашњој Тракији змија је била света животиња Сабазија, као древног божанства тракијско-фригијског племена (Янева, 1989:104). Сабазије је бог природе, земљорадње и свеколиког раста, али и бог мртвих. Често се трачко божанство доводи у непосредну везу са диониским култом и, даље, са змијом. Не изненађује отуда сачувано а веома живо предање о магијској функцији змије у источним крајевима српства. 
Трачки култ Диониса подсећа на обреде које је Еурипид приказао у Баханткињама. Церемоније су се одвијале ноћу, у планинама, уз светлост бакљи. Њих је пратила дивља музика, која је изазивала код верника радосну вриску и помамну игру. Углавном су се жене предавале овим разузданим и исцрпљујућим играма. У рукама су држале змије посвећене Сабазиосу, али и ножеве и тирсе. Доспевши до врхунца, до стања "божанске лудости", оне би грабиле животиње намењене жртвовању, па комадајући их и кидајући, прождирале њихово сирово месо. Реч је о ритуалној идентификацији с богом. И данас још у источој Србији, у околини Зајечара и Неготина, постоји низ помамних плесова уз велике ватре, у којима учествују жене, што је, свакако, прежитак древних пракси посвећених хтонском божанству чији је симболика сачувана у култу змије. - Змај - Држава - Соларна митологија. Сасвим нову етапу у духовном развоју представља појава новога култа, култа змаја који указује на радикално измењену социјалну ситуацију. Тачније, култ змаја поклапа се са настанком државне организације једнога народа, код које је патријархат основни модел морално-правног устројства заједнице, са доминантном соларном митологијом и новим обликом привређивања. Како је "змај" митолошко-морфолошки исходио од "змије", као што је, према древном веровању народном, Сунце изишло из Ноћи, змај се појављујб као спој неколико животиња, најчешће у форми египатске сфинге или античких кентаура, што се уметнички изражава у форми синтезе гмизавца и птице. Највиши облик је наш змајевити епски јунак у људском обличју, али са малим криоцима испод мишица и са змијским младежом и бичем вучје длаке на мишици - што се сматра преостатаком териоморфизма: птице и гмизавца, или у нашем случају, хтонског вука и змије као раних форми врховног српског бога. Отуда се у неким нашим епским песмама које говоре о српским змајевитим јунацима, поименице о Милошу Обилићу и Рељи Бошњанину, каткада користи термин "крилати". "А друго је Реља Крилатица". У фусноти приређивачи примећују: "Место Реље Крилатице у песми се даље јавља - Милош" (Караџић, П, 1973:173). Док се у другим митологијама "небески змајеви појављују и као непријатељи", у нашем епу српски змајеви су, због специфичних социо-историјских услова њиховог настанка, према српском народу вазда "пријатељски расположени", али и непријатељски према Турцима. Исправно је гледиште Владимира Пропа, да то још једном потцртамо, да су народи "који су знали за сунчевог змаја увек културнији од народа који га нису познавали". Карактеристика једне ране форме српског змаја јесте та да он чува сеоска поља и да по потреби лети, тачније, одиже се од земље и хтонског, да би горе на небесима ступио у борбу са алама или аждајама које, према народном веровању, предводе градоносне облаке. Друга савршенија форма јесте небески или Огњени змај, који је облик Бога, можда, и само божанство Сунца. Митолози се слажу у једном: да је змај огњено биће, и да је та веза змаја и огња његова постојана црта. Отуда у нашем фолклору змај и змија вазда иду заједно са огњем, односно огњиштем. То се лако може уочити из једне наше загонетке. "У сред куће змајево гнездо'', а као одговор се даје: "Огниште" (Ястреб., 1889: 583). У нашим народним песмама овај змај редовно долази одозго, најчешће са планина, и то Јастрепца или Шаре, Гулијанске Планине. Он је миљеник људи једног насеља и има карактер грчких олимпијских богова: штити усеве од непогода. Међутим, тај исти "змај" зна и да "украде" девојку, једнако као и Зевс у грчкој митологији, али и да у току ноћи, а каткада и за време дана, походи младе и лепе жене. "Змајеви могу бити мушкарци, могу бити и женске. Они не могу да живе без људи. Увек се око људи баве, било око мушкараца било око женских. Змајеви око жена и девојака, 'змајице' око мушкараца". Змајеви спавају са женама, пију им крв, те су оне отуда увек бледе. Таква жена не сме да покаже тајну да к њој долази змај, јер би је иначе змај уморио. "Али ипак народ познаје такво женскиње по бледилу на лицу, а, у осталом, и види се ноћу кад змај улеће кроз димњак (комин) у кућу, или кад из ње излеће". "Змају је нарочито драга девојка" (Стан., 1931: 112).
| |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:54 pm | |
| Дакле, митолошки корени појаве "змаја" код Срба везују се за епоху већ формиране државе, док се поетска транспозиција, формирање овога лика обликовало у периоду већ изгубљене снажне државе у средњем веку, када су и настали косовски, односно посткосовски циклуси. Укратко, змија чуваркућа, са хтоничним обележјем, фиксира се за кућно огњиште и индивидуално-породични амбијент Човека. Супротно томе змај, који борави у пољима или на планинама, има ширу социјалну, заштитну функцију, тако да се у часу када наиђе ала са градоносним облацима, змај одиже са земље у циљу одбране насеља и поља од непогода, града и олује. Највиши облик националне самозаштите јесте онај када у поетској имагинацији змајеви добијају изричито повесну, антропоцентричку црту и функцију, устајући у одбрану свеколиког народног интереса а против историјских "немани", посебно у доба након пропасти државног суверенитета. Ако је Змија везана за ноћни, хтонски амбијент, и симболизује пасиван део године, Змај означава радикални преокрет. Уосталом, то се понајбоље запажа у митологијама многих индоевропских народа, у њиховој иконографији са темом: "борба сунчевог Бога против змијоликог или морског чудовишта". Наиме, убијањем неког змијоликог чудовишта означава се почетак нове космичке или институционалне ситуације. Елијаде је корене овој митској слици пронашао у аријској митологији. Пре свега Индрина борба послужила је као узор за борбе које су Аријци водили против дасјуа. "Онај који побеђује у некој борби, тај уистину убија Вритру'', каже аријски мит. "Борба између Индре и Вритре је у старо доба вероватно представљала митско-обредни сценарио празновања Нове године, које је обезбеђивало обнављање света" (Елијаде, I, 1991: 178). И у нашем хришћанству такође је баштињена ова древна митска, да ли и архетипска, представа која је добила нову манифестну форму: Св. Ђорђе убија аждаху, мотив који се јавља и у бугарском фолклору (Беновска, 1995: 63-92). Реч је о симболичком приказу једне космичке ситуације која значи: крај хтонског периода године - који завршава са Ђурђевданом. Отуда Св. Ђорђе као симбол нове ситуације и почетак сувереног владања древног Божанства Сунца, у лику христијанизованог Св. Ђорђа. Исто тако, у поезији која је настала после пропасти српске државе, ова представа има и историјско-утопијски хоризонт: убијање историјског непријатеља, и почетак изгледније будућности кроз васкрс старе славе и државсности. Реликт древне лунарне митологије свакако је и тај, што до Ђурђевдана - када започиње нови соларни период године, "народ, особито женски свет, нипошто не једе млека, овчијега нити козјега, нити младога сира, нити јагњећег меса, нити младог лука (белога или црнога)" (Стањ, 1930: 7-Cool. У Србији постоји веома много топонима са основом "змија" . Наводим парадигматичне облике: Змијарски ковиљак, Змијевица, Змијина Глава, Змијанац, Змијавци, Змијановац, Змињак, Змијанче, Змијарски ковиљак, Змијске кошуље, Змијиње језеро, Змијина глава. У Бугарској: Змиянец, Змиярска мах.  Beogradska kapetanija | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:55 pm | |
