Instagram

19.02.2016.

Мислим да ћу прескочити данас филозофију ума. Јер седми је дан, као седам, као смртни грех, као помен мртвима, онај први. А ја, мене ето данас нешто мрзи да ходам, да живим, да говорим, да дишем, мрзи ме да се уравнотежим.... анархија нека или већ .... Зато, ноћас, подели ти овај пут карте, пресеци шпил пред глуви сат. Неко ће добити даму, док краљ мртав лежи а онај шерет жандар, можда он држи кеца у рукаву... ко зна ...где је крај причи ?

20.02.2016.

Можда ћу једном знати кога сања. Можда биће ми важно а можда... ко зна ? Више не волим дуге ноћи...терају оне превише мисли ка мојим уснама које шапћу неповезане речи, нека слова која личе на име. Терају превише туге и зато не волим последње ноћи зиме. А опет можда, када неко одлази стазама без повратка можда је и боље умрети и родити се наново сада у сивим данима без птица. Штета би била убити пролећне мирисе и боје, штета би било убити било шта под првим кишама пролећа када живот се буди на зеленим младим листовима немирних крошњи овога града. Можда једном, ко зна, када поноћ ми не утекне ...када ноћ буде топла одем некуда да бих потражио ... нешто...од некога ...да можда једаред ......

20.02.2016.

Срушио сам све, попут куле од карата, као што се дан сруши пред глуви сат. А он, тај дан који одлази рађа се после смрти у истом трену попут феникса. Могу ли даље ? Снага је и даље ту ...само...сваки пут када се дан роди, све ми је теже да скуљам делове живота и да их наново зидам. Опет тражим смисао. И бојим се ноћи. Не, не бојим се таме и мука који влада у глувом сату. Бојим се снова, они ће опет родити по неку жељу а она...она ће подло под кожу уткати наду. А нада је зла. И преспаваћу део ноћи, обично неки ситан сат у коме се пијана деца врачају кућама донеће сан. А он донеће снове. Оне лепе и тужне. Оне који рађају инсомнију. Еквилибријум лудила. А када се разбудим, темељи зебње су ту. И знам, несаница убија. А мене убија сан. И ето, не знам још толико тога. Можда сам попут животиње која долап врти у круг. Некада, неко ме је тако звао. Полуосмех. Шапат. Ноћ. Пијана деца вриште улицом ноћи. Склапам капке. Пут је негде ту, али ја, још га не налазим. Или сам га нашао ал оклевам да пођем. Можда бих се нечему вратио. Можда да пустим време ? Можда када годишњи помен се приближи ? Несигуран сам. Чекам знак. На овом путу нема путоказа али где и залутати када се увек вратимо неком раскршћу.

28.02.2016.

Скувај кафу, дигни ноге на астал, забаци главу у маштање и крени у бајку... рекао је то неког недељног јутра једној жени која је била далеко. Послушала га је. Обично, сви би га послушали али једино он некада не би ослушнуо себе. Некада не би радио оно што је задавала логика. Радио би оно што би његов ум диктирао трену пролазног. Чудно је то, кашћете. Па и није. Чудно се човек сазда некада у раскораку времена.

01.03.2016.

Нашао сам се на раскршћу а нисам га ни видео. Опет ћу бирам тези пут. Овај трен постоји само за њега. Искушење, морам онај подругљив осмех оставити у углу усана. Негде напред је ...нешто...шта? То видећу у времену које долази. Предамном стоји стаза кроз поље расцвалих крвавих макова. Повредио сам опет некога. Некога у времену које долази, тек ћу повредити. Но, то више није важно. Опет исти круг се затворио. Нови се отвара. Крај је негде на путу, а он, ваљда неће опет у истој тачки пронаћи нови почетак. Овај пут одлазим сам. Негде напред је и светлост. Заслепиће ме. До тада морам ходати ослоњен на чула. Тамо где идем очи ми више неће требати. И осећај је оно што даје вид, онај унутар, када очи усахну. Као и срце када престане да постоји.

Према старој легенди народа Сирет, ове речи опеване у балади нефрелима, Изговорио је прворођени анђео смрти, када је одбачен у паклу времена. Бачен међу оне који нису заслужили постојање у истој димензији где духови демона обитавају.

16.03.2016.

Писао сам: Када једна љубав умре, после ње, доћи ће нова, можда јача, можда права, можда она после ње буде опет нека лепа и јака, треба трагати, љубав је као магла, непрозирна завеса у којој брод тражи луку.

