Federiko Garsija Lorka

PREDEO

Dolina
pod bremenom maslinjaka
kao lepeza
širi se i sklapa.
Nad maslinama
razdrta nebesa
i sive kiše
prvih hladnih zvezda.
Crn tršćak drhće
kraj usnule reke.
Zrak mrk i nakovrdžan.
Maslinjak polegao,
pritisnut lelekom.
U mraku
zarobljena jata crnih ptica
dugačkim repovima mašu.

DRVETA

Drveta!
Jeste li zvezde
odapete s' neba?
Koji vas stračni ratnici poslaše?
Ili ste nekad možda bili zvezde?
Muziku vašu toči duša ptica,
ptica nebeske radosti
i tuge.
Drveta!
Da vam kvrgavo korenje po zemljom
ne druguje slučajno
s mojim srcem?

NEMO DETE

Dete je trazilo svoj glas.
(Kralj cvrčaka ga je ugrabio.)
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
''Ne treba za govor:
Napraviću od njega prsten
i ćutanje svoje poneću
na malom prstu.''
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
(A glas, zarobljen negde u daljini,
odenuo je sivo ruho cvrčka.)

POLUMESEC

Mesec korača vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Korača i žnje
zamahom nečujnim
površinu namreškanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleći da je na dno reke palo
ogledalce malo.

PESMA O GUNDELJU

Gundelj se češlja
kod svog berbera sviloprstog.
Sa niskih prozora
susedi mi se smeju.
Gundelj kolmuje
loknice na glavi.
Po dvorištima krešte papagaji,
izabranici planeta.
Gundelj bez stida svoj zapušak kiti
cvetom jasmina.
A zadivljeno veče nemo pada
na češljeve
i lokne kolmovane.

RASPLAKANI GUŠTER

Plače don Guster.
Place Gušterica.
Gušter i Gušterica
sa grudnjekom belim.
Negde u travi
zagubili burmu.
Aj, burmu od olova,
aj, olovnu burmu!
Nebo, ogromno i bez ljudi, nosi
globus za ptice.
Sunce, kapetan trbušasti,
obuklo kaput od atlasa.
Kako su matori ti gušteri,
pa plaču!
Aj, kako plaču,
aj, aj, kako plaču!

TRI PRIČICE O VETRU


Vetar je stigao crven
od zapaljivog brega
i postao zelen, zelen
od reke.
Zatim je postao ljubičast,
žut i -
već se izvio nad poljima žitnim
kao napeti sedmobijni luk.
Vetar malakše.
Gore sunce,
dole drhtave alge
jablanova.
I srce moje
ustreptalo.
Vetar malakše
oko pet po podne.
Bez ptica.
Lahor
talasav
kao raspletene vlasi
u devojke.
Kao valovi
sa starinskih slika.
Lahor
nabuja kao voda
i preplavi
- poput balsama belog -
sve tesnace
i već se razmrskava
u sudaru sa prsima
planina.

OPROŠTAJ

Umrem li,
ostavite balkon otvoren.

Dijete naranče jede.
(Vidim sa svog balkona)

Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)

Umrem li,
ostavite balkon otvoren

POGLEDAH TI OČI


Pogledah ti oči
misleći na tvoju dušu.
Beo oleander.

Pogledah ti oči
misleći na tvoja usta.
Rumen oleander.

Pogledah ti oči.
Bila si mrtva.
Crn oleander.

ISTINA JE (E verdad)

Jao, koje li muke
voljeti, kao sto te volim.

S ljubavi me tisti zrak.
Srce
i sesir moj.

Tko bi mi kupio
ovu vrpcu od sesira
i ovu tugu od konca
bijela za maramice?

Jao, koje li muke
voljeti, kao sto te volim.

GAZELA NEOCEKIVANE LJUBAVI

Niko nije shvatio miris tamne
magnolije tvoga tela.
Niko nije znao da zubima mucis
kolibrica ljubavi.

Moji persijski konjici spavali su na trgu
sa lunom tvoga cela
dok sam cetiri noci grlio tvoj struk,
neprijatelja snega.

Izmedju gipsa i jasmina pogled ti je bio
bleda grana semena.
Trazio sam u svom srcu da ti dam
slova od sedefa u kojima bi bilo napisano :uvek.

...Uvek, uvek. Gaju moje agonije,
tvoje telo bezi.
Krv tvojih vena na mojoj usni,
tvoja usta bez svetlosti za moju smrt.

GAZELA OCAJNE LJUBAVI

Noc ne dolazi
da ti ne bi dosla meni
ni ja tebi.

Ali ja cu ici
i kad bi mi sunce skorpija grizlo
slepocnice.

I ti ces doci
sa jezikom opaljenim
slanom kisom.

Dan ne dolazi
da ti ne bi dosla meni
ni ja tebi.

Ali ja cu ici
dajuci zabama
svoj nagrizeni karanfil.

I ti ces doci
mutnim olucima mraka.

Ni dan ni noc ne dolaze
da bih ja umirao za tobom
ni ti za mnom.

