LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Bajka o

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:53 pm

ZLATNA JABUKA

Jednom su bogovi priredili zabavu na planini Olimpu. Svi su bili pozvani, osim boginje svađe. Nju nisu zvali, jer je uvek izazivalia nevolje. Ali je ona čula za zabavu i smislila vrlo lukavu osvetu, zato što je nisu pozvali. Bacila je među goste na zabavi zlatnu jabuku, na kojok je pisalo: "Najlepšoj". Odmah je nastala gužva, jer je svaka boginja smatrala da baš ona treba da dobije tu jabuku, dok na kraju nisu ostale tri boginje da se i dalje prepiru oko toga koja je najlepša. Hera, vrhovna boginja, Afrodita, boginja ljubavi i Atina, boginja mudrosti.

Niko nije mogao da odluči kojoj bi trebalo da pripadne jabuka i među njihovim pristalicama počeše da izbijaju svađe. Najzad progovori Zevs, kralj bogova: "Kako mi ne možemo da odlučimo koja je najlepša, moraćemo to da prepustimo nekom smrtniku da odluči. Potražite napolju nekog coveka i neka on bude sudija". Tako se dogodilo da su jednog pastira, koji se zvao Paris, iz popodnevnog dremeža trgle tri prelepe žene. Dale su mu zlatnu jabuku i rekle mu da je preda najlepšoj. On je začuđeno gledao, dok su mu boginje prilazile, jedna po jedna.
"Ja sam Hera", šapnu mu prva. "Izaberi mene i učiniću te najmoćnijm čovekom na zemlji".
"Ja sam Atina", tiho mu reče druga. "Izaberi mene, pa ću ti podariti bezgraničnu mudrost".
"Ja sam Afrodita", šaputala je treća. "Izaberi mene i najlepša žena na svetu biće tvoja".
Paris dade jabuku Afroditi i boginje nestadoše. Izbor je bio rešen. Posle nekog vremena Paris je otišao u Spartu i tamo sreo Jelenu, ženu kralja Menelaja. Za njega je ona bila najlepša žena na svetu i on ju je oteo i poveo u Troju.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:53 pm

LJUTI PAPAGAJ

"Pgledaj," reče otac kćerčici, dok su zajedno razgledali zoološki vrt.
"Vidi, ovo je papagaj!"
Nena je gledala, razrogacivši oči, šarenu pticu, koja je stajala na prečki. Nešto tako lepo još nikad nije videla. "Samo, kljun joj je kriv. Zar ti se ne čini da je tako, tata?" upitala je oca.

A znate šta se onda dogodilo? Odjednom je cula kreštavi glas:
"Misliš da je to ružno , dete, a ti i nemaš kljun. Sve što imaš to su te strašne duge tanke noge, ha, ha , ha!"
Nemate pojma kako je to uplašilo malu Nenu... Pripila se uz oca, koji joj je pričao da papagaji mogu da govore i da se ljute, ako im neko kaže da nisu lepi. Papagaj je ptica koja može da govori i da se ljuti, a to Nina nije znala. Njoj je ta ptica bila odvratna i ona je poželela da odmah idu kuci.

Tako Nina nije videla ništa od celog lepog zoološkog vrta, osim velikog šarenog ljutog papagaja.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:54 pm

TRI NEVALJALA MAJMUNA

U nekoj šumi u Africi raslo je neobično veliko drvo. Bilo je to zaista ogromno drvo s neobično debelim granama. Svi su ga zvali majmunsko drvo, jer su na njegovim granama živala tri majmuna: Flap, Flip i Flop. S njima su roditelji imali neobično mnogo muke, jer su sva trojica bili veoma nevaljali. Klimajući glavom, njihov otac je često govorio: "Zaista su nestašni momci." Međutim, njihova majka, nije mogla da se ne smeje njihovim nestašlucima.

Jednog dana sva trojica su nestali. Kad se nisu pojavili ni za vreme obroka, svi su majmuni postali vrlo zabrinuti.
Stoga se stari majmun, njihov otac, digao da ih potraži. Ugledao ih je posle dosta traženja. Uzviknuo je od iznenadenja: "Gle ti njih. Ko bi ikad pomislio da će se popeti samoj žirafi na vrat!"
Tada je žirafa prislonila glavu na obližnju granu da bi omogućila majmunima da se lakše popnu na drvo, a zatim je objasnila starom majmunu kako ih je našla na kupanju na reci zajedno sa slonovima. "Zamisli majko," dreknuo je posle Flap, jer on nije umeo da govori tiho, "kao je to bilo zabavno. Mi smo slonove vukli za uši a oni su nas prskali vodom." Flip je dodao: "A ja sam sedeo krokodilu na rep." Nije izostao ni Flop, koji je počeo da se hvali kako je bananama hranio nosoroga i kako su sva trojica jahala na žirafinom vratu. "Zaista divan dan!" kliktala su sva trojica majmunčića. Majka nije mogla da se ljuti na svoju decu, a stari majmun je samo gunđao: "Zaista nestašna deca!"
Posle su zahvalili žirafi na dobroti, dobro se najeli i zaspali na najbližoj grani.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:54 pm

Deset malih crnčića


Priča za razmišljanje i učenje primljena iz Svetlosti od čoveka u svetlosti
Ova knjiga je za decu, za mlade i za odrasle - za sve koji su otvoreni za moćnog Duha Života , za Boga , našeg Oca.

Uvod

Draga deco, poneko od vas zna pesmu o deset malih crnčića.
Sigurno se sećate: “Na početku je to deset malih crnčića. Jedan čini nešto što ne bi trebalo, a to onda ima za posledicu da ispada iz igre. Zatim, iz igre ispadne još jedan i onda ih je preostalo još samo osam.
A dalje se nastavlja ovako: Neko pogrešno ponašanje, neki uzrok, povlači za sobom posledicu. Jedan crnčić za drugim žanje ono što je posejao i onda ispada iz tog kruga od deset. Tako ih biva sve manje, dok konačno ne preostane samo još jedan koji na kraju počini neki prestup usled koga i on kao ii drugi, nestane, sa pozornice života.
Tužna priča, pomislio bi čovek ali, sva deca pevaju ovu pesmu sa radošću jer nakon svake strofe peva se refren u kojem se ponovo izgrađuje niz od deset malih crnčića, počev od jedan do deset, tako da su na kraju opet svi sjedinjeni.
Draga deco, u ovoj priči koju bih danas da vam ispričam, radi se o deset malih crnčića. Imali ona možda nečeg zajedničkog sa pesmom o kojoj je bilo reči? Na kraju, kada budete pročitali ili čuli ovu priču, moći ćete sami da odgovorite na ovo pitanje. Moj odgovor glasi: To je moguće. Jer sve što čujemo i vidimo ,sve što doživimo ima duboki smisao.

Mi ljudi trebalo bi sasvim postepeno da naučimo da život posmatramo sa raznih strana, a one će onda često dobiti na vrednosti i značaju.Tako i u ovoj dečjoj pesmi o deset malih crnčića stoji istina, duboko duhovno značenje. Ovo i mnogo toga još dolazi do izraza u ovoj priči.

Priču počinje jedan crnčić, kao u refrenu pesme.

Ono što govori moglo bi se zbivati svuda, ali zbog “crnčića” pretpostavljamo da nas vodi u Afriku.Tamo žive ljudi koji imaju tamnu boju kože.To je neophodno, i dobro zbog jakog sunčevog zračenja. Da si se ti,drago dete rodio u Africi i ti bi imao ovu lepu mrku boju kože bio bi dete-crnac.A pošto ova pesma peva o “malim crnčićima” i mi ćemo u ovoj priči govoriti o “malim crnčićima”.
Mali crnčići su deca. i ako ove reči primimo srcem, osetićemo da u tom malenom, u detetu takođe leži veličina, jačina i snaga.A kad se umesto”crnac”kaže”crnčić”, osećamo da se iza toga krije ljubav, da u tome leži nešto drago, milo.
Sva deca bez obzira na boju kože, jezik kojim govore i imena koja nose, sve jedno da li su mala ili velika, pripadaju velikom Bogu-Stvoritelju i njegova su deca. S tom svešću ulazimo sada u priču o deset malih crnčića.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:54 pm

Prva Zapovest

Jedno od dece zvalo se Bamba. Bamba je bio dečak koji se rado šetao. Nije ga dugo držalo jedno mesto.Kratko bi se zadržao i pošao dalje.Bamba nije imao nikakav određeni cilj. Kada bi ga upitali šta traži, nije mogao da odgovori. Išao bi tamo-amo i još nije znao da ga na to tera njegova duša.
Jednog jutra kad je Bamba opet za sobom ostavio ulice i puteve sela i ušao u svež vedar dan, reči seljaka koje je čuo u prolazu, pozdravi i slično, bile su mu još u svesti i odjekivale u njemu.
Idući tako mirno u susret Suncu koje je izlazilo, čije se svetlo moćno širilo na horizontu, čuo je višeglasni pev i zvuke ptica kako odzvanjaju poput simfonije.Videvši kako se fine cvati cvetova otvaraju za novi dan i osetivši kako se nežan jutarnji vazduh preliva preko njegovog lica, Bambino se srce na čudan način širilo. Jedna reč koja je još od ranog jutra odzvanjala u njemu, oblikovala se u njegovom unutarnjem i on ju je izgovorio: BOG.
Bamba zastade i sede. Još jednom izgovori sa strahopoštovanjem i pobožno, to moćno ime BOG.

Taj zvuk je ispunio njegovo srce; njegova duša se otvarala i odjednom je shvatio šta zaista hoće i kuda ga vuče.U ovom svetlom času svog života razumeo je i shvatio ono što do tada nije mogao da razume i shvati. On je sada znao da on, dečak Bamba, traži jedini večni život BOGA.
U Bambi, tom malom crnčiću, boravila je velika i zrela duša. Dotaknuta i podstaknuta snagama prirode i svetlosnim energijama novog dana njegova duša je postala vidljiva u čoveku Bambi.Bambina duhovna svest se otvorila i omogućila mu da jasnije spoznaje,da dublje oseća i življe oseti šta živi u njemu i oko njega.
Odjednom je osetio veliku ljubav koja mu je dotada bila potpuno strana.”O,da!” reče Bamba.”Duboko u svom srcu osećam tananu i nežnu ljubav. To je ljubav prema Bogu. Bio je potpuno tih neko vreme.” Da, to je tako”, reče.” Osećam u svom srcu da ljubim Boga “. A pošto Ga ljubim, to me podseća da sam tu radi Njega. Da, hteo bih Njemu da posvetim svoj život.”
Bamba se setio svojih roditelja i pade mu na pamet: “ Moji roditelji su me učili da se molim najmanje dva puta dnevno.” Prodrma glavu i reče samome sebi: “ Dobro je moliti se .Ali mi više nije dovoljno da se samo molim. Moje srce počinje da voli. Onda ne mogu ostati neaktivan. Ja hoću da učinim nešto za Boga. Ali šta? Šta mogu ja, malo dete da učinim za ovog velikog Boga-Stvoritelja?”
Bamba pogleda oko sebe. U ovom jutarnjem času dotakne ga divota Božja.Video ju je u svemu što ga okružuje i iz njega provali slavljenje Boga.Hteo je da se približi ovom velikom moćnom Bogu koji je život i krasota u svemu. Ali kako je to moguće?
Duboko u Bambinom srcu širila se sve više ljubav prema Bogu. Pustio je da u svet njegovih osećaja i unjegovu dušu teku struje srca. Jasno je osećao da uopšte nije moguće sam doći do Boga. Odjednom je znao i to saznanje bilo je za njega istina : Doći do Boga znači doći do Boga preko svog bližnjeg. Znao je: svi ljudi su deca Božja a On je njihov Večni Otac.
Bamba ustade i produži putem. Naučio je veoma brzo da obraća pažnju na glas svog srca i da sluša samo taj glas. Glas srca bili su tanani osećaji i osećanja njegovog srca koji su se sve jasnije oblikovali u misli. Bamba je osećao i osećao i mislio i mislio i osetio je u sebi mudrost Božju.
Poće podnevna vrućina. Zamori se i potraži mestašce u hladovini. Pošto beše uzeo malo hrane i napio se izvorske vode, zaspa.
Kad se probudio bi mu jasno da je sanjao. Bog, večna snaga, hteo je i ovim snom nešto da mu kaže. Pokazao mu je da je velika zajednica jedinstvo u Bogu i shvatio je. Tek kada su svi ljudi saglasni u tome da hoće da žive u Bogu i za Boga, tek tada život na zemlji ima smisla. Shvatio je u snu: zajednica može Bogu više da pomogne nego pojedinac. Sanjao je o putovanju kroz Afriku na kojem je bio sreo još deset malih crnčića.Video je u snu da su oni zajedno jaki. Slike iz sna pokazale su mu takođe da svi oni imaju nešto zajedničko, jedan zajednički zadatak koji im je nalagao da idu svetom kako bi sretali ljude koji u svom unutarnjem isto tako traže Boga,večni Život i spremni su da započnu život po njegovim zapovestima.
Polako su te slike iz sna bledele a spoznaje su ostale. Bamba je sada znao šta ga je stalno teralo da putuje. Bila je to njegova duša koja je htela da ide putem ka Bogu.
Pomisli: “ Šta može pojedinac sam? Prokrstariću kontinent na kojem živim.Uskoro će se tu naći i drugi crnčići koji imaju istu želju kao i ja da se približe Bogu i da Bogu služe.”
Osnažen u unutarnjem i snagom odlučnosti pođe Bamba opet na put s poverenjem u Boga koji sve usmerava.
Puno se molio i obraćao i dalje pažnju na one fine osećaje i osećanja u svom unutarnjem.Govorio je životinjama, biljkama,a i kamenju; hvalio je i slavio Boga-Stvoritelja, Svetlost u svemu i mnogo toga je spoznao. Spoznao je pre svega da Bog, Život neprestano daje. Sažeo je to u reči: život je davanje.Osetio je da ovaj život koji daje jeste ljubav, koja ispunjava njegovo srce i znao je da je ova ljubav Bog.

Sve dok se Bamba zadržavao u prirodi među biljkama, životinjama i kamenjem, budući povezan sa njima, i sve dok je u zemaljskom carstvu u vodi,u vazduhu,u širokom nebeskom svodu, u Suncu, u Mesecu i u zvezdama gledao Boga, svetlost i ljubav koja daje, sve je bilo dobro. Bamba se osećao u jedinstvu sa svim ovim oblicima stvaranja.
Bio je to lep život, lagan, slobodan i bez velikih problema.Bamba je bio zadovoljan i smiren i već se uveče radovao narednom danu. Sada je imao unutarnju vezu sa Bogom čiji Duh je u svemu. Sebe je sve više shvatao kao dete,kao sina ovog moćnog Boga-Stvoritelja.
Ali Bambin put vodio je opet ka ljudima, a tamo su neke stvari bile malo drugačije. Ljudi su mnogo mislili i nikad nisu bili zadovoljni onim što imaju.Uvek su hteli više.Hteli su sve samo za sebe, kako bi bili bogatiji, jači i bolji, pametniji i moćniji nego njihov bližnji . Stoga nisu ni izgovarali ono što stvarno misle.Lagali su kako bi prevarili bližnjeg i stekli neku korist za sebe.
Bamba je doživeo zavist, pohlepu, zlovolju, neprijateljstvo, osvetoljubivost. Primetio je da ljudi nisu često jedni za druge, već jedni protiv drugih. Jedan bi vršio pritisak na drugog da ovaj čini ono što on hoće. Mnogi su bili usmereni na uzimanje,a ne na davanje. Svako je mislio: “ Za mene! Za mene! Za mene! “ I Ja, ja, ja, samo ja! “ A kako je bližnjem pri tom, mnogima je bilo svejedno. Bamba je shvatio da je sve ovo usmereno protiv Boga ljubavi, da je čovek od svog “ja”, od svog negativnog napravio lažnog Boga i da u svojim mislima i postupcima služi njemu umesto Bogu-Večnome.
Bamba je odlučio da tako više ne misli i ne živi .Ali čim bi se našao među ljudima i sa njima razgovarao, sa njima radio i živeo, morao je da konstatuje da ni on sam još nije slobodan od zavisti, pretvaranja i pohlepe.
Bamba, koji se odlučio da služi Bogu, toj ljubavi koja nesebično daje i da o njemu svedoči, uplašio se kada je i na sebi primetio toliko toga negativnog, ljudskog. U molitvi se sve više poveravao Bogu, svom večnom Ocu, molio Ga za oproštaj i trudio se da otkloni svoje greške i da ih više ne ponavlja.
Iz svih svojih iskustava, kako sa samim sobom tako i sa drugima, bivalo mu je sve jasnije šta mu posebno leži na srcu u njegovom zemaljskom životu, njegov zadatak. Bamba, prvi crnčić, otvorio se kako bi glasnik Božji živeo i poučavao Prvu Zapovest, koja shodno smislu glasi:

Ja Sam Gospod, tvoj Bog. Nemoj imati drugih bogova osim Mene.
Pod drugim bogovima Bamba je podrazumevao svet želja koji nas pritiska, ljudsko htenje; na primer želja i težnja da se stekne moć nad drugima,da se stekne bogatstvo i ugled kako bismo mogli drugima da naređujemo; želja da ljude držimo kao robove i da ih tlačimo.”Ja” bogu isto tako služimo kad nekom laži hoćemo da steknemo ugled, kada loše govorimo o drugima ne bi li same sebe prikazali u lepšem svetlu.To se protivi Prvoj Zapovesti, jer sve su to lažni bogovi ljudskoga “ja”.To je htenje da se bude neko i nešto i da se poseduje.
Misli su snage.Niske misli; usmerene protiv božanske ljubavi koja daje a time i protiv bližnjeg, jesu negativne snage, to su energije koje se izgrađuju i zgušnjavaju u oblike. One se sakupljaju i postaju nalik nevidljivim prikazama, takoreći misaonim bićima koja sebe stavljaju iznad velikog Boga ljubavi.

Bamba reče sebi : “ Ne može se dva gospodara služiti, ili služimo pravom Bogu, ili služimo svojim lažnim bogovima. Ko želi da služi pravom Bogu, taj ide putem samospoznaje i ostvarivanja zapovesti Božjih da bi pronašao put do ispunjavanja zapovesti života, glavne zapovesti ljubavi. Svi drugi putevi vode u spoljašnje, u ljudsko i čine da se čovek nasuče na obalu. One ga odvode u lavirint iz kojeg se teško pronalazi izlaz.”
Bamba je osetio sasvim jasno: Samo preko samospoznaje i ostvarivanja čovek nalazi put do samog sebe, u svoje unutarnje, gde boravi božansko.Tako je put prema srcu Božjem istovremeno put u sopstveno unutarnje, njega svako mora pronaći sam i njime sam ići.Onaj ko je taj put pronašao može pomagati svojim bližnjima na njihovom putu.

Bamba pođe dalje. Znao je da iz dana u dan, iz časa u čas mora još mnogo da nauči i na samom sebi prepozna i očisti, kako bi postao mudar učitelj. I reče sebi samome: “ Bamba, pre no što drugome daš duhovne pouke, moraš i sam da najpre ostvariš ono što predaješ dalje.To je pravi i stvarni učitelj , a to je i ispravno učenje i ispravan put.”To zadade sebi i toga se držao.

Na putovanju Bamba je govorio životinjama i cveću. Naučio je takoreći govor životinja i biljaka tako što se uživljavao u njih i, svojim tananim osećajima predavao se njihovim finim nežnim osećanjima.Tako je živeo u miru i prijateljstvu sa životinjama, sa cvećem, kamenjem, vodom, zemljom, sa Suncem, Mesecom i zvezdama.Tako nikad nije bio sam ni usamljen.
Ono što je Bamba spoznao kod samog sebe,o tome bi razmislio ili glasno izgovorio.U dubokoj molitvi predavao bi to u toku dana Bogu, svom i našem Ocu. U svemu bi se okretao Njemu. Na predivan način pomagao bi mu nebeski Otac da dođe do prave spoznaje. Bamba je naučio da donosi jasne odluke i da sledi svoju unutarnju spoznaju. Spoznao je takođe da istinski Bog dopušta ljudima slobodu volje.
Bog,Večni, onaj Pravi, ne okreće se ni od jednog čoveka. Samo lažni bogovi okreću se brzo od neposlušnih. Te lažne bogove prepoznaćemo po tome što sebi stvaraju oponašatelje, što uvode rituale i dogme a i često se drže običaja i navika. Ali Bog je sloboda.On tako nešto nije stavio u ljudska srca.On želi da Ga svi ljudi pronađu u sopstvenom srcu, duboko u svojoj duši.
Bamba pomisli i izgovori glasno sam za sebe: “ Važno je za sve nas, da pored pravog Boga ne bude mesta i za lažne bogove.” To je shvatio Bamba, tome je težio iz dana u dan i toga se pridržavao. Ovaj životni stav činio ga je srećnim i radosnim.
Kada bi dolazio ljudima da živi nekoliko dana sa njima i da radom svojih ruku zaradi svoj hleb, nabavi stvari za svakodnevne potrebe, pokazalo bi se da li je Bamba bio veran svojim spoznajama i svojim dobrim namerama.Jer tada bi do njega došlo poneko iskušenje.Ono što bi u svom unutarnjem spoznao i smatrao dobrim i ispravnim,a za šta se i sam odlučio, da to čini i da se toga pridržava, sve to bi sada bilo stavljeno na probu.
Bamba je stalno morao da se odlučuje, kao i svaki čovek koji ozbiljno shvata zadatke svojih zemaljskih dana.On ne bi uvek donosio ispravnu odluku, ali bi se u njemu javio tup osećaj, i njegova svest bi proradila. Postojao bi zaista radostan iznutra tek kada bi očistio svoje greške i ponovo razmislio o svojim principima, o božanskim Zapovestima i o svom zadatku. Ljubav prema Bogu pomogla mu je da savlada ove teškoće

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:54 pm

Druga Zapovest

Prvi glasnik Božji išao je dalje. Na ovom putovanju vežbao se vredno u spoznaji i savladavanju onog negativnog, ljudskog i u ostvarivanju Božjih Zapovesti.Tako je stekao unutarnju mudrost.Potpuno se predao Bogu i marširao dalje svestan da će pronaći novu decu koja osećaju i misle slično kao on.Verovao je da će ih sresti u pravo vreme.
Jednog dana sreo ga je drugi crnčić. Radosno je oslovio Bambu i rekao mu: “ Kuda ideš tako sam? Ako nemaš ništa protiv pratio bih te deo puta.”
Bamba, koji je u srcu bio ispunjen Bogom, odgovorio mu je i postavio niz pitanja: “ Zašto putuješ ?” “Šta tražiš ? “ “ Koji cilj imaš?” Ovaj drugi odgovori spremno; i tek što su prešli deo puta zajedno izgovorena je ona odlučujuća reč, to sveto ime, BOG.
Brzo se ispostavilo da je taj novi saputnik, na jednom sasvim drugom putu, isto tako pronašao put do Boga. Oboje je odmah osetilo unutarnju povezanost. Svaki je znao o čemu onaj drugi govori mogli bismo reći, govorili su istim jezikom. Na odlučujuće pitanje “ Da li si za Boga ? “odgovor je došao sam po sebi. Tako je Bamba mogao da govori o drugim bitnim tačkama: “ Reci mi o kojoj zapovesti govoriš?” “Koje mišljenje zastupaš ?”
Oči drugog crnčića zasijaše i on reče :” Moje ime je Brusvalin, glasnik Božji, reći ću sada Drugu Zapovest koja po smislu glasi:
Samo Bogu pripada čast! Kada govoriš o Bogu, svom Gospodu; onda govori sa strahopoštovanjem i poštovanjem o Svevišnjem, jer Bog je svemoćan, On je večni život koji služi svim oblicima života.
Večni je Davalac.On daje i daje i ništa ne uzima od Svoje dece. Ovaj Večni je naš nebeski Otac. Pošto je On beskrajna, večna ljubav koja je obuhvatila moje srce, ja sam kao glasnik Božji na putovanju zato da bih poučavao svoje bližnje, kako bi oni konačno prestali da kaljaju to sveto Ime pogrdnim rečima i da hule na njega.Da bi prestali na taj način da zloupotrebljavaju njegovo sveto ime, i odaju čast niskom”ja”. Bogu jedino pripadaju čast,slava i hvala.To ja donosim u svet “.
Bamba reče: “ Brusvaline, ti si moj brat po Božjoj slici i prilici.Ako želiš kreni sa mnom i puno toga ćeš doživeti, jer ja sam glasnik Božji za Prvu Zapovest.”
Ovo dvoje dece pogledaše jedan drugog, pružiše ruke jedan drugome i pokloniše se pred večnim Sve-Jednim, koji je obuhvatio njihova srca i kojem su služili.
Krenuše zajedno dalje.Pustili su da ih vodi unutarnje svetlo koje su sledili. Iz dana u dan ostvarivali su ono što im je dan pokazao.
Pošto su obojica imali isti cilj, isti zadatak i isti put, razumeli su dobro jedan drugog. Razmenjivali su mišljenja o svojim spoznajama i iskustvima. Delili su jedan sa drugim kako hranu tako i radost i patnju. Morali su da izdrže i slične unutarnje borbe kada bi se ponovo javljale ljudske greške.
Na putu ka Bogu, spoznali su, mnogo brže se napreduje kada čovek ne ide sam. U zajedničkom životu sa drugim čovek bolje spoznaje sopstvene ljudske slabosti i nalazi pomoć u savladavanju tih slabosti i grešaka.
Ovo dvoje prijatelja spoznalo je mnogo toga i rešili su zajednički neke teškoće. Kada bi imali jedan drugom nešto da prigovore ili da zamere i kada bi se jedan naljutio na drugog, znali su: kod obojice je postojala ista greška. Dakle, svaki bi očistio svoje i preduzeo da se menja. Zatim su snažili jedan drugoga opet u pozitivnome i pomagali jedan drugom u ostvarivanju.
Što su više odlagali ono ljudsko, češće su sretali ljude kojima su mogli da donesu poruke života, Prvu i Drugu Zapovest.
Draga deco, naša priča bi bila veoma duga kada bismo detaljno govorili o životu ove dvojice, a i o životu ostalih crnćića. Morate znati: zemaljski dani postaće zaista interesantni, živi i uzbudljivi, tek kada se čovek potrudi da se stvarno približi Bogu, tj. da spoznate Božje zapovesti sprovodi u delo. Stoga ni Bamba ni Brusvalin nisu morali da se žale na dosadu.
Za one meðu vama koji sve ovo ne mogu da zamisle, imam jedan predlog: Jednostavno probajte to sami.
_________________

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:54 pm

Treća Zapovest

Išlo se preko polja, šuma i sela. U svojim srcima Bamba i Brusvalin znali su da će ih sresti treći Božji glasnik. Tako i bi. Sreli su trećeg crnčića. I ovaj je bio dotaknut od Boga-Stvoritelja i postavio je pitanje da li bi smeo da pođe zajedno sa Bambom i Brusvalinom.
Bamba je opet postavio odlučujuća pitanja o cilju i o Bogu. A onda upita:”Reci mi koju Zapovest ti zastupaš?”
Ne razmišljajući, dete reče:”Ja se zovem Blumlin i zastupam Treću Zapovest:
Svetkuj Sabat, praznik

Treća Zapovest glasi da svi ljudi tokom šest radnih dana treba da ispunjavaju zakon “Moli se i radi”. Sedmog dana treba da se odmaraju, da bi se ispunili novom snagom, novom energijom, da pođu u tišinu, jer Bog boravi u tišini. Tamo treba da Ga obožavaju, da Ga hvale, odaju Mu čast i slave Ga.
Nakon jedne napete radne nedelje dolazi,dakle, sedmi dan, dan mirovanja i tišine. Osim toga, poučavam o tome da u svemu treba poštovati Boga, pa tako i u carstvima prirode. Zato je upravo sedmi dan predviđen za šetnje u prirodi da bi se dokučio život kao celina: Bog je u svemu i On je sveprisutan.”
Draga deco, mi dan mirovanja zovemo nedelja. U drugim religijama, to može biti i petak i subota. Svejedno koji dan izmemo - sedmica bi uvek trebalo da ima jedan dan tišine. Svaki čovek trebao bi svakog dana da crpi iz Božje svemoći i ljubavi. No, taj jedan dan mirovanja, dan tišine, jeste dan poniranja u unutarnje.Tog dana čovek sve više treba da postaje svestan da je on sam hram Božji i da Bog boravi u njemu. Tako se on priprema za novu, radnu nedelju.
Blumlin reće dalje: “Ono ćemu ja poučavam u Trećoj Zapovesti jeste i to da treba paziti na unutarnji mir i tišinu i ulaziti u hram unutarnjeg.”
Bamba i Brusvalin slušali su Blumlina veoma pažljivo i govorili su sa uverenjem:”Ako hoćeš, pođi sa nama.”

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:55 pm

Četvrta Zapovest

Blumlin je pošao sa njima i ova tri crnčića išla su zajedno. Uskoro ih srete četvrti. Bamba je opet postavljao svoja pitanja. Odgovori su pokazali da je i ovaj spreman i da je i on iskusio Božje vođstvo u svome životu. Četvrti crnčić predstavio se imenom Brasva i reče: “Ja zastupam Četvrtu Zapovest:

“Poštuj oca i majku.”
Brusvalin upita:”Kako ti poučavaš ovu Zapovest?”

“Poučavam ovako” reče Brasva: “Nema slučajnosti u životu. Shvati: Bog je svakom detetu dao njegove zemaljske roditelje da bi se brinuli o svom detetu. Nebeski Otac je u njihovu nadležnost stavio da ga štite i budu mu uzor, jer ono treba da savlada svoj život na Zemlji kao dobar Bogo-savestan čovek. Roditelji su velika braća i sestre tog deteta i oni su ve odavno sakupili iskustva na Zemlji i zato mogu da pomažu to dete koje raste. Takođe je moguće da roditelji i dete budu vođeni zajedno kako bi na Zemlji ispunili neki nalog Boga.
Brasva reče dalje:”Osim toga, ja učim decu i tome da u njihovim zemaljskim roditeljima isto kao i u njima živi Bog i da su svi u Večnim Nebesima braća i sestre, deca jednog, večnog nebeskog Oca.
Često je slučaj da su duše roditelja i dece u nekom drugom životu na Zemlji kao ljudi već imali nešto jedno sa drugima.Ako iz tih nekadašnjih zemaljskih dana između njih postoji dug, onda bi oni trebalo to da očiste jedno sa drugim u ovom životu na Zemlji.
Poučavam takođe da ljudi ne bivaju slučajno dovedeni jedni sa drugima, već preko nevidljivih vrpci koje ih povezuju, jer Bog vodi svakog čoveka i svaku dušu onako kako je to dobro za tu dušu i tog čoveka.U prvom redu, Večni se seća duše a tek onda čoveka, jer duša nosi večni život.Duboko u duši jeste ono čisto, jeste Bog i biće u Bogu.
Ja, dakle, učim decu, a i odrasle da se međusobno poštuju i da jedni druge nesebično ljube.Deca treba svoje roditelje-kao i sve svoje bližnje-da poštuju i cene.”
Brasva reče dalje, dok su mu oči svetlucale: “Bog deluje kroz dobre roditeljekoji se pridržavaju zapovesti Večnoga. Bez Boga ništa ne bi postojalo, jer Bog je sve u svemu. On je u našoj duši i u svakoj ćeliji našeg tela. Bog je u svakome od nas. On je za svako duhovno Biće, za svaku dušu, i za svakog čoveka i Otac i Majka. On je Otac-Majka Bog.”
“Ura”! povikaše tri mala crnčića.”Ako hočeš, ostani sa nama i pođimo zajedno u svet.”
I Brasva pođe sa njima. Osetiše snagu koja se zasnivala na tome što je nekoliko - sada već četvoro ljudi sa istim ciljem i istim zadatkom - išlo istim putem.
Zajedno su bili jaki, a Duh Božji, Duh našeg večnog Oca bio je sa njima.Služili su Bogu, večnom zakonu ljubavi, a Bog, večni zakon ljubavi pripremao im je put. Njegova svetlost isounjavala ih je i zračila je kroz njih svetlucajući na njihovom putu.
Kako je svako od njih preko samospoznaje, ostvarivanja i ispunjavanja Božanskog zakona dobijao sve više svetlosti i snage, tako je i Bog mogao bolje da deluje kroz njih. Išli su po bespuću i svaki dan im je donosio nove zadatke koje su ispunjavali.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:55 pm

Peta Zapovest

Uskoro sretoše petog crnčića. Bamba opet reče svoju lozinku. Peti crnčić klimnu glavom, pogleda četvoricu braće, dok su mu oči svetlucale i reče:”Već sam čekao na vas. Ja sam Balvin i zastupam Petu Božju Zapovest:

Ne ubij.

Ja poučavam ovako: ljudi, veliki i mali, poštujte život, svejedno u kom obliku vam se pokazuje, u ljudima, životinjama, biljkama i kamenju - u svemu je Bog, sve živi kroz Boga, jer Bog je život, a život je sveprisutan. Sve što jeste, sve što živi, živi jedino kroz Boga. U najmanjem je ono najveće, taj moćni Duh-Stvoritelj, a u najvećem je sadržano ono najmanje, opet taj močni Duh Stvoritelj.
Potrudi se, o čoveče, da u svemu vidiš život, Boga, i onda ćeš se sve više čuditi i služićeš ovoj moćnoj, večnoj moći, koja sve drži u svojim dobrim rukama, koja sve ljubi, jer ova najviša moć, Bog, jeste ljubav.”
Balvin je crpeo dalje iz Pete Zapovesti govoreći:”Ne ugasi namerno ni jedan život. Ko namerno ubija životinje, opterećuje svoju dušu, ubija takođe jedan deo svog sopstvenog zemaljskog života.Ko namerno gazi i kida biljke, taj gazi jedan deo svog života. Ko ubija ljude, taj ubija takoreći jedan deo svog zemaljskog života. Dolazi vreme kada će posledice doći do onih ljudi koji ne poštuju Božju volju, koji krše i Petu Zapovest: Ne ubij. Čovek žanje ono što je posejao. Ko podiže oružje - mač ili pesnicu protiv svog bližnjeg, poginuće od oružja.
Ja takođe poučavam: ko i samo poželi smrt drugome, taj se već ogrešio o Petu Zapovest. To je učenje koje ja zastupam.
Bamba, Brusvalin, Blumlim i Brasva rekoše Balvinu:”Hočeš i ti sa nama?” “Svaki od nas zastupa jednu zapovest: prvu, drugu, treću i četvrtu.”
A Balvin reče:”Znam da pripadam vama” - i pođe na put sa četri crnčića i tako ih bude pet.
Njih petorica krenuše složno dalje, govoreći još dugo o Petoj Zapovesti. Govorili su o tome da su mnoge životinje od ljudi preuzele programe gonjenja i ubijanja.I sada gone i ubijaju druge životinje
Govorili su i tome da put koji vodi ubijanju počinje malim negativnim mislima, mislima zavisti, omalovažavanja, požude, pohlepe. Govorili su o tome kako negativne misli za posledice imaju negativne reči i konačno zlodela. Govorili su da se svo zlo na vreme mora prepoznati i očistiti.
Pet glasnika Božjih govorilo je o čišæenju koje počinje spoznajom grešnog i dubokim kajanjem.Zatim sledi moljenje za oproštaj, praštanje i ispravljanje, ukoliko je to još moguće. Ali najvažnije je da se to negativno koje smo prepoznali više ne čini, da se ubuduće umesto toga postupa dobro i zakonito. Svako od petorice braće je sada naročito pazio na svoje misli. Ako bi neki u njima prepoznao zavist ili zlovolju, ili čak neprijateljstvo, očistio bi to brzo, jer svi su oni hteli da čiste svoje duše kako bi se približili Bogu, velikj ljubavi, i da bi postali pravi, nesebični, učitelji i glasnici Božji.
Brusvalin primeti:”Sada nas je već petorica. Osećam u svojoj duši da postajermo sve jači, jer gradimo jedinstvo.”

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:55 pm

Šesta Zapovest

Pođoše dalje i ne potraje dugo, a priđe im šesti crnčić po imenu Dalven. Bamba najstariji je pokušao svijim pitanjima da dozna da li je Dalvin bio saputnik koga su tražili.A onda je Dalven izrekao Zapovest za koju je bio odgovoran:

Rekao je:”Ja sam glasnik Božji za Šestu Zapovest Božju:
Ne čini preljube.”

“A kako ti podučavaš?” Upita Brasva. A Dalven objasni:”Ja poučavam ovako:Vi ljudi poštujte jedni druge, jer u svakome od vas je Bog. Životnim partnerima govorim: Ako jedno drugo stvarno volite onda ste zaključili savez sa Bogom, jer prava ljubav u sebi sadrži vernost.Bog je vernost.
Ne gledaj, o čoveče, samo na greške koje mi ljudi svi imamo - osećaj sve više u tvom srcu da Bog boravi u svakom od vas, u tvom partneru i u tvojoj partnerki. Poštuj i ceni svog bližnjeg i daj mu slobodu da se razvija kako on želi.A ti se razvijaj prema Bogu, otkrivaj se i razvijaj svoje čisto unutarnje biće i živi ispunjen život. Tada ćeš iti uzor svom bližnjem i bićeš mu potpora.
Svako bi trebalo da shvati da je dete Božje, da su pred Bogom svi jednaki i da nas Bog sve jednako ljubi. Iako smo svi različito opterećeni i na različitim smo stupnjevima razvoja, svi smo mi na putu natrag u božanstvenost, u našu Večnu Domovinu. Bog, veliki Duh vidi nas savršeno, onakvim kakvim nas je stvorio
Shvati: Bog, naš Otac stvorio nas je kao slobodna bića i zauvek nam je darovao slobodu odluke. Zakonitost glasi: Ono što ne želiš da drugi tebi čini, to ti nemoj činiti drugome. Ko poštuje ovu zakonitost taj æe i sa svojim bližnjim održavati mir. Dakle, dopusti svom partneru, svojoj partnerki slobodu volje.
Znaj: greške i slabosti ima svako pa i ti. Nauči da Boga pronalaziš u svom bližnjem, i onda ćeš i poštovati svoje bližnje, cenićeš h i voleti. Vi ste dovedeni zajedno da bi jedno sa drugim razrešili poneki zadatak.
Ovo, je dato tebi i svima vama za vaš zemaljski život. Razmisli o tome i ispunjavaj ono što ti dani pokažu jer tek tada čeć stvarno živeti.
I ne pitaj zašto imaš ovog partnera ili ovu partnerku:, samo Bog zna zašto ti je doveo ovog čoveka. Samo Bog zna šta postoji između vas za čišćenje. Odaj čast, ceni, dakle, Boga u svom bližnjem i budi mu brat i ssestra. Nemoj ga povrediti ružnim ogovaranjem i klevetom, i onda ni tebe neće povređivati.”
A Delven reče:”Ići ću sa vama jer znam svoj zadatak”.Uvek kada bi novi Božji glasnik pristupio toj maloj četi radost bi bila velika. Ali, iz toga su za sve njih proizilazili novi zadaci. Jer, onako kako su saputnici prihvatali novog brata u svoje redove, prihvatali su i ono što je ovaj poneo sa sobom: negovo učenje. Svaki put bi preduzeli da one bitne zakonitosti u svom zajedničkom životu poštuju i slede.
Tako su uvek imali zadatke oko čijeg su se ispunjavanja svakodnevno trudili. Kada bi jedan od njih zaboravio šta su zajednièki bili preduzeli, ostali bi ga na to podsetili. Pomagali su mu da ispuni ono što je obećao Bogu i svojim saputnicima.

Ispričaću vam kao primer sledeće: Brasva, glasnik za Četvrtu Božju Zapovest govorio je:”Deca i odrasli bi trebalo jedni druge da poštuju i nesebično ljube, i da poštuju sve bližnje...” Zatim su četri crnčića razgovarala o tome šta bi ovo za njih moglo da znači.
Na kraju Bamba reče:”Kao što Bog, veliki Duh, ljubi svu svoju decu, tako ću i ja sa njim ljubiti njegovu decu, svoju braću i sestre. Ja ću, dakle, svim ljudima ukazivati poštovanje, bez obzira na to kako se oni ponašaju prema meni.
Brusvalin i Blumlin videše u tome za sebe glavni zadatak, da budu uzor za mnoge bližnje: “Toga ću ja uvek iznova postajati svestan, kada postanem nemaran - (lenj).” Reče Brasva.
Narednih dana, a i nadalje, sva četvorica su često imali priliku da ovo vežbaju. Uveče bi još često sedeli zajedno i razgovarali o tome kako im je išlo sa zadacima i vežbama. Pritom su se i mnogo smejali, jer su dnevne situacije proticale potpuno drugačije nego što su oni naumili. “Nema veze ako se ponekad padne na nos,” - imali su običaj da kažu.Glavno je da se opet ustane i da čovek razmišlja o nečem boljem.”
Kada je sada Dalven govorio o zakonitosti koja glasi:”Ono što ne želiš da tebi čine, to ni ti nemoj činiti drugima.” Svi su odmah shvatili koliko je ova rečenica važna. “To je tako jednostavno”, rekoše jedni drugima. “Dopusti da od sada obraćamo pažnju na ovo pravilo kako bi mir Božji mogao da bude među nama i kako bismo taj mir mogli donositi novoj braćio i sestrama.”
Svakodnevno je bilo mnogo, mnogo prilika da se ovo jednostavno pravilo zajedništva i primenjuje.
I u vašem životu, draga deco, ima ovakvih prilika. Prepoznaćete ih ako budete budni i pažljivi.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:55 pm

Sedma Zapovest

Šest crnčića pođoše dalje, sigurni dsa æe ih sedmi crnčiæ uskoro slediti. Tako i bi. Jednog dana sretoše sedmog crnčića koji se zvao Dušlar. Bamba opet izgovori reči otvaranja, a sedmi crnčić odgovori:”Ja sam glasnik Sedme Božje Zapovesti:

Ne kradi.

