Vilijam Batler Jejts

Vilijam Batler Jejts (engl. William Butler Yeats; Dablin, 13. jun 1865 — Mentona, 28. januar 1939) je bio irski pesnik i dramski pisac, najznačajnija ličnost irskog nacionalnog preporoda, jedan od osnivača i upravnik narodnog pozorišta. Učestvovao u javnom političkom životu i bio senator od 1922. do 1928. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1923. godine. Vilijem Batler Jejts je rođen u Sandimontu, blizu Dablina. Njegov otac Džon Batler Jejts bio je pravnik i slikar, i bio je pristalica nacionalnog pokreta u Irskoj. Godine 1876. porodica se seli u London, i Jejtsa upisuju u osnovnu školu, gde će provesti četiri godine. Zbog finansijskih razloga porodica se vraća u Dablin, a Jejts u oktobru 1881. upisuje Visoku školu Erazmus Smit. Iako je proveo dosta vremena u Londonu kao mladić, Vilijam Batler Jejts ostaje veran svojim kulturnim korenima, što ima presudnog uticaja i na njegovu poeziju. Sredinom 1880-ih u Londonu Vilijam upoznaje čuvene pisce: Oskara Vajlda, Lionela Džonsona i Gordža Bernarda Šoa. Jejts je u to vreme ispoljio veliki interes za misticizam, spiritualizam, okultizam i astrologiju. U to vreme upoznaje i Mod Gon, irsku nacionalistkinju u koju se zaljubljuje. Ona je volela njegovu poeziju, ali ne i samog Jejtsa. U to vreme, on je u vezi sa Olivijom Šekspir, ali je Mod Gon, zapravo, jedina žena koja ga istinski zanima. Vilijam Batler Jejts joj nudi brak 1895. godine, ali ga ona odbija. Još tri puta ju je prosio, 1899, 1900. i 1901, i svaki put ga je odbila. Napokon se, na njegov užas, udala za irskog nacionalistu, majora Džona Mek Brajda, 1903. godine. Godine 1896. pesnik je upoznao Ledi Gregori, znalca folklora i mitova, koja je pospešila i utvrdila njegov nacionalizam. Zajedno sa Šonom Kejsijem, Kalumom, Singom, Martinom – oni će činiti Irski književni pokret. Među njima je i Daglas Hajd, budući prvi predsednik Irske. Lejdi Gregori, Martin, Džorx Mur i Jejts su 1899. osnovali Irski književni teatar, radi igranja nacionalnih irskih dramskih dela. Posle dvogodišnjih lutanja i neuspeha, 1904. je osnovan Ejbi teatar za koji će Jejts ostati vezan sve do svoje smrti. Pesnik je imao pedeset jednu godinu kada je odlučio da zasnuje porodicu. To se desilo pošto je 1916. godine poslednji put zaprosio Mod Gon (koja je u to vreme izgubila muža, preživela niz ličnih katastrofa i postala zavisnik od hloroforma). Biografi smatraju da je ovaj poslednji pokušaj pesnik učinio iz osećanja dužnosti, da je prosidba bila hladna i da se osećalo u vazduhu da takva prosidba mora biti odbijena, što se i dogodilo. Septembra te iste godine, Vilijam Jejts se oženio dvadeset četvorogodišnjom Džordžom Hajd Lis koju je upoznao u okultnim krugovima. Venčali su se dvadesetog oktobra 1916. godine. Brak je bio uspešan, mada se govorkalo da Jejts ima ljubavnih afera sa drugim ženama (pesnikinjom Margot Radok i novinarkom Etel Manin, recimo); imali su dvoje dece, Anu, slikarku i Majkla, političara. Svih tih godina, u međuvremenu, Jejtsova pesnička slava je rasla, i on je u decembru 1923. godine primio Nobelovu nagradu za književnost, što je iskoristio kako bi naglasio pripadnost irskoj kulturi i irskom nacionalnom programu. Nagrada je omogućila uspešnu prodaju njegovih knjiga i pesnikova porodica je po prvi put mogla da računa na stabilniji izvor prihoda. Godine 1922, on je postao član irskog senata, a 1925. godine izabran je i po drugi put. Smrt ga je sustigla u Hotelu „Ideal Sežue“, u Mentonu, Francuska, 28. januara 1939. godine. Sahranjen je na privatnom i diskretnom pogrebu, kako je želeo, u francuskom mestu Rokbernu. Septembra 1948. godine Jejtsovo telo je, takođe prema njegovoj želji (jer je u pismu supruzi tražio da ga, posle desetak godina, izmeste u Irsku), preneto u Dramklif, na irskom brodu. Njegov epitaf, tri stiha iz pesme „Pod Balbenom“, glasi: Baci hladan pogled na Život, na Smrt, konjaniče, i prođi pored.

Sve slomljene, nezgrapne stvari,
predmeti trošni, stari,
plač deteta nekog kraj puta,
ta škripa kola što smeta,
i teški korak orača
što gaca po zimskoj bari,
tvoj lik mi vređaju koji
k'o ruža sred srca mog cveta.
Jer previše je gruba uvreda ružnih stvari;
da mi je da ih sagradim sve iznova
usred leta,
da zemlja i nebo i voda -
k'o zlatan kovčeg se žari
za moj san o tvom liku
koji k'o ruža sred srca mog cveta.