Biserje mojih godina godina

Мисли би ишле овако, он, она...

Било би лепо љубити је
Како бих усне му пробала
Ветар јој је у коси
Ноћ му је у очима
Позови ме унутра
Ако га пустим у сан, убићу бајку
Идем у ноћ
Хајде дођи
Пољубио бих те
Пољуби ме

А љубав, она долази после страсти, после свих додира, после давања и отимања, она долази на крају, када време краја се ближи. Говорим о љубави, не казујем ништа о ономе, волим те, ономе које само некако излети некада помало намерно, помало случајно.

Нисмо ми као стаклени витраж. Ми нисмо статична лепа боја на сунцу. Ми смо светлији и шаренји идејама, количином инвентивног лудила, које даје лепоту јединке, исто као што тама у срцу, даје инвентивност нашем злу да се искаже.

Живот је бајка са тужно јебеним крајем, сви умиру тада

Болест је тешка, када други изгубе свој индентитет и желе да буду ти.

Они који се спотакну о ситнице живота, не завреде нашу пажњу

Душу чини мисао, мисао чини сан, душа је мирна у овом троуглу, зато сањај девојко !

Када престанеш да сањаш убијаш дете у себи а онда застанеш и видиш да део тебе недостаје. Велики део лепоте која унутар тебе покренуће живот и дух. Тешка је потрага за тим делом. Нашао сам га, изгубио, сада га опет тражим јер сам на трен само заборавио да сањам.

Никада људи не ослушну срце, само га тек слушају а шапат је оно сто се не чује.

У кишном јутру, путник зна, да негде постоји скривено сунце.

Када се пробудимо, некада после тога пожелимо да је сан настављен, јава не буде онаква каква треба да јесте.

Умире све сем успомене, а она некада буде камен који вуче на дно, некада тек буде знак опомене коју ретко послушамо.

Временом заборав иде много брже за нама, не каска, не вуче нас назад у успомене.

Песма о љубави ко песма о љубави, болна да би била лепа, а обрнуто никада не бива, да песма је болна а љубав лепа.

А живот је ваљда мочвара преиспитивања, казао је неко некада, коме је време избрисало име.

Треба научити и вратити дете у човеку, некада када га изгубимо на дугим путевима, јер дете се игра и учи, одрастао човек некада помисли да све зна, а заборави да сања бајку, да буде део ње.

Мене ко хоће може да прочита ко отворену књигу само мора да зна шта чита јер нисам једноставно јединствен, ја сам ти ко новине, мало политике, уметности, жутих страна и спорт пре умрлица.

Ово је дан ко дан, много ће људи желети да буде сретно, смејаће се, имаће привид те среће коју немају, биће са људима које не воле, које не подносе а смејаће се на силу а јутром када легну на узглављу чека их истина а истина их ошамари. Некада боље осамити се, бар не трпиш беспотребне ударце.

Отров се чува у малој бочици, кажу и напитак љубави је у таквој, која је разлика у отрову онда, када, оба су слатка ?

Истина није комплимент, комплимент садржи део ласкања.

Постоје две врсте љубави, нежна и страсна и колико сам научио никада не иду заједно.

Живот зна да буде патетичан некад, комично трагичан а опет све и увек је потрага !

"Па увек, истина или је оваква кава јесте или суровија. Ова друга, увек је учесталија у животима."

"Ako shvatis sebe drugi nisu važni jer tu su samo radi tvoje osude."

Понекад изглед сакрије сласт

Лепе и изузетне жене су као старо вино, слатко и опоро, мешавина укуса који се памти.

Свако од нас је бог у своме простору, делу Васељене. Наше одлуке, оне добре и оне лоше, увек су део слагалице универзума. Можда то што радимо у нашим деловима јесте мисија, мислим у ствари да то јесте мисија, сигуран сам али о томе ће просудити Васељена када сложи слагалицу вечности.

Време не постоји, ми само рачунамо нашу пролазност у Васељени.

Лепе жене су као вино, постају најбоља кап када постану ... жене

Дешава се у животу, да схватиш, да људи су тек људи и остају то заувек. Једина срећа је сто си ти стигао на ниво ЧОВЕКА, својим стварањем, ароганцијом, гордошћу, предрасудама, безобразлуком, свиме ониме што је теби својствено, па ма колико идиотски то било некорисно и погубно по тебе. Наравоученије, јебеш људе ...

Страст и љубав ... кажу да су под руку сложене ради нас. Само кажу јер, ако је страст бол а љубав тихо умирујућа порука живота, е онда волим ту бол ... и бирам страст, ту на овом свету и стављам је на пиједестал испред љубави ... а потом, умирићу се, када се склопе руке на грудима и пепео вечни постанем у тами прошлих будућности, међу световима .... тада ћу потражити љубав, јер некада давно, неко ми је обећао да ће ме чекати тамо, лево од првих звезда јутра. Страст и љубав скоро никада не иду заједно, скоро никада. А и када пођу, глупа љубав убије страст.