Poučavam ovako:Ne prisvajajte stvari koje vam ne pripadaju.Ne poželite stvari i predmete svojih bližnjih jer ćete postati zavidljivi, a zavist sadrži želju da se uzme ono što nam ne pripada.
Sedma Zapovest sadrži više.Ne kradi ni vreme svom bližnjem, uvlačćeći ga u razgovore koji su besmisleni i dugo traju, dakle ne donose dobre plodove.
Poštuj imovinu svog bližnjeg i primićeš ono što ti je potrebno za život. Onda nećeš postati ni utajivač ni kradljivac.
Svakom čoveku biće data ona zemaljska dobra koja su dobra za njegovu dušu. Svako, dakle, prima ono što mu pripada, što je na pošten način stekao u predhodnim egzistencijama, a i u ovom životu.
Svakome se daje prema stanju njegove svesti.Ko se svakodnevno vežba u otvorenosti, iskrenosti i pristojnosti, postaće dobar čovek i dopašće se Bogu.Onda neće nikad ni oskudevati.Samo onaj ko je u unutarnjem siromašan, zavidljiv je i može postati lopov.”
Dušlar nastavi:”Ja takođe poučavam da u životu nema slučajnosti.Ko je u ovom životu stvorio dobre uslove za život poštenim i čestitim radom i ko Boga, život, stavlja na prvo mesto, taj će i imati siguran krov nad glavom i posedovaće sve što mu je potrebno.Ko se nesebično daje Bogu, taj će od Boga i primati.Staviti Boga na prvo mesto znači voditi računa o Zapovestima života, dakle poštovati i voleti prvu, drugu, treæu, četvrtu, petu, šestu i sedmu Zapovest, težiti im i živeti po njima.
Krađa je protivna zakonu života koji sadrži davanje. Dalje se kaže: Kako daješ , tako đe ti se i davati. Ko uzme ovo ili ono od svog bližnjeg, dakle, krišom mu odnese nešto, taj krade. I jednog dana moraće ovo opet da vrati sa kamatom.Ljudi koji se pridržavaju Sedme Zapovesti, deliće u svom životu.Oni će bližnjem davati onoliko koliko je to dobro za njegovu dušu, jer ko ispunjava sve zapovesti, taj shvata svoje bližnje i zna koga ima pred sobom.
Ja takođe u svom poučavanju opominjem i postavljam pitanja kao na primer: Zašto mnogi ljudi vole da kradu tuđe vredne stvari? Moj odgovor glasi: najverovatnije zato što jedva da imaju vrednosti u unutarnjem.Često te ukradene vredne stvari nisu uopšte nikakvo obogaćenje za onoga ko ih je ukrao.On ne zna šta sa njima da započne, jer one ne odgovaraju njegovom stanju svesti, tj. njegovom duhovnom razvoju.
Vi ljudi, šta imate od toga ako se ponašate kao lopovi i kitite se stvarima koje vam ne pripadaju.Vi zasvetlite pred svojim bližnjim samo na kratko, kao na primer kakvo palidrvce, koje se onda veoma brzo ugasi.Vi ljudi, naučite da se u svemu dopadnete Bogu i da vršite Njegovu Volju, tako da u svakoj situaciji ostanete pravedni.”

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:55 pm

Osma Zapovest

Onda Bamba, Brusvalin, Blumlin, Brasva, Balvin, Dalven i Dušlar poðoše dalje. Nije potrajalo dugo i sretoše osmog crnčića. On pogleda u oči sedmorici duhovne braće koje su svetlucale i odmah je znao da je i sam jedan od njih. Bamba pu postavi pitanja koja mi već znamo, a Divijana - tako se zvao osmi crnčić - reče:Ja sam jedan glasnik Božji i zastupam Osmu Zapovest.

Ne svedoči lažno protiv svog bližnjeg.

Poučavam ovako:Zašto hoćete da oštetite svog bližnjeg lažući, dakle šireći neistine o njemu? Zapitajte se pre nego što nešto kažete, šta vam je vaš bližnji učinio? Da li ste vi bolji od onih o kojima šitite neistine? Shvati, o čoveče: Pre nego što išta kažeš o trnu u oku svog brata pogledaj najpre u deblo u sopstvenom oku. Pazi na svoje reči da ti ne bi postale sudbinom, jer ne samo dela već i misli i reči su snage. Reèi mogu da počine mnogo lošega. Ali tvoja rđava reč ulazi i u tvoju sopstvenu dušu i ti ćeš jednom zbog toga morati da patiš
Nauči da spoznaješ sebe u zapovestima Života. Svoje ponašanje suprostavi prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj, petoj, šestoj, sedmoj i osmoj Zapovesti i shvatičeš da su svi ljudi braća i sestre. Ako si protiv svoga brata ili protiv svoje sestre onda si i protiv Boga. Kako ćeš ući u Nebo ako je Bog, Večni - Nebo? Samo sa svojim bratom, sa svojom sestrom možeš ući u Nebo, ali ako si protiv njih, nikada.
Neka svako spozna: Ono što poseje u njivu svoga života,u svoju dušu -to će on ponovo i žnjeti. Svaka misao teži ostvarenju. Ono što iz čoveka izađe to opet pada natrag na njega.”
Davijana je govorio dalje: “Znam, Ja pripadam vama i ići ću sa vama.”
Sva sedmorica se obradovaše - i tako ih je bilo osam.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:55 pm

Deveta i deseta zapovest

Bamba reče:”Fale još samo dva crnčića, fale još dve Zapovesti.” Radost beše velika kada sretoše devetog crnćića. Drivi, tako se predstavi deveti i reče:”Ja sam Božji glasnik Devete Zapovesti:

Ne poželi imovinu svog bližnjeg.

Poučavam ovako: Shvatite, o ljudi, ništa nije vaše vlasništvo sve vam je samo posuđeno, pa tako i vaše kuće, vaši stanovi, vaše ustanove, vaš novac i dobra. Ko svom bližnjem zavidi na onome čime ovaj samo upravlja, taj će posedovati samo za sebe. A ko ne upravlja svojim vlasništvom i hteo bi da poseduje samo za sebe, taj će to izgubiti.
Svi smo mi putnici kroz ovo zemaljsko bivstvovanje. Ne treba svoj život da posvetimo trci za novcem i dobrima kako bismo ih posedovali. Treba da poštujemo svoj život tako što ćemo se pridržavati zapovesti. Tada ćemo biti samo upravljači onoga što nam je Bog dao na upravljanje.
Šta možeš ti, o čoveče, da poneseš sa sobom u druga carstva. Ako danas umreš možeš li poneti sa sobom svoju kuću, svoj auto, svoj novac i svoju imovinu? Sve ćeš morati da ostaviš za sobom. To treba da te dovede do spoznaje da ti samo upravljaš onim što samo naizgled poseduješ.
Ko se reši tog htenja da bude neko i nešto, da ima i poseduje, taj će sve više ispunjavati volju večnog Boga. Svako od nas pojedinačno primaće ono što mu je dovoljno za spoznaju, kako bi svoju dušu razvijao ka višem. Ono što čovek danas ne shvati to će morati da shvati sutra ili tek u carstvima duša.
Svima nama je zapoveđeno da cenimo kuću, stan, ustanove, novac i dobra drugih, a da svakog čoveka gledamo kao dete Božje, kome je ovo samo posuđeno kako bi delio sa drugima. Razmislimo mudro o sledećem: svak prima ono što je dobro za njegovu dušu kako bi došao do samospoznaje.
Ko se vežba u pravednosti, taj neće više biti nepopustljiv. Ko nije nepopustljiv taj zna da je on samo upravljač onim što mu je dato. On će onda i deliti.
Ko teži pravednosti, dospeće do viših vrednosti. On se neće više grčevito hvatati za materijalno, nego će ceniti dobro svih. On će onda i stupiti u opšte dobro, koje glasi: jedan za sve i svi za Jednoga. Tako poučavam ja”, reče Drivi. “Mogu li da pođem sa vama? Jer osećam da ste vi oni koje tražim.
Svih osam crnčića klimnuše glavom i sa puno radosti prihvatiše Drivija u svoju družinu.
Crnčići su bili povezani iznutra. Svaki od njih zastupao je neki drugi zakon ili zapovest Božju; ali ipak su ove Zapovesti bile samo aspekti jedne velike zapovesti ljubavi. Ova glavna Zapovest: “ljubi Boga, svog Oca, svim srcem svojim i svom svojom dušom, svim svojim snagama, a svog bližnjeg kao samog sebe!”, bila im je svima upisana u srce.
Srca ovih Božjih glasnika bila su velika, jer su ih oni otvorili za Boga, Večnog Duha i služili su Mu tako što su služili svojim bližnjima, svojoj braći i sestrama. Iako su oni bili mali njihova srca iskrila su kao i njihove duše, jer ih je svakodnevno ostvarivanje punilo svetlošću i snagom Božjom.
Svaki od njih imao je drugačije biće i drugačije sposobnosti. To je bilo dobro, jer tako je svaki mogao da u zajednicu unese druge kvalitete. Svaki je delovao na svoj način u zajedništvu i za zajedništvo. Tako su se međusobno pomagali, štitili i dopunjavali. Hrabrili su jedni druge, potvrđivali i snažili u pozitivnom i bili zajednica puna snage.

Devet crnčića je znalo da njihovom krugu nedostaje još jedan Božji glasnik i molili su se Bogu, svom Ocu, da im ovoga ubrzo dovode. To se i dogodilo posle nekoliko dana.
Deseti crnčić pogleda u svetlucave oči devetoro braće i reče: “Ja sam deo vas. Moje ime je Dubsva, glasnik Božji. Zastupam Desetu Zapovest:

Ne poželi ženu svog bližnjeg, niti njegovog slugu niti njegovu služavku, niti njegovog vola, niti njegovog magarca, niti bilo šta što tvoj bližnji poseduje.

Ova Zapovest je u uskoj vezi sa Devetom Zapovešću, jer Deveta Zapovest po smislu kaže: Ne zavidi svom bližnjem na onome što poseduje. Poučavam ovako:
Svaki čovek prima ono što mu pripada. Sve što poseduje preko toga, uskratio je svojim bližnjima.
Reč “žudeti” znači “biti pohotljiv za nečim, čeznuti za nečim”, a svaka žudnja vodi neraspoloženju i nevolji. Zato, o ljudi, ne dopustite sebi da žudite za ženom ili mužem, za slugom, sluškinjom, volom i magarcem. Shvatite i znajte: žudnja ne vodi dobiti već siromaštvu. Izgubićeš ono što misliš da si stekao svojom žudnjom, svojim zahtevanjem, svojom požudom.
Kada se ljudi povere jedan drugom, onda bi trebalo da snose i odgovornost jedni za druge i da na pravi način budu jedno za drugo.
Shvatite, o ljudi, Deseta Zapovest sadrži i svest o odgovornosti i vernost vernost Bogu, bližnjima i životinjama koje su čovekovi sabližnji. Kada ljudi uzmu životinje, onda oni za njih snose odgovornost. Poštujte, dakle, životinje koje su u vašoj kući, na vašem imanju. I ako sluga i sluškinja žive i služe na tvom imanju, služi najpre ti njima.
Budi upravljač onim što ti je povereno. Ne živi preko svojih mogućnosti i preko stanja svoje svesti, inače ćeš izgubiti i ono što ti je sada povereno.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 2:56 pm

Gospodar prstenova

Tri Prstena za prste Kraljeva vilin-vrste pod nebesima što sjaju,
Sedam za vladare Patuljaka u dvoru njihovom kamenom,
Devet za Smrtne Ljude koje smrt čeka na kraju,
Jedan za Mračnog Gospodara na njegovom prestolu tamnom.
U Zemlji Mordor gde Senke traju.

Jedan Prsten da svima gospodari,
Jedan da za svima seže,
Jedan Prsten da sve okupi,
i u tami ih sveže.
U Zemlji Mordor gde Senke traju.



Hobit

Hobit je pocetak price o Velikom Prstenu. Pocelo je tako što je Gandalf uzeo Bilba Bagginsa da ide s trinaestoricom patuljaka u lov na blago, odnosno trebali su uzeti blago koje im je zmaj Smaug uzeo. Tako su neko vrijeme išli kroz šumu, pa su naletjeli na trolove koji su ih htjeli pojesti, a Gandalf ih je tu spasio. Išli su preko planine prema Mrkodolu, ali su ih u jednoj špilji uhvatili goblini. Tamo ih je opet spasio Gandalf. Ipak Bilbo se izgubio i došao je do Goluma, hobitolike kreature, koja je bila u jezeru i on je posjedovao jedan carobni prsten. Taj prsten mu je omogucavao nestajanje. Bilbo ga je slucajno našao i stavio u džep, a da nije ni znao što može ciniti. No s Golumom se morao natjecati u zagonetkama da bi mu ovaj pokazao put. Kad je Bilbo pitao što imam u džepovima, Golum nije znao i otišao je po prsten da bi ga onako nevidljiv pojeo. No prsten nije našao, a Bilbo je slucajno nataknuo prsten na prst i nestao. Kad je Golum prošao pokraj njega shvatio je što taj prsten cini i tako je pobjegao vani. Vani je uspio naci Gandalfa i ispricao im je kako je izašao (ali nije spomenuo prsten). Kad su ih napali vukovi, oni su se popeli na stabla odakle su ih spasili orlovi. Orlovi su ih sutradan odveli do Beorna. On ih je udomio i dao im konje do Mrkodola. Tamo su morali ici pješice. U šumi su zalutali, a Bombur je upao u rijeku i cijelim putem je spavao. Kad su pokušali otici do vilenjaka pitati hranu izgubili su se u šumi. Pauci su ih uhvatili sve osim Bilba. Bilbo ih je spasio. Kada ih je zatvorio vilenjacki kralj, Bilbo ih je spakovao u bacve i oni su došli do Jezergrada. Odatle su otišli do Pustogore. Smaugu je Bilbo uzeo pehar i drugi put kad je došao malo pricao s njim. Otkrio mu je bolnu tocku i to rekao patuljcima. To je cula i jedna pticica koja je, kad je Smaug došao do Jezergrada, to rekla Bardu. Nakon toga kad je zmaj bio mrtav, ljudi i vilenjaci su krenuli po blago. No patuljci su promijenili mišljenje i zazidali ulaz i nisu dali nikom da ude. Bilbo je uzeo Thorinov Najdragulj i odnio ga Bardu i Gandalfu. Oni su time pokušali natjerati Thorina da se promijeni, ali uzaludno. On je poslao po vojsku patuljaka, a goblini s jahacima vukova su krenuli u napad. Ipak u toj bici pet vojski su kao gubitnici izašli goblini. Nakon toga se Bilbo vratio sa golemim bogatstvom u Shire

Knjiga prva

Nakon trideset godina što je prošlo otkad je Bilbo Baggins otišao na putovanje s Gandalfom i trinaestoricom patuljaka radi sretnog broja. Trideset je godina prošlo otkako se vratio u Shire s vratio s velikim bogatstvom o kojem su svi sanjali. Trideset godina je prošlo otkako je on našao mali prsten koji mu je omogucavao da postane nevidljiv. I opet je nakon tih trideset godina odlucio otici iz Shirea. Bilbo i njegov sinovac Frodo su imali rodendan na isti dan. Na taj datum kada Bilbo navrši Bajka o - Page 3 954195-u godinu, a Frodo 33-u tj postane punoljetan, Bilbo je odlucio da se zauvijek izgubi iz Shirea. Pomocu prstena je nestao pred ocima svih uzvanika. Prsten je (uz malu Gandalfovu pomoc) ipak odlucio dati Frodu. Gandalf je tada sumnjao da bi taj prsten moga biti Veliki Prsten, prsten samog Gospodara Tame. Nakon duljeg izbivanja Gandalf je došao Frodu objasniti o tom Prstenu i njegovoj snazi. Bacio je Prsten u vatru i na njemu su se pokazale rune. Toga je dana bio pocetak pustolovine malih hobita o kojima u dalekim zemljama nitko nije niti znao nešto, osim Gospodara Tame koji je za njima poslao svoje Crne Jahace. Dok su išli kroz šumu, Pippin, Frodo i Sam, naletjeli su na jednoga od njih. Kad je Frodo od Sama saznao da ga traže požurili su se prema kucici koju je Frodo kupio u Bucklandu. U šumi su se još sreli i sa Gildorovim vilenjacima. Kod gospodina Magotta su takoder saznali da je Froda tražio neki jahac u crnom. Jedini put kojim su mogli izgubiti jahace, a stici do Breeja bio je kroz Staru Šumu. Kroz nju su došli do Vrbovog Starca od kojega ih je spasio Tom Bombandil. Kada su stigli u Bree bili su u svratištu "Kod razigranog ponija". Tamo su se upoznali s Striderom. On ih je vodio do Vjetrovrha gdje je Froda nožem smrtonosno ranio Crni Jahac. S ozlijedenim ramenom Frodo je ipak stigao do Rivendella

Knjiga druga

Boromir je otišao za Merryem i Pippinom, ali njih su uhvatili orci, a njega ubili. Aragorn je kasno shvatio i kad je do Boromira došao on je vec na samrti. Aragorn, Gimli i Legolas su otišli za orcima. Nakon tri dana naletjeli su na Rohirrime, jahace iz Rohana. Oni su im dali dva koja i ovi su otišli do Fangorna. Nisu uspjeli naci Merrya i Pippina, ali su našli Gandalfa kako se krece kroz šumu. On ih je odveo do Edorasa. Za to vrijeme su Merry i Pippin bili s orcima koji su ih vodili k Sarumanu. Ipak kad su došli Rohirrimi onda su se njih dva sakrila i pobjegla u Fangorn. Tamo su se susreli s entom Drvobradašem i njih dva su bila poput kamena koji je zapoceo lavinu. Enti su se razjarili i krenuli na Isengard. Gandalf je popricao s rohanskim kraljem Theodenom i oslobodio ga Gujoslova, Sarumanove uhode. Rohirrimi su krenuli k Helmovoj klisuri. Tamo su imali veliki okršaj s orcima. Kad su stigli do Isengarda, Merry i Pippin su ih docekali i uveli ih u Isengard. Tako su se stari prijatelji ponovno našli. Saruman je kad je vidio Theodena pokušao svojim lažnim dobrocudnim glasom zavesti ga i pridobiti na svoju stranu, ali to mu nije uspjelo. Gandalf mu je slomio štap i potjerao ga unutra. S jednog od prozora je doletio palantir. Palantir je tu noc Pippin dirao i Sauron ga je htio ispitati jer je to bila veza izmedu Isengarda i Crne Kule. To je na vrijeme sprijeceno. Gandalf i Pippin su pohitali ka Minas Tirithu. Cetvrta knjiga: Frodo i Sam su sišli s toka rijeke i nastavili pješice. Mislili su da su Goluma koij ih je pratio cijelo vrijeme ostavili negdje daleko. Prevarili su se i onda su ga odlucili uhvatiti. Kad su ga uhvatili vezali su ga vilenjackim konopcem i on se zakleo na svoje Zlato (Prsten), da ce biti dobar i da ga odvežu. On ih je proveo kroz Mrtve baruštine i doveo do Crnih Dveri. Nastavili su putem kojim ih je Golum vodio. Na jednom mjestu gdje su se odmorili on im je pribavio dva mlada kunica koje je Sam skuhao. Na tom mjestu ih je pronašao Faramir, Boromirov brat. Kad je od njih cuo dio price odveo ih je u tajnu špilju gdje su popricali i odmorili se. Tamo su uhvatili, na zabranjenom jezeru, Goluma kako lovi ribe. Faramir i Frodo su se rastali a Golum i h je nastavio voditi do Cirith Ungola. Tu ih je u zamku uhvatila Golumova prijateljica Sheloba. Froda je paralizirala i njega su našli orci. Srecom Sam je pokupio Prsten i uz pomoc njega je krenuo spasiti Froda.

Knjiga treća

Pippin i Gandalf su došli u Minas Tirith u kojem su se našli s Denethorom, namjesnikom Minas Tiritha, Boromirovim ocem. On je od Pippina tražio da mu kaže sve što je mogao o Boromiru. Tako je nakon tog razgovora Pippin ponudio da služi Denethoru. Aragornu, koji je krenuo u Edoras s Theodenom, su došli njegovi Dunedaini s kojima je on odlucio ici preko Staza mrtvih da potraži spas za pobjedu nad Sauronovom vojskom. U Minas Tirithu se okupljala vojska, ali nije bila dovoljno velika. Faramir je došao ranjen s posljednjom cetom koja je dolazila u Minas Tirith. On je bio teško ozlijeden. Rohanci su s povecom vojskom krenuli u napad. Sreli su se s Divljim ljudima i oni su ih uputili kako ce iznenaditi horde orka. Tako je pocela bitka na Pelennorskim poljima. Kralja Theodena je zbacio konj, a Eowyn ga je ostala s Merryem braniti. Do njih je došao kralj nazgula. Eowyn je zbacila nazgula s njegove nemani, a on je njoj buzdovanom skršio štit. Merry ga je pogodio macem s leda u tetivu iznad koljena, a Eowyn macem zarije izmedu njegove krune i ubije kralja nazgula. Tako je nastala pomutnja medu orcima, ali su još uvijek bili prisebni. Kada su doplovile lade Umbarskih gusara mislili su da je sve gotovo, ali to je bio Aragorn s ljudima s Staza mrtvih i golemom vojskom i pobijedili su golemu vojsku orka. Denethor je, nakon što je vidio Faramira, napravio lomacu za sebe i njega, Faramira su uspjeli spasiti, a Denethor je ipak skocio na vatricu. U kucama izljecenja su se nalazili Faramir, Eowyn i Merry. Aragorn je njih vratio natrag u život. Odlucili su skupiti vojsku i krenuti u posljednji pohod kojemu se nije znao ishod. Došli su do Crnih Dveri i culi da je Frodo kod njih. Ipak, napala ih je golema vojska orka. Šesta knjiga: U kuli Cirih Ungola je bio zarobljen Frodo kojega je Sam spasio. Vratio mu je Prsten, našao mu neku odjecu i malo hrane. Nastavili su hodati kroz Mordor prema gori. Na putu su naišli na vojsku orka i s njima neko vrijeme proveli dok nisu pobjegli. Tako su došli sve do Klete gore. Na vrhu gore je Frodo izgubio volju za bacanjem prstena i nataknuo ga je na prst, ali kako je Gandalf rekao da ce Golum odigrati važnu ulogu, tako je i bilo. Golum je skocio cim je Frodo krenuo staviti prsten i borio se s nevidljivim covjekom. Odgrizao mu je prst i uzeo Prsten. U tom trenu je i Sauron bacio svoje oko preplašeno na tu stranu jer je shvatio što oni zapravo žele uciniti, ali je vec bilo kasno. Golum je u svom zanosu, spotaknuo se o kamen i uletio u tu vatricu u kojoj je prsten bio iskovan. Nakon toga je gora prokljucala. Frodo i Sam su krenuli prema dnu gore kad su ih pokupili orlovi. Crna kula se uništila, a Sauron je ispario. Nakon toga su se svi neko vrijeme odmarali u Minas Tirithu. Aragorn je preuzeo vlast, oženio se s Arwen, Faramir s Eowyn. I nakon odmora svi su krenuli kuci. Kad su se svi rastali i ostali samo hobiti tada su vec bili pred Shireom. No tamo ih je cekalo iznenadenje. Neki tip zvan Sharkey je bio glavni. Taj Sharkey je, kako se uspostavilo bio nitko drugi do Saruman. Kad ga je Frodo prognao, on je udario Gujoslova i potjerao ga dalje, a ovaj je izvadio nož i ubio Sarumana. Frodo nije uspio spasiti Gujoslova jer su vec na njega neki hobiti ispalili strelice. Frodo je proveo jednu godinu u Shireu u svojoj kucici, a onda je sve to prepustio Samu i otišao u Sive Luke. Tamo se našao s Gandalfom, Bilbom, vilenjacima i s njima otišao

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:24 pm

TROBOJNA KANTUTA 1


Prica se da su nekad u zemlji Koljasujo živela dva mocna i bogata vladara, cija su se prostrana carstva granicila.
U zemljama na severu vladao je Iljampu, koji je gospodario nad milionima podanika; bio je cuven sa svoga bogatstva i nepobedive vojske. Imao jetaj vladar sasvim mladoga sina, skoro dete, koji mu je bio sav ponos. Zvao se Crvena Zvezda, jer je bio roden pod znakom crvene zvezde koja se upravo bila pojavila na nebu kad se on rodio. Bio je lep i dostojanstvenog držanja i pun vrlina, zbog cega su ga svi stanovnici carstva neizmerno voleli. Iako vrlo mlad, upravljao je vojskom svoga oca, postižuci slavne uspehe, cime je proširio granice svoje zemlje, narocito u još neispitanim oblastima Mapiri i Kaupolikana.
Drugi vladar, koji je upravljao zemljama na jugu, bio je Iljimani, skoro isto toliko mocan i bogat kao i njegov sused. Zahvaljujuci svojoj vojsci, cuvenoj po nebrojenim uspesima, postao je gospodar plodnih dolina u oblasti Junga, odakle je kao danak dobijao, u odredenim vremenskim razmacima, kakao i koku u ogromnim kolicinama, kao i raznovrsno voce izvrsnog ukusa. I Iljimani je imao sina, vršnjaka susedovom. Zvao se Zlatni Zrak, jer se onoga dana kada je on došao na svet pojavila u zenitu neba lepa zlatna zvezdica, koja je postajala sve veca ukoliko je mladi princ rastao. Umesto ratnickih sklonosti, mladi princ je pokazivao velike sposobnosti za vodenje poslova svoje zemlje. Još od malena posvetio je sve svoje snage radu za dobrobit svoga naroda, kao i da trgovinom uveca blago svoga oca i bogatstvo njegove zemlje. Bio je milosrdan i najvece mu je zadovoljstvo bilo da pomaže sirote i pruža utehu nesrecnima, zbog cega ga je narod obožavao.
Oba vladara bila su, isto tako, rodena pod znamenjem svojih zvezda, koje su carski zvezdocaci neprestano posmatrali.
Iljampu je bio pod znamenjem jedne ogromne i blistave zvezde beloga sjaja, koja se svake noci pojavljivala iznad prestonice, upravo iznad njegovog dvorca. Svaka nova pobeda njegove vojske ili uspeh njegove zemlje bivao je obeležen povecanjem sjaja i bleska njegove zvezde, koju je, od rodenja princa naslednika, uvek pratila divna crvena mala svetlost.
Iljimani, vladar sa juga, takode je pomno pratio kretanje svoje omiljene zvezde beloga i blistavoga sjaja. I on je opažao sa zadovoljstvom da se sjaj ove zvezde uvecavao srazmerno rastucem napretku carstva. Kraj bele Iljimanijeve zvezde sjala je lepa zlatna zvezdica, simbol sudbine njegovog sina.
Tako je proteklo mnogo vremena. Obe države, upravljane pravedno svojim vladarima, napredovale su bez sukoba. Za to vreme su se na nebu, medu hiljadama zvezda, sve više isticale dve bele zvezde, zajedno sa svojim malenim pratiocima. Malo pomalo, u dušama oba vladara poceše se buditi zavist i slavoljublje. Svaki od njih osecao je duboku zavist zbog napretka onog drugoga. Svaki napredak ogledao se u povecanju sjaja odgovarajuce zvezde, preteci da potamni sjaj protivnikove, te oni poceše osecati zavist i protiv zvezda.
Ovoj strasti prvi podleže Iljampu. A kako nije znao na koji nacin da postigne trijumf nad susedom, reši se da pozove svoje savetnike i mudrace i upita ih za savet.
U noci pred prvi sastanak mudraci pažljivo posmatrahu obe zvezde kroz plameno ždrelo, koje im je služilo kao neka vrsta teleskopa.
Sutradan starci izadoše pred Iljampua i jedan od njih rece mu:
- Slavni kralju, pažljivo smo posmatrali sjaj zvezda. Možeš biti ponosit. Tvoja je zvezda još uvek sjajnija od zvezde onoga s juga; samo, budi vrlo oprezan, jer i sjaj one druge zvezde raste i možda ce uskoro po blistavosti dostici tvoju.
- A posle ce, možda, ta druga biti i sjajnija od moje _ promrmlja Iljampu tmurno.
Istoga tog trenutka, obuzet besom, on uzviknu odlucno:
- Ali, nece biti!
I, kao da mu sopstvena ljutina nije dopuštala da jasno misli, zatraži savet od svojih doglavdika:
- Šta mi savetujete da cinim kako bih uništio zvezdu suparnicu?
- Gospodaru i vladaru - odvrati jedan mudrac-
-jatiri. - Ta ti znaš da mi, kao smrtni ljudi, ništa ne možemo uciniti protiv dalekih zvezda, cak ne možemo ni sticidonjih.
- To i sam znam. Ali me vi koji poznajete tolike tajne i madije možete uputiti kako da to postignem.
- Uzvišeni gospodaru Iljampu - rece drugi jatiri.
- Dobro znaš da ta zvezda nije ništa drugo do odraz i simbol sudbine i moci srecnog smrtnika, zato se ona može ugasiti samo ako se uništi covek ciji život ona štiti.
- U pravu si. Mudra ti je rec a savet veoma koristan. Sada se možete povuci - naredi vladar.
I dok su se starci udaljavali prema svojim domovima, slavoljubivi Iljampu, hodajuci po svojim odajama, poce da kuje užasan plan kako da uništi svoga protivnika.
Mržnja i smrt zbog sjaja dveju zvezda
Život i svakidašnji rad stanovnika i jednog i drugog carstva, dotada tako miran i srecan, potpuno se izmeni. Niko se vec više nije trudio da obraduje polja uz zvuke pesama i svirke, nikom nije bilo stalo da bude dobar i da želi dobro svom bližnjem. Samo se mislilo na izradu ubojitog oružja i spremanje onoga cime ce se uništavati životi, a time i sjaj zvezda. Umesto ratarskih pesama pevale su se ratnicke himne; umesto da svoju decu uce ljubavi prema bližnjemu, propovedali su im mržnju i smrt narodu s one strane granice; nisu više sakupljali plodove žetve, blagosiljajuci zemlju, vec su gomilali strele i kamenje za bacanje iz pracki, zaklinjuci se da ce njima zadati smrt neprijatelju.
Iljampu, gospodar i kralj zemlje severa, objavio je prvi rat i uništenje Iljimaniju, vladaru zemlje sa juga. A i ovaj je, pun taštine i oholosti, osorno odgovorio na objavu rata i pohitao da se i sam pripremi za borbu.
Najzad, pošto su obe strane završile svoje ratne pripreme, izadoše obe vojske, strahovito naoružane, pod komandom svojih kraljeva.
Gordi Iljampu, na celu trupa sa severa, cekao je nestrpljivo dan bitke, siguran da ce dokazati svoju nadmoc kad napadne svojom nepobedivom vojskom. Iljimani, zapovedajuci svojom vojskom, takode je gajio iste nade.
Osvanuo je dan bitke. Obe vojske krenuše i zauzeše položaje jedna prema drugoj na velikom polju koje se nalazilo upravo na granici dveju država.
Kralja Iljampu, nestrpljiviji od svoga neprijatelja, pohita da postavi trupe u bojni poredak i odmah komandova napad. U prvim redovima bili su njegovi cuveni strelci, koji baciše na protivnicko bojno polje na hiljade otrovnih strela. Neprijatelj nije oklevao da odgovori preciznim pogocima, hitajuci kamenje iz svojih pracki. Ubrzo se razvi sveopšti boj. Vojnici, obuzeti dugo uzdržavanim besom, navališe jedni na druge, spremni da ubijaju ili da sami poginu.
Vladari, kao da im nije bilo dosta tolike krvožednosti, trcahu kroz bojne redove podsticuci ratnike.
Celoga jutra i kasno po podne tukli su se, a da se nije odlucilo kojoj ce strani pripasti pobeda.
Tada Iljampu, rešen da sve stavi na kocku, sakupi svoje vojnike i stade na celo kako bi im dao primer, te se sa divljom žestinom baci na protivnika.
Ratnici Iljimanija, iznenadeni, povukoše se. Izgledalo je da je to pocetak njihovog poraza. Tada njihov kralj s ocajnickim naporom dovede u red svoje trupe, i stavši im sam na celo, silovito navali da odbije vec skoro pobednicki napad neprijatelja. Usred krvavog žara borbe, dva glavna protivnika nadoše se odjednom, licem u lice, na vrlo kratkom rastojanju. U isto vreme obojica potegoše oružje i baciše se jedan na drugog. Iljimani, vrlo vešt u bacanju kamena, vrtoglavo zavitla i odbaci kamen koji, zujeci, pogodi u glavu Iljampua. Ovaj, smrtno ranjen, pade na zemlju. To izazva pometnju u njegovoj vojsci, koja se celom linijom povuce, dok najbliži pritrcaše u pomoc svome vladaru. Pobednicki usklik prolomi se iz grudi vojnika sa juga, a Iljimani, sasvim siguran u pobedu, uputi se mestu gde je njegov protivnik pao, u želji da ga licno zarobi. Kad to opazi neprijateljski poglavica Iljampu, brišuci koliko je mogao krv što je tekla iz rane na glavi zaslepljujuci ga, dohvati strelu i luk koje je nosio njegov pratilac, te sa natcovecanskim naporom, iako mu je vec mrkla svest, uspe da hitne svoje oružje na onoga što mu se pobedonosno približavao. Iljimani, iznenaden, ne imade vremena da izbegne strelu. Ona mu se zari duboko u grudi i obori ga na zemlju. To izmeni potpuno sudbinu bitke. Demoralisane, obe vojske, uz to još i iscrpljene bitkom koja je trajala ceo dan, obustaviše boj, da bi ukazale pomoc smrtno ranjenim poglavicama, a takode i da bi pokupile svoje ranjenike i pokopale poginule.
Videvši ozbiljno stanje svojih vladara, vojnici rešiše da se hitno vrate u prestonice i pokušaju, ako je to moguce, da im spasu živote.
Bojno polje osta krvavo, pokriveno leševima. To su bile žrtve ljudi koji su živote dali samo zbog raspre oko toga cija zvezda ima veci sjaj. Ta taština mocnih bila je placena preskupom cenom tolikih žrtava, izgubljenih zauvek.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:24 pm

TROBOJNA KANTUTA 2

Mržnja otaca, kao necovecni i krvavi zakon, pala je na sinove
Kad je vojska Iljampua stigla u grad noseci svog umiruceg vladara, kobna vest se raširi po celoj prestonici izazivajuci pometnju i suze. JBudi i žene opkoliše kraljev dvorac, placuci zbog smrti svojih najbližih i zbog opasnosti da im kralj ne umre.
Za to vreme u kraljevskim odajama ležao je monarh okružen mudrim jatirima i vracevima, koji su uzalud pokušavali da svojim lekarijama održe život što je lagano napuštao telo njihovog gospodara. Najzad, svi uglas objaviše da se njihovom gospodaru naglo bliži kraj. A ovaj, umiruci pun tuge i bola, pozva sina i naslednika da mu zavešta svoju poslednju volju.
Crvena Zvezda, iako još dete, u ocajanju od bola, oceni svu ozbiljnost trenutka. Bacivši se placuci u zagrljaj oca koji je umirao, rece mu s tužnim prekorom:
- Oce, zašto me nisi poslušao? Šta nam koristi što smo mirni napredak carstva izložili opasnostima rata ciji je jedini cilj da zaseni sjaj jedne zvezde.
Ali samrtnik nije ni pomišljao da bude razuman i prizna svoju kobnu zabludu. Naprotiv, besno je grdio neprijatelja i zaklinjao se da ce, ako kojim slucajem ostane živ, ponovo poci na celu svoje vojske da svirepo kazni susedno južno carstvo.
No, osetivši da mu se bliži poslednji cas, pozva najviše velikodostojnike carstva i pred njima ovako rece:
- Umirem, nema mi leka. Želeo bih da dam svoj blagoslov buducnosti carstva. Ali ne usudujem se. Moj sin naslednik nema srce sposobno da osveti poniženje koje smo upravo podneli.
- Ne, oce, nikada to nisam rekao - placuci uzviknu princ naslednik.
- Da - odvrati kralj. - Pošto mi prebacuješ zbog mojeg držanja, znaci da se ne slažeš sa dužnošcu koja na tebi leži. Ako hoceš da mirno umrem, zakuni se da ceš me osvetiti.
- Oce moj - rece preplašeni sin Crvena Zvezda. - Zar je moguce da ceš ostaviti svome sinu i svom kraljevstvu taj užasni dug, koji je samo tašta oholost.
- Kukavice! Bojiš se da umreš kao ja. Proklinjem te!
- Ne, oce, ne proklinji me. Ispunicu svoju dužnost, ali uspostavljajuci mir cime ce se ponovo povratiti blagostanje koje smo u zao cas napustili.
- Neka si proklet! - uzviknu kralj dok mu se po licu sve više širilo samrtnicko bledilo.
- Oce, milost! Ako me prokuneš, narod nece priznati moju vlast.
- Onda se zakuni da ceš ispuniti ono što od tebe tražim - rece Iljampu strahovito razrogacenih ociju.
Princ, lomeci se užasno izmedu savesti i sinovljeve dužnosti, pade u zagrljaj ocu i uzviknu:
- Da, oce, kunem ti se. Kunem ti se da cu ugušiti u krvi i uništiti nebrojenim patnjama taj narod. Kunem se nad tvojim odrom.
Kao da je samo to cekao da cuje, samrtnik izdahnu i osta zauvek nepomican.
Dok se to dogodalo u carstvu na severu, u prestonici južnog carstva odvijale su se slicne stvari.
Iljimani, smrtno ranjen, sazva carski savet i pred njim uspe da dobije od svoga sina Zlatnog Zraka obecanje i zakletvu na istrebljenje i mržnju. Uzaludna su, takode, bila pred ovim samrtnikom razumna razlaganja princa naslednika. Izgledalo je da su ova dva ohola vladara želela po svaku cenu da ostave svoje sinove i svoje narode u okovima strahovitog duga krvi i uništenja.
I tako se ratne pripreme obnoviše u oba carstva odmah po završetku pogrebnih svecanosti nakon smrti Iljampua i Iljimanija.
I opet ljudi revnosno oštrahu strele i gomilahu ubojito oružje. Opet zaboraviše prave potrebe naroda i njegovu buducnost. Umesto toga, ponovo se spremahu da zemlju zaseju ruševinama a domove placem.
I kao i pre, cim su bile završene pripreme, izade vojska severne zemlje u susret neprijatelju sa juga, koji takode krenu prema njemu. I jedni i drugi rešeni da se uništavaju.
Jadni vojnici nisu bili svesni da ce beskorisno prolivati krv, samo da bi branili cast dvojice slavoljubivih vladara, kojih više nije bilo medu živima.
Toga su jedino bila svesna dva deteta koja su komandovala vojskama, uz to su i znala više od ostalih zahvaljujuci svestranom obrazovanju. Ali bili su vezani zakletvama, nisu imali drugog izlaza vec da podu jedan na drugoga.
Na istom onom granicnom polju gde su im nekad pali ocevi, dva mlada vladara spremahu se za krvavi boj.
Osvanuo je dan bitke, ali ni jedan od dvojice zapovednika ne htede prvi da da znak za napad. Izgledalo je da se svaki od njih potajno nadao da ce onaj drugi izazvati borbu.
Sunce se vec bilo popelo u zenit, a još su uvek dve vojske, nestrpljive da otpocnu medusobno ubijanje, sa cudenjem cekale na naredbe svojih vladara.
Naposletku, nije bilo druge do da se pocne boj. Trupe se pokrenuše istovremeno i zapoce bitka.
Ali cim se sukobiše prvi redovi, cim padoše prvi ranjenici, kao da se u ljudima probudi divlja jarost. Jauci palih i miris ljudske krvi opiše pomamom cak i vode. Svi su licili na zveri žedne krvi. Hiljade i hiljade ratnika vec je bilo palo. Preostali nastaviše da se bore i ginuli su ne odstupajuci ni koraka. Toliki je pakleni bes obuzeo vojnike da, kad je pao mrak, od dve sjajne vojske ne ostade do dve šacice ranjenika, okupljenih oko svojih vladara.
Prestadoše da se bore tek kad se nocni mrak sasvim spustio, te preživeli ne mogahu više da razaznaju svoje protivnike kako bi na njih navaljivali.
Usled zaglušne jeke borbe divno je procvetala plemenitost dvoje dece
Ali cim je zora bledom svetlošcu pocela obasjavati zemlju, obe vojske pod zapovedništvom svojih golobradih vojskovoda opet stadoše odlucno jedna prema drugoj. Crvena Zvezda i Zlatni Zrak više nisu mogli izbeci borbu. Ako bi drukcije postupili, svi bi ih smatrali kukavicama. Obojica se izdvojiše iz grupe svojih podanika i, jedan strelom, drugi prackom, onako kako su se borili i njihovi ocevi, smrtno raniše jedan drugoga, i to u istom trenu.
Pratioci, urlajuci od žalosti, pojuriše u pomoc svojim vladarima.
Dva mladica, lica još detinjski nevinih, smrtno prebledeše. Ali umesto da preko njihovih usana poteku besne pogrde, jedva cujnim glasom izgovoriše samo reci plemenitog i uzvišenog izvinjenja. Dug je bio placen. Više ih nije nicim obavezivala teška zakletva.
Podstaknuti istom mišlju, Zlatni Zrak i Crvena Zvezda narediše slugama da ih primaknu bliže. Kad se oba deteta nadoše jedno uz drugo, pružiše s naporom ruke i u krvavom zagrljaju, divnom i uzvišenom, zapecatiše tragediju kroz koju su prošla njihova dva naroda.
Pricaju da se tada dogodilo nešto neobicno. Iz utrobe zemlje se cu strahovit tutanj. Zemlja se otvori i iz crnog ambisa iskoci na površinu ogromno žensko oblicje. To je bio duh zemlje ili se, možda, sa neba spustila Pacamama, sva uokvirena oreolom blage svetlosti. Njena velicanstvena prilika blistala je u jutarnjem svitanju, pokazujuci se u svoj svojoj velikolepnosti boginje.
Duh zemlje približi se dostojanstveno grupi dva zagrljena deteta i ovako progovori:
- Vaši ocevi, kojima nije bilo dosta što su ; uzrokovali tolike nesrece, gurnuli su i vas na put rata, zlocinackog i krvavog. Ali ja cu kazniti njihovu oholost. Pogledajte - i pokaza im dve ogromne bele zvezde koje poceše polako bledeti na nebu. To su bile zvezde znamenja moci njihovih oceva.
Kad Zlatni Zrak i Crvena Zvezda podigoše okrvavljene glave ka nebu, videše kako su obe zvezde pocele da drhte kao da se otkidaju sa nebeskog svoda. Trenutak kasnije uz strahovit tresak strmoglaviše se vrtoglavo na zemlju. Zvezde Iljampua i Iljimanija, pretvorene u nepokretne i neprozirne mase, ciji je jedini sjaj bio sada belina snega, padoše na zemlju upravo na njihove prestonice, obloživši vrhove Anda, jedna prema severu, druga prema jugu.
- A što se vas tice, nedužna deco - dodade Pacamama - vi koji ste služili zlocinackom slavoljublju svojih oceva, vi cete po smrti postati simboli, oliceni u sjaju svojih zvezda - crvene i zlatne, jednog naroda koji ce ovde kasnije živeti. Taj narod uzece za svoju zastavu crveno i zlatno i spojice ih sa zelenim, što oznacava nadu. Te tri boje bice zaloga ljubavi i bratstva, i teško onome narodu koji se podvoji i kao vi dode u sukob zbog sjaja jedne daleke zvezde.
Duh zemlje išceze cim je sunce, u daljini, pocelo zlatiti nebo svojom svetlošcu.
Dva mlada monarha izdahnuše u istom trenutku. Njihovi pratioci, ne usudujuci se da razdvoje dva tela koja je zagrljaj smrti ucinio nerazdvojnijim i snažnijim, odluciše da ih ostave tako i da ih tako i sahrane.
Od te noci išcezoše zauvek sa neba dve zvezdice, crvena i zlatna, da bi se spustile na zemlju i izvršile svoju simbolicnu ulogu.
Iz ruševina zemlje natopljene krvlju iznikao je cvet izmirenja
Proteklo je mnogo vremena nad tom opustelom, razorenom zemljom. Iljimani i Iljampu, dve najviše planine, razmetale su se svojim visokim vrhovima kao da bi da nastave svoje nekadašnje suparništvo. Ali duh zemlje osudio ih je da vecito oplakuju svoju krivicu vecnim otapanjem snega. Snagom tih suza one su svojim kristalnim potocima, kroz planinsko zemljište i kroz nanose, slale divnu svežinu vode, koja je oplodavala tle oko groba dva izmirena deteta. Dejstvom cudesne vode sa tih planina, nad legendarnim grobom iz zemlje je iznikla jedna zelena biljka, koja je svojim isprepletenim granama mnogo podsecala na nerazlucni zagrljaj. Stiglo je prolece i zelena biljka se pokri cašicama cvetova crvene i žute boje - boja koje su sišle sa zvezdica Crvena Zvezda i Zlatni Zrak, cineci sa zelenilom lišca lepu trobojku.
Vekovima posle toga tu je nastao - kako je rekla Pacamama -jedan nov narod, koji je uzeo taj cvet i te boje kao svoj simbol i znamenje.
Taj narod su Bolivijci. Simbol i znamenje je bolivijska trobojna zastava, a tradicionalni cvet je kantuta, koji cveta medu šibljem u Andima.