| 
"Нама је из старе књижевности сачуван један каталог народа, у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом. У каталогу споменути су ближи и даљи народи. Ближим, познатијим народима увек је тражен животињски еквиваленат по каквој унутрашњој вези. За Србина се нпр. каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа". /Веселин Чајкановић/ Веома је сложено питање о карактеру односа два демонска лика: пса и вука. Анализа нашега фолклора и у томе посебно народне књижевности указује на митолошку блискост ових бића. Као што је пас пратилац чобанина, тако је он пратилац и самог божанства које се идентификује са чобанином. Чобанин је отеловљење врховног бога који долази у кућу за време божићних празника, а његов животињски или териоморфни облик јесте вук, који је у словенској и индоевропској традицији "чобанин овцама", као што се и пас каткада сматра за "чобанина". Нема никакве сумње даје ова древна митолошка представа, како рекосмо, послужила касније и самом хришћанству да се лик Христов обликује у форми "доброг пастира". - Атрибути вука као хтонског и лунарног митског лика. Митско обликовање "вука" кореспондира са источно словенским божанством господара шуме, животиња и птица, које је неговано у Русији, Белорусији и, делом, у Украјини, и које се овде појављује у форми лешиј. Словенски лешиј или леши, лесовик, лесовиј. Према мишљењу Мошинског, на Балкану се код Јужних Словена ово биће појављује у лику вучјег пастира, кога у Украјини називају и вучјим богом, који се замишља као бели вук. Доцније је са пријемом хришћанства овај бели вук доведен у блиску везу са св. Ђорђем - белим херојем, који јаше ноћу на коњу, чиме се јасно оцртава и у старијем словенском лику "вука" и у "св. Ђорђу" њихова лунарна и хтонска конфигурација. (Овде сам дужан да упозорим читаоца на једну важну чињеницу. Поједини топоними које наводим у овој књизи Систем српске митологије неће се у свему поклопити са топонимима Српских митолошких мапа, због тога што мапе, у принципу, не покривају сваки квадратни километар бивше југословенске државе, већ само парадигматичне просторе, на којима се, како је аутор проценио, налазе релевантни и митолошки смисаони пакети топонима. Према томе, узалуд ће се тражити у Српским митолошким мапама сваки од топонима који је наведен после одређеног митског лика у овој књизи. Објективно, и сасвим логично, више је наведених топонима са основом "змија" и "змај", на пример, у овој књизи, него у Српским митолошким мапама. ) Кулишић и Чајкановић сматрају да се хтонска и лунарна природа "митског вука изражава у вјеровању да је овај вук сакат, хром", у чему се слажу и руска и бугарска и српска верзија "митског вука" (Кулишић, 1979: 45). Вук је, дакле, териоморфни облик древног српског врховног бога. "Териоморфни" митски ликови су по превасходству хтонски и лунарног су карактера. О томе на другом месту Кулишић примећује: "Чињеница да је вук предводник [...] био хром указује да је и наш митски вук, 'кривељан' [...] могао представљати и лунарно биће, јер саката митска бића, по општем вјеровању, представљају мјесец" (Кулишић, 1973: 200). Ову представу налазимо, осим у српској и у митологијама других народа. Навешћу део једне карактеристичне приче, чији је садржај у томе да је после много перипетија вук постао вишестрано осакаћен. У овој причи је интересантно и то што су повезани "вук" и велико хтонско божанство "Баба". "Вук се је побоја још већега белаја па нагне испод тога растића - без ува, мршав, гладан, проб'јена чела, крљавијех зуба, издрпанијех ногу, кусаст, преварен и преб'јене гребенице - и потече кроз Шужањску Драгу и оде на Висибабу изнад Бабиног Потока и дође у Рудо Поље [...] и онђе крепа" (Бубало, 1936: 82). - Култни карактер вука. Код балканских Словена, Срба и Бугара пре свега, у време јесењих вучјих празника, Мратинаца, посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ и облик врховног српског Бога. Виша форма, соларни карактер Бога, симболички се сада представља у појави Змаја, који претпоставља Сунце у узлазној линији. У раду Два празника из животињског култа, Чајкановић је показао како је пас "демонска" и "пророчка" животиња, и по својој природи амбивалентна. Уосталом, и данас се још завијање пса, посебно на раскршћу, тумачи као предосећање несреће. Међутим, да су вук и пас исте митолошке структуре, те да оно што чини пасједнако важи и за вука, показује једна наша пословица: "Развукао као курјак на раскршћу. Рече се кад ко рђаво пјева" (Посл., 1889: 251). Дакле, тужно или пророчко завијање вука истоветно је са оним што народ приписује псу. Исто тако, пас и вук, као две митолошке форме истог култног и демонског бића, имају паралелу и у змији, која се у народном веровању такође појављује у два супротна обличја или стања, добром и злом. Тако се и вук приказује: у добром лику - као домаћи пас, и у лошем издању - у облику дивље животиње која наноси човеку штету. Какво је симболичко значење "пса", односно "змије" и других ликова животиња на обредним хлебовима? Обредни хлебови који се месе Бадњега јутра имају нарочиту улогу у мађијским обичајима за плодност. Верује се да се преко њих може пренети плодоносна снага пшенице од које су умешени, а преко ње и дух жита, на све оно чему су намењени. У истом смислу то важи и за хлебове на којима се приказује пас, јер се веровало да ће се преко обредног хлеба намењеног псу пренети магијска моћ духа жита, чија је инкарнација могла да буде и ова животиња. Према Џејмсу Фрејзеру у Француској, Немачкој и словенским земљама дух жита се могао појавити у облику вука и пса. Веровало се да се дух жита у облику пса налази у последњем снопу пшенице за време жетве (Фрејзер, 1,1977:556-557). | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:56 pm | |
| 
- Вук и пас у обредној и магијској пракси. За време Мратинаца, тзв. вучјих празника, жене не смеју ништа радити у руке, посебно се не сме додиривати вуна, као форма "нечисте" материје, а све из поштовања према митском вуку. Народно објашњење гласи: не сме се ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О демонској природи вука, како смо рекли, веома јасно говори и наше веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Посебно је забрањено вука спомињати о Божићу. Код Срба и Црногораца, наглашава Кулишић, за време празника из зимског циклуса, нарочито Светог Томе и Светог Арханђела Михаила - чија је функција била да заклапа, и по потреби, а ради одмазде и кажњавања непослушних и неверних чобана да отклапа чељусти вука - затим за време Мратинаца, Божића, св. Саве, пролећног ђурђевданског празника, обављао се низ магијских радњи ради заштите од вукова. Као и "змији" тако се и "вуку" о Божићу приноси одговарајућа жртва. "Извори XV вијека у Западних Словена спомињу обичај позивања вука на објед, како би на тај начин сачували овце од вукова. И у неким крајевима Србије био је обичај да се о Божићу изнесе на раскршће вуку вечера од свих јела са трпезе. На Косову су на Бадњи дан спремали за вука нарочити колач који би навечер домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку" (Кулишић, 8, 1973: 198,199). Бугарски етнолог Василев