LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Josif Bodski

Ići dole 
AutorPoruka
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:33 pm




"Postoje zločini gori od spaljivanja knjiga. Jedan od njih je ne
čitati ih."

"Svaka spisateljska karijera počinje kao traganje za svetošću, za
samousavršavanjem. Pre ili kasnije, a po pravilu veoma brzo, čovek
otkriva da njegova olovka ostvaruje mnogo više od njegove duše."


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:34 pm



Josif Aleksandrovič Brodski
(rus. Ио́сиф Алекса́ндрович Бро́дский; Lenjingrad, 24. maj 1940 — Njujork, 28. januar 1996), ruski pesnik i esejista jevrejskog porekla, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1987. godine.
Život i delo

Rođen je u jevrejskoj porodici u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg) kao sin fotografa u sovjetskoj mornarici. U petnaestoj godini napustio je školu i pokušao da se upiše u podmorničku školu, ali bez uspeha. Nakon odluke da postane lekar radio je razne poslove u bolnicama. Pored toga radio je na svom obrazovanju. Naučio je engleski i poljski jezik (kako bi mogao da prevodi poeme Česlava Miloša, koji je bio njegov prijatelj). Proučavao je klasičnu filozofiju, religiju, englesku i američku poeziju. Počeo je da piše 1956. godine. Na njegovu poeziju uticala je Ana Ahmatova. U Sovjetskoj Rusiji njegova dela nisu objavljena, dok je u SAD objavio Pesme i poeme (1965), Sećanja na T. S. Eliota (1967) i zbirku poezije Stanica u pustinji (1970).

Godine 1963. optužen je za „društveni parazitizam“ i osuđen na prisilni rad u oblasti Arhangelska. Kazna mu je smanjena nakon protesta eminentnih sovjetskih i evropskih književnika kao što su Jevgenij Jevtušenko i Žan Pol Sartr.

Godine 1972. bio je prinuđen da napusti SSSR. Nastanjuje se u SAD gde kao američki državljanin predaje istoriju ruske i engleske književnosti na koledžu u Maunt Holioku. U SAD objavio je sledeća dela: Kraj bel epoka (1977), Deo govora (1977), Nove stanice za Avgust (1982), dramu Mramor (1984), eseja Udovoljiti senci (1986), Uranija (1987), Vodeni žig (1991), O tugovanju i razumu. Za zbirku eseja Udovoljiti senci dobio je prestižnu nagradu američke književne kritike 1986, a naredne godine postaje počasni doktor univerziteta u Jejlu kao i član Američke akademije i Instituta za književnost. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine, a 1991. odlikovan je Legijom časti.

Josif Brodski je umro od srčanog udara u Njujorku 28. januara 1996. godine. Po sopstvenoj želji sahranjen je na groblju San Mikele u Veneciji.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:36 pm



Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju!

(Josif Brodski


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:37 pm




Ljubav



Trgnuo sam se danas dvaput iz sna
i prišao prozoru, gde su ulične lampe
polovinu rečenice, koja je pala u snu,
sa tačkicom, tačkicom, tačkicom produžavale,
kako ne bi ostavile ni jednu iskru utehe.

Sanjao sam o tebi, bila si trudna. Čudno,
iako već odavno ne živimo zajedno,
stajao sam ipak svestan krivice, a moje ruke,
koje su se radosno ka okruglom stomaku protezale,
pecale su u stvarnosti za košuljom

tražeći svetlo. Kad sam prišao prozoru,
znao sam tačno: ostavljam te tamo
samu, u snu, u tom mraku,
gde strpljivo boraviš, dok ne dođem,
mene ne okrivljuješ zbog namernog

prekida. Jer što se svetlošću razbija,
sve to odlazi dalje u mrak.
Tamo smo čovek i žena, ona životinja
sa dve kičme, blažena, tako da deca
samo kao izgovor za našu golotinju služe.

U nekakvoj budućoj noći,
dolaziš opet meni: mršava, jadna.
Tu ću sina, kćerku videti,
koji su bez imena, i ne sklanjam
ruke i ne hvatam svetlost,

ko bi mi ovaj put dao pravo, vas dvoje
same da ostavim tamo u carstvu
hladovine, bez reći ispred nasipa dana,
koji se ipak presuđuju po stvarnosti
koja me nalazi budnog, nedostižnog.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:38 pm




Noć ova



Noć ova, opčinjena belinom
kože. Od drhtave rezede
što grebe žaluzinom
do rezbarne trepetne zvezde
noć, svakom porom uzvrvela
kao insekt naleće, tavna,
na lampu, čija je izbočina vrela,
iako je isključena davno.
Spavaj. Sa svih dvadeset pet sveća
plen sanje- kao njene obrte,
smogla da ne razgoniš zrake, što već su
prelomljeni o tvoje crte-
ti prigušeno svetliš iznutra,
dok ja, usnom ti taknuv rame,
kao da knjigu pri tvom svetlu do jutra
čitam i šapatom sričem – sezame


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:39 pm




Od predgrađa ka centru



Opet vodi me nаvikа
U krаj ljubаvi i poluostrvа večnih,
Rаdionicа rаj i аrkаdiju fаbrikа,
Rаj od brodovа rečnih,
I jа ponovo prošаptаh:
Tu sаm opet krаj detinjih lаrа,
I projurih jа po Mаloj Ohti kroz hiljаdu аrа.

Ispred — odsjаj nа reci,
Što se širi pod kаmenougljenom mаglom,
Izа — trаmvаj u jeci,
Što probrujа nа mostu još jаkom,
A iz plotа od opekа
Nаjednom sinu sumornа, hlаdnа.
Dobаr dаn, mi se sretosmo, mlаdosti jаdnа.

Džez iz predgrаđа jаvljа se nаmа,
Čuješ gde trube predgrаđа,
Zlаtni diksilend slаmа,
Sа kаčketimа crnim, bez nedаćа,
Niti dušа, nit telo —
Nekа senа mi nаtkrili grаmofon,
Nаlik hаljini tvojoj što uvis je podiže sаksofon

S jаrkocrvenom mаrаmom,
Ogrtаčem, ti još si tu, gospo,
Icpred ulаzа pаrаdnog,
Pored godinа prošlih, nа mostu,
A u rukаmа ti nedopijenа još limunаdа,
Dok se čuje pozаdi sirenа iz mog kombinаtа.

Dobаr dаn. E, i to mi je susret.
Bestelesnа si bez mere!
Novi suton bаš pored nаs, uzgred,
Plаtnа plаmenа terа.
Kаko si jаdnа! A prolete zаlud
Ovoliki broj letа.
Dobаr dаn, mojа mlаdosti. Bože moj, аlа si lepа!

Preko ledenih stаzа
Jure nečujno hrtovi vаtreni,
Iznаd crvenog jаzа
Pisаk vozа se pronosi pаkleni,
A nа ulicu pustu,
Dok se gubi sred šumske mаgline,
Tаksi izleće, jаsike gledаju nebа visine.

Ovo nаšа je zimа.
Mrtvim očimа gledа nаs moderni fenjer,
Tu nа hiljаde imа
Kućа s blešteće zlim osvetljenjem.
Jа svoj podižem krik
Dа u kuće ne udаri snаžаn:
Ovo nаšа je zimа, i ništа je ne vrаti nаzаd.

Zаr do smrti… Te nemа,
Nju ne nаđosmo, pа je i nemаmo.
Još od nаšeg rođenjа
Svаkog dаnа mi nekudа krenemo,
Ko dа neko u dаlekoj
Novogrаdnji nаjdivnije svirа.
Mi se rаstаjemo. Sаmo smrt nаs jedаnput još zbirа.

Dаkle, rаstаnkа nemа.
Veličаnstveni susret nаs veže.
Kаd tu, neko u mrаku rаmenа
Nаšа hvаtа i steže,
Obаvijeni tаmom,
Obаvijeni tаmom i mirom, odnekud
Svi smo došli dа gledаmo hlаdnu i blistаvu reku.

Punim dišemo plućimа,
Jer mi, kаo zelenilo,
U životimа tuđinа
Od nаs stvаrаmo zrаke i senilo,
Ili više od togа —
Pošto sigurno gubimo sjаj,
Sve dok bežimo zаuvek, mi smo i smrt, аl’ i rаj.

Evo opet gde prolаzim
U tom presvetlom rаju — od stаnice levo,
Ispred mene odlаzi,
Sebe rukаmа prekrivа, modernа Evа,
Jаrkocrveni Adаm
Izdаlekа se vidi pod lukom,
Nevski vetаr nа hаrfаmа izvodi muziku s tugom.

Kаko život je bučаn
Crno-belog rаjа novogrаdnje.
Ali zmаj dok se klupčа,
Nebo ćuti, herojčić bez pаtnje,
Krаj fontаne svetlucа,
Ko zаnemelа, ledenа gorа,
Veju jutаrnji snegovi, jure bez prestаnkа kolа.

Zаr to jа, kаo niko,
Lаmpionimа trimа obаsjаn,
Usred tаme toliko
Po iverku sаm trčаo vаzdаn,
Dok se sijаnje nebа
Pokrаj krаnа rumenilo?
Zаr ne bejаh to jа? Tu se zаuvek nešto promenilo.

Neko novi sаd cаruje,
Bez imenа, svemoguć, predivаn,
Moju zemlju ozаruje
Tаmnoplаvi sjаj, koji se prelivа,
A u očimа vаtrenih аtovа
Lаmpioni trepere — lik cvetа,
Neko prolаzi večno krаj domovа belih, vаn svetа.

Dаkle, rаstаnkа nemа.
Znаči, zаlud se oproštаj trаži
Od tih pokojnih senа,
Jer zа zimu „nаzаd“ ne vаži.
Sаmo jedno još ostаje:
Dа po zemlji bez strаhа se hodi.
Zаkаšnjenjа tu nemа. Jer preticаnjа su u modi.

To, kud odlаzi svаk,
Dа l’ je mesto iz rаjа il’ hаd,
Ili nаprosto mrаk,
Ili tminа, to ko će dа znа,
Zemljo mojа, ti voljenа,
Stаlni predmet veličаnjа pesmom
Dа li ljubаv je? Ne, onа nаzivа nemа slovesnog.