(Bolivija)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:29 pm

DVA BRATA BLIZANCA 1


Na malom imanju na obali otvorena mora prebivali sami muž i žena. Vec su bili zašli u godine, a nisu imali dece. Nije im bilo bog zna kako dobro; zemlja im je bila posna i prinos s nje slab, tako da su uglavnom živeli od mora: sve vreme pogodno za ribolov muž je provodio u pecanju.
Ali se jednom dogodi da cele godine ne bude ni jedan jedini dan pogodan za to. Stalno su duvali bura i vetrovi s kopna, i niko nije mogao izici na more, na pecanje, sve do Duhova, kad se, naposletku, sve promenilo: i vetar i nebo i more, i vec tog jutra nastade pravo vreme za ribolov.
Covek htede odmah poci na more, dok žena nije bila za to. Rece da na tako velik praznik ne valja ici u ribolov, niti raditi ma kakav drugi posao, jer to ne donosi srecu. Ali joj muž odgovori da vec jedva sastavljaju kraj s krajem, te se povoljna prilika da poprave svoje stanje ne sme olako propustiti. A cele godine nije bilo ovako pogodna vremena za ribolov kakvo je danas.
I tako sedne u camac i zavesla, ponevši sa sobom mrež. prutilo i udice.
Ali ma koliko da je bacao prutilo s udicama cas na jednu, cas na drugu stranu, ne uhvati baš ništa. Tek kad je sunce bilo vec dobro odskocilo, izvuce naposletku na jednoj udici tako neobicnu, veliku i ružnu ribu kakvu još nikad dotad nije video. Ne znajuci šta ce s njom, baci je u more.
Nastavi da peca, ali ni posle jednog casa ne uhvati ništa drugo doli Opet tu istu ribu, koju odmah baci u more.
Pecao je i dalje i ništa nije ulovio, dok naposletku ne izvuce i treci put tu neobicnu, veliku i gadnu ribu. U camcu je skine s udice i htede je opet baciti u more, i zatim dici tog dana ruke od pecanja. Seti se kako mu je žena rekla da rad na tako velik praznik ne donosi srecu i pomisli da je možda pravo kazala. Ali u istom trenutku pocne riba govoriti:
- Ne bi me smeo tako prezreti, jer ja sam bolja no što misliš. Uzmi me i odnesi kuci, iz mene ceš moci izvuci mnogo šta.
- Kako? Na koji nacin? - zapita je.
- Cuceš. Pazi samo dobro šta cu ti reci - rece riba. - Kad budeš bio kod kuce, raspori me. Izvadi mi drob i baci ga na dubre. Zatim mi ostruži krljušt, ali se dobro postaraj da ti se ni jedna ljušcica ne izgubi. Onda mi odseci glavu i pokopaj je pod kamen ispod oluka svoje kuce. Moj gornji deo leda skuvaceš i daceš ženi da ga pojede, ali ti od toga ne smeš darnuti ni najmanji komadic. Devet meseci posle toga žena ce ti roditi dva sina.
Ono što od mog tela još preostane, skloniceš dobro i sacuvati dok ti sinovi ne budu navršili sedam godina, a onda ceš ga iseci na tri dela: prednji trbušni deo daceš svojoj mladoj kobili, koja se još nije ždrebila, srednji deo svojoj kujici, a zadnji, repni, obesiceš na visoko drvo kraj svoje kuce, na kojem ce biti gnezdo kobaca. Kobila ce ti oždrebiti dva ždrebeta, kujica ce ti ošteniti dva šteneta, a kopceva ženka izleci ce dva kopca. Ti ceš ih sve uzeti, držati i odnegovati.
Kad ti sinovi budu navršili petnaest godina, kopaj ispod kamena pod strehom gde bude ležala moja glava i naci ceš dva maca i dva noža, koji ce postati od mojih vilicnih i ušnih kostiju. I jednom i drugom sinu daceš po mac i nož, a isto tako obojici po konja, psa i sokola koje budeš odnegovao. Od mojih krljušti, što ceš ih dobro skloniti i sacuvati, postace zlatan novac, koji ceš na jednake delove podeliti sinovima.
Tako ce ti sinovi biti dobro snabdeveni svim što im bude bilo potrebno: životinje ce im biti od velike koristi, macevi ce imati svojstvo da poseku svakog ko njima bude udaren, a nož u rukama jednog od njih dvojice zardace kad onog drugog zadesi kakva nesreca ili kad se nade u životnoj opasnosti, tako da ce mu drugi na vreme moci priteci u pomoc; noževi ce inace uvek biti sjajni.
Ti pak od današnjeg dana neceš više morati živeti u bedi i oskudici i neceš morati odlaziti na pecanje ribe, jer ce ti zemlja odsad biti tako rodna da ceš od njezina prinosa postati imucan covek, te ceš lako, na najbrižljiviji nacin, moci othraniti i odnegovati najpre svoje sinove a potom i životinje. Samo utuvi dobro sve što sam ti rekla i postupi najtacnije po mojim recima i preporukama. Ne budeš li tako uradio, proci ceš veoma rdavo.
Više riba nije ništa rekla i odmah je uginula.
Covek se tada lati vesala i snažno zavesla da se što pre dokopa obale; kad je dospeo na zemlju, pohita pravo kuci, i ucini sve do sitnica tacno onako kako mu je riba rekla. Raspori je i drob baci na dubre, ostruže joj svu krljušt i skloni je na skrovito mesto, odsece joj glavu i zakopa je pod kamen na koji se iz oluka slivala voda, skuva gornji deo i da ženi da ga pojede, a ono što je još od ribe bilo ostalo, nasoli pa i to skloni na skrovito mesto.
Devet meseci posle toga rodi mu žena dva sina. Blizanci su se brzo razvijali i tako odlicno napredovali da su bili najbrži i najjaci, najokretniji i najlepši medu svom decom svoje dobi; vlasi su im se sijale kao suvo zlato, a licili su jedan na drugog kao što su slicne izmedu sebe dve kapi vode. Svagda su bili zajedno, i kad su ucili i kad su se igrali, a voleli su se uzajamno tako silno da nikad izmedu njih nije dolazilo ni do najbezazlenije svade. Bili su samo na radost svojim roditeljima, koji doista ubrzo postadoše imucni.
Kad je decacima bilo sedam godina, seti se covek šta mu je riba bila naredila: uzme ono što je od nje ostalo, a što je dobro sacuvao, i isece na tri dela. Prednji deo trbušne strane dade svojoj vranoj kobili, srednji deo mladoj žutoj kuji, a repni deo obesi na veliko drvo pred kucom, na kojem je bilo kopcevo gnezdo. Cim ga je obesio, slete kopceva ženka i odnese ga u gnezdo.
Posle odredenog vremena mlada vrana kobila oždrebi dva ždrebeta, mužjaka, a velika žuta kuja ošteni dva šteneta-kucova; ubrzo se i u gnezdu na visoku drvetu pred njegovom kucom izlegu dva mala ptica kopca, koje covek uhvati, pripitomi i obuci, jer su u staro vreme obuceni kopci služili lovcima u lovu na ptice. Oba ždrebeta bila su izmedu sebe tako slicna da ih nije bilo mogucno razlikovati, a isto tako bila su slicna dva šteneta, kao i dva mala ptica-kopca.
Kad je braci-blizancima bilo petnaest godina, uzme covek kopati ispod kamena pod strehom i zaista nade tamo dva sjajna maca i dva oštra noža. A kad otkri mesto gde je bio sklonio ljuske ostrugane s ribe, vide da su od njih postali sve sami zlatnici. Sav taj novac podeli covek na dva ravna dela i da blizancima po deo, a isto tako da, i jednom i drugom, po mac i nož i objasni im svojstva ovog oružja.
Da im zatim po konja, psa i kopca; te životinje, svaka sa svojim parnjakom, behu isto tako slicne kao što su mladici licili jedan na drugog. Uzde i sedla za vrance behu sasvim jednaki, a isto tako jednaka su bila i odela i sva oprema za sinove blizance. A onda im rece da su sad punoletni i sami svoji gospodari i da mogu ciniti šta hoce: ili da srecu.
Obojica behu voljna da podu u svet, i to odmah. Obojica su gorela od želje da odu, vide svet i ogledaju svoju snagu i mladicko cojstvo i junaštvo. Pozdrave se s ocem i majkom, pripašu maceve, zadenu noževe za pojaseve i usednu na konje. Duga im je kosa padala na ramena i sijala se kao suvo zlato. I jedan i drugi držali su svoje kopce na ruci, a pred konjima i oko njih trcala su njihova dva velika žuta psa. Tako dva brata blizanca odoše zajedno u svet.
Nekoliko dana išli su zajedno i svugde gde god su prolazili, zastajali su ljudi i posmatrali dva mlada viteza s njihovim životinjama, jer su bili tako lepi i tako licili jedan na drugog. Ovo potonje, slicnost izmedu njih dvojice i slicnost izmedu njihova svakog para životinja, narocito je privlacilo pažnju ljudi i pobudivalo najvecu radoznalost.
Ali ta radoznalost ljudi postade braci blizancima s vremenom dosadna. A najdosadnije i najneprijatnije bilo im je to što im se na putu nigde dosad nije ukazala prilika da pokažu hrabrost i snagu. I stoga, kad u šumi dodoše do mesta od kojeg su dalje vodila dva puta, sporazumeju se da ne idu stalno zajedno, nego da se rastanu, te jedan pode jednim, a drugi drugim putem.
Pre nego što su se rastali, povadiše noževe, zabodoše ih u jednu obližnju lipu i dogovoriše se da svake godine u koje bilo vreme dodu ovamo, i pogledaju nije li jedan od noževa zardao. Ko nade zardali nož, znace da mu je brat u opasnosti. Onda se oprostiše na najnežniji nacin. Stariji, onaj izmedu dvojice blizanaca koji je prvi došao na svet, rece:
- Ja cu desnim, a ti udari levim putem.
Tako pojahaše konje i podoše; životinje su poznavale svoje gospodare i pridružiše se svaka svome.
Podimo za starijim bratom.
Putovao je od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok jedne pozne veceri nije došao u jedan prestolni grad i tamo zanocio. Gostionica u kojoj je odseo nalazila se preko puta kraljevskog dvora, i kad je mladi vitez izjutra ustao i pogledao kroz prozor, vide dvor, ali vide i to da je sav, odozgo do dole, zastrt crninom. Pozva gostionicara i zapita ga šta to treba da znaci.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:29 pm

CUDNOVATE ZGODE SEGRTA HLAPICA
Ivana Brlić-Mažuranić


SADRŽAJ:
MALIM ČITATELJIMA
KOD MAJSTORA MRKONJE
I. ŠEGRT HLAPIĆ
II. ČIZMICE
III. BIJEG
PRVI DAN PUTOVANJA
I. MALI MLJEKAR
II. VELIKA SE GLAVA POKAZUJE U TRAVI
III. KUĆA S PLAVOM ZVIJEZDOM
DRUGI DAN PUTOVANJA
I. HLAPIĆ I KAMENARI
II. CRNI ČOVJEK
TREĆI DAN PUTOVANJA
I. VELIKA ŽALOST
II. DJEVOJČICA NA PUTU
III. NA SJENOKOŠI
IV. PREDSTAVA
V. RAZGOVOR HLAPIĆA S TEŽACIMA
ČETVRTI DAN PUTOVANJA
I. POŽAR U SELU
II. VELIKO ČUDO
III. GRGINA MAJKA
IV. GITINA BRAZGOTINA
PETI DAN PUTOVANJA
I. KAKO JE NA PAŠI
II. OTKUDA JE PAO ČOVJEK PRED HLAPIĆA
III. GRGA I HLAPIĆ
IV. NOĆ U ZAPEĆKU
ŠESTI DAN PUTOVANJA
I. MALI POSTOLAR I PROSJAKINJA JANA
II. NA SAJMU
III. DVA KOŠARAČA
IV. NA VRTULJKU
V. BEZ KROVA
SEDMA NOĆ HLAPIĆEVA PUTOVANJA
I. POZNATI GLAS
II. PO NOĆI U CIRKUSU
III. NOVA POGIBELJ
IV. DVA OPAKA ČOVJEKA
V. HLAPIĆEVA ODLUKA
VI. PO NOĆI NA PUTU
VII. KOLA U MAGLI
VIII. POMOĆ
IX. HLAPIĆ I GITA OPET SAMI
X. U ŠIKARI I MRAKU
XI. STRAVA
XII. IZNENAĐENJE
XIII. KAKO SE SVE TO DOGODILO
XIV. KOD MARKOVE KUĆE
ZAGLAVAK
I. SREĆA I RADOST
II. MARICA
III. HLAPIĆEVA BAŠTINA
SVRŠETAK
MALIM ČITATELJIMA
Ovo je pripovijest o čudnovatom putovanju šegrta Hlapića.
Hlapić je bio malen kao lakat, veseo kao ptica, hrabar kao Kraljević
Marko, mudar kao knjiga, a dobar kao sunce. A jer je bio takav, zato je
srećno isplivao iz mnogih neprilika.
Hlapićevo putovanje bilo je isprva tako lako kao dječja igrarija, pa
će čitatelji na početku ove knjige reći: “Što će Hlapiću tolika mudrost
i tolika hrabrost na ovako laku putovanju? Zar on treba toliku hrabrost
da povede upregnutog magarca na uzdi? Ili treba svoju mudrost da traži
izgubljene guske?”
No poslije je Hlapićevo putovanje bivalo sve teže i sve opasnije,
kako to već češće biva. Pa kad čitatelji ugledaju maloga Hlapića u
velikoj pogiblji i teškim neprilikama, reći će oni: “Zaista je dobro
učinio Hlapić što je za svaku sigurnost ponesao sa sobom puno dobrote,
mudrosti i hrabrosti kad se u ranu zoru otputio u svijet.”
Pa upravo zato svršilo se na koncu sve onako kako je najbolje bilo.
No zato ipak neka nitko ne pobjegne od svoje kuće. Nikomu nije tako
zlo kako je bilo Hlapiću kod majstora Mrkonje, a bogzna bi li svaki bio
takve sreće na svom putu kao Hlapić. Čudit ćete se ionako da se i po
njega sve tako dobro svršilo.
Sjednite dakle na prag i čitajte!
KOD MAJSTORA MRKONJE
I.
ŠEGRT HLAPIĆ
Bio je neki mali postolarski šegrt, koji nije imao ni oca ni majke. Zvao se Hlapić.
Hlapić je bio još malen kao lakat, a veseo kao ptica. Cijeli je dan
sjedio u poderanim hlačama i crvenoj košulji na malom postolarskom
stocu, koji je imao tri noge, i cijeli je dan zabijao klince u čizme i
šivao cipele. Cijeli je dan fućkao i pjevao kod posla.
Hlapićev gospodar zvao se majstor Mrkonja, a bio je zao i strašan.
Tako je bio velik da mu je glava sezala do stropa u njihovoj maloj
sobi. Imao je kuštravu kosu kao lav, a duge brkove do ramena. Njegov
glas bio je tako jak i krupan kao u medvjeda.
Majstoru Mrkonji dogodila se jedanput u životu velika žalost i
nesreća, pa je od onda bio vrlo tvrda srca. Kakva se nesreća dogodila
majstoru Mrkonji, to će se istom mnogo kasnije iz ove knjige saznati.
Majstor Mrkonja bio je dakle tvrda srca i vrlo nepravedan, pa je psovao i vikao na Hlapića kad god je bio zlovoljan.
Majstorica je bila jako dobra. I njoj se dogodila ista žalost kao i
majstoru Mrkonji. No ona je od toga doba postala još bolja i imala je
vrlo dobro srce. Hlapića je jako voljela.
Ali se i ona bojala majstora Mrkonje. Kad god bi nosila Hlapiću
svježa kruha, uvijek ga je sakrivala pod pregaču da majstor ne vidi,
jer je majstor zapovjedio da se Hlapiću daje onaj tvrdi i stari kruh, a
majstorica je znala da Hlapić rado jede meki krušac.
Hlapić je imao samo jedne poderane hlače i još jedne, koje mu je
majstorica načinila od zelenoga sukna. To je sukno ostalo od majstorove
zelene pregače, pa je majstor zapovjedio svojoj ženi da načini od toga
Hlapiću hlače. Hlapić je imao u tim hlačama tako zelene noge kao zelena
žaba, pa ih nije rado nosio, jer su mu se drugi šegrti rugali. Majstor
Mrkonja je zapovjedio da ih mora nositi u nedjelju. Hlapić je bio
uvijek dobre volje, pa kad je vidio da mora nositi te hlače, počeo se i
sam šaliti. Kreketao je “kre-kre” kao žaba kad god je obukao zelene
hlače.
Kad su vidjeli drugi šegrti da se Hlapić šali, nijesu mu se više
rugali, nego su se igrali s njime u nedjelju i vrlo su ga voljeli.
Majstor Mrkonja nije smio vidjeti da se Hlapić igra, jer bi ga odmah
otjerao kući.
Tako je živio Hlapić kod majstora Mrkonje i nije mu bilo dobro. Ali
on bi ipak bogzna kako dugo tamo ostao da se nije dogodilo nešto što je
Hlapića odveć ražalostilo.
II.
ČIZMICE
Neki bogati gospodin naručio je kod majstora Mrkonje čizmice za svoga malog sina.
Čizme su bile vrlo lijepe. Njihove sare sjajile su se kao sunce. Sam
Hlapić zabijao je klince u te čizme. No kad je gospodin došao sa svojim
sinom po čizme i kad je sin obuo čizme, bile su one na nesreću
pretijesne. Zato gospodin nije htio čizme uzeti ni platiti, pa se
majstor Mrkonja popravdao s njim. Gospodin uza sve to nije htio uzeti
ni platiti čizme.
Kad je gospodin otišao, počne majstor Mrkonja bjesnjeti i vikati na Hlapića:
“Ti se, nevaljalče, to skrivio! Ti lijenštino! Ti ništarijo! Ti si
kriv da su čizme tijesne!” Strašno je vikao Mrkonja. Onda uhvati one
čizme i izbije Hlapića sa čizmicama po leđima. To je bilo odviše
nepravedno, jer je majstor sam krojio čizme, pa Hlapić nije bio kriv
što su bile pretijesne. No kad je majstor Mrkonja bio ljutit, onda nije
znao što je pravo, a što krivo.
On dakle izbije Hlapića čizmicama po leđima, baci čizme u kut i reče
svojoj ženi: “Sjutra ćeš ih u vatru baciti. Neću više da vidim tih
čizama. Onda se okrenuo kao lav prema Hlapiću i zagrozio mu se svojom
velikom šakom i gromkim glasom: “Čizme će izgorjeti, ali ti ćeš mi,
lijenštino, još platiti za njih.” To je značilo da će Hlapić još dobiti
batina radi tih čizama.
Kad je Hlapić naveče toga dana išao spavati, nije on ni fućkao ni pjevao kao obično, nego je nešto razmišljao.
Hlapić je spavao u kuhinji na podu kraj štednjaka. Tamo je imao
jednu tvrdu slamnjaču, poderan gunj i komadić svijeće utaknut u jednom
krumpiru, jer nije imao svijećnjaka.
Legne dakle Hlapić na svoju slamnjaču, ugasne svijeću koja je još
malo virila iz krumpira i počne razmišljati. Mislio je Hlapić, mislio,
a onda odluči da će u noći pobjeći od majstora Mrkonje i da će otići u
svijet. Premda to nije bilo lako, a bilo je i pogibeljno, ipak je
Hlapić to izveo. Što god šegrt može da zamisli, to može i izvesti.
III.
BIJEG
U noći, kad je sve tvrdo spavalo, ustane Hlapić. Oko njega bilo je sve tamno kao u zatvorenoj škatulji.
Tiho kao miš izađe Hlapić iz kuhinje i uvuče se u radionicu. Kad je
Hlapić zapalio žigicu, počelo je po podu na sve strane nešto šuškati,
pucketati i bježati. To su bili miševi, koji su po noći griskali kožu.
No Hlapić se nije osvrtao na njih, jer je imao još puno posla, da se
pripravi za putovanje.
Najprije uzme Hlapić komad stare hartije i veliku postolarsku
olovku. Onda sjedne na svoj mali stolac s tri noge i počne pisati pismo:
Vi ste htjeli bacati u oganj čizmice. Meni je to žao, pa idem u
svijet da ih razgazim. Onda neće biti pretijesne. Budite bolji s Vašim
drugim šegrtom. Dajte mu više juhe i mekši kruh. Čizme ću Vam vratiti.
Hlapić
To je Hlapić vrlo dugo pisao jer nije bio baš osobito vješt pisanju. Njegova slova bila su velika i grbava kao kruške.
Kad je Hlapić svršio to pismo, onda ustane vrlo tiho i prikopča
pismo na pregaču majstorovu, koja je visjela na zidu. Zatim sjedne i
počne pisati drugo pismo:
Draga gospojo!
Hvala Vam na Vašoj dobroti. Ja idem u svijet. Mislit ću na Vas i pomagat ću svakom, kao što ste i Vi meni pomagali.
Vaš Hlapić
Onda opet ustane tiho i prikopča to pismo na pregaču majstoričinu. Majstoričina pregača visjela je također na zidu.
Zatim uzme Hlapić svoju crvenu kožnatu torbu i počne u nju trpati
što mu je trebalo za putovanje. Najprije metne unutra komad kruha i
komad slanine. To mu je bila njegova večera od jučer, jer je Hlapić bio
jučer žalostan, pa nije mogao večerati.
U torbu metne jedan modar rubac, pa jedno šilo, malo dretve i
nekoliko komadića kože. Hlapić je, naime, bio pravi mali majstor, a
postolar ne može da bude bez šila i dretve, kao ni vojnik bez puške.
Zatim metne u torbu još svoj mali nož i bila je puna.
Kad je to bilo gotovo, počeo se Hlapić odijevati za put.
Najprije uzme s klina svoje zelene hlače i obuče ih. Malo da nije
zakreketao kad ih je obukao, tako je bio naučen na tu šalu! No morao je
šutjeti kao miš da se ne probudi majstor Mrkonja, koji je spavao u
drugoj sobi.
Zatim uzme Hlapić konac i pokrpa lakat na svojoj crveno košulji, pa
je obuče. Iz kuta uzme i one krasne čizmice, radi kojih je jučer dobio
batina.
Hlapić malo da nije zazviždao od veselja kad je obukao čizmice, tako
su mu krasno stajale! No dakako da ni zviždati nije smio, jer bi se
majstor probudio! Zatim je Hlapić htio uzeti svoju kapu. No ona je bila
sasvim poderana i zaprljana.
Zato Hlapić uze komad sjajne kože, koja je ostala od čizmica i
sašije od te kože široku vrpcu oko kape. Lako je njemu bilo šivati kožu
kad je bio postolar!
Kapa se sada sjajila kao sunce i Hlapić je metne na glavu.
Tako je Hlapić bio gotov za putovanje. Imao je na sebi zelene hlače,
crvenu košulju, krasne čizmice, sjajnu kapu i crvenu torbu preko ramena.
Izgledao je kao general nekakve čudnovate vojske!
Onda se odšulja Hlapić tiho, posve tiho iz radionice u dvorište.
Na dvorištu je bio svezan pas Bundaš. Hlapić i Bundaš bili su veliki
prijatelji, zato Hlapić nije išao sada k njemu, jer je znao da će za
njim cviljeti. A Hlapiću je ionako bilo teško i žao ostaviti Bundaša.
Baš kad je Hlapić izašao na dvorište i razmišljao bi li išao
zagrliti Bundaša, počne majstor Mrkonja u sobi kašljati. Majstor je
samo u snu kašljao. Greblo ga je u vratu, jer je jučer odveć na Hlapića
vikao. Kad je Hlapić čuo da majstor kašlje, bilo mu je strašno. Uplašio
se, jer je mislio da se majstor Mrkonja probudio: “Bježi sad, Hlapiću,
što brže možeš”, reče on sam sebi.
Brzo se provuče napolje kroz velika kućna vrata, koja srećom nisu bila zaključana, i bio je na ulici.
Na ulici je bio još crn mrak. Kuće su izgledale velike do neba, a
Hlapić je išao po ulici vrlo živo. Nigdje nije bilo nikoga; svi su
ljudi još spavali.
Tako je pobjegao Hlapić od majstora Mrkonje.
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:30 pm

DVA BRATA BLIZANCA 2

Gostionicar mu odgovori:
- Ti, gospodaru, mora da dolaziš iz daleke tudine, kad ništa ne znaš o velikoj žalosti koja vlada ovde zbog jedine kraljeve kceri. Kralj je svoju ljupku kcer, šesnaestogodišnju princezu, morao obecati jednom gnusnom morskom cudovištu, koje bi, inace, opustošilo celu zemlju. Baš danas je dan kad treba da je dobije. Za jedan cas izvešce je na morsku obalu i zbog toga je ne samo dvor nego i sav grad zavijen u crno, i svi ljudi žale i oplakuju nežnu, mladu princezu.
Kralj je obecao da ce kcer dati za ženu onom ko je bude mogao spasti od cudovišta, a ostavice mu posle smrti i i državu i nasledstvo, jer osim te jedinice nema druge dece. U dvoru se nalazi jedan dvorjanin, koji se zove vitez Red, i koji je, istina, rekao da ce ili spasti princezu ili ce žrtvovati život za nju; ali u gradu nema coveka koji se pouzdava u ovog viteza. I tako ce morsko cudovište ipak dobiti i odneti princezu.
Zaista nije potrajalo duže od jednog casa kad kroz dvorsku kapiju prodoše zatvorena, crninom zastrta kola, u koja je bilo upregnuto šest vranaca; vozar i sve sluge bili su u crnim odelima. U kolima je sedela princeza u beloj kao sneg haljini, a s desne strane kola pratio ju je na konju vitez Red u oklopu i sa šlemom, sa štitom, macem i kopljem. Ljudi i žene stajali su u ulicama gde su kola s princezom prolazila, plakali su i lelekali, jer niko nije verovao da ce vitez Red biti kadar da pomogne princezi.
Put do morske obale vodio je kroz veliku šumu, a na obronku se nalazilo mesto gde je, po odredbi cudovišta, trebalo da ga ceka princeza. Kad tamo stigoše i kad je kraljevska kci izvedena iz kola, ošine vozar konja i sa svim
slugama pohita da se što pre udalji od tog mesta: svi su se strašno bojali da, pored princeze, ne postanu i sami žrtve cudovišta.
Cim oni odoše, postara se i vitez Red, koji je bio strašljiv kao zec, da ne bude blizu princeze i odjaše u šumu. Tamo priveza konja za jedno drvo, a sam se pope na njega da, tako zaklonjen, posmatra šta se bude dogadalo.
U sebi je mislio: kad cudovište odnese princezu, vratice se u grad i pricace kako se junacki borio za nju, ali da je nije mogao spasti. Nikoga u blizini nema ko bi kao svedok-ocevidac mogao osporiti ono što on bude ispricao; za pokazanu dobru volju i hrabro zalaganje da spase princezu, steci ce, dabogme, naklonost naroda i kralja, a s tim i bolje izglede da sam, posle kraljeve smrti, primi državu u nasledstvo.
Mladi vitez gledao je s prozora kako odvoze princezu, a kad je mislio da je vec van grada, pojaše svoga vranca i pode s kopcem na ramenu, psom ispred konja a macem o pojasu. Izišavši iz grada, udari prvo zaobilaznim putem, ali ubrzo izbije na pravi, a onda pojezdi trkom i ocas se nade pred princezom, koja je sedela sama na zelenu obronku i cekala morsko cudovište. Skoci s konja, pride joj i pozdravi je; pa praveci se kao da ništa ne zna, zapita je zašto sedi ovde tako sama, zašto se tako rastužila i place?
Ona mu na to isprica sve što je u vezi s njom i njezinim udesom i još na kraju doda:
- A vitez Red, koji je obecao da ce me, ako bude mogao, spasti, kidnuo je kao i svi drugi, i, i... evo dolazi cudovište! - krikne odjednom, i to rekavši, padne u nesvest.

U istom trenutku zacuje mladi vitez hucanje mora: ogroman taman talas valjao se, penušajuci se, k obali i u njemu se nalazilo morsko cudovište s devet glava, koje sve u isti mah staše rukati:
- Gdeje moja najmšgaja princeza?
- Ona je moja, a ne tvoja! - odgovori mu mladi vitez i vec se stvori na konju u sedlu.
- Onda cemo se biti za nju - ruknu cudovište.
- Onda cemo se boriti za nju - odgovori mu vitez. Potegne mac iz korica, i uzviknuvši: "Juriš na njega, konju, kopce i psu!" - navali sa svojim životinjama na morsks cudovište. Kobac ga je udarao kljunom u oci, pas ga ujedao, a konj grizao zubima i udarao kopitima koliko god je mogao, dok mu vitez s tri udarca odsece tri glave, koje pas odnese dalje od obale.
- Cekaj do sutra! Moram malo kuci da sakupim novu snagu! - urlalo je cudovište i sa svojih šest glava ponovo zaronilo u morske dubine; toliko je krvi isteklo iz cudovišta da je sva pena talasa bila crvena.
Mladic pride glavama cudovišta, odsece sva tri jezika, zamota ih u princezin rubac i metne u bisage. Zatim otare o travu krvav mac, usedne na svoga dobrog vranca i s kopcem i psom vrati se putem kojim je došao i ude u grad kroz drugu kapiju, a ne onu odakle je vodio glavni put k moru i pred kojom je bio okupljen silan svet. Tako neprimecen stigne u gostionicu.
Dok se on borio s cudovištem, princeza je ležala u nesvesti, a vitez Red sedeo na drvetu i drhtao. Dobro je video cudovište kad je izronilo iz mora, ali mesto gde se borba vodila nije mogao videti. Cuo je samo huku i buku, rzanje i rukanje, urlanje i vikanje, cuo je i reci cudovišta kad je reklo da ce sutra u isto vreme i na istu mestu biti nastavak borbe. Video je, zatim, kako se cudovište srucilo u more i raskrvavljeno zaronilo ponovo u dubine, tako da je pena od talasa iza njega bila crvena.

Tada vitez Red side brzo s drveta, pride princezi i uzme je prskati vodom dok nije došla svesti. Onda joj rece kako se borio s cudovištem i odsekao mu tri glave. Princeza mu odgovori da to nije bilo tako. Pre nego što se pojavilo cudovište, prišao joj je jedan drugi vitez, i po njezinu dubokom uverenju, on je bio taj koji se borio s cudovištem. Ali joj vitez Red na to rece da ce je smesta ubiti ako mu ne bude obecala i zaklela se da ce potvrditi sve što on kaže. Tako joj ne ostade drugo nego da mu obeca ono što je od nje tražio.
Onda je popne na konja, priveže jednu glavu cudovišta konju za rep, a dve za grive, i s princezom ispred sebe odjaše u grad i projaše ulicama koje su vodile k dvoru. Sav svet je bio na ulici i, kao pomahnitao od radosti, klicao oduševljeno njemu i princezi i pratio ih. Kralj je izišao iz dvora i peške im pošao u susret.
Vitez Red rasprica se tada nadugacko i naširoko kako se borio s cudovištem i odsekao mu tri glave. Cudovište ce doci i sutra, i zbog toga princeza mora još jedanput otici na obalu i tamo ga docekati, ali ce joj on, vitez Red, vec spasti život. Princeza ne rece ništa što bi bilo osporavanje. Rekla je samo istinu, a to je: da je ležala u nesvesti dok je vodena borba sa cudovištem. O jednom drugom vitezu ne rece ništa, jer to nije smela zbog zakletve što ju je morala položiti.
U sebi je vitez Red mislio ovako:
Smeli borac, ma ko on bio, doci ce, verovatno, i sutra da stavi svoj život na kocku boreci se sa cudovištem. Pode li mu sutra za rukom da dotuce cudovište, utoliko bolje, jer onda ce on, vitez Red, pouzdano dobiti princezu za ženu a kraljevstvo kao nasledstvo. A ako pobedi morsko cudovište i odvuce sa sobom princezu, on ce zbog dokazane licne hrabrosti imati još uvek najbolje izglede na presto. Medutim, mislio je, mora se pre svega postarati za to da dobro cuva svoju kožu i nipošto ne izlaže život ma kakvoj opasnosti.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:30 pm

DVA BRATA BLIZANCA 3

Sutradan izjutra morala se princeza opet izvesti na obalu, ali su se sad svi nadali najboljem i pouzdavali se u viteza Reda, koji se juce držao onako junacki. Tog dana izvezu princezu u srebrnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest cilaša. Vozar i sve sluge bili su obuceni u odela svetle boje, a ona, princeza, kao i juce, u kao sneg belu haljinu.
Pored kola jahao je, kao i jucerašnjeg dana, vitez Red u oklopu, pod šlemom i sa štitom, macem i kopljem. I svi stanovnici grada bili su na ulicama, ali sad nisu više plakali ni lelekali, nego klicali princezi "Živela!", a vitezu Redu "Živeo!", i poželeli im mnogo srece na putu.
Kad povorka stiže do jucerašnjeg mesta, okrene vozar kola i odveze se sa slugama. Bilo mu je naredeno da se ne vraca odmah u grad, kao juce, nego da samo skloni kola u šumu nedaleko od obale. Ali su se vozar i sluge još uvek strašno bojali morskog cudovišta i odvezoše kola na drugi kraj šume.
Cim oni nestadoše s vidika, postara se i vitez Red da se izgubi s ovog opasnog mesta, "da se skloni u zasedu", kako rece princezi, a, u stvari, da priveže konja za isto ono drvo i, kao juce, što je brže mogao na njega se uspuza.
Videvši da su princezu odvezli, usedne mladi vitez na konja i, istim putem kao i juce, odjaše do mesta na šumskom obronku, gde nade princezu kako i sad, kao juce, sedi sama. Skoci s konja, pride joj i porazgovara s njom.
Kada ga je ugledala, princeza se neobicno obradova. Sad je bila potpuno uverena da je jedino on, a ne vitez Red, mogao biti onaj koji se juce borio s morskim cudovištem. Stidela se do dna srca što se od viteza Reda dala primorati da precuti i zataji junacko delo ovog mladica i što ga se na taj nacin odrekla. Samo nikako nije mogla shvatiti zašto ju je posle ostavio na cedilu i u vlasti viteza Reda.
Nisu mogli mnogo razgovarati, kad se opet, kao i jucerašnjeg dana, zacu od mora huka, dok se jedan velik, taman talas, penušeci se belom penom, valjao k obali, a iz mnogih grla zacu se besno rukanje:
- Ko je to kod moje najmilije princeze?
To je bilo morsko cudovište, koje je od juce došlo ponovo do snage, jer su mu umesto tri prethodnog dana odsecene glave - izrasle tri nove. Ali mu mladic neustrašivo odgovori:
- Ona je moja, a ne tvoja! - i u istom trenutku vec je bio u sedlu.
- Onda cemo se biti za nju - rukalo je cudovište.
- Jest, bicemo se za nju - odgovori vitez isukavši mac iz korica. Kliknuvši: "Kopce, konju i psu, juriš na njega!" - nasrne na cudovište i sukobi se s njim na granici mora i zemlje. Nastade ozbiljna i strašna borba, kobac ulete cudovištu u oci i kopaše ih kljunom i kandžama, pas ga ujedaše, a udarcem za udarcem vitez mu poodseca šest glava, koje odleteše daleko u more, a pas ih izvuce iz vode i sve donese na zemlju.
Cudovištu bude tog dana dosta, ali se još ne htede smatrati pobedenim.
- Cekaj samo do sutra! Sad moram kuci da sakupim novu snagu! - rukao je i zaronio u morsku dubinu, ostavljajuci za sobom krvavo-crvenu penu na talasima.
Mladic poodseca jezike iz svih šest glava cudovišta i metne ih uz ostale što ih je juce bio zavio u princezin rubac, a zatim otare o travu mac, zvizne kopcu i psu i okrete se za konjem.
Ali princeza nije danas pala u nesvest, nego je držala oci dobro otvorene i strašnu borbu posmatrala od pocetka do kraja. Pre nego što vitez usede na konja, ona mu priskoci, obisnu mu se o vrat, poljubi ga i zahvali mu sa suzama u lepim ocima. I mladic poljubi nju, a onda skoci na konja i mahnuvši joj rukom u znak pozdrava, ubrzo ga sa kopcem i psom nestane s vidika. Vratio se u svoje konacište isto onako neprimecen kao i dan ranije.
Kad vitez Red vide da je cudovište, s pretnjom da ce sutra opet doci, uteklo natrag u dubinu mora, side s drveta, pode pravo k princezi i, stavivši joj vrh noža na grudi, zapita je:
- Hoceš li precutati sve i potvrditi samo ono što ja budem rekao ili hoceš da se vec sad rastaneš sa životom?
Njoj u takvom položaju ne ostade drugo no da mu obeca da ce uciniti sve što bude tražio. Ali se u sebi oslanjala na uzdanje da ce mladi vitez sutra opet doci i onda ce ipak istina konacno izici na videlo.
Vitez Red pokupi poodsecane glave cudovišta, odjaše žurno kroz šumu po srebrna kola, povede princezu u kola i potom povorka krenu put grada.
Svih šest glava cudovišta bile su obešene o vozarevo sedište, tri s jedne, a tri s druge strane. Ispred kola jahao je vitez Red u oklopu. Kocoperio se i šepurio što je više mogao, dok ga je svetina klicuci pratila sve do dvora, gde mu kralj izide u susret, poljubi i kcer i njega i - zaplaka od radosti.
Kraljeva radost bila je malo pomucena izveštajem da princeza mora i treci put izici pred morsko cudovište. Ali pošto se vitez Red vec dva dana tako hrabro poneo bez ikakvih tragova borbe ili pobede, jedino što je nos podizao više no ranije, ni kralj niti iko drugi nije sumnjao u to da ce mu i treci i poslednji put poci za rukom da spase princezu, a potom je dobije za ženu i postane naslednik prestola.
Tako još to vece bude poskidana crnina kojom behu zastrti dvor i druge kuce u gradu, i odasvud se razlegahu radosna klicanja, kako iz dvora tako i sa svih strana prestonice.
Iduceg jutra odvezu princezu opet na morsku obalu, ali sad to više nije bila žalosna pratnja, nego je pre licila na kakav pobednicki pohod. Vozili su je u zlatnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest konja pokrivenih skerletnim pokrovcima; sad je pratnja bila povecana jahacima ispred i iza kola, a svi: i vozar i sluge i jahaci bili su obuceni u svecane skerletne odore dvorske posluge sa zlatnim pervazima i rojtama. Princeza je, kao i prethodna dva dna, bila u belom: nije htela drukcije. Narod je klicao princezi i klicao vitezu Redu, želeci mu mnogo srece na putu.
Sve je i sad bilo onako kao juce: princezu su izveli iz kola i ostavili na odredenom mestu kraj obale, a vozar, sluge i jahaci povukli se u šumu, samo sad ne tako daleko od obale kao jucerašnjeg dana. Vitez Red postupio je isto onako kao juce i prekjuce. Znao je da pred princezom ne može više izigravati junaka i zato joj je rekao samo toliko da ce paziti na nju. Posle toga požurio je da se što pre nade u istom zaklonu na istom drvetu.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:32 pm