је дао широки опис обичаја у Бугарској који се упражњавају око Мратинаца, и који у доброј мери кореспондирају са онима у источној Србији, дакле, на простору некадашње Тракије. "За време Вучјих празника жене не раде скоро ништа. Не преду, не плету, не ткају, да не би додиривале вуну. Верује се ако се не поштује та забрана, вуци ће појести овце. Раширено је занимљиво веровање, да ако би муж био сахрањен у одећи која је прављена ових Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака (вампира)" (Василев, 1985: 132). Митолози су доказали да је језичка форма "вукодлак" типично јужнословенска, и да словенско веровање да се душа после смрти инкарнира у "вука" - отуда "вукодлак", говори у прилог култу "вука" код Словена, посебно Јужних. "Длака" значи "кожа", "крзно". Према Петру Скоку реч длака "није свесловенска, него само јужнословенска". Исто тако, народно веровање да су вукодлаци "појели месец", да је "пас на месецу" указује на лунарну природу "митског вука". Кулишић је сасвим у праву када сматра како "словенска вјеровања о вуку садрже извјесне тотемистичке елементе, а да представе о митском, хромом, понекад и бијелом вуку очито садрже вјеровања о хтонско-лунарном бићу" (Кулишић, 1979: 50). Укратко, вук и иас имају важну улогу у народној религији, а посебно у божићним обичајима. Од етнолошки изузетне важности је чињеница да се на два веома значајна, ако не и најзначајнија хлеба сточарског народа источне Србије, на "кући" и "овчарници", појављује симболичка ознака за пса. "Пас" је најчешће постављен на улазу "куће" домаћина, односно "тора" у којем се чува стадо. Структуралистички посматрано, ми јасно запажамо како наш врховни бог у форми вука/пса, с једне стране, и Бадњи дан кога симболизује огањ, са друге стране, стоје у блиском односу. У једној успутној опасци Мирче Елијаде је показао да ова престава има дубље и древније корене. Наиме, и сам индијски Агни је повезан са псом и вуком. "Он се (Агни) због своје улоге при спаљивању лешева назива 'ждерачем меса' и понекад упоређује са псом или са шакалом" (Елијаде. I, 1991: 179). Уосталом, и једна наша пословица која гласи: "Срећан као пас у Хришћанској цркви, јер не смије завирити у њу (Караџић, 1987: бр. 5064) указује на то да је пагански "пас" постао у хришћанству "нечиста" животиња и да је у истом смисаоном односу као што је то и пагански врховни бог, чији је супститут лик "ђавола". Обоје припадају "нечастивим силама". Како рекосмо, вук и пас су у многим религијама лунарне животиње. Дакле, и пас је повезан са Месецом, па се често, у народним казивањима, препознаје на месечевим пегама. И не само то. У једној нашој причидознајемокакојепасдохватиомесеци одгризао му парче. Било како било, пас је домаћа форма, двојник вуков, или он је добри лик "вуков". - Пас као полаженик у источној Србији. Што се врховног божанског карактера "вука", односно "пса" тиче, он се запажа у неколико значајних обредних радњи. Најпре, у источној Србији пас се и данас још појављује у улози "полаженика", па су у овом крају на празнике: свету Варвару, светога Игњата и на Бадњи дан уводили у кућу поред овце и вола, свиње и кокошке, и пса као полаженика. Пас као пратилац чобанина има велику улогу и у божићним обичајима када му се указује изузетна почаст, осим у источној Србији, посебно у динарским областима, у Босни, Херцеговини, Црној Гори, где је било развијено овчарство. П. Костић ову митолошко-магијску чињеницу тумачи социолошки. „Појава пса полаженика само у источним крајевима Србије, као и у западној Бугарској, могла би се довести у везу са архаичном старобалканском сточарском традицијом у тим крајевима, која је имала велику улогу у симбиози словенског и трачког романизованог становништва, касније познатог под називом Власи". Међутим, „култ пса био је посебно развијен код сточара који су од старине обитавали на косовским планинама" (Костић, 1986: 187). Треба обратити пажњу на већ публиковане фотографије бројних рељефа Николе Вулића са нашега простора, на којима је управо приказан Трачки коњаник са псом поред коња. Да ли би се већ на основу тога могло установити како пас није само пратилац шумско-пастирских већ и ловачких божанстава. Наводим само неколико типских форми огромног броја топонима на простору Србије с основом: пас, куче, вук, курјак: Пас, Пасји врх, Пасји поток, Пасјане, Пасјак, Кучиш, Кучево; Кучково, Кучишта, Кучевиште, Кучајна; Вучковица, Вучинар, Вучјак, Вучидол, Вучје брдо, Вукова глава, Вукове рупе, Вучје Поље, Вучанска шума, Вучји крш, Вучји мрамор, Вујин поток, Вучја пољана, Вучјолоквинска река, Вуковачка река, Вучопад, Вуковље, Вуковац, Вукушица, Вучитрн, Вучак, Вучевица, Вукодраж; Курјаковац, Курјачковац, Курјаче. И у Бугарској постоји знатан број топонима са основом "вьлк": Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлкановска м., Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня, Вьлчи Доль, Вьлкосель, Вьлчковичь, Вьлчи изворь, Вьлково, Вьлчи доль, Вьлканово. | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:56 pm | |
| Коњ - демонско биће српске религије

"За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Воданом и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца" /Лудолф Малтен/ - Коњ - култна животиња Словена. Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. "На неким етрурским споменицима, гдје је приказан пут у подземни свијет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника" (Кулишић, 1973: 207). Арапски писац Ибн Фадлан у опису сахране једног руског велможе, из 922. године, наводи да су са њим спаљени два коња и пас. Код Руса су све до почетка XX века, угинулог коња возили на саонама, чак и лети, "очевидно на исти начин као и умрлог човјека. Сахрањивали су га у пољу или поред пута, а саоне су остављали на гробу ограђеном плотом. Иначе по општем вјеровању словенских народа, коњ, коза и пас имају вишезначне улоге, али су блиски злим силама и сматрају их за нечисте. А из тога се може закључити да је у вјеровању словенских народа коњ сачувао хтонски карактер" (1973:205,208). Чајкановић је проучавајући религију Срба утврдио да се и код нашега народа "коњ јавља као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих" (Чајк., III, 1994: 99). И други аутори говоре у овом смислу: "Једна од најчешћих одлика соларних богова је коњ", па је природно "да се закључи да ноћном сунцу долази црн - таман коњ, као симбол ноћи [...]