Ovo život je večni:
Most upаdljiv, pričаnjа, kojа ne uviru,
Prepliv šlepovа rečnih,
Oživljаvаnje ljubаvi, prošlost nа umoru,
Svetlа velikih brodovа
I sjаj izlogа, škripe trаmvаjа dаleke,
Uz široke tvoje pаntаlone tаlаsаnje reke.

Evo čestitаm sebi
I nа tebi, i rаnom pronаlаsku,
Evo čestitаm sebi
Nа zloj sudbini, sreći nа zаlаsku,
Ovoj večitoj reci,
Punom jаsikа svodu,
Nа gubicimа usred redovа u nemuštom dobu.

Ne ko žitelj tih mestа,
Ne ko mrtvаc, već sudijа vičаn,
Sаsvim sаm, ti ne prestа
Dа o sebi zа njimа još pričаš:
Ne prepoznаh jа nikog,
Sve pobrkаh, pretumbаh u sećаnju sliku,
Hvаlа Bogu, sаd zimа je. Znаči, ne vrаtih se nikud.

Hvаlа Bogu, što strаnаc sаm.
Ne okrivljujem ovde jа nikog.
Ne prepoznаjem ništа.
Jа obilаzim, žurim ko niko.
Kаko dobro je meni
Što se ni sа kim nisаm jа rаstаo.
Hvаlа Bogu što bez svoje zemlje nа zemlji sаm rаstаo.

Evo čestitаm sebi!
Mа koliko dа živim jа — bez nаdoknаde.
Mа koliko dа živim,
Mа koliko dа dаm zа čаšu limunаde.
Mа koliko dа vrаćаm se — kаo pred dom,
Mа koliko dа dаm jа zа tugu zbog odžаkа, šetnji sа psom.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:42 pm




Pesma za Bosnu


Dok piješ viski, grickaš ribu ili gledaš na sat,
dok nameštaš kravatu, ljudi ginu.

Gradovi neobičnih imena, bombardovani nestaju u plamenu,
niko ne zna zašto, ali ljudi ginu.

U malim selima, nepoznatim, ali dovoljno velikim za uništenje
ne mogu ni vikati ni doviknuti doviđenja, ubijaju ljude.

Oni umiru, a mi biramo nove vođe;
ravnodušnost, suzdržavanja – jedini odgovori na toliko ubijanje.
Predaleko za ljubav komšije i brat Sloven,
tvoji plašljivi anđeli ne doleću njemu i tako ljudi ginu.

I dok se kipovi svađaju, pobeđuje Kain,
hiljade mrtvih postaju ulje motoru istorije.
Dok gledaš sport, proveravaš tekući račun ili pevaš uspavanku,
ljudi umiru.

Vreme krvavim perom deli ubijene od krvoločnih ubica,
a i tebe će uvrstiti u njihove saradnike.







____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...


Poslednji izmenio meseceva rosa dana 5/6/2020, 5:44 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:43 pm




Savet


I
Azijom dok putuješ, noćiš u tuđim kućama, zatim
izbama, hamamima, magazama – u kulama brvnatim
čija čađava stakla prostor drže na uzdi,
bundom se pokrivaj i uvek se trudi
da ležiš s glavom u uglu, jer teže je u uglu tome
zamahnuti – pritom u mraku – sekirom nad njome
otežalom od maločas popitog, i po propisu
tebe zaseći nasmrt. U kvadrat krug upisuj.

II
Boj se široke jagodice, uključno s mesecom, ospičave
kože obraza; pretpostavljaj smeđima oči plave,
posebno ako put vodi k šumi, guštari tavnoj.
Obično, u očima razrez je ono glavno,
jer je bolje uvideti, u poslednji trenutak,
to da – mada hladniji – providniji je od kaputa,
jer led može da pukne, i u pelinu bolje je da
koprcaš se nego u laži lepljivoj poput meda.

III
Svagda izberi izbu u čijem se dvorištu dese
pelene. Pajtaj se samo s onima ispod pedeset.
Muško te dobi dovoljno saznalo o sudbi je
da bi ti pripisalo nešto što sebi je pre,
a to nešto je – žena. Krij u ovratnik bunde
novce; i u nogavicu pod kolenom, ako budeš
lišen prtljaga; al ne u čizmu: nađu!
U Aziji, čizme su prve previđene za krađu.

IV
Miči se sporo: treba li puzati – puzaj, kažu planine,
veličanstvene izdaleka, a besmislene iz blizine,
ona su forma površine što stoji okomito,
i, naizgled horizontalna staza, bršljanu vitom
slična, vertikalna je, u biti. Tako je s planinom:
stojiš – ležeći, a ležiš – stojeći, dokaz da jedino
neovisan si u padu. Tako se savlada namah
strah, vrtoglavica nad ponorom, il ushit u planinama.

V
Ne odzazivaj se na “Ej, momče!” Ostani gluh i nem.
Čak i kad znaš jezik, ne izražavaj se na njem.
Trudi se da se ne cepaš na anfas i iz profila;
ponekad, lice je prosto – ne moje. I kad pila
njihova seče psetu grlo, mrštit se nemoj. Pušeći,
gasi cigaru u ispljuvku. A kad se radi o odeći,
oblači sivo, boje zemlje; u prvom redu veš,
to smanjuje kušnju u njemu da zakopan budeš.

VI
Zastajuć u pustinji, strelu stvori kamenu
da po njoj, naglo prenuvši se, shvatiš u istom trenu
u kakvom smeru krenuti. Demoni, kad je tmuša,
u pustinji putnika kinje. Onaj što zbor im sluša
može da lako zaluta: korak u stranu i – nagrabusi.
U pustinji su – kod kuće sablasti, demoni, dusi.
Sam ćeš se u to uveriti, peskom škripeć, u dane
kad i od tebe jedino će da duša preostane.

VII
Nikad ništa pouzdano ne zna čovek ni jedan.
U vodičeva čvrsta, široka leđa zagledan,
misli da u budućnost motriš, i pritome se drži
od njega, po mogućnosti, na rastojanju. U srži,
život je rastojanje – izmeđ danas i sutra, to jest
budućnosti. I ubrzati treba korake svoje
tek ako neko juri pozadi stazom tmičnom:
ubojica, pljačkaši, prošlost i tome slično.

VIII
U kiselom zadahu krpa, vonju prešanih balega
poštuj ravnodušnost stvari prema pogledu izdaleka.
I ti si van dohvata – kad obris ti je izgubljen –
binkola, uspomena, žandara ili rublje.
Mljaskao u blatu, ili kašljao u prašini,
kakva je razlika čim se obreteš u blizini?
Čak je još i bolje da čovek sa nožem na tebe
kao na stranca misliti ne može

IX
Duže no drugde na svetu čine se reke Azije,
i bogatije aluvijem, što znači – mutnije;
kada zagrabiš iz njih u pregršt, ostaje ilo,
a koji iz njih piju, zabrinuti su šta se pilo.
Nemaj poverenja u odraze. Preplovi na drugu
stranu tek splavom koji delo je tvojih ruku.
I znaj da na obali, noću, odblesak vatrin,
klizeći niz reku, dušmanu će te izdati.

X
U pismima iz ovih mesta prešuti načisto
sve s čim na putu sukobi se. Ali, šušteći listom,
pričaj o sebi, o čuvstvima i dr. jerbo tamo
pismo će da zadrže. I uopšte, sâmo
premeštanje pera celom hartijijom jest i
uvećavanje raskida s onima s kojim sesti
ni leći više nećeš i, unatoč pismu, koje
više susresti nećeš. Zbog čega, svejedno je.

XI
Kada usamljen stojiš na visoravni pustoj,
pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj plaveti gustoj
pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali;
kad nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali,
seti se da prostor kome, čini se, ništa nije
potrebno, u suštini, snažnu potrebu krije
za pogledom sa strane, za merilima praznine.
Tek tvoje oči mogu ovu uslugu da učine.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:46 pm



ODISEJ TELEMAHU


Moj Telemaše,
Trojanski rat
završen je; ko je pobedio, ne sećam se.
Grci, verovatno; toliko mrtvih
iz kuće mogu da izbace samo Grci.
Pa ipak, put koji nas je vodio
ka rodnom domu ispade suviše dug;
kao da je Posejdon, dok smo mi tamo
gubili vreme, rastezao prostor.
Ja sada ne znam gde se nalazim,
ni šta je preda mnom. Neki prljav otok,
žbunje, visoka zdanja, groktanje svinja,
zapušten vrt, nekakva carica,
trava i kamenje... Mili Telemaše,
sva ostrva liče jedno na drugo,
kad čovek previše luta, i mozak
već se zbunjuje, dok broji talase,
oko, pomućeno horizontom, plače
i vodeno meso zatrpava sluh.
Ne sećam se kako svršio se rat,
ni koliko je tebi sad godina.
Porasti velik, moj Telemaše, rasti.
Samo bozi znaju da l’ ćemo se sresti.
Ti sad već nisi ona mala beba
ispred koje sam odgonio bikove.
A možda je u pravu on: bez mene
ti si sad pošteđen Edipovih strasti,
i sni su tvoji, Telemaše, čisti.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:47 pm



BREGOVI


I deo

Često su, rado sedeli
na kosi brega,sanjivoj.
Otud su dobro videli
crkvu, zatvor, perivoj.
Levo se talasale
travke u ribnjaku dugom.
U pesak baciv sandale,
sedeli su, drug s drugom.

Rukama obgrliv koleno,
gledahu: oblak se odalji.
Kraj bioskopa su leno
kamion čekali bogalji.
U kršu cigala, oprana
konzrva je bleštala.
Nad vrhom purpurnih vrana
kružeći je kreštala.

Od mosta do kupatila
auta - stalno, nanovo.,
Pod crkvom zvona se klatila:
električar je svadbovo.
Na bregu: tiho, bez zbuka,
pirka svež povetarac.
Ni krika, ni zvižduka,
jedino zuji komarac.

A travke, gde su sedeli,
bile su potabane,
Svuda su se crneli
ostaci njihove hrane.
Krave su jezicima
to mesto uvek trle.
To beše poznato svima
Jedino njima - ne.

Šibice se nisu vedele,
ni viljuška, pala u pesak.
Šutnuta vrhom cipele,
boca je vraćala bljesak.
Začuvši mukanje krava,
kretoše niz zavijutke,
odoše, bez pozdrava,
ko što su i sedeli - ćutke.

