Laza Kostić

Ej, pusto more



Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srčani ždrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blaženi đoga
Što j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleća gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

Među javom i međ snom



Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i međ snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

Snove snivam



Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Objesen

Ostarelo leto bolno,
opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta -
sve je velo,
neveselo.

Al' moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao
ko cvetak bi ponikao.

Al' umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al' od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.

Prolog za Gorski vijenac




Na Lovćen gledah u snu, s Cetinja,
pun zazora, ka negda, djetinja.
Ispitljiv, al' u smjernoj molitvi,
prozborih onoj svetoj kolibi:
„Pjesniče, druže, duše, šta ti bi
te tamo pope svog tijela prah,
u gromove, oluje, grad i strah?
Nijesi l' zar svog praha oca Srbije,
u duše svoje uplete ga nit?
Zar prahu da se duša pokloni
u samrtni, u čas nepokorni,
te da ga digne sobom uzgori
da oproštaju čas ne uskori?
Il' tajne te što pokriva tvoj hum
razumjet neće nikada naš um?
Da l' zato prah svoj pope na taj kam
da s' njega gledaš dušom žalosnom
gdje pleme tvoje spava mrtvim snom?
Pa reci, nagov'jesti, daj mi znak,
što vidiš otud, svjetlost ili mrak?
Vidiš li vraga, onog starog, tvog?
Jedva ga vidiš, slomio ga Bog.
Binjiši su mu sad krpetine,
a mač i kruna podsm'jeh svjetine.
Al' mnogi drugi stvorio se vrag,
čas tu, čas tamo, svud mu vidiš trag.
Ima ih grdnih, ima viđenih,
ima ih golih, ima kićenih,
čas misliš, nije nikakav im broj,
čas navale ka ljutih zolja roj.
Al' koji je, u vraškom sjemenu,
najžešći krvnik tvome plemenu?”

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Na Lovćen-kapi zamagli se hram,
oblačak nad njim, crni jedan pram,
sijevnu munja po tvom pramenu,
ka da su slova u tom plemenu,
lijepo čitam što mi piše plam:
„Dok na tu zemlju ovi stoji kam,
najcrnji vrag je Srbin sebi sam!”

U Somboru, januara 1902.

Lala

Koliko volim, koliko ljubim
tvog srca divotan klik,
kol'ko te ljubim, toliko slutim
da si mi zlokobnik.

Mirisi moji tvoje su pesme,
uzdasi tvoji svi,
sve što si rek'o, sve što si da'n'o
u grudma mojim spi.

Zato ih čuvam; niko ih ne zna,
ne znaš ih ni sam ti,
al' nemoj zato da si mi tužan,
nemoj mi zameriti.

Kako te lala žestoko ljubi,
kad bi otvorila lis',
svu ujedanput svu milinu bi,
sav bi ti dala miris.

I ne bi bilo mirisa više,
uveo bi ost'o lis',
da ga raznesu vetri i kiše,
večiti plač i briz.

Разговор са увученом
српском заставом
у мађистрату новосадском


Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
Зар већ у твојим бојама спава
Црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Јел те рођено копље проболо,
Те од белине рођене свијаш
Самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

Да ли се сећаш векова давних,
Векова давних, часова славних,
Шарени лептир кад си још била,
По лепом врту српске целине
Пролетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
Дивно прелива,
А ти почива
На цветној ружи душанске силе
Сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лепирак
И српског врта заношљив мирак,
Слава се наша далеко чула,
Чула је за њу источница була,
Чула је за њу, па се докраде,
Под јаглуком јој лепирак паде,
Занесен славом од врта свог.
Була му крила резати стаде
На шаренгаће за дилбер-каде
Меког сараја падишиног.
Да ли се сећаш још и тих дана,
Те црне траге срамотних рана
Срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

Проблаговала с' у лаком сану
Суморну зиму народног стида,
Ал' већ у теби пролеће грану,
Сарајске чини са тебе скида;
Сунце слободе и крстов значе
Млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
Чауру ропства крилима проби,
Полете сунцу и крсту свету.
Ал', још у лету,
Стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
Сузама горким бељена, прана,
Народа клана, поисисана,
А усред мреже крсташ паук:
У препреденој големој мрежи,
Српски лепирак – ево га лежи!
Паучином си сапет у крили',
Гмизави паук по теби мили,
Шеће се по твом срцу стрвену,
Сиса ти плаву крв и црвену,
А ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

Ако још има крилатих снова
Испод окова,
Ох, онда сањај облаке црне
Што ће их врели јуже да згрне,
Облаке црне, олује бесне
И муње кресне
И гром и јек;
Вихор да сапон раскине мреже,
Тебе у врте твоје донесе,
Гром да сажеже
Пауку век.
Ил' ако не мо'ш од среће ружне
Замислит, друже, топлоте јужне,
Бујице лужне, вихоре кружне:
А ти бар усни северне стеге,
Мећаве, цичу, сметове, снеге,
Да круне прште на челу живу,
Корице мрзну о сабљу криву,
На крвав порфир да згрије крв!
А камол' крвник у плашту сиву,
А камол' паук, а камол' црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
Тек да те паук не једе гладни,
Тек да ми ниси стрвини стрв!

Dva se tica pobratila

Dva se tica pobratila, do dva sokola,
posred boja, posred mila, posred pokolja.
Krila su se zagrlila probatima dva,
u boj lete, rane ljute hrana im je sva.
Tako tici zagrljeni preletaju svet;
bela jedna golubica susrete im let.
Divna bese, sjajna bese, rajski bese cvet;
prevari se soko sivi, carom obuzet.
Osta soko u opseni golubicinoj,
dugo nije pobre vido, ne godi mu boj;
Al' za pobru vec ne bese pobratimska svest:
perje mu je sagorelo, sta ce neznanik?
A golupce begat stade, nepoznat joj lik.
Perje mu je sagorelo milujuci plam:
milujuci u tri duse, osta soko sam!

NA PONOSNOJ LADJI

Na ponosnoj ladji
Na ladji ljubavi
Poso sam tebe naci,
Ostrovac ubavi.

Zaluto sam daleko,
'Di prestaje vec svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.

Metanisuc sam kleko
Na divan otocac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.

Oprosti mi....
Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak-
nikad- nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetniče,
sazeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta-
ništa- ništa!
Oprosti mi!Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli`
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj,-
nemoj- nemoj!
Što me gledaš?
Hoj, ta sto me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sašuši-
sat ostane štogod- da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može,-
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!

U Sremu


Ubava Fruško, divoto moja,
u tebi nema vrleta gorostasnih,
ti se ne namećeš ponosnom nebu,
ne nudiš mu ljubavi tvoje
pružajući mu gole, kamenite ruke
u razbludi silovitoj;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Kad je stvarao bog ovu zemlju,
to punačko devojče,
stvorenje u koga je srce oganj,
a telo kamen i voda,
na tebe je, Fruško, prorezao lepojci toj
čarobne usne;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Taj osmejak pusti,
kad ga je videlo nebo prvi put,
čisto ga gledam 'de od milina
rastvori grudi sjajne,
'de izli na tebe ljubavni blagoslov,
najplemenitije pleme raja svoga,
čedo ljubavi, anđela strasti:
vino;
čisto ga gledam 'de ti se hvali rajem,
'de ti ga nudi -
taj oduzeti poklon bogovske ćudi,
što sam u sebi trune,
neviđen, neuživan i neblagosloven,
'de ti ga nudi,
a ti se smešiš, samo se smešiš.

A kad te ugleda usred raja
ono staro drvo,
sviju jabuka pramajka,
prva svetiteljka, grešnica prva,
otvori joj se rana
pod onom jedinom otkinutom peteljkom
i zatrese se.
Stresoše se na tebe jabuke
i u svaku rupicu obraščića tvojih
pade po jedan
zabranjen plod;
u svaku dolinu tvoju pade po jedan
namastir beli.
Na usnama ti plodovi vise,
pa zar je i tebi zabranjen plod?
- Ej, tantalski rode, Fruško tantalico!
crvi ga jedu, avetni crvi, a ti? -
a ti se smešiš, samo se smešiš.

SNIO SAM TE...

Snio sam te u gradini,
de o smilju ruza drema,
da smo sami,duso moja,
a macije tvoje nema.

Gledalo nas tiho vece
de se tiho milujemo,
cvece vene pa nas gledi
de se venuc` rastajemo.

Cvece vene,kanda znade,
ispod suza setno gledi:
stislo mu se srce malo,
lekovito bilje cedi.

Pod tu rosu lekovitu
iz srdasca ruzinoga
podmeto sam bonu dusu
iz srdasca bolanoga.

Kapalo je na to srce,
kapalo je na tu dusu,
kapalo je da razgali
tu paklenu,zednu susu.

Iz tvog oka kapalo je
u tu zednu,kobnu casu,
a ja sam ti napio je
u ljubavnu srecu nasu.

U ljubavnu srecu nasu
ti si casu zaiskala,
kako si je zedna bila,
i casu si progutala.
(1859)

Slavuj

Što mi se lepo snuždilo dete,
te na moj ne gleda vis?
Što mi je ruke sklopilo blede,
savilo beli lis'?

Raširi ruke, a grudi nežne
mirisom žestokim skri,
k'o što su moje žestoke pesme,
što od njih ponoć vri.

Koliko zora, koliko noći,
u pesmi samo bdim,
i opet imam s čime ti doći,
i opet imam s čim!

A ti zar nikad, nikada meni
ni jedan iz duše miris?
ni konak jedan u čašicu belu,
u liska meki niz?

Pogreb


Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se chaskom
i chaskom izda'nu.

Da vide kako mi je
u tuzi velikoj,
poveshcu sjajan pogreb
umrloj jedinoj.

U ljubavna cu pisma
obaviti je svu,
da chuva tajna tajnu
i kletva zakletvu.

Polozzicu joj telo
na chudna nosila,
od pokidanih zzica
i starih gusala.

Za nosili' ce ici
rodbina njena sva:
Lepota, mati njena,
i Vera, sestrica.

A kraj nje ce da idu
sve sitna sirochad,
skorashnjih poljubaca
ljubavni porod mlad.

Pred nosili' ce ici
po redu popovi,
u odezzdama crnim
sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari,
sve vechni bolovi,
sve uzdisaji crni,
ti crni popovi.

Pred popovi' ce biti
djachica koji red,
da poju "svjati bozze!"
da bude pogreb svet.

Ti djachici su pesme
shto za njom uzdishu,
shto teshe dushu njenu
i bogu uzdizzu.

Stihari im se svetle
na mladih rameni,
a barjaci se viju
s chiraci' plameni'.

Nad grobom su joj dali
opelo popovi,
"So svjatimi" se ori
nad mladi grobovi.

"So svjatimi" se ori
k'o pripev iz raja,
naposletku josh djaci
otpoju "Vjechnaja".

Poskakala je za njom
rodbina njena sva;
i njojzi moji djaci
otpoju "Vjechnaja".

Josh i sad k'o da chujem
to sveto "Vjechnaja",
a k'o da cu ga slushat
zzivotu do kraja.

I sinoc bash ga chujem,
vec dockan pred zoru,
a neko k'o da kucnu
na tamnom prozoru.

Zablista mesechina
sa bleda pokrova: -
ljubavni vampir to je
i pratnja njegova.


U Peshti, 14. februara 1860.

Pevačka himna Jovanu Damaskinu

Bogu zefira, bogu oluja
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu celiva blažena cika,
paklenom strašću što piše raj,
gospodu vriska očajnika,
rušeći večnim nadama traj:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu tišine živoga groblja,
bogu poretka večnoga sna,
bogu gospode, gospodu roblja,
nemome bogu mukloga stra:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Gospodu seva britkih mačeva,
kad se povede poslednji boj,
bogu, što zvekom skrhanih negva
pripevne gusli pobedopoj;
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu zefira, bogu oluja,
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Među zvezdama


Iza sna se teško prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.

U NOĆI

Oj ljubavniče, meseče!
oj, ljubo, noćice!
oj, zvezde, poljupcem njegovim
užežene joj očice!

Oj noći! oj zvezde! oj meseče!
te jeste l' vi tek san
što vas iz plama žešćeg svog
uspavan sniva dan?

Bar ljubav moja taka je:
- oh, al' ste joj prikladni! -
i ona je, ko noćni san,
iz žarkih nikla dni.

OJ, TA VERUJ VERU MENI!

Oj, ta veruj veru meni!
Zar se nisam dosta kleo?
Moj pupoljče prerumeni,
zar ti nisam dosta veo1?

Hoćeš sunce da ti snesem
da zasvetli suncu mom,
il' s njim rane da sažežem
srcu mome bolesnom?

Il' ćeš da ti mesec mladi
vile snesu s nebesa
da ti ljubav s lica hladi
ta sedefli lepeza?

Il' u krilo da ti stresu
sve aleme nebesne,
da zvezdama isprevezu
tvoje želje, tvoje sne?

Hoćeš zoru da te dvori?
Hoćeš da te slavi dan?
Il' uz tebe da ti gori
mač od munje usijan?

Sve to tebi, mojoj duši,
sve ću tebi dati ja:
i kad mi se srne s'suši,
daću ti od njega pra'.

IZ "ĐURĐEVIH STUPOVA"

* * *

Tišino moja, čedašce neba,
ala si mila, ala si lepa,
ispod sastanka noći i dana
kada te budi zveket đerdana,
na mekih grudi, sa grla meka
kada te budi umilna mu zveka,
il' o muškom vratu kršenje grivna,
tišino moja, al' si mi divna!
Il' kad te uzdah njiha duboki
razležući se po junačkoj toki,
il' poljubac sitan kada ti tepa —
slatka tišino, al' si mi lepa! —
Al' kad te kida, kada te treska
užasni zveket okova teška,
kada te jauk i vrisak cepa —
al' si mi strašna, tišino lepa!

GOSPOĐICI L. D. (LINKI DUNĐERSKOJ)
U SPOMENICU

Svet je svakog pun stvorenja,
jednom cveca, drugom stenja,
jednom zetve i kosenja,
drugom zelja i prosenja,
Tebi mladoj mladozenja.
Ali koga majka rodi,
te mu sudba tako godi
da je vredan toj divoti?
Izberi po miloj volji,
al' ostane l' koji bolji,
bolje nozem tog zakolji,
kad mu zivo srce prebi. —
kuku Tebi!

***
U dubine morske tami
mnoga kaplja tuzno cami,
val je zove, zrak je mami,
svaka rada da se dize
te da stize suncu blize.
Al'tek ona svetla biva
sto s oblaka padne siva
pa je suncev plam celiva,
da se zasja i preliva
na divotu sveta ziva.
Tako su i prosci Tvoji: —
ko da bira, ko da broji? —
Koga takne Tvoja ruka,
oko Tvoje kog prosuka,
bice vredan toga struka,
toga lica, toga guka,
tih milina i tih muka,
bice vredan, kako ne bi, —
blago Tebi!

***
Blago Tebi! Sta cu vise?
U tu mi se zelju zbise
sve ostale zelje velje,
svaka radost, sve veselje.
Za me nema te miline;
i kad mi se magla skine
zaborava i tamnice
sa mladosti i davnine,
to su samo pusti seni, —
kuku meni!

A sto kukam? - Da sam i ja
u tom jatu celebija
oko Tebe sto se vija,
pa da me se u toj ceti,
Tvoje srce samo seti,
kad inamo kud odleti, -
tad bi bilo kuku-lele,
sve bi muke na me sele.
Al' ovako, sve je jednako,
dok se mladjem pehar peni
te mu zbori: "Zen' se, zeni,
dokle ti se svet zeleni!",
ja, osaman u seleni,
od jeseni do jeseni
pevam srcu: mirno veni! —
Blago meni!

U Krušedolu, 1892.

Pesma je prvi put objavljena u "Nadi" 1894. godine.

JADRANSKI PROMETEJ

— Jer osim Diva niko nije slobodan.
(Eshil u "Vezanom Prometeju").

Na prestolu od ljudskih kostiju,
pokupljenih po sramnim bojevma,
prilepljenih samrtnim znojevma,
na ćilimovim' u krv močenim,
junonska sedi bečka velemoć.
Namastila je smežurani lik
rumenilom sramote narodne,
uzajmila je čudotvorn pas
od boginje slobode, — uzalud!
I on je svoju moć izgubio
dotaknuvši se grešnog tela joj,
te mesto da joj trošni drži struk,
razveo je tek na dve polutine.
Junona stara, gnjila Austrija,
na put odasla svoga Jupitra
da misirsko donese povesmo.
A kakvo čudo čelo nogu joj?
Orlušina tu sedi dvoglava,
isperutana bojem skorašnjim.
Jedna joj glava krilu klonula,
a druga joj otekla od boja,
u otoku privića joj se moć;
umesto plamnih strela gromovih
u kandžama je stisla lakomim
krivokletvama sramnu lomaču.
Progovara Junona tiću svom:
"Davori1), dvoglav doglavniče moj,
izobranjena moja obrano!
Zar teških rana ne prebole još
od severna, od orla neverna?
Zar ne prebole?
Il' valjda ti je odlomaka žao
u noktima ih nežno stiskajuć'?
Utišaj se — sve kletve slomljepe
povezaće misirsko povesmo!
Davori, dvoglav doglavniče moj,
izobranjena moja obrano,
zar neće biti carska ponuda?"
Al' or'o ćuti, muti mu se vid,
pomrkuje krvavom zenicom,
zbori mu krv: "Ne luduj, gospođo,
ne koriste l' mi kletve slomljene,
još manje će koristit' zakrpe!"
"Da kakve bi, moj tiću, ponude,
rad oduminja2) rana žestokih,
rad zaborava srama samrtna,
rad oporava, oh, rad osvete?
Čega si željan, da ti majka?
Junačka srca?" — Or'o groknu? "Da!"
"Al' ne srdaca s mrtvog razboja,
no živa srca, je l'? ognjevita, —
ne bi l' ti star obnovio se žar?" —
Ha! kako klikće stari dvoličnik,
pa kako mahnu krilom u polet,
pa kako stiska kletven rukovet,
ta kao da sluti majčinu namen3),
ta kao da sluti kakav mu je plen,
k'o da ga gleda kako j' odabran
slovenski titan, divak4) okovan,
svog Vidovdana oličeni grej5) : —
Jadranski Prometej. —

Na hladne grudi stene prikovan,
Prometej srpski, prigrlivši kam,
na raspetiju mre vekovitu.
Kakav je greh te večno s njega mre?
Nek reče Sila, neka kaže Vlast:
"Kakav je greh? — Što htede sve da sme!
Slobodu htede, htede sunčev žar:
a svu slobodu za se treba car!"
Slobodu zar? Zar sunčev htede žar?
Da, da! i onog dana Vidova
dotaći se već htede sunca div,
al' proguta ga, silo preka, ti,
aždaha zla u mukloj zasedi.
No zasede ti plamni zalogaj:
ne zagreva te k'o što zgreva svet,
već utrobu ti vrašku sažiže
u besnilu te večnom satiruć':
Ti divu htede, sebi stvori mrak,
al' div tek ipak jedan ote zrak,
pa, da ga spase od aždahe zle,
pričestio se njim našte srce;
pričestio se, beše čas da mre,
al' pričešće mu mreti ne dade,
besamrtan ga obesmrti zrak.
S tog zraka gonjen, izdan, ostavljen,
u očaju za suncem sništenim6),
priljubio se srcem stištenim
uz ledni kam, priljubio se sam,
ne bi l' bar kamen smilostivio
božjeg mu zraka neumrli plam.
Kamen se nije raskamenio,
al' kosovski se skamenio div,
te kamenom i živim plamenom
u zagrljaju večnom proniknut
stvori se kremen.

Oluja besni, bora7) jadranska,
bori se bora s morskom pučinom
fijukom gujskim šibajući val:
u smrtnoj muci val se propinje,
poduzima ga bele pene bol;
al' u oluje nema milosti,
dok sama svojim besom ne klone,
sumrtva padnuv' na razjaren val
očekuje sudbine osvetu.
I val se sveti gonilici zloj;
u nesvesti je videć' nemoćnoj,
na bistrim ledjma ljuljuška je blag,
te mesto ljute slušaš osvete
u otpljuskaju opad-osleke8)
čak iz dubine bisernoga dna
nebrojen smeh: ha-ha, ha-ha, ha-ha!

Oluja besni, goni pred sobom
oblačine sa mutnog severa.
Je l' oblak ono što se strmoglav
ustrmio s visina viharnih
na ponos-glavu diva jadranskog?
Je l' oblak crni to, je l' urnebes?
Da j' oblak crni, razn'o bi se sav
u letu burnom ispred grudi tih,
rasprštao bi se gromov buzdovan
o kremen-glavu sina gorina:
Nit' oblak crni nit' je urnebes,
već orla to je dvoglavoga bes;
za njim se dala četa lakoma,
sve beli galeb, kukavac li sinj,
za okljuviima plena popašna.
Nad glavom se nadletev divovom,
orlušina se sleće dvoglava,
zaklikta klikom srca grabljiva,
natklikuj'e olujno hukovo9)
i zapljuskaja morskog silni šum;
u silnom kliku s jatom nasrtnim
na obnažena diva pade zver,
te kako mu se srna zažele,
zaboraviv umorna puta let,
na čelo stade žrtvi željenoj,
u rebra g' udri dvokljunimice.
Iz kremen-grudi ne poteče krv,
al' kremen kresnu, orla posu plam,
a iz kremena, iz ognjevita,
zaori grohot: ha-ha, ha-ha, ha!
Od toga smeha viharnoga ma10)
orlušina se u vis podigla,
poveriv buri krila spaljena
i sitna j'ata uplašeni rep.
I div se kreku, probudi ga kres,
i jedan pokret, samo jedan stres,
i usta div, jadranski Prometej,
krvnika traži nemilosna, zla,
al' krvnik ode, odnosi ga smej,
pojekujući za njim na sav ma':
Ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha!

(Cela pesma)

MEĐU ZVEZDAMA

(Vilovanka)

U po noći preveseljke,
sa netrenke gerevenke,
zagrejan se digoh doma.
Na ulici nema sveta,
samo što po snegu šeta
jedna moma.
Odelo je snežno, belo,
na brežne joj palo grudi,
sneg od jeda čisto studi;
uzalud mu Mesečina
svetlo čelo živo ljubi,
on škripuće beli zubi,
gledajući kako strukom,
kako belom, mekom rukom,
kako malom, lakom nogom,
a kamo li licem, okom,
ta ponoćna divna java1
Mesečinu nadasjava.
Kad sne, škripi zubma belim,
a da šta ću ja da velim,
u po noći preveseljke,
sa netrenke terevenke?
"Gospođice, dobro veče!"
Želja moja curi reče:
"Na toj zimi, lele meni,
Tako lako odeveni!
Evo moje šube crne
da vas malo zaogrne!" —
Dotaknuh se, zagrlih je,
ma'nito mi srce bije,
u žestini i zanosu
već osećam bujnu kosu
što se po mom licu prosu,
mirisi mi obasuše
svak' zadisak2 željne duše.
Zagrli me, dah mi stesni;
al' očiju pogled njez'ni'
nagon uzda, zanos trezni;
iz njega mi mis'o sine:
"Majko!" — "Sine!"
odzovu se usta njena,
a iz belih, iz ramena
ponikoše bela krila:
to je bila — moja vila. —
Lepirica kao bela
kad bi sobom cvet ponela
da ga visa spase velja
od zemljina, od uvelja3:
tako vila pone mene
u prostore vaseljenje;
te nebeskom lik4 lepiru
leti s cvetom po svemiru,
po sve širu, po sve etiru.

* * *
Vasiona pukla pusta.
Već u meni duša susta,
a srce mi silno bije,
u glavu mi krvca lije,
al' mi vila lice mije
hladom svoga krila meka,
i još neka blaga reka,
neka struja iz daleka:
sveti miris pamtiveka.
Nada mnom se zvezde roje,
namiguju zrakom bledom,
zgledaju se čudnim gledom,
jedna drugu pita redom:
"Otkud ovde ovo dvoje?"
Pa poznavši s bleda lika
neznanoga poznanika,
opet jedna drugu pita:
Da l' da prime iz dubina
hladne zemlje vrelog sina? -
Il' to, možda, nisu zvezde?
To su, je li, one česte
izniklice srca moga,
rascvetanog, širokoga?
A ti zraci nisu zraci,
granoviti to su traci,
što o njima mirno vise
srca moga izniklice.
A oko te divne krune,
neokrunke, svetle, pune,
prozorna se rumen pruža; -
to je, to je svetska ruža.
Svetska ružo, vaseljenko,
sirotanko, nezelenko,
samoranko, svetla senko,
a kamo ti tvog slavuja? -
U to neki zvuk zabruja.
Je l' oluja?
Il' bujica
ognjevitih repatica,
tih nebesnih bludnih guja?
Ni oluja, ni bujica,
to je cvrkut rajskih tica; -
il' je razleg od pesama
iz najvišeg onog hrama
nad zvezdama?
Po tihotnoj vaseljeni
razležu se zvuci njeni
smrtnom uvu nečuveni;
a u meni? -
K'o tamjana plavi pramak
poletiv sa žrtvenika
u naručju zefirovu
kad se sretne na visina'
s vazdusima viših sila,
te se stanu otimati,
navaljuju, revene se,
ko će da ga pre odnese,
da zvezdanu kadi nogu
njegovom i njinom bogu: -
Tako mene zvuci lome
u živome srcu mome,
iz nedara da ga nose,
jedni mame, drugi prose,
jedni prete, drugi tuže; -
"Oj, davori, jadni sluše,
bela vilo, oj, davori,
otkud zvuci, zbori, zbori!"
Očima me vila kori:
"U tebe su oči, ruke,
zvezda ima zrake, zvuke;
ti su zvuci, mili druže,
od slavuja svetske ruže,
reč načelna sviju vera,
prvi prozor nerazmera,
rajski krotnik divljeg zvera, -
Harmonija sfera."
Tako zbore vilske oči,
a u mene svirka toči,
svirka lepa meni tepa:
"Skoči dole, skoči, skoči!
Da te nose naša krila
gde je vrelo svakog milja,
da ti duša svirku pije,
svetlost da ti lice mije,
plamen da ti srce grije,
divotama žiće sladi,
a pobratim, mesec mladi,
da te hladi!
Ne daj se od vile smesti,
veštica je, zle je svesti,
bog bi znao kuda jezdi!"
Kao smeli moreplovac
drevnih priča i vremena
što je, vezan za katarku,
u bezumlju slatku, žarku,
sluš'o pesme od sirena,
divnih, mamnih morskih žena: -
tako mene zvuci vuku,
u stostrukom zbore guku:
Jedan veli: - Hodi meni!
odvešću te svetloj seni,
zlatnoj zvezdi star-Omira! -
- Mene šalje zrak Šekspira! -
- Meni svira večna lira
Pindara, Anakreona -
- i Miltona - i Birona -
- Šiler - Geta i Tenjira -
Danta - Tasa -
- Kalidasa -
Tako mene zvuci gone,
a za svakim reči zvone:
"Ne daj se od vile smesti,
veštica je, zle je svesti,
bog bi znao kuda jezdi!" -
Al' manuše bela krila,
progovori moja vila"
"Kuda jezdi? - Našoj zvezdi!" -
Reč se ori po prostori,
po zvezdanom vedrom visu,
zvuci bili - pa i nisu. -
U tišini, po visini
nosi vila dalje sina.
Oko mene zvezde blede,
sve se većma gube, rede,
a vila mi prstom kaže
jednu malu svetlucaljku,
oko mome samrtnome
na dnu vidnog domašaja.
Zraka joj se mukom bori,
čas ugine a čas gori,
čas tinjavog slika gara,
čas je buktac od požara,
čas je bleda, modra, plava,
čas rumena pa krvava.
- Bleda zvezdo, jadna sele,
kakve su te sile smele
te si tako jadna, tužna,
mučenica, božja sužna,
kakav bol u tebi sjaje,
ko u tebi večnost traje,
ko se kaje? -
Krvavo se zvezda smeši,
iz krvavog tog smejutka
neki šapat k'o da jeca,
čini mi se da me kara,
da mi zvezda odgovara.
Al' ne čujem onog zvuka,
zvonke jeke, mamna guka,
što u svetlij' njenih druga:
Glasi muka i pokaja,
šapat jada, suzni brizi,
neodoljnih uzdisaja
brojanički, sveti nizi;
stare slave setna hvala,
a skorašnjih sramnih zala
osvetnica, - jeka od gusala.

* * *

Iza sna se teškog prenu'.
Mrak je. Gde sam? — Al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava —
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava —
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete! —
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet — ne poletim.

RAJO, TUŽNA RAJO...

Rajo, tužna rajo, kad se tebe setim,
ne bih da ti pevam, već bih da te svetim.

Da te svetim, sveta goro, oblistana1
od uvela, bleda, turska ćulistana2.

Što mu vene ruža već pod gorom crnom,
pa opet kukavnu zemlju kopa trnom.

Iz tuđeg je sveta, prestala da rudi,
pa bi da se škropi iz krvavih grudi.

Ej, a 'de je sunce da se njime suše
te krvave kaplje sa uvele ruže?

Da osuši kaplje, da ružu izgori,
da ostane za njom tek miris u gori.

Iz toga mirisa pesma da zaori,
kad se jarko sunce zanavek razgori.

Ej, a 'de je sunce? pitam srpske gore,
a one mi vele: i u tebi, more!

Rajo, tužna rajo, kad se toga setim,
ne bih da ti pevam, već bih da te svetim.

DUŽDE SE ŽENI!

Iz mora nikli dvorovi beli.
Čim su se tako divno popeli?
Jesu l' ih vali sobom izneli,
lice im vodom umili slanom,
il' ih je sunce umilo danom?
Ni voda vlagom ni sunce sušom,
Venecija je dahnula dušom:
prošla je bolest večita, duga,
prošla je skoro morija, kuga.
Đemija plovi bogata, zlatna,
u more stere vezena platna,
more se pred njom veselo peni:
dužde se ženi.
Al' ne ženi se k'o drugi ljudi:
careva ćerka čeka i žudi
prosilac da joj okiti grudi
divotom svega istočnog blaga,
pa da mu bude nevesta draga;
al' dužde na nju ne svrće traga,
ni lav mu na nju ne miče krila:
duždeva neva, duždeva snaga,
carica samo krilatih sila,
morska je vila.
Nevesta čeka u svojoj slavi,
iz oka vlažnog duša se plavi,
u njoj se dužde milinom davi,
nazire biser, divote sluti
što su joj njima kićeni skuti;
a neva širi naručja meka,
na valovite grudi ga čeka. —
Razastri, nevo, duvak1 ti beli
što su ga vali, deveri mali,
penom ispleli, tebi prideli,
dužde ti prsten natiče velji! —
Venčani prsten potonu na dno,
varnicom more kresnulo hladno,
s miline sušte neva se užde:
venč'o se dužde. —
"Veseli da ste, kićeni svati!
Ovu će slavu vekovi znati:
u slavu moje neveste divne,
u spomen spasa od kuge kivne,
crkvu ću dići nebeska krasa,
na ime sveto matere Spasa." —
Gospoda ćute, pogledom mute,
al' ipak zbore glave pognute:
"Tvoja je, dužde, uvek starija:
neka se diže Santa Maria
della Salute2!"
"Neka se diže, neka se diže!"
Samo je jedan pognuo niže
prosedu glavu; dužde ga pita:
"Kamo se, kneže, mis'o ti skita?"
Starac mu zbori: "Mučno je, dužde,
starijem reći istine sušte;
briga mi velja veselje muti:
kako ćeš dići zadužbinu ti?
Sve smo livanske srezali kedre
da podignemo dvore ti vedre,
pa otkud dužde, briga je prva,
otkuda naći osnovu drva?
otkuda drva, otkud kolaca
domu molaca3"
Al' oko šajke diže se more,
valovi duždu šapuću, zbore:
"Što će ti stabla daljnoga kedra?
Drugu mi hranu trebaju nedra:
bliže se diže jedna mi druga
što mi se navek nizini ruga;
šume joj divne oglavlje rese,
u pakost tonem kad ih zatrese,
jedom bi' suhim sebe popila
kako me ljuti Zagorka vila!
Al' kosa njena opasti mora,
ogolit' vila slovenskih gora!
Ču li me, vojno, nevesta prosi,
hram nek se diže na njenoj kosi,
sreži je, skosi!"
"Neka ti bude! Ne treba kedra!
Drešite šajke, sterite jedra,
sekire britke dižite gore,
nek pada dublje slovenske gore!" —
Šajke se dreše, jedra im pupe,
nose ih grudi duždeve ljube;
stigoše šajke, sekira zveknu,
jaukom silnim gora odjeknu,
divovi gorski, večiti dubi,
padaju u čast duždevoj ljubi,
padaju s brda, padaju s dola,
sa dubom jela, s borom topola:
gora je gola.
Po goloj gori sam sever duše.
Od zimne vlage, od letnje suše,
goli sin gorin, željan slobode,
il' vodi pade il' kopnom ode.
Sa vernim nožem, sa diljkom dugom
bori se jedan sa turskom kugom;
a drugi sinak Zagorke majke
po moru goni duždeve šajke,
po moru goni, u more roni,
u tuđu službu, tužan, potoni,
duždevu poznu natrašku4 kivan,
sveti se sinak junačan, divan,
oružjem tuđim, u tuđu slavu,
ali krvniku zadaje stravu:
Bije na Visu oklop-aveti,
majku si sveti*.
Al' ima l' slave rođenom robu?
U pregalačkom, čilome dobu
sloboda samo sramotu pere,
sloboda dela, slova i vere;
njome je samo krv prolivena
junačke braće — blagoslovena,
njome se stare vidaju rane,
njom će i robu sunce da grane,
njome se davna osveta sveti,
njome se ravne kršne vrleti
do rodna polja, do sinja mora,
njome se diči slava nam skora,
Crna ni5 Gora.

* * *
S oglavlja6 bujnog Primorke divne
stres'o je zamah sekire kivne
semenje zrelo. Severni vetri
poneli su ga na zračni nedri,
prosuli su ga po Crnoj Gori.
Iz tog semenja nikoše bori;
al' nisu bori što dužde mori,
već junak živi, živ da se bori.
A ponajdraže vilino seme
s Njeguša diže do neba teme,
s visine svoje prostire grane,
sve bi da srpske zakrili strane
narodni prvak, miljenik vila,
krševa crnih gospodar beli,
velikom doba natražak veli
malog Danila*.

* * *

Nikšić se pred'o. S nikšićka polja
novog mu cara prenosi volja
do krajnjih gora, do mora sinja,
do Plava ravnog i do Gusinja,
do tvrdog Bara, šeher Ulcinja.
More je puklo. Vila se budi,
valovite joj predišu grudi,
bunovnim okom u čudo gleda
gde divan junak na konja seda;
konjica belog u more goni:
"Pomorko vilo, negdanja srdo,
evo ti, ljubo, znamenje tvrdo:
iz krvnog roja svetog mi boja
slazim u krilo slanog ti spoja,
njime da sperem jada nam dvoja, —
moja si, moja!"
Da li poton'o sunčani žare,
u izdisaju poslednja gleda,
po moru piše dugine šare?
Ili se vila zažari bleda,
procveta licem, očima sinu
osmejkujuć' se gorinom sinu?
Vila se smeši blažena lica.
Al' crno jato od oklopnica,
kivnih mu sreći, junaku preti
da će mu ljubu silom oteti.
Vila se njima grohotom smeje,
pobratim juže po moru veje,
valovite joj pomiče skute,
k'o ljuske baca đemije ljute,
oklopnice su morem prosute. —
Vila se smeši; skrokitom lukom
junaka traži penastom rukom,
gladi ga rukom, zbori mu mukom:
"Ne boj se, dragi, evo ti žene,
ne boj se, vojno, evo ti mene,
Anadjomene*!"

ANĐELIĆU

Anđeliću, vraže mali,
ko te stvori, od čega li,
jel' od zlata, zlato moje,
je l' od zlata, il' od srebra —
il' od moga levog rebra?
Od moga si rebra leva,
ti si, dušo, moja Eva,
samo, kad te stvori bog,
i skino je s rebrom mojim
još i parče srca mog. (Laza Kostić)

Ljubav nema bolje dane

Ljubav nema bolje dane
Sve je sad i nikad više
Sve što iza toga dođe
Dođe samo da nju zbriše
Ljubav nema bolje dane
Nema sutra nema juče
To je škola za ludake
Koji malo teže uče
Ljubav nema bolje dane
Sama kreće sama stane
Sama pali sama gasi
Nas uništi sebe spasi…
Nemoj da joj brojiš mane
Ljubav nema bolje dane

Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se časkom
i časkom izda'nu.

Da vide kako mi je
u tuzi velikoj,
povešću sjajan pogreb
umrloj jedinoj.

U ljubavna ću pisma
obaviti je svu,
da čuva tajna tajnu
i kletva zakletvu.

Položicu joj telo
na čudna nosila,
od pokidanih žica
i starih gusala.

Za nosili' će ići
rodbina njena sva:
Lepota, mati njena,
i Vera, sestrica.

A kraj nje će da idu
sve sitna siročad,
skorašnjih poljubaca
ljubavni porod mlad.

Pred nosili' će ići
po redu popovi,
u odeždama crnim
sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari,
sve večni bolovi,
sve uzdisaji crni,
ti crni popovi.

Pred popovi' će biti
djačića koji red,
da poju "svjati bože!"
da bude pogreb svet.

Ti djačići su pesme
što za njom uzdišu,
što teše dušu njenu
i bogu uzdižu.

Stihari im se svetle
na mladih rameni,
a barjaci se viju
s čiraci' plameni'.

Nad grobom su joj dali
opelo popovi,
"So svjatimi" se ori
nad mladi grobovi.

"So svjatimi" se ori
k'o pripev iz raja,
naposletku još djaci
otpoju "Vječnaja".

Poskakala je za njom
rodbina njena sva;
i njojzi moji djaci
otpoju "Vječnaja".

Još i sad k'o da čujem
to sveto "Vječnaja",
a k'o da ću ga slušat
životu do kraja.

I sinoć baš ga čujem,
vec dockan pred zoru,
a neko k'o da kucnu
na tamnom prozoru.

Zablista mesečina
sa bleda pokrova: -
ljubavni vampir to je
i pratnja njegova.


U Pešti, 14. februara 1860.

DANICI

Od davna su slavuji
u noći pevali,
od davna o Danici,
o zori snevali;

priželjkuju u želji,
u tuzi suviše,
priželjkuju od davna,
i gle! - priželiše.

Priželiše; - već želja
i zvezdu do'vati,
al' želja će je opet
u zvezde kovati.

Лаза Костић – Беседа (одломак)

II Косово

Стојбино дивна, стојбино српска,
Срдашце моје, доме мој!
Домаћини се из тебе селе,
Одомаћене радости беле,
А црни јади селе се у те
И воде туге, црне им љубе
Туђинке љуте.
Радости беле, ала да знате
Да ми се нећете вратити више,
Не би вам се тако сијала лица
Муњевитим осветљена мачевима,
Не би вам тако витешки вранци
Бесно поскакивали:
Ал' ид'те само, идите, сјајте,
Последњи пут је, синови знајте!
А ви туге, але љуте,
А ви црни јадови,
Што се тако понели јако
Да долазите на славу, на част,
У земљу моју, у срце моје,
У мој дом?
Ваша је сила, мислите, ваша,
Прокрчит што ће вам у њему стан?
Прождрљиви црви, немоћни мрави,
Судбине моје надничари!
Прави моји господари,
То су греси моји стари,
Ви сте њихови робови!
Стојбино дивна, стојбино српска,
Срдашце моје, штоно си до пре
Од силних радости препући хтело,
Да шта ћеш сада од тол'ког јада?
Јада је више, јада је тма:
И сви ти јади, сви су ти ради,
Срдашце моје, у тебе стати,
А да се чета у тебе смести,
Крвцу одаспи, војску причести,
Па гини, срце, у слави, у свести!