. У том смислу заслужује пажњу податак о црном коњу шћећинског Триглава" (Чаус., 1994: 394). Иако не прихвата дуалистичко гледиште Пиларово, Ш. Кулишић није далеко од тезе да је црни коњ атрибут хтонског бога. Код Срба "коњ се обично појављује у вези са демонима доњег свијета. У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу" (Кулишић, 1953: 208). - Коњ и култ трачког хероса. Подсетимо и овом приликом на једну важну чињеницу да су бројни обреди и култови на нашем простору испреплетени са култовима староседелачких народа. Они су најчешће преосмишљени, добивши тако сасвим нови изглед али, каткада, и другу функцију. Због тога је разумљиво што се прво питање које се овде поставља односи на смисао култа тзв. трачког хероса. Култ трачког коњаника је сасвим добро очуван на простору источне Србије, тачније, у оним крајевима Балкана које су пре Словена настањивали Трачани, и који се, поменути култ, фиксира за коња као демонско биће. Једном речи, у култу трачког хероса - коњаника, дошло је до плодне синтезе двеју митолошких традиција, словенске и трачке. На овом месту Кулишић цитира Филиповићеву констатацију како је до ове синтезе традиција дошло превасходно на простору источне Србије, где се прве суботе ускршњег поста (на тзв. Тодорову суботу) кува кољиво, а "кољиво има 'мртвачко обележје'", као што је према црквеним обичајима "субота у православној цркви дан посвећен мртвима". Из свега тога "веома јасно избија демонска суштина и претежно хтонски карактер 'тодоровских коња'" (Кулишић, 1973: 208). О словенском култу коња недвосмислено говоре и археолошки налази и писани извори, према којима је жртвовање коња поред покојника познато из словенске старине по остацима коњских костију у гробовима" (Кулишић, 1953: 208,207). Праксу приношења жртве, пре него што се једна заједница настани у освојеном граду, како је показао Елијаде, позната је и у Велесовој књизи. Међутим, овде је реч сада о жртви која се приноси соларном, а не хтонском богу, те је, стога, жртвован бели коњ. "Приневши на жртву беле коње, ушли смо из Семиречја". Једном речи соларни богови, а такав су Перун и Перуница, уосталом и српски змајевити јунаци, јашу на белим коњима. Пошто се Перуница напила "живе воде", она се "на белом коњу упућује ка Сварги" (Велес, 1994: 39, 37). Са друге, пак, стране трачки култ или култ трачког хероса је формиран у колонији Одесос - у близини трачких племена. Код Трачана још од IV века пре н. ере постојао је "култ Великог бога, који је хтонско, епихерично божанство, и које на основу атрибута, бршљана и винове лозе, можемо доводити у везу са Дионисом, као и са Плутоном, због рога изобиља". Уосталом, бршљан је Трачанима служио као средство за "падање у екстазу", чији су, иако нешто другојачије смисаоности, прежици до скора присутни у ноћним ритуалима падања у транс - код становништва источне Србије, посебно у околини Зајечара. "Споменици трачког хероса су у II и III веку наше ере раширени по целој римској провинцији Тракији, делу Македоније, у горњој и доњој Мезији и доњој Дакији дуж Дунава, дакле не само тамо где су били настањени Трачани, него и у граничним областима, које су имале додира са трачким елементом" (Церман., 1962: 74, 77). | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:57 pm | |
| 
Постоје бројни споменици трачког хероса на којима је херос представљен најчешће са три главе и на коњу. Веза између поликефалних - вишеглавих бића, хероја и хтонског света, понајбоље се изражава у лику Кербера, пса који чува врата подземља. Преовладало је, дакле, схватање да је троглави трачки херос хтонског карактера. Укажимо на још један детаљ на лику трачког хероса - господара подземља: он се често приказује као брадати, старији човек; повезан је са Дионисом, са којим има још једну важну а заједничку особину и функцију - то је лов. Овде "лов" треба да се схвати у симболичном смислу, као лов на људске душе. Крволочни карактер овога божанства није у противречностима са осталим његовим функцијама. Божанства плодности у грчкој митологијн су истовремено и свирепа божанства. Дакле, "трачки коњаник је истовремено и велико божанство плодности, као што је и велико хтонско божанство" (Церман., 1962: 80-81). Најзад, трачки херос је у вези са водом. Култна места њему посвећена налазила су се поред извора и бунара. Занимљива би била анализа у коликој је мери моделовање балканског лика хероса Марка Краљевића на простору древне Тракије, прецизније у Србији, Македонији, а делом, и у Бугарској, било под утицајем колективне имагинације која је, делом, наслеђена и од култа трачког хероса. Наиме, Марко је са великим брковима, можда је првобитно био брадат (док нису дошли Турци). Затим, у поређењу са лирским ликом Милоша Обилића, Марко је приказан у лику старијег човека - коме се ближи смрт. Марко је вазда на коњу и готово у свакој прилици обилно се напија вином - као и Дионис. Марко воли да задрема. Међутим, он је спреман и да кажњава; суров је, али и праведан - као "Страхор", "Страшни и јаки Бог". У таквој иконографији је, уосталом, Марка Краљевића на статуи коњаника приказао Иван Мештровић. Није ли, дакле, Марко Краљевић повезан са култом трачког хероса, или бар преузео његове функције? - Коњ у култу и обредној пракси код Срба. Вратимо се сада српској верзији обреда који је везан за познати коњски празник. Најпре желим да поновим да је у источној Србији не само добро очуван култ Трачког коњаника већ и особени култ светог Тодора - који је добио христијанизовану транспозицију. То је покретни празник и пада у прву суботу ускршњег поста. Чистим понедељком почиње, а Тодоровом суботом завршава шестодневни празник: Тодорова недеља. Домаћинство које држи коње обавезно умеси тзв. "коњски колач", који се негде назива и копитњак. На обредним хлебовима из источне Србије, тај хлеб је или пробушен у средини, још у тесту - и у рупу стављен овас, негде и со, или је ексцентрично избушен, тако да подсећа на "коњску плочу" или "копиту" - отуда копитњак. У неким крајевима постављају се симболичне назнаке: "коњаник и коњ" или су, пак, сасвим реалистички рељефно приказани коњ и коњаник. Има и примера да је тај хлеб печен као целовит, а тек накнадно пробушен. На дан Тодорове суботе, пошто се обаве трке коњима, односно пошто коњи буду пројахани по пољима - плодности ради, сваки домаћин своме коњу на "камену станцу", или како га народ источне Србије назива "столовном камену", ритуално даје да нагризе овај колач, или се, пак, со и овас - који су заједно печени са хлебом, ставе у зобницу и тако са осталом храном коњ нахрани у дворишту домаћина. У источној Србији домаћица има главну улогу у ритуалном храњењу коња. Међутим, код Срба жена која храни коња не мора, као у бугарском ритусу, да овом приликом фингира "коњско" рзање и подскакивање. Чињеница да жена учествује у ритуалу открива хтонски карактер демонског бића коме је обред посвећен. С обзиром на структуру ритуала, наиме, да се на Тодорову суботу пали смеће, верује се да овај празник изражава тројни смисао: празнује се истовремено и за здравље коња, али и због хтонских митских коња и јахача, као и ради заштите од змија. Познато је да су основни атрибути "трачког хероја": коњ, змија и пас који чине његова митска и хтонска обележја. У источној Србији је и данас још веома живо предање о трачком коњанику, а негде и сам ритуал који се изводи у част и славу култа "трачког коњаника", разуме се, са словенским преосмишљавањем. Постоје, дакле, бројна указивања да је овај култ постојао и пре доласка Словена. На многим рељефима пронађеним у захвату приобаља Дунава, у источној Србији и Бугарској, приказана је, осим коња и коњаника, још и "змија", негде чак и "пас", односно "вук", посебно "хроми вук", чија је симболичка паралела лик "хромог коња". Шта чини окосницу овога култа у српској митолошкој верзији? Срби верују да се одмах иза ноћи Тодорове суботе крећу поворке коња као поворке демона, покојника и предака, и да се, осим здравих у поворци налазе и хроми коњи. У појединим српским срединама тога дана је женама забрањено да перу косу; деца се морају окупати пре тзв. "коњских трка"; ватра се у кући не сме ложити. Веровало се да "тодорци" - зли демони, не воле дим. На ову чињеницу, наиме, да "огањ" и "коњ" доиста чине митолошко јединство, указују и наше изреке, односно заклетве, које, како је речено, треба сматрати "кристалима" народне мудрости: "Тако ме живи огањ не сажегао!" или "Тако ме коњска копита не сатрла!'', "Тако ми овога огња!'' (Караџић, 1987: бр. 5172, 5176, 5290).