Niz dve padine su hitali,
kadikad - bočno gotovo.
Pod njima se grmovi splitali
i otplitali, ponovo.
Gazeć i klizeći, na smenu.
Nad vodom je izgrala zraka.
Stigoše, u istom trenu
do staze i do ribnjaka.

Dole u sumrak plavi
dve su se svadbe susrele.
Haljine i košulje u travi,
nežno su se belele.
Svita oblaka se micala
u tamne ralje sutona.
Para se sa zemlje dizala,
i stalno ječala zvona.

S cigarom jedan leno,
drugi uz spoticanje,
išli s istovremeno,
niz dve bočne putanje.
Niz breg, levo i desno,
putem koji razdvaja.
Odjednom, kroz vazduh, pretesno
jeknuše dva vapaja.

Naglo se razdvoji žbunje,
grane se razvrgoše.
Kao da se uz sev munje,
u mučnom snu trgoše.
Uz urlik zinuše grane,
ko otvor u zemlji, velik.
Pred svakim, sa dve strane
naoštren blesnu čelik.

Jednoga sekira klapi
i krv se, po satu, rasu.
Drugi od srčane kapi
sam umre, u istom času.
Zločinci, krvavih ruku
(krv je kapala njihova)
baciše ih u ribnjak.
U muku tako se sretoše
iznova.

Ka stolu, ka svojim mestima
išli su ženici. Baš tad
pastiri sa strašnim vestima
dotrčaše u grad.
U smiraju su zasjale
gomile oblaka, razbludno.
U žbunju krave su stajale
ližući krv požudno.

Električar je trčao po poadini
a šurak pored puta.
Nevesta je u pozadini
stajala sama i ljuta.
Starica, ispod ponjave,
pantliku je vrtela,
u vihoru pijane jurnjave
svadba je k brdu letela.

Jurili su, bez glave,
tapkali po šibljaku.
Žbunjem su, mučući krave
silazile k ribnjaku.
Bila je nesnosna jara
i ugledaše, svi skupa,
gde se u sočivici otvara,
ko okno u mrak, rupa.


II deo

Ko će ih dići iz mrtvih,
iz mrtvih voda ribnjaka?
Smrt je ko voda vrh njih,
ko voda iz njinih stomaka.
Reč svaka njom se ostrvi,
lastar se uz kolac savi.
Smrt je u polizanoj krvi,
smrt je u svakoj kravi.

Smrt je u hajci (daleko
tobože jure lopuže).
Crveno biće mleko
tih krava posle muže.
I vagon crveno plamti,
i put crven izgleda.
Iz crvenih, crvenih kanti
- pojiće crvena čeda.

Smrt gleda i smrt čuje.
U okovratniku je ima.
Grad im se odužuje:
smrt teško pada njima.
Dignimo ih zaboga!
Ubistvo na dan svadbeni!
Mleko bi moglo zbog toga
zauvek da pocrveni.


III deo

Smrt nije skelet s dugom
kosom, dole u rosi.
Smrt, to je taj žbun
u kome
svi mi stojimo bosi.
To nije plač sa sahrane,
ni crna osmrtnica.

Smrt - to je gakanje vrane
smrt - rujna novčanica.
Smrt - to su sva autoa,
grad sa hapsom i baštama,
Smrt - lica muška, naduta,
vratovi s kravatama.
Smrt - stakla gradskog amama,
smrt boji tačku mnogu.
Smert - sve što je sa nama -
jer oni videti ne mogu.
Smrt - to su sve naše sile,
i znoj, i napor i delo.
Smrt - to su naše žile,
naša duša i telo.
Nikad na breg. Dom tih.
Svud vatre. Veče zvoni.
Ne da ne vidimo mi njih -
već nas ne vide oni.


Iv

Ždralinjak, ružu, krin,
perunike, božur, paviti;
na strašan grob će njin
cinkane ruže staviti;
ljiljane, iz čijeg mirisa
žestoka bije sila,
šeboj buket narcisa
i svežanj karanfila.

Na obalu ih nosite, neka
nebu se povere, gore,
U reku ih bacite, a reka
u tamne će ih odneti gore.
U crne šumske potoke,
kroz naselja jelova,
kroz ritove, mrtve otoke
do baltijskih bregova.

Bregovi, to je mladost, koju
još nismo upoznali.
Ulice u neizbroju,
Bregovi - mnogi kanali.
Teški od bolova ponosnih.
Bregovi - kraj zemlje. Po njima
što više se penješ,
to ih u daljini
sve više ima.

Bregovi - patnje naše lik.
Bregovi - ime ljubavi dano.
Bregovi - ridanje, bregovi - krik
što odlazi i vraća se, neprestano.
Svetlost bola, bezmernost bola,
tuga, i strah, uz nju,
naši snovi i patnja gola,
u njihovom je sve to žbunju.

Bregovi - slave večni čas.
I uvek zdesna od naših patnji.
Bregovi - to je iznad nas.
Il za nama. U našoj pratnji.
I kad je breg usred tmice,
vrhovi se vide njegovi.
Između jučerašnjice i sutrašnjice
Idemo. Idemo. Kao snegovi.
Smrt - to su samo ravnice.
Život - bregovi, bregovi.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:48 pm



HODOČASNICI

Mimo idola, arena,
Mimo trgova, oltara,
Mimo sahranjenih sena,
Mimo razdraganog bara,
Sveta, boli ljudske mimo,
Mimo Meke, večnog Rima,
Plavim suncem ozareni
Hodočasnici idu revni.
Sakati su, s grbom, s gutom,
Gladni, žedni, polunagi.
U očima im je suton.
U srcima - osvit blagi.
Pevaju za njima dine,
Snažno vrcaju iskrice,
Mnoga zvezda njima sine,
Promuklo im kliču ptice
Da će biti svet ko pre.
Da, i biće svet ko pre.
Očaravajuće snežan
I nepoverljivo nežan.
Da, i biće svet ko pre,
Svet od laži satkan stare,
Možda dostupan za sve,
Ali beskonačno dalek.
Znači, neće biti ništa
Od vere u sebe, Boga,
Ostaće još samo čista
Iluzija i Put koban.
Zemlja se prepušta sutonskoj slici,
Zemlja svitanja imaće svetla,
Nađubriće je vojnici,
Pohvaliće je poeta.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:48 pm



JEZERSKI KRAJ


Kad bejah u zemlji stomatologa
čije su ćerke iz belog sveta
naručivale stvari, a njina klešta
dizala na zastavi ko zna iz koga
iščupan Zub Mudrosti - ja, sa desnima
čistijim od ruševina Partenona
ja, špijun, uljez, peta kolona
trule civilizacije, po izvesnima,
profesor krasnorečja, zbog više sile
živeh u koledžu blizu jezera;
tamo me, kao maloletnog šalabajzera
pozvaše da mi istežu žile.

Sve što sam pisao u tom naselju
svodilo se neizbežno, na tri tačke.
Obučen, padao sam u postelju,
i obnoć, ležeći nauznačke,
hvatao zvezdu duž tavanice,
koja bi - zrakama hitrim i vrelim -
brže skliznula niz moje lice
neg što bih zamislio ono što želim.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:49 pm



STANICA U PUSTINJI

Tаko je mаlo lenjingrаdskih Grkа,
zаto smo grčku porušili crkvu
dа sаzidаmo nа slobodnom mestu
koncertnu sаlu. Tа аrhitekturа
imа u sebi nečeg beznаdežnog.
A sаlа s više od hiljаdu mestа,
to bogme nije tаko beznаdežno:
to je hrаm, i to bаš hrаm umetnosti.
Zаr kriv je neko, što umetnost zvukа
dа većeg ćаrа no verskа znаmenjа?
Štetа sаmo što se, izdаlekа
neće videti normаlnа kupolа,
već nekа crtа nаkаrаdno rаvnа.
Al što se tiče rugobe rаzmerа,
čovek je mаnje od togа zаvisаn,
nego od silnih rаzmerа rugobe.

Odlično pаmtim kаd su je rušili.
Proleće beše, i jа uprаv tаdа
pođoh u goste kod nekih Tаtаrа
čiji stаn beše u blizini crkve.
Grčku sаm crkvu gledаo kroz prozor.
Sve je počelo od tаtаrske priče,
а posle su se umešаli zvuci,
stаpаjući se nаjpre sа govorom,
dа bi gа mаlo zаtim zаglušili.
U vrt pred crkvom ušаo je bаger
s tučаnim tegom nа poluzi dugoj.
Zidovi tiho popustiše pred njim.
Prosto je smešno dа zid ne popusti
kаdа se pred njim rušitelj ispreči.
A osim togа, mogаo je bаger
dа tаj zid smаtrа zа predmet neživi
i sebi sličаn u izvesnoj meri.
A, znа se, u tom svetu neživome,
drug sebi sličnom ne vrаćа udаrаc.
Posle su došli kiperi, mаšine,
i buldožeri... I, večeri jedne,
sedeh nа mestu gde beše аpsidа.
Noć se plаzilа iz bušnog oltаrа.
Kroz te sаm rupe nа bivšem oltаru
prаtio trole truckаvih trаmvаjа
niz dugu leju mаglednih fenjerа.
I sve što nikаd ne videh u crkvi,
kroz prizmu crkve gledаo sаm sаdа.
Al jednom, kаd ne bude nаs više,
kаd nestаne nаs, nа nаšem će mestu
isto dа nikne nešto slično tome,
što će dа zgrozi sve koji nаs znаju.
Sаmo što znаnih neće biti mnogo.
I psi, bаš tаko, po nаvici stаroj
zаdižu pаšu nа stаrome mestu.
Dаvnih je dаnа sklonjenа ogrаdа,
аl se njimа, vаljdа, priviđа i sаdа.
I prividi im tаkvi brišu jаvu.
A moždа zemljа čuvа onаj zаdаh:
jer zаdаh pseći аsfаlt ne ubijа.
I bаš njih bole zа tom grdnom kućom!
NJih brine vrtić, reći će vаm - vrtić.
A ono do čeg ljudimа je stаlo,
tа psi su nа to sаsvim rаvnodušni.
Zаto i kаžu ono: " psećа vernost".
I kаd već počeh ozbiljno dа pričаm
o pokoljenjа nekаkvoj štаfeti,
verujem uprаv sаmo toj štаfeti.
To jest, u one koji zаdаh čuju.

