Liga prvih srpskih pesnika

SPAVAČ PRED BIBLIOTEKOM


Na staroj sofi, na nebeskoj sofri,
pred bibliotekom,
kraj slomljenih stolica i kanti za smeće,
na jastuku od truleži - u mrtvome vrtu,
u zuju muva, pčela i tankostrukih osa,
spava čovek, u podne, zinuo kao dno.

Pred njim, na pijaci, otvrdle ruke
odmeravaju na kantaru - život:
salve krompira, šparglu, blagosloven luk,
grožđe u kom se meškolji vino,
papriku sa juga, jaja i sir;
odmeravaju zdravlje bolesniku, bolest zdravome
i dovikuju se sirovi glasovi u septembru,
traže novac kao da traže u panici,
još jednu kap krvi pre sutona,
pa da, pod božijim blagom, preguraju noć.

Spava, u podne, čovek pred knjižnicom:
za leđima - uredno složene misli,
zaumni prostori, suludi predeli u koricama,
za leđima - bele noći, zločin i kazna,
vesele žene iz Vindzora i narodni poslanik
u strašnome grču da dosegne svoj san.
Dok okolo se šepuri u blagodeti jesen
taj čovek leži pred mutnim dramama,
pred slavom i porugom, obeznanjen umorom,
dočekavši, najzad, svoj željeni čas.

On spava razvaljenih usta na tankoj crti
između dva sveta: između onog
što nikad nije bilo, a moglo je biti,
i mirisa, boja, ljutine i slasti,
odevenih u zlatast septembarski dan;
on spava sa nebom na svom tamnom licu
dok iz njega zjapi ponor, bije memla, kulja mrak.

Bratislav R. Milanović, Male lampe u tamnini, 2006.

ЈЕДАН ОТАЦ


Слаб сам, све слабији, искуство
ту ништа не помаже. Сутра, кад устанем,
неће ми бити добро, као што ми ни данас
није било добро. Од мене ништа не зависи,
од мене се ништа не очекује, склон сам
губљењу сваке врсте, не могу бити ослонац
било коме. А опет, још сам ту, нешто
радим, седим, гледам, тело сам и даље,
о да, тело, и зато бих хтео да ова агонија
не траје предуго. Отац сам, и она
то сигурно зна, и запамтиће, надам се,
наручје, и осмех, који су је угрејали
оне ноћи кад су вилењаци
мало претерали.

Дејан Илић, Катастар, 2013.

СУБОТА, II


У загрљај ми, Косиоче, крени.
  Кроз грмље, папрат, и са рогом бруса,
  похрли стубу, источнику - Жени,
  да млеком бљузне жбунаст честар буса.
  Не трезни крик ми, уставе разглоби,
  у румен трбух пун ми месец здроби.
У загрљај ми, Косиоче, крени.
  За плаву несвест залазе ми чула
  док слушам цику косовог славуја.
  У златну стогу раж ми тела здени
  да будем поље орошено, збрано,
  са зрном Чеда - што је Богом дано.
У загрљај ми, Косиоче, крени.

Милосав Тешић, Седмица, 1999.

SUBOTA, III


Ti oblik moj si - dalek sadržaj mi,
    O tkaljo lepa s razbojem u stasu,
    u šumno tkanje sva vremena stkaj mi.
    Otvori bulku, livado u rastu,
    nad 'prsa krugla', lica 'čerte fine'
    da prospem inje s moždane mutnine.
Ti oblik moj si - dalek sadržaj mi
    vreteno laste, koje u me sprede,
    s planine bedra, miris ječma; krede.
    Rastoči, Tkaljo, uzbuđenja nar mi:
    da s Tvojih spojki pijem bosioke
    i slanog ulja kapljice i lokve.
Ti oblik moj si - dalek sadržaj mi.

Milosav Tešić, Sedmica, 1999.

DOLAP NA DORĆOLU


Znam jednu kuću, blizu naše strane.
U njoj ljudi hodaju, u mestu, satima,
na  crnoj traci što ne ume da stane;
veslaju bez vode, sunca i neba.

Zamišljaju da su na selu, onako,
dok na spravama prave pokrete:
teške džakove podižući lako,
a teško bale ili vedra vode.

Koračaju trošeći korak, tako,
uporni u praznom radu i hodu.
Napolju, spojena sa mrakom,
vijuga ulica - žila kucavica.