Zivot je ono sto mi stvorimo od vremena u
kome egzistiramo ... pomalo san, pomalo
mora ...

Volim samocu ako nemam sa kim cutanje podeliti ...

Пише да су велике воде мирне .... нису увек, самоћа их натера на урлик великих таласа .... шуме после мира, самоће и спокоја, прате хук којим се ломе столетна стабла на ветру. Човек из мира својих дубина избаци врисак који убија тишину ствара боли и патњу ... све има две стране звука ... а опет, самоћа и дубина без икога у себи, онако испразног, не знаће ништа

Ново време је, попут старог, у коме људи ма шта урадили не мисле да су зло учинили. Погледају горе и траже потврду од бога да су то урадили у његово име. Пошто не знам има ли чега горе, ушао сам у себе тражећи зло и добро. Већина није схватила где искра бога живи .... ако ја неверник то знам, знају ли бар то исто и они који верују у његово постојање?

Већ виђено, болест, бог, молитва ... после свих глупости у животу, нешто тако извесно уплаши човека који мисли да је јак и врати га вери. А опет шта је бог нег у себе завирити, први пут исправно. Зар је био потребан страх од нечега што ослобађа ? Уживамо у ономе што имамо, у неким нашим небулозним ситницама, ритуалима. И то и оно у чему други богатији папирима и пластиком уживају, бесмислено је, као и ово наше јер, када болест дође или нешто што нас насука на неко оточје и бруталном истином остави, саме са собом ... увидимо да на два таса туге и среће нема равнотеже никада, бар до дана када Смрт дође јер онда није ни важно који је претегао. Срећнима смрт би таква требала бити, оним другима опет онаква каквом су је они видели а опет, свако има смрт какву заслужује, ту равнотежу начини Васељена. Не знам има ли горе или доле некога, не знам ко ће ме где бацити, ко ће ме где чекати, не бојим се тога, само се бојим једне ствари да они који се страхом врате вери бојим се само њиховог разочарења и питања, ко ме тамо чека ? Верујући у Бога, не треба се бојати Смрти, кажу књиге, јер, смрт је прелазни облик живота и вечности. А они које остављамо, требамо их научити да брзо, што брже спале мостове успомена, они на жалост морају даље. То о мостовима и успоменама, нико ме није научио, али, сада морам ја научити оне који остају за мном.

Vreme ne postoji, postoji samo tren, dug onoliko koliko mi dozvolimo da traje, posle toga ostaju kao i posle svake ljubavi samo smrt i snovi ...

smisao zivota je hedonizam .... raditi sta zelis a ne da ti rade sta zele

Патња је стање у које сами себе доведемо, несразмером осецања и реалности

I tako shvatis da nije vazno imati gomilu pravih ljudi oko sebe ako ti sam nisi onaj pravi

Ako pricamo naglas sa duhovima predaka smatrace nas ludima. Oni koji naglas pricaju sa bogom ... ne smatraju se ludim neg vernim. Ako smrt ne postoji kako propovedaju da je bog tako uredio ... sto ovi drugi prve etiketiraju i vozdizu sebe ? Je li to boziji plan ?

Nema bezanja, secanja uvek ostaju kao prokletstvo

Kada san postane zelja a zelja nada a nada je zla i neostvariva ... postoji li smisao u i jednom snu koji postaje zelja ?

A onda jednom kada ruzan dan pokida snove, opet tek stih namesto sna ostaje.

Kazu, covek ne moze da bira koga ce sanjati. O i te kako moze, zavisi ko je jaci, san ili misao sa kojom se u nju utone ...

Uvek se cuvaj se sebe ne ljudi... Ljude sama pustas preko granicea koje si postavila... Ne ulaze sami... Mozda samo neki posebni... Tako obicni

Кради и отимај и уживај ... јер једино живот је проклето богати власник свих лудости.

Позивате се на историју народа, на старину, на векове за нама. А што онда верујете сви у једног Бога...? Ако смо толико за старину што се не вратите коренима старих богова ? Нису Словени имали једног јединог Бога. Тај један нас је одродио од природе и Васељене. Канда смо ми народ који парцијално узима што му треба и када му треба...

Одрасли изгубе машту и снове и остају испразни....ко не може да смисли кратку бајку у три минуте постаје роб учмалости и летаргије. Наравно све се да исправити, сем за неке за које је све и превише касно.

U vremenu grabezi, srce sluzi samo da pumpa krv i odrzava svakodnevicu.