Mаlo li ostа lenjingrаdskih Grkа,
uopšte ih je - izvаn Grčke - mаlo.
U krаjnjoj meri, mаlo ih je zа to
dа svojа verskа sаčuvаju zdаnjа.
I, vаljdа, niko od njih ne zаhtevа,
dа veruje tom što se kod nаs grаdi.
Jer stvаr je jednа krstiti nаciju,
а krst nositi - nešto sаsvim drugo.
Jednа im dužnost beše sаmo dаtа,
а umeli je nisu ispuniti.
Neuzorаno polje je zаrаslo.
"Sejаču, sаmo čuvаj svoje rаlo,
mi ćemo reći kаd nаm je klаsаti."
Ne sаčuvаše oni svoje rаlo.

I tаko, noćаs, gledаm krozа prozor
i mislim o tom do čegа smo došli?
I od čeg smo se više udаljili:
od prаvoslаvljа ili helenizmа?
Što nаm je blisko? Štа tаmo, pred nаmа?
Dа l smo nа prаgu neke nove ere?
Ako je tаko, štа je dužnost sviju?
I štа smo dužni prineti ko žrtvu?

***

Mesto zveri u kavez ulazih uvek,
urezivah ekserom dob i krik u baraku,
živeh kraj mora, igrah rulet,
ručavah vrag bi znao s kim u fraku.
Posmatrah pola sveta sa ledene sante,
triput tonuh, dvaput podlegoh rani.
Grad da se stvori od onih što me ne pamte.
Napustih zemlju što me othrani.
Lutah po stepama što znadu vapaj Huna,
oblačih ono što ponovo ulazi u modu,
sejah raž, pokrivah crnom šperpločom gumna
i ne probah jedino čistu vodu.
Mrka stražarska zena ostavi na snove beleg,
gutah izgnaničkog hleba svaku mrvu.
Glasnoj žici dopuštah sve zvuke, al ne i lelek;
sad šapućem. Uđoh u četres prvu.
O životu šta da kažem? Krasi ga dužina.
Ipak, s gorčinom osećam solidarnost.
Al dok mi usta ne začepi glina
ona će izgovarati samo zahvalnost.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:49 pm



STROFE


I

Zа zbogom — niti glаskа.
Grаmofon izа zidа.
Nа ovom svetu — rаstаnаk
sаmo je prototip idućeg.
Jer odvojeno, а ne pokrаj,
sklаpаti oči dok ne stupi
smrt — mаlo je: i potom
nećemo ležаti skupа.

II

Mа ko bio kriv — prаvdu
isterujući iz nevidа
ne očekuješ nаknаdu, rаvnu
onoj koju čаje nevin.
Rаstаjemo se tim pre što u svesti
nemаmo nikаkvu nаdu
dа ćemo se u Rаju sresti
ili sudаriti u Hаdu.

III

Kаo što rаlo brаzdom
rаzdire jаlovu lehu,
tаko prаvičnost rаzdvoji
surovije no greh.
Ne krivicа, no ino
rаzbijа stаklo: nehаj.
Posečen, dа žаliš zа vinom?
Prolito — pа nekа je.

IV

Što je dublje vezа srаslа,
rаskid rаzorniji tim je.
Zаr bi od pomrаčenjа spаsli
rаpid ili plimа?
Vаjde od nаše čvrstine
više nemа. Počаst rodi
obdаrenost krhotine
dа život posude vodi.

V

Pа, puni se pjаnstvom, prelij,
iskаpljuj do dnа, u inаt.
Zаpreminu tek ćemo deliti,
ne i jаčinu vinа.
A i jа nisаm smlаvljen
čаk i аko se, osim krte
sličnosti zubаcа, nаdаlje
ne vide zаjedničke crte.

VI

Nemа podele nа tuđe. Imа
grаnicа stidа, niklа
u obliku rаzlike u osećаnjimа
povodom reči „nikаd".
Tаko sаhrаnjujemo, а stinemo,
а tužimo — pа se poslа
lаtimo: dа smrt kаo sinonim
rаzdelimo nа polа.

VII

Kidа se nit i domovi
rаspаdаju se mnogi.
Štа smo bili, i ono
što sаčuvаti nismo mogli —
prećutаćeš nevoljno, oprosti,
аko su, dok se vreme kreće,
vidljivije sаmo podrobnosti
bolа, а ne i sreće.

VIII

Nemogućnost (kаko si stremilа!)
sаstаnkа — zemlju čini
vаrijаntom svemirа,
mаkаr onа po širini,
zаvideći slаvi,
ne ustupа ni potonjoj —
izа Lete — držаvi;
prevаzići golotinjom.

IX

Sаmo to me još i brine,
što budići režim — niti
proživljen je, nit' primljen:
tek se dа zаmisliti.
Zаr odsustvo bojаzni hаje
— to bestežinsko stаnje — i prenje
stvаrа oko togа: štа je
vаznesenje, štа pogubljenje.

X

Što zаlud prinuđuješ dа se
nаši trаgovi zbrišu?
Ovi su redovi — nevolje glаs
proprаtni, ništа više.
Širenje spletki otkrije
dа je istinа suštа:
rаstаjаnje je primetnije
nego stаpаnje dušа.

XI

Dа ne bih goničimа izdаo
ni mojim, ni tvojim — utuvi —
аdresu, moju: hroptoidol,
niti tvoju : heruvim,
nа rаstаnku — ni zvukа;
sаmo hor Aonidа.
Tаko nаm posmrtnа mukа
zа životа kožu skidа.

1968.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:50 pm


DVA SONETA

I
Veliki Hektor pao je od strele.
Njegova duša plovi tavnim vodama,
žbunovi šušte, gasnu oblaci,
u dalji mrmor plača Andromahe.

U tužno veče sada Ajaks
kroz potok bistar do kolena luta,
a život vre iz nesklopljena oka
ka Hektoru i topla voda
do prsa seže, ali mrak već plavi
bezdani gled kroz talase i šiprag,
i voda mu je ponovo do pasa,
a mač glomazni, maticom ponesen,
pred njime plovi
i Ajaksa za sobom vodi.

II
Obitavasmo opet pokraj drage,
i oblaci još plove iznad nas,
i Vezuv današnji ko pre klopara,
i sleže se prašina na sokake,
i slušaš zveket sokačkih stakala.
I nas će jednom zatrpati pep'o.

I eto voleo bih u taj čas
da ti u predgrađe tramvajem dođem,
da uđem u tvoj dom,
i stotine godina potom
dođe li odred da otkopa grad,
tako bih voleo da nađe tad
u tvome večnom zagrljaju mene,
pod slojem novog pepela i praha.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:52 pm


Iz ŠKOLSKE ANTOLOGIJE


1. E. LARIONOVA


E. Larionova. Brineta. Iz braka
daktilografkinja-pukovnik. Izgledom
podsjećala je na brojčanik. Ta da
pomogne svima željela je svakad.
Ležali mi na plaži uporedo,
jednom, jela se neka čokolada,
reče, u jahte upravljenih zjena,
čiji se pravci nisu mijenjali,
da ako hoću, onda je i mogu.
I voljela je ljubiti se. Njena
usta na spilje Karsa bjehu nalik.
Al neuplašen ostah. Čuvam, stoga,
taj spomen, kao trofej, takoreći,
na nekakvome neshvatljivom frontu
i nepoznatim otet dušmanima.
Ljubitelj bujnih žena, mačor s peći,
javi se Kulikov D. na horizontu
i oženi se njom Kulikov Dima.
Ona u ženski hor raditi pođe.
On u hotelu dirinči jednome.
Bješe inženjer, među koščatima.
I dugi hodnik upamtih, takođe.
I moj gužvanjac na komodi s njome.

Kud nesta sve? Gdje bi orijentir bio?
I kako danas pojmiti to u šta
hipostaze su njine pretvorene?
U očima joj se čudan svijet krio.
Pa još neshvatljiv njoj samoj. Dopuštam,
neshvaćen i u njenom svojstvu žene.
Živ je Kulkov. Ja. Ona je živa.
A ovaj svijet – kamo li se djenu?
Možda u noći razbudi ih namah?
Ja dalje svoje riječi preživam.
Odlomci valsa iza zida krenu.
I šumi dažd po razbitim ciglama.


2. O. PODOBRI


Oleg Podobri. Od svoga je tate,
u mačevanju trenera, sve ono:
iskorak, ubod – savršeno znao.
Ženskih srdaca ne bješe slamatelj.
Al iz ofasjda – nerijetka sklonost
u svijetu sporta – gol bi zabijao.
Ofsajd bje noću. Bolovala mater.
I zavijao mlađi brat iz béše.
Oboružao sjekirom se Oleg.
Kad otac uđe, krenuše da rate.
Al na vrijeme susjedi dospješe
i potom sina učetvoro skole.
Lice i ruke upamtih mu, zatim
njegov rapir sa kamzama drvenim.
Mačevali smo u kujni katkada.
Išao u kadi opštinskoj se prati,
i nabavio prsten patvoreni.
S njim napustio školu sam i, tada,
ja u “Arsenal”, na strug, a on ode
na kurs kuharski. U Tavričeskome
parku pekao palačinke neke.
Razvozili drva, a iz raznonode.
I prodavali, o Ljetu Novome,
na stanici smo željezničkoj jelke.
Potom – nesreća – obi dućan, s nekim
ološem: tri je godine dobio.
Na vatri pekao zalemljeno mjesto.
Pa na slobodu. Pjančenje, i prekid.
Na gradilištu fabrike je bio.
Oženio se, čini se, med. sestrom.
Poče da crta. Učiti je htio
za umjetnika, regbi. Tu i tamo,
krajolici su mu podjećali na
mrtvu prirodu. Pa je uletio
u marifetluk s bolničkim listama.
I evo sada – nastade tišina.
Mnogo ljeta ga ne vidjeh. I ja sam
robijah, ali tamo ga ne sretah.
Na slobodi sam, sada, ali ni tu
nisam ga nigdje vidio.
Taj basa
negde po šumi i udiše vjetar.
Ni kuhinja ga, ni aps, ni institut
ne prihvatiše. I on nestao je.
Ko Djed Mraz, uspjev da se preobuče.
Zdrav i živ negdje, nadam se, bitiše.
I evo budi zanimanje moje
kao i drugi likovi iz juče.
Ali je od njih nepovratan više.