DVA BRATA BLIZANCA 4

"Ako i danas bude dobro", govorio je vitez Red sam sebi, "te strani borac pobedi i po treci put, kazacu da je on prispeo na poprište tek pošto sam ja ubio cudovište. Meni ce verovati i kralj i svi drugi.
Bude li princeza rekla da je on, a ne ja, bio borac koji se bio s cudovištem sva tri dana i pobedio ga, njezinim recima nece se verovati, jer bi to znacilo kako je juce i prekjuce lagala potvrdujuci moje reci da sam se ja borio s cudovištem i ostao na megdanu. Njen današnji iskaz objasnio bi se tako da je ili zaljubljena u stranca ili da ju je on omadijao, kad ga tek sad prikazuje kao junaka i spasioca. A onda ce strani vitez biti obešen ili proteran iz zemlje.
Dogodi li se pak da danas i cudovište i strani vitez zaglave u medusobnoj borbi, a princeza bude spasena, onda ce mi biti obezbedena puna nagrada za njezino spasenje. A ako cudovište savlada stranca i odnese princezu, ja cu biti jedini koji ce o tome znati i moci nešto da prica, tako da cu i u tom slucaju biti jedini mogucni naslednik prestola i države."
Dok je vitez Red sam sebi tako govorio, istim putem kao i juce i prekjuce, sa kopcem i psom, jezdio je strani vitez k princezi na morskoj obali.
Ali je danas stigao malo docnije no inace, ili je morsko cudovište bilo poranilo. Jer u istom trenutku kad je on prispeo do obale gde je, ispod obronka šume, sedela princeza i cim ga je ugledala, ustala i mahnula mu velom - s hukom se iz dubine zavalja tamni talas i pojavi se morsko cudovište, danas bešnje no prethodna dva dana. Bilo je obnovilo snagu i imalo opet na svojoj trupini svih devet glava.
Mladi vitez potece odmah preda nj i sukobi se s njim na ivici obale. Borba je bila strašna, uporna i dugotrajna, ali danas je mladi vitez potpuno savladao cudovište i odrubio mu svih devet glava. Sad je morska neman bila mrtva i nije više mogla pobeci; njezina trupina ležala je i u vodi i na zemlji, da bi bila hrana i morskim ribama i nebeskim pticama i šumskim divljim životinjama.
Kad je borba okoncana i neman ubijena, pritrci princeza svome od prevelika napora zamorenu i iznurenu spasiocu i povede ga do mesta na kojem je dotad sama sedela, pa se spusti s njim na zelenu travu. Cim je mladic seo, klone mu glava u njezino krilo i on zaspa dubokim snom. Njegov vranac mirno je pasao travu po obronku, a kobac odleteo na vrh obližnja drveta, podvukao kljun pod krilo i dremao, dok se veliki žuti pas rastrcao malo po šumi a zatim legao na meku mahovinu, upravo pod ono drvo na koje se bio uspuzao i na kojem je sedeo vitez Red.
Vitez Red je video cudovište kako s hukom izlazi iz mora, ali mesto na kojem je sedela princeza nije mogao videti. Do ušiju mu je samo dopirala strašna buka od rukanja i rzanja, urlikanja i arlaukanja, od siktanja i šuštanja, najstrašnija u trenucima kad je cudovištu odsecana koja glava.
Naposletku se sve bilo stišalo, ali nije video da se cudovište vratilo u more ni zaronilo u dubinu. Zbog toga je dršcuci sedeo i dalje na grani, jer lako je moglo biti da je neman savladala viteza i da je sada zabavljena proždiranjem princeze. A moglo joj je pasti na um da zade u šumu i potraži njega, viteza Reda.
Upravo u casu kad je mislio kako bi još najbolje za njega bilo da tiho side s drveta i, krijuci se, kidne nekud dalje od ovog opasnog mesta, zacuje nekakvo lomljenje i pucketanje u džbunju. Pomisli da mu je kucnuo poslednji cas i dode mu da krikne od straha. Ipak se savlada, da se time ne oda, nego se sav skupi, da bude što sicušniji i tako manje uocljiv, i zadrža dah, dok mu je sve telo bilo obliveno hladnim znojem.
Izazivac onog lomljenja i puckanja u džbunju pojavi se ubrzo: to nije bilo cudovište nego jedan velik, žut pas koji se provlacio krOz džbunje, došao i legao upravo pod drvo na kojem je jadni vitez sedeo i drhtao. "Aha", pomislio je, "to je morski pas strašnog cudovišta, ali on ipak nije pronašao gde sam se sakrio". I još se više stiša, preznojavajuci se od straha.
Položivši glavu u princezino krilo, mladi vitez je za to vreme spavao. Ona nije imala srca da ga budi, jer je smatrala da mu je, posle tako teške, ljute borbe, potreban odmor. Nego skine s prsta zlatan prsten i uplete mu ga u zlatnu kosu. Sedela je mirno i oci joj stalno pocivahu na lepom mladom coveku, sve dok se nije probudio. Ona je mislila kako sad ne može više biti drukcije nego da je mladi vitez povede kuci, u dvor, gde ce se obelodaniti sve lažne pobede viteza Reda. Ali cim je otvorio oci, mladic joj rece da sad to ne može uciniti. On mora vec ovog casa pohitati k mestu na kojem se rastao s bratom, jer sad je upravo godina dana otkako su se rastali. Ona neka se smatra njegovom verenicom i neka ga ceka godinu dana, a on ce se dotad vratiti i sve razjasniti.
Potom isece iz glava svih devet jezika i metne ih u bisage, zajedno s drugih devet od juce i prekjuce, zovne zviždukom kopca i psa, usedne na konja i odjezdi.
Kad je psa nestalo i svud unaokolo zavladala tišina, obrisa vitez Red znoj s cela i osmeli se naposletku da side. Oprezno se zaklanjajuci iza drveta, prišunja se k mestu odakle je s obronka mogao posmatrati obalu. Vide morsko cudovište gde leži potrbuške, trupinom na zemlji a nogama u vodi, s glavama poodsecanim i rasutim oko nje na zemlji.
Zatim mu padne u oci princeza, vedra i cila kako samo može biti, i k tome još i sasvim sama. Ko bio da bio onaj što se borio sa cudovištem i ubio ga - ovde ga više nije bilo.
Kad se vitez Red u sve ovo dovoljno uverio, vratila mu se opet hrabrost te pohita da, kao i prethodna dva dana, primora princezu na bezuslovno cutanje i na zakletvu da ce potvrditi kako je on taj koji je cudovište ubio i nju time spasao. Ona na sve to odmah i pristane, jer je njen spasilac otišao, te joj ne bi ništa koristilo da prica nešto drugo nego što je vitez Red hteo. A nepokolebljivo je verovala u to da ce pravi spasilac opet doci i da ce tada izici delo na videlo.
Potom vitez Red ode po zlatna kola i vrati se s vozarem, slugama i jahacima, pokupi svih devet glava morske nemani i njima kao vencem okiti kola. Princeza ude u kola, a vctez Red jahaše sa strane gordo i kocoperno. Tako ude u grad, gde se vec pocelo pomalo strahovati što ih tako zadugo nema da se vrate, i svi stanovnici u gradu bili su se slegli pred gradsku kapiju.
Kad je povorka stigla u grad i ljudi videli princezu gde nepovredena sedi u kolima i mahanjem glave pozdravlja svet desno i levo, ushicenje ljudi dode do vrhunca. Klicalo se besprekidno princezi i vitezu Redu, princezu zasipahu cvecem a viteza Reda od glave do pete zakitiše vencima zimzelena i cveca.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:33 pm

DVA BRATA BLIZANCA 5

Stigavši u dvor, isprica vitez Red svoju pripovest o tome kako je danas dotukao grozno morsko cudovište, ubio ga, i time spasao princezu i celu zemlju. Još to vece izvrši se svecani cin njegove veridbe s princezom a u isto vreme i proglašenje viteza Reda za naslednika prestola. Pilo se u zdravlje verenika, a u gradu, kao i u svoj kraljevini, palile se vatre radosti i veselja. Princeza je pristajala na sve; postavila je samo jedan uslov: da se cin vencanja obavi tek iduce godine, o godišnjici njezina spasenja. Kralj odmah odobri da bude tako kako mu kci želi, te i vitez Red morade na to pristati.
Mladi vitez, pobednik cudovišta, sa kopcem i psom jezdio je u to vreme na svome vrancu k mestu u šumi gde se pre godinu dana rastao s mladim bratom-blizancem. Nade na lipi oba noža i vide da je bratov isto tako sjajan kao i njegov, što je znacilo da je živ i da mu je dobro. Vide i to da brat mora biti da je tek nedavno bio i sam ovde, da pogleda kako je s njegovim nožem; to se lako moglo poznati po useku ispod noža u kori drveta.
Toga radi krene dalje onim putem kojim mu je pošao brat kad su se bili rastali, i tako je išao od grada do grada i iz jedne zemlje u drugu, ali nigde ni da ga vidi, niti da šta cuje o svome bratu-blizancu. Tako je protekla cela godina. Sad je morao pohitati da ugovorena s princezom dana bude u prestonici njena oca; zaista i stigne tamo upravo na dan svoje pobede nad morskim cudovištem.
Ušavši u grad i prolazeci ulicama, vide da su sve kuce ukrašena cilimima i vencima, gostionica spram dvora u kojoj je lane proveo tri dana isto tako kao i sve druge, sam pak dvor kao da je sav bio zastrt skerletom opšivenim zlatnim nitima i ukrašenim zlatnim rojtama.
Ude u svoje staro konacište, gde dobije istu sobu koju je lane imao, i zapita gostionicara šta li se to dogada u gradu te je ovako okicen.
- Video sam mnoge vitezove i zemlje - rece mu - ali još nigde nisam bio gde se uvek dešava nešto tako osobito važno. Kad sam pre godinu dana boravio ovde, sve su kuce bile zastrte crninom i trebalo je boriti se s morskim cudovištem. Ove godine sve je zastrto crvenom cohom i ukrašeno zlatom i cvecem. Šta je to sad?
Gostionicar mu na to isprica nadugacko i naširoko šta se sve dogadalo u gradu otkako je on otišao. Danas se, rece, vitez Red vencava s kraljevom jedinicom cerkom, koju je spasao iz kandža cudovišta.
- E, onda da popijemo bocu vina u zdravlje mladenaca! - rece strani vitez.
Gostionicar donese iz podruma bocu vina i natoci vitezu i sebi.
- Ne prija mi ovo vino - rece vitez okusivši ga. - Za kraljevom trpezom pije se danas jamacno bolje vino.
- Verujem da se tamo pije mnogo bolje vino - rece gostionicar. - Ali kako da ga covek pije kad nije tamo?
- O, moci cemo ga ubrzo piti i ovde! - odgovori vitez i zvizne svome kopcu. Kobac mu odmah sleti na rame i vitez mu tiho nešto prošapce, na što ptica izleti kroz prozor, odleti u dvor i uleti u dvoranu vitezova, u kojoj su sve zvanice sedele za trpezom mladenaca. Tamo sleti princezi na rame; ona ga odmah poznade, jer ga je pre godinu dana videla dole na morskoj obali, i uzme ga milovati i tepati mu.
Odjedanput dohvati kobac kljunom pehar vina koji je bio pred princezom, izleti s njim kroz prozor pa preko u gostionicu, gde je vitez sedeo s gostionicarem. Vitez natoci odmah obadve caše i oni iskape kraljevo vlastito vino u zdravlje mladenaca. Gostionicar morade priznati da tako dobra vina još nikad u svome veku nije pio.
I jako vino udari gostionicaru u glavu te rece:
- Eh, kad bi nam dopalo i malo slatkih kolaca s kraljevske trpeze ovog svecanog dana! To bi se odlicno slagalo s ovako sjajnim vinom.
- Imacemo ih ubrzo - rece vitez, prizove psa i tiho mu nešto šapne.
Pas odmah potekne pa pravo preko u dvor. Pred dvorskom kapijom htedoše ga zadržati stražari, na stepenicama dvorski služitelji, a vratari pred dvoranama, ali on odgura od sebe i stražare i služitelje i vratare kao da ih uopšte nema i utrca pravo u dvoranu vitezova, pride trpezi mladenaca i tamo položi glavu u krilo princeze.
Mladoženja skoci sa stolice kao da ga je ujeo otrovan pauk i krikne:
- Hu, pa to je morski pas!
Ali mu se princeza nasmeja podrugljivo, pomilova psa, koga je isto tako kao kopca dobro poznavala, i rece:
- Njega zoveš morski pas? A on je, vidiš, sasvim dobar, pitomi danski pas. Pa zar ti da se plašiš takva psa, ti koji si savladao morsko cudovište s devet glava?
Svi koji su bili za trpezom stadoše se na to smejati i vitez Red sedne opet za sto, ali se sav tresao od straha. Jer i on je odmah poznao psa koji je tada, pre godinu dana, ležao pod istim onim drvetom gde je on sedeo.
Odjednom šcapi pas zubima srebrnu kotaricu sa slatkim kolacima što su stajali pred mladencima, istrci iz dvorane, pa s kotaricom niz stepenice i kroz dvorsku kapiju pravo preko u gostionicu, gde mu je gospodar sedeo s gostionicarem i pijuckao.
Sad je princeza znala da je njen istinski, pravi spasilac negde u blizini, ali je prošlo još neko vreme pre nego što ga je mogla videti.
Bilo je tako udešeno da po podne, posle rucka, svi gradani smeju i, ako budu hteli, mogu doci u dvor da pozdrave mladence, cestitaju im vencanje i požele srecu. U jednoj dvorani, kroz koju se moralo proci da bi se došlo do mladenaca, poredano je, kao na izložbi, na osamnaest kopalja osamnaest nataknutih glava morskog cudovišta što ih je vitez Red na obali pokupio.
Tako posle podne prede preko u dvor i mladi vitez s gostionicarem, i kad su prolazili kroz dvoranu u kojoj su glave morskog cudovišta bile izložene, pride im i, razjapljujuci jedno za drugim ždrela na glavama morske nemani, zapita glasno da su svi mogli cuti:
- A gde su im jezici?
Ljudi koji su culi šta pita mladi vitez, pridu bliže glavama morskog cudovišta i poceše zagledati u celjusti: doista, u njima nije bilo jezika.
U tom trenutku nade se tamo i vitez Red te rece:
- U tim glavama nikad nije ni bilo jezika, jer cudovišta nemaju jezike.
- Zanimljivo je da u celjustima postoje koreni jezika - uzvikne strani vitez - a evo i jezika koji upravo tu pristaju.
I to rekavši, izvadi princezinu maramicu u koju su jezici bili zamotani.
- Neka sad svako sam sudi - rece - ko je cudovištu odrubio glave: da li onaj ko im je isekao jezike, ili onaj ko im je doneo ovamo glave bez jezika i tvrdi da ih u glavama cudovišta nikad nije ni bilo.
Na to nastane velika uzbuna i svi ljudi u dvorani pridoše glavama nemani i cudeci se utvrdiše da jezici potpuno tacno pristaju svaki onoj glavi iz koje je isecen. Naposletku dode u ovu dvoranu i kralj sa kceri, nevestom. Cim princeza ugleda stranog viteza, pritrci mu i zagrli ga uzviknuvši:
- Ovde je onaj koji mi je spasao život i koji se sva tri dana borio s morskim cudovištem!
I onda isprica do sitnica kako ju je vitez Red svagda ostavljao samu kad se opasnost približavala, a vracao se tek tada kad je minula; kako joj je onda pretio da ce je ubiti, ako ne bude htela da precuti istinu i ne potvrdi sve njegove laži.
- Ovaj strani vitez - rekla je dalje princeza - sa svojim kopcem, konjem i psom tri dana se borio sa cudovištem i treci ga dan ubio; moja je maramica u kojoj su bili zavijeni jezici, iseceni iz glava nemani; evo na njoj izvezeno moje ime s krunom! I kad je treceg dana odrubio cudovištu svih devet glava, ja sam mladicu uplela u kosu svoj prsten od zlata - evo ga, ovde je! - i pokaza kralju prsten u viticama viteževim.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:34 pm

PRVI DAN PUTOVANJA
I.
MALI MLJEKAR
Išao je Hlapić, išao po mraku vrlo dugo ulicama, jer je grad bio
velik. Već je bio prošao toliko ulica da ga majstor Mrkonja više ne bi
mogao naći.
Još uvijek je išao Hlapić, a onda je počeo svitati dan, pa nije bilo
više tako tamno. U posljednjoj ulici grada susretne Hlapić jednoga
starca, koji je na malim kolima i na malom magarcu dovezao mnogo posuda
s mlijekom u grad.
Kola i magarac bili su vrlo lijepi, ali siromah starac bio je slab i pogrbljen.
Starac je s kolima stao pred jednom trokatnom kućom, koja je bila
tako visoka da je na najviše njezine prozore još uvijek mjesec gledao.
Kad je starac s magarcem stao pred kućom, uhvati on jednu posudu
punu mlijeka i htjede je odnijeti u kuću. No kako je bio slab, potepe
se na prvoj stubi, te malo da nije pao. Počne jadikovati i sjedne na
stube pred kućom.
Uto dođe Hlapić u zelenim hlačama i crvenoj košulji, s krasnim
čizmicama i sjajnom kapom. Kad ga je starac vidio, tako se začudio da
je prestao jadikovati.
“Dajte, djede, ja ću vam ponijeti mlijeko u kuću”, reče Hlapić.
“A otkuda si ti?” upita djed čudnoga Hlapića.
Hlapić nije rado pripovijedao o majstoru Mrkonji, pa zato reče: “Ja
sam šegrt Hlapić. Šalje me car da njegovu sinu razgazim čizme, i ako
treba kome pomoći u njegovu carstvu, da mu pomognem.”
Starac je znao da se Hlapić šali, ali mu se tako svidio da je prestao jadikovati, pače se i nasmijao.
“U koji kat treba odnijeti mlijeko?” upita Hlapić.
“U treći kat”, reče starac.
Hlapić je bio vrlo jak i uhvati tešku posudu, pa je odnese kao pero u kuću.
Na stubama je bio još mrak.
Dođe Hlapić s posudom u prvi, onda u drugi, pa konačno i u treći
kat. Treći kat bio je tako visoko da je tamo još mjesec gledao na
prozore.
Na stubama je bilo sasvim tamno, a u mraku je ležalo na stubama
nešto sasvim crno. Samo su se dvije točke sjajile kao dvije crvene
svijeće. To je bila dakako mačka, a njezine su se oči krijesile kao
crvene svijeće. “O molim”, reče Hlapić mački, “ja sam već donio
mlijeko, samo mi izvolite pokazati put.”
Mačka digne veselo rep i potrči pred Hlapićem do jednih vrata.
Tu Hlapić potraži zvono i pozvoni.
Sluškinja otključa vrata i otvori.
Kad je vidjela šarenoga Hlapića, uplaši se sluškinja, vrisne u sav
glas i pljesne rukama. Mačka se uplaši od njezinoga vriska, pa skoči
Hlapiću na glavu, a s glave sluškinji na rame, i onda preko ramena
pljus! ravno u lonac pun vode.
Sad da je tko mogao vidjeti tu komediju!
Mačka mijauče, voda štrca, lonac se kotrlja, Hlapić skače da ne
smoči čizmice, a sluškinja se smije tako jako da se tresu stakla na
prozorima.
“O! O!” smijala se sluškinja, “kakvo si ti šareno čudovište? Jesi li papiga ili djetao ili tko si?”
“Vi se varate, gospođice”, reče Hlapić. “Ja sam Hlapić i nosim vam
mlijeko. Starac je slab, pa ne može po stubama. No bolje bi bilo da
nijeste vikali.”
Sluškinja se sad još više smijala.
Zatim uzme od njega mlijeko, a kad je Hlapić s praznom posudom htio
otići, uzme sluškinja svijeću i otprati ga po stubama dolje, jer joj se
Hlapić svidio.
“A zašto vi, gospođice, ne idete svaki dan sami po mlijeko dolje?
Kad možete sad mene dolje pratiti, možete i sami po mlijeko”, reče
Hlapić. “Starac je vrlo slab, pa ne može nositi mlijeko na treći kat.”
Sluškinja se zasrami što se nije sama na to sjetila i obeća Hlapiću da će ići odsada svaki dan sama dolje po mlijeko.
Hlapić pak obeća da će joj zato donijeti cvijeća s putovanja.
Kad je Hlapić došao dolje na ulicu k starcu, umoli ga da mu dopusti i dalje raznositi mlijeko, jer su kola još bila puna.
Starac to jedva dočeka, a Hlapić uhvati maloga magarca za uzde i
počne razvoziti mlijeko. Pametni magarac znao je sam u koju kuću treba
nositi mlijeko i sam je stao svagdje pred kućnim vratima. Hlapić se
veoma čudio kako li je to pametan magarac i upitao je starca zašto
ljudi tako pametnu životinju nazivaju magarcem ili oslom?
Starac je bio doduše vrlo star, ali ipak nije znao odgovoriti Hlapiću na to pitanje.
“Kad sam se rodio, već su magarci imali to ime”, reče starac.
To Hlapiću nije bilo pravo i požalio je što ne zna bolje pisati. “Da
znadem bolje pisati, napisao bih jednu knjigu o tome da se te pametne
životinje okrste ljepšim imenom, a ime magarac ili osao da se ostavi za
one stvorove koji ga zaslužuju”, reče Hlapić.
Međutim se pametni magarac nije brinuo o tom kako ga ljudi nazivlju,
niti o tom što govore Hlapić i starac o njem, nego je stao i nadalje
pred onim vratima gdje je trebalo.
Hlapić je svakiput uhvatio posudu s mlijekom i brzo kao vjetar trčao uza stube.
Tako su kola bila začas prazna. Samo je ostala jedna mala posuda starcu za zajutrak.
Starac se zahvali dobromu Hlapiću i dade mu da se napije slatkoga
mlijeka. Zatim ode starac s magarcem i sa svojim kolima dalje, a Hlapić
ode svojim putem.
Već je bio bijeli dan.
Još malo je išao Hlapić, a onda izađe iz grada. I opet je još malo
išao, pa nije bilo više nijedne kuće, već samo velika polja, grmlje,
drveće i dugačka cesta. Grad se više nije vidio.
“Hvala Bogu”, reče Hlapić i sjedne pod jedno drvo.
Bio je tako dremovan, jer je u noći malo spavao. Zato metne crvenu torbu pod glavu i legne u duboku travu.
Trava je bila mekana, ali je ipak bilo dosta tvrdo na njoj ležati. Ipak Hlapić usne slatko kao zec u travi.
Neka samo spava. Glavna je stvar da je majstor Mrkonja daleko - a
još je glavnije da Hlapić ne zna koliko ga dobra, a koliko zla čeka na
tom putu.
Kad bi on to znao, ne bi tako mirno spavao.
II.
VELIKA SE GLAVA POKAZUJE U TRAVI
Hlapić je spavao vrlo dobro i dugo u travi.
Kraj njega je po cesti prošlo mnogo kola, mnogo seljaka i
seljakinja. Konji su toptali po cesti, ljudi razgovarali i vikali, kola
su škripala, a guske, što su ih seljakinje nosile u grad, gakale su.
Hlapić je spavao i nije baš ništa čuo, kao da ima bazgu u ušima. U visokoj travi nije ga nitko vidio.
Tako je došlo i podne. Na cesti nije bilo već nikoga.
Najedanput počne se Hlapić buditi. Čuje on kako se nešto vuče po
travi, kako se šunja i šunja. Sve bolje i bolje čuje kako nešto tapka i
tapka. A onda začuje već sasvim blizu sebe kako netko teško diše i duva.
To mu je bilo čudnovato.
Hlapić je bio dremovan, pa nije još dobro vidio ni čuo. Zato se
htjede malo podići da vidi što se to šunja i što to tapka u travi
primičući se sve bliže i bliže k njemu.
U taj čas pokaže se iz trave sasvim blizu Hlapića jedna velika,
kuštrava, žuta glava i isplazi naprama Hlapiću dugačak i crven jezik.
To je bilo zbilja vrlo čudnovato i dosta strašno. Možda bi se tko
drugi i uplašio. No Hlapić samo skoči i zagrli onu veliku kuštravu
glavu!
To je, naime, bio njegov dragi pas Bundaš. Bundaš je za Hlapićem
utekao od majstora Mrkonje, i tako je dugo njušio i tražio i trčao dok
nije Hlapića našao.
Bundaš počne svojim dugim crvenim jezikom lizati Hlapiću ruke, a Hlapić ga je neprestano grlio i grlio.
“To je lijepo, dragi moj Bundašu!” govorio je Hlapić.
Onda se od veselja počeše prebacivati i kotrljati po travi kao dvije
lopte. Kad im je bilo toga već dosta, reče Hlapić: “No, a sada izvoli
sjesti, pa ćemo objedovati.”
Bundaš je bio tako veseo da je samo skakao za muhama i skakavcima.
Hlapić je sio na travu, izvadio iz torbe svoj kruh i slaninu i mali
nož. Onda se prekrstio, skinuo kapu i počeo jesti. Jedan komad slanine
metao je sebi u usta, a drugi je bacao Bundašu. Bundaš je svaki komad
dočekao u uzduhu i u isti čas progutao.
Zatim je odrezao Hlapić komad kruha sebi, i drugi bacio Bundašu. Šćap! učini Bundaš i kruha više nije bilo!
Tako su Hlapić i Bundaš dakako dosta brzo svršili objed, a onda ustali i pošli dalje na put.
Bilo je vruće, a cesta je bila dugačka, bijela i prašna.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:35 pm

III.
KUĆA S PLAVOM ZVIJEZDOM
Dugo su Hlapić i Bundaš veselo išli po cesti. No konačno su ih već počeli i tabani peći.
Baš su došli do jedne male sirotinjske kućice. Kućica je bila
okrpana i naherena, a imala je dva prozorčića. Dolje ispod prozorčića
bila je narisana plavom bojom velika zvijezda. Ta se zvijezda već
izdaleka vidjela, pa je radi nje cijela kuća izgledala kao starica kad
se smije.
U kući je netko jako plakao. To je Hlapiću bilo žao i on se sjeti
kako je rekao da ide po svijetu da pomogne komu treba. Zato uniđe u
kuću da vidi što se tamo dogodilo.
U sobi je našao Hlapić jednoga dječaka koji se zvao Marko i koji je
sam sjedio na klupi i plakao. Bio je tako velik kao Hlapić, a plakao je
jer je izgubio na paši dvije guske. To dakako nije bila najveća
nesreća, ali kako za koga!
Marko nije imao oca, a njegova majka bila je siromašna, pa je zato
Marko morao paziti na guske jer je svaka guska vrijedila tri stotine
kruna.
Kad je Hlapić u zelenim hlačama, s crvenom košuljom i sjajnim
čizmicama došao u sobu, Marko se tako začudio da je širom otvorio usta
i prestao plakati.
“Zašto si tako jako plakao?” upitao je Hlapić Marka.
“Izgubio sam na paši dvije guske”, odgovorio je Marko i počeo još jače plakati.
“To nije ništa”, reče Hlapić. “Mi ćemo ih naći. Hajdemo ih tražiti.”
Bundaš, Hlapić i Marko pođu tražiti guske.
Blizu je bila jedna velika voda, kraj koje je Marko uvijek pasao
guske, pa je sada odveo do te vode Bundaša i Hlapića. Hlapić još nikada
nije vidio tako velike vode jer je dosada uvijek živio u gradu. Oko
vode bilo je puno grmlja, a daleko prijeko, kraj obale, rasle su šibe
iz vode.
Kad su došli tamo, počeo je Marko opet plakati.
“Joj, joj! nikad neću naći svojih gusaka.” Marko je tako jako plakao
da mu je Hlapić morao posuditi svoj plavi rubac iz torbe za brisanje
suza.
I Hlapiću se činilo da se ne mogu naći kraj tako velike vode dvije
guske, koje su tako male. No nije htio to reći da ne ražalosti Marka,
već je počeo s njim tražiti guske po grmlju. Bundaš je dotle trčao,
njušio i lajao oko njih sve jače i jače.
Najedanput se zatrči kuštravi Bundaš i skoči u vodu te počne plivati preko one velike vode.
“Bundaš! Bundaš!” zvao je Hlapić, ali Bundaš ne mari, samo trese
glavom i pliva dalje na drugu stranu vode, pa se izgubi među šibama.
Hlapić je već mislio da je njegov Bundaš izgubljen. A da se Bundaš
izgubio, zaista bi i Hlapić plakao! No Hlapić nije mogao sad plakati,
jer je svoj rubac posudio Marku. A nije imao vremena da plače, jer se
preko vode u granju čulo mahanje i lupanje krilima i glasno gakanje, pa
još glasnije lajanje. To su dakako bile Markove guske koje je Bundaš
tražio i našao preko vode u grmlju. Tamo dakako ni Marko ni Hlapić ne
bi nikad mogli doći.
Marko je skakao od veselja kad je Bundaš počeo tjerati guske k
njemu. Guske su plivale naprijed i otvarale širom kljun te srdito
gakale. Bundaš je plivao za guskama, tjerao ih i isto tako srdito lajao.
No sve se dobro svršilo i Bundaš srećno dotjera guske do Marka i Hlapića, pa izađe veselo iz vode.
“Kako si ti pametan! Kad obogatim, kupit ću ti kobasicu za deset kruna”, rekao je Hlapić Bundašu.
Onda uhvati Marko jednu, a Hlapić drugu gusku, pa ih metnu pod
pazuho i odu kući. Bili su tako veseli da su fićukali po putu kao
kosovi.
Dok su tako išli, reče Marko Hlapiću:
“Alaj ima tvoj Bundaš veliku glavu!”
“Zato i jest tako pametan”, reče Hlapić. “Da si ti imao tako veliku glavu, našao bi guske bez Bundaša!”
Uto su došli k Markovoj kući. Markova majka bila je već kod kuće, pa
je dopustila Hlapiću da može kod njih spavati, jer je bila vrlo srećna
što je Bundaš našao guske. Tako je Bundaš priskrbio Hlapiću prvo
noćište. Već je bila večer, pa su Marko i Hlapić sjeli na veliki kamen
pred kuću i dobili u šarenoj zdjelici žganaca s mlijekom i dvije velike
drvene žlice.
Dok su večerali, upita Hlapić Marka:
“A tko je narisao onu plavu zvijezdu na kućici?!”
“Ja”, odgovori Marko. “Kad je mati ličila sobu, uzeo sam boju, pa
sam narisao zvijezdu. Mislio sam da će moje guske poznati kućicu po
zvijezdi. Ali sad vidim da je to badava bilo i da guske idu preko vode,
bila ili ne bila zvijezda na kući.”
No Hlapić je dobro upamtio tu plavu zvijezdu. I svaki koji čita ovu
knjigu neka je upamti. To će mu trebati kad dođu ozbiljni dani po
Hlapića.
Tako su razgovarali Marko i Hlapić i večerali, a onda je dobio i Bundaš žganaca. Zatim odoše svi spavati.
Dakako da Hlapić nije ni u sobi ni u postelji spavao, jer u kućici nije bilo za njega mjesta.
Hlapić je spavao na štali.
U dvorištu je, naime, bila jedna mala i stara staja, a na staji sijeno.
Hlapić se morao penjati na tavan po ljestvama, a onda se morao uvući
kroz jedan mali otvor na tavanu. Kad je već bio na tavanu, okrene se
Hlapić, pruži glavu kroz otvor i vikne:
“Laku noć!”
U dvorištu nije bilo više nikoga. Bila je crna noć, pa je dvorište
izgledalo kao velika crna rupa. Gore na nebu bilo je toliko zvijezda
koliko ih Hlapić još nikada nije vidio.
Onda Hlapić izuje i obriše svoje krasne čizmice, pa legne u sijeno i zaspi.
Pred štalom je spavao Bundaš, na štali je spavao Hlapić, a u štali je spavala jedna lijepa šarena krava.
To je bio prvi dan Hlapićeva putovanja i srećno je prošao. Bog zna kako će mu biti drugi dan!
DRUGI DAN PUTOVANJA
I.
HLAPIĆ I KAMENARI
Ujutro rano počeli su kokoti pjevati i guske gakati, počela je krava
zvoniti i počeo je Bundaš lajati i cviljeti jer nije vidio Hlapića.
To je bila takva halabuka da se Hlapić probudio i mislio u prvi čas
da je u menažeriji. Na selu je svako jutro takva halabuka kao u
menažeriji, samo Hlapić toga dosad nije znao.
Hlapić se dakle probudi, obuje čizmice i sađe s tavana po ljestvama.
Zahvali se Markovoj majci, a ona mu dade veliki komad kruha i tri
kuhana jaja na put.
Hlapić i Bundaš odu dalje na put, i to je bilo jedino mirno prije podne što su ga oni proživjeli na svom putovanju.
Išli su, naime, neko vrijeme veselo i bez brige, a onda su došli do
jednoga mjesta na cesti gdje su sjedjeli ljudi s dugačkim čekićima i
tukli kamen za cestu. Nekoji od tih ljudi imali su velike crne naočale,
jer su se bojali da im koji komadić skoči u oko. Drugi nijesu imali
naočale i nijesu se bojali, nego su veselo pjevali.
Ti su se potonji Hlapiću većma svidjeli i k njima je on odmah sio da
s njima pjeva. Hlapić je dobro poznavao njihovu pjesmu, jer svi veseli
ljudi jednako pjevaju.
Kad su se već napjevali, upita Hlapić kamenare da li je putnicima
teško na putu? Kamenari su dakako dobro znali odgovoriti na to pitanje,
jer oni uvijek sjede na cesti i vide svakog putnika.
Jedan kamenar odgovori Hlapiću:
“Onomu koji ima jake cipele, čvrste šake i pametnu glavu dobro je na putu.”
“A onomu koji toga nema?” upita Hlapić.
“I onomu je dobro, jer mu ionako već u prvom selu dodija putovanje i krene kući”, odgovori kamenar.
Nato se Hlapić digao da putuje dalje. No prije njegova odlaska još su se dobro nasmijali jednoj zgodi.
Došlo je, naime, odnekud jedno sasvim malo šareno tele, koje je
išlo, a da ni samo nije znalo kuda. Mali telići doduše idu, ali nikada
ne znadu kuda. I upravo to malo šareno tele htjelo je da se potuče s
Hlapićem. Nagnulo je svoju šarenu glavu i poskočilo da udari Hlapića.
“O! o! potucite se!” počeše se smijati kamenari, “upravo ste par!”
“Jednako smo doduše veliki, ali nijesmo par!” odvrati Hlapić, nasmije se, zasuče rukave i potuče se sa šarenim teletom.
Dva-tri puta se čulo: pljes! pljes! pa onda: tuku! tuku! Hlapić je udarao svojim čvrstim šakama, a tele svojom šarenom glavom.
Tele poskoči dobro natrag da se jače zatrči na Hlapića.
“O! o! samo se dobro zatrči!” vikne Hlapić teletu.
Nato Hlapić odskoči nastranu, a tele, kako je nagnulo glavu tako
potrči pokraj Hlapića i - eto ti ga na! - skotrlja se naglavce u jarak
kraj ceste kao bundeva.
Hlapić je objema rukama pljeskao o koljena, te se smijao dok se tele
koprcalo dolje u jarku. Kad se tele diglo na svoje tanke noge, podiglo
je svoj šareni rep i pobjeglo na onu stranu gdje se sjetilo da mu je
majka.
Hlapić i kamenari gledali su za njim i smijali se. A onda odsuče Hlapić svoje crvene rukave i reče:
“Ja sam već odavno čitao u šoštarskom kalendaru: ‘Gdje se lud s mudrim bije, tu jednaka borba nije.’”
Nato se Hlapić oprosti od kamenara, a oni rekoše:
“Putuj srećno! Tvoje su čizme jake, a da imaš dobru glavu i čvrste šake, to smo sada vidjeli.”
To je Hlapiću bilo milo čuti i on pođe dalje na put.
Toga dana bila je velika omara, pa će sigurno uveče biti bljeskanja, kiše i grmljavine.
II.
CRNI ČOVJEK
Predveče toga dana bio je Hlapić još uvijek na cesti. On je taj dan
prošao već jedno selo, ali nije htio u njemu stati, jer je htio da što
dalje uteče od onoga grada gdje je bio majstor Mrkonja.
Hodao je dakle Hlapić, hodao po cesti, ali predveče počne najedanput
duvati jak vjetar, počne bljeskati i grmjeti. Najprije je grmjelo
izdaleka i slabo, a onda sve bliže i bliže i sve jače.
Grmljavina je tutnjela kao da se željezna kola po nebu voze. Bundaš
se bojao grmljavine i stisnuo se k Hlapiću. “To nije ništa”, reče
Hlapić i pođe dalje. Onda bljesne još jače i začuje se strašan udarac
groma u daljini. Bundaš se strese od straha, ali Hlapić reče: “I to
nije ništa. Hajdemo dalje.”
Morao je držati kapu da mu je vjetar ne odnese, jer je silno duvao.
Onda su došli tako crni oblaci da je postalo gotovo tako tamno kao u
noći. Samo kad bi bljesnulo, vidjelo se cijelo nebo kao da vatra gori
na njemu.
Počela je padati kiša u krupnim kapljama.
“Sada se moramo sakriti”, reče Hlapić, koji se najviše brinuo za
svoje čizme. Hlapić je gledao oko sebe i nije znao kuda bi se sakrili,
jer je svuda bilo samo polje i drveće, a nigdje kuće ni čovjeka.
Bilo je vrlo dobro što su Bundaš i Hlapić bili zajedno. Više puta
bio je pametniji Bundaš, a više puta Hlapić, pa su tako uvijek pomagali
jedan drugomu.
Ovaj put bio je Bundaš pametniji. Na cesti je bio most, a Bundaš počne vući Hlapića pod taj most.
“Ti si uistinu pametan”, reče Hlapić Bundašu, i uvuče ga pod most.
Kad se Hlapić počeo vući pod most, najedanput se uplaši.
A tko se i ne bi začudio i uplašio! Pod mostom je sjedio neki čovjek
u dugoj crnoj kabanici s poderanim šeširom na glavi. Bundaš počne
strašno lajati na njega. Sad je opet Hlapić bio pametniji od Bundaša,
jer je pravo mislio: treba uvijek biti ljubazan i uljudan!
Zato zapovjedi Bundašu da šuti, a on pozdravi čovjeka:
“Dobar dan”, reče Hlapić.
“Dobar dan”, odgovori čovjek: “Otkuda si ti ovamo došao?”
“Napolju pada kiša, a meni je žao mojih čizama. Hoćete li dopustiti meni i Bundašu da ostanemo ovdje?” pitao je Hlapić.
“Možeš ostati”, reče čovjek. “Ali ovdje nije baš jako lijepo.”
Pod mostom je zbilja bilo tijesno i ružno. Tamo se nije moglo stajati, nego samo sjedjeti ili čučati.
Vjetar je strašno duvao, kiša je s tučom udarala po mostu kao da
čekići tuku, a grmljavina je bila tako jaka da se nije pod mostom moglo
razgovarati, jer nije jedan drugoga čuo.
Tako su Hlapić, Bundaš i taj čovjek čučali pod mostom.
Bundaš je neprestano mrmljao na onoga čovjeka, a ni Hlapiću nije se
baš sviđao. Hlapiću bi milije bilo da je bio sam s Bundašom pod mostom.
Kiša je padala dugo, a grmjelo je još uvijek jednako. Već je bila večer.
“Morat ćemo ovdje ove noći spavati”, reče onaj čovjek.
Hlapić je vidio da čovjek ima pravo, jer je napolju lijevala kiša, pa se nije nikud moglo.
Pod mostom bilo je slame, kao da je već netko ondje spavao.
Hlapić razastre slamu i načini ležaj za sebe i onoga čovjeka.
Onda izuje čizmice, obriše ih i metne kraj sebe. Torbu metne pod glavu i legne na slamu.
Onaj se čovjek zamota u svoju kabanicu, pa i on legne na slamu.
Hlapić rekne: “Laku noć”, a čovjek odvrati: “Laku noć.”
Sad se Hlapić prekrsti naglas.
A onda polako digne glavu da vidi hoće li se i onaj čovjek
prekrstiti. No on se nije prekrstio, nego se samo okrenuo i počeo
hrkati kao vuk.
To se Hlapiću nije dopalo. Zato se još jedanput prekrsti, a onda
zagrli Bundaša, jer mu je bilo malo zima pod mostom, pa mirno zaspi.
To je bio drugi dan Hlapićeva putovanja. Baš jako ugodan nije bio,
ali na svakom putovanju ima neprilika! A Hlapić se veselio kako će
sjutra obući svoje čizmice i poći dalje u svijet. I tako je ipak veselo
zaspao.
TREĆI DAN PUTOVANJA
I.
VELIKA ŽALOST
Tako su spavali pod mostom Bundaš, Hlapić i onaj čovjek u crnoj
kabanici. U noći je najedanput Bundaš počeo mrmljati i lajati. Hlapić
je bio jako dremovan, pa zagrli Bundaša još jače i reče:
“Šuti Bundaš!” Bundaš je nato zašutio i oni su dalje spavali.
Kad je već bio dan, probudi se Hlapić. Odmah je vidio da onoga
čovjeka u crnoj kabanici više nema. Otišao je dok je Hlapić spavao.
Hlapiću to baš nije žao bilo. On veselo ustane i htjede da obuje svoje
čizme.
No što je Hlapić sada vidio, bilo je strašno! Nema njegovih čizmica.
Nema ih niti na slami, niti pod slamom. Nigdje ih nema! Nema ih, pa
nema! Odnio ih onaj čovjek.
“O Bože moj!” uzdahnuo je Hlapić kad je vidio da nema čizmica. Od žalosti je sklopio ruke i ostao jedan čas zamišljen.
Svako bi dijete plakalo da mu tko ukrade tako lijepe čizmice. Dakako da bi plakalo svako dijete da ostane boso na veliku putu!
No Hlapić nije plakao. On je jedan čas razmišljao, a onda je skočio na noge, zovnuo Bundaša i rekao:
“Hajdemo, Bundašu, tražiti onoga čovjeka. Mi ćemo ga naći makar ga
tražili deset godina i dobit ćemo čizme, pa da ih je objesio u sam
carski dimnjak!”
Tako je Hlapić pošao bos dalje na put da traži svoje čizmice.
To je bio početak njegovih najčudnijih doživljaja. Nije bio lak
posao tražiti sada čizme. Ta zemlja je jako velika pa je na njoj puno
takvih mjesta na koja je mogao crni čovjek sakriti čizme.
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:36 pm

DVA BRATA BLIZANCA 6


Nije više bilo nikog ko bi posumnjao u istinitost njezinih reci, i vitez Red, hteo-ne hteo, morade i sam sve priznati. Kralj naredi da ga odmah okuju i pošalje nekoliko slugu s njim u šumu da im pokaže drvo na kojem je sedeo za vreme borbe s morskim cudovištem. Slugama je potajno naredeno da ga odmah o to drvo i obese, što oni najsavesnije i izvršiše još te veceri, tako da u ovoj pripoveci nece više biti reci o vitezu Redu.
Tada se izvrši na dvoru istinski cin vencanja, jer je došao pravi mladoženja, i svecano se proslavi svadba. Stari kralj, vec umoran od vladanja, odrekne se prestola i proglasi mladog viteza za kralja zemlje, pozivajuci gradane da mu budu verni podanici. Sve je ovo primljeno u zemlji s najvecom radošcu i veseljem, a najradosniji i najsrecniji od svih bili su mladi supružnici.
Ali to još nije kraj pripovetke.
Odmah posle vencanja krenu kraljevski mladenci na put po zemlji od grada do grada, jer je trebalo da se novi kralj što podrobnije obavesti o prilikama u državi ciji je vladalac postao, primi izjave odanosti svojih podanika i sasluša njihove želje i molbe. Potrajalo je duže vreme dok se kralj s kraljicom nije vratio u prestonicu.
Tad se vec prve noci dogodi da jedan petao dode upravo pod prozor njihove ložnice i pocne kukurekati, i to neprekidno, tako da ni kralj ni kraljica nisu mogli oka sklopiti. Mladi kralj je ustajao nekoliko puta da bi ga oterao dalje od prozora, da ne cuje kukurekanje, ali cim bi se vratio u ložnicu, evo odmah i petla pod prozor. I tako je bilo cele noci.
Iduce noci isto tako: petao se smestio pod prozor i samo kukurece, ne dajuci se oterati. To se ponovilo i trece noci: petao se raskukurekao upravo pred prozorom, sad mnogo gore i bucnije no prve dve noci.
Tad mladi kralj rece kraljici:
- Ovo ne može biti obican petao; iza njega mora da se krije nešto drugo. Možda mi je brat u opasnosti, i na ovaj me nacin poziva u pomoc. Moram poci za petlom da vidim šta je to.
Pozdravi se sa ženom, opaše mac, pozove kopca i psa, usedne na vranca i odjaše. Stalno je cuo pred sobom petla, koji je, kukurecuci, trcao pred njim, od džbuna do džbuna, od stabla do stabla. Tako je došao u šumu što se protezala do morske obale; iduci za petlovim kukurekanjem, prošao je šumu i izbio na obalu, i to baš na ono mesto gde se borio s morskom nemani.
Ali on nit je poznao to mesto nit je uopšte video da je na obali, mada je iz dvora pošao kad je vec pocelo svitati. Jer svud oko njega bila je pala tako gusta magla da nije mogao videti kud ide, niti je znao da li je pred njim zemlja ili voda.
Cim kralj dospe do ovog mesta, nestade petla i ni sa koje strane nije se culo njegovo kukurekanje. Zbog toga je smatrao za najbolje da vidi kako bi se vratio kuci. Odjednom cu u blizini nekakav tihi šum, potera konja u tom pravcu i naide na nekakvu ružnu staru ženu sa vrecom na ledima: nešto je štapom ceprkala po pesku.
Kralj je zapita ko je ona i šta radi ovde tako rano.
- Ah, ja sam ti jedna sirota, stara žena, napuštena i bez dece-odgovori mu ona-i dolazim ovamo da pomalo prikupljam kosti. Ali jedva da mogu vuci samu sebe, a još manje nositi teret u vreci. Ako si pravi vitez, pomoci ceš staroj ženi i pristati da mi tvoj konj ponese vrecu do mojeg stana.
- A gde ti je stan? - upita je kralj.
- O, odmah tu blizu - odgovori žena. - Ja cu poci napred i pokazacu ti put, ako mi zaista dopustiš da mi tvoj konj ponese vrecu do kuce.
Kralj skoci s konja i baci mu na leda vrecu, koju baš nije bilo lako podici i iz koje je bio zadah trulih kostiju. Žena pode napred i pravo u more. Udari štapom po vodi i promrmlja:
- Staza pred nama, more za nama!
I odmah bude staza po suvoj zemlji, ali samo tuda kud su prolazili ona i kralj, koji je vodio konja za uzdu, i psa, koji je išao ustopce za konjem. Iza njih, kao i sa obe njihove strane, bilo je duboko more. Magla se nije dizala: bila je tako gusta da se ni prst pred okom nije mogao videti. Kralj sa životinjama išao je za ženom, ne znajuci kamo ide, ni kud vodi ovaj put.
Išli su sve dalje, a nikako da stignu do staricine kuce.
- Kuca ti nije baš tako blizu - rece kralj.
- Evo, evo, tek što nismo stigli - odgovori žena.
I doista nije dugo potrajalo kad stigoše do jednog velikog brda usred mora. Žena udari štapom po njemu, brdo se otvori i oni udoše u veliku, kamenitu sobu; nasred sobe goreo je na podu grdno velik panj.
Kralj skine vrecu s konja, ogleda se po sobi i rece:
- No, to je strašna vatra. Da ne peceš na njoj ljude?
- Ah, ne, nipošto - odgovori žena. - Nego tako staroj ženi kao što sam ja uvek dobro dolazi malo toplote. Zatim išcupa vlas s glave i rece kralju:
-Metni ovu vlas na konja, pa ce se smiriti. Inace ce mi razvaliti sobu stalnim udaranjem nogu o pod.
On joj ispuni želju i konj se zaista smiri. Kralj je sasvim precuo kako je žena pri tom promrmljala:
- Ostani tako prikovan, ovo ti bili okovi! Zatim pruži kralju drugu vlas s glave i zamoli ga:
- Uzmi ovo i metni na psa. Gleda me tako zlo; bojim se da ce me ujesti.
Kralj joj ispuni i tu molbu; pas odmah leže i ostane tako ležeci mirno. Ni sad kralj nije cuo kako je žena promrmljala iste reci kao i za konja.
Potom žena išcupa trecu vlas s glave, pruži je kralju i rece:
- Budi dobar pa baci ovu vlas na svoga kopca. Stalno lece po sobi i plaši mi pilice.
Kralj ucini tako, dok je ona i sad promrmljala iste one reci, a kobac seo i smirio se.
Onda mu rece:
- Pokrij ovom vlasi balcak svojeg maca. Blešti, te me od njegova bleska bole moje stare oci.
I to rekavši, baci mu vlas s glave na zlatan balcak i promrmlja kao i dotad one iste reci.
Kralj pomisli da ova žena nije pri zdravoj pameti, ali se nije bojao ni nje, niti bilo koga drugog. Htede da malo razgleda ovo cudnovato mesto na kojem se našao.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:37 pm

DVA BRATA BLIZANCA 7

Žena se tada uspravi: bila je velika kao kuca i užasna na pogled. Stade da vice:
- Sad cu da ti platim za to što si mi ubio moga krasnog sina. Svake noci moram odlaziti tamo na obalu da sakupljam njegove kosti i mucim se kako da ih sve nadem i donesem, da bih ga mogla oživeti.
Tada kralj uvide kome je došao u goste. Maši se maca i vikne svoj stari ratnicki poklic: "Kopce, konju i psu, juriš na nju!"
- Oho, viteže! Vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoci! - cikaše veštica podrugljivo.
Mac se nije dao izvuci iz korica, a životinje ostadoše nepomicno na svojim mestima. Onda žena udari kralja štapom: on pade i bio je mrtav kao kamen. Ona ga odgura u duboku pecinu ispod poda, a životinje ostavi tamo gde su bile prikovane.
Za to vreme mlada kraljica je cekala iz dana u dan da joj se vrati muž i kralj, ali se on ne vracaše. Tako su prolazile sedmice, prolazili meseci, a njega nema te nema. Poslani su ljudi na sve strane, ali svuda isti odgovor: niko ga nije video. Tako je ona u žalosti sedela u dvoru, ali i sa nadom da ce se njen junak i kralj iznenada vratiti jednom kuci.
Dok su dogadaji ovako tekli, mladi brat-blizanac, koji je bio otišao na drugi kraj sveta i mnogo šta doživeo, pode po drugi put u onu šumu da, po utvrdenu dogovoru, vidi u kakvu se stanju nalazi bratov nož. Još nije bila protekla godina dana otkako je tamo bio poslednji put i na kori lipe zasekao znak ispod bratova noža, koji je tada sijao isto onako cistim sjajem kao kad je u lipu prvi put bio zaboden. Ali kad ga je sad izvukao, vide da je skoro sasvim zardao. Cinilo se kao da je bib zamocen u krv i tako ostavljen, a samo jedan delic na njemu bleštao je negdašnjim sjajem.
On tada pode istim putem kojim mu je išao brat kad su se bili rastali. Jezdio je što je brže mogao od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok nije stigao u prestolni grad, gde mu je brat bio kralj.
Kad jednog dana pred vece ujaha u taj grad na svom vrancu, otkrivenih zlatnih uvojaka, sa kopcem na ramenu i velikim žutim psom za konjem, primeti odmah kako ljudi na ulici zastaju da ga pozdrave i gledaju za njim, a drugi, koji su se nalazili kod kuce, prilaze prozorima, otvaraju ih i mašu mu na pozdrav.
Znao je da on i brat mu blizanac lice jedan na drugog kao dve kapi vode jedna na drugu i da su im i životinje tako potpuno nalik jedna na drugu, te po ovim pozdravima gradana oceni da mu brat u gradu mora biti da je ne samo dobro znan nego i veoma omiljen, jer sam u ovom kraju još nikad nije bio.
Otpozdravljao je svima redom i s pažnjom dojahao do kraljevskog dvora. Cim ga ugledaše pred sobom, vojnici--stražari pred dvorskom kapijom uzbune stražu, priskoci, šepureci se, Švajcarac sa zlatom optocenom palicom i žurno otvori kapiju.
Bilo mu je jasno da mora biti da mu je brat ovde kod kuce, i tako ujaše u dvorsko dvorište. U tren oka priskoce konjušar i dvorske sluge, prihvate mu konja i odvedu u staju; lakeji na stepenicama klanjahu se pred njim, hitajuci da mu pootvaraju vrata jedna za drugim, dok nije dospeo do dvorane mlade, lepe kraljice.
Cim ga je kraljica ugledala, priskoci mu s krikom radosti, obisnu mu se o vrat i zasu ga pitanjima: gde je bio tako zadugo? - ta vec je puna tri meseca dana otkako je one noci odjahao, goneci petla koji im je kukurekao pred prozorom. Da li ga je uhvatio? Da li je doznao štogod o svome bratu-blizancu, i je li ga zatekao srecna, zdrava i u životu? I tako još mnogo drugih pitanja što su joj izletala iz usta kao u jednom dahu. Onda uzme milovati njegova kopca, gladiti mu psa i pitati za konja, rekavši mu da posle njega najviše voli njegove životinje, koje su mu pomagale prilikom njezina spasavanja iz kandža morskog cudovišta s devet glava.
Tako je iz njezinih usta doznao onoliko koliko mu je bilo potrebno da zna. Ali joj se ipak nije otkrio ni rekao da joj nije muž, nego dever. Kaza joj samo toliko da je mrtav umoran i želi da se odmori; sutra ce joj odgovoriti na sva njezina pitanja, jer bi to bilo premnogo da joj sve ispripoveda ove veceri i noci. Brat mu je, rece, zdrav i cio, a on sam da je radostan što vidi da je i ona zdrava.
Onda ona navali da se necim kao vecerom založi i potom ga odvede u kraljevsku ložnicu; on odmah pride postelji i leže, izvukavši pre toga iz korica svoj blistavi, oštri mac i položivši ga nasred postelje. Zatim se obrte i ucini kao da je od umora i iznurenosti utonuo u dubok san.
Legne i kraljica pored njega, ali ne zaspa. Osecala se srecnom i presrecnom što joj se vratio voljeni gospodar i muž posle duga i jamacno opasna puta na koji je pošao. Radovala se njegovoj sreci, a radovala se vec sada i tome što ce joj sutra, kad se bude sasvim odmorio, ispricati do sitnica sve što je doživeo i ucinio za ovo dugo vreme u kojem ona samo što nije umrla od silne cežnje za njim.
U neko doba zacuje petlovo kukurekanje pod prozorom. To je, pomisli, onaj isti petao koji ju je mucio pre cetvrt godine i izmamio joj muža iz postelje i iz kuce. Bila je zadovoljna što je on sad utonuo u tako dubok san te ga ne cuje.
Ali onaj koga je ona držala za muža nije uopšte spavao. On je samo ležao osluškujuci. I kad je posle u besanici zacuo petlovo kukurekanje, skocio je iz postelje, brzo se obukao, metnuo mac u korice i opasao ga.
- Ah! - uzviknu kraljica - valjda neceš opet juriti za petlom? Zar ti nije vec rekao što je imao da ti kaže?
Ali joj on odgovori da po svaku cenu mora izici i poteci za petlom. Ona ne treba da strahuje, jer ce se on uskoro vratiti. Zatim istrci iz sobe, pa u staju, usedne na svoga vranca, pa s kopcem i psom pojuri za petlom u noc.
Petao nije prestajao kukurekati i trcao je stalno pred vitezom, a on jurio za njim. Projahao je istim putem kojim i brat mu pre cetvrt godine i u svitanje prešao šumu i dospeo na obalu. Tamo petla nestane i on u gustoj magli naide na onu istu staru ženu, koja je nosila vrecu i ceprkala po pesku.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Poslednji izmenio Masada dana 1/7/2009, 4:45 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:38 pm

II.
DJEVOJČICA NA PUTU
Išao je tako Hlapić, išao po cesti i razmišljao je tako kao da ide u
četvrti razred pučke škole. Ali on nije išao u školu, nego je išao po
svijetu tražiti svoje čizmice, a to je gotovo još i teže.
Kad je Hlapić tako hodao već po sata, opazi pred sobom na cesti jednu lijepu malu djevojčicu.
Djevojčica je imala spuštene kose, a na ramenu je nosila malu zelenu
papigu. Išla je brzo, jer je i ona putovala. Zato je nosila u ruci
svežanj povezan u crvenom rupcu. U svežnju su bile njezine haljine i
rubenine, pa druge stvari.
Ta je djevojčica bila iz jednoga cirkusa, a zvala se Gita. To je malo čudno ime, ali u cirkusu ima mnogo čudnih stvari.
Hlapiću se Gita već izdaleka činila vrlo lijepa, jer je imala plavu
opravicu sa srebrnom vrpcom opšivenu. Opravica je doduše bila dosta
poderana, ali ništa zato! Gita je imala i bijele cipele sa zlatnom
kopčom. I cipele su bile dosta stare i pokrpane, ali i opet ništa zato!
Gita se Hlapiću ipak jako lijepa učinila, pa se požurio da je stigne.
“Dobro jutro!” reče Hlapić kad je došao do Gite. Ali pomislite kako li se začudio kad mjesto Gite odgovori njezina papiga:
“Dobro jutro! Dobro jutro! Dobro jutro!”
Tri puta rekla je papiga “dobro jutro”. Bila je tako brbljava da bi
osam dana neprestano govorila “dobro jutro” da je nije Gita primila za
kljun. Zatim počnu Gita i Hlapić razgovarati.
Gita je Hlapiću pripovijedala da ju je njezin gospodar ostavio u
jednom selu jer je bila bolesna. Gospodar je otišao s cirkusom dalje
preko dva sela i jednoga grada u treće selo i rekao je Giti da dođe.
“Sada putujem pješice u treće selo”, reče Gita. “To je vrlo daleko i dosadno.”
“I ja putujem”, reče Hlapić, “hajdemo zajedno.”
“Hajdemo”, reče Gita. “Ja sam vrlo žalosna. Jutros mi je netko ukrao
na cesti škatulju dok sam išla na zdenac da se napijem vode. U škatulji
sam imala svašta, i moje zlatne naušnice bile su unutra.”
“A meni je netko ukrao čizmice”, reče Hlapić. “Nemoj se žalostiti. Naći ćemo i naušnice i čizmice. Hajdemo samo dalje.”
“Hajdemo”, reče opet Gita, “ali sam jako gladna!”
“Bože moj”, mislio je Hlapić, “teško je s djevojčicama! Malo prije bila je žalosna, a sada je opet gladna.”
Ipak se Gita sve većma sviđala Hlapiću, pa zato reče on naglas:
“Naći ćemo već u selu posla, pa onda nećemo biti gladni. A kakav
posao ti umiješ raditi, da se možemo ponuditi kakvom seljaku u službu?”
To je pitao Hlapić, a Gita odgovori ponosno:
“O, ja znadem svašta! Znam jahati, znam stajati na konju, znam
skakati kroz obruč, znam se loptati s dvanaest jabuka najedanput, mogu
gristi najdeblju staklenu čašu, a i pojesti je i još svašta takva znam
što se radi u cirkusu.”
Sada se Hlapić počeo tako jako smijati da vi sebi to ne možete zamisliti! Tako se smijao da mu je s glave kapa pala.
“Ovo sve što ti znaš neće nam baš mnogo koristiti u nijednoj službi.
Ako se budeš loptala s jabukama, pa grizla i gutala čaše, onda te neće
nijedan seljak u službu primiti!” rekao je Hlapić.
Gita se na to rasrdila. Ali Hlapić joj dade posljednji komadić kruha
iz torbe, a zatim pođu svi skupa dalje na put da traže posla u selu. S
jedne strane išao je Hlapić, a s druge Gita, a u sredini Bundaš. Giti
na ramenu bila je papiga. To je bilo vrlo šareno i čudno društvo na
cesti.
III.
NA SJENOKOŠI
Hlapić je tako lijepo zviždao putem da su vi skupa stupali oštro i brzo kao vojnici. Zato su brzo i došli u prvo selo.
Tamo je jedan gospodar kosio sijeno i imao mnogo težaka.
Hlapić priđe gospodaru i upita ga:
“Trebate li dobrih težaka?”
Gospodar se začudi, jer su Hlapić i Gita bili tako maleni i šareni, i jer su imali papigu i psa.
“A zašto ste vi dobri težaci?” upita ih gospodar.
“Zato jer ništa ne znamo, a rado bismo sve naučili”, odgovorio je Hlapić.
Gospodaru se svidio taj odgovor i premda još nije imao takvih
težaka, kao što su bili Gita i Hlapić, to ih je ipak primio u posao i
rekao im da prevrću pokošenu travu. On je imao mnogo težaka da što brže
posuši sijeno.
Težaci su baš jeli zajutrak, pa su dali Giti i Hlapiću slanine i kruha.
A kad su se najeli, odu svi na posao. Papigu i svoj svežanj metnula je Gita na jednu granu.
Hlapić i Gita dobili su u ruke velike drvene vile i morali su okretati sijeno i slagati ga na kupove.
Hlapić je bio vrlo jak i spretan i radio je odmah taj posao tako vješto da je sijeno sve frcalo oko njega kao perje.
No Gita je bila lijena pri poslu. Njoj je bilo dosadno raditi, jer u cirkusu nije naučila nikakav ozbiljan posao.
Ona je dakle dva, tri puta mahnula vilama, složila je nekakav nahereni kupčić sijena i odmah sjela na njega.
“Hlapiću, meni je vruće”, rekla je najprije Gita. Ali Hlapić nije slušao, već je dalje radio.
“Hlapiću, ja sam opet gladna”, rekla je malo poslije Gita.
Hlapić nije opet ništa odgovorio, nego je radio. On je tako lijepo
slagao sijeno, kao duhan u škatulju, i načinio je već tri visoka kupa,
kao tri tornja. Gita se pak još većma ljutila što Hlapić ne odgovara, a
bilo joj je ionako sve dosadnije raditi.
Počela je zato najprije srdito mahati vilama, pa ih je prebila.
Zatim je počela grepsti grabljama tako ljutito po travi da su odmah
ispala tri zupca iz njih. Napokon je počela od srditosti miješati suhu
i svježu travu zajedno, kao da je kaša u loncu. Kad je to vidio
gospodar, pomislio je:
“Ja ne trebam takvoga težaka! Tko ne radi, ne treba ni da jede.”
Zatim je podigao sa zemlje dugačku šibu i pošao je prema Giti da je
otjera s posla. Tako uvijek čine seljaci sa svakim lijenim težakom.
Kad ne bi tako radili, onda bi bilo bolje da i ne počinju kositi
travu. Kad se opet ne bi trava kosila, onda bi narasla tako velika da
bi se sve lijenštine u nju sakrile i cijeli dan spavale. Ovako je dakle
najbolje.
No Gita je već izdaleka opazila da ide gospodar sa šibom. Ona dakako
nije htjela čekati da gospodar dođe blizu, nego je brže-bolje bacila
grablje, uhvatila svoju papigu i dosegla svoj svežanj, a onda pobjegla
vješto kao vjeverica u grmlje.
A Bundaš, koji se također vrlo rado igrao, potrči odmah za njom.
U grmlju su težaci imali jedna sasvim mala kola, na kojima su
dovezli vodu za piće. Tamo iza tih kola sakrila se Gita s Bundašem.
“Da te nijesam više vidio!” vikne za njom gospodar.
Tako je Gita ostavila posao i bogzna kakva je misao niknula u njezinoj cirkuskoj glavici!
Hlapić je sve to vidio i nije mu bilo pravo. On je ostao kod svog
posla i mislio je ovako: “Gita nije kriva što ne zna raditi, kad je
nije nitko učio poslu. A sada, kad već zajedno putujemo, moram se ja
brinuti za nju, pa ću joj dati polovicu svoje večere.”
Tako je mislio dobri Hlapić i ostao je kod posla. Radio je hitro i veselo cijeli dan da zasluži večeru za sebe i Gitu.
Gita, Bundaš i papiga nijesu se do navečer više pokazali. Objedovali
su valjda kupine i jagode u grmlju, a što su inače cijeli dan radili,
to se istom navečer vidjelo.
To je bila vesela večer, pa je vrijedno da se cijela ispripovijeda,
premda inače nije važna. No mnogim je ljudima ionako najvažnije ono što
je veselo.
IV.
PREDSTAVA
Kad je, naime, bio posao navečer gotov, sjeli su svi težaci za
večeru. Bilo ih je tako mnogo da su sjedjeli za stolom koji je bio pet
metara dugačak. A taj sto stajao je pod velikim hrastovima. Gazdarica
im je donijela četiri velike zdjele graha i tri još veće zdjele
krumpira. Hlapić je sjedio s težacima za stolom i večerao.
Hlapić je baš razmišljao kako li će naći Gitu i odnijeti joj večeru.
U taj čas začuje se iz grmlja kako netko trubi u malu trublju.
Svi se težaci osvrnu onamo i tako se začude da su im svima popadale žlice iz ruku.
Što su vidjeli na putu između grmlja, bilo je zaista krasno.
Na malim kolima vozila se Gita u zlatnoj opravi. Kola su bila sva
iskićena cvijećem. U kola je bio upregnut Bundaš. I užeta i uzde od
konopa sve je bilo okićeno cvijećem, a Bundaš je osim toga imao na repu
svezane tri široke crvene vrpce. Naprijed na kolima bila je utaknuta
visoka šiba, a na šibi je bio mali kolobar. Na kolobaru njihala se
papiga.
No najljepše bilo je ovo:
U kolima sjedjela je Gita, kao kraljica u zlatnoj haljini sa
spuštenim kosama, pa je trubila u malu zlatnu trublju. Trublju, haljinu
i vrpce izvadila je dakako Gita iz svog svežnja.
Bundaš je vukao okićena kola upravo prema težacima.
Kako li je taj mudri Bundaš mogao naučiti za jedan dan voziti
kolica, to je Gitina tajna. Prava je sreća da Hlapić ima na svom
putovanju takvoga druga koji je i u veselju i u žalosti mudar i dobar!
Svi su se težaci počeli smijati i radovati, tako je krasno bilo vidjeti Gitu u kolima, a Bundaša pred kolima.
Kad se Gita dovezla k težacima, počela je predstava.
Gita je skočila s kola, prostrla je veliku plahtu od sijena i
naklonivši se počela je plesati. Plesala je, okretala se kao zvrk,
skakala je kao ptičica, a uza to udarala u mali bubanj.
Plešući provlačila se kroz jedan mali obruč, koji je u ruci držala.
Obruč se pričinjao tako tijesan, da ne bi mogla Gita kroz njega proći.
Ali ona je plešući klizila svaki čas kroz taj obruč kao da je vila.
To je bilo krasno, ali onda je došlo još nešto ljepše.
Od jednog hrasta do drugoga svezala je Gita visoko gore jedno uže.
Popela se hitro kao mačka na uže i počela je hodati na onom tankom
užetu visoko u uzduhu. Izgledala je kao lastavica, jer je širom
raširila ruke.
Hlapić je sav prestrašen potrčao pod uže da uhvati Gitu ako bi pala
dolje. No Gita se smijala i hodala je u visini po tankom užetu tako
sigurno kao drugi čovjek po zemlji. Kad je bila na kraju užeta,
kliznula se po jednoj grani na zemlju tako lako kao da je ptica.
“O! O! To još nijesam vidio,” rekao je Hlapić.
“O, sada ćemo lako naći Gitinu škatulju i moje čizmice”, pomisli
zatim veselo Hlapić: “Ako ih je onaj crni čovjek sakrio u podrume, Gita
se tako vješto provlači kroz tijesni obruč da će se i kroz mišju rupu
provući u podrume. Ako ih je sakrio na tavan, Gita tako sigurno hoda u
visini da će se odšetati preko svih krovova na sve tavane i naći
čizmice i škatulju.”
Dakako da se Hlapić varao kad je tako mislio. Gita je, naime,
naučila provlačiti se kroz obruče i hodati po užetu baš samo radi toga
da se provlači kroz obruče i da hoda po užetu. A druge nikakve koristi
neće ni Hlapić ni tko drugi ikada imati od te njezine velike vještine.
Svi su se težaci, međutim, čudili Gitinoj umjetnosti tako da su zaboravili na svoj grah i krumpir.
Uto je Gita pristupila opet k svojim kolima i uzela onu šibu s
papigom pa je digla uvis. Zatim je udarala polako nogom u bubnjić i
počela pjevati neku čudnu pjesmu, koju razumiju samo komedijaši i
papige.
Papiga se nato počela vrtjeti na onom kolobaru. Vješala se nogama i
spuštala glavu dolje, vješala se kljunom i spuštala noge da vise, a
poslije se opet prenavljala i nakretala glavu kao gospojica na šetnji.
I plesala je s noge na nogu kao medvjed. Napokon je zafućkala kao
željeznica i počela se prevrtati po kolobaru.
Prevraćala se tako brzo i toliko puta okolo kolobara da bi zaista
mogao tkogod posumnjati je li to papiga ili opica, što je uostalom
svejedno.
A onda je došlo posljednje iznenađenje i svi su se tako nasmijali
kako je to već obično na završetku svake predstave. Gita je, naime,
podigla šibu s papigom visoko, kliknula “Laku noć” i mahnula je šibom i
papigom naprama Hlapiću. Papiga ni pet ni šest već odleti i sjedne
Hlapiću na rame, uzme mu kapu s glave, baci je na zemlju i počne
kriještati i vikati: “Klanjam se! Klanjam se! Laku noć!”
Ah, kako su se svi težaci, a i gospodar tomu smijali! I Gita je
kriještala od smijeha kao papiga. Samo Hlapić je stajao kao okamenjen
od čuda s papigom na ramenu, jer se zaista tomu nije nadao.
“Laku noć! Laku noć!” počeli su vikati težaci, a napokon i sam Hlapić.
“Kad je komedija, neka je komedija”, pomisli Hlapić i metne papigu na zemlju, pa je pokrije svojom kapom.
“Nakloni se još jedanput”, reče on papigi.
Dakako, papiga nije mogla to da učini, jer ljudska kapa pokriva i najmudriju papigu od kljuna do repa.
Papiga je trčala zajedno s kapom kao slijepa kokoš dok je nije Gita oslobodila.
Dakako da su se sada svi još više smijali i tako je svršila predstava.
Zatim su Giti dali za večeru graha i krumpira i gospodar se nije
više na nju srdio; jer ako se tko jako nasmije, ne može se odmah opet i
namrgoditi.
“Vidiš li kako je moj posao izvrstan!” reče ponosno Hlapiću.
“Takav je posao dobar samo onda kad nema drugoga posla”, odvrati Hlapić.
Potom odoše svi spavati.
V.
RAZGOVOR HLAPIĆA S TEŽACIMA
Gita je spavala u kući s gazdaricom, a Hlapić na sijenu s težacima.
Već su svi ležali i bilo je sve tiho. Hlapić je prije spavanja još
uzdahnuo:
“Nijesam danas našao svojih čizmica!”
“Kakve čizme!” upita onaj težak koji je ležao kraj Hlapića.
“Ukrao mi je netko jutros čizme”, odvrati Hlapić.
“I meni je netko ukrao plavi kaput”, reče težak.
“Meni je netko ukrao sjekiru”, reče opet drugi.
“Meni je netko ukrao šunku s tavana”, reče treći težak.
“Meni je netko ukrao torbu, u torbi su bili novci”, reče četvrti težak.
Sad su svi znali da je u selu tat koji je sve te stvari pokrao. Svi
su se zamislili kako li će naći svoje stvari i tko bi mogao biti taj
tat.
A onda se digao mjesec na nebu i svi su zaspali.
Nazad na vrh Ići dole
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:43 pm

DVA BRATA BLIZANCA 8



Ukratko receno, s njim je sve bilo onako isto kao ranije s njegovim bratom: žena ga je zamolila da joj konj ponese vrecu do njezina stana i on joj ucini po molbi. Ona pode napred pravo u more promrmljavši:
- Staza pred nama, more za nama!
Tako dodu do brda u moru i udu u kamenitu sobu u kojoj je, u sredini, na podu goreo grdno veliki panj.
Tada i on rece kao što je rekao njegov brat:
- To je užasna vatra; peceš li na njoj ljude?
- Ah, ne, nipošto! - odgovori mu žena. - Ali ovako staroj ženi kao što sam ja uvek treba malo toplote.
Zatim išcupa cetiri vlasi iz kose i da mu ih moleci ga da ih metne na konja, na psa, na kopca i na sjajni balcak svojeg maca. On prihvati njezine vlasi i pobaca ih u vatru jednu za drugom.
Tada se žena uspravi, da se moglo videti kako je to bila opaka veštica. Uzme se keziti i vikati promuklo:
- Sad sam te uhvatila pa ceš se i ti sruciti u pecinu za svojim bratom, koji je ubio moga lepog sina. Svake noci moram odlaziti na obalu da tražim i sakupljam njegove kosti dok ih ne budem pokupila sve da ga onda opet oživim.
Na te njezine reci potegne vitez mac i vikne svojim životinjama: "Kopce, konju i psu, juriš na nju!"
- Oho - uzviknu stara veštica podrugljivo - vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoci!
- O, mogu, mogu - odvrati joj vitez -jer su vlasi sagorele! - I to rekavši, nasrne na nju sa životinjama, i njegov blistavi mac pocne joj zviždati oko ušiju.
Tada stara veštica postade odjednom smerna i pokorna i uzme ga moliti i preklinjati da joj poštedi život.
- Odmah da mi dovedeš brata živa, zdrava i cila kao što je pre bio! - naredi joj vitez.
I žena mu smesta donese iz pecine kralja, njegova brata, i poškropi ga sa nekoliko kapi vode života što ju je držala u jednoj maloj boci. U istom trenu kralj oživi, pozna i pozdravi brata.
-Ukloni okove s njegovih životinja i maca! - naredi joj vitez dalje, i ona odmah tako i ucini.
- A sad nas prevedi preko mora donde odakle smo pošli! - zapovedi joj, dodavši:
- Podi napred!
Tada braca videše kako se pred njom stvara staza kao most preko mora. Išla je napred, kako joj je naredeno, udarala štapom po vodi i mrmljala:
- Staza pred nama, morezanama!
I braca na konjima i sa svojim životinjama predu preko mora. Mladi brat jahao je ustopce za vešticom. I kad svi srecno stigoše na obalu odakle su bili pošli za njom, potegne mladi brat mac iz korica i jednim udarcem odrubi
veštici glavu i ostavi je da bude hrana morskim ribama, pticama i divljim šumskim životinjama.
Sad dva brata-blizanca pojašu konje i krenu dalje kroz šumu. Mnogo su imali da pricaju jedan drugom o svemu onom što su doživeli za vreme dugih godina otkako su se rastali. Mladi vitez isprica tada kralju i to kako ga je našao, kako je primljen u njegovu dvoru, gde su svi u njemu gledali svoga gospodara i kralja - koji im je, na njihovu tugu i žalost, bio odjednom nestao - kako je proveo noc u kraljevoj postelji pored njegove žene, kraljice.
Ali kad mu je to ispricao, bukne u mladog kralja takav bes ljubomore da potegne mac i probode njim brata tako da mrtav padne s konja.
I onda obode svog konja i pojuri preko drvlja i kamenja, ne znajuci kud ide, dok mu je pas trcao za njim zavijajuci. Odjednom kobac, koji mu je sedeo na ramenu, pocne govoriti:
- Idi kuci, idi kuci!
Na to kralj opusti konju uzde i ubrzo se nade u dvoru. Tamo sjaše, ostavi slugama da mu odvedu konja u staju, a sam se polako popne uz stepenice i ude u kraljicine odaje.
Kraljica mu veselo pohita u susret, ali je on ni ne pogleda nit išta odgovori na njezina mnoga pitanja. To nije slutilo ni na kakvo dobro i ona lako uvide da mu se ili dogodila kakva nesreca ili mora biti da je bolestan, i zato ga povede u ložnicu, gde se kralj, ne izrekavši ni jednu rec, baci odmah na postelju.
Kraljica mu tada rece:
- Ipak mi na jedno pitanje moraš odgovoriti: zašto si onomad u noci položio izmedu nas usred postelje svoj blistavi oštri mac? Jesi li hteo da me njim ubiješ? O, da si bar tako i ucinio, ne bih te danas mogla videti ovakvog kakav si mi sad!
Tada kralju sevne pred ocima kako mu se divno i verno poneo brat i još mu posle i život spasao - a on, kralj, onako mu se za sve to odužio! Skoci, zagrli kraljicu, ne izustivši nijedne reci, potekne k vratima, pa u staju, usedne na konja i odjuri s kopcem i psom.
Potera konja pravo u šumu do mesta na kojem je izvršio grozno delo: tamo mu je u krvi ležao na zemlji brat, hladan i mrtav. Njegov pas cucao mu je celo glave, konj stajao kraj nogu, a njegova kopca je nestalo.
Kralj skoci s konja, baci se na bratov leš i zarida. Posle opet skoci, izvadi mac: htede se nabosti na mac da pode za bratom u smrt. Tad najednom zacuje nekakvo zujanje u vazduhu: to je bratov kobac sletao s malom bocom u kljunu a vodom života u njoj, što ju je doneo iz onog carobnog brda u moru. Još slecuci, uzvikivao je kobac:
"Poškropi ga ovom vodom,
poškropi ga!"
Kralj mu uzme iz kljuna bocicu, poprska svom vodom iz nje bratov leš i oživi ga: ustao je cio i vedar i življi no ikad.
Sad kralj zagrli brata i skrušeno ga zamoli da mu oprosti što je imao tako malo vere u njega i što nije savladao u sebi nastup srdžbe, i brat mu oprosti.
Potom braca-blizanci odu zajedno u dvor; kraljica dozna tada sve pojedinosti prošlih dogadaja i postane opet vedra i vesela kao što je bila. I kako je država bila, u stvari, njezino nasledstvo, predloži da mladi kralj deli vlast s bratom, pa ce tako zauvek ostati zajedno. Kralj na to rado pristane.
Ubrzo se mladi brat oženi princezom iz jedne druge kraljevine, a onda braca-blizanci dovedu k sebi stare roditelje, te ovi provedu ostatak života kod svojih sinova blizanaca u roditeljskoj sreci, u sjaju i gospodstvu.
Kao kraljevi, braca-blizanci vladali su zemljom u istinski bratskoj slozi, a njihove žene, kraljice, odlicno su se slagale. Njihova deca volela su se kao da su od jedne majke i od jednog oca.
I to je kraj pripovetke.


(Danska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:53 pm

VELIKI SEKEN 1


Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugackim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda ce starac reci svojoj ženi:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da držim bubanj u rukama!
- Ja cu ga držati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i uciniše, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se davoli.
- Šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola. Ujutru stara kuva caj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, necemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Nacinicu vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
- Ne - rekoše starac i starica - taj ce pobeci od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzecemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noci, došao mališanu keli pa ce mu reci:
- Ustaj, Sekene, vreme je da podeš Tanairginu po mladu!
- A kako cu naci put?
- Ja cu ti reci: doci ceš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežde Nauskatemkin, te ceš se naci u jarangi Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ceš ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada dodeš u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome ce i pripasti njegova kci-jedinica. Kada podeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da cuvaš stado, ti napuni ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada podeš u gornju tundru, reci ceš materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni oblacak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kceri.
- Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti!
- Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežde Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domacin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj.
- Dok se caj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - rece Tanairgin.
Donela im starica kita na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica kita, pa ce domacin zapitati gosta:
- Hoceš li još da jedeš?
- Hocu! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Još? - pita Tanairgin Sekena.
- Dajjoš!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Još? - upita starac.
- Još! - rece Seken.
- E, tebe covek bogme ne može nahraniti! - I oni poceše da piju caj. Tada domacin rece:
- Sutra izjutra ceš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati ga, pa i to ne može da ucini jedan covek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive cobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda ce Seken reci Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji uši, kad ima šta da cuje - njegova kci i Seken smeju se od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Pošao karavan - na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:55 pm

VELIKI SEKEN 2

. . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblacak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati caj, žuri mi sin moj u goste.
Cuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, ženo, razgovaraš?
- Tako, sama sa sobom.
Oblacak se vec sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pošla da doceka sina.
Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu:
- Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- Šta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode?
- A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misliš da nas ugostiš?
- Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejaše se susedi:
- Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoše smejuci se:
- Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga.
- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snežna cuka!
Pridu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Udoše, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuce u pologu i veli ženi:
- Cuj, ženo, šta to oni zbore - hoce da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skociše sa svojih mesta, pa potrcaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugipovika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogataši i pošli kuci. Došli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima:
- Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo coveka, a on oživeo. Šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili coveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
- Cik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi - tome neka pripadne jaranga".
Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci:
- Došli ste!
Okrenuše se bez reci i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "Šta je ovo sad? Šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
- Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari davo pa ce ih upitati:
- Šta tražite ovde?
- Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima.
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci:
- Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.


