Magija tame

Flowers,
They opened the darkness,
When the night has no trouble walking,
End the stream of death and desire.

Flowers,
Which one night only live,
The pearl of waiting days
In the deep sound of peace.


Знаш ли, не знаш ти мене. Постоји по неки бес још, по нека љутња још ту у мени.  Гасим је, гасим их, утишавам их док не букну у самотним сатима док тражим реч да ово кажем.

Не знам хоћеш ли ово читати ? Можда ће ово бити исписано, а непослато писмо или можда оно које буде некада враћено са адресе са назнаком, прималац не живи на адреси. Рогобатно то поштари напишу. Црвеним великим словима, прималац не живи на адреси.

Под мојим корацима, шкрипао је снег који је падао, онога дана. Подне је отишло и ветар је био хладнији. Морам отићи, мислио сам, морам отићи. Треба мостове срушити, стазе заборавити, треба, морам, могу. Нека је она добро. Нека нађе онај део среће који тражи, нека се спокој буде мир под њеним капцима недосањаних снова. Не ја јој нисам потребан. Ја толико не могу и могу за њу чинити. Не ја нисам више тај, онај, њен. Морам отићи, треба је заборавити, могу.
И опет њен глас, кроз мој полусан, њен глас али... ја требам, ја могу, ја морам. И опет она и њен глас, глас који волим, глас који је део мене, негде у касној вечери која је ишла ка глувом сату.
Речи, тешке речи, моје, њене, празнина, умире део мене. Бес, нема га, љутња, нема је. Бес је оно што води ме напред но стојим, ћутим, не знам шта бих рекао, мислио. Тешка је празнина одласка. А ја мислио сам да могу, да морам да требам.
Знам, тражила си толико мало али знаш ли, ти мене не знаш. Тражила си, о Боже не верујем у Тебе, не помињем Тебе када ми је тешко, али ако сам ја грешник зашто кажњавамо њу ?
Бити пријатељ после твога одласка. Бити друг ? Како бих ? Како бих крај тебе седео ? Како бих те гледао када знам. Како да гледам твоје руке које неко други милује, како да гледам твоје усне које неко љуби, а то нисам ја ? Зар би волела да ћутимо, да ни једном не извућеш неки део осмеха у кутку мојих усана ? Зар би слушала моје блесаве приче, моје бајке на брзину смишљене теби онда када неко други буде лепше и нежније грлио, када те једном неко други буде најлепше љубио ? Можда сам слеп ? Можда не видим више између редова, а некада, речи хрле од тебе ка мени од мене ка теби и прегршт испреплетаних мисли и сумњи покрене план богова, план демона и ђавола. А можда и нисам био слеп, можда су твоје очи говорИле тугом више но сам сам хтео да прихватим и видим. И рекао сам, морам отићи, мислио сам, морам отићи. Треба мостове срушити, стазе заборавити, треба, морам, могу.
Речи, речи које су ружне, речи које од нас праве лешину коју онај други кида. Кида зубима, канџама које пуштамо. Твоје речи, моје ћутање, моја реч, твој глас који дрхти. Тишина. Ноћ одлази, непроспавана, јутро ледено и хладно, сивило, савршенство мога лудила, савршенство боја које не постоје, а мешају се у мени и дају сиву боју јутру. Мук.
Владају тишине. Одбијам од себе истину. Одбијам од себе празнину која се кроз вене враћа на место у глави. Нема ово везе са срцем, срце куца, онако некако без везе али куца. У мислим, по неки твој осмех, твој додир прстију који завршава на мојим образима и уснама. Расте, челичи се, пуца, кида, одлази, враћа се и опстаје. Само је она ту док тебе нема. Бежим од људи. Не могу да слушам, не могу да гледам осмехе, не могу да верујем срећним људима. Да би знао шта је светлост мораш дирнути срце таме, срце празнине. Мораш покидати груди.
Ходам улицама. Морам отићи, треба је заборавити, могу. Лажем себе. Не могу отићи, не требам је заборавити, не могу. Ходам. Пуштам да ме улице носе. Хладно је. Тама је заменила сивило дана. Лежим, ћутим. Не говорим више но што треба, не смејем се. Остао је осмех код ње. Можда једном, можда једном ће ми бар део њега вратити ? Празнина са њеним именом ме гуши, празнина њеног лика ме убија. Било би лепо умрети. Хватам себе како се надам тој жељи. А стара је то жеља. Али нада је зла. Нада превари човека.

Пролазе дани. Ослушкујем трен времена, нисам ни срећан ни тужан, миран сам. Можда и превише миран. Миран попут вулкана који чека свој трен времена. Облаци су горе, на тамном небу, али знам да горе, још далеко горе су и звезде. А звезде можеш видети само на тами неба. На плавом сомоту ноћи, лутају мисли, оне мисли које знају да негде попут тих звезда, изнад облака, негде и она можда спава или истим мислима изнад облака тражи тишине. Можда је и она превише мирна ? Мирна попут вулкана који чека свој трен времена.