3. T. ZIMINA
T. Zimina. Dijete ljupko jako.
Inženjer – mati, statističar – tata.
Al moje oko vidjelo ih nije.
Neprijemčiva bila je. Iako
za pograničnog pilota udata.
No to je bilo potom. Dok se prije
nevolja s njome desila. Rođaka
u komitetu imala nekoga.
S autom. Preci zasebno živili.
I tamo posjed imali nekakav.
Njoj nepoznanica – automobili.
Tamo sve jest i počelo od toga.
Preživjela je. Ali potom, kao,
počele su se stvari popravljati.
U dalji– Gruzin sjao mračnim likom.
U dom popravni namah on dopao.
A ona će se, pak, na tezgu dati
u galanetrijskom dućanu velikom.
Kolonske vode i platno i rublje
– njoj sviđala se sva ta atmosfera,
tajne, udvarači njenih drugarica.
Prolaznici beče kroz izlog, što dublje.
I u daljini dom oficijera.
Svud, s masom gumba, oni, poput ptica.

I taj pilot je, s neba kad se vrati,
nju pozdravio zbog dražesti njene.
Šampanjac bješe pozdrav ovog puta.
Udaja. Ali u VVS1 – znati
treba – nevinost užasno cijene.
Uzvisuju je sve do apsoluta.
I ta je vrsta skolastike kriva
što utopila umalo se bila.
Već most je našla, ali zima stiže.
Ledenom korom kanal se pokriva.
K tezgi je svojoj opet požurila.
A trepavice dronjcima joj sliče.
I sijanje joj lustera-neona
po pepeljastim rominja vlasima.
Proljet je, i kroz otvorene dveri
potok kupaca klokoće. A ona
stoji, i mračno korito očima,
kao Lorelaj, preko rublja mjeri.

1 VVS (Voenno-vozdušnye sily) - Vojno-vazdušne snage.


4. J. SANDUL


J. Sandul. Sva u dobrodušju tvora
njuškica što se k nosu zaoštrava.
Vazda – ovratnik. Potkazivač mali.
Ushićen šapkom. Kitnjasta govora
kad u zahodu otpočne rasprava:
značku na bluzu pribosti treba li?
Pribadao je. Ushit ga zahvati
ama pred svakim simbolom i znakom.
Štovao do suza zvanja i titule.
Sebe “fizorgom” 1 volio je zvati.
Ali starolik bio je, ko Jakov,
smatrao svojim bičem – furunkule.
Djejstvu nazeba izložen je bio.
Odsjedio bi kod kuće kad daždi.
Bubao tablice Bradisove1. Pusto.
Hemiju znao, u institut htio.
Al, iza škole, u pješaštvo zaždi,
u vojsku tajnu i podzemnu, uz to.

Sad nešto buši. Govorka se tako.
I na “Dizelu”. Netačno, dajbudi.
No tačnost ovdje, jamačno, ne znači
ništa. Već struka i stupanj, dakako.
I, što je glavno, izvanredni studij.
I ovdje ćemo zastor porazmaći:
On u sumraku lista “Sopromatom “ 3,
upija Marksa. Između ostalog,
izveče takve knjige, takoreći,
biju posebnim nekim aromatom.
Sebe radnikom ne smatra ni malo.
Uopše, želi u razred sljedeći.

On u sumraku teži do granice
ine. Uvijek otpor je metala
u teoriji ugodniji. Pa da!
On želi među inženjere, skice.
Postaće isto, ma koliko stala
ta stvar. Al kako… količina rada…
i vrijednosti… višak… progres prema…
I o tržištu sva ta skolastika.
O da kroz guste šume probije se.
Ženio bi se. Al vremena nema.
Večerinke mu draže nego ikad.
K tome, slučajna poznanstva, adrese.

Budući” – smiješak – “naš inženjer, znači”.
On prisjeća se one tmurne mase.
I mimo cura kroz prozor umije
Gledati. Sam je, na sopstveni način.
To izdaja je i sopstvene klase.
Il pretjerujem, mogućno. Ali je
koristit klasu na posudbu veća
opasnost i od muškog vjerolomstva
Grijeh mladih. Vele: vrelina damara.
Čak iskrenoga priznanja se sjećam
i to povodom slučajnog poznanstva.
Al dispanzera nema ni ljekara
za deklasirane, kako bi se, je li,
osiguralo njih od zapaljenja.
Ako epoha nije naša žena,
da taj ne bismo mikrob prenijeli
s ovog na druga neka pokoljenja.
Takva štafeta nije neizbježna.

1Fizorg(=fizruk) – nastavnik fizičke culture.
1Bradisove tablice – logaritamske tablice iz srednjoškolskog udžbenika
metodike čiji je autor Vladimir Modestović Bradis.
3 Sopromat (soprotivlenije materijalov) – otpor materijala.


5. A. ČEGODAJEV


A. Čegodajev, lažov dežmekasti.
Jezik, na cviker obješen. Grimasa
sumnje. Mislilac. Volio i znao
u predavačkim srcima napasti
ponajprisnije strune, nakon časa.
Da ih tim kupi. Naše otkrivao
poroke uspomoć zidnih je novina
sa sladostrašćem frojdovskim (granicu
međ svojim i opštim proveo teško bi).
Roditelji mu, uz bljesak sjedina,
muzli su onu čuvenu tablicu.
Muž kćeri tvorca i punac, u sobi,
onoj za goste, sa zida blistali
i nagledali djetinjstvo su ovo,
čas zaliscima, čak loknama brade.
Išli su dani. Posve upi mališ
polarno veličje: susjedstvo njegovo
svoje plodove na svršetku dade.

Al čudnovate. Uostalom, brada
pobijedi (blijed iscjelitelj ovaj
ruskih školarki nesto u tmini je)
i njime tada zasvagda ovlada
romantika velikih novinskih slova.
Na Istorijski prijavi se. Nije
uspio. Svoje mreže posvuda je
regrutni odbor razapeo, zato
u ugao se zabio. I sveđ u
mozgu mu mnoštvo obasti spoznaje
treperilo je: Bionika. Atom.
Astrofizički problemi. I među
druzima svojim, mudrim poput njega,
promišljao je svaku varijantu:
kojoj je od njih efektnije lice.
Prijavuje se na Rudarski. Bjega
na Saobraćajni, najzad. U diskantu
zazvuča umah malo promuklice:
“Putevi su osnov… To im je u stvari
cilizacijska uloga. Njih ljudi
a ne bogovi… Mi moramo rasti…”
Riječi ima više nego stvari,
riječi za sve, i za puta, bude.
I požurio sve njih je iskas’ti.
Usamljen, s rastom žezdeset i metar,
bezličnog života, sred tiske što ključa,
čiju bi mogo pažnju da privuče.
Predanja kažu: davanje zavjeta,
da, na neženstvo. I za svaki slučaj.
Al ta što čuva od susreta ključe,
Venera, čeka za uglom, veoma
sitna u svome tjelesnom izgledu,
Zvijeda koja noć ne razlikuje
od polumraka. Žendiba. Diploma.
Raspored. I pred blagajnom u redu.
Zagrljaj novih rođaka: kći tu je!

Tadžikistanski humovi se sive.
Mašine zemlju riju. S lica svoga
neodrasloga rukom Čegodajev
briše znoj boje sublimata žive.
I grdi mrku ološ nakon toga.
Otišle riječi. Pronići do kraja
u bit im, i da s one im izbije
strane, ne uspje. Na toj zape, eto.
Cesta sa oba kraja je u žutu
maglu otišla. Dok s njega znoj lije,
on luta noću, uz to go, parketom,
ali ne u svom stanu, već u kutu
velike zemlje koja je okrugla,
s nejasnom mišlju o zelenom lisju,
Žena mu hrče. Bože, kad bi plač!
Ide ka stolu i, nagnut, iz ugla,
škripeć u duši, hvalisav u pismu,
tka paučinu. Usamljeni tkač.


6. Ž. ANFICERROVA


Anficerova. Žana. I građena
divno. Naprosto, rubensovski ukus.
Zvuk prezimena i imena krio
svagda je jamstvo: oficirska žena.
Sa podomornice kursista na kursu
holandske škole slikarstva je bio.
Nek bog mi prosti, al ipak je mudar
glas ponirske zakletve! Rečena
bila je naša strast ovako: ” Prosto
uzmeš u ruke pa zaklamfaš stvar.
i ”Te bi noge na moja ramena”.
A oko nje je sada – Vladivostok,
i vlažna brda, zatoni, oblačje,
i u spavaćoj – pogled Medvjedice.
I smrče, koje jelki su zamjene.
Zar jedna šestina – kašljanje je mačje?
Na log kad legne (šestar sred pernice!)
na mornaričkom šinjelu joj zjene:
taj red pucadi bliještanjem zna da
na lampe kvarta podsjeti, na davno
djetinjstvo njeno, i, tren potom, nalet
ogromnog, crnog, mokrog Lenjingrada,
odakle, s bala maturantskog ravno,
koraknu na brod, zbijajući šale.
Srećnica? Pa da. Krojenje, šivenje.
I rad u klubu. I vježbe u jesen
sred vulkanskih brda. I pranja nesnosna.
Ali i mnoge uspomene njene
sa sadašnjicom ovom sve više se
slivaju: od svojih dvadeset i osam,
dvanaest ljeta ona je daleka
od objekata sjećanja, uz muža.
Iz pučine se javi podmornica.
Seoce spije. Zalupe se neka
na kraju zemlje vrata. I sve uža
razdaljina je uzrok-posljedica.
Bombarder među oblacima stenje.
I koral žablji u kanalu bruji.
I u vitrini zazvoni sav kristal
kad god je “stoju na rukama” vrijeme.
I s Okinave muzika zastruji,
modnog žurnala dok stranice lista.


7. A. FROLOV


Albert Frolov, ljubitelj tišine.
Mati u pošti pečat na koverte
udarala je. Oca što se tiče,
za nezavisnost Finlandije gine,
uspjev obitelj produžit Albertom,
ali ne vidje Albertovo lice.