Svud pade tamno, nebesko, ćebe,
terajući skitnice u dubok san.
Sutureni tonu, žamoreći u sebi.
Svetli ekran umesto zvezda.

Usamljeni šetač, ako digne glavu,
može u visokoj dubini, na spratu,
iza staklenog zida, videti pravu
kolonu silueta: Sizifi u znoju.

Od njihove beskrajne kazne,
ostade hod nepomerenih s mesta.
I još sitnica u hladnom staklu:
ni događaj, ni pejzaž, ni cesta.

Slobodan Zubanović, Trebalo bi to da pročitaš, 2013.

У КОСТУРНИЦИ


Те лоше срасле кости, та задебљања на месту прелома
Једино је на остацима овог човека што није део његове генетике
Људске природе, и расног наслеђа.

Мада је овде свакако присутна и средина
Ова кост на себи носи трагове вучјих зуба,
Врсте која се може наћи само у одређеним крајевима.

Ударац секире на овој надлактици
Сведочи о моделу секире, месту и времену њене употребе,
Представник је целе културе којој је покојник припадао.

Овакво закривљење кичме може се добити само у раном детињству
Када су деца присиљена да носе превелики терет за своје године,
Сведочанство о породици, мајчинској и очинској љубави.

А овакви резови на местима где удови насилно престају
Чувају успомену на казне сакаћења,
А симболички упућују и на злочин после кога су уследиле.

Костури само не говоре о пољупцима, о миловањима,
О ерогеним зонама, о бојажљивим додирима,
Да ли зато што опет осташе неухватљиви
Или зато што љубав никада не умире
Или из неког другог разлога
Који с правом измислише стари песници?

Никола Живановић, Carmina Galli, 2014.

ГАМБИТ УРИЈЕ ХЕТЕЈИНА

2 Сам 11-12


Гасну опсадне ватре, у пољу, око града,
док се жене у далекој престоници мију. Под пепелом
још само апокрифи тињају. (Будући пожари, или
благодет тихих озарења?) Не канон, у ком губитак
је свих других истина.

Ускоро, ако је рачуница тачна,
одузеће себе од
Свијета
е да би историја достигла пуноћу
зрелог нара. Први пут заиста
Изабран. ХЕТЕЈИН Урија

О, не примај то толико
к срцу, Давиде. Мач прождире сад
овога сад онога. Неко ће
схватити, једном, овај
хетитски гамбит.

Витсавеја, мој гиздави
дрвени коњ, препуне утробе,
унутар зидина корача.

Ален Бешић, Начин дима, 2004.

ПОГЛЕД


Гледам
како кап росе клизи по листу
да би видела
своју дубину,
а онда се дуго
и грчевито
држи за руб.
Да се не утопи
у ономе што је видела.

Разнесена - она је жртва
гледања
јер је и сама огледалце
или нечије око,
а може бити - и суза
која је једини сведок.

Можда је то
баш суза
оног који ово гледа.

Никола Вујчић, Докле поглед допире и нове песме, 2012.

ПОГРЕШНА ПРОГНОЗА


Склањајући се од кише долазим најпре
До дрвета које нема где да се склони. Не уме
Дрво, коже непропустљиве. Сасвим је пријатно
Под крошњом, тек покоја кап пробија кров
Од лишћа. Да не губим време залуд, читам новине,
Најновије вести о убиствима, подметнутим
Експлозивним направама, олисталим пушкама у главама
Јесењим, о бомбама у рукама-пупољцима, те кратку:
'Данас сунчано и топло', над којом се рафално
Откиде пет капљица-убица, пре него успех
Да подместим длан и заштитим погрешну прогнозу.
Чело за ту упропаштену, мртву воду постојаће
И сутра и прекосутра и како изгледа увек,
Све док буде стабала нештедимице претвараних
У промочиву хартију.

Живорад Недељковић, Погрешна прогноза, 1991.

LETO NA PELIONU


Na svetu se ništa ne miče.
Napuštena mešalica za beton
Kao okamenjena
Spava u hladu kedrovog drveta.
Uzimaš guštera sa oronulog zida
I podižeš ga na nadlanici
Kao dar, kao broš iz secesije.
Uhvaćeno u odsjajima bez zvuka,
More se u svemu podrazumeva.

Samo insekti i dalje zuje
Mada i oni, možda, spavaju.
Oblaci polako plove dužinom
Ogromnog razapetog platna
Premazanog svetlo plavom podlogom
Bez dubine.

