Rajner Marija Rilke, (1875-1926)

XII

Promenu išti. O, nek te plamen oduševljava
u kom ti izmiče nešto što blista dok se menja;
začetnik duh, kom sve se zemaljsko potčinjava,
najviše voli tela u tački preobraćenja.

Začas se ukoči ono što u čauri čeka;
zar je sred sivila tog bezbednosti svojoj bliže?
Čekaj, strašnija kob se oglašuje iz daleka,
Jao - : odsutni čekić se diže!

Ko se ko izvor preliva, tog saznaje saznanje;
i ushićeno ga voli kroz vedro stvoreni svet,
što često skonča gde počne, a počne gde završava.

Potomci rastanka idu kroz srećnog prostora tkanje.
I Dafne, otkako se u lovorov prometnu cvet,
želi da biće se tvoje u vetar preobražava.

Рајнер Марија Рилке
ПИСМА МЛАДОМ ПЕСНИКУ
(неколико лепих мисли)


-
Ничим се једно уметничко дело не може мање досегнути него критичким
речима.
- Све ствари нису тако схватљиве и изрециве како би најчешће
хтели да нас убеде.
- Удубите се у себе. Истражите разлог који вас
гони на писање; испитајте да ли је он раширио своје корење по
најскривенијој дубини вашег срца, признајте самом себи да ли бисте
морали умрети кад би вам писање било ускраћено. Ово пре свега: питајте
самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до
дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно,
ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам,
онда изграђујте свој живот према тој неминовности.
- Ако вам ваша
свакидашњица изгледа сиромашна, немојте оптуживати њу; оптужујте себе,
реците самом себи да нисте довољно песник да бисте могли огласити њена
богатства; јер за ствараоца нема сиромаштва, ни бедног, равнодушног
места.
- Уметничко дело је добро ако је настало из неминовне потребе.
У овој особености његовог порекла лежи и суд о њему: другог суда нема.
-
Тај развој не можете пореметити јаче него ако своје погледе упућујете
напоље и споља очекујете одговор на питања на која само ваше најдубље
осећање у вашем најприснијем часу, можда може да одговори.

Napredak

Opet moj dubok život glasno huči,
kao da šire korito rnu biva.
Svaka se slika više otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva:
pa svakim čulom, proniknuv iz granja,
ko ptica nebom vetrovitim sanja,
a dušom, što leluja ko da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog dna.




Pont du carrousel


Možda je slepi čovek s mosta tog,
siv kao medjaš bezimenih nekih
carstava, predmet stalni oko kog
optiče kolo sazveždja dalekih,
središte tiho njihovo. Jer svud
okolo njega huju uzavreo život.

Pravednik on je čija mirna bdenja
bezbroj krivih staze seku splet.
On: tamni ulaz u podzemni svet
sred površnoga jednog pokolenja.

То беше душа рудник чудесан.
Они су као тихе жице сребра
ишли кроз његов мрак. Сред корења је
крв извирала, крв што одлази
к људима и к’о порфир тешки то је
сјало у тмини. Иначе не беше
ничег црвеног.

Стење беше ту
и беху шуме лишене душе.
Мостови над празнинама и оно
велико, сиво, слепо језеро
што виси изнад свог далеког дна
к’о кишно небо изнад предела.
Међ ливадама пак, блага и кротка,
једине стазе белела се пруга,
прострта као дуга труба платна.

И том су стазом долазили они.

Напред, у плавом плашту, витак човек,
који је немо и са нестрпљењем
гледао у даљину. Његов корак
откид’о је, не жваћући, од пута
велике залогаје; руке су му,
помаљајућ се кроз слап набора,
висиле тешке, згрчене, за лаку
не знајућ више лиру, која беше
са левом руком срасла, к’о што срасту
рашљике руже с маслиновом граном.
А чула му к’о предвојена беху:
док му је поглед, к’о пас, трч’о напред,
окретао се, враћао, па опет
ишчекујући стојао далеко
на савијутку – дотле му је слух
заостајао к’о мирис за њим.
Каткада му се чинило да сеже
све донде где корача оно двоје
што за њим треба да се успињу.
П опет иза њега не би било
ништа до одјек његовог пењања
и ваздух што му струји око плашта.
Он је, међутим, себи зборио:
долазе ипак; зборио је то
и слуш’о како замиру му речи.
Долазе ипак, само што њих двоје
стравично тихо иду. Кад би смео
окренути се (када освртање
значило не би распад свега овог
дела које је тек у стварању) –
без сумње би тад угледао њих,
њих двоје тихих што га ћутке прате:

бога корачања и посланица,
с путничком капом над очима светлим,
што танку носи палицу пред собом
а крила му лепршају из ногу;
и о његовој левој руци: њу.

Њу, вољену толико, да се више
из једне лире тужбалица просу
но икада из свих нарикача;
да један свет од жалопојке поста,
свет у ком све је још једанпут било:
шума и дол и пут и насеље,
поље и река и животиња;
и да су око овог жалопојног
света, баш као око друге земље,
кружили сунце и звездано небо,
жалобно небо искривљених звезда –
њу, толико вољену.

Она је пак о руци бога ишла,
напоуздана, стрпљива и нежна,
а корак су јој сапињали дуги
мртвачки увијачи. Била је
потонула у себе као жена
бременита, и није мислила
на човека што ишао је напред,
ни на пут што се пењао у живот.
Била је сва потонула у себе.
А покојништво гушило је њено
својим обиљем.
К’о какав плод пун сласти и тамнине,
тако је она била пуна своје
велике смрти, тол’ко нове за њу
да ништа више није схватала.

У новоме је девојаштву била
и недодирљива; затворио се
њен пол к’о што се затвара млад цвет
у предвечерје, а руке су јој биле
од сплитања већ одвикле толико
да ју је чак и бесконачно нежни
додир божанског њенога водича
к’о превелика присност вређао.

Већ није била она жена плава
која је знала каткад да зазвучи
у песниковом стиху, нити мирис
и острво сред постеље широке,
нити својина оног човека.

Била је расплетена као дуга
коса, предана као пала киша
и раздељена к’о стострука храна.

Била је корен већ.

И кад је нагло
бог заустави и узвикну болно:
Окренуо се -, она га уопште
не схвати, него тихо рече: Ко?

А у даљини, пред излазом светлим,
к’о тамна сенка стајао је неко
чије се лице није видело.
Он је стајао и посматрао
како се на путељку ливадском
бог порука, са тужним погледом,
окреће ћутке да пође за оном
приликом која већ се враћала
тим истим путем, спутаног хода
од дугих увијача мртвачких,
непоуздана, стрпљива и нежна.

(Са немачког превео: Бранимир Живојиновић)