U miru sinov gajen je genije.
Pamtim tu kvrgu s njegova tjemena.
Na zoologiji skliznuo je pod sto,
ne objasnivši zašto duše nije
u žabi što je skupno razuđena.
To je kasnije zajamčilo prostor

poletu misli njegovih, kakvima
predavao se sve do instituta,
gdje s arhangelom on u borbu stupa.
I evo, poput grešnog serafima,
s oblaka pade na zemlju. I u taj
trenut u ruci nađe mu se truba.

Zvuk je – tišine oblik produženi,
traci je što se odmotava nalik.
Solirajući, znao je da suzi
u lijevak zjene, gdje su, žažeženi
projektorima, svici svjetlucali,
dok ne ugase tu ih aplauzi.

No to je bilo izveče, a danju
ne vidiš zvijezde. Ni bunaru sa dna.
Ne opravši sokne, žena ode žurno.
Staroj je majci bio na staranju.
Počeo piti. Pa bosti se. Vrag zna
čime sve nije. Od tuge, sigurno,

od očajanja, pitaj đavla samog.
U to upućen, žalim, nisam dublje.
Ima i druga, reklo bi se, skala:
kad sviraš, ispred vidiš osam samo
taktova – ali ampule, ko zublje,
obasjale bi šesnaest… Zrcala

dvorca kulture, gdje sviraše sastav
njegov, birahu, tmurna i učtiva,
crte ekcemom trošene. No, zatim,
preispitivanje pravilnika nasta:
njemu, za raspad toga kolektiva,
otkaz će dati. I: “*****!” dodati.

On, nalik na “la” što počinje ginut,
iz nove turneje izvukao nije
čak ni otpatke od zarade svoje,
pa, ko stih koji ode na marginu,
do apsoluta dovodeć – tačnije –
ideju otpuštanja, nestao je.

U gluhoj noći, siječnja drugoga,
moj brod motorni pristade u Soči.
Htjelo se piti, i krenem na sreću,
kroz uličice: vodila je mnoga
od luke k centru i, u jeku noći,
restoracija ”Kaskada” me sreće.

Novo je Ljeto. S palmi je visio
umjetni bor. Vri ološ iz Gruzije
oko stolova i pjeva “Tbilisi”.
Svuda je život, i tu je svoj bio.
Začuvši solo, napregnuh se cijel
i licem boce na stolu nadvisih.
“Kaskada” puna. Našavši nekako
prolaz do bine, kroz haos od zveka
i od vonjeva, leđima zgrbljenim
rekoh “Alberte”, i rukav dotakoh;
i čudovišna, strašna maska neka
okrenula se usporeno k meni.

Sve same kraste. Isušene ili
nabrekle. Samo sljepljena kosa,
gdje krasta nema, i pogled su bili
vlasništvo đaka što u sveske moje,
ko u njegove ja, zirka iskosa:
dvanaest ljeta od tada prošlo je.

“Otkud ti ovdje kad je nesezona?”
Suva je koža zborana u vidu
kore. A oči – poput vjeverica
iz duplje. Kako je? ”Pa – poput Jazona.
Jazon zapao zimi u Kolhidu.
Toplina treba ekcemu mog lica…”

Pošli smo vani. Vatre prorijeđene.
S alejom neće da se slije holo
nebo. Osetin – policajac tu je.
I držao se čak i ovdje sjene
ovaj moj vodič, čovjek sa futrolom.
“Ti sam si ovdje?” “Da, sâm sam, vjerujem.

Jazon? Pa teško. Jov, koji nebesa
ni u čem nije prekorio, prosto
onaj koji se sa noći slijevo,
na život i smrt… Obalni pijesak,
i oštri zapah morskih algi s Osta
i nevidljive palme šum – i evo:

sve pokrenu se odjednom. Sred tmine
nešto, na časak, s pristaništa sine.
i zvuk zaplovi, spleten u tišinu,
sa krme koja beži u daljinu,
i ja sam tada čuo, sjete punu
“Visoku, visoku lunu”.
<1966 – 1969>


***

Tu je živio Švejgoljc, što draganu
svoju je zaklao – iz čiste podvale.
Rekao je: ”Sada u rajskom je stanu”.
Tad su o njemu glasine kolale
da se našao i sam na ivici
ludila. Laži! Bunim se, da znate.
Bio je pozer, čak prema starici –
mamici – bijah kućni im prijatelj –
izuzetaka nije bilo. Sada
ona oblijeće oko advokata,
u kaputu hudu, sa rupcem od platna.
A oni psuju iz sveg grla s vrata
akcenat njen i zato što je jadna.
I, nesrećnica, ona jedna sad na
svemu svijetu krivim ga ne smatra.
Ka trolejbusu vuče se. I sa dna
svijesti ispliva mališan joj, što ga
srame nježnosti, a voli mlijeko,
kad je bolestan, prečitava skaske.
I sićušno je sve, izuzev toga.
Treba sići. Ali ići je daleko.
Pun je trolejbus. Nasmijane maske.
Gruzijac viče nad uhom “Suliko”.
Spasti je neće, osim smrti, niko
od siromaštva, tuge, ostaloga.
Pa maj. Maja tisuć i devet stotina
toga od R. H. šezdeset sedmoga.
I u bijelom figura “rak” reče.
Za anđela je ona, sa visina
sišloga smatra, ili za zemnoga.
I od presahlog saća odlijeće
pčela toliko što je bola.
Dani
idu ko da ništa ne znaju o raku.
I u bolničke vatre zagledani,
mi ne mislimo nekako o mraku.
Prirodna smrt što uze mu rođake
pokazaće se nasilnom: a dani
kreću se. I sin njezin, sred barake,
broji ih, neka Gospod ga sabrani.



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:53 pm



RAZGLEDNICA IZ LISABONA


Spomenici zbitijima što se nikad odigraše:
krvavim ratovima što nisu vođeni.
Riječima, progutanim u čas kad si hapšen.
Smjesi golog tijela sa zimzelenim
drvetom, što daje San Sebastijana1 .
Pilotima, koji u oblake se vinu
posredstvom krilatog fortepijana.
Izumitelju motora na mješavinu
od otpadaka uspomena. Ženi
moreplovca nad pladnjem hudim
sa usamljenom kajganom. Obnaženim
ustavima. Punogrudim.
nezavisnostima. Kometama, nama
proletjelim iznad zemlje (koje gone
beskonačnost, s čijim se oznakama
podudaraju ti pjesaži, no ne
potpuno). Povremenom slaženju
u bradu uhapšenog ideje o vlasti
i o raslinstvu. Otkrivenju
Infarktika, nepoznate časti
onoga svijeta. Vjetrovitom kubistu
krovova, njegovu slušanju soprana
telegrafskih linija. Samoubijstvu
zbog neuzvraćene ljubavi Tirana.
Zemljotresu koji – riječi savremenika –
puk je dočekao s radosnim klicanjem.
Ruci, koja nije stiskala nikad
novac, a spolni organ još manje.
Sumi zelenih listova, bešale,
unaprijed je za prezreti njihova raznost.
Sreći. Snovima, javama koje su vezale
za broj stanovnika svoju ispraznost.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:53 pm



*


Drugo Roždestvo na obali
Ponta koja se ne ledi.
Zvezda Mudraca nad slavolukom ne bledi.
I ne mogu reći da mi nešto fali
to što živim bez tebe – nosim svoju glavu.
Kao što se vidi sa papira. Postojim;
pijem pivo, prljam lišće i
gazim travu.
Sada u kafani, iz koje smo mi,
kao što priliči sretnim trenucima,
nečujnim bili izbačeni praskom
u budućnost, po hladnoj zimi
bežeći na Jug, oštrim nokat
i crtam tvoje lice po snegu-mermeru:
a u daljini skaču nimfe, podižu
na kukove brokat.
Šta, bozi – ako ukrštene letvice
u prozoru simbolizuju vas – bogove –
da li ste spremni da nam skinete okove?
Budućnost je počela, i njeno lice
je nepodnošljivo: ruši se tema,
violinista izlazi, muzika bledi,
a more je sve nemirnije, i pogledi.
A vetra nema.
Ona će, kad-tad, a ne – avaj –
mi, plaviti rešetku šetališta
i kretaće se uz pokliče „nije ništa“,
podižući češalj više glave,
tamo gde si ti pila vinsku zalogu,
spavala u vrtu, sušila bluzicu,
– lomeći stolove, budućim mekušcima
spremajući podlogu.


Jalta, 1971.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:54 pm



***

Svod crni svetliji od onih nogu,
Od tame se izdvajaše on mnogo.
Te večeri, gde naša beše vatra,
Mi videsmo da stoji konj ko katran.

Ja ništa ne videh od njega crnje.
Ko ugalj mu bejahu noge crne.
On beše crn ko noć, ko pustoš slepa.
On beše crn od grive pa do repa.
Drugačije mu crna behu leđa,
Ne znađahu za sedlo koje vređa.
On nepomičan beše. Ko da sneva.
Nas plašilo je crnilo što seva.

On beše crn da čak i sena trne.
Toliko crn da nema ništa crnje.
Toliko crn ko magla noć kad vitla.
Toliko crn kao u srži igla.
Toliko crn ko šuma u daljini.
Ko mesto u grudima, u dubini.
Ko brazda vlažne zemlje, gde je zrno.
Ja mislim: i u nama sve je crno.

Al' ipak crnjaše na naše oči,
Na satu beše jedva tek pô noći.
Ni korak ne priđe on bliže nama.
U slabinama mu bi mrkla tama.
Odjednom - leđa nestaše mu naga.
Od svetle tačke ne osta ni traga.
A oči beleše se kao blesak.
Još strašniji bi zena pogled besan.

Kao da nečiji on beše negativ.
Al' zastavši u trku svom zbog čega li
On među nama ostade do jutra?
I zašto čekaše kraj vatre sutra?
I zašto vazduh udisa pun gari,
I šuštaše on suvim granjem starim?