(Eskimska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:56 pm

CARSKA KCI PET CVETOVA 1


Imao jedan car sina koga nije voleo. Jedanput dode sin k majci, pa ce joj reci:
- Bolje je da odem odavde. Otac me ne voli.
Carica upita cara da li se slaže s tim da pusti carevica.
Car odgovori da ne zadržava svoga sina, ali da sumnja da sin može sam sebe da prehrani, a on nema namere da na ludosti daje novac; ako sin želi da ide, neka ide i neka živi kako zna.
Tada carica opremi sina: dade mu zavežljaj sa haljinama i nekoliko hlebova, a u svaki hleb stavi po jedan zlatnik, da putnik ne bi ostao bez novca. Carevic se oprosti s majkom i krenu na put. Dugo je išao. Najzad stiže na kraj velikog grada. Tu zamoli nekog stolara da kod njega prenoci. Stolar je baš tada pravio drvene cipele, pa ce reci carevicu:
- Zdravo, mladicu! Kao što vidiš, ja sam sad zauzet poslom. Otidi u kucu i tamo ce te nahraniti.
Mladic zamoli stolarevu ženu i kcer da ga nahrane.
- Rado cemo te nahraniti - rece kci - ali šta da se radi? Nemam drva da založim pec, a do šume je daleko.
Carevic se osvrte, vide u sobi drvene cipele, iscepa ih, dade devojci i rece:
- Založi pec ovim cipelama. Ja cu s tvojim ocem sve da uredim.
Ona ga posluša.
Ujutro carevic krenu u šumu, nade podesno drvo, odsece ga i napravi drvene cipele. Treba reci da je on bio vešt covek i da su mu cipele ispale mnogo bolje nego stolaru. Carevic stavi svoje cipele tamo gde su stajale stolareve.
Slucajno toga jutra carev sluga pode da kupi za cara drvene cipele - u toj su zemlji svi ljudi, pa i sam car, nosili drvene cipele. Vide sluga cipele koje je napravio carevic i one mu se veoma dopadoše.
- Ove su mnogo bolje od ostalih - rece. - Uzecu ih za cara.
Baci deset zlatnika i uze cipele.
Stolar se obradova. On ni cetvrt zlatnika nije dobijao za par cipela, a sad odjednom deset! "Samo, kakve su to cipele?" - mišljaše. - "Ko ih to napravi?" Jer njegove nisu. Upita kcer i ona odgovori:
- To su sigurno one koje je napravio naš novi ukucanin.
Zatim isprica ocu kako je novi ukucanin naložio pec njegovim cipelama, a zatim sam napravio druge. Stolaru to beše drago i on odluci da oženi mladica svojom kceri. Nije ni slutio da je taj mladic carevic. Stolareva kci beše dobra i pametna devojka a uz to i lepotica. Kada stolar predloži da devojka bude carevicu žena, ovaj rece: "Dobro", i oženi se njome. Carevic je imao zlatne ruke, i kao što je vešto napravio drvene cipele, isto tako vešto poce da pravi drvene igracke. Jedanput se on tako zanese u posao da napravi hiljadu drvenih papagaja: svaki je ima dva oka, dve noge, dva krila i
jedan oštar krivi kljun - slika i prilika pravih papagaja. Oboji carevic svoje ptice i stavi ih kraj kuce da se osuše.
Pade noc, upališe se na nebu zvezde, izide srebrni mesec, i veliki bog Mahadeo sa svojom suprugom Parvati polete nebom u nocni obilazak - da vidi šta rade ljudi na Zemlji. Morali su da lete iznad onoga mesta na Zemlji gde se nalazila stolareva kuca i gde se sušilo hiljadu papagaja obasjanih mesecinom.
- Gle - rece Parvati - papagaji kao da su živi. Treba samo da im se udahne život. Hajde da ih oživimo.
- Zašto? - upita Mahadeo. - Šta s njima da radimo?
- Pa tako, prosto da se zabavimo - odgovori Parvati. - Radoznala sam kako ce to izgledati kada odjednom poleti hiljadu drvenih papagaja.
- Ti hoceš da oni polete? Dobro! - I Mahadeo dade rukom znak.
Drveni papagaji oživeše i poceše da kruže u vazduhu oko Mahadea i Parvati. Boginja ih sa uživanjem gledaše, a zatim rece:
- Hajdemo dalje.
I bogovi odleteše, a papagaji ostadoše.
Ujutro se carevic rano probudi da vidi jesu li se osušili njegovi papagaji. I imade šta da vidi! Papagaji lete oko kuce, kruže oko carevica i uopšte ga se ne boje. Na šum krila svi istrcaše iz kuce: i stolar, i njegova žena, i kci. Stolareva žena prozbori:
- Dobro, ali cime cemo ih hraniti? Ti napravi hiljadu papagaja, i to još onih koji lete, a ko ce ih hraniti?
- Ne brini se - rece carevic - ako vam je to teško, odelicemo se, živecemo u svojoj kuci i naci cemo cime cemo hraniti moje papagaje.
Tako i uradiše: carevic i njegova žena poceše odvojeno da žive, i ne samo da im nije bilo teško da nahrane papagaje vec su im sami papagaji pomagali u tome. Papagaji citav dan lete, a predvece se vracaju: jedan drži u kljunu klasove žita, drugi pirinca, treci boba - i tako je svaki ponešto donosio. Papagaja beše mnogo, i zato njihovi domacini ne samo da uvek behu siti vec su mnogo hrane i prodavali. Tako življaše carevic srecno, ni za kakvu brigu i nemaštinu nije znao.
Jedanput carevic usnu cudan san. Evo kakav to beše san. Sanjao carevic da daleko iza Purpurnog mora postoji divno carstvo, okruženo sa sedam mora. Car i carica te zemlje imaju kcer koja se zove Carska Kci Pet Cvetova. Po njenom imenu i zemlja se zove Carstvo CarskeKceri Pet Cvetova. Carska kci živi u samoj sredini carstva, u maloj kuci okruženoj sa sedam dubokih rovova i sedam visokih ograda od oštrih, preoštrih kopalja. Ona se zove Pet Cvetova zato što je tanka i vitka pa teži svega onoliko koliko teži pet belih lotosa. Carska kci je odlucila da se uda samo za onog ko prede preko sedam velikih mora, i preskoci sedam dubokih rovova i sedam visokih ograda od celicnih kopalja...
Probudi se carevic iz tog sna i ne znadaše da li je to video na javi ili u snu.
On isprica ženi svoj neobican san i ona ga posavetova da razgovara sa starešinom hiljade papagaja.
- On je mudra ptica - rece žena - možda ce ti protumaciti san.
Car posluša ženu, i papagaj mu rece:
- Sve što si sanjao, to i postoji: ima na svetu i Purpurno more, i sedam velikih mora, i carska kci, i sedam rovova, i sedam ograda od kopalja. A Carska Kci Pet Cvetova je toliko lepa da je beskrajno velik broj ljudi vec pokušao da preskoci rovove i ograde od kopalja, ali još nijedan ne preskoci - svi ti ljudi pogiboše. Car i carica silno vole svoju kcer, svaki dan je posecuju i mere na zlatnoj vazi, i svaki dan ona teži koliko pet cvetova, pet belih lotosa.
- Hocu - rece carevic - da krenem u tu zemlju i da vidim carsku kcer, ali kako da predem preko Purpurnog mora i preko sedam velikih mora?
- Ja cu te nauciti - odgovori papagaj. - Nas dvojica cemo poleteti s tobom. Ukrsticemo krila, ti ceš sesti na njih te cemo te tako preneti preko sedam mora. Dok bude mogucno, mi cemo na putu svaku noc provoditi na nekom visokom drvetu, odmoricemo se i leteti dalje.
- Dobro - rece carevic - pokušajmo. Zatim pode ženi i rece joj:
- Ženo, hocu da odem u Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova i da okušam srecu. Pokušacu da preskocim sedam rovova i sedam ograda od kopalja. Šta ti o tome misliš?
- Idi svakako - odgovori mu žena. - Pokušaj da dospeš do Carske Kceri Pet Cvetova i da se njome oženiš. Pazi samo da se ne razbiješ i neizostavno se vrati.
Ona mu spremi jelo za put, sakupi tople stvari da se ne bi smrzavao, skide svoje zlatne i srebrne grivne i zavi ih u zavežljaj sa odecom da bi imao svega za put: i jela, i odela, i novca. A carevic poveri ostalim papagajima - njih je bilo devet stotina devedeset osam na broju - svoju ženu na cuvanje i brigu o hrani za nju. Pod zaštitom papagaja odvede svoju mladu ženu njenom ocu, stolaru, zatim se nežno s njom pozdravi i rece:
- Ne boj se, ja cu ti se sigurno vratiti, cak i ako steknem Carsku Kcer Pet Cvetova. Ti ceš uvek biti moja najmilija žena, iako si stolareva kci.
U toj zemlji zakon je dozvoljavao ljudima da imaju dve žene.
Papagaji ukrstiše krila, jedan desno, a drugi levo. Carevic sede na njihova ukrštena krila, oni se vinuše u vazduh i poleteše. Dugo, dugo oni letahu, i to tako brzo kako samo papagaji umeju da lete. Letahu oni preko gora, reka i dolina, sat za satom, dan za danom, nedelju za nedeljom, sve napred i napred, samo se nocu kratko odmarahu na drvecu. Stigoše najzad do sedam mora koja su okružavala Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova. Sada je vec trebalo leteti bez predaha, zato što na sedam mora ne beše ni ostrva ni stene, te ne beše mesta za odmor. Leteše papagaji dan i noc i najzad stigoše na obalu. Posle dugog puta papagaji se silno umoriše i ne mogadoše odmah da odlete u prestonicu cara, oca Carske Kceri Pet Cvetova.
Oni ostadoše na drvetu da se odmore, a carevic pode dalje. Papagajima naloži da ga cekaju; kod njih ostavi zavežljaj sa odecom i novcem, a sam krenu u grad.
U gradu se zaustavi kraj baštovanove kuce, gde zamoli za prenocište. Zatim dade baštovanovoj ženi zlatnik i zamoli je da mu kupi hrane. Ujutro rano on ustade i rece baštovanovoj ženi:
- Ja sam stranac i uopšte ne znam vašu zemlju. Reci mi šta ovde ima dobro i kako se zove vaša zemlja?
- Naša zemlja se zove Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova. Samo ovde dobrog ima malo - odgovori ona.
- A zašto? - upita carevic.
- Evo šta je - rece baštovanova žena. - Naš car ima samo jednu kcer, koja se zove Carska Kci Pet Cvetova, zato što je tako vitka i laka da nije teža od pet cvetova. Ona živi u samom središtu grada, visoko, visoko u maloj kuli, okruženoj sa sedam rovova i sedam ograda od visokih kopalja. Ona se zaklela da ce se udati samo za coveka koji jednim skokom preskoci sedam strašnih ograda i sedam rovova. A to niko ne može, sine moj. Vec je mnogo stotina i hiljada carevica pokušalo da to ucini, i svi su izginuli. A carica se zaklela i hoce pošto-poto da održi zakletvu. I tako mnogi još uvek pokušavaju da preskoce ove ograde i rovove i sve više naroda gine. A svrtice se tako što se naša carska kci ni za koga nece udati; a pošto car nema druge dece, nastace nered u citavom carstvu.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:57 pm

CARSKA KCI PET CVETOVA 2

- Majcice - rece carevic - ako ti govoriš istinu, onda cu ja okušati srecu. Umem dobro da skacem.
- Šta ti je, rodeni? Jesi li poludeo? Otkud ti da uciniš ono što ne uspeše stotine i hiljade! Poginuceš i ništa neceš postici.
- Idem ipak da se posavetujem s prijateljima - rece carevic i pode svojim papagajima.
- Gde si bio? - upita stari papagaj. - Dva dana te nije bilo.
Isprica mu carevic sve što je cuo o Carskoj Kceri Pet Cvetova iza sedam rovova i iza sedam ograda, i zamoli papagaja da ga prenese do carske kceri.
- Cudan si ti covek! - rece papagaj. - Mi te možemo tamo odneti, ali kakva ti je korist od toga? Sam si cuo šta je rekla carska kci: udace se samo za onoga ko preskoci rovove i ograde. A ako te mi prenesemo, ti neceš ispuniti njene uslove. Zar si zaboravio kako su te, još dok si bio decak, ucili da skaceš i kako si to dobro naucio ? E, pa, sad sam okušaj srecu, a mi ti ne možemo pomoci.
- U pravu si - rece carevic. - Ucinicu što budem mogao, a vi me ovde sacekajte.
Ujutro on pode ka kuli carske kceri. On beše vešt i jak: preskoci sedam rovova, preskoci i šest ograda, ali najednom mu noga zape i on se nabode na koplja sedme ograde. Koplja ga probodoše i carevic umre.
Otac i majka Carske Kceri Pet Cvetova svako jutro prilažahu prozoru i gledahu je li opet neko poginuo na ogradi. I toga jutra oni izidoše na prozor i ugledaše nešto na sedmoj ogradi, a šta to beše - nisu mogli da razaberu: zaslepljuje im oci. Poslaše po vezira, carskog savetnika, da ga upitaju šta je ono tamo na sedmoj ogradi.
- To još jedan carevic nije uspeo da preskoci.
- Ali zašto je sjaj tako zaslepljujuci? - upita car.
- To je zbog njegove nevidene lepote; takvog lepotana kao šgo je on još nije bilo. Car se razljuti, pa ce reci:
- Više ne mogu da podnesem nerazumnost i bezdušnost moje kceri. Toliko stotina i hiljada ljudi vec je poginulo zbog nje. Neka se skine taj mrtvi carevic, neka se venca sa mojom cerkom i neka se zajedno odnesu u šumu. Neka se zaspe svih sedam rovova, neka se išcupaju sva koplja iz sedam ograda. Dosta je te krvave zabave!
Tako i uradiše. Carsku kcer staviše u raskošnu nosiljku, a carevica u drugu i odnesoše ih u šumu. Majka carske kceri pokuša da zamoli cara da se sažali na kcer, ali car beše neumoljiv.
- Dosta je ljudi vec pogubila! Neka se odnesu ona i njen mrtvi muž u šumu, na tako zabaceno i neprohodno mesto gde ni ptica ne može da doleti.
Odnesoše nosiljke u šumu i staviše ih kraj mocvare, gde su samo zmije otrovnice dolazile da traže žabe i tamo ostaviše živu ženu i mrtvog muža. Nosaci odoše i carska kci ostade sama. Spuštala se noc i carska kci htede da vidi onoga koga je ubila svojom bezdušnošcu i okrutnošcu. On ležaše pred njom, zatvorenih ociju, bled i nem. Kosa crna kao ugalj pokrila je kopljem probodene slepoocnice, duge, kao od svile trepavice pokrivahu obraze, skrivajuci strogost zatvorenih ociju. Carska kci stajaše i divljaše se toj cudesnoj lepoti, uništenoj zbog njenih cudi. I oseti carska kci da voli svog muža, iako je umro, nestao za nju zauvek - poginuo njenom krivicom. I jecaše ona, nesrecnica, nad mrtvim mužem usred mrtve šume i ne mogade da se umiri.
Nasta noc i izidoše u lov zveri: tigrovi, slonovi, lavovi, bivoli; mnoge prilažahu nosiljkama, ali nijedna zver ne dotaknu ni carevica ni carsku kcer - oboje behu tako lepi da ih cak i zveri poštedeše. Pred zoru zveri poceše da se razilaze, a u blizini ostadoše samo šakal i njegova ženka. Cu carska kci kako oni izmedu sebe razgovaraju, a ona je znala jezik zveri i ptica. Šakalova ženka rece šakalu:
- Ispricaj mi nešto.
- Opet ti! - rece šakal. - Što vi žene toliko volite da vam se prica? Ispricaj pa ispricaj! Vidiš li ovo dvoje - carsku kcer i carevica? Eto, to je Carska Kci Pet Cvetova.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:58 pm

CARSKA KCI PET CVETOVA 3


- A ko je on?
- To je jadni carevic. Otac ga nije voleo, pa je morao da ode iz kuce. Tako je došao u daleku zemlju i usnuo Carsku Kcer Pet Cvetova. Zbog toga je stigao ovamo da bi se njom oženio, pao na koplja i umro. I tako nije stigao da se oženi carskom kceri.
- Jadan li je, nesrecnik! - rece šakalova ženka. - A zar mu se ne može povratiti život?
- Naravno da može, samo treba znati kako.
- A kako se to može uciniti? - upita šakalova ženka. Carska kci slušaše njihove reci, cak i disanje pritaji, i cekaše odgovor.
- Vidiš li ono drvo sa velikim tamnim lišcem? - odgovori šakal. - Ako se sa njega nabere lišce, pa se isitni i izgnjeci tako da pode sok, pa se tim sokom namažu oba uha, usne i rane - carevic ce oživeti i ucinice mu se da je samo spavao i da se probudio.
Uto naide sunce i šakali pobegoše, a carska kci ugleda drvo o kome su šakali govorili, potrca mu i nabra lišca.
Lišce beše tvrdo i nije ga bilo lako izmrviti i satrti. Carska kci izranjavi sebi ruke dok ne iscedi sok. Ali kako se obradova tome soku! Natrlja tim sokom usne, uši i rane careviceve i - kakva radost - on otvori oci, zacudeno je pogleda i ne mogade da skine ociju s nje - tako beše lepa. I ona ne mogade da skine pogled s njega - bio je tako lep. Najzad, carska kci rece:
- Ti se cudiš tome što vidiš. Ne poznaješ me. Ja sam Carska Kci Pet Cvetova i tvoja žena.
- Carska kceri, zar si to doista ti? - odazva se carevic. - Ti si bila okrutna, veoma okrutna prema meni.
- Znam, znam, ja sam kriva za tvoju smrt. Ali ja sam ti sada vratila život. Zaboravimo ono što je bilo i podimo mojim roditeljima. Oni ce ti se veoma obradovati.
- Ne - rece carevic - ja treba najpre da se za kratko vreme vratim kuci. Bolje je da sada podeš sa mnom, a onda cemo se vratiti u carstvo tvoga oca.
Podoše oni kroz šumu i uskoro stigoše do onoga mesta gde carevica cekahu papagaji.
- Ti se najzad vrati! - doviknu carevicu stari papagaj. - A mi te cekasmo i cekasmo. Kako si to poginuo? Zaboravio si kako se skace, šta li?
- U pravu si; kriv sam pred vama što ste me morali tako dugo cekati. Ali nadam se da ceš sada mene i moju ženu odneti kuci.
- Dobro - rece stari papagaj - odnecemo vas, samo najpre se dobro najedite, jer je put preko sedam mora dalek.
Tako i uciniše. Carevic nabavi hrane, pa rece ženi:
- Ne bi li bilo bolje da ja sam poletim? Ti ceš se mnogo umoriti.
Ali mlada carica ne htede da se rastaje s mužem. Oni poleteše zajedno i ona izmoli od njega obecanje da je nikad nece ostaviti.
Kad doleteše u zemlju u kojoj je vladao carevicev otac, pokaza se da je tamo došlo do velikih promena. Carevic ne poznade svoju rodnu zemlju. Odluci da se najpre odmori nekoliko dana, a zatim da pode da sve razgleda. Tada se carevicu i njegovoj ženi rodi sin - lep, zdrav decak, isti otac. Carevic nade prebivalište za svoju ženu, zatim pode po hranu, obecavši da ce se vratiti što je moguce pre.
U blizini beše selo, gde su živeli putujuci sviraci, glumci i ukrotitelji. Tamo su gorele vatre, i carevic krenu onamo po vatru i hranu. Sviraci ugledaše carevica, zadiviše se njegovoj lepoti i odluciše da ga privuku k sebi, da ih prati kada budu išli iz grada u grad i lupa u doboš. "Tako lep mladic", mišljahu, "privuci ce mnogo gledalaca."
Ali carevic nije znao za njihove namere, te ude u jednu kucicu. Tu je neka žena mlela pirinac.
- Sestro, daj mi malo pirinca - rece carevic - i daj mi upaljenu lucu.
Žena mu dade pirinca i upaljenu lucu, ali krišom baci u vatru malo carobnog praha. Kad udahnu taj dim, carevic sve zaboravi - i ženu, i dete, i put, i sve što se s njim u životu zbilo. Tako on ostade u tome selu kod sviraca i glumaca i nauci da lupa u doboš.
Carska Kci Pet Cvetova je cekala i cekala muža i nije mogla da razume šta mu se desilo. Predvece ona od gladi izgubi snagu i pade u duboku nesvesticu.
Istoga dana carica, careviceva majka, izgubi svoje novorodence, i po obicaju te zemlje sluge ga odnesoše u šumu da ga sahrane. Najednom ugledaše u šumi prelepu mladu ženu, reklo bi se mrtvu, i lepog živog decacica. Decacica uzeše, odnesoše carici i rekoše joj da je njen sin usput oživeo. Ali carica poznade da taj decacic nije njen sin; neobicno joj se dopade, tako da ga ona ostavi na dvoru i ne sluteci da je prihvatila svrg rodenog unuka.
Nekako u to vreme žena dvorskog baštovana pode ujutro po cvece i nade u šumi divnu mladu ženu u dubokoj nesvesti i kraj nje mrtvo dete. S mukom dovede ona do svesti mladu ženu. Kad dode k sebi, mlada žena je upita:
- Gde sam ja? Zašto se ne vrati moj muž? Ko si ti?
- Ja ne znam ko je tvoj muž - odgovori žena. - Ja sam baštovanova žena i dodoh ovamo po cvece; nadoh tebe i tvoje mrtvo dete. Hajde sa mnom, ja cu se pobrinuti za tebe.
- Dobra ženo, ovo dete nije moje - uzvrati carska kci. - Moje dete nije umrlo. Ono beše isti otac, kudikamo lepše od deteta. Moj decacic beše živ i zdrav, znaci da ga je neko ugrabio. Povedi mene sa sobom, rado cu poci.
Baštovanova žena sahrani dete i povede carsku kcer u svoju kucu. Tu carska kcer prožive cetrnaest godina i za svih tih cetrnaest godina nije uspela da sazna ništa ni o mužu ni o detetu.
Za to vreme decak je rastao u dvoru i postao veoma lep i snažan mladic. Jedanput, prolazeci pored baštovanove kuce, ugleda Carsku Kcer Pet Cvetova. Decak upita baštovanovu ženu ko je ta prekrasna žena, ali baštovanova žena se napravi da ne razume o cemu on govori. Ona rece da nikakva tuda žena kod nje ne živi, pa izgrdi decaka zato što govori takvu glupost: jadna žena se bojala da joj neko ne otme carsku kcer.
A carska kci cu citav razgovor, skrivena iza vrata, kradimice pogleda decaka i zacudi se njegovoj slicnosti sa carevicem, njenim mužem. "Da nije to moj sin?", pomisli. "Pa moj sin je vršnjak ovoga decaka". Izide ona iz sobe i isprica decaku o svemu što je s njom bilo, a on je sasluša i obeca da ce joj pomoci da pronade muža i sina, pa dodade:
- Ko zna, možda sam ja tvoj sin. On zatim polete carici i upita je:
- Reci mi, preklinjem te, da li je istina da sam ja tvoj sin?
- Šta ti pade na pamet da me najednom pitaš o tome - odgovori carica. - Zar se nisam ophodila prema tebi kao prema sinu?
Ali decak i dalje ostade uporan, pa cak i zapreti da ce se ubiti ako ne dobije odgovor. Tada mu carica isprica sve kao što je bilo. A onda joj on isprica šta je cuo od Carske Kceri Pet Cvetova i da je sigurno ona njegova majka. Tada carica posla nosiljku po carsku kcer; svecano je donesoše u dvore i docekaše sa svim pocastima. Posle toga poceše da traže carevica. Tražili su ga i na jugu, i na severu, i na istoku, i na zapadu, ali ga nigde ne nadoše.
Jedanput decak poce da moli carsku kcer da mu isprica do tancina šta se desilo onoga dana kada je nestao otac i kuda se on spremao da pode. Carska kci se seti da je carevic pošao u selo putujucih glumaca i sviraca. Decak naumi da razgleda to selo i njegove žitelje, pa upita carsku kcer da li bi ona poznala svoga muža -jer je prošlo vec osamnaest godina otkako je carevic nestao, a vreme i bolesti mogle su ga promeniti tako da ga je teško poznati. Ali ona rece da ce ga svakako poznati, jer je svaka njegova crta duboko urezana u njenom srcu.
Odmah poslaše po žitelje toga sela da dadu predstavu, a medu igracima i sviracima beše i carevic - on je lupao u doboš. Cim ga ugleda, carska kci rece sinu:
- Sine moj, to je tvoj otac!
- Nije moguce, majcice, da je taj divlji covek sa nakostrešenom grivom od kose - taj što udara u doboš - moj otac.
- Niko drugi nego on, sine moj.
Dovedoše carevica, ali ga niko osim žene ne poznade: u licu beše mršav i sav u borama, brada i kosa behu divlje nakostrešene, kroz nos i uši behu mu prodenuti veliki prstenovi kao u igraca, a na sebi imadaše samo prost, grub vuneni ogrtac. Upitaše ga seca li se oca, majke, žene, sina, ali on se nicega ne secaše, tvrdeci da je citavog života lupao u doboš - tam-tam, tam-tam.
Mladi carevic naredi da se odmah svi žitelji sela bace u tamnicu, kako bi od njih saznao pravu istinu o ocu, a ocu dovede vraceve i oni rekoše:
- Ovoga coveka su sigurno opcinili nekim volšebnim biljnim otrovom, koji je pomutio njegov um. Pocecemo odmah da ga lecimo.
Oni su ga sa takvim uspehom lecili da mu se vratilo secanje, i on poznade sve. Narocito se obradova što njegova žena, Carska Kci Pet Cvetova, i sin žive u kuci njegovih roditelja. Car se tako obradova ozdravljenju svoga sina, ljubazno i srdacno ga primi, a majka mu rece:
- Opet si s nama, a s tobom su tvoja žena i sin. Ne odlazi više nikuda! Zašto moraš lutati? Ali on odgovori:
- Ja neizostavno moram da odem i dovedem ovamo svoju prvu ženu, stolarevu kcer. Ona me je prva prihvatila u tudini i zahvaljujuci njoj dobio sam Carsku Kcer Pet Cvetova; sem toga, u toj zemlji ostade i mojih devet stotina devedeset osam dragih papagaja i moram sve da ih dovedem ovamo.
I on sede na svoja dva papagaja i ubrzo se vrati sa stolarevom cerkom i svim papagajima.
Car tada podeli carstvo izmedu starijeg sina i njegovog brata, mladeg carevica, i zakle ih da se ne svadaju. Za to vreme Carska Kci Pet Cvetova se zažele svojih roditelja te htede da ih vidi, i nagovori muža da pode s njom. Sedoše oni kao i pre na svoje papagaje i poleteše.
Zacudi se car, otac carske kceri, kad vide da su mu neki ljudi doleteli na papagajima, a još više se zacudi kad saznade da su to njegov zet i kci. On je mislio da je njegov zet vec odavno umro i da je kci odavno napustila zemaljski život. Velika je bila njihova radost zbog susreta i stari car nagovori zeta da preuzme presto. Carevic pristade, a bratu poruci da mu ustupa svoje carstvo.
I tako, posle tolikih iskušenja i muka, poceše oni najzad da žive srecno i mirno, ocekujuci smrt i pamteci da je svaki susret pocetak rastanka, a svaki rastanak - obecanje mogucnog susreta.


(Indijska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:58 pm

UNAKAŽENO LICE


U prastara vremena nije bilo ratova, i medu ljudima je vladao mir. U jednom selu plemena Pijegan živeo je nekakav covek koji je imao vrlo lepu kcer. Mnogi mladici su želeli da se njome ožene. Ali kad god bi devojci predložili da se uda za nekog,ona bi zatresla glavom i govorila da ne želi muža.
- Kako to? - pitao je njen otac. - Neki od ovih mladica su bogati, lepi i hrabri.
- A zašto moram da se udam? - odgovarala je devojka. - Ti si, oce moj, bogat, mehovi nam nisu nikada prazni, imamo mnogo lepo uštavljenih koža i mekanih krzna od bizona. Zašto bih onda morala da se udam?
Jednoga dana Društvo Gavrana Glasnika priredilo je ratnu igru u selu, i za tu svecanost svi su brižljivo obukli najlepša odela. Ratnici su dostojanstveno i divno igrali, praznicni zvuci culi su se nadaleko, ljudi i žene su jeli do mile volje i svi su bili srecni. Na kraju igre, najbogatiji, najmocniji i najlepši mladici ponovo zatražiše ruku one devojke koja nije želela da se uda.
- Zašto neceš ni ovoga? - upita ljutito otac. - Sve najcuvenije poglavice su te tražile, a ti si ih sve odbila. Plašim se da se nisi u nekoga tajno zaljubila.
- Oce - odgovori devojka - imaj sažaljenja prema meni. Veruj mi, nemam tajnog verenika. Ali doista mi se jedne noci pojavio Veliki Duh, Sunce, i rekao: "Devojko, ne smeš se udati ni za koga od ovih ljudi, jer pripadaš meni i sa mnom ceš biti srecna i život ce ti biti vrlo dug." A potom me je još jednom opomenuo: "Nemoj se udavati! Ti si moja."
- Ah - odgovori njen otac - moramo ciniti što Sunce nareduje.
I u devojackoj kolibi se nije više o tome govorilo.
U tom plemenu Pijegan živeo je i jedan vrlo siromašan mladic, sam na svetu otkada su mu otac i majka i sva rodbina pocivali na Pešcanom Brežuljku. On nije imao ni kolibu ni ženu koja bi za njega štavila kožu, kuvala mu mrs za rucak ili mu pravila mokasinke. Jednog dana siromašni mladic bi se zadržao u jednoj kolibi, drugog dana bi potražio gostoprimstvo u drugoj, i tako je provodio svoj bedni život.
Mladic je bio izvanredno lep, ali mu je jedan ožiljak unakazio obraz, i zbog njega je bio odvratan svim seoskim ženama.
Nekoliko dana posle igre koju behu priredili Gavrani Glasnici, dva-tri ratnika što su u igri ucestvovali i koje je odbila ona devojka što nije želela da se uda, sretoše tog jadnog unakaženog coveka, i da bi se zabavljali na njegov racun, rekoše mu smejuci se:
- Zašto ne okušaš srecu i ti, tako bogat i lep, i ne zatražiš onu devojku za ženu? Ko zna, možda ce ti dati ruku koju nama nije pružila! - I nastaviše da se smeju.
Ali Unakaženo Lice se ne nasmeja, vec odgovori:
- Uradicu kako kažete, prijatelji moji; otici cu do nje i zaprosicu je.
Na njegove reci, mladi ratnici prsnuše u još glasniji smeh, jer im se nešto tako zabavno nije još nikada u životu dogodilo.
Unakaženo Lice ih ostavi da se smeju i uputi se reci. Kad stiže do mesta gde su žene dolazile po vodu, stade da saceka onu devojku. Ona dode malo posle, noseci u ruci sud od bizonove kože, a mladic joj se približi i rece:
- Devojko, pricekaj, želim da govorim s tobom. I to ne krišom, vec otvoreno, pod vedrim nebom i Suncem, gde nas svi mogu videti.
- Govori onda - rece devojka.
- Video sam sve što se dogodilo. Ti si odbila ruku najbogatijih i najmocnijih ratnika iz moga plemena. Ja sam siromašan, vrlo siromašan, nemam kolibu, ni hrane, ni odece, ni toplog krzna, a nemam ni rodbine koja bi mogla da mi pomogne, pogotovu danas, ovde na obali reke, kada te molim da mi budeš žena.
Devojka pokri lice ogrtacem i zamisli se, tapkajuci vrhom mokasinke o zemlju, pa onda rece:
- Tako je, odbila sam sve one bogate ratnike; ali sada, kad siromah traži moju ruku, rado cu mu je dati. Bicu tvoja žena, Unakaženo Lice, i moje pleme bice srecno. Zar je važno to što si siromašan? Moj otac ce ti dati sve, moja majka napravice ti kolibu, moje pleme poklonice ti kože i ostale stvari, pa neceš više biti siromašan.
Slušajuci je kako to govori, Unakaženo Lice oseti da mu se srce puni radošcu i htede da zagrli svoju verenicu. Ali ona ga odgurnu od sebe i rece:
- Cekaj, Unakaženo Lice. Pre mnogo, mnogo meseci Sunce mi je reklo da se ne udajem, jer cu s njim imati srecan i dug život. Ali sada tebi kažem - idi Suncu i reci mu: "Ona kojoj si govorio ocekuje tvoje reci. Ona se uvek lepo ponašala i slušala te je, ali sada želi da se uda. Ja je hocu za ženu." I reci mu, naposletku, da ti skine taj ožiljak s lica; to ce biti dokaz, i ja cu znati da li je Sunce zadovoljno ili nije.
Ali ako ono odbije ili ako ne budeš našao njegovu kolibu, onda mi se, Unakaženo Lice, više ne vracaj!
- Oh! - uzviknu mladic. - Iz pocetka su tvoje reci bile lepe, i bio sam zadovoljan. Ali sada su moja moc i moje srce mrtvi. Gde li je Suncev dom? Gde li je taj put kojim niko nije išao?
- Budi hrabar - rece devojka i vrati se u svoju kolibu.
Unakaženo Lice se veoma rastuži. Sede, i pokrivši lice odrpanim ogrtacem, poce da razmišlja šta treba da radi. Onda ustade i uputi se kolibi neke starice, koja je bila uvek ljubazna prema njemu.
- Imaj sažaljenja prema meni - rece joj. - Kao što znaš, vrlo sam siromašan i sada moram da krenem na dug put. Molim te, napravi mi par mokasinki.
- Kuda ideš? - upita ga starica. - Sada nema ratova i svi živimo u miru.
- Ne znam kuda treba da idem, bako - odgovori Unakaženo Lice. - Ne znam šta treba da radim, ali ne mogu ti ništa reci.
Tada mu dobra žena napravi nekoliko pari mokasinki sa donovima od cvrste kože, i napuni mu vrecicu jelom spravljenim od testa umešenog sa ukusnim jagodama, tucanog mesa i masti. U stvari, ona je mnogo volela siroto Unakaženo Lice.
Potpuno sam i tužna srca, mladic se pope na brežuljak i tu zastade da baci poslednji pogled na svoje rodno naselje. Gledao je ne bi li negde video svoju verenicu, i zaplaka kad se u naselju, u daljini, zapališe nocne vatre.
- Haj-ju, imaj milosti prema meni, o, Sunce! - zamoli on.
A zatim pode da traži put do Sunceve kuce.
Mnogo je dana pešacio duž divljih recnih obala i preko beskrajnih planina, i iz dana u dan njegova vrecica sa hranom bivala je sve lakša.
Jedne noci Unakaženo Lice se zaustavi blizu vucje jazbine.
- Haj-jah! - rece Vuk. - Šta traži moj crveni brat tako daleko od svog plemena ?
- Ah - odgovori Unakaženo Lice - tražim mesto gde živi Sunce: treba da govorim s njim.
- Ja sam mnogo putovao - rece Vuk. - Poznajem sve doline i planine, ali nikada nisam video Suncevu kucu. Nego, cekaj! Poznajem jedno vrlo mudro stvorenje - Medveda. Zapitaj njega, možda ce on znati.
Sutradan Unakaženo Lice ponovo krenu na put, zaustavljajuci se, s vremena na vreme, da ubere malo jagoda; kad je pao mrak, stiže on do medvede jazbine.
- Gde ti je kuca? - upita ga životinja. - Zašto moj crveni brat putuje sam?
- Pomozi mi! Imaj milosti prema meni! - odgovori Unakaženo Lice. - Zbog devojke tražim Sunce. Treba da ga zamolim za njenu ruku.
- Ne znam gde Sunce spava - odgovori Medved. - Ja sam pregazio mnoge reke i poznajem mnoge planine, pa ipak nikada nisam video njegov stan. Ali nedaleko odavde nalazi se jedna vrlo lukava životinja sa prugastom njuškom. Pokušaj da saznaš nešto od nje.
Jazavac je bio u svojoj rupi. Kada ga Unakaženo Lice vide, povika:
- O, lukava Prugasta Njuško! O, plemenita životinjo! Želeo bih da govorim s tobom.
- Šta hoceš? - upita ga Jazavac, pojavljujuci se iz rupe.
- Želim da pronadem Suncevu kucu. Hocu da razgovaram sa Suncem.
- Ne znam gde bi ono moglo da živi - odgovori Jazavac. - Ja se ne udaljavam mnogo od svoje kuce. Ali nedaleko odavde, u šumi, živi Sova. Ona stalno putuje i zna mnoge stvari. Možda ce moci da ti pomogne.
Unakaženo Lice ode u šumu i stade da se osvrce unaokolo tražeci Sovu, ali bez uspeha. Onda sede da se odmori.
- Haj-ju, haj-ju! - povika on. - Moja hrana je pri kraju, a mokasinke su mi se pocepale. Ostaje mi jedino da umrem.
- Šta ti se desilo, brate moj ? - zacu on neki glas i, podižuci oci, vide na grani Sovu.
- Devojka kojom želim da se oženim - rece Unakaženo Lice - pripada Suncu. Evo sada tražim njegov stan da je od njega zatražim za ženu.
- Ah! - rece Sova. - Ja znam gde ono živi. Ali sada je skoro noc. Sutra cu ti pokazati stazu koja vodi Velikim Vodama. Sunce živi s one strane Velikih Voda.
Cim se razdanilo, Sova pokaza Unakaženom Licu stazu, i on njom nastavi put dok nije stigao do obale Velikih Voda.
Srce mu side u pete kad je tamo stigao. Suprotna obala je bila tako daleko da se jedva nazirala, a Velike Vode se prostirahu unedogled. Svu hranu beše pojeo, a mokasinke su mu bile sasvim pocepane. Srce mu se rastuži.
"Nikada necu moci da predem preko ove vode", rece u sebi. "A ne mogu da se vratim svom narodu. Umrecu ovde, pokraj Velikih Voda!"
Ali to se nije dogodilo. Dva velika Labuda doplivaše do obale.
- Zašto si došao ovamo? - upitaše oni Unakaženo Lice. - Šta ceš da radiš ovde, tako daleko od zemlje gde živi narod Crnih Stopala?
- Na izdisaju sam - odgovori tužno Unakaženo Lice. - Daleko, vrlo daleko, u mojoj zemlji, živi jedna lepa devojka. Hteo sam da se oženim njome, ali ona pripada Suncu. Zato sam krenuo na put, da ga potražim i zamolim za njenu ruku. Dugo sam pešacio, hrane mi je nestalo, i ne mogu više da se vratim. A ove Velike Vode ne mogu da predem, i zato umirem.
- Ne - rekoše Labudovi - nece biti tako. S one strane Voda nalazi se stan Sunca, Velikog Duha. Popni se na nas i mi cemo te odneti donde.
Unakaženo Lice nije cekalo da mu se dvaput kaže. Labudovi raširiše velika bela krila i uzleteše.
Lako su leteli iznad crnih i dubokih voda; gledajuci sa visine, Unakaženo Lice vide da u vodi žive neobicna cudovišta užasnog izgleda, koja podizahu glave i rikahu na njega, besna i gladna. Srce Unakaženog Lica ispuni se stravom.
Ali Labudovi ga živog i zdravog preneše na suprotnu obalu. Odatle se pružila široka i strma staza i probijala dalje kroz šumu.
- Evo - rekoše Labudovi - sada si blizu Sunceve kuce. Idi ovim putem i ubrzo ceš je ugledati.
Unakaženo Lice krenu, i uskoro ugleda gde na stazi leže neke cudne i vrlo lepe stvari. Bilo je tu jedno ratnicko odelo, štit, luk i strele.
Unakaženo Lice nije nikada video tako lepe stvari; nije se usudio ni da ih dodirne, vec ih obide i produži dalje. Posle nekoliko koraka srete jednog mladica, najlepšeg koga je ikada video. Kosa mu je bila vrlo dugacka, a na sebi je imao blistavo odelo skrojeno od cudesne kože. Mokasinke su mu bile napravljene od divno obojenih vrpca.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 4:59 pm