Na luku susreta
otrov raste.

Ali ostavi mi secanje na tebe,
ostavi ga samog u mjim grudima.

GAZELA STRASNOG PRISUSTVA

Hocu da voda ostane bez korita.
Hocu da vetar ostane bez doline.

Da noc ostane bez ociju
i moje srce bez zlatnog cveta.

Da volovi razgovaraju sa sirokim liscem
i da glista umre u hladu.

Da blistaju zubi lobanje
i da zuta boja preplavi svilu.

Mogu da podnesem suton zelenog otrova
i slomljene lukove gde pati vreme.

Ali ne pokazuj mi svoju cistu nagotu
kao otvoreni crni kaktus u siblju.

Ostavi me sa ceznjom tamnih planeta
ali ne pokazuj mi tvoj svezi struk.

GAZELA GORKOG KORENA

Postoji jedan gorki koren
i jedan svet sa hiljadu terasa.

Ni najmanja ruka
ne lomi vratove vode.

Kuda ces, kuda, kuda?
postoji svet sa hiljadu prozora
- bitka svih pcela -
i jedan gorak koren.

Gorak.

Bole tabani nogu,
boli lice,
boli svezi trup
tek porezane noci.

Ljubavi, neprijatelju moj,
grizi moj gorki koren!

GAZELA SECANJA NA LJUBAV

Ne nosi mi secanje na tebe.
Ostavi ga samog u mojim grudima.

Drhtanje bele tresnje
u januarskom mucenju.

Svet ruznih snova
deli me od mrtvih.

Dajem bol svezeg krina
za srce od gipsa.

Svu noc u vrtu
moje oci kao dva psa.

Svu noc jure
za dunjom otrova.

Ponekad, vetar je
tulipan straha.

Bolestan je tulipan,
zimsko svitanje.

Zid ruznih snova
deli me od mrtvih.

Oblak, u tisini, pokriva
sivu dolinu tvoga tela.

GAZELA CUDESNE LJUBAVI

Sa svojim peskom
zlih polja
trska si ljubavi, ogroman jasmin.

Sa jugom i plamenom
zlog neba
sum si snega u mojim grudima.

Nebo i polje
vezuju mi ruke lancima.

Nebo
siba rane na mom telu.

GAZELA MRACNE SMRTI

Hocu da zaspim snom jabuka,
daleko od zagora groblja.
Hocu da zaspim snom onog deteta
sto na pucini htede da srce probode.

Necu da mi stalno govore
da mrtvi gube krv,
i da istrulela usta jos uvek traze vodu.
Necu da znam kako nas trava muci,
ni za lunu na ustima zmije
budne jos pre svitanja.

Hocu da zaspim za trenutak,
za minut, za jedan vek,
ali da svi znaju da nisam mrtav,
da staju od zlata u ustima nosim,
da sam mali prijatelj zapadnog vetra,
da sam ogromna senka svojih suza.

Pokrijte me velom u svitanje
jer ces na mene sruciti pregrst mrava
i gustom vodom posuti moju obucu
da po njoj klize kraci skorpija.

Jer hocu da zaspim snom jabuka
da se naucim placu kojim cu sa sebe zemlju sprati,
jer hocu da zivim sa onim neznanim detetom
sto na pucini htede da sebi srce probode.

ŽIVO NEBO

Niko na nebu ne spava. Niko, niko.
Ne spava niko.
Stvorovi mjeseca njuše i kruže oko svojih koliba.
Doći će iguani živi da grizu ljude što ne snivaju,
i onaj što bježi slomljena srca srest će na uglovima
nevjerojatnog krokodila mirnog pod blagim prosvjedom zvijezda.

Niko na svijetu ne spava. Niko, niko.
Ne spava niko.
Neki pokojnik na najdaljem groblju
već se tri godine žali
jer u koljenu ima suhi pejzaž;
a dijete, što ga pokopaše jutros, plakaše tako
da je trebalo dozvati pse, da bi umuklo.

Nije život san. Ustajte! Ustajte! Ustajte!
Mi padamo niz stepenice da bi jeli vlažnu zemlju
ili se penjemo oštricom snijega sa horom dalija mrtvih.
Al zaborava ni sna nema:
živo meso. Poljupci vežu usta
u čvor mladih žila,
i onaj koga boli njegov bol, boljeće ga stalno,
i onaj ko se plaši smrti, nosiće je na ramenima.

Jednoga dana
konji će živjeti u krčmama
i pobješnjeli mravi
navaliće na žuta nebesa skrivena u očima krava.
Drugoga dana
vidjećemo uskrsnuće isušenih leptira
i hodajući tako pejzažom sivih spužvi i nijemih brodova
vidjećemo kako sja naš prsten i kako nam izviru ruže iz jezika.

Ustajte! Ustajte! Ustajte!
One što još imaju ožiljke pandže i pljuska,
onog dječaka što plače, jer ne zna za pronalazak mosta,
ili ovog prolaznika što još ima samo glavu i jednu cipelu,
treba odvesti do zida gdje čekaju iguani i zmije,
gdje čekaju medvjeđi zubi,
gdje čeka sasušena ruka djeteta
a kamilina koža kostreši se žestokom plavom drhtavicom.

Niko na nebu ne spava. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ali ako neko sklopi oči,
šibajte ga, drugovi moji, šibajte!
Neka bude panorama otvorenih očiju
i gorkih upaljenih rana.
Niko na svijetu ne spava. Niko, niko.
Već sam rekao.
Ne spava niko.
Ali ako neko noću ima suviše mahovine na sljepoočnicama,
otvorite poklopce, da vidi pri mjesečini
lažne pehare, otrov i mrtvačku lubanju pozorišta.

NEPRISUTNA DUŠA


Ne poznaje tebe ni bik niti smokva,
ni konji ni mravi tvoje kuće.
Ne poznaje tebe ni dijete ni veče
jer ti si mrtav - za sva vremena.

Ni leđa kamena ne poznaju tebe,
niti crna svila u kojoj nestaješ.
Ne poznaje tebe ni spomen tvoj nijemi
jer ti si mrtav - za sva vremena.

Dohodiće jesen prepuna puževa,
grozdova magle i skupljenih brda,
al ti niko neće htjeti da pogleda
oči jer ti si mrtav - za sva vremena.

Jer ti si mrtav - za sva vremena,
kao što su i svi mrtvi Zemlje,
kao i svi mrtvi što se zaborave
na gomilama umuknulih pasa.

Ne zna te niko. Ipak, opjevam te.
Opjevam potomstvu lik i tvoju ljupkost.
Opjevam otmenu zrelost savjesti tvoje.
Tvoju žud za smrću i ukus joj usta.

Dugo se roditi neće, i ako se rodi,
Andalužanin tako bogat doživljajem.
Opjevam njegovu otmenost i jecam,
sećajuć se tužnog vetra maslinjakom.

OMEGA

(pesma za mrtve)

Trave.
Odsećiću svoju desnu ruku.
Čekaj.
Trave.
Imam jednu rukavicu od žive, drugu od svile.
Čekaj.
Trave.
Nemoj jecati. Ćuti, da nas ne čuju.
Čekaj.
Trave.
Kipovi se srušiše
Kad su se velika vrataotvorila.
Trave!!!

PRVO I POSLEDNJE RAZMIŠLJANJE


Vrijeme je
boje noći.
Noći spokojne.
Nad mjesecima golemim
Vječnost je stala
u dvanaest.
A vrijeme je usnulo
u kuli svojoj, zauvijek.
Varaju nas
svi satovi.
Vrijeme već ima
obzorja.

MJESEČARSKA ROMANSA


Zeleno, volim te zeleno.
Zeleni vjetar. Zelene grane.
Barku na zelenom moru
Konja u zelenoj gori.
Sa sjenkom oko svog pasa
Ona na terasi sanja,
Puti zelene i kose,
S očima od srebra hladna.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog mjeseca,
Stvari što je posmatraju
Ona ne može da gleda.

Zeleno, volim te zeleno.
Velike ledene zvijezde
Dolaze sa ribom sjene
Što svitanju put prostire.
Smokva se uz vjetar tare
Grubom korom svojih grana,
A šuma iskusna lija,
Ljutite agave svija.
Ko će doći? I otkuda?
Na terasi ona spava,
Kose zelene i puti,
I o gorkom moru sanja.

Kume ja mjenjati želim
konja svog za kuću njenu,
konjsku ormu za zrcalo
I svoj nož za njezin veo.
Iz kanjona Kabra kume

Krvareći stigoh evo.
Kad bih ja to momče mogo
sporazum bi sklopljen bio,
ali ja više nisam ja
kuća više moja nije.
Kume umro bih na odru
ako može od čelika
zastrtom holandskim platnom
dolično, ne žaleć svijeta.
Zar ne vidiš moju ranu
Od grudi do grla cvijeta!
Tri stotine crnih ruža
na bjelini tvog prsnika.
Mirisna ti krv natapa
Pojas oko struka gipka.
Al' ja nisam više ja,
Nit je kuća više moja.
O pusti me da se uspnem
do balkona visokoga;
pusti me uzaci pusti
do balkona zelenoga.
Do balkona mjesečeva
Odakle se voda slijeva.

Dva kuma se već uspinju
Ka visokim balkonima,
A za sobom ostavljaju
Trag od krvi i od suza.
Trepere na krovovima
Laki limeni ferali.
Hiljadu kristalnih defova
Zoru što se rađa pali.

Zeleno, volim te zeleno,
Zeleni vjetar i grane.
Dva su kuma uspela se.
Raskošni vjetar ostavlja
Čudan okus na usnama
Mente, žuči i bosilja.
Gdje je reci meni kume
Tvoja kćerka miljenica?
Kolko puta čekala te
Na balkonu zelenome!
Kolko puta čekat će te
Crne kose hladna lica!

Iznad zrcala studenca
Ciganka se njiše jedna.
Puti i kose zelene
Očiju od srebra ledna.
Nad vodom je podržava
Smrzla siga mjesečeva.
Noć je postala intimna
Kao neki trg maleni,
A na vrata udaraju
Grubo pijani žandari.
Zeleno volim te zeleno.
Zeleni vjetar. Zelene grane.
Barku na moru zelenom
Konja u gori zelenoj.

PONOĆNI VETAR


Previše se plašim
umrlog lišća,
plašim se livada
kad ih rosa kiti.

Ja idem da zaspim;
ako me ne preneš;
hladno ću ti srce
uz bok ostaviti.

Što je to što zvoni
u daljini?
Ljubav. Vjetar u staklima,
ljubavi moja!

s biserjem od zore.
Zašto me ostavljaš
na putu da patim?
Kad pođeš daleko,
moja ptica plače
i vinograd zelen
neće vina dati.

Što je to što zvoni
u daljini?
Ljubav. Vjetar u staklima,
ljubavi moja.

Ti nikada nećeš
znati, sfingo nježna,
da sam te mnogo
volio u duši
u zore oblačne
kada kiša lije,
a s uvele grane
gnijezdo se ruši.

Što je to što zvoni
u daljini?
Ljubav. Vjetar u staklima,
ljubavi moja.

ZARUKE


Bacite ovaj prsten
u vodu.

(Sjena naslanja svoje prste
na moje rame.)

Bacite ovaj prsten. Meni je
više od sto godina. Tišina!

Ne pitajte me ništa!

Bacite ovaj prsten
u vodu.

Vrijeme je
boje noći.
Noći spokojne.
Nad mjesecima golemim
Vječnost je stala
u dvanaest.
A vrijeme je usnulo
u kuli svojoj, zauvijek.
Varaju nas
svi satovi.
Vrijeme već ima
obzorja.

TUŽALJKA ZA IGNACIJEM SÁNCHEZ MEJÍASOM
Mojoj dragoj prijateljici Encarnacion Lopez Juelvez
1935.


1

Probod i smrt

U pet sati predveče.
Bijaše točno pet sati predveče.
Jedno dijete donese bijelu ponjavu
u pet sati predveče
Košaru vapna već pripravljenu
u pet sati predveče.
Ostalo bijaše smrt i samo smrt
u pet sati predveče.

Vjetar podignu pahulje pamuka
u pet sati predveče.
I oksid posija kristal i nikal
u pet sati predveče.
Već se bori golubica s leopardom
u pet sati predveče.
I bedro s jednim tužnim rogom
u pet sati predveče.
Brujanje otpoče muklih zvukova
u pet sati predveče.
Zvonjava zvona dima i sićana
u pet sati predveče.
Na uglovima tišine skupine
u pet sati predveče.
I bik Jedini srca uspravna!
u pet sati predveče.
Kad probijati stade snježni znoj
u pet sati predveče,
kad se arena jodom pokrila
u pet sati predveče,
smrt stavi svoje sjeme u ranu
u pet sati predveče.
U pet sati predveče.

Bijaše točno pet sati predveče.
Lijes na točkovima njegov je log
u pet sati predveče.
Kosti i frule šume mu u ušima
u pet sati predveče.
I bik već riče u čelu njegovu
u pet sati predveče.
Soba se prelijeva agonijom
u pet sati predveče.
A iz daljina već vučac prilazi
u pet sati predveče.
Truba krina na zelenoj preponi
u pet sati predveče.

I rane su kao sunaca palile
u pet sati predveče,
i gomila razbijaše prozore
u pet sati predveče.
U pet sati predveče.
Jao, staršnih li pet sati predveče!
Bijaše pet sati na svim urama!
Bijaše pet sati u sjeni predveče!


2

Prolivena krv

Neću da vidim krv!

Reci mjesecu da dodje,
jer neću da vidim krv
Ignacijevu na pijesku.

Neću da vidim krv!

Mjesec širom rastvoren...
Konj spokojnih oblaka
i arena siva od sna
s vrbama na ogradama.

Neću da vidim krv!

Nek izgori uspomena.
Kažite to jasminima,
cvijeću malene bjeline!

Neću da vidim krv!

Krava starog svijeta
jezikom tužnim prelazila
preko golubice od krvi
prolivene po pijesku,
a bikovi iz guisanda,
napol smrt i napol kamen,
riknuše ko dva vijeka
umorna od hoda zemljom.
Ne.
Neću da vidim krv!
Uz stube se Ignacio penje
svu svoju smrt na pleću nosi,
Tražio je osvit dana,
a svitanja ne bijaše.
Tražio svoj profil oštri,
ali san ga pomućuje.
Tražio je lijepo tijelo,
ali nađe krv otprtu.
Ne ištite da je vidim!
Neću da čujem mlaza
svakog časa sve to tanjeg;
toga mlaza što osvjetljuje
gledalište i što pada
po odjeći i po puti
na takninu i na kožu
gomile uznemirene.
Tko mi viče da se sagnem!
Ne ištite da je vidim!

Oči mu se ne sklopiše
kad rogove pred sobom vidje,
ali majke strahovite
podigoše svoje glave.
I međ stadom na pašnjacima
tajnih glasa glas se diže
što vikaše nebeske bike,
provodnike blijede magle.
Ne bješe kneza u Sevilli
koji bi mu bio nalik,
mača do njegova mača,
niti srca tako prava.
Kao rijeka od lavova
snaga mu čudesna bješe
i ko torzo od mramora
opreznost mu ocrtana.
Uzduh Rima andaluškog
pozlaćivao mu glavu
gdje mu smiješak bješe smilje
od soli i od razuma.
Silna l' torera u arenai!
Dobra l' gorana u gori!
Kako bješe blag sa klasom!
Kako tvrd sa ostrugama!
Kako bješe s rosom mio!
Kako blistav za svetkovina!
Kako strašan sa posljednjim
banderillama pomrčine.

Al on već zauvijek sniva.
Mahovine vbeć i trave
sigurna prsta otvatraju
cvijet njegove mrtve glave.
I krv mu već šumeć pjeva:
pjeva barama i livadama,
niz rogove u strahu klizi,
bez duše u magli dršće,
spotiče o bezbroj papaka,
kao dug, mrk, čemeran jezik,
da najzad stvori mlaku agonije
do Gudalquivira zvijezda.
Oh, bijeli zide Španije!
Oh, crni biče pecali!
Oh tvrda krvi Ignacijeva!
Oh, njegovih žila slavuju!
Ne.
Neću da vidim krv!
Nema kaleža da je sakupi,
nema lastavica da je popiju,
nema svjetlosti inja da je saledi,
pjesme nema, nit potopa ljiljana,
kristala nema da je srebrom prekrije.
Ne.
Ja neću da vidim krv!


3

Tijelo na odru

Kamen je čelo u kojem jauču sanje
bez svijene vode i smrznutih čempresa.
Kamen je hrbat štono vrijeme nosi
sa stablima suza i vrpcama i planetima.

Vidio sam sve sive kiše kako jure za talazima
dižući svoje krhke ruke izrešetane
da ih ne zdrobi kamen ispruženi,
što raščinja njina uda ne upijajući krv.

Jer kamen skuplja sjemenke i oblake,
kosture ševa i kurjaka polutame;
al on ne daje zvuka, ni kristala ni ognja
osim arena i arena i još arena bez zidova.

Već je na kamenu Ignacio blagorodni.
Već je dokončao; što je? Gledajte mu lice:
smrt ga je prekrila sumporom blijedimn
i natakla mu glavu tamna minotaura.

Već je dokončao. Kiša mu kroz usta nadire,
Zrak, kao mahnit, napušta mu šuplju grud,
a Ljubav, mokra od suza snježnih,
grije se na vrhu pašnjaka bikova.

Što kažu? Gnjila tišina sve pokriva.
Tu smo pred tijelom na odru što iščezava,
tijelom svijetla oblika što bje gnijezdo slavujima,
i vidimo gdje se šupljinama bez dna ispunja.

Tko gužva mrtavčki pokrov? Neistinu govore!
Ovdje nitko ne pjeva, i ne plače u kutu,
niti ostrugama bode, niti plaši zmiju.
Ovdje hoću da vidim samo odlučne oči,
da gledaju ovo tijelo bez mogućeg odmora.

Ovdje hoću da vidim ljude tvrda glasa,
one što krote konje i što vladaju talasima,
ljude kojih kosturi zvone i koji pjevaju
ustima punim sunca i bjelutaka.

Ovdje hoću da ih vidim. Pred kamenom.
Pred ovim tijelom uzda izlomljenih.
Hoću da me nauče gdje je krajnji izlaz
ovome kapetanu što ga ulanči smrt.

Hoću da me nauče plaču što je kao rijeka
a blagim maglama i dubokim obalama
da odnese tijelo Ignacijevo i da se izgubi
ne slušajuć dvostrukog dahtanja bikova.

Neka se izgubi u okrugloj areni mjeseca,
što se, malen, čini tužno blašče nepomično;
nek se izgubi u noći bez ribljeg pjevanja,
i u šikarama bijelim dima smrznuta.

Neću da mu pokriju lice maramama,
neka se privikne na smrt što ga ispunja.
Idi, Ignacio, ne slušaj topla rikanja.
Spavaj, leti, počivaj! I more umire.


4

Odsutna duša

Ne pozna te ni bik, ni smokva,
ni konji, ni mravi tvoje kuće.
Ne pozna te ni dijete, ni veče,
jer ti si mrtav zauvijek.

Ne pozna te ni hrbat kamena,
ni crna svila u kojoj se raspadaš.
Ni uspomena te tvoja nijema ne pozna,
jer ti si mrtav zauvijek.

Doći će jesen s trubama
grozdovima oblaka i skupljenim gorama,
al nitko neće htjeti da ti gleda očiju,
jer ti si mrtav zauvijek.

Jer ti si mrtav zauvijek,
kao svi mrtvi Zemljini,
kao svi mrtvi što se zaborave
u jednoj hrpi pasa ugaslih.

Nitko te ne pozna. Ne. Al ja o tebi pjevam.
Pjevam za buduće tvoj lik i tvoju draž.
Znamenitu zrelost tvoga umiještva.
Tvoju želju za smrću i njenih usta okusu.
I tugu na dnu tvoje hrabre radosti.

Kasno će se roditi, ako se roditi uzmogne,
Andalužanin tako sjajan, tako bogat pustolovinom.
Ja pjevam njegovu skladnost riječima što jauču
i pamtim jedan tužni lahor usred maslina.

PJESMA KONJANIKA


Kordoba.
Daleka i sama.

Crni konjić, velik mjesec
i masline u bisagama.
Premda poznam ceste, nikad
neću stići u Kordobu.

Kroz ravnicu i kroz vjetar,
crni konjić, crven mjesec.
Pogledima smrt me prati
svrh tornjeva iz Kordobe.

Jao, duga li je cesta!
Jao, ti moj dobri konju!
Jao, smrt me čeka prije
nego stignem u Kordobu!

Kordoba.
Daleka i sama.

UMRO OD LJUBAVI

Što je to što tako blista
Kroz visoke koridore?
_ Sine moj zatvori vrata;
jedanaest minulo je.
_ U očima bez da želim,
četir svjetla mi blistaju.
_ Bit će da ti ljudi tamo
sjajni bakar ispiraju.

Luk izblijedjeloga srebra
Izdišuće lune, baca
Zlatnih vlasi vlasi pramenove
Na tornjeve pozlaćene.
Noć trepereći poziva
Na balkonskim
Prozorima,
Gomila je pasa prati
Al' je neće prepoznati,
Miris vina i jantara
Dolazi iz koridora.

Povjetarac iz trščaka
I glasova starih jeka
Pod ponoćnim razlomljenim
Lukom zvone iz daleka.
Volovi i ruže sniju.
Samo preko koridora
Četir svjetla zazivaju
Mahnitošću Svetog Đorđa.

Tužne žene iz doline
Silazahu s krvlju muskom,
Mirnom od ubranog cvijeta
I gorkom od mladog bedra.
Stare žene s rijeke plaču
Na podnožju planinskome
Jednog neprolaznog trena
Od vitica i imena.
Vapnene fasade čine
Noć bijelu i kvadratnu.
Serafini i cigani
Na harmonike sviraju.
_ Majko moja kada umrem
daj gospodi to na znanje.
Pa od juga ka sjeveru
Šalji telegrame plave.
Sedam krvi I jauka,
Sedam dvostrukih makova
Lome stakla neprozirna
U opskurnim salonima.
Puno ruku odsječenih
I krunica od cvjetova,
Sa obala ko zna kojih
More zvoni zakletvama.
Zalupilo nebo vrata
Oporom rumoru sume,
Dok su svjetla zazivala
Kroz visoke koridore.

ROMANCA CRNE TUGE

za Josea Navarra Parda


Pijucima svojim pijetli
kljucajući traže zoru,
kada s mračnog brda u dol
slazi Soledad Montoya.
Bakar žuti njene puti
na konja i na noć vonja.
Dva nakovnja žarna, grudi,
cvile pjesme nesputane.
-Soledad, koga li tražiš
samosama u to doba?
-Tražim, štono hoću, tražim
i zar to je briga tvoja?
tražim ono što izgubih,
radost svoju, sebe samu.
-Soledad, o ljuta rano,
konjić sad se usplahiri,
najzad stigne sve do mora,
i odnese njega voda.
-Ne spominji meni mora,
jerbo crna tuga niče
među granjem maslinika,
pod šumorom njina lišća.
-Soledad, o muko živa!
Glema l' je patnja tvoja!
Suze roniš, sok limunov
od nade i usta gorak.
-Ah tugujem tešku tugu,
hodam izbom ko mahnita,
pletenice po tlu vućem
od ognjišta do kreveta.
Jadna ja! uglju nalik
put mi tavni i odjeća!
Joj, laneno ruho moje!
Joj, makova bedra moja!
-O Soledad, okupaj se
na ševinu bistru vrelu,
uspokoji srce svoje,
o Soledad Montoya!

U dolini rijeke pjeva,
trak od neba i od hvoja.
Cvjetovima misirača
nova svjetlost sebe kruni.
Oh ciganska teška tugo!
tugo čista i sveđ sama,
tugo toka tajnovitog
i dalekog praskozorja!


I još jedan prevod


ROMANSA CRNE TUGE


Trnokopima pijetlovi
Tražili su gdje je zora,
Kada je niz mračno brdo
Sisla Soledad Montoja.
Njena put bakreno zlatna
Na konja i sjenu vonja.
Pjesmu ječe njene grudi
Usijana dva nakovnja.
_ Soledad za kime tragaš
bez pratnje u ove sate?
_ Za kim tragam ja da tragam
reci: šta je važno za te?
Dođoh tražit to što tražim ,
Svoju radost, sebe samu.
_ O Soledad mojih tuga,
konj koji se razuzdao
I dospio sve do mora
Potonut će sred valova.
_ Ne podsjećaj me na more
jer se crna tuga ova
rađa usred maslinjaka
ispod rumora listova.
_ O Soledad kako patis!
Duboka je tuga tvoja!
Plačeš sok limuna gorak
Od usana i čekanja.
_ Prevelika moja tuga!
Trčim kućom kao luda.
Po tlu vučem pletenice
Od kuhinje do ložnice.
Kakva tuga! Crn prah pade
Po mom tijelu i odjeci.
Aj, kosulje moje bijele!
Aj, bedra od divljeg maka!
Soledad okupaj tijelo
Vodom ševa i šeboja
Pusti srce da utone
U mir Soledad Montoja.

U dolini pjeva rijeka
Trak od neba i listova.
Nadošla se svjetlost kruni
Bundevinim cvjetovima.
O ciganska tugo crna!
Tugo cista usamljena.
Tugo skrivenog kanjona
I dalekog prosvitanja.

KASIDA O LEŽEĆOJ ŽENI

Vidjeti te golu to je sjetiti se zemlje.
Uravnane zemlje, konjima utabane.
Zemlje bez ijedne sitine, čista oblika
zatvorena budućnosti: međe srebrne.

Vidjeti te golu to je shvatiti pohlepu
kiše, što slabašnu stabljiku traži
il groznicu mora lica beskrajna
što ne nalazi luči tvoga obraza.

Krv će zvoniti ložnicama
i doće će s mačem munjevitim,
al ti nećeš znati gdje se sakriva
srce krastače ili ljubica.

Tvoje njedro je borba korijena,
tvoje su usne zora bez obrisa.
Pod toplim ružama postelje
mrtvi jecaju, čekaju svoj red.

STRELCI



Tamni strelci
približuju se Sevilji.

Gvadalkivir otvoren.

Sa velikim sivim šeširima,
u crnim, starim ogrtačima.

Jao, Gvadalkivir !

Dolaze iz dalekih
zemalja tuge.

Gvadalkivir otvoren.

I idu lavirintu.

Ljubav, staklo i kamen
Jao, Gvadalkivir !

SONET

Strah me da ne bih izgubio čudo
tvojih očiju kipa i naglasak
koji mi noću postavlja na lice
samotnu ružu tvojega disanja.

Strah me da ne bih bio na obali
deblo bez grana, a najviše strepim
da ne ostanem bez cveta i mesa
i bez gline za crva mojih muka.

Ako ti jesi moje blago tajno,
ako si križ mog okupanog bola
ako sam ja pas tvojega gospodstva,

Nedaj da gubim što sam zaslužio
i daj ukrasi vode svoje reke
lišćem od moje jeseni bezumne.

VEČE


Kišan suton u sivilu zgaslom,
a sve i dalje teče.
Drveće suvo.
Samotna soba.
Neotvorena knjiga
i slike drevne...

Izvire tuga iz nameštaja
i moje duše.
Za mene
priroda možda nema
kristalne grudi čedne.

I boli me rana srca
i rana duše.
I kad nešto reknem,
u vazduhu mi reči,
ko pluta vodom, lebde.

Zbog tvojih očiju snosim
zlo koje me peče,
tugu koja će doći
i tugu koja beše.

Kišan suton u sivilu zgaslom,
a sve i dalje teče.

PLES

Carmen pleše
ulicama Seville.
Bijela joj je kosa
i blistave zjene.

Devojčice,
zatvarajte zavjese!

Glavom joj se svija
žuta zmija,
i ona plešuć sanja
o draganima prošlih dana.

Devojčice,
zatvarajte zavjese!

Ulice su puste
i u dnu se slute
srca andaluška
štono stare bodlje traže.

Devojčice,
zatvarajte zavjese!

SUSRET


Ni ti ni ja
nismo u mogućnosti
da se susretnemo.
Ti...zbog onog što već znaš.
Ja sam je toliko voleo!
Idi ovom uličicom.
Na rukama
imam
rupe od čavala.
Zar ne vidiš
kako krvarim?
Nikad ne gledaj natrag,
idi polako
i moli se kao i ja
svetom Gajetanu,
jer ni ti ni ja
nismo u mogućnosti
da se susretnemo.

RASKRŠĆE

Istočni vetar,
svetiljka
i bodež
u srcu.
Ulica
titra,
kao žica
napeta,
titra,
kao stršljen golemi.
Sa svih strana
vidim
bodež
u srcu.

PREDEO

Dolina
pod bremenom maslinjaka
kao lepeza
širi se i sklapa.
Nad maslinama
razdrta nebesa
i sive kiše
prvih hladnih zvezda.
Crn tršćak drhće
kraj usnule reke.
Zrak mrk i nakovrdžan.
Maslinjak polegao,
pritisnut lelekom.
U mraku
zarobljena jata crnih ptica
dugačkim repovima mašu.

ПОГЛЕДАХ ТИ ОЧИ

Погледах ти очи
мислећи на твоју душу.
Бео олеандер.

Погледах ти очи
мислећи на твоја уста.
Румен олеандер.

Погледах ти очи -
била си мртва.
Црн олеандер.

РОМАНСА МЕСЕЧАРКА


Зелено, волим те, зелено.
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.
Опасана сенком
она сања на веранди,
зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
Зелено, волим те, зелено!
Под луном Циганком
ствари пиље у њу
а она их не види.

Зелено, волим те, зелено!
Велике звезде од иња
долазе са рибом сенке
што отвара пут зори.
Смоква трља ветар
кором својих грана,
а брег, мачак лупеж,
јежи своје љуте агаве.
Али ко ће доћи? О одакле?
Она чека на балкону,
зелене пути, косе зелене,
сањајући горко море.

- Куме, даћу ти
коња за кућу,
седло за њено огледало,
ноћ за њен огртач.
Куме, долазим крварећи
из Кабриних кланаца.

- Кад бих могао, младићу
лако би се нагодили.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Куме, хоћу да умрем
пристојно у својој постељи
од челика и, ако је могуће,
са холандским чаршавима.
Зар не видиш моју рану
од груди до грла?

- Триста црвених ружа
покривају твој бели грудњак.
Крв ти вири и мирише
око појаса.
Али ја више нисам ја
нити је мој дом више мој.

- Пустите ме бар
на високе веранде;
пустите ме да се попнем!
Пустите ме на зелене веранде.
Верандице месечеве,
где капље вода.

Већ се пењу два кума
на високе веранде
остављајући траг крви.
Остављајући траг суза.
Дрхтали су кровови,
фењерчићи од лима.
Хиљаду стаклених дефова
рањавало је зору.

Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
два кума су се попела.
Широк ветар остављао је
у устима чудан укус
жучи, ментола и босиљка.

- Куме, где је, реци ми,
где је твоје горко девојче?
- Колико пута те је чекала
свежа лица, црне косе,
на тој зеленој веранди.

Над огледалом бунара
Циганка се њиха.
Зелене пути, косе зелене,
са очима од хладног сребра.
месечев сталактит од леда
држи је над водом.
Ноћ је постала интимна
као мали трг.

Пијани су жандари
лупали на врата.
Зелено, волим те, зелено!
Зелен ветар, зелене гране.
Брод на мору
и коњ у планини.

ОСВИТ

Моје потиштено срце
наслућује пре свитања
горчину својих љубави
и сан свих растојања.

Јутарња светлост носи
расаднике пуне жала
и безоку патњу која
у средишту душе сања.

велика гробница ноћи
диже своја црна платна
да прекрије с даном
површја силна звездана.

Шта ћу сред ових поља
купећи гнезда и грања,
изгубљен од праскозорја
и с душом пуном мрака?

шта ћу кад твоје су очи
мртве за светла јасна,
кад плот ми сазнати неће
топлину твојега даха!

Што те заувек изгубих
у чистом смирају дана?
Моја су прса сад мрзла
као звезда без пламсаја.

МАДРИГАЛ

Гледао сам твоје очи
кад беше ти душа млада.
Твоје ме стискаху руке
и пољубац ми даде тада.

(Часовници истим ритмом звоне,
и ноћи крију исте звезде оне.)

И отвори се срце моје,
цвет под небом што пупа,
латице раскалашене
и повесма снова пуна.

(Часовници истим ритмом звоне,
и ноћи крију исте звезде оне.)

Ја кренух својим путем,
не знајући да те љубљах.
Не знам какве су ти очи,
твоја коса, нити твоје рука,
ал' на челу ми још гори
предивни лептир пољупца.

(Часовници истим ритмом звоне,
и ноћи крију исте звезде оне.)

ДА МИ СЕ РУКЕ ОЛИСТАЈУ

Изговарам твоје име
у ноћној помрчини,
када се звезде спусте
да пију на месечини
и када спавају гране
са листовима скритим.
Тад осетим да тонем
у страсти и музици.
Сат сулуди што пева
часове који су били.

Изговарам твоје име
у овој ноћној тмини,
и име ми се тад твоје
даље нег' икад чини.
Даље од свих блиставих звезда,
болније од благе кише што киши.

Да ли ћу да те волим
као и онда? Шта скриви
жалосно срце моје?
Кад облак мре у висини
какав ме занос чека?
Чист, миран да л' ће бити?
Да ми се руке олистају
на сјајној месечини!

ЖЕЉА

Само твоје топло срце,
и ништа више.
Мој рај је поље
без славуја
и лире,
с једном скромном реком
и маленим језером.
Без оструге ветра
у гранама,
без звезде што би хтела
лишће бити.
Голема светлост
која би била
варница
друге светлости,
у неком пољу
скрушених погледа.
Чисти починак
и тамо пољуби наши,
звонки младежи јеке
растворили би се
у даљини.
И твоје топло срце,
и ништа више.