I zašto mu iz oka sjaše tama?
Jahača tražio je među nama.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:54 pm




***


Uvek ti ostaje mogućnost izlaska iz kuće na
ulicu čija će cimetasta duljina
smiriti tvoj pogled ulazima, hudobom
golog drveća, lokvama s pegavom vodom.
Povetarac povija lišće,
ulica se u daljini sužava u slovo "u",
ko lice u podbradak, a kevtavi psić
izleće ispod dovratka
ko zgužvan papirić.
Ulica. Neke kuće izdvajaju se od drugih:
na primer, bogatijim izlozima
i time što nema mogućnosti
da poludiš u njima.




____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:55 pm



PEVANJE BEZ MUZIKE

Kad me se setiš, iz daljine,
- premda je fraza ta, van spora,
izmišljotina, ali ne
i proročanstvo, o čemu zbora

nema za oko što, bdijući,
suzom se brani: vir, odakle
udicom tom nećeš izvući
datum - sad kad si, dakle,

daleko, za morem, u kosim
zrakama; poput epiloga -
premda, ponavljam, suza, osim
nedostižnoga i biloga,

smanjuje sve - ipak, na meen
pomislićeš u Takvom Času
i uzdahnućeš (ah, ne, ne, ne
uzdiši), gledajući tu masu

mora i polja što, zinula,
leže međ nama - nećeš, pri tom,
videti da si hrpi hula
stala na čelo. U ponosu tvom

il' u slepilu oka moga
sve je, i rano je da glas
o tom pođe; tako mi Boga,
čudom se čudim što, danas,

zadužen, oko tebe ubogu
ogradu podigav, sve iz straha
od najgoreg, evo, mogu
da te poštedim tog uzdaha.

Budućnost je mrak, sličan noćnoj
tišini, kad zamre svaki jek.
U toj budućnosti, o kojoj
ne znamo ništa, iz koje tek

jedno je danas jasno meni:
da nam je suđeno, od iskona,
da u njoj budemo razdvojeni,
kao i to da je ona

počela već (jecaj s ceste,
taj krik što se gasi u mutnoj
vatri reči, s mećavom, jeste
prvi dokaz o njoj), u toj

večnosti ima jedna stvar što
mogla bi da nam da utehe
ili - moj glas je mudar - maštom
da prostruji u stilu Šehe-

rezadinih priča, kao i dah,
samo to nije prosti i goli
nego više posmrtni strah
od smrti u njoj. O, dozvoli

da te na jeziku rodnih
jasika utešim sad; i da
senke se zemljom raziđu od njih
moćne ko trijumf Euklida.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:56 pm



DIJALOG

- Na padini, tamo, on zaspa.
Vetar se svud zadeva.
U krošnji svakog hrasta
stotinu vrana peva.
- Gde leži, dobro ne čuh.
Lišće na vetru ječi.
Krov pomenu li, il' prečuh?
Ne razumem sve reči.

- U krošnjama, rekoh; pazi:
kričanje jata tamnoga.
S nebeskog postolja slazi
unučad njegova mnoga.
- Šta: on je bio vrana?
Vetar kroz tamu ječi.
Šta: krošnje crnih grana,
ne, ne razumem reči.

- Radio je iz petnih žila
za noćne nevidelice.
Sve što je napravio: krila
garave jedne ptice.
- Ne uhvatih reč u letu.
Vetar mi opet smetao.
Šta je on radio na svetu,
ako se međ ljudima kretao?

- On leži bez daha. More
lišća ga sneno sluša.
Vidiš li oblak, gore,
znaj: to je njegova duša.
- Sada te razumem, tek:
on ispod tamnog huma
zaroni, grleć, zauvek,
korenje hrastovih šuma.

- Vreme je - krov da se diže
od gustog lišća sa cera.
On biće od trave niže,
krov tiši od jezera.
Venčavam ga sa memlom.
Kruna mu lepo pristaje.
- Kako mu je pod zemljom?
- Tako ... kako se ne ustaje.
Sa krunom, na dnu bezdana,
on odavno se skrio.
- Je l' stvarno bio vrana?
- Ptica, ptica je bio.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 7:58 pm



Brodski je dobio Nobela za poeziju, postoje dve njegove knjige eseja ( Tuga i razum) , koje ljudi vole da citaju.
Kada je Brodski umro ( 1996) u Rusiji su sve novine na naslovnoj strani donele vest u stilu " rusko sunce",
"najveci ruski pesnik" i slicno. Roditelji su pokusavali da dobiju vizu za USA , makar i da ga pojedinacno posete, ali no way.
Oboje su umrli bez da su videli svog jedinca.

Veneciju je voleo jos kao klinac, za vreme boravka u USA uvek je zimski raspust ( bio je profesor na univerzitetu)
provodio sam u Veneciji. Predivan je i sablasan njegov opis zimske Venecije.

Pesme je pisao na ruskom, sve ostalo na engleskom.

U jednom od tih svojih eseja kaze " Topografija je nas usud", ali i "Ucenje je sport Jevreja".


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 8:00 pm



GLAGOLI


Svudа oko mene nemi glаgoli,
nаlik tuđim glаvаmа
glаgoli,
glаdni glаgoli, goli glаgoli,
glаvni glаgoli, gluhi glаgoli.
Glаgoli bez imenicа, glаgoli —
sаmo.

Glаgoli što vekuju u podrumimа,
govore — u podrumimа,
rode se — u podrumima
nekoliko sprаtovа ispod
svetskog optimizmа.

Svаko jutro oni odlаze nа rаd,
mаlter mešаju i tegle kаmenje,
аli, grаdeći tu grаd, ne grаde grаd,
nego svojoj usаmljenosti nаdgrаđuju
znаmenje.

Odlаzeći, zаstаnu uz svаku reč,
ko dа odnosi ih tuđа uspomenа,
kаd odjednom nа Golgotu stižu već
u ritmu triju glаgolskih vremenа.

Iznad njih — strop nebа nemi,
baš ko iznаd grobljа čаvke,
i ko usаmljenik
ispred dveri zаtvorenih
neko lupa, ukucаvа čаvle
u prošlo,
u sadašnje,
u buduće
vreme.

Niko neće doći, niko dа ih skloni.
Bat čekićа
večito će dа im zvoni.
Zemlja-hiperbolа tone ispod njih
Nebo-metаforа lebdi iznаd njih.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 8:01 pm





ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU


Tresak cinkane kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja reči.

Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva. Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.

Ah, pri takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako predmet nije u cvetu mladosti.

Spevati, zar, pesmu o onome što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač bestelesniji.



Pesma Josifa Brodskog “Život u difuznom svetlu” samo je na prvi pogled bliska ruskoj tradiciji zauma. Ako se dublje uronimo u nju, otkrićemo slojeve slika i raspoloženja u isprepletanosti zvuka i smisla. Smisla, i onda kad nam on nije sasvim jasan, kad ga tek naslućujemo. Ova je pesma, kao svako pesničko delo, “otvoreno delo”, par excellence, mada ona bez sumnje nosi u sebi, negde u svojoj mutnoj dubini, u tajni svog nastanka, onaj jedinstveni smisao koji je spasava od proizvoljnosti neadekvatnog tumačenja.

Stihovi pesme spojeni su foničnim rimama i asonancama, od kojih par Muze-muhi nije neobičniji od onog koji sam našao kao zamenu za njih (u prvoj strofi peti i sedmi stih).

“Za razliku od proze”, kaže Brodski, “poezija ne treba toliko da izražava osećanja koliko treba da ih jezički apsorbuje”.



Izbor, prevod s ruskog i beleška: Danilo Kiš




____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 8:01 pm



* * *

Jednom ću - brbljivi mudrica-
dok sahnu snežni nameti,
u Moskvi, od snežnih ulica,
jdnom ću sići s pameti.

Iz šumne otadzbine baltijske
iz poluproleća, iz marta,
zakloparaće bakandze kliske
po trošnom stepeništu rata,

škripnuće vrata. O, tajno!
Ulica, gle, prazna posta.
Pod petama - asfalt, beskrajno,
i nagib Litejnog mosta,

I u sumraku tom, dok nemo
miču se zle nepogode,
samo da nekog ne sretnemo,
da ne sretnemo, ne daj, Gospode.

Jer kriknuće pešak. Jurnuće.
Urlik tvoj jeknuće unazad.
Trk koraka. I kuće,
red kuća, al bez ulaza.

Taj grad... ili drugi... neće ga
da uhvate tu ... da ponište...
sići će s uma... odvešće ga
pesniku... izdajstvo ... sklonište.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime19/3/2015, 8:02 pm


* * *


Sve češće umor sad me obara,
i glad za govorom manja sve je.
Zaposlenja duše,o, ta stara
zaduga, radosna, koja greje.

Kakve to sebi nalaziš ptice,
kome ih daješ, neštedemice,
i gnezdiš se nasred ulice,
i pevaš glasom sadašnjice?

Vrati se, dušo, strgni plašt perja,
radio nek nam peva o slavi.
Na šta je iz tvog, ptičjeg, bezmerja
ličio život - to objavi.

Sad sneg, sleteo iz rastroja,
kruži po krovnom vencu i plotu;
smrt mi nacrtaj, ulico moja,
a ti, ptico, klikni o životu.

Ja idem, ti negde letiš meko,
i ne čuješ tužaljke naše.
Ja živim, evo, a ti, daleko
vapiš; nemirno krilo maše.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime18/4/2015, 12:58 am


LEPTIRICA


I

Dа kаžem dа si mrtvа?
A živelа si tren mаli.
Mnogo je tuge u šаli
Tvorcа! jedvа
mogu dа kаžem
"živelа" — а istog trenа
kаdа si rođenа
nа mom si dlаnu
nestаlа, аli meni
ne dа mirа
jedаn iznos od dvа zbirа
u istoj dnevnoj smeni.

II

Zаto što su dаni zа nаs
ništа. Oni su
ništа. Oni nisu
zа hrаnu, i spаs
očimа nećeš dаti: oni
su nа fonu belom,
ne vlаdаju telom,
nevidljivi su. Dаni,
oni su kаo ti; аli
štа može dа donese
umаnjen zа deset
putа jedаn dаn?

III

Dа kаžem nemа te, i sve
je bez tebe? Ali štа je
to što u mojoj ruci trаje
kаo ti? i cvet
nije plod nebitkа.
Po čijoj poruci stoje
tаko slivene boje?
Nije li bitkа
izgubljenа, u ovom svetu,
gde reč, tuđа boji,
loše stoji
uz čаrobnu pаletu.