UNAKAŽENO LICE 2

Mladic upita Unakaženo Lice:
- Jesi li našao neko oružje na sredini staze?
- Jesam - odgovori Unakaženo Lice. - Video sam ga.
- Zar ga nisi dodirnuo? - upita ga mladic.
- Ne, mislio sam da ga je neko tamo ostavio i zato ga nisam ni dirnuo.
- Ti nisi lopov - rece mladic. - Kako se zoveš?
- Unakaženo Lice.
- Kuda ideš?
- Idem Suncu.
- Moje je ime - rece tada mladic - Jutarnja Zvezda. Sunce je moj otac. Dodi, odvešcu te do naše kolibe. Sada otac nije kod kuce, ali se vraca veceras.
Uskoro stigoše do prostrane i lepe kolibe: spolja je bila išarana cudnim, carobnim životinjama, a unutra su ležala naslagana divna odela i oružje.
Unakaženo Lice se plašilo da ude, ali mu Jutarnja Zvezda rece:
- Ne boj se, brate moj; mi smo veoma zadovoljni što si došao.
I tako udoše zajedno.
U uglu kolibe sedela je neka žena; to je bila Luna, žena Sunceva, a majka Jutarnje Zvezde. Ona se ljubazno porazgovarala sa Unakaženim Licem i iznese mu nešto da pojede.
- Zašto si došao iz tolike daljine? - upita ga kasnije.
Unakaženo Lice joj sve isprica.
Kad je došao cas da se Sunce, kao obicno, vrati kuci, Luna sakri Unakaženo Lice ispod gomile koža. Ali cim je prekoracio kucni prag, Sunce rece:
- Osecam miris coveka.
- Da, oce - rece Jutarnja Zvezda. - Jedan mladic je došao da te traži. Ja znam da je dobar, jer je našao neke moje stvari i nije ih dirao.
Tada Unakaženo Lice izide ispod gomile koža, a Sunce ude u kolibu i, pošto je selo, obrati mu se ovim recima:
- Zadovoljan sam što si došao u naš dom. Ostani kod nas koliko hoceš, jer se moj sin cesto oseca usamljenim. Molim te, budi njegov prijatelj.
Sutradan Luna pozva Unakaženo Lice iz kolibe i rece mu krišom, da ne cuje njen sin:
- Idi sa Jutarnjom Zvezdom kud god vam je volja, ali ne lovite nikada blizu Velikih Voda! Ne dopuštaj mom sinu da odlazi tamo, jer tamo žive velike ptice, jaka i oštra kljuna, kojim sve odreda ubijaju. Imala sam mnoge sinove, ali one, te strašne ptice, pobile su ih sve. Jutarnja Zvezda je jedini koji mi je ostao.
Unakaženo Lice se dugo zadržao u Suncevoj kuci, i svakog dana je išao u lov sa Jutarnjom Zvezdom. Jednoga dana približiše se oni Velikim Vodama i videše velike ptice.
- Slušaj - rece Jutarnja Zvezda - hajde da gadamo one velike ptice.
- Ne, ne - rece Unakaženo Lice - ne smemo tamo ici, brate moj. One su strašne: pobice nas ako im se približimo.
Ali Jutarnja Zvezda nije hteo da posluša savet svog prijatelja, vec potrca ka vodi. Unakaženo Lice pode za njim.
Znao je da mora braniti Jutarnju Zvezdu i pobiti ptice, jer ce se inace Sunce naljutiti na njega i spalice ga.
Zato jurnu prema pticama, koje se sa jezivim kricima sunovratiše na njega iz visine. Ali sve popadaše na zemlju, probodene njegovim strelama, i on ih na kraju pobi kopljem. Nijedna nije ostala u životu. Njihova crna krv oticala je niz grebene i obojila vodu.
Mladici im posekoše glave, okaciše ih o pojas i vratiše se kuci. Majka Jutarnje Zvezde bila je zadovoljna kad joj rekoše šta su uradili i pokazali glave onih pticurina. Plakala je od radosti i nazivala Unakaženo Lice svojim sinom.
A kad se Sunce vratilo, ona mu isprica sve, pa i ono zaplaka od radosti. Zatim, zagrlivši Unakaženo Lice, rece mu:
- Sine moj, nikad necu zaboraviti ono što si ucinio za Jutarnju Zvezdu. Reci mi sad šta mogu da uradim za tebe?
-Haj-ju! - odgovori Unakaženo Lice. - Haj-ju, imaj sažaljenja prema meni! Došao sam ovamo za dozvolu da prosim jednu devojku. Hteo bih da se sa njome oženim; zatražio sam njenu ruku, i ona je bila zadovoljna. Ali mi je kazala da pripada tebi, i da si joj ti rekao da se ne udaje.
- Istina je to što kažeš - rece Sunce. - Video sam sve što se dogodilo, i zato znam sve. Sada sam odlucio da ti dam devojku: tvoja je. I mnogo sam zadovoljan što je bila tako pametna i nikada nije grešila. Sunce štiti pametne žene. One ce živeti dugo godina, a tako isto i njihovi muževi i deca. A sada treba da se vratiš svom narodu. Ali najpre moram da ti nešto kažem; budi dobar i saslušaj me: ja sam stvorio Zemlju - planine, prerije, reke i šume. Stvorio sam plemena i sve životinje. Zbog toga sam jedini Poglavica i sve je moje. Ja nikada necu umreti; zime me stare i slabe, ali leta mi uvek vracaju mladost i snagu.
Zatim mu Sunce rece još ovo:
- Koja je ptica najlukavija na svetu ? Ne znaš? To je Gavran, jer nalazi uvek hranu i nikada nije gladan. A koja je životinja najsvetija od svih? Ne znaš? To je Bizon; on mi je najdraži od svih životinja zato što mom narodu daje hranu i odecu. A koji je najsvetiji deo bizona? Njegov jezik, jer je on moj. I jagode su moje, i zato su svete. A sada, Unakaženo Lice, dodi da vidiš svet.
Rekavši to, Sunce odvede Unakaženo Lice na vrh neba da bi mogao bolje da vidi Zemlju. Vrh neba je ravan, a sve unaokolo je praznina.
Dok je Unakaženo Lice gledao Zemlju, Sunce opet progovori:
- Kada je neki covek bolestan ili mu je žena u opasnosti, on mora obecati da ce pripremiti Igru Sunca, i zbog toga treba da napravi Odaju slicnu svetu. Odaja mora biti nacinjena od svetog drveca; polovinu njenih zidova obojice crnom bojom: to je Noc; a drugu polovinu obojice crvenom bojom: to sam Ja.
Malo docnije Sunce opet progovori:
- Reci mi, Unakaženo Lice, šta je bolje: pamet ili srce?
Unakaženo Lice malo promisli, pa rece:
- Bolja je pamet. Srce cesto greši, a pamet nikada. Sunce se nasmeja zadovoljno, stavi mu na lice lek, i ožiljak išceze. Zatim mu dade sedam gavranovih pera i rece:
- Ovo su znaci za devojku. Ova pera morace uvek da nosi covek koji gradi Odaju za Igru Suncu.
Mladic je bio spreman da krene natrag kuci. Jutarnja Zvezda i Sunce dadoše mu mnogo lepih poklona. Luna se zaplaka i poljubi ga, nazivajuci ga poslednji put svojim sinom. Zatim mu Sunce pokaza najkraci put. Mladic krenu tuda i ubrzo stiže na Zemlju.
Toga dana bilo je vrlo sparno. Celo pleme se odmaralo u kolibama, u hladovini. Tu je bio i Poglavica, krupan covek i hrabar ratnik, i ljudi preko celog dana odlažahu u njegovu kolibu da mu se poklone i zatraže saveta.
Toga dana spazi Poglavica nekog coveka kako sedi blizu njegove kolibe, na oborenom starom stablu. Covek je bio potpuno skriven ogrtacem. Poglavicini prijatelji su dolazili i odlazili. U podne Sunce dostiže najvecu visinu i polagano poce da se spušta iza planine.
Covek se još nije micao. Kada je vec bila skoro noc, Poglavica rece:
- Zašto onaj covek sedi tamo tako dugo? Vrucina je bila nepodnošljiva, a on se nije pokrenuo, niti je pio i jeo. Mora biti da je stranac; idite i zapitajte ga.
Na to se neki mladici digoše i, približivši se coveku koji je sedeo sam, upitaše ga:
- Zašto se nisi pomakao s mesta po ovoj vrucini? Dodi ovamo u hlad. Poglavica želi da govori s tobom.
Covek ustade, zbaci ogrtac i približi se Poglavicinoj kolibi. Svi se zaprepastiše: imao je na sebi neobicno odelo, a njegov luk, strele i štit behu cudnog oblika.
Ipak ga svi odmah poznadoše, iako mu ožiljak beše išcezao s obraza, pa izjuriše napolje vicuci:
- Unakaženo Lice se vratio. Ali sada više nije jadan niti unakažen!
Sav narod dojuri da ga vidi.
- Gde si bio? - upitaše ga. - Gde si uzeo te divne stvari?
On nije odgovarao. U gomili je bila i ona devojka. Tada Unakaženo Lice skide sedam pera sa glave, pruži ih devojci i rece:
- Put je bio dug, i bio sam vec iznemogao od umora, ali sam naposletku našao Suncev dom. Sunce je zadovoljno i šalje ti ova pera kao znak!
Devojka beše presrecna. Ubrzo se vencaše i sagradiše prvu Ložu za Igru Suncu. Sunce je bilo zadovoljno i podarilo im dug život: nikada nije bilo bolesti u njihovoj kuci.
Kad su vec sasvim ostareli, jednog jutra deca im rekoše:
- Ustanite! Idemo na obed. Dan je poodmakao. Ali oni se ne pomakoše. Nocu u snu, njihove su senke bez bola otišle na Pešcani Brežuljak.


(Indijanska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:00 pm

BRAVIDŽIJA TIJUNG VANARA


Pre nekoliko vekova,u jednoj od država na ostrvu Javi, vladao je radža Mundang Vangi, sin Prabua Mundanga Vangija. On se isticao neobicnom surovošcu.
Jednom ode radža Mundang Vangi u planine da lovi. Tamo srete pustinjaka, koji predskaza. da ce mu žena roditi tri sina i da ce ga najstariji sin ubiti.
Cuvši prorocanstvo pustinjaka, radža se razbesni. Glasom isprekidanim od gneva, on naredi svojim pratiocima da ubiju pustinjaka. Ali medu njima se ne nade ni jedan koji bi se usudio da izvrši to naredenje. Pa i sam radža nije imao hrabrosti da ubije svetog starca. Zato rece, obracajuci se pustinjaku:
- Kad vec niko nema smelosti da te ubije, naredujem ti da se odmah cistiš odavde. Svejedno mi je na koju ceš stranu krenuti, samo ovde da nisi ostao. A ja se zaklinjem da cu ubiti svog sina cim se rodi.
I danju i nocu razmišljao je radža o pustinjakovom prorocanstvu. A kad mu se rodio sin, radža naredi jednoj od dojilja da uzme bebu od majke cim ova zaspi i da je donese k njemu. Kad dojilja predade dete radži, ovaj zapovedi vernom robu da ubije dete na morskoj obali i da ga baci u vodu.
Rob nije imao hrabrosti da se ogluši o radžinu zapovest. On donese dete na morsku obalu, a kad prispe tamo, poce dozivati Kjaja Belorongu, boga mora:
- O, Kjaje Beloronga, svemocni bože mora! Moj gospodar, radža Mundang Vangi, naredio je da ubijem njegovog novorodenog sina. Ja nemam srca da izvršim ubistvo. Molim te, šta da radim s detetom?...
Iz dubine mora, koje je valjalo visoke talase, razleže se gromovit glas Kjaja Beloronge.
- Radžin robe! Vidim da nemaš tako svirepo srce kao tvoj gospodar. Ostavi to novorodence u prvoj pecini na koju naideš. Zatim se vrati radži i reci mu ovako: "Gospodaru moj, tvoja volja je ispunjena! Sin ti je sada pod vlašcu Kjaja Beloronge." Radža ce se obradovati i nece se više raspitivati šta si uradio sa detetom. Ne boj se, ja cu uzeti dete pod svoju zaštitu.
Rob ostavi dete u prvoj pecini na koju naide, a zatim se vrati svome gospodaru.
Kada radža Mundang Vangi poce da ispituje roba, ovaj odgovori:
- Gospodaru moj, ispunio sam tvoju volju. Sin ti je sada u vlasti Kjaja Beloronge.
- Vrlo dobro. Idi! - progovori radža.
Sledeceg dana u dvorcu svi tugovahu. Radžina žena uplašeno se probudi izjutra i vide da su joj ukrali sina. Nemavši snage da izdrži gubitak, ona se teško razbole i te iste noci umre.
Posle nekoliko meseci, radža Mundang Vangi zaboravi na svoju pokojnu ženu i uze sebi novu - princezu iz države Pedžadžaran. Ona mu rodi dva sina. Starijem dadoše ime Raden Tanduran, a mladem Arja Babangan. Radža je veoma voleo te sinove i radovao se što njegov prvi sin nije medu živima. Više ga se nije ni secao. Medutim, kad je rob ostavio novorodence u pecini, Kjaj Beloronga posla tamo ribara koji nije imao dece. On je vec odavno molio boga Bramu da mu pošalje dete. Prišavši pecini, ribar cu plac novorodenceta. Lazeci se zaustavi kod ulaza da bi odredio otkuda dolazi plac. Zatim ude u pecinu i u mracnom uglu, na gomili suvog vodenog bilja, ugleda dete. Videvši ga, ribar se silno zacudi i obradova. Podiže ga i zavi u parce tkanine. "Vidi se da mi ga je poklonio sam bog Brama", pomisli ribar, "svemocni milostivi Brama!"
I on ponese dete svojoj kuci. Žena, koja je sedela pored ribarske kolibe, zacudi se primetivši da joj muž ide vrlo lagano, sa nekakvim zavežljajem u rukama. Ona potrca u susret da mu pomogne i još iz daleka povika:
- Šta ti to nosšc, Kajmane?
- Malog decaka! - doviknu muž. - Malog decaka koga nam je poklonio Brama.
Njegova žena Rasula isprva nije razumela o cemu to on govori. Ali kad joj muž pokaza dete, ona uzviknu van sebe od radosti:
- Ah, mali decak! Svemocni Brama je uslišio naše molitve.
Tako ribar Kajman i njegova dobra i plemenita žena Rasula poceše da podižu i vaspitavaju najstarijeg sina radže Mundanga Vangija.
Prošlo je mnogo godina. Radža Mundang Vangi je dosta ostareo, ali je ostao isto onako svirep. Oba njegova sina, Raden Tanduran i Arja Babangan, takode bejahu veoma surovi.
Ali je zato najstariji radžin sin, ribarevo posvojce, imao dobro srce i dobru narav. Bio je uz to i naocit decak.
- On je sigurno potomak radža - šaputao je ponekad Kajman svojoj ženi. - Pogledaj kako ima zlatastu kožu, kako je stasit i lep. Sigurno su ga ukrali neprijatelji njegovog oca i sakrili u pecinu. Pricekaj, saznacemo s vremenom ko je on.
- Samo da nam ga niko ne otme - odgovarala je Rasula.
- Svejedno, ja hocu da saznam da li je on odista radžin sin - govorio je ribar.
Radoznalost ga je toliko mucila da krete u šumu da porazgovara s pustinjakom. Ali pustinjak ne htede ništa da mu isprica o decakovom poreklu, vec samo rece:
- Odvezi ga u Pedžadžaran, neka tamo izuci kovacki zanat. Zasad ti ništa više ne mogu reci.
Kajman odveze svoje posvojce u Pedžadžaran i dade ga na kovacki zanat. Posle nekoliko meseci svi uvideše da decak vrlo lako savladuje zanat, i tada se ribar uveri da je njegov posinak odista potomak radža.
Nekoliko godina kasnije decak se vec procuo po celoj zemlji svojom veštinom, a ljudi su visoko cenili predmete koje bi on izradio. Glasovi o mladom kovacu stigoše do radže Mundanga Vangija; on zažele da ga poseti i da pogleda njegov rad.
Došavši u kovacnicu, radža zatece cuvenog kovaca kako stoji pored nakovnja i beše zapanjen spazivši mladicevo lice jarko osvetljeno plamenom. Radža htede da kaže nešto, ali zamucnu i ne progovori ni reci. Mladi kovac je licio na pokojnu ženu Mundanga Vangija, kao jaje jajetu. Veoma uznemiren, radža postoja neko vreme cuteci, a zatim progovori:
- Kako se zoveš, kovacu? Tvoji roditelji su, verovatno? ljudi otmenog roda?
Mladic odgovori s poštovanjem:
- To ne znam, gospodaru moj. Cika Kajman me je našao u pecini kad sam bio još sasvim mali. Uzeo me je k sebi u kucu, podigao i vaspitao sa svojom suprugom Rasulom, dobrom i plemenitom ženom. Ja ih smatram svojim roditeljima.
Radžu duboko uzbudiše mladiceve reci. Ne govoreci ništa, on izade iz kovacnice, žurno se zavuce u svoju nosiljku i naredi robovima da požure koliko igda mogu. Radža se nadao da prispe u dvorac još pre zalaska sunca i stiže tamo u poznu noc. Odmah zapovedi da mu pozovu roba kome je, pre mnogo godina, bilo naredeno da novorodence baci u more.
Cim se stari rob pojavi pred radžom, ovaj uzviknu gnevno:
- Dede, priznaj kako si onda izvršio moje naredenje? Da li si bacio u more dete koje sam ti naredio da ubiješ?
Glasom drhtavim od straha, stari rob progovori:
- Tvog najstarijeg sina odneo sam na morsku obalu, ali nisam imao srca da ga ubijem. Tada sam dozvao Kjaja Belorongu, a on je...
- A on je poslao ribara da spase mališana! - strašno zaurla radža. Glas mu na trenutak postade kreštav od besa. Mundang Vangi naredi svojim zarobljenicima da ubiju starsi roba.
- Gledajte da izvršite kako treba moju naredbu - dodade radža. - A ako postupite kao on, svima cu vam poskidati glave!
Stari rob pade nicice pred radžu, kao da zahvaljuje za smrtnu presudu. On je vec odavno želeo da umre, jer mu je postao nepodnošljiv život sa toliko lišavanja i patnji. Sada je radosno ocekivao smrt - ona je znacila radžinu zahvalnost za verno služenje, za život proveden u ropstvu. Bez pogovora je pošao za mladim zarobljenicima, kojima je bilo naredeno da ga ubiju.
Posle ubistva starog roba, Mundang Vangi zapovedi da mu dovedu Kajmana. Ratnici i robovi krenuše po ribara sa nosiljkom, da bi ga što pre dopremili u dvorac. Ocekujuci Kajmana, radža uznemireno šetaše po sobi.
Cim ribar izide pred njega, radža ga upita bez uvijanja:
- Reci mi, ribaru, gde si našao decaka koga si vaspitavao kao princa? Šta znaš o njegovom poreklu?
- Gospodaru moj - odgovori ribar s poštovanjem - decaka sam našao u pecini kad je bio još sasvim mali. Ležao je tamo i zacenjujuci se plakao od gladi. Odakle se obreo, ne znam. On je jak, stasit mladic, dobrog srca i ciste duše. Koža mu je zlataste boje, a to znaci da je potomak radža. Zato sam ga vaspitavao, gospodaru moj, kao da je princ.
- Tako, dakle! Ispada da si ga ti, prost ribar, ne znajuci ništa sigurno o tom detetu, dao na kovacki zanat, kao što se obicno cini sa princevima - progovori radža ljutito. - I to samo zato što ima kožu svetliju od tvoje? To uopšte nije dokaz da je iz roda radža. Mnogi ljudi imaju tako svetlu kožu.
- Veoma moguce, gospodaru moj - odgovori ribar. - Ali ne kazuje samo to o njegovom otmenom poreklu. Njegov glas, držanje, pokreti, sve to jasno svedoci da je on sin radže.
Mundang Vangi progovori podsmešljivo:
- Kovac koga sam video jutros ne lici nimalo na princa. A sad se vrati u svoje selo!
Kajman se s poštovanjem pokloni i oprostivši se od radže, napusti dvorac. Ponašanje Mundanga Vangija veoma ga je zbunilo. Otkud sad, najednom, da se radža interesuje za vaspitanje njegovog posinka? Ribar nije ništa razumeo. A kad o svemu tome isprica supruzi, glupa žena, takode, ne shvati ništa.
- Ti, najbolje, pitaj o tome pustinjaka koji živi u zemlji Kedu - rece ona mužu. - On ce, naravno, umeti da ti objasni zašto se radža zainteresovao za našeg posinka.
Sledeceg dana ribar se uputi u zemlju Kedu. Pustinjaka je našao u jednom od hramova. Razume se da Kajmanu nije moglo pasti ni na kraj pameti da je sveti starac onaj isti pustinjak koji je pre mnogo godina prorekao radži Mundangu Vangiju da ce ga ubiti njegov najstariji sin. Otada se starac nalazio u izgnanstvu i živeo u hramu. Ali Kajman, razume se, o tome nije ništa znao. On isprica pustinjaku svoju pricu i upita ga zašto je radža Mundang Vangi poslao po njega, obicnog ribara, robove sa nosiljkom.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:01 pm

BRAVIDŽIJA TIJUNG VANARA 2


- Otkuda odjedanput tolike pocasti meni? - upita on.
- Zašto se radža tako uporno raspitivao za poreklo našeg posinka? Ja i žena jednostavno ništa ne razumemo. Zato sam i došao ovamo da mi objasniš u cemu je stvar. Uz to sam primetio da naš posinak glasom i pokretima mnogo podseca na Mundangu Vangija. Može biti da je sin robinje, radžine naložnice, i zato su ga bacili u pecinu. Reci mi, sveti starce, šta je to? Jesu li tacne moje slutnje?
- Najpre se ovde dobro odmori - odgovori pustinjak.
- Vidim da si se mnogo umorio od puta. A ja cu se potruditi da za to vreme dokucim zašto radža Mundang Vangi toliko želi da sazna kako se kod tebe obreo tvoj posinak.
Dva dana i dve noci proveo je Kajman u hramu kod pustinjaka. Druge noci starac rece:
- Ribaru, ja sam našao odgovor na tvoje pitanje. Vetar mi je pomogao da odgonetnem tu tajnu. Sova i ptica-
-celan-džang obavestile su me svojim kricima. Golubica mi je šapnula o tome na uvo, a kolutovi pare iz zacaranog kotla ispricali su mi da je radža Mundang Vangi naredio da se njegov najstariji sin ubije na obali mora, jer sam ja prorekao da ce radža pasti od njegove ruke. Radžin rob kome je bilo naredeno da izvrši ubistvo nije imao hrabrosti da to ucini i ostavio je novorodence u pecini. Nemoj misliti da je tvoj posinak rob po rodenju. Ne, on je sin Sudarne Andini, prve žene radže Mundanga Vangija. Predstoji mu da zauzme mesto svog oca i upravlja zemljom. Ali ni u kom slucaju mu ne govori ni reci o tome, jer još nije došlo vreme za to; njegov brat Raden Tanduran još uvek je jak i uživa ljubav naroda. Cuvaj svog posinka kao oci u glavi. To je sve što ti mogu reci. U selo se ne vracaj odmah. Idi najpre u Pedžadžaran da se vidiš sa svojim posinkom.
Ribar se uputi u Pedžadžaran, i to ispade kao poruceno, pošto je tamo dospeo i radža Mundang Vangi. Radža je vec znao da je kovac, Kajmanov posinak, niko drugi do najstariji princ. Mundang Vangi dode na pomisao da ga ubije i zato odluci da se posluži lukavstvom.
Spazivši mladica, radža mu se obrati nežno:
- Dobro jutro, kovacu!
- Dobro došao, gospodaru moj - odgovori kovac.
- Došao sam da te pitam hoceš li pristati da mi prodaš taj kavez za tigrove - rece radža Mundang Vangi. - Hteo bih da znam da li je dovoljno cvrst da smestim dva tigra.
- Deset tigrova ne bi moglo da slomi šipke tog kaveza - odgovori kovac.
- Ali pre nego što ga kupim, hteo bih da te zamolim da ga još jedanput pogledaš iznutra. Da li su dovoljno cvrste šipke i zadnji zid? Šta ga znaš - tigrovi su jake životinje, još može i nesreca da se dogodi. Tako, dakle, zavuci se ti u kavez i još jedanput ga pažljivo pregledaj.
Kovacu ne beše ni na kraj pameti da Mundang Vangi smišlja prevaru. On se nije bunio i pode u kavez. Baš tada se pojavi Kajman. Kad vide kakva opasnost preti njegovom posinku, on mu brzo pride i šapnu na uvo:
- Ne idi sam u kavez! Radža je veoma ljut na tebe! Reci mu da i on ude zajedno s tobom...
- Hej, starce, šta se to došaptavaš? - povika radža s mržnjom u glasu. - Zar ne znaš da te mogu ubiti zato što si došao nepozvan tamo gde se nalazi tvoj radža. Hajde, gubi se odavde i da te više nisam video. - Zatim se on ponovo obrati kovacu:
- A ti izvršavaj moju naredbu i ulazi u kavez! Kovac se osmehnu i odgovori:
- Nego ti, gospodaru moj, nisi još video kakav sam veliki i cvrst katanac napravio za taj kavez. Hoceš li da ga pogledaš? - A gde je taj katanac? - upita radža Mundang Vangi.
- U kavezu - odgovori kovac. - Evo, pogledaj, kako se lako i prosto zakljucava.
- Unesite me u kavez - naredi radža svojim robovima. - Hocu da ga razgledam iznutra.
Cim se radža našao u kavezu, Kajman priskoci, zalupi vratašca i zakljuca ih. A zatim se obrati robovima:
- Odnesite vašeg radžu zajedno s kavezom na obalu mora. Uradite ono o cemu mašta ceo narod. Sami se izbavite od ropskih okova, a ljudi ce vas dobro nagraditi.
Robovi poceše isprva da se kolebaju, bojeci se ostalih radžinih pratilaca. Ali kad im ribar zajamci da im radžini doglavnici nece ništa uciniti, robovi podigoše kavez u kome je besneo radža i ponesoše ga tamo gde im ribar beše naredao. Došavši do morske obale, oni krenuše prema pecini u kojoj je pre mnogo godina ribar našao novorodence.
Mundang Vangi je bio besan i istovremeno je drhtao od straha pri pomisli na to šta može Kajman da ucini s njim. Vikao je izgubljenim glasom:
- Pustite me! Robovi moji, ne slušajte toga coveka! Ja, vaš radža, obecavam da cu vas obasuti dragocenostima! Pusticu vas sve na slobodu. Moci cete da odete kud god želite!
Ali robovi nisu obracali pažnju na radžu. Oni su cinili samo ono što im je nalagao ribar.
Kad uneše kavez u pecinu, Kajman se obrati radži Mundangu Vangiju i rece:
- Postoji li na svetu tako svirep otac koji je naredio da se ubije njegov novorodeni sin i baci u more? Jesi li cuo za takvog?
Radža Mundang Vangi se razbesne još više i ništa ne odgovori ribaru.
Jedan od robova, sin starog roba koga je radža pogubio, progovori:
- Svirepi otac o kome ti govoriš je glavom i bradom Mundang Vangi! Radža je predao svog sina mom ocu i rekao mu: "Karno, odnesi novorodenog princa na morsku obalu. Tamo ga ubij, a leš baci u vodu". Moj otac je odneo novorodence, ali nije imao srca da ga ubije. Rastrzavan strahom i sumnjama, obratio se Kjaju Belorongi. Bog mora mu je odgovorio: "Radžin robe, ti nemaš tako svirepo srce kao tvoj gospodar. Ostavi dete u prvoj pecini na koju naideš". I moj otac je poslušao Kjaja Belorongu...
- A ja sam našao mališana u pecini, poneo ga kuci i vaspitavao kao rodenog sina - nastavi ribar pricu roba. Zatim se opet obrati radži Mundangu Vangiju: - A ko je hteo da baci u kavez svog ponovo pronadenog sina da bi ga tigrovi rastrgli ?
- Upravo radža Mundang Vangi! - uzviknu mladi rob.
Radža je vec bio van sebe od besa. Usta mu se pokriše penom, a oci izgledahu kao da ce svakog casa iskociti iz duplji. Zavijao je i urlao poput tigra. Najzad se opruži na pod kaveza i izdahnu.
Ribar svom posinku dade ime Bravidžija Tijung Vanara. Sada je on vec mogao da vlada državom umesto Mundanga Vangija. Radžine sinove iz drugog braka - Raden Tandurana i Arju Babangana - izgna van granice zemlje. Zbog toga izbi bratoubilacki rat, ali Bravidžija Tijung Vanara uspe da savlada svoje neprijatelje.
Bravidžija ne vladaše dugo, jer se Raden Tanduran vrati s ogromnom armijom i ponovo osvoji zemlju.
Sa svim robovima svog oca, Bravidžija Tijung Vanara ode u šumu. U toj šumi ne beše nikakvog voca osim madža-drveca, koje radaše gorke plodove. Dok življahu u šumi, hraniše se samo tim plodovima. Tamo Bravidžija Tijung Vanara osnova državu, kojoj dade ime Madžapahit, jer u tim šumama beše mnogo madža-drveta sa gorkim plodovima.
Tako postade velika država Madžapahit.


(Indonežanska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:02 pm

O KASIJI, DOBROJ KĆERI MUDROG SOLOMONA


Mudri kralj Solomon je imao mnogo kceri, ali najlepša od svih beše Kasija. Ne samo da je bila lepa, vec je bila i dobra i mudra. U celoj kraljevini, pa još malo dalje a i malo bliže, njoj ne bejaše ravne. I zbog te dobrote, lepote i mudrosti kralj ju je mnogo voleo.
Jednoga je dana Solomon sedeo u svom dvorcu u Jerusalimu, naslonio se na svilene jastuke, igrao se zlatnim resama svoja pojasa i gledao u plavetnilo brda i planina. Uživao je u tihom zviždukanju vetrica koji je lagano carlijao, donosio prijatno osveženje posle vrelog dana. Nebo i planine su pocinjali svoju igru menjanja dnevnih haljina u vecernje, a taj je prizor Solomon s uživanjem posmatrao iz veceri u vece, kada god bi za to našao slobodnog vremena. Sunce je zalazilo iza Judejskih gora, padalo prema Sredozemnom moru i u svom zahodu rasipalo ponešto od svog neizmernog zlata. To bi zlato pocinjalo da se topi, preliva po vrhovima brda, dvorova i kuca, po širokom nebu. Boje su se igrale, rasprskavale i razlivale. Posle zlatožute, stizala je zlatocrvena, za njom boja rasplamsale vatre, koja je lagano prelazila u ljubicastu, da bi uskoro nebo postalo tamnoplavo, a od silnoga zlata ostadoše samo rasute zvezde po nebu.
I ne osecajuci kako naglas razmišlja, kralj je, ugledavši zvezdu Vecernjacu koja je sijala kao umilno oko njegove ljubimice, tiho progovorio:
- Kada bih samo mogao da znam, koji ce to covek Kasiju uzeti za ženu?
Jedan od dvorjana, koji je bio uvek u blizini kralja, nije morao mnogo da naculi uši da bi cuo šta kralj šapuce. Uslužno je prišao, poklonio se duboko i rekao:
- Uzvišeni kralju! Zašto ne upitaš velikog sveštenika, on bi možda saznao odgovor?
Mudri kralj Solomon, koji je znao govor cveca, ptica i životinja, koji je znao jezike mnogih naroda, nije znao da gleda u buducnost, pa mu se ucinilo da je dvorjanin možda u pravu. Mahnuo je rukom i za tili cas se tu stvori veliki sveštenik.
- Hteo bih da znam ko ce biti srecnik koji ce dobiti moju kcer Kasiju za ženu.
- Molim te, dobri kralju - odgovori veliki sveštenik - sacekaj malo, pokušacu da dobijem odgovor od boga Jahve.
Kralj Solomon je samo klimnuo u znak odobravanja, a veliki sveštenik se uputio u zgradu hrama. Tamo se povukao u jednu od svojih odaja, poveo sa sobom svoga prvog zamenika i stao pod zapaljenu buktinju koja je bila pricvršcena na zid zlatnim klinovima. Skinuo je s grudi zlatnu plocu sa dvanaest dragih kamenova, postavio tu plocu na zlatan sto. Drago kamenje je dvanaestostruko rasipalo ono malo svetla buktinje od mirišljavog kedrovog drveta, koje su drvosece donosili sa gora Libanskih. Zatim je skinuo svoj oplecak od svile, ukrašen dragim kamenjem, i gledao u bleštavu plocu sa znakovima dvanaest jevrejskih plemena. Opali, dijamanti, safiri, rubini, smaragdi i tirkizi su sve jace bleskali, a veliki je sveštenik nastavio da skida svoje ruho. Posle oplecka skinuo je svileni pojas, nacinjen od plavog i purpurnog prediva, svilenu košulju, zatim kratku lanenu. Za to vreme ga je njegov zamenik gledao pažljivo u lice i ocekivao sa zebnjom hoce li biti nekog odgovora na kraljevo pitanje. U odaji je bilo tiho, culo se samo šuškanje tkanina odece velikog sveštenika i jedva cujno pucketanje buktinje. Odjednom je vrhovni sveštenik stao, poceo da bledi, usne su pocele da mu se micu a glasa nije ispuštao. Ukoceno je gledao u dva draga kamena. Njih je izvadio iz tobolca, koji je na zlatnom lancu visio tako da mu je uvek ležao na grudima, negde iznad srca. Stajao je u cistoj lanenoj dugoj košulji, u lanenim gacama, a zamenik je sa njegovih drhtavih usana citao odgovor, koji je, kao obicno, bio kratak. Sa strahopoštovanjem je dodavao velikom svešteniku komad po komad odece, pomagao mu da se obuce, dok je tobolac sa dva draga kamena veliki sveštenik sam stavio na grudi da mu leže preko srca, kao i zlatnu plocu sa znakovima dvanaest plemena. Tako su završili obred pitanja Urim i Tumim. Dok su zajedno vezivali raskošan pojas, zamenik je saopštio velikom svešteniku šta je sa njegovih usana procitao. Znali su obojica da odgovor kralju nece biti mio. Vratili su se u dvor. Žurili su kroz hodnike, stražari su ih s poštovanjem pozdravljali. U jednom predvorju s mermernim sjajnim stubovima necujno im je prišao dvorjanin dobroga sluha, koji je kralju i predložio da veliki sveštenik upita Urim i Tumim.
- Veliki sveštenice! Kralj je veoma zauzet sudenjem jednog zamršenog slucaja. Možeš li meni da saopštiš odgovor?
- Sinko, ti veoma dobro znaš da ovaj odgovor može da traži samo najugledniji medu uglednima. Idi, reci kralju da cemo ga cekati.
Isto tako tiho kao što se pojavio, dvorjanin je nestao medu stubovima. Nije prošlo mnogo vremena i on se ponovo pojavi pred velikim sveštenikom.
- Premudri kralj je vec izrekao pravednu presudu, zove vas da udete.
Ušli su u dvoranu, na cijem je dnu na mermernoj uzvišici sedeo Solomon na prestaolu od slonovace. Kralj je dao rukom znak svima prisutnima da se udalje, veliki sveštenik mu je prišao sasvim blizu, a dvorjanin i zamenik su ostali na pristojnoj udaljenosti.
- Uzvišeni kralju! - šapatom progovori veliki sveštenik - upitao sam svemoguceg boga i odgovor je sledeci: Kasiju, kcer kralja Solomona, uzece za ženu mlad momak, siromah bez igde icega, gladan hleba i žedan vode!
Kada je kralj cuo ove reci, ražali se i rece:
- Udaljicu kcer svoju Kasiju iz Jerusalima, smesticu je onamo gde noga covecja još nije stupila, da vidim hoce li se moci takvo cudo ostvariti!
Posle tih reci otpustio je velikog sveštenika i pozvao pedeset svojih najvernijih dvorjana. Rece im:
- Zaklinjem vas nebom i zemljom da ne progovorite o ovome što cu vam sada reci!
- Neka nam jezik prione za nepca ako otkrijemo tajnu kraljevsku i ako je odamo bilo kome na svetu! - odgovoriše dvorjani uglas.
- Pripremite se za dugacak put, uzmite jedan od mojih brodova, otplovite do nekog pustog ostrva usred mora, sagradite na njemu visoku kulu, ogradite je kamenim zidom, ali ni jedna ulazna vrata na kuli ne gradite! Budite pažljivi u svom radu i ucinite onako kako vam to naredujem, i neka niko za ovo ne sazna! Kada završite s gradnjom, vratite se u potaji u Jerusalim te mi javite šta ste uradili.
Pedeset dvorjana pozdraviše kralja, podoše u luku gde su bile usidrene kraljeve lade, po njegovom naredenju odabraše jednu koja je najviše odgovarala. Pripremiše sebi hrane i pica, alata potrebnog za gradnju, digoše sidro i otploviše. Plovili su tri meseca dana i stigli do jednog usamljenog ostrvca, na kojem nikoga živog nije bilo. Nadoše uvalu zaklonjenu s pucine, tu baciše sidro, i izidoše na obalu. Pošto su našli pogodno mesto, jedni stadoše da klešu kamenje, drugi da ga prenose, a ostali su gradili kulu, nebu pod oblake. Gradili su tako do visine od stotinu lakata. Na vrhu kule napraviše visoku ogradu s jednim jedinim prozorom. Tu su, na vrhu, napravili i odaju u koju su stavili postelju, sto, stolicu i svetiljku. Kada su završili posao, spustili su se niz velike merdevine, kojima su se služili za vreme gradnje, ukrcali se na brod, otplovili u svoju zemlju i vratili se u Jerusalim. Kralj ih je odmah primio. Oni su mu pokazali nacrt kuce koju su sagradili. Solomonu se nacrti dopadoše te im rece:
- Primicu vas opet kroz dve sedmice, jer imam nešto važno da vam saopštim. A sada idite svojim kucama!
Dvorjani se duboko pokloniše i napustiše dvor. A kralj posla po svoju kcer Kasiju. Ona se uskoro pojavi, pozdravi oca, koji joj odgovori:
- Kceri moja! Pripremi sebi mnogo odece i haljina mnogo, i budi spremna da kroz dve sedmice podeš iz Jerusalima na mesto koje cu ti ja odrediti!
- Hoce li se dopasti mom dragom ocu ako ga upitam: mogu li da znam koliko je dug put koji je preda mnom i kada cu se vratiti?
Kralj joj na to odgovori:
- To ne možeš da znaš, jer je to stroga tajna!
- Neka sve bude onako kako moj otac želi! - rece Kasija i ode da postupi prema ocevoj želji i naredenju.
Kad prode cetrnaest dana, dodoše onih pedeset dvorjana kralju Solomonu i rekoše:
- Uzvišeni kralju! Rekao si da dodemo, i dodosmo; reci sada šta želiš, da bismo te poslušali.
- Dajem vam Kasiju, najmiliju kcer svoju u ruke, da je povedete u kulu koju sagradiste. Ostavite je na vrhu kule, zazidajte sve gradevinske otvore i uzmite sa sobom svoje merdevine kojima ste se služili. Ukrcajte se, doplovite do naših obala, vratite se u Jerusalim, i ne zaboravite kako ste se zakleli da cete cuvati tajnu.
Kralju su teško padale ove reci, pa je posle kraceg predaha nastavio ovako:
- Samo jedan od vas neka povede moju kcer na brod. Ostali neka se odmah ukrcaju i neka na brodu sacekaju moju kcer.
Cetrdeset i devet dvorjana se pokloni kralju i ode, a samo jedan ostade u dvoru. Kralj pozva svoju kcer Kasiju da brzo dode k njemu, a kada se ona pojavi, on joj rece:
- Kceri moja, presvuci se u druge haljine, a sve svoje haljine stavi u kovceg koji se nalazi u tvojim odajama. Podi zatim za ovim covekom do broda u luci, ukrcaj se sa njim na brod i otplovi onamo kuda sam ja odredio.
Cuvši sve ovo, Kasija se požuri da izvrši sve što njen otac rece, a sve je radila s radošcu. Kada se presvuce, stavi sve svoje haljine u kovceg, dode da, pred polazak na put, pozdravi oca. Solomon se mnogo zacudi radosti i veselju svoje kceri, pa je zapita:
- Ne bi li mi rekla, kceri moja predobra, što si danas lepša nego ikada? Ti i ne znaš još kada ceš se vratiti i da li ce ti se mesto u koje ideš dopasti, i hoceš li tamo uživati sva ona dobra koja si uživala u domu kralja, oca svoga!
- Vec danima mislim - odgovori mu Kasija - kada ce mi moj dobri otac otkriti ono što je naumio, pa da mogu hitro da izvršim sve što mi bude zapovedio. A eto, danas je stigao taj žudeni dan, zato se toliko radujem.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:03 pm