У које сам све ја глупости веровао ? Но, време је трежњења. Поноћ која долази, ноћас неће болети. Поноћ која долази доноси раскршће. Стајаћу у глувом добу и погледати путеве који одатле полазе. Не могу данас обути оне скитаљке, оне за шетњу кроз снове. Излизале су се, бацио сам их. А трновита је стаза снова и маште. Зато, у глуви сат одабраћу онај пут којим иду најуморнији. Пут без брда и река, пут без ружиних лати и трња. Све сам пробао, сем пар ситница. Храброст и лудост, веру, наду, љубав остављам онима који нису изгубили вољу да трагају. Огрнућу моју одору таме. Мој штит, мој мач. И кренућу када први минут мога новога дана откуца. Разбијене илузије о љубави пакујем у ковчеге. Бацићу их у најдубље ватре пакла. Тамо припадају. Јер, Ђаво је у ситницама скривен. А љубав, љубав је тек ситница. Место где Ђаво обитава.

19.06.2016.


Нисам дуго писао. Ваљда када се траг јебено лепе среће попут мрве углави у дане који пролазе нестаје тужних мисли. А без њих, без зрна зачина таме речи не долазе. И глуви сат пролази, дан за даном, не чекајући угасло сунце пролећних вечери. И нисам од оних који срећом живот зову. Река је то, тај живот. Река која нас трга са обала и односи некуда ка вировима и мртвајама раширеним крај туђих обала. И пут је тај живот, пут са раскршћем, пут трновитих стаза, стрмина. И ето...пишем, ваљда срећа одлази некуда, некоме ко ће је боље ценити, некоме ко ће знати како је треба волети и шта са њом урадити да буде лепа и јака. А ја, ето писаћу, о сећањима која се преплићу, јер не могу ја бити песма, ја, онај који само може писати о свему што на срећу не личи, ја срећа бити не могу, јер рако не бива записано у времену тишина.

26.06.2016.


Не учиш сам, уче те дани, уче те речи, уче те ситнице прочитане међу редовима реченица, онако овлаж изговорених са неком тугом које их као притискају. Научиш, једном, научиш да коначно мораш избацити све осећаје из себе. Избацујеш бол, тугу, избациш сажаљивост према људима, ситним јадним слатким животињама које је нека будала начинила неспособним за живот. Стена не лије сузе, стена не мрзи, стену не боли.... Бићу такав, бићу камен, бићу монолит. И ево, нисам пијан, нисам ни луд док пишем ове редове. Једном је морало стати. Ништа не тражим, ништа нећу ни давати. Оно што ће ми требати отимаћу од других онолико колико ми буде потребно. Сурово, брутално, нељудски. Некада сам то чинио зарад осмеха, речи и додира. Раскршће је ту, као и свакога дана. Лудило мења ум, мене опет нешто сасвим друго, много горе од лудила и пијанства.

13.08.2016.


Јуће сам нестао из дела твога живота који се зове љубав. У ствари, нестао сам ја давно но, мозда ниси примeтила корачајући путевима који су ти се отварали да мене ту више нема. А знаш и сама када је кренуло. У твојој глави знаш и зашто је кренуло. Не мораш вриштати више у себи. Препусти се туђим рукама и уснама. Знаш и сама да је пред тобом избор... Онај неки избор од два... Оно несто између може се десити и желим да се деси. Једино ти тај пут остаје јер трећег нема. Немам више снаге да се борим. Против ветрењача сам могао, против твојих зидова који су падали и расли, ето нисам. Желим само мало мира и самоће у времену које долази. Можда сам кукавица, можда жаба од које принц неће постати. Ко зна шта више јесам а шта више нисам? Ево пишем, дуго нисам јер о јебеним лептирима и срећи не знам писати. Једино што знам сложити речима је трен страсти и неминовном путу љубави ка смрти и сновима.

14.08.2016.


Степенице ка небу. Нису оне звездане ко у песми. Нелагодно буђење. Јутро, недеља. Шест и два фртаља прошло. Неко пали ауто и дерња се са неком јебеном крештавом комшиницом. Хеј идиоти, спава свет, ало... Нес, онако го, само преливен. Једноставно је најбоље. Гутљај полухлађене кафе. Решио сам да устанем рано али бас оволико...лењо буљим у плафон. Треба да скокнем негде на кратко. После, можда бих могао да разапнем лук неки пут. А можда осмислим и нешто боље. Бес рађа адреналин а када он крене не боле ме леђа ни колена. Одлази лагано јебено време, сат за сатом, онако без успомена и тежине. Први пут после толико времена само равна танка линија летаргије.