Među zidinama tvrđave
Ležimo na postelji od majčine dušice,
Ruku i nogu razapetih na suncu
Kao pijani snajperisti
U napuštenom gradu.
Gorimo, iako toga nismo svesni.

Vidi ono klupko šećerne vune
Na koti jedan  u pravcu kazaljke na satu,
Kažeš i ispaljuješ nevidljivu rundu
Prema cilju koji se lagano pomera.
Povlačiš palac kroz oroz
Za dvocevku od prstiju,
Smrtonosno oružje iz prastarog arsenala
U posedu dečaka koji ništa drugo nemaju.

Bubamari treba dvadeset minuta
Da pređe hrbat tvoje golenjače.
S vremena na vreme zastaje kao mrtva,
Proučava topografiju.
Ljubomorno te čuvam
Pa ipak, nikada nisi sasvim moj.

Mi smo oligarsi vremena,
Multimilijarderi minuta.
Imam osamnaest godina i nevina sam,
Imam crveni komunistički pasoš,
Leto na Pelionu nema kraja.

Suviše si mršav, primećujem,
Tanko opravdanje da položim
Dlan umrljan dudinjama na tvoje grudi.
Vučem nevidljivu liniju
Duž razvođa između svakog rebra,
Nabrajalicama ti telo dovodim u bivstvo
Svojim latinskim još svežim od mature,
Čitavim jednim rečnikom anatomije
Koji nikada više neću upotrebiti:
Costae verae, costae spuriae,
Costae fluitantes.

Kao oni drevni kartografi
Posedujem ime za svaku stvar
A opet tajna onoga, ma šta da je,
Što predstavlja tebe
Unutar tog grudnog koša
Nastavlja da mi izmiče.

Putovaćemo s kraja na kraj sveta
Ali nikada više ovako detaljno.
Sretaću te u Londonu,
U Beču, Kelnu, Moskvi i Bukureštu.
Sredozemlje će zaboraviti svoje pukovnike,
Izbeglice će se vratiti sa dalekih ostrva,
Zid više neće deliti Berlin na dva grada,
Jugoslavija će nestati i ostaviti nas bez sidra.

Ti ćeš biti vojnik, a klećeš se da ubio nisi,
Svi vi pričate jedno isto, šapnuću ti
Dok ti budem ljubila prosede zaliske
Kao neko ko je od ranije znao
Sasvim dovoljno vojnika;
I videću nas svaki put
Kao što smo sada
Dok čekamo da počne to što ćemo -
Šta god bude bilo - nazvati životom.
Ubeđeni da će biti vredno putovanja,
Mladi bogataši sa metama od šećerne vune.

Vesna Goldsvorti, Solunski anđeo, 2012.

Dve žive grudve
zamaglige su 'rover'.
Kiša, decembar.

***

Stigla poruka
a odgovora nema.
Sreća ne piše.

***

Slast joj iz oka
viri kroz trepavice.
Ševa, u mreži.

***

Nikakva patka
odavde ne uzleće.
Veganski haiku.

***

Pas, sav pod injem,
otresa se pred kućom.
Trepere zvezde.

Vladimir Kopicl, iz ciklusa 'Zima', H & Q, 2013.

U penjoaru,
hiljadu i jedna noć.
I jedna žena.

***

Uznemirenost.
Pile drhti uz ljusku
tuđeg jajeta.

***

Pred san, narandže
šalju mirise juga.
Radost severa.

***

Listić treperi
na vetru neprimećen.
'Ah, jebite se!'

***

Pod farovima
srndaći preskaču put.
Ponoćni valcer.

Vladimir Kopicl, iz ciklusa ' Proleće', H & Q, 2013.

Taj cvetić želi
sve zbog čega i cveta.
Koren, seme, plod.

***

Sunce svet pali
kao bašticu cvetić.
Nepripitomljen.

***

Sve njene čari
sa njom su neprestano.
Stalan posao.

***

Opijen letom,
stari magarac kunja.
Plaža, devojke.

***

Nejasan pesnik
uz tarabu je stao.
Piše, za nikog.

***

Devojka pati
što je izdaje štikla.
Cipela zeva.

***

Dve brze čežnje
ne sastaju se nigde.
Uzrujan parking.

Vladimir Kopicl, iz ciklusa 'Leto', H & Q, 2013.

Mladoženja je star.
Nije mlada ni mlada.
Pogrešna pesma.