Уколико је неопходно да се дете на дан Тодорове суботе окупа, постоји обавеза да се у корито са водом стави коњска потковица или плоча као апотропејон - магијско заштитно средство. Исто тако, невесте се тога дана не смеју чешљати, пре свега због змија, јер би, у супротном, могле касније видети змију у пољу. На простору "шопског културног ареала" због змија се, дакле, женама забрањује да перу косу. Веома је важна митолошка повезаност коња са чешљањем косе и са змијама, затим, са прањем косе, као и са забраном ложења ватре, односно грејања воде, и најзад, са димом који се не сме да одиже са земље. Постоји, наиме, веровање о повезаности змије и коња, односно да се генеза "змије" налази у коњској длаци. И у околини Вршца - на простору источне вертикале наше државне територије Србије, за празник Светога Тодора, чији је култ у овом крају још увек доста добро сачуван, "домаћице месе колаче које називају 'тодорчићи'". У том смислу праве се од теста "облици потковица на које се у одређеном размаку стављају зрна кукуруза, која треба да означе клинце којима се потковица закива. Тодорчићи се, према народном веровању месе као заштита од Тодорових коња, који људима могу да направе велике штете, да погазе усеве, а и укућанима да нанесу зло. Стога се раније водило рачуна да, за време Тодорове недеље, укућани треба да буду у кући пре мрака" (Милут., 1971: 148). 4 - Тодоров култ у источној Србији и Бугарској. М. Филиповић је с правом указао да се само на источној вертикали Србије, десно од Мораве, може трагати за остацима трачког култа у српским земљама, док на западној вертикали тај утицај слаби или уопште не постоји. Наиме, мало је трагова култа Трачког коњаника на динарском простору - „западно од Мораве". Једном речи, као да се култ Трачког коњаника одржао код свих народа на простору некадашње Тракије, дакле, код Срба у источном делу државне територије, код Бугара, Македонаца и Влаха. Каква је улога жене у овом празнику код Бугара? „На дан Тодорове суботе млада невеста дели хлеб за здравље коња тако што би поскакивала", док би у највећем броју случајева „домаћица била та која дели обредне хлебове" У наставку, С. Јањева каже: „Нека дејства обредних хлебова имају превасходно апотропејско значење. У Благојевградском округу, на Тодорову суботу прави се колач са рупом, око које се стави со, бели лук и девет целих ораха. Од тога колача даје се домаћим животињама, а средишњи део се сачува и када се зада облак, прогледа кроза њ (рупу), како би се одагнао. Кроз отвор колача се по први пут овце прихрањују, затим, од овога колача даје се првој овци која се ојагњила, а потом и свима осталима. Кроз отвор колача приликом сетве протури се семе" (Янева,35). Имам утисак као да симболика броја "девет" (ораха) кореспондира са идејом плодности! У сличном духу, мада према манифестној форми донекле различито, празнује се Тодорова субота у источној Србији. Петар Костићје забележио да су „у Вратарници месили колач у облику коњске копите и давали га коњима да га поједу" (Костић, 1978: 425). Да постоји универзалнији однос између коњских длака, да ли и змија, и забране прања косе за време Тодорове суботе, показује и код Влаха добро очуван обичај за време Тодорице да „у петак, уочи 'Сентђера ал маре' (Велики Сентођер -СП) [...] беру траву 'оман', којом перу косу да би нарасла и носе траву у џепу као одбрану од 'сентођера'". Исто тако, индикативна су два, тзв. „негативна дана", која су и иначе у митологији бројних народа, па тако и код Влаха, названа „мртвачким данима": субота и уторак. У уторак се ови хтонски коњаници појављују ноћу и одлазе следећег уторка, а њихова присутност кулминира у суботу. Дакле, и у веровањима Влаха налазимо низ истоветних елемената. 'Сентођери' завршавају - 'одлазе' - следећег уторка, који у околини Бора називају 'Марца куњата' ('Коњски уторак'), а у среду одлазе 'Сентођери шћопи' ('Ћопави сентођери'), који су спорији". Овде је нарочито важно да се запази како постоје тзв. „хроми коњи". Они су, додуше, спорији, али у култном смислу веома значајни, јер симболизују нарочиту врсту бића из тзв. лунарног циклуса. Уосталом, на то упућује и само појављивање и кретање ових коња у току ноћи. „Бели коњи (некад и црни), који се појављују ноћу и одлазе осакаћени - ћопави, представљају лунарно-хтонске демоне, а појављују се суботом, која је посвећена Месецу" (Костић, 1978: 426). И у свести људи често се појам „месеца" замишља у форми крилатог коња, као и у нашој загонеци: „Сивац море прескочи ни копита не скваси" (Караџић, 1987: бр. 510), а као одговор следи - „Месец". Овде ћу подсетити на значајан рад Слободана Зечевића, Митска бића српских предања, у коме се на једном месту наводи како су се „митска бића под називом Тодорци" замишљала на два начина: „као коњи или као јахачи. Ова су се митска бића јављала само једном годишње, током Тодорове недеље". Свети Тодор или „Велики Тодор замишљао се као хроми коњ или као његов јахач" (Зеч., 1981: 157,158). На јужнословенском простору, укључујући ту и простор савремене бугарске државе, пронашао сам преко 160 топонима са основом: "Кобила"/ "Кобиља", и преко 270 са основом "Коњ", "Коњски". Навешћу неколико типова огромног броја топонима на простору Србије са основом: коњ, кобила, копита: Копитарци, Копита, Кобилица, Коњушка, Коњско, Кобиља глава, Коњска глава, Кобиљска глава, Кобилна глава, Коњски рид, Коњи рид, Коњушевац, Коњух, Врви кобила, Кобилиште, Бесна кобила, Коњарка, Кобиље, Кониће, Коњушка чука, Коњарник, Коњувочка река, Коњарски кладенац, Коњидер, Коњевачко иоље, Коњевићи, Коњска пољана, Велика и Мала Копита, Коњски дел, Коњушица река, Коњски гроб, Кобиљак, Коњскоча, Конглавица, Касидол, Коњушнице. На бугарском простору постоји, такође, знатан број топонима са основом "кон" - "конско", те их овде нећу наводити. Међутим, навешћу оне топониме који скрећу пажњу на ритуални аспект култа везаног за "Тодорову суботу": Тодоричене, Тодоричи, Тодорини кукли, Копитникь, Копитарци. | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:58 pm | |
| Петао у лику демонског бића

"Петао је поред пса и коња једна од оних животиња које прате душу, па се у ритуалима старих Германа појављују као жртве умрлима". /Вилхелм Коперс/ "Са светим Мратом стоји петао у интимној култној вези утолико што му се приноси на жртву. Петао је био и атрибут светога Саве, као што је орао атрибут Зевсов. У народној традицији се каже да је свети Сава увек носио уза се петла" /Милан Ђ. Милићевић/ 1 - Култ петла у митологији Срба. Петао игра нарочиту улогу у српској митологији. Мрвама које се покупе са трпезе Бадње вечери, па заједно са кукурузом - који је био стављен испод бадњиданске софре која се прави на слами - и преосталим зрневљем жита које је од сламе отпало, ујутру се, на Божић, хране кокоши, дакле и петлови, којих обавезно има у јату, и то у кругу који се направи од конопца. Када се овоме дода ритуално уношење сламе - за постављање софре Бадње вечери, а затим да се те исте вечери на симболичан начин хране дивље животиње, и у томе реду дивље птице - штеточине, уз широко распрострањени обичај да се домаћа женска чељад првог дана Божића, рано ујутру мора најпре омрсити врапцем или голубом који се пече на огњу од бадњака - заједно са божићном печеницом, онда се као несумњив може извести закључак: добар део обичаја око Бадњег дана повезан је са житним демоном сагледаним у лику птице. Разуме се, и сам житни демон - петао, односно птица, показује се у амбивалентном облику, уосталом, слично митској змији, вуку и коњу. Наиме, житни демон има два противречна лика: доброћудни - кога репрезентују домаћа кокош и петао, и злоћудни и дивљи - у облику гаврана или вране, које знају да упропасте летину када у јату навале на поља у време сазревања жита и кукуруза, сунцокрета и другог сличног биља. Као што пас може бити полаженик, тако и кокош. Ова је пракса присутна и у источној Србији, посебно код земљорадничког становништва, нешто мање сточарског, код кога ту улогу преузимају пас, јагње или свиња, чак и крава. 2 - Петао атрибут хтонског или соларног Бога? Према старијим мишљењима "петао" се фиксира за хтонски свет. Ми ћемо се, пак, на основи бројних чињеница и сами уверити да се "петао", нарочито "бели петао", тумачи као атрибут соларних божанстава, пре свих: Перуна, Дажбога, Световида, Триглава. Има се утисак да се митолози сасвим слажу с тим да "петао" припада овим боговима словенског пантеона, али је разлика само у томе што наведена божанства интерпретирају као ликове "хтоничног пантеона". И сама обичајна пракса код Срба даје основу за амбивалентно тумачење праве функције митскога "петла". Чајкановић и Кулишић су покушали да проблем разреше тако што су приметили како се словенском Дабогу - данас сасвим извесно соларном богу, приносио на жртаву петао "познати атрибут хтоничних божанстава" (Чајк., Ш, 1994: 159). То исто важи и за култ соларног Световида. "Петао је, све до у XVIII век, приношен на жртву светоме Виту у Прагу", који беше заменио "ранијег незнабожачког Световида, који је код Словена био велико хтонично божанство [...]. Петао је, међутим, у вези са оним нашим свецима за које смо видели да су наследници старинског нашег бога мртвих: то су свети Мрата и св. Сава. Са светим Мратом стоји петао у интимној култној вези утолико што му се прописно приноси на жртву" (Чајк., III, 1994: 102). Са "хтоничним божанствима обично је у вези и петао. Још у старо-вавилонској религији он је манифестација Нергала, бога доњега света" (Чајк., III, 1994: 101). Једном речи, Чајкановић пориче и Дабогу и Световиду соларни карактер и, природно, доводећи их у везу са петлом, и митском "петлу" приписује хтонична својства. Овоме је сасвим супротно мишљење Владимира Живанчевића, према коме су "медвед, змија и зрикавац подземне, телеурске, хтонске животиње и стоје насупрот соларним животињама светлости: петлу, лаву и орлу" (Живан., 1963: 45). Готово је у детаљу ово гледиште преузео Ш. Кулишић, додајући како је "у вјеровању и обичајима словенских народа пијетао уједно у вези са хтонским демонима, са којима се црни пијетао и потпуно поистовјећује. Нидерле посебно указује на улогу пијетла у погребним обичајима, о чему говоре остаци из старих словенских гробова [...]. Како истиче Нидерле, особито је значајно двојно значење које се у словенских народа придаје кокоши и пијетлу. Док им се, с једне стране, приписује плодотворна моћ, с друге стране, у њима је народ видео нечисшту силу. [...} код Срба у култу мртвих пијетао се често јавља као жртва замјене. [...] Цијели низ наших обичаја приликом првог орања и сјетве, жетве и вршидбе, а затим о Божићу и Новој години веома досљедно открива ово значење и ову улогу пијетла и кокоши. Ако бисмо, уз то, прихватили и мишљење Чајкановића да се у нашим обичајима на Бадње вече кокоши уједно појављују и као представници душа покојника" петао се, дакле, никако онда "не појављује као соларна животиња" (Кулишић, 1953: 205). Међутим, пажљивим читањем Нидерлеа, могло би се закључити и то да се корен поменуте заблуде налази у неразликовању "црног" и "белог" петла, као год и у случају "белог" и "црног" коња. Како је еволуција ишла од хтонске ка соларној митологији, "петао" је и даље остао атрибут датога божанства, при чему је само божанство попримило соларна обележја поставши "ратни бог", односно Бог "јахач на коњу", док су његови атрибути: петао и коњ, променили боју, постали су "бели". 3 - Петао у амбивалентној улози у обреду у источној Србији. Због свега што је речено овде је од посебног значаја да се поближе одреди култни смисао који у источној Србији има ритуално клање петла, које се лоцира око два празника са битно различитом митолошком мотивацијом и смислом: у време Светога Илије односно, други, када се празнује Мратиндан. а) На Илиндан се у Заглавку, у Кални, коље најстарији петао, који се као жртва приноси св. Илији да не пушта громове и огањ. Верују да ако би такав петао остао жив после Св. Илије, да би тада неизоставно умро домаћин куће. У Неготинској Крајини, међутим, верују да уколико се не закоље најстарији петао уочи Св. Илије да ће тада умрети дете. Најзад, због чињенице да петао представља демонску силу, нужно је заклати га у реченом времену како "не би клео децу" (Костић, 1969: 391). Овде је очито да се "петао" појављује у лику атрибута соларнога божанства, Перуна. б) Међутим, у зони тзв. "шопског ареала", такође у делу источне Србије, односно у појединим крајевима Западне Бугарске, позната је далеко раширенија пракса ритуалног клања петла, али не уочи Св. Илије, већ Св.Мрате - чија је митолошка супстанција скроз-наскроз хтонична. Свака кућа ујутру пре сунца о Светом Мрати, или уочи празника, после заласка сунца, закоље било црно пиле, "мратинче", или "црну" кокош, петла, најчешће без белеге. Од кокошке се спреми ручак, а перје, ноге и врат окаче се о вериге и након 40 дана - пошто за то време, висећи на веригама као симболу врховног бога добију особену магијску и заштитну моћ - користе се касније за "кађење" собе у којој су новорођенче и породиља, дакле, за време њихове "религијске" нечистоће. Исто тако, ако се деца плаше, ово перје ставе на жар и њиме их каде. Пиле које се овим поводом коље у неким крајевима назива се "марта" или "мрата". Њему би црвеним концем везивали кљун, да не даје гласа приликом клања, које се обавља по заласку сунца. Клање је обављала најстарија жена у домаћинству и то на кућном прагу, као култном месту породице - станишту култа предака. У пределу Буџака жене су клале петла, а вериге би тада окретали наопако, такође у ступу, на коју су стављали жар. Према народном веровању то се чини како би се вуцима затворила уста. Сви ови примери доказују да: мратинци, праг, вук, петао и вериге изврсно митолошки кореспондирају и, како би рекао Чајкановић, стоје у вези са хтонском природом древног српског врховног божанства. | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 16/9/2014, 8:58 pm | |
| 
У наведене две ритуалне праксе са "жртвовањем петла" показују се хтонски и соларни карактер обреда и култа. У време Мратинаца наглашен је хтонски карактер. То се види још и из чињенице што петла коље жена, у чему се видље остаци матријархатског принципа. Са друге стране, у ритусу фиксираном за "жртвовањем петла" уочи Св. Илије, препознајемо рецидив патријархатске културе, при чему се, најпре, као извршилац жртве појављује домаћин, који коље петла. в) Као што се делови "мратинског петла" или "пилета" користе у магијске и заштитне сврхе породиље и новорођенчета - ради одржања и поспешивања здравља и живота, тако се о Ђурђевдану користи "јаје" у ритуалу прве муже оваца. Јаје, заједно са кравајем и груменом соли, вазда је на тзв. хтонским култним местима у овоме сложеном ритуалу: а) налази се у бошчи у којој су биљке набране два дана уочи Ђурђевдана - које треба да преноће у врту, како би се ујутру рано, пре сунца, од њих исплели венци; б) затим, то исто јаје налази се крај реке или извора, где се плету венци. в) Исто тако, увече пре Ђурђевдана, оно је у рупи, испод котла, ведра код прве муже оваца; г) најзад, после муже, однесе се крадомице у шуму и у мравињак закопа заједно са кравајем и сољу, како би се сутрадан, на Ђурђевдан рано ујутру, донело отуд и д) од свега тога магијским поступком, сачинила храна овцама - у циљу плодности стоке. Па ипак, коликогод у овоме ритусу били препознатљиви елементи соларне симболике, морамо уочити да се "петао", и његов симбол "јаје" појављује и у систему лунарне симболике. Наиме, лако се уочава у нашем комплексном Ђурђевдаском ритуалу како јаје дејствује под окриљем ноћи и мрака, земље. Наиме, а) јаје у торби са цвећем мора да преноћи у Градини, да би се б) увече када се у већини крајева источне Србије врши мужа оваца, ставило испод котла, у рупу, а затим, да још једном в) преноћи - сада у мравињаку како би се, коначно, г) пре изласка ђурђевданског Сунца отуд донело и ставило у крму намењену ритуалном храњењу оваца. Дакле, како јаје вазда бива: или испод земље, поред извора - свакако у мраку или ноћи, то се и његова пуна дејствена моћ фиксира за ова три битна лунарна атрибута: ноћ, земљу и воду - извор. г) Елементи хтоничне природе "петла" препознају се и у погребном култу. Указујем овде бар на два важна сегмента из ове сложене праксе. На јужнословенском простору веома је раширен обичај да се мора строго пазити „да мртваца не прескочи мачка, кокошка, пас и др., па се зато мртвац и не оставља сам и у мраку" (Василев, 1958: 196). Други пример тиче се ритуалнога клања петла (кокоши) као супституције за тзв. трећу главу, када двоје из куће умру за непуну годину дана. У том случају се и дан-данас у источној Србији жртвује петао (кокош, пиле) као замена за трећу главу. Најчешће се тој "трећој глави" - петлу, приређује комплетан ритуал сахрањивања: прави се "сандучић", копа се "гроб", поставља "крстача", и при томе се дају сва подушја овој ("петловој") глави - "гробу", која иначе иду и уз гроб другоумрлога. Недавно је у ископану раку у селу Белоињу (Сврљиг) била припремљена "жива кокош" - јер је другоумрли била "жена"! - са намером да се баци у раку са другоумрлим укућанином, и тако "жива" закопа. На наговор "цивилизованијих" учесника у погребном ритуалу, ипак је тој кокоши била само "заврнута глава" и тако усмрћена била је бачена у раку и закопана! Карактеристичне форме топонима у Србији са основом петао и кокош-ка: Петлова чука, Петловац, Петловица, Петлова коса, Петлов Бунар, Петлово бојиште, Петлоовача, Петлов метерис, Пијетлово брдо, Петлово брдо, Петловац река, Петлови Рид; Кокошица, Кокошице, Кокошаре, Кокошја глава; у Црној Гори: Кокошињак; у Босни: Петловац, Петловача; у Македонији: Кокошкина краста, Петловац, Петле, Петлечка река; у Славонији: Петловац, али и облици Петех и Петелинец. | |
|  | | Beskraj

 Broj poruka : 21554 Godina : 44 Location : Na pola puta sreci Humor : Uvek nasmejana Datum upisa : 20.03.2009
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi 13/2/2017, 1:21 pm | |
| Kajinov znak Slovo ili crna koza
Jedna od najznačajnijih i najpoznatijih biblijskih priča je ona navedena u četvrtom poglavlju prve starozavetneknjige. Knjiga Postanja govori o Kajinu i Avelju, sinovima Adama i Eve, prvih ljudi koje je prema Bibliji stvorio bog Kajin je bio ratar a Avelj pastir. Stariji brat Kajin je kao žrtvu bogu prineo deo svog roda a Avelj nešto od svoje stoke. Kajin je bio veoma razljućen time što je bog primio žrtvu od mlađeg brata stočara a ne i od njega. Otud je stariji brat ubio Avelja.  Užasan čin bratoubistva rezultiraće božijom kletvom. Kajina je čekala teška sudbina koja se ogledala u tome da kao zemljoradnik više neće ubirati plodove zemlje i moraće da luta po svetu. Svestan svoje krivice, požalio se bogu da svako ko poželi može da ga ubije. Da se to ne bi desilo, bog je napravio znak na Kajinu i zapretio sedmostrukom kaznom svakome ko se usudi da pokuša Kajinovo ubistvo. Uprkos tome što u Bibliji nema podataka o izgledu i ispoljavanju pomenutog znaka, on je neretko dovođen u vezu sa crnom kožom. Brojne hrišćanske grupacije u Evropi, a još više u Americi, usvojile su verovanje da Kajinovi potomci imaju crnu boju kože i da još uvek ispaštaju kletvu bačenu na njega. Ovakvo viđenje naročito je bilo zastupljeno tokom 18. i 19. veka. Međutim reč koja se u većini jezika prevodi kao znak je višeznačna. Može da znači i upozorenje, predskazanje, znamenje ili uspomenu. Biblijski tekst u velikoj meri nije u skladu sa naknadnim tumačenjem Kajinovog znaka. Geneologije date u četvrtom i petom poglavlju Prve knjige Mojsijeve