Legende,predanja i mitovi

Burek

Beogradska kapetanija

Једном речи, на истој митолошко-структурној линији са змијом налази се лунарна симболика, и с тим у вези идеја плодности. Свакако, атрибут "плодности" основно је обележје и самога "змаја" - који онтички, структурно, као и генеолошко-териоморфно, при промењеним социјалним околностима, исходи из Змије. Змија, дакле, фигурира као хтонско биће и представља лунарни симбол. На такав закључак упућује и истраживање Шпире Кулишића, који култ змије доводи у блиску везу са "тодорцима", хтонским бићима трачке и диониске религије. „Хтонски карактер тодоровских коња и јахача потврђују и обичаји у вези са змијама који се обављају у Тодорову суботу [...]. И на Косову вјерују да на Тодорицу излазе змије из земље и тог дана људи не раде". О лунарном карактеру ових бића постоје несумњива сведочанства. Тога дана, Тодорове суботе, поворке коња, митских демонских бића, крећу усред ноћи. Дакле „змија, која се јавља као атрибут богиње Мјесеца, плодности и вегетације, у неким нашим вјеровањима и обичајима уједно се појављује као животињски представник житног демона, понекад и у вези са мјесецом (млада недјеља)" (Кулишић, 1973: 118). Већ сам говорио о томе да идеја плодности стоји у блиској вези са змијом. Кулишић наводи распрострањено схватање код Срба о „духу жита оваплоћеном у божанској животињи змији", која је код наших народа сматрана „персонификацијом земље и њене плодности". Отуда и на обредном хлебу "њива", како смо показали на слици, змија има доминантно место.

Историјски посматрано стари Трачани, чије су просторе населили Срби у садашњим источним крајевима, односно Бугари у суседству, имали су божанство здравља везано за змију, чији је симбол или, говорећи језиком маркетинга, логотип био змија који је и данас још актуалан у светској фармацеутској индустрији. У некадашњој Тракији змија је била света животиња Сабазија, као древног божанства тракијско-фригијског племена (Янева, 1989:104). Сабазије је бог природе, земљорадње и свеколиког раста, али и бог мртвих. Често се трачко божанство доводи у непосредну везу са диониским култом и, даље, са змијом. Не изненађује отуда сачувано а веома живо предање о магијској функцији змије у источним крајевима српства.

Дакле, митолошки корени појаве "змаја" код Срба везују се за епоху већ формиране државе, док се поетска транспозиција, формирање овога лика обликовало у периоду већ изгубљене снажне државе у средњем веку, када су и настали косовски, односно посткосовски циклуси. Укратко, змија чуваркућа, са хтоничним обележјем, фиксира се за кућно огњиште и индивидуално-породични амбијент Човека. Супротно томе змај, који борави у пољима или на планинама, има ширу социјалну, заштитну функцију, тако да се у часу када наиђе ала са градоносним облацима, змај одиже са земље у циљу одбране насеља и поља од непогода, града и олује. Највиши облик националне самозаштите јесте онај када у поетској имагинацији змајеви добијају изричито повесну, антропоцентричку црту и функцију, устајући у одбрану свеколиког народног интереса а против историјских "немани", посебно у доба након пропасти државног суверенитета.

Ако је Змија везана за ноћни, хтонски амбијент, и симболизује пасиван део године, Змај означава радикални преокрет. Уосталом, то се понајбоље запажа у митологијама многих индоевропских народа, у њиховој иконографији са темом: "борба сунчевог Бога против змијоликог или морског чудовишта". Наиме, убијањем неког змијоликог чудовишта означава се почетак нове космичке или институционалне ситуације. Елијаде је корене овој митској слици пронашао у аријској митологији. Пре свега Индрина борба послужила је као узор за борбе које су Аријци водили против дасјуа. "Онај који побеђује у некој борби, тај уистину убија Вритру'', каже аријски мит. "Борба између Индре и Вритре је у старо доба вероватно представљала митско-обредни сценарио празновања Нове године, које је обезбеђивало обнављање света" (Елијаде, I, 1991: 178).

И у нашем хришћанству такође је баштињена ова древна митска, да ли и архетипска, представа која је добила нову манифестну форму: Св. Ђорђе убија аждаху, мотив који се јавља и у бугарском фолклору (Беновска, 1995: 63-92). Реч је о симболичком приказу једне космичке ситуације која значи: крај хтонског периода године - који завршава са Ђурђевданом. Отуда Св. Ђорђе као симбол нове ситуације и почетак сувереног владања древног Божанства Сунца, у лику христијанизованог Св. Ђорђа. Исто тако, у поезији која је настала после пропасти српске државе, ова представа има и историјско-утопијски хоризонт: убијање историјског непријатеља, и почетак изгледније будућности кроз васкрс старе славе и државсности. Реликт древне лунарне митологије свакако је и тај, што до Ђурђевдана - када започиње нови соларни период године, "народ, особито женски свет, нипошто не једе млека, овчијега нити козјега, нити младога сира, нити јагњећег меса, нити младог лука (белога или црнога)" (Стањ, 1930: 7-Cool.

У Србији постоји веома много топонима са основом "змија" . Наводим парадигматичне облике: Змијарски ковиљак, Змијевица, Змијина Глава, Змијанац, Змијавци, Змијановац, Змињак, Змијанче, Змијарски ковиљак, Змијске кошуље, Змијиње језеро, Змијина глава. У Бугарској: Змиянец, Змиярска мах.




Beogradska kapetanija

Kajinov znak

Slovo ili crna koza

Jedna od najznačajnijih i najpoznatijih biblijskih priča je ona navedena u četvrtom poglavlju prve starozavetneknjige. Knjiga Postanja govori o Kajinu i Avelju, sinovima Adama i Eve, prvih ljudi koje je prema Bibliji stvorio bog

Kajin je bio ratar a Avelj pastir. Stariji brat Kajin je kao žrtvu bogu prineo deo svog roda a Avelj nešto od svoje stoke. Kajin je bio veoma razljućen time što je bog primio žrtvu od mlađeg brata stočara a ne i od njega. Otud je stariji brat ubio Avelja.

Užasan čin bratoubistva rezultiraće božijom kletvom. Kajina je čekala teška sudbina koja se ogledala u tome da kao zemljoradnik više neće ubirati plodove zemlje i moraće da luta po svetu. Svestan svoje krivice, požalio se bogu da svako ko poželi može da ga ubije. Da se to ne bi desilo, bog je napravio znak na Kajinu i zapretio sedmostrukom kaznom svakome ko se usudi da pokuša Kajinovo ubistvo.
Uprkos tome što u Bibliji nema podataka o izgledu i ispoljavanju pomenutog znaka, on je neretko dovođen u vezu sa crnom kožom. Brojne hrišćanske grupacije u Evropi, a još više u Americi, usvojile su verovanje da Kajinovi potomci imaju crnu boju kože i da još uvek ispaštaju kletvu bačenu na njega. Ovakvo viđenje naročito je bilo zastupljeno tokom 18. i 19. veka. Međutim reč koja se u većini jezika prevodi kao znak je višeznačna. Može da znači i upozorenje, predskazanje, znamenje ili uspomenu.
Biblijski tekst u velikoj meri nije u skladu sa naknadnim tumačenjem Kajinovog znaka. Geneologije date u četvrtom i petom poglavlju Prve knjige Mojsijeve ili Postanju pokazuju da Noje i njegovi sinovi Sim, Ham i Jafet potiču od trećeg Adamovog sina Sita - nikako od Kajina. Pošto je u Potopu nestalo čitavo čovečanstvo osim Noja, njegovih sinova i njihovih supruga, pristalice rasnog gledišta pokušavaju da produžetak Kajinove loze i njeno navodno postojanje do današnjih dana objasne poreklom žena četvorice preživelih muškaraca. Jedna od takvih teorija je da je Nojeova žena bila Lamehova ćerka Noema. Iako je bila Kajinov potomak, ovakvo tumačenje je na staklenim nogama budući da je Noema bila dve generacije ispred Noja a uz to u Bibliji nema nikavog pomena o njihovom eventualnom braku.
Kajinovo porodično stablo nije propraćeno podacima o trajanju života njegovih potomaka i starosti u momentu dobijanja dece dok Sitovo u narednoj glavi jeste. I pored toga može se pretpostaviti da bi razlika između Kajina i Noeme morala biti oko četiri stotine godina, imajući u vidu trajanje životnog veka u Svetom pismu. U drevnoj jevrejskoj Knjizi jubileja pominje se da je Nojeva žena bila Emzara koja je bila iz Sitove loze, što takođe opovrgava mišljenje o crnoj boji kože kao znaku.
Budući da je većina ovovremenih teologa odbacila ovu tezu, iznose se razna pretpostavke i mišljenja o onome što je jasno ukazalo savremenicima da ne smeju da ubiju Kajina. Da li je znak bio ožiljak, tetovaža, simbol, broj, natpis ili nešto drugo, ne može se utvrditi. O Kajinu se iz prve biblijske knjige još se može saznati da je sazidao grad koji je nazvao po svom sinu Enohu. Nije rečeno da li je kletva da mu zemlja neće davati roda prenesena i na njegove potomke. Određene indicije da je kletva i njih pratila pružaju podaci da je u kasnijim naraštajima bilo uspešnih muzičara, stočara i kovača dok se zemljoradnici ne pominju među njegovim potomstvom.

Noemin otac Lameh rekao je svojim dvema ženama „da će se osvetiti 77 puta“, pri tom pominjući Kajinovu sedmostruku osvetu koja bi zadesila onoga ko bi se usudio da digne ruku na njega. Ovo ukazuje na to da se i šest pokoljenja posle Kajina znalo za postojanje zaštitnog znaka. On je, posle počinjenog zlodela, otišao u zemlju naidsku na istoku. Nije utvrđeno gde se nalazi ova oblast. Prema nekim tumačenjima na osnovu hebrejskog jezika, nije reč o zemlji već o simboličnom ukazivanju na lutajući način života Kajina i njegovih potomaka posle kletve.

Preteče savremenih rasnih tumačenja Kajinovog znaka bile su različite drevne hrišćanske grupacije poput sirijskih hrišćana. Najpoznatiji i najvažniji sirijski crkveni otac, sveti Jefrem Sirin pisao je da je Avelj imao ten poput svetlosti dok je Kajin bio taman poput mraka. U novije doba, biblijski stihovi koji se odnose na znak imali su veliku praktičnu primenu i odrazili su se na delovanje pre svega protestantskih grupa. Time je opravdavana zabrana rukopoloženja crnih sveštenika sve do šezdesetih godina prošlog veka u najvećem broju protestantskih crkava u Evropi i Americi. Isti razlog ove verske organizacije navodile su kao objašnjenje za crno ropstvo širom američkog kontinenta. Većina drugih hrišćanskih crkava odbacila je ovakvo objašnjenje Kajinovog znaka i nije odbijala da u svoje redove uključi crnce. Danas je to gledište napušteno u većini protestantskih zajednica, sa izuzetkom malobrojnih grupa koje su sklone neonacističkoj ideologiji.

U najznačajnijem delu jevrejskog misticizma, knjizi „Zohar“, pisanoj na aramejskom jeziku, govori se da je Kajinov znak jedno od 22 hebrejska slova. Nema pomena o tome o kojem je slovu reč.

Oliver Klajn