***

Putić kroz njivu,
letina požnjevena.
Drhti traktorčić.

***

Pesnik putuje.
'Ah, s kim li će da usni?'
pita se pesma.

***

Ona se hladi.
Još milion godina
i skoro je čedna.

***

Ah, sneg će pasti!
Devojka ljubi štikle
setnim pogledom.

***

Mačka je tanka
poput lista papira.
Smrt. Autoput.

Vladimir Kopicl, iz ciklusa 'Jesen', H & Q, 2013.

ЧИТАЊЕ БАЈКЕ


'Цепај новине, лагано их гужвај
да има довољно ваздуха,
међу словима.

Дрва поређај тако да буду као
руке, склопљене за молитву.
Шибицом их запали.'

(У пећи почињу да горе
фотографије, реченице
из рекламе.)

'Сада мало предахни. Прочитај
бајку, Пламен у шкољки,
на пример.

Тако нас је отац учио
да запалимо ватру
и одржимо пламен живим.

Нисам знала да ће та ватра
горети пред мојим очима,
заувек.

Читање бајке је, у ствари,
мали одмор док ложиш
ватру.

Читати бајку значи памтити
оно што није ишчилело
у пламену.

Кајоко Јамасаки, Водени цветови, 2014.

ПЕСМА О ПЛИШАНОЈ СМРТИ


Меда је мртав!

Ољи, пегавој нимфети
са расцветалим кикицама,
фиксном протезом и
око очију непеченим ђеврецима,
црвене се беоњаче.
Медине зашивене уснице више не проговарају.
Његове гумене шапице, меке као струњаче,
не хрле јој у загрљај.
Њушка од штављене коже му не влажи.
У његовим пластичним очима
Оља не проналази свој одраз.
Медино срце од ситно сецканог сунђера више
не удара.

На свој тринаести рођендан Оља плаче и плаче,
јер зна да Меда није умро.
Умрло је нешто плишано у њој,
што се с Мединим животом подудара.

Горан Томић, у: Северни бункер, 17/XIII (2010-2011).

ПИШЕМ


Пишем за издаваче
којима су долари
једина љубав и брига,
за читаоце намучене
ценом струје и хлеба,
за гладне који не читају књиге,
за пријатеље расељене по свету
који и не знају да се бавим писањем,
за њихову децу која говоре
све језике осим овог на којем пишем,
за моју децу која се нису родила,
за расуте маслачке,
радиоактивне честице.
Најзад сам постао писац,
више не пишем за себе.

Небојша Васовић, у: Ни љубави ни хлеба, 2006.

ШТА ЈОШ?


Чеслав Милош је нобеловац
(љубитељи књиге не читају Милоша)
Милош је пореклом Пољак
(Пољаци не читају Милоша)
Милош је живео у Америци
(Американци не читају Милоша)
Милош је познавао Папу лично
и био ватрени католик
(католици не читају Милоша)
Милош је мрзео комунизам
(антикомунисти не читају Милоша)
Милош је у Берклију предавао поезију
(студенти не читају Милоша)
Милош је доживео позну старост
(старци не читају Милоша)
Милош је умро 2004. у 93. години
и сахрањен је као славни писац
(нико од присутних на тој сахрани
данас не чита Милоша)
Шта Милош треба још да уради
да би људи читали Милоша?

Небојша Васовић, у: Нека, хвала, 2014.

О ПОВРАТКУ, II


Пишем ти са дна провалије, старински,
руком, пре но што се охладе и укоче прсти,
јер никаква електроника до тебе
не допире - толико си згуснула простор.

И не одговараш, заустављена над градом,
на волшебном брду, где смо једним дахом,
обоје, топили сатове и магнолије будили
у пролеће, лето, јесен и зиму...

Пишем ти руком јер једино тако могу,
опет, кожу да ти додирнем, и усне,
да надражим чвор твојих нерава
што покрећу моје тело, ум и вољу,

једино ће тако, уместо ветра, на оштрици
између ничег и празнине, да ме обујми
влажно твоје дисање, још ове ноћи... још ове...
и да ме као печурку дигне из подрума.

Ту, у премладом времену, нада остаје нада.

Пишем ти: овде, на дну, со осваја сваки педаљ
у овом телу што је и сад врт пун изазова
тамо, код тебе, у прошлости, једино још тамо...
И пожелим да ме прогута пустиња.

Братислав Милановић, у: Писма из прастаре будућности, 2009.