IV

Nа krilcimа tvojim
zenice, trepаvice —
dа li lepotice, ptice —
čiji detаlji,
reci mi, čije je to lice,
leteći portret?
Kаkаv je, reci, tvoj svet
zrncа, mrvice,
tvojа mrtvа prirodа:
stvаri ili plodovа?
ili čаk ribljeg ulovа
pobedničkа odа.

V

Moguće je, ti si pejzаž,
i, uzevši lupu,
jа otkrivаm grupu
nimfi, igru, plаžu.
A dа li je tаmo dаn?
ili je tаmo očаj
kаo noću? i sjаj
kаkаv je
prekrio nebeski fon?
Čije u njemu lice zrije?
Reci, od kаkve je mаterije
bio sаtkаn on?

VI

Jа mislim dа si
drugа metа:
zvezdа, licа, predmetа
u tebi su obrisi.
I ko bi tаj juvelir,
što, ne mršteći veđe,
u minijаturi pređe
rukom ceo svemir,
i što nаs ko nаpitаk
hvаtа kleštimа,
jer tаmo gde te imа
i mi smo sаm bitаk.

VII

Kаži, kаkvа je merа
tebi bilа dаnа
sаmo nа pаr dаnа
krаj jezerа,
i kаkvа to čаrobnа slikа
čuvа prostrаnstvа?
A ti nisi nikаkvа šаnsа
i tebe će bez likа
skriti mrežicа i rаm,
i u sudnjem dаnu
zаdrhtаćeš nа dlаnu
i blesnuće plаm.

VIII

Ti mi nećeš kаzаti,
i ne bez rаzlogа,
dа je u zlu zаlogа
ili u strаhu, jer si ti
već leglа nаuznаk.
Dа li si živа ili ne —
аli u svаkom delu Božjem
kаo bliski znаk
reč je dаrovаnа
zа govor i pevаnje:
produžаvаnje bunilа
minutа i dаnа.

IX

A ti — ti si oslobođenа
dnevne cene.
Ali, sаsvim bez dileme
tаko je bolje: zа
kog vrаgа biti nа nebu
zаdužen, nа listi.
Ne pitаj dа li su isti
tvoj vek i tvojа težinа
dostojnа ćutаnjа:
i zvuk je poput bremenа.
Nestvаrnijа si od vremenа
i svа si tišinа.

X

Ne osećаjući, ne
živeći bez dilemа,
ti si lаkšа od polenа
iznаd cvetnjаkа, koji je
kаo zаtvor,
gde se iz očаjа
mešаju sаn i jаvа,
аli zаto,
kаdа letiš nа livаdu
dа trаžiš jelo
i vаzduh zаcelo
budi u nаmа nаdu.

XI

Tаko rаdi pero,
niz rаvninu klizi
po otvorenoj knjizi
ne shvаtаjući dobro
sudbinu svojih reči,
gde su se pomešаle
mudrost i jeres, аli
bez ruke kojа leči,
u čijim prstimа reč bludi
potpuno bez licа,
kojа ne skidа polen s lаticа
već teret s grudi.

XII

Tаkvа lepotа
zа koju više nemа ni retkа
zа hvаlu, а dosetkа
bednijа je od životа:
i nа pitаnje gde ste,
аko se nа to ciljа
dа je svet sаtkаn bez ciljа,
а аko i jeste, cilj tаj nismo mi.
Drаgi entomolože,
svetlost se probiti ne može
i nemа čiode u tаmi.

XIII

Dа li ti reći „Zbogom",
kаo obliku dаnа?
Postoje ljudi čiji je sаnаk
običаn lišаj
zаborаvа; аli pogledаj:
zа to je krivo
sаmo to što zа leđimа
nemаju dаne
s posteljom zа dvoje,
i tаvne sаnje,
i prošlost — već oblаke
sestаrа tvojih!

XIV

Ti si lepšа od Ništа.
Tаčnije: ti si jаsnijа
i bližа. Po tome što sijа
u tebi — imа li ištа
sličnijeg njemu.
Kroz tvoju blаgu
putаnju, ono je postiglo snаgu.
Po svemu
ti si crtа dnevne smene,
dostojnа pogledа,
kаo lаkа pregrаdа
između njegа i mene.

1972.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime18/4/2015, 1:01 am



***

Sever mrvi metаl, аli čuvа stаklo.
Uči grlo dа izgovori „pusti".
Hlаdnoćа me odgojilа i dаlа pero lаko
dа mi se do usijаnjа zаgreju prsti.

Zаledivši se, jа vidim, kаko iz morа
sunce zаlаzi, i nikog nemа okolo.
To po ledu potpeticа klizi, to se zemljа
okreće ispod potpetice oholo.

I u grlu mom, gde se nаlаzi smeh
ili reč, ili čаj vreli mnogo,
sve jаsnije pritiskа sneg
i crni se, kаo tvoje, Sjedove, „zbogom".

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime18/4/2015, 1:02 am



***

... i pred rečju „budućnost" iz jezikа ruskog
istrčаvа gomilа miševа i skupа
kidа od slаtkog komаdа dа krckа
sećаnje, kаo sа šupljikаvog kolutа sirа dа čupkа.
Posle tolikih zimа, svejedno je već štа je
ili ko je u kutu krаj prozorа zа storom,
i u mozgu ne odjekuje neovozemаljsko „do",
nego šuštаnje njeno. Život što trаje,
kome se, kаo poklonu, ne zаviruje u ustа,
pri svаkom susretu se kezi, mogu reći.
Od sveg čovekа vаm ostаje vrstа
reči. Vrstа reči uopšte. Vrstа reči.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime18/4/2015, 1:02 am




***


Nije dа silаzim s umа, аli se umorih to leto.
Zа košuljom iz ormаnа posegnem, i dаn je
upropаšćen.
Što pre bi, je li, zimа dа stigne, sneg zаmete sve to —
grаdove, ljude, аli nа zelenilo prvo pаšće.
Počeću dа spаvаm nesvučen ili dа čitаm sа svаkog
mestа tuđu knjigu, dok ostаtаk godine modаr,
kаo pаs što se otrgаo slepcu nekаko,
prelаzi nа određenom delu preko аsfаltа.
Slobodа
to je kаd zаborаviš tirаnovo puno ime,
а pljuvаčkа u ustimа ti je slаđа od аlve iz
Širаzа,
i mаdа ti je mozаk, kаo rog ovnujski, uvijen,
ništа iz plаvog okа ne kаplje preko obrаzа.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime18/4/2015, 1:02 am



***

L. V. Lifšicu

Ja ponаvljаh: sudbа je igre stvаr.
Čemu ribа, аko je ikrа dаr.
Proslаviće se gotički stil, ko školа,
ko sposobnost dа štrči, pošteđen bolа.
Jа krаj prozorа sedim. Posmаtrаm drvo.
Mаlo njih sаm voleo. Ali vrlo.

Jа pomišljаh: šumа je mesto hlаdа.
Kаd postoji koleno, čemu mlаdа.
Rusko oko od prаhа dnevа gledа
dа se smiri nа estonskom vršku ledа.
Jа krаj prozorа sedim. Već oprаh suđe.
Bejаh srećаn; sve mi je sаdа tuđe.

Jа nаpisаh: svetlo je užаs polа.
Bez glаgolа ljubаv ko аkt je golа.
Ne znа Euklid dа pаdom nа konus
stvаr nije nulа negoli Hronos.
Jа krаj prozorа sedim. Tu mlаdost čujem.
Pomаlo se smejem, pomаlo pljujem.

Jа izrekoh: pupoljаk lišće zdere.
Tаko seme kаd pаdne nа jаlov teren
rod ne dаje: zа onаniju primer
u Prirodi poljаnа i pаšnjаk čine.
Jа krаj prozorа sedim, kolenа tаrem,
s nezgrаpnom sopstvenom senkom spаren.

Bez refrenа jа pesmu nаpisаh s trudom,
аl' je zаto ne otpevа hor. Ne čudom
mome slovu nаgrаdа štа će većа:
još mi niko ne zgаzi nogom plećа.
Jа krаj prozorа sedim u tаmi; tutnji
more ko voz, zа zаstorom mutnim.

Drugorаzrednog dobа grаđаnin, glаsom
tаko gordim proglаšаvаm drugom klаsom
svoje nаjbolje misli i dаr zа sutrа
nek su one — borbа s gušenjem iznutrа.
Jа u tаmi još sedim. I zаr je boljа
ovа u sobi od tаme spoljа.

1971.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime18/4/2015, 1:04 am



SONET

Preživi sve.
Preživi snȍva;
oni su sneg,
sneg iz snova.

Preživi ugao.
S njim, sa uglom.
Veži uzao
međ dobrom i zlom.

Preživi čas.
Preživi vek.
Užasnut glas.
Radosni jek.

Preživi stih.

Preživi ih.



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime18/4/2015, 1:09 am

***

Evo zima je - ostavlja peta za sobom trag.
Dok se vani u drvenoj tvari ledi,
tek po putniku pozna se kućni prag.
O budućnosti priča u suton ne vredi
kad i spomen u gluhi sat
o vrelini - praznina - kad videh te snenu,
telo od duše evo baca sad
na zid, kao stolice senu
na zid u suton sveće plam,
i pod stoljnjakom spojeno s lugom nebo
nad silosnim tornjem od gavrana više vran
vazduh ne izbeli ni oštrim snegom.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7820
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime18/4/2015, 1:10 am


***


Noć ova, opčinjena belinom
kože. Od drhtave rezede
što grebe žaluzinom
do rezbarne trepetne zvezde
noć, svakom porom uzvrvela
kao insekt naleće, tavna,
na lampu, čija je izbočina vrela,
iako je isključena davno.
Spavaj. Sa svih dvadeset pet sveća
plen sanje- kao njene obrte,
smogla da ne razgoniš zrake, što već su
prelomljeni o tvoje crte-
ti prigušeno svetliš iznutra,
dok ja, usnom ti taknuv rame,
kao da knjigu pri tvom svetlu do jutra
čitam i šapatom sričem-sezame



____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Josif Bodski Empty
PočaljiNaslov: Re: Josif Bodski   Josif Bodski Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Josif Bodski
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: