Nina Živančević

Naslov: Nina Živančević 27/2/2015, 12:02 pm

NINA ŽIVANČEVIĆ

Pesnik, prozni pisac, esejista, kritičar i prevodilac,

Nina Živančević

je objavila prvu knjigu poezije “Pesme” u izdanju Nolita 1982.
i za nju dobila uglednu Brankovu nagradu. Do sada je objavila
13 poetskih zbirki na srpskom, francuskom i engleskom.
Objavila je šest proznih knjiga i 2 teoretska eseja - monografiju
o recepciji dela Miloša Crnjanskog (doktorska teza) i studiju
o našim umetnicama u egzilu, “Onze femmes artistes,
nomads et slaves”.
Dobitnica mnogih književnih nagrada, prevodila, uređivala
a i lično učestvovala u brojnim pesničkim antologijama
svetskog značaja.
Kao urednica i korespondent sarađuje sa časopisima
i novinama kao sto su “Nin”, “Politika”, “Dnevnik”, “Prestup”,
“Moment”, “New York Arts Magazine”, “American Book
Review”, “East Village Eye”, ”Republique de letters”.
Predavala je književnost i teoriju pozorišne avangarde
na brojnim univerzitetima kao sto su Naropa University,
New York University, the Harriman Institute, St.John’s University
u Sjedinjenim Državama, a u Evropi predaje na Sorboni
i na univerzitetu Paris 8.
Živi i radi u Parizu.

Knjige:
Pesme, Beograd, Nolit, 1982 (Brankova nagrada)
Mostovi Koji Rastu, Beograd, Nolit, 1984
Gledajuci Knjige Nezavisnih Izdavaca, Beograd., Narodna Knjiga, 1985
More or Less urgent, Minnesota, New Rivers Press, 1988
Duh renesanse, Prosveta, Beograd 1989
I Was a War Reporter in Egypt, New York, Leaves Press, 1992
Recherche Philippe Sollers, Paris, Noel Blandin, 1992
Inside and Out of Byzantium, New York, Semiotexte, 1994
Vizantijske Price, Beograd, Vreme Knjige, 1995
Pesnicki Divan, Zrenjanin, Branicevo, 1995
Minotaur I Lavirint, Vršac, KOV, 1996
Prodavci Snova, roman, Narodna Knjiga, Beograd, 2000
Kao Sto vec rekoh, roman, Prosveta, Beograd, 2002
Death of New York City (Izabrane pesme, predgovor Charles Simic),
Cool Grove, New York, 2002
Orfejev Povratak (pripovetke), Prosveta, Beograd, 2003
J’ai été cette journaliste de guerre en Egypte » (izabrana poezija), L’Harmatan, Paris, 2004
Slovo P, (poezija), Beogradska Manufaktura Snova, Beograd, 2004
Krajem Veka (poezija) Beogradska Manufaktura Snova, Belgrade, 2006
Milosh Crnjanski, de la Serbie à l’exil et son retour (monografija), l’Harmattan,Paris, 2007
Sous le Signe de Cyber Cybele, poezija, Harmatan, Francuska 2009
Iznenadni Blesak (razgovori sa savremenicima), Glasnik, Beograd 2009
Onze Femmes Artistes, Nomades et Slaves, Non Lieu, Paris, 2011

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 27/2/2015, 12:03 pm

"Čini mi se" - Nina Živančević

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 27/2/2015, 12:05 pm

Isceljenje

I. O malim objektima

Mali objekti su toliko dragoceni
Treba im vremena da disu
Otpustaju energiju i onda hodaju
Pricaju sa raznima pricaju sa svima
Dok tako pricaju caskaju carlijaju pricaju

Stepenice mere otkucaj srca
Gledaj kako zaleprsa pa odleti
Prekriveno bojama rdje prekriveno peskom I algama
A Beket je bio u pravu kad rece
Da je zemicka samo rec a ni covek
nije « rec mnogo bolja »

Eh, da disemo svezinu leta
Dragocene male objekte pesak i lenje galebove
Koji uzlecu
Vazna je reciklaza
Sadasnjosti buducnosti a i proslosti
Tog otuznog objekta koga stavljamo
Na dlan na ljuljasku taj bljesak srecnog trenutka
Secanja dolaze i odlaze u naletima
Ona nas ne prozdiru vec samo prostiru…

Savrsena damska krinolina seta kroz bastu
U kojoj se noc oprostila sa
Sljunkom i raskosnim visterijama
Treba sada i ovde da otkrijes izlaz
Da pronadjes kljuc
Da uzdahnes
Pre no sto zakoracis niz
Stepenice pre no sto
Postanes mlada I pogrebni mladozenja
Pre no sto pobacas sitan sljunak
Na neke ljude na sve ljude
Brojim ih… I nikada se ne igram sa njima
Isuvise umorna da se igram
Ko su svi ovi ljudi ?
Isuvise uzbudjeni da igraju
Ostavljeni na milost
Galebovima I blistavom sjajnom pesku
Bez oprosta bez trouglastih lastavica
Bez perja bez pompe bez kajanja
Bez lastavica bez perja bez pompe
Bez kajanja

II. PRAVA LJUBAV

Ljubav je setna plava zlatna i prava
Prestani sa segacenjem pisi svoju poeziju
Popi lek uglancaj cipele
Idi u skolu mangupiraj se
Izaci iz sopstvene kule baci je u vazduh
Orlando rece
Podne je skromno i hrani se mrvama
Mali objekti govore Svahili i cuvaju
postmoderni postkomatozni sjaj gde noc drhti
I zatvara nad glavama sustavi veo
Spasen od sigurne sigurnosti od mudrog znanja
Od siromasne informacije
Duz klizavog doka
Objekat se ugnezdio
Okrugao mudar I hranljiv
Ne progorava I krije svoje skrivene dane cudan ukus
Svoju slavnu proslost
Bezvremen je
Majko da li me volis?
Majko da li ti je do mene stalo?
A meni, do tebe?
Eto, odgegaces se tom sljunkovitom stazom I ostavices me
Samu u svemiru ispunjenom zemickama i zvezdama i
Sjajnim objektima debelim knjigama i glasnom muzikom
Sublimnim objektima veselim recnicima zarobljenim vremenom
Ispunjenom sargarepama cveklom I ostalim lekovima
Djavoljim satarasem kaldrmom prstenjem od opala i kobaltnim sutonom

Laka kisa spira ogromne robote drske racune
Pozajmice I kredite glupe rekvizite optocene kremenom
Vraca mi se ljubav I sad je vec
Setna plava zlatna i prava

III. MORSKO DNO

Noc ce isprati sljunak
Uprskan blatom zudnja ekspresioniste
Slatkast otuzan miris cilibara smrad cilibara
Neodredjen i Bozji
Krajnje francuski znaci rigorozan nezasticen ozbiljan
Uplasen i zaboravan
Kamioni zgrusenih reci
Vesnici zudnje ministarstva cekanja
Kafici puni izazova
Skole prepune pogrebnika imena pretrpana istorijom
Saljivdzije nabijene znanjem
Evo greske cujes kasalj gle ludaka
A mi se vozimo u magicnoj opni
Iza membrane prekrivene ledom I legendarnim cutanjem
Hajde dodji dodji brzo
Uzdahu zenice moje kostana srzi cveta mog
Taj cvet pokusava da odrzi obecanje koje
ti je dao na dnu
Najdubljeg purpurnoga mora

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 27/2/2015, 12:07 pm

Mekan dodir kroz tkaninu – Nina Živančević

(Beograd 1957.)

…beše to neko

nedužno kraljevsko dete iz vizantijske dinastije

u kojoj su svi pričali a koja više nije postojala,

bila je to neka pesma koju me je mrzelo da napišem,

koju sam napamet znala i čiji refren me je proganjao

bez razloga, kao tajna čudne metafizičke jednačine

u koju upućuju povlašćene….

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 27/2/2015, 12:08 pm

ODSUTNOST

usamljene godine nestaće

gladne godine nestaće

godine izluđene svakodnevnom jadikovkom nestaće

srditi pokret kroz mastiljavi mrak hoće li ikada nestati?

Ljudi uplašeni agresivni proćelavi

zagađeni prljavštinom i sopstvenom mukom

borbom za kruhom hoće li ikada nestati?

Tvoja pojavnost je veoma drevna.

Nikad neće nestati taj moloh smrada

i gladi i bede

to palmino vino i alkohol od koga se kuva votka

a i mekani dodir kroz tkaninu

koja jeste ova jesen miriše

na prašinu i plutonijum hoće li ikada

nestati? pobeda pogleda

i dodira zar nikada neće

prestati?

i pokret hiljade materica i

crna crna svetlost svih polu-svetova

hoće li ikada nestati?

nikad se neće vratiti

danima sa tišinom od zlatne dinje

nikada neće nestati dani kretanja

i tužnih bogorodica i ova

pisaća mašina nikada neće

nestati pod mojim prstima

već samo reči koje prestajem

da volim a i ti

i ti i Vi i ti i ti

nećete prestati

ne ove reči ipak ne ove misli već

samo njihov oblik u njima samima

Duh renesanse, 1989.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 27/2/2015, 12:13 pm

KRALJEVSKI LOV

(prema Nizamiju)

Usetali smo u carski vrt

Sa minijaturnim borovima, nehatnim jelenima

I cvrkutavim fontanama: tada sam shvatila

Da i dalje traje kraljevski lov –

Izgorela trava, polomljeni vrt

Jevanđelja umrljana krvlju,

Santuri u plamenu: „vratili su ovde sat“ – rekao si –

Cetiristo godina unazad,

A bitka na mom Kosovu

Pomerila se kroz vreme, sa sjajnim jataganima

I osakacenim ratnicima: cvrsta

Bezumna i surova ruka vlada

Nasim bastama,

Moj padisahu,

Morao si da napustis Nizamijev vrt hitro

I postanes tako slavni nomad izgorelih krila

A ja bejah poslednja „severna pokrajina“

Tvoga carstva koju si branio na život i smrt;

Kuca mi je nestala

Pod teškim bombama,

Jezik nase dece ispskan je tudjim recima i akcentima,

andjelima na hriscanskim freskama

u dalekim manastirima pootpadase krila

njihov let se sveo na nocna bezanja

na lutanja po nekim sumnjivim novinama

na cijim naslovnim stranama stampaju sve i svasta

sve osim nasih izgnanih i izgubljenih pesama

i onih svakodnevnih muka koje ne poznaju tajnu podmitljivih religija

niti pak nose pecate zvanicnih sudskih prevodilaca.

---

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 27/2/2015, 12:16 pm

STARINSKI REFREN

Ljubav je neka lepa stvar,
ode, izgubi se, pa se opet vrati,
bila je čovek, bila je žena,
bila je neka mirna ulica
sa pesmom cvrčka i oleandrom u cvetu
bila je slika, bila je znak, bila je predznak
i ćarlijanje vetra po snegu
ljubav je neka lepa stvar,
ode, izgubi se pa se opet vrati.

Bila je jezik, bila je ponos i nos
i kap krvi na jastuku, bila je plamen,
bila je znamen, lešinar i neka lepša
životinja, bila je moja, bila je tvoja,
bila je svačija i ničija princeza,
nadasve naša neka lepa stvar
koja ode, izgubi se pa se opet vrati.

Rekoše mi:
„Ti uvek pričaš o ljubavi.“
Rekoše mi:
„Ti uvek pišeš o ljubavi.“
A ja kažem:
„Kako ih nije sramota!
I o čemu drugom
da piše pesnik razmažen tvrdnjom
da je njegov čitav svet?“

Nina Živančević

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 27/2/2015, 12:17 pm

Svetlost hrskava,odista mi smetala

Mrmorenje vode
mi bejase potpuno nejasno.
Rekao si da sam ”velika”
posto sam uradila sve one stvari
koje drugi ni pogledali ne bi.
A to bese jedina stvar koju sam znala da radim-
da osluskujem bezukusan zvuk
pricljive vode.
Rekao si da sam bezumna
jer prevodim nemoguće
u beznacajno; kao i obično
kazao si da sam hrabra
ili naprosto lakomislena,jer ne obracam paznju
na gomilice insekata dok gamizu ulicom,
ali zbog svih tih reci
koje si nezno rasuo preko mog ramena
nazvacu sve ovo-
ljubavnom
pesmom.

Nina Živančević

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 27/2/2015, 12:18 pm

USAMLJENE ŽENE

stiskaju zube
i kažu da ne mare
jeste, gadno je ostati sam
ali, to je greška koja nas od rođenja prati.
Usamljene žene se resko smeju
i čujemo ih oko ponoći kada komšijine mace mjauču,
usamljene žene kažu:
njegova je greška, bio je nezreo
a ja sam samo bila malkice nesigurna
u umetnosti i u vlastitom položaju na ovom svetu.
Da odista je grozno biti sam
boriti se puzati muvati
po tuđim spavaćim sobama
reći: zbogom dušo naravno
divno nam je bilo
javi mi se nekad
nije da ja marim, ali svakom
ljudskom biću prija mala nežnost
a eto, gotovo da sam uživala u njoj
celu celcatu godinu,
skoro tri godine, a sada
o, baš je grozno, opet me je ostavio
i dok mi stvaralački nagon govori
čekaj, ne podiži tu slušalicu
ostani večeras kod kuće
neko vredniji će te zvati
jednoga dana, možda baš večeras
možda će se javiti baš on
iako mi se čini da ne želim nikada više
da ga čujem egoistu jednog
koji nema nimalo "stila" ni
domaćeg vaspitanja, svejedno,
odvratno je sve to i način,
način na koji je otišao
stvarno je grozan, i da nisam
umetnica i da nemam
svoj ponos bilo bi još gore,
onda bi tek bilo grozno, ali noćas
ne mogu da mislim o svom ponosu, o
rečenicama kao "dala sam mu najbolje
godine svog života", "bio je moja pretposlednja
šansa i stvarno ne neka ljubav na prvi pogled
ali na drugi pogled stvarno mi se učinilo da se
tako dobro slažemo, tako smo harmonično
živeli u celom svemiru ne beše
dve duše srećnije spojene
ali se onda pokazao ko je u stvari
obična svinja u jagnjećoj koži u pesničkoj
kabanici sa podužom bibliografijom
znala sam šta u njoj piše"
kada se konačno iselio
bio je jučerašnja podgrejana supa
ali je bilo tako grozno ostati sama
prepuštena svojoj umetnosti i ostalim svakodnevnim
zadacima, nisam mogla ni imena
da mu se setim kada je juče
prošao preko puta ulice u kojoj
smo stanovali, samo sam se setila
koliko je bolelo
kada sam donela odluku
odluke uvek bole
ali sam oduvek imala vlastitu glavu
da ih njome donosim
odluke bi se uselile i iselile
nakon svake odluke postoji
neka bolja odluka koja se pojavi
a najgora je
kada se nakon toliko odluka
niko više ne oseća usamljenim
gospode, ovaj svet je tako mali, gospode, tako
ništavna tvorevina
ali ako sami ne odaberete svoj svet
odabraće vam ga neko drugi i onda će vas
ostaviti sasvim samu a do sada ste već
svi naučili kako je grozno
biti sam
ponekad vas dvoje istovremeno
odaberete usamljene sate
da ih delite jedno sa drugim
a ponekad je sve
toliko usamljeno

Nina Živančević

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 9/10/2015, 6:54 pm

Pri ulasku u pariski metro

Videla sam je

Kompletno odevenu u svilu i

Kadifu dok se saginjala da

Pokupi cent koji joj je ispao

Iz novčanika, nije

Ni pogledala prosjakinju sa

Novorođenčetom u rukama

Dva koraka dalje ispred nje

Spustila sam bednici

Jedan evro u čanak

Čak

I da ima za hranu mora tu da

Sedi na tako ogavnom poslu

I dok evo pokušavam da

Zabeležim otužnu mi impresiju

Dete mi gura ruku u tašnu

Ono i nema pojma

Da sam rođena na Dorćolu

Tužna sam i puštam ga da

Tako po tašni vršlja

Uskoro ću početi da vrištim

Uskoro će shvatiti s kim

Ima posla

Uskoro ću

Zapevati „Na Uskrs sam se

Rodila…”

Da ga opomenem…

(Iz zbirke Umetnost hvatanja bumeranga, Povelja 2013.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 9/10/2015, 6:58 pm

Gledam u prazno, a vidim brod

Imenjakinja mi je isplovila davno
Da vidi ostrvo sa "Santa Marijom", da vidi
Penu, da vidi azur, da vidi kobalt, da vidi
Dim i barut, da vidi lica onih kojih se plašimo
Da deci pokažemo da smo u mraku, zajedno a večito
Razdvojeni, dišemo na kašičicu, jednom uzdahnemo
A tri puta izdahnemo, pomeranje, liči na laticu
u lancima, na potištenu radost, glasno ćutanje,
Mirno vrpoljenje.
Gladim ih, oksimorone, najdraže mi fugure, poodavno.
Borba sa jezikom nije ni veća, a ni bliža od borbe
Sa samom sobom, kad se rasplačemo,
život se osmehuje.

* * *

Nije to ni apsurd, ni čudo, niti pak licemerstvo.
U baroknoj sobi za meditaciju, tri mala štenca
Ispravljaju mi zareze: zatim se prekrste i tri
Puta poljube, da otklone urok, da otklone uzrok
Mojoj pojavnosti. I: taman kad pomisle
Da su ukrotili, ne mene lično već nešto daleko veće,
Nešto nalik ponosu, nešto nalik svetlosti, nešto nalik bledoj
Viziji i nagoveštaju, nešto nalik iskonskom stidu i urođenom poštenju,
Nešto nalik šaljivoj obznani dobrog vetra i neobaveznog ćarlijanja,
Taman kad pomisle!
Iz učmale jave, iz poodmaklog sna javim se opet (!), na radost sebi, na
Tugu žrecima pokojnog zareza, nad prostorom koji zjapi prazan, zastrašujući,
A kroz njega lebdi brod.

* * *

Kolrix ga je video sasvim jasno i plovio strašnom barkom
U Šangri-la; Odisej je pokušavao da se ne slupa,
Ali su ga na putu-intarziji pratili brodolomi,
Moj sin ga je potopio u kadi juče i vikao na jeziku
Bodlera i Verlena "Maman, bateau! Vidi brod! Vidi brod!"
A drug, jedan od velikih Miloša reče "na brodu smo,
Ovaj brod je moje selo" i tako smo započeli plovidbu, jednom davno,
U samu dubinu brazde, u unutrašnjost
metafore, u pukotinu personifikacije,
Vodila nas je barka, i nažalost, odvela u nečije "potpalublje".
Kroz horizont je plovila jesen, prohladna i tanka
I veoma vitka, punila je nozdrve prohladnim vazduhom
I setom, jer žiro-račun beše prazan.
Stavljala sam Vaskove kutije, iz kocke u kocku,
Iz kutije u kutiju, premetala male slatke
šećerleme, uvijala ih neoklasičnim papirićima,
Pokazivala im licitarska srca sopstvenih promašaja,
Timarila ih i bodrila za Plovidbu.
Njihovo metafizičko značenje otimalo se rečima,
Sunce je u Parizu, kao i uvek, impresionistički
Zalazilo, umiralo polako nad Pon-Nefom gde sam
Jednom hodala polako, razmišljajući – da li da skočim,
Ili da nastavim da hodam? Nastavila sam,
otuda ovi stihovi
I ova pesma: mislila sam, bilo bi nas mnogo utopljenih
Te godine Gerasim Luka je skočio sa istog mosta, pre
Njega – već toliki pesnici, a i mnoga značajnija lica.
A zatim se rodio Vlada, sa hiljadu malih sunaca
U očima i onda smo zajedno išli na taj most
Da gledamo brodove kako promiču kroz maglu.
Na brodovima su sedeli Kiklopi i pili limunadu,
Na njima su male sirene u zelenom tirkizu, među
Usijanim školjkama igrale tehno-rok, muzika je
Treštala, omamljujuća i ja, Kirka-pesnik, pretvorih
Se u svinju. Upala sam u mrežu zamršenih niti,
Ustajalih odnosa, prevaziđenih očekivanja, ishlapelih
Nadanja; sa broda je bačena mreža u koju je ulovljen
Pesnik, zapušenih ustiju, koji se sapleo
o sopstveni stih.

* * *

Ali pesnik, uvek bira svoje more,
čak i kad ga ulove u tuđu mrežu, pogrešni ribolovci
Jer je pesnik riba, uvek sveža, čak i kada
Namiguje sudbini, a ova mu okrene leđa.
Pesnik je crtač koji, poput Gensboroa, živi zaljubljen
U fizičku lepotu sveta; za njega su ljudi i pejzaži,
Putnici na brodu isti izraz jedne lepe forme, a poneki od njih,
Karikaturisti kao Hogart, lakog srca uvek se raduju plovidbi,
čak i kad je lišena svetla i povetarca, koje je toliko rado i često
Slikao Konstabl.
Toliko o Englezima

* * *

U potpalublju je zavladala noć, užasna noć
Bez kraja, bez početka, iskonska tama iz koje
Izranja istinsko svetlo: kroz znoj i lakoatletiku,
Sa forcepsima i kroz četiri jauka
Vlada dolazi na svet, u sećanje na Edipa i Frojda
Dobija prvi poljubac, a zatim ga, onako krvavog odvode
U kabinu, gde će po prvi put u životu spoznati bol rastanka
I gde će plakati po prvi put, odvojen od tople, mračne ljubavi
I gde će po prvi put spoznati da mu možda nešto, u životu nedostaje,
Nešto što će, ako se izdigne iznad ove ravni,
moći ponekad da pronađe u poeziji.
U bolnici "Truso" idila se prekida: Vlada ne diše kako treba,
Noću plače i ne da majci da spava, baka mu, kao i sve bake,
Usled prekomerne ljubavi stvarnost otežava.
Nazvala sam sve one koje sam volela
I koji su, do juče, bili deo mog života; kao da sam sa njima
Mogla da podelim i ovaj novi, pulsirajući mali život
Kao da sam sa njima podelila ovu novu energiju
Koja se ljuti i sisa i gnjavi i zahteva pažnju,
A ja, posramljena pred tolikom odgovornošću sveta
Zarila glavu u grudi pred tolikim bespomoćnim
Delom sveta koji se rađa i umire i koji zavisi
Od jednog jedinog stiha koji nam pročitaju,
Ili ne pročitaju, u očima.

* * *

Jutros jednom jedan prosjak
Uhvati me za ruku za nogu
Hvala bogu imala
Sam snage da mu kažem
Dosta iako znam
Da ovde i dalje traju sve
Predstave srednjeg veka
Indija nije karme nema
Samo taj bol istrgnut
Besmislu
Visokog kapitalizma
I moja nemoć da
Ih pomilujem najblažom
Mišlju to je
Baš sve što imam
Da im dam

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 9/10/2015, 7:01 pm

Ко су сви ови људи

Ко су сви ови људи
Исувише узбуђени да играју
Остављени на милост
Галебовима и блиставом сјајном песку
Без опроста без троугластих ластавица
Без перја без помпе без кајања
Без ластавица без перја без помпе
Без кајања

Wer sind all diese Menschen
Die viel zu rastlos sind zu spielen
Sich selbst überlassen auf Gedeih und Verderb
Den Möwen und diesem glänzend schimmernden Sand
Erbarmungslos ohne Dreieckschwalben
Ohne Federn Ohne Pomp Ohne Reue
Ohne Schwalben Ohne Federn Ohne Pomp

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...

Naslov: Re: Nina Živančević 9/10/2015, 7:02 pm

Укор мрзовољнима

У највећој беди истраје људски дух
И због њега пишем ову песму
Јадан мој народ који је ослушкује и дрхти
Јадни ови народи под чизмом интернационалних мафија
Јадан овај свет који је гладан али не схвата
Да ће му оружје донети још мање хлеба и
Сиву камену песницу кроз чељуст пакла

Економски рат је гадно истрајан
И због њега пишем ову песму
Без имена без презимена
Ни црне ни беле боје, у највећој беди истраје људски дух
И без знања и без свести и без милосрђа
Он и даље траје
И због њега пишем ову песму.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...