ili Postanju pokazuju da Noje i njegovi sinovi Sim, Ham i Jafet potiču od trećeg Adamovog sina Sita - nikako od Kajina. Pošto je u Potopu nestalo čitavo čovečanstvo osim Noja, njegovih sinova i njihovih supruga, pristalice rasnog gledišta pokušavaju da produžetak Kajinove loze i njeno navodno postojanje do današnjih dana objasne poreklom žena četvorice preživelih muškaraca. Jedna od takvih teorija je da je Nojeova žena bila Lamehova ćerka Noema. Iako je bila Kajinov potomak, ovakvo tumačenje je na staklenim nogama budući da je Noema bila dve generacije ispred Noja a uz to u Bibliji nema nikavog pomena o njihovom eventualnom braku. Kajinovo porodično stablo nije propraćeno podacima o trajanju života njegovih potomaka i starosti u momentu dobijanja dece dok Sitovo u narednoj glavi jeste. I pored toga može se pretpostaviti da bi razlika između Kajina i Noeme morala biti oko četiri stotine godina, imajući u vidu trajanje životnog veka u Svetom pismu. U drevnoj jevrejskoj Knjizi jubileja pominje se da je Nojeva žena bila Emzara koja je bila iz Sitove loze, što takođe opovrgava mišljenje o crnoj boji kože kao znaku. Budući da je većina ovovremenih teologa odbacila ovu tezu, iznose se razna pretpostavke i mišljenja o onome što je jasno ukazalo savremenicima da ne smeju da ubiju Kajina. Da li je znak bio ožiljak, tetovaža, simbol, broj, natpis ili nešto drugo, ne može se utvrditi. O Kajinu se iz prve biblijske knjige još se može saznati da je sazidao grad koji je nazvao po svom sinu Enohu. Nije rečeno da li je kletva da mu zemlja neće davati roda prenesena i na njegove potomke. Određene indicije da je kletva i njih pratila pružaju podaci da je u kasnijim naraštajima bilo uspešnih muzičara, stočara i kovača dok se zemljoradnici ne pominju među njegovim potomstvom. Noemin otac Lameh rekao je svojim dvema ženama „da će se osvetiti 77 puta“, pri tom pominjući Kajinovu sedmostruku osvetu koja bi zadesila onoga ko bi se usudio da digne ruku na njega. Ovo ukazuje na to da se i šest pokoljenja posle Kajina znalo za postojanje zaštitnog znaka. On je, posle počinjenog zlodela, otišao u zemlju naidsku na istoku. Nije utvrđeno gde se nalazi ova oblast. Prema nekim tumačenjima na osnovu hebrejskog jezika, nije reč o zemlji već o simboličnom ukazivanju na lutajući način života Kajina i njegovih potomaka posle kletve. Preteče savremenih rasnih tumačenja Kajinovog znaka bile su različite drevne hrišćanske grupacije poput sirijskih hrišćana. Najpoznatiji i najvažniji sirijski crkveni otac, sveti Jefrem Sirin pisao je da je Avelj imao ten poput svetlosti dok je Kajin bio taman poput mraka. U novije doba, biblijski stihovi koji se odnose na znak imali su veliku praktičnu primenu i odrazili su se na delovanje pre svega protestantskih grupa. Time je opravdavana zabrana rukopoloženja crnih sveštenika sve do šezdesetih godina prošlog veka u najvećem broju protestantskih crkava u Evropi i Americi. Isti razlog ove verske organizacije navodile su kao objašnjenje za crno ropstvo širom američkog kontinenta. Većina drugih hrišćanskih crkava odbacila je ovakvo objašnjenje Kajinovog znaka i nije odbijala da u svoje redove uključi crnce. Danas je to gledište napušteno u većini protestantskih zajednica, sa izuzetkom malobrojnih grupa koje su sklone neonacističkoj ideologiji. U najznačajnijem delu jevrejskog misticizma, knjizi „Zohar“, pisanoj na aramejskom jeziku, govori se da je Kajinov znak jedno od 22 hebrejska slova. Nema pomena o tome o kojem je slovu reč. Oliver Klajn  
| |
|  | | Sponsored content
 | Naslov: Re: Legende,predanja i mitovi  | |
| |
|  | | | Legende,predanja i mitovi | |
|
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 5 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 5 Gosta
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 120 dana 5/5/2013, 8:45 pm
|
Zadnje teme | » Fotografija dana Danas u 8:01 am od Dusica Pajovic» medeno Danas u 7:57 am od Dusica Pajovic» Šta je pisac hteo da kaže? - Majacvet 17/2/2021, 3:18 pm od majacvet» ŠTAMPARIJA FLEŠ ZEMUN 16/2/2021, 4:07 pm od meseceva rosa» O ČEMU TI TO? - CECILIJA 10/2/2021, 11:03 pm od CECILIJA» SEVERNA GRANICA 8/2/2021, 12:07 pm od panonski galeb» Taj romanticni Balasevic 7/2/2021, 1:52 am od meseceva rosa» Ljubavne pesme 2/2/2021, 9:35 am od Isak Prov» ANAMNEZA 1/2/2021, 9:53 pm od ZEX» priznanje 8/1/2021, 11:01 pm od SaMar» PSALMI LJUBAVI 6/12/2020, 8:34 pm od Nena Miljanović» Plavi tonovi... 27/11/2020, 1:57 am od meseceva rosa» Duhovne price 5/11/2020, 1:59 am od meseceva rosa» Na obodu neba 29/10/2020, 9:33 pm od Marr Inna» Mudre misli 16/10/2020, 1:46 am od meseceva rosa» Neozbiljna pitalica, bez filozofije molim 27/9/2020, 9:18 am od ZEX» ПИСМА 27/9/2020, 9:02 am od ZEX» GRESNIK 22/9/2020, 4:34 pm od inadzija» Poruka vasoj ljubavi..., Ucinite to ovde 2/9/2020, 3:42 pm od ZEX» Srodne duse 12/8/2020, 3:55 pm od BiMoglaDaMogu» Sve o Skorpijama, Vazi i za znak i podznak... 6/8/2020, 12:21 am od ZEX» O BOLU 28/7/2020, 4:09 pm od ZEX» Srednjevjekovni gradovi Crne Gore  15/7/2020, 1:06 am od meseceva rosa» Priče i bajke 14/7/2020, 1:26 am od meseceva rosa» Iz Antologije srpske poezije 5/7/2020, 11:45 pm od ZEX» Zaključavanje foruma 10/6/2020, 3:49 pm od Masada» Mario Vargas Ljosa 9/6/2020, 3:59 pm od meseceva rosa» Ismail Kadare 9/6/2020, 3:48 pm od meseceva rosa» Marguerite Yourcenar 9/6/2020, 3:33 pm od meseceva rosa» Pearl Buck 9/6/2020, 3:19 pm od meseceva rosa» Vuk Drašković 9/6/2020, 3:03 pm od meseceva rosa» Filip Petrović - pesme 8/6/2020, 9:29 am od Filip Petrovic» Zbignjev Herbert 5/6/2020, 6:34 pm od meseceva rosa» Ela Peroci 5/6/2020, 6:22 pm od meseceva rosa» Skadarlija 4/6/2020, 1:02 am od ZEX» Ruski Ženski Glas 1/6/2020, 6:08 pm od ZEX» Biserje mojih godina godina 31/5/2020, 11:12 am od Masada» Nase autorske fotografije  28/5/2020, 12:59 pm od Tea» Citati Bukovskog 19/5/2020, 2:12 am od meseceva rosa» Citati o zenama 12/5/2020, 10:36 pm od Nostromo» Brisanje Youtub - ova 6/5/2020, 1:10 am od meseceva rosa» Noćas me gubiš 4/5/2020, 7:21 am od Masada» Zena i cvece 1/5/2020, 1:34 am od meseceva rosa» Moja romanticna skitanja net-om :) 28/4/2020, 3:12 am od Tea» ROMANTIKA BEZ REČI " 28/4/2020, 2:05 am od meseceva rosa» Razbijemo monotoniju bojom 5/4/2020, 2:07 am od meseceva rosa» DEKOLTEI 22/3/2020, 1:52 am od meseceva rosa» Rimujemo reci 16/3/2020, 2:47 am od meseceva rosa» Asocijacije 15/3/2020, 2:49 am od meseceva rosa» Tajna 28/2/2020, 2:40 am od meseceva rosa |
|
|