O KASIJI, DOBROJ KĆERI MUDROG SOLOMONA 2


Kralju se ove reci veoma dopadoše, poljubi je, zažele joj sve najbolje na putu. Kasija, u pratnji kraljevog dvorjanina, pode do svog doma, tamo dvorjanin uze njen kovceg te podoše ka obali mora. Pošto se ukrcaše, brod isplovi na pucinu. Posle nekoliko dana plovidbe, stigoše do pustog ostrva i baciše kotvu u blizini kule. Svi sidoše na kopno, Kasiju popeše na vrh kule, zatim zagradiše i utvrdiše sve preostale otvore a lestve uzeše sa sobom na brod. Pošto se vratiše u Jerusalim, saopštiše kralju da su postupili tacno po njegovom naredenju. Kralj Solomon ih sasluša i upita:
- Koliko ce joj dugo biti dovoljni hrana i pice koje ste joj ostavili u kuli?
- Imace dovoljno jela i pica za cetiri meseca - odgovoriše dvorjani, pa im kralj zatim podeli darove i otpusti ih.
Kad dvorjani napustiše dvor, kralj Solomon pozva orla širokih krila te mu zapovedi:
- Od sutra ceš svakoga dana da doleceš u dvorske kuhinje. Tamo ceš uzimati jelo i pice koje sam odredio Kasiji, kceri mojoj. Sve ceš joj to iz dana u dan odnositi na vrh kule, koju sam dao da se sagradi na pustom ostrvu usred mora.
- Ucinicu sve kako nareduje kralj, moj gospodar! - odgovori orao.
Tih je dana u gradu Aku živeo covek po imenu Avijam. On bejaše vrlo siromašan, ponekad mu je kuca bila bez korice hleba. Žena mu rodi sina kome dadoše ime R'uven. Beše to lepo i pametno dete, izraslo u naocita momka kome su se svi divili. Otac ga je ucio mnogim naukama, a on ih je sjajno shvatao i pamtio, postao je odista ucen mladic, dika i radost roditelja. Ali, s vremenom, R'uven uvide da u malom gradu Aku ne može nicim da pomogne svojim roditeljima. Jednoga dana on rece svojim roditeljima:
- Pošao bih u neki drugi grad, možda cu naci kakav posao. Radicu, zaradicu za hleb i za odecu!
- Kako ceš, sine - odgovoriše mu - na put ovako iscepan? Ostani još neko vreme u našem domu. Ko zna, možda ce nam se bog smilovati i pomoci?
- Dragi moji roditelji, najlepše vas molim, dozvolite mi da ostavim roditeljski dom i da podem u neki drugi grad.
Kada Avijam i njegova žena videše da je R'uven uporan, da hoce da ode u drugi grad trbuhom za kruhom, izgrliše ga, izljubiše i poželeše mu srecan put, naglašavajuci da ce u roditeljskom domu biti uvek dobrodošao, ako poželi da se vrati. I tako R'uven pode iz Aka, rodnog grada, na put. Hodao je ceo dan, a pred vece stiže na jedno polje. Odluci da se tu odmori, pa ce ujutro nastaviti put. Leže na zemlju, kamen stavi pod glavu, gladan i žedan. Nadao se da ce san da mu vrati malo snage pa ce moci ujutro da produži. Tek što je legao, iz pustinje se diže oluja, hladan vetar dunu. R'uven ustade i pode da potraži sklonište, jer je hladnoca prodirala do kosti. Cvokocuci zubima, stiže do trupa ubijenog vola, kojeg su ovde ostavile divlje zveri za svoj sledeci obrok. Kako drugog izlaza nije video, on raširi rebra goveceta i leže medu njih, te se tu nekako zgreja i odmah zaspa.
Iduceg jutra orao vide napušten trup vola, spusti se do njega, zgrabi ga svojim kandžama, polete s njime prema pustom ostrvu i spusti ga na vrh kule u kojoj je bila smeštena Kasija, kci kralja Solomona. Tu je orao stao da kljuje vola, a kada se nasitio njegova mesa, polete ponovo u pravcu pustinje.
Kada svanu zora, Kasija se, po svom obicaju, posle budenja pope na vrh kule. Imala je šta i videti: vola dopola odranog, mesa dopola pokljuvanog. Zacudena, poce da zagleda trup izbliza, kada medu rebrima ugleda momka kako spava. Pride mu, probudi ga i upita:
- Ko si ti i šta te ovamo nanese?
- Jevrejin sam, iz grada sam Aka pošao na put, sinoc sam se od mraza sklonio u trup ovoga vola, od umora sam zaspao. Kada sam se probudio, vidim da me nešto nosi sa polja, da letim, letim i da me to spušta ovamo na ovu kulu.
Pomislih da je to, možda, neka od onih velikih pticurina zgrabila volovski trup i ponela na vrh ovih zidina.
Kasija se smilova na R'uvena, povede ga u svoju odaju, nahrani ga i napoji. On živnu, a kada se umio, Kasija vide koliko je to lep momak, te joj se mnogo dopade. U razgovoru shvati da je pored toga i ucen i dobar, i ne prode mnogo vremena te ga zavole.
- Sa ove visoke kule ne možeš sici - rece mu - a ni broda nemaš da otploviš na kopno. Stoga ostani sa mnom sve dok moj otac ne dode po mene, da me kuci vodi.
- Hvala ti što si se smilovala na mene i što si mi dopustila da živim s tobom u ovom domu.
Kada orao uvece dolete i donese Kasiji hranu, vide da se na kuli nalazi još jedan covek. Sutradan donese dva obroka: jedan za Kasiju a jedan za R'uvena. Posle još vide da od oba obroka ne ostaje ni podropca, pa je od toga dana stalno donosio po dva obroka.
Prošlo je nekoliko meseci, a R'uvenova naklonost prema Kasiji postade odista velika. Jednoga dana on joj rece ovako:
- Ako ti se dopadam, draga moja, budi mi žena!
- Nikada nisam cinila ništa što nije dozvoljeno - odgovori mu Kasija - ali tebe je ovamo donela ptica, a to cudo nije moglo da se ostvari bez pomoci Jahvea. To onda znaci da si meni namenjen!
Cuvši ove reci, R'uven se obradova, uze nožic i ubode se u vrh svoga prsta. U kap krvi koja je potekla umoci pero, napisa vencani ugovor, te tako postadoše muž i žena i življahu u miru i u ljubavi. Posle izvesnog vremena rodio im se sin. Dete je raslo i na kraju selo za njihov sto za vreme obeda. Orao koji im je i dalje donosio hranu i pice za dvoje, vide da ih je sada troje za stolom, i odluci da iz kraljevskog dvora donosi tri obroka.
Jednoga dana se kralj Solomon seti svoje kceri pa pozva orla da ga upita za njeno zdravlje.
- Dobro je njoj - odgovori orao - dobro je i njenom mužu, a dobro je i njihovom malom sinu.
- Ko dovede tog coveka na kulu - upita kralj uznemireno - reci mi ako znaš?
- I ja sam se tome cudio, hteo sam da saznam kako se to moglo desiti, ali nisam uspeo. Ostrvo je daleko na pucini mora, nigde u blizini nema živih bica, a za ovo vreme što je ona tamo, ni jedna lada nije plovila tim delom mora.
Kralj, još uvek zapanjen, odluci da odmah krene u luku i da otplovi brodom do ostrva. Htede sam da se uveri u orlovu pricu, pa je od onih pedeset dvorjana koji su gradili kulu poveo sa sobom samo jednoga, da mu pokaže put. Plovili su brodom skoro tri meseca dok ne stigoše do usamljenog ostrva usred mora. Došavši pod kulu, kralj naredi da se razruše ogradne zidine, zatim postave lestve, te se pope na vrh kule.
Na vrhu kule vide prvo Kasiju, kcer svoju, koja mu se od radosti obisnu oko vrata i poce da place. Solomon ju je grlio i tepao joj, govorio, pitao, i utom ugleda R'uvena i njihovog sina.
- Ko su ovi? - upita on Kasiju.
- Ovo je moj muž, a ovo je naš sin! - odgovori Kasija.
- Reci mi, kceri, kako dode ovaj covek cak ovamo? JBudska noga ovamo još nije stupila, ni brod sidro bacio otkada si ti stigla!
- Cudo se desilo. Ptica ga jedna velika spusti na vrh kule. Delila sam s njim i krov i hranu i pice. Videla sam da je ne samo lep vec i dobar, i ucen, i pametan. Zavoleli smo se, a ja pomislih: ako je na ovo pusto mesto takvim cudom došao, sigurno je meni namenjen, te se ni moj otac nece ljutiti ako se udam za njega.
Tada Solomon upita R'uvena:
- Kako se zoveš, iz koje si zemlje došao i kome narodu pripadaš?
- R'uven mi je ime, iz zemlje sam izraelske došao a po narodnosti sam Jevrejin. Mudroga kralja ove reci donekle umiriše, ali mu ne behu dovoljne, jer mu ne beše važno samo da li je njegov zet tudin ili iz njegovog naroda, vec i kakav je po naravi, po duši i pameti. Dugo je sa njim razgovarao, šetajuci po ravnom krovu kule, sve dok nije stekao utisak da je njegova kci dobro postupila. Uzeo je svog unuka za ruku, spustiše se svi sa kule, ukrcaše se na brod i otploviše. U prestonici Jerusalimu Solomon je priredio veliko veselje, gozbu na koju je pozvao sve stanovnike svoga grada. Posle obilnog jela i nekoliko caša pica, mudri kralj isprica sve što se dogodilo njegovoj kceri. Svi su se divili poslušnosti Kasijinoj, klicali joj i nazdravljali ljubavi koja sve pobeduje, za koju nema daljina ni prepreka.


(Izraelska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:04 pm

Hon Kil Ton, ZAŠTITNIK SIROMAŠNIH


Pre mnogo, mnogo godina evo šta se desilo. Robinja namesnika grada Seula rodila je sina. Decacicu dadoše ime Hon Kil Ton.
Kada je dete napunilo godinu dana, mati ga uze u narucje i pode u planinu da se pokloni mogilama svojih predaka. Nije prešla ni polovinu puta, a susrete starca iznemoglog od gladi i umora. Cim ugleda siromaška, robinji sinu kroz glavu ono što su ljudi pricali o nekom mudracu pustinjaku. A pricali su ovako: u podnožju planine, u dubokoj šumi, živi mudrac star više od stotinu godina. Ceo svoj vek proveo je u šumi u društvu divljih zveri, koje su pred njegovim pogledom postajale bojažljivije i od samih zeceva. On je mogao ukrotiti svirepog tigra ljudoždera, odagnati pobesnelog vuka, uciniti bezopasnom i najžešcu zmiju otrovnicu. Mudrac je bio poznat nadaleko i po tome što je bolje nego iko umeo leciti lekovitim travama i najteže neizlecive bolesti: donosili su mu nesrecnike na umoru, a on ih je zdrave i vesele vracao njihovim porodicama.
Sve te price prodoše robinji kroz glavu u onom casu kada je ugledala starca kraj puta i odmah pomisli da je to taj cuveni mudrac. Zato mu pride, smerno se pokloni i rece:
- Mnogo poštovani, poželi mome prvencu srecu u životu!
Starac se zagleda u mališanovo lice, pa poce tiho da šapuce prorocanske reci:
- Decak ce se razviti u snažnog mladica i živece hiljadu godina. I kažem još da ce to biti neobican mladic: postace veliki junak, a vec u cetrnaestoj godini saznace carobne reci s kojima ce cuda da stvara. Siromašni ce ga voleti, a obesni mrzeti i bojati ga se. I kažem još da ce taj decacic pogubiti i samog namesnika Seula!
Prorekavši ovo, mudrac nestade u pešcari, a robinja, i uzbudena i uplašena, nastavi put.
Ali posle nekog vremena prorocanstvo starca pustinjaka dode i do namesnikovih ušiju. On se nije uplašio, vec se iz sveg glasa smejao i govorio:
- Kako mene, mocnog vlastelina, može pogubiti ništavni sin ništavne majke? Hon Kil Ton je moj rob i ja mogu s njim raditi što god hocu. Ko me može spreciti da ga ja pogubim pre nego što on napuni cetrnaest godina? Niko. E, pa vidite da su te price samo staracka naklapanja!
I uskoro obesni namesnik potpuno zaboravi na reci mudraca.
A mališan je svakim danom bivao sve stasitiji i snažniji.
Vec u sedmoj godini je zapanjivao i najcuvenije ljude
svojim umom i znanjem, a po junaštvu mu vec tada nije bilo
ravna. U osmoj godini Hon Kil Ton je umeo da cita rukopise drevne kineske mudrosti i bez muke otkriva tajne namere neprijatelja Koreje.
Baš toga dana kada je Hon Kil Ton napunio cetrnaest godina, namesnik Seula se priseti onog prorocanstva, pa uvidevši da se sve do sada ispunilo od onog što je mudrac prorekao, silno se zabrinu. Razmišljajuci šta da uradi, namesnik odluci da je najbolje da prvo pozove mladica u dvor i uveri se sopstvenim ocima i ušima u njegovu neprirodnu nadarenost. Zato naredi da se odmah u dvor dovede sin njegove robinje, mladi Hon Kil Ton.
Kada ugleda pred sobom mladog junaka snažnih ruku i širokih pleca, namesniku prodoše kroz glavu reci starog pustinjaka: ".. .I još ti kažem da ce ovaj decak pogubiti namesnika Seula." Zato bez dvoumljenja odluci da ubije mladica na spavanju. Ali mladic je umeo da cita tude misli i odmah je pogodio šta smera podmukli namesnik.
Namesnik obuzda svoj strah i rece mladicu da ga je zvao radi nekog junackog podviga, pa ga blagonaklono otpusti.
Cim dode kuci, Hon Kil Ton rece majci:
- Ja sada idem, draga majko, i ako me ne bude dugo bilo, nemoj se plašiti, jer odlazim duboko u planinu da lovim divlje zveri.
- Kako ceš, sine, loviti kad nemaš ni luka ni strele? Divlje zveri ce te rastrgnuti tako golorukog.
- Ne brini, majko, ja nemam luka ni strele, ali imam junacko srce i snažne ruke! Do videnja, uskoro cete cuti o meni!
A uvece, kada se u domovima pogdsiše vatre, Hon Kil Ton je bio vec daleko u planini. Išao je celu noc, a zora ga zatece na prostranim visoravnima gorostasne planine.
Vidik mu se pružao u nedogled. Pogleda sin robinjin na sever i ugleda plava jezera i gorde labudove kako po njima plove. Pogleda na jug i ugleda šume koje stajahu cvrste kao stenje i upirahu svoje mocne krune do pod samo nebo. Pogleda na istok i vide tokove hucnih reka. Pogleda na zapad - i ne mogade odvojiti ociju od prostranih njiva na kojima vetar talasaše zlatna žita i vitke stabljike kukuruza.
Gledao je Hon Kil Ton svoju domovinu i osecao je kako svakog trenutka postaje sve silniji i silniji, kako buja neobuzdanom natcovecanskom snagom. U silnom oduševljenju gurnu jednim prstom ogrsšnu 9^enu,koju ne bi moglo pokrenuti ni hiljadu ljudi, i stena e! surva u bezdan.
Nasmeja se Hon Kil Ton od prevelikog zadovoljstva što je toliko snažan i mocan, i podiže visoko glavu ka najvišem planinskom vrhu, Vrhu Koreje, obavijenom maglom i oblacima!
- Sada mogu sve - kliknu razdragani mladic - mogu se ogledati i sa oblacima!
I Hon Kil Ton poce da se penje ka samom Vrhu Koreje, na koji nikada nije krocila noga covecja. Ceo dan se penjao uz oštru liticu, celu noc je bauljao po oštrom stenju, ali zora ga zatece na samom vrhu planine. Kada je isplovilo sunce i razišla se magla, Hon Kil Ton ugleda pred sobom kameni zid, a u kamenom zidu okovanu kapiju. Kapiju ne bi moglo otvoriti ni pedeset najsnažnijih ljudi, toliko je bila teška tako gvoždem okovana. No snažni Hon Kil Ton joj pride, malo je zagleda, pa prisloni široka pleca uz nju. Šarke popustiše i kapija se otvori. Mladic se nade na prostranoj, ravnoj cvetnoj livaš^ ali ne uspe ni okom da trepne kad ga okruži stotinak ljudi.
- Ko si ti? - povikašeuglas. - Kako si se usudio da udeš ovamo? Za kaznu ceš biti odmah pogubljen!
Hon Kil Ton se ne uplaši. Duboko se pokloni i rece:
- Koliko juce bio sam rob namesnika Seula. Želeo sam slobodu i došao u planine. Sada znate sve o meni. Recite ko ste vi.
- Mi smo neprijatelji carskih cinovnika i sveštenika koji im služe. Ceo svoj život posvetili smo pomaganju siromašnih i nemocnih.
Tada Hon Kil Ton uskliknu:
- Ako je tako, onda me primite kao svoga brata!
- Zakuni se da ceš štititi nemocne i da nikada neceš praštati zla dela carskim cinovnicima, pa cemo te priznati za brata!
Hon Kil Ton položi zakletvu i starešina bratstva objavi:
- Sada, kada si položio zakletvu, moraš dokazati da ceš casno ispunjavati svoje obaveze. Prvo, pokaži nam koliko si snažan i jak.
Hon Kil Ton pogleda oko sebe i ugleda na livadi veliki hrast. Pride drvetu, obujmi ga obema rukama i, bez po muke, išcupa ogromno stablo iz zemlje sa sve korenom.
- Dobro si ovo uradio - rece mu starešina bratstva. - Videli smo snagu tvojih mišica, ali ne i snagu tvoga uma i hitrinu tvojih nogu. Zato slušaj šta cu ti reci: Pod samim vrhom visoke planine diže se veliki manastir. Iza njegovih tvrdih zidova žive opaki kaluderi koji pljackaju bedni narod i zgrcu velika bogatstva. I ne samo to. Oni šalju bedne seljake na manastirska polja da argatuju za njih i ugojene carske cinovnike. Ne jednom smo pokušali da prodremo u taj manastir i spasemo one nesrecnike što robuju tamo, ali nikada nam to nije pošlo za rukom, jer je manastir opasan visokim zidinama, a cuvaju ga jake straže. Ako se dosetiš, ako pronadeš nacin da udemo u manastir, priznacemo ti mudrost. Hon Kil Ton malo promisli, pa rece:
- U podne cu vam dati odgovor koji od mene tražite.
Tacno u podne pozva Hon Kil Ton starešinu bratstva n izloži mu svoj plan. Ovaj pažljivo sasluša mladica, pa kada se uveri da je sve dobro smišljeno, naredi da mu se pripreme svecana odeca i dobar konj. Hon Kil Ton uzjaha konja, oprosti se od svojih novih prijatelja i uputi se u susednu planinu, prema manastiru opakih kaludera.
Straža još izdaleka primeti konjanika obucenog u praznicno odelo, pa pomislivši da je to neka važna licnost, neki visoki carski cinovnik, objavi:
- Neka starešina manastira izade da ukaže pocast uglednom gostu!
I dobro ugojeni kaluderi poverovaše da im je zaista došao u posetu neki ugledni velikodostojnik, pa se užurbaše da pripreme što bolji docek.
Hon Kil Ton dode do same manastirske kapije i snažno zalupa. Tog casa kapija se otvori i propusti mladica u poplocano dvorište.
- Ja sam sin prvog carevog savetnika - rece hrabri mladic. - Otac me je uputio vama da bih stekao znanja i i izucio nauke, cenjeni ucitelji!
Kada starešina manastira cu da mu je glavom prvi carev savetnik poverio vaspitanje sina, pohita u susret mladicu duboko se klanjajuci. Hon Kil Ton side sa konja i smerno rece:
- Moj otac vam je u znak zahvalnosti poslao stotinu rasnih konja na dar, a svaki konj je natovaren sa po dve vrece pirinca. Siguran sam da ce karavan biti ovde još pre zalaska sunca.
Radosni što su tako bogato obdareni, kaluderi napraviše veliki pir. Na pocasnom mestu sedeo je mladi Hon Kil Ton, kome su, naravno, ukazivali najvecu pažnju.
U punom jeku veselja, stražar objavi da je na vidiku karavan njegovog prevashodstva.
- Pustite karavan u dvorište i dobro zakljucajte kapiju - naredi starešina manastira.
- A zašto držite kapiju zatvorenu kada ovo treba da bude pribežište nejakih i nemocnih? - tobože sa cudenjem upita mladi Hon Kil Ton.
- Ah, milostivi gospodaru - povika starešina manastira - vi svakako ne znate da u blizini manastira žive opasni razbojnici. Oni su vec nekoliko puta pokušavali da orobe naš manastir, ali im to nije polazilo za rukom, jer imamo jake zidine i budne stražare.
- Ako je tako, onda ti prokleti razbojnici nikada nece osvojiti ovaj manastir - rece Hon Kil Ton i zadovoljno se nasmeja.
Veselje se nastavljalo, a kaluderi su jeli i pili do besvesti. Odjedared, Hon Kil Ton skoci i zgrabi svoju casu.
- Šta vam je, presvetli gospodaru ? - uznemireno upita starešina manastira. Umesto odgovora, Hon Kil Ton izvadi kamencic iz case i baci ga daleko od sebe. U stvari, on je taj kamencic krišom spustio u casu.
- Zar je mene moj otac poslao ovamo da bih jeo kamenje? Kako ste smeli uciniti tako nešto meni, sinu prvog carevog savetnika?
Svi se kaluderi namah otrezniše u uplašeno spustiše svoje obrijane glave.
Baš u tom casu Hon Kil Tonovi ljudi provališe u odaju gde se pirovalo, i debelim konopcima vezaše zaprepašcene kaludere. U stvari, takav je bio raniji dogovor. Kaluderi poceše da dozivaju u pomoc stražu. Ali i stražari su vec bili dobro uvezani, jer na konjima, tobože poklonu prvog carevog savetnika, nisu bili darovi, vec dobro naoružani borci, zaštitnici bednih i nemocnih.
Pošto su kaludere i stražare dobro vezali, Hon Kil Ton naredi da se izvedu iz celija svi nesrecnici što su camili u manastirskom ropstvu. Svakom od tih bednika dade po mazgu natovarenu mešinom hrane i mešinom novca, pa oni, tako snabdeveni, pohitaše preko planine svojim napuštenim domovima.
Kada sve to obaviše, Hon Kil Ton i drugovi sedoše na konje i odjahaše u svoju planinu, svoje sklonište. Tamo na svecanom skupu ovako odaše zahvalnost mladom Hon Kil Tonu:
- Dokazao si da raspolažeš velikom snagom, bistrim umom i hitrim nogama. Dokazao si da zaista voliš i braniš nesrecne i ponižene. Dokazao si da si snažniji, umniji, hitriji i plemenitiji od nas. Zato nam budi voda. Slušacemo te i poštovati jer smo te sami izabrali.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:05 pm

Hon Kil Ton, ZAŠTITNIK SIROMAŠNIH 2


I Hon Kil Ton postade starešina bratstva.
Od tog dana carevi cinovnici nisu više imali mira u Koreji. Vecito su bili u strahu od odmazde Hon Kil Tona i njegovih drugova.
Svakodnevno je Hon Kil Ton cinio neko dobro delo: siromašnoj nevesti podario bi bogate poklone i nevestinsko ruho; gladnome - vrecu pirinca; seljaku - bika; robu - slobodu. Od visokih carskih cinovnika otimao je sve što je stigao: novac, zlato, stoku, imanja.
Glas o podvizima Hon Kil Tona došao je i do carevih ušiju. Car se silno razjari i naredi da mu privedu seulskog namesnika.
- Hon Kil Ton, tvoj rob, cini svakojaka cuda i pokor a ostaje nekažnjen. Naredujem ti da ga uhvatiš i živog mi ga privedeš. Ne uciniš li to, ode ti glava!
Namesnik Seula nije mogao a da se ne seti prorocanskih reci mudraca pustinjaka i gorko se pokaja što još davno nije prekratio s tim prokletim robinjinim sinom. Zato odluci da sad ili nikad okonca s razbojnikom. Ali nije bio prešao ni po puta, a vidoviti Hon Kil Ton vec je znao i šta je car rekao i šta je namesnik naumio.
Tako je ojadeni namesnik klimao na svojoj mazgi put dvora i razmišljao kako ce najlakše doskociti razbojniku Hon Kil Tonu, kad ga iz razmišljanja trgoše preplašeni uzvici:
- Nesreca, nesreca, vatra! Bežite, ljudi!
Namesnik potera brže mazgu ne bi li video šta se u stvari dešava, kada ugleda svoj sopstveni dvor sav u plamenu: goreo je na sve cetiri strane. Ma koliko da su sluge gasile požar, vatra se sve više širila. Kada se, najzad, požar stiša i dim razide, od namesnikovog raskošnog dvorca ostalo je samo zgarište i jedna zidina na kojoj je velikim slovima bilo napisano:
"Oslobodio sam namesnika necasno stecenog imetka. Hon Kil Ton"
- Potera! Potera! Gde je potera? U poteru za prokletim razbojnikom, on ne može biti daleko! - vikaše od besa pomahnitali namesnik.
Ali potera je bila uzaludna, jer je Hon Kil Ton bio potpuno bezbedan u svom novom domu, u visokoj planini, iza kamenog zida i okovanih vrata.
Kada je car saznao da Hon Kil Ton nije uhvacen, silno se rasrdi i poruci seulskom namesniku:
- Kada nisi bio u stanju da uhvatiš razbojnika, a ti spremaj mešinu za svoju glupu glavu!
Dugo je razmišljao namesnik kako da se izvuce iz ove nesrece i kako da namami Hon Kil Tona u klopku, dok se najzad ne doseti: posla u sve pokrajine i sve gradove Koreje glasnike, koji su duvali u trube i objavljivali okupljenom narodu:
- Cujte i pocujte svi koji držite stranu razbojniku Hon Kil Tonu: ako se taj razbojnik ne preda svetlom namesniku grada Seula od danas pa za deset dana, javno ce biti mucena i pogubljena njegova nedužna mati, robinja svetlog namesnika!
Kada ovo cu, Hon Kil Ton ode na reku, nakupi šljunka, dunu u njega izgovarajuci neke carobne reci i - gomila šljunka pretvori se u silnu vojsku, silne junake, koji su svi do jednog tako licili na Hon Kil Tona kao što lice jedan na drugi suncevi zraci.
Desetog dana od one objave, pred novim namesnikovim dvorcem pojavi se neka junacina i rece stražaru:
- Ja sam Hon Kil Ton. Odvedi me namesniku! Straža se sjati oko Hon Kil Tona i privede ga namesniku.
- Uvežite skota! - dreknu namesnik bojeci se da mu Hon Kil Ton ne umakne.
U tom casu ude stražar i saopšti:
- Gospodaru, pred kapijom je još jedan covek koji tvrdi da je Hon Kil Ton!
Privedoše i tog drugog Hon Kil Tona, i sada pred unezverenim namesnikom stajahu dva ista istijacita Hon Kil Tona. Obojica se smeškahu i podrugljivo gledahu u zbunjenog namesnika. Samo što je namesnik koliko-toliko došao sebi, kada u dvoranu ude i treci Hon Kil Ton. Za njim stiže i cetvrti, i tako se to nastavi u nedogled, dok dvorana ne beše puna puncata sve samih Hon Kil Tonova. Tada namesnik, pribravši se malo od prevelikog cuda, naredi da se u dvoranu uvede robinja, mati Hon Kil Tona. Kada žena ude, namesnik joj rece:
- Ko je od ovih ljudi tvoj sin? Ako slažeš, ja cu ih sve pobiti. Ako kažeš istinu, poštedecu i tvoj i njegov život!
Uplašena mati poverova lažljivim recima i odgovori:
- Moj sin ima na grudima veliki mladež.
- Skinite sa razbojnika košulje - naredi namesnik. No kada straža pride junacima da postupi po namesnikovom naredenju, pravi Hon Kil Ton glasno uzviknu carobne reci i dvorana se odjednom ispuni neprozirnom maglom. Kada se magla razide, od razbojnika ne beše ni traga ni glasa. Samo su u uglu dvorane ležali neki kamencici na koje niko nije obracao pažnju.
Namesnik od muke razjuri stražu i sve dvorane i zatvori se u svoju sobu predajuci se najcrnjim mislima.
Kada je dobro osvojila noc, jedan od onih kamencica poce da raste, da dobija ruke, noge, glavu, telo, dok se najzad ne uoblici u pravog junaka. Bio je to glavom Hon Kil Ton. On uze još jedan kamicak, stavi ga za pojas, pa sacekavši da se mesec skrije za oblake, napusti namesnikov dvor i ode u planinu svojim drugovima.
Kada stiže do vrha planine, spusti kamicak na zemlju, izgovori nekoliko carobnih reci i, gle cuda, od kamicaka se stvori žena, robinja namesnikova, a mati Hon Kil Tona.
- Najzad si potpuno slobodna, draga majko. Doveo sam te svojim drugovima, koji ce te poštovati kao rodenu mater.
Od onog nesrecnog dana namesnik nije smeo izaci na oci caru, jer je znao da je car strašno kivan na njega i da ce mu bez milosti odrubiti glavu. Morao je uhvatiti u najskorije vreme tog prokletog Hon Kil Tona. Dugo je, tako, namesnik razmišljao kako da nadmudri razbojnika, pa konacno odluci da se preruši u trgovca i tako prerušen pode po selima ne bi li negde susreo Hon Kil Tona, nekako ga obmanuo i savladao. Zato je pod pazuhom nosio oštri handžar i debele konopce, jer je želeo da razbojnika dovede caru privezanog. Sa sobom je poveo i prerušene stražare.
Ali vidoviti Hon Kil Ton saznade za lukavstvo svoga neprijatelja, pa odluci da se malo poigra s njim. Preruši se u ubogog prosjaka i obuce same rite, pa uze cvornovak u ruke i pode, jedva se vukuci, baš u ono selo u kome je namesnik zanocio. Kada ude u selo, prvi ko ga je oslovio beše sam namesnik, koji se, naravno, svima predstavljao kao trgovac:
- Ej, bednice, nisi li, možda, uz put sreo Hon Kil Tona?
- Ne, nisam, gospodaru, a i ne bih želeo da ga sretnem, jer ljudi kažu da je taj delija tako strašan da od samog njegovog pogleda padaš kao pokošen!
Namesnik se nasmeja:
- E, stara budalo, samo kada bi mi dopao šaka, video bi šta bih sa njim uradio!
- Slušao sam od ljudi - na to ce prerušeni Hon Kil Ton - da je baš jutros prošao putem i otišao do obližnjeg zaseoka u planini.
Cuvši to, namesnik odmah pozva stražare i naredi im da podu sa starcem i uhvate cuvenog razbojnika. Stražari priskociše prerušenom Hon Kil Tonu i, prislonivši mu handžare uz grlo, poteraše ispred sebe da im kazuje put.
- Što me gonite, pošao bih ja i sam, jer baš želim da vidim kako cete uhvatiti cuvenog Hon Kil Tona!
Satima su namesnik i njegovi ljudi išli za starcicem a on ih je vodio sve dublje i dublje u planinu, sve bliže vrhu, gde su ga u skrivenom skrovištu cekali verni drugovi i starica mati. Tako ih uhvati i noc u planini, pa odluciše da Prenoce, a zorom nastave put. Pre sunceva izlaska probudi se prerušeni Hon Kil Ton, pripremi malo hrane koliko da nešto prezalogaje, pa onda izbudi namesnika i njegove ljude. Pošto se založiše, nastaviše put.
Najzad stigoše do samog vrha. Hon Kil Ton razgrnu malo granje i ukazaše se cvrsta okovana vrata. Starac lako kucnu na vrata, i ona se odmah otvoriše. Starac, u stvari prerušeni Hon Kil Ton, provuce se unutra, ali za njim hitro šmugnu i namesnik. Vrata se zatvoriše, a straža, dobro naoružana straža, ostade zbunjena iza njih.
- Stani - povika namesnik starcicu - stani, ili cu te kazniti!
- Ja i ne bežim - odgovori mirno starcic, i daleko od sebe odbaci cvornovak i skide pohabanu odecu. Sada pred zapanjenim namesnikom stajaše glavom junak Hon Kil Toi. Sa svih strana okružiše ga drugovi, a ispred sviju beše njegova mati.
Tada namesnik sve shvati i obuze ga užasan strah. Baci se pred Hon Kil Tona na zemlju i poce moliti za milost.
- Ustani, necu te ubiti - rece junak. - Evo ti caše dobrog vina, popij je naiskap!
Prosto ne verujuci tako neocekivanoj sreci i milosti, namesnik zgrabi pehar s vinom i iskapi ga nadušak. U istom casu pade nicice na zemlju i zaspa dubokim snom.
Tada Hon Kil Ton naredi da se namesniku obrije polovina glave, da mu se navuce ženska odeca i da ga tako udešenog natraške posade na magarca i pošalju u Seul.
Još zorom javiše caru da pred dvorskom kapijom spava seulski namesnik mrtav pijan.
Kada car vide svoga namesnika napola obrijane glave kako pijan spava, i to u ženskoj odeci, toliko se razbesne da naredi da mu se istoga casa odrubi glava.
Eto, tako se, kaže legenda, ispunilo prorocanstvo mudraca pustinjaka, koji je skromno živeo u šumi, u podnožju stare planine.


(Koreja)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:06 pm

PEPELJUŠ PETRU


Bio negda jedan vrlo siromašan covek, imao šest nejakih sinova i na jedvite jade stizao da ih othrani.
Kad su mu sinovi ojacali toliko da su mogli da rade, zamoli covek kneza (predsednika opštine) za odobrenje da na opštinskoj utrini, na kraju sela, ogradi nešto zemljišta pa obraduje kao baštu. Tamo ce zasejati malo kukuruza, malo pasulja ili krompira, leju-dve luka i druga povrca te tako olakšati sebi život.
To odobrenje je dobio.
Njegovi sinovi latiše se tada ašova i motika i prionuše svojski na posao, jer je bašta bila oveca.
Siromašni covek se radovao što su mu deca tako vredna i uživao je u krasnim plodovima njihova rada. Svi su mu sinovi bili spretni i hitri kao mravi, a jedino najmladi, koji se zvao Petru, beše drukciji. Taj je po prirodi bio trom i lenj i nijedan posao nije mu se svidao - vas dan je sedeo u kutu kraj ognjišta, razgrtao pepeo, pa iz pepela vadio i jeo nadogorele ostatke uglja.
U prvoj, drugoj i trecoj godini zasejavali su kukuruz, pasulj, bundeve, konoplju, luk, salatu, krompir, a cetvrte godine zasejaše detelinu, jer covek beše pribavio jednu kravicu i dva juneta, pa je za stoku bila potrebna zelena pica.
Njihova detelina rasla je neobicno lepo i brzo, kao iz vode, i s velikim zadovoljstvom mogao si nasladivati oci gledajuci taj zeleni cilim, tu mladu detelinu što se prema vetru povijala udesno i ulevo kao talasi kakvog velikog
jezera.
Covek nije propustio nijedan dan a da se nije pojavio u bašti - bojao se, siromah, da ne dode kogod i pokrade ga, jer takve deteline nije bilo u celom ataru.
Jednom, tamo posle Uskrsa, okr Đurdeva dne, ucini se coveku da je neko izgazio detelinu - kanda konji.
Kad to vide, pošalje covek najstarijeg sina da obnoc cuva detelinu, naredivši mu najstrože da probdi celu noc te možda uhvati nitkova koji im pravi tako veliku štetu.
Saslušavši ocevu naredbu, sin ode, rešen da ne spava cele noci. Bdeo je, do pod kraj noci, ali pred samu zoru ne mogade se više savladati, oci mu se sklopiše, obuze ga nekakva mlitavost i - zaspa.
Sunce vec beše odskocilo za jedno koplje, a on je još spavao; uveliko se razdanilo, a on se nije vracao kuci. Strahujuci da se mladicu nije šta dogodilo, covek se diže i pode u baštu da ga vidi. A kako se samo zaprepasti i kakav ga jed obuze kad zatece tamo sina gde spava hrcuci, a detelinu nade tako izgaženu da je žalost bila pogledati na to pustošenje.
Videvši to, siromah covek izli sav jed na sina, pogružena i unezverena od straha, grdnji i udaraca ocevih.
- Tupane i cmavalo, zar takav oslonac da mi budeš? Pogledaj i vidi kakva nam je detelina! Tako li ti umeš da cuvaš naše dobro? Teško meni s vama! Dosta sam se jedio dok niste odrasli, a sad, kad sam poverovao da imam pomoc, eto kakvo mi je pouzdanje u tebe - ni jednu jedinu noc nisi mogao da stražariš, da ne zaspiš, cmavalo i tupane! - vikaše otac u najvecoj ljutini.
Sledece noci pošalje drugog sina, trece noci treceg, i tako se izredaše pet sinova, ali kao da su ih cini opcinile a ne šta drugo, nijedan ne mogade da stražari cele noci, sve ih tamo savlada san pred zoru, a baš u to doba dovodio je necastivi nekog da izgazi detelinu. Otac se ljutio, grdio ih nemilim recima, tukao obojkom, no uzalud - i sami sinovi su hteli - i te kako hteli! - da za sve vreme ostanu budni, ali nisu mogli da nadvladaju san. Nije bilo nacina da se straža održi cele noci.
Sad je bio na redu najmladi sin, Petru. On se diže iz svojeg kutka kraj pepela, ode majci i rece:
- Znaš šta, mati? Da mi umesiš i ispeceš pogacu od pepela, pa da vidiš necu li posramiti svu bracu, mada se toliko dice svojom spretnošcu i pamecu.
- De, cuti, ludove! - rece mu ljutito otac. - A koji ce onda vrag jesti nocu nesagoreli ugalj iz pepela? Ili si ti, možda, bolji od tvoje brace?
- Oce - odgovori Petru - primam se da pazim na detelinu. Pusti me veceras!
- Dobro - rece otac. - Ali znaj da neceš pojesti mnogo uglja iz vatre, ako ne budeš dokucio ko li su to ti što mi gaze detelinu. Jesi li cuo? Nemoj misliti da se šalim, jer sam vas svih sit!
Majka mu spremi pogacu od pepela. Pepeljuš Petru - nadimkom Pepeljuš zvali su ga ljudi iz podsmeha - uze pogacu u torbu i o smiraju sunca uputi se ka bašti.
Stajao je na straži cele noci i nije zadremao. Kad beše pred zoru, poduhnu nekakav mlak, opojan vetar od kojeg mu trepavice i ocni kapci tako otežaše da je jedva uspevao da ih ne sklopi. Ali se Pepeljuš Petru ne dade. Kad vide da se snu ne može da odupre drukcije, ode do baštenske ograde, uze s plota nekoliko trnovih grana i metnu ih oko sebe. Tako bi se, kad god bi zadremao, nabo na koji trn i san je bežao od njega tri hvata daleko.
Tako je bilo do pred sam osvit dana.
Uto se odjednom stuštiše u baštu tri konja, kao tri brda, i poceše da jure po detelini. Pepeljuš Petru se brzo pribra, ucini šta ucini, i uhvati sva tri. To su bili konji vila, a iz nozdrva tih konja izbijaše mlak, prijatan vetar, koji je uspavljivao svakog. Ali behu zacarani tako da, cim ih ugledaju necije oci, postanu krotki kao jaganjci i tada ih svako može da uhvati.
Kad ih Petru pohvata, htede ih odvesti kuci, ocu, ali mu konji rekoše:
- Budi dobar pa nas pusti da odemo, jer smo isuviše zakasnili. S nama ne bi mogao ništa da radiš, jer mi nismo kao drugi konji. No ako nas oslobodiš, bicemo ti jednom od velike koristi.
Petru pristade da ih pusti, a oni mu onda dadoše tri ulara, bakreni, srebrni i zlatni, svaki po jedan ular, i rekoše mu:
- Kad ti, Petru, budemo potrebni, kad budeš u kakvoj nevolji, ti samo zatresi ulare i mi cemo odmah doci i pomoci ti. Ali o nama nemoj nikom ništa govoriti.
I konja odjednom nestade kao da ih nije ni bilo. Petru uze ulare i metnu u nedra, pa pode kuci. Kod kuce rece ocu da ne brine brigu o detelini, jer ubuduce nece više biti satirana.
Potom se Petru povuce opet u svoj kutak s pepelom, a ostali nastaviše svoj posao; behu vredni i sve im krenu na dobro, te stekoše lepo imanjce.
U to vreme pronela se u onoj državi vest da ostareli car traži zeta, kojem bi, uz svoju kcer, dao presto i državu. Po njegovu nalogu objavljeno je svima i svakome da se mladici koji smeraju da osvoje ruku carevne okupe kraj prestonog grada te da jedan od njih postane njen izabranik.
Izbor je imao da se izvrši tako što ce careva kci sedeti na odredenu mestu i držati krunu u ruci, a takmicari ce na konjima proci u trku pored nje, te onaj koji joj sabljom u tri takmicenja triput izbije krunu iz ruke - postace carev zet.
Prema poretku koji je vladao u ono doba, u obzir su dolazila ne samo lica visokih položaja, kao inace, nego je i obican ratar mogao postati carev zet ukoliko bi se njegovoj kceri svideo i likom i viteškim odlikama. Jer tada se mnogo držalo do covekova oštroumlja i viteštva a ne samo do bogatstva, visoka položaja i gospodstva. Stoga car pozva ne samo sinove kneževa i careva nego i sinove ratara da dodu na svecano takmicenje, te da njegova kci izabere sebi za muža onoga koji se za to bude pokazao najdostojnijim.
I dodoše, majko mila, kao na kakav veliki vašar, mladici iz celog sveta, sinovi careva, kraljeva, knezova, plemica i ratara, obuceni jedan lepše od drugoga, na najbržim konjima, koji, cinilo se, sipaju vatru iz nozdrva.
Svaki od okupljenih takmicara žarko je želeo da njemu pripadne careva kci, koja je, bog je ne ubio, bila lepa da joj srceš vodu iz ustašca, imala veliku i krasnu državu i neizmerno bogatstvo i bila jedinica u svojih roditelja.
Za sve ovo cuo je i Pepeljuš Petru, i šta je smislio? Izišao je iz svojeg kutka te hajd, bogo mili, da i on pokaže svoje viteštvo pred carevom kceri i dobije njezinu ruku.
Videvši da su mu sva braca otišla a da nijedan od njih nije pozvao i njega, nije premišljao dugo, nego pode sam, a kad beše van sela, izvadi bakreni ular, zatrese ga triput i dotrca bakreni konj, crven kao plamen i brz kao arapski konji, te rece:
- Šta zapovedaš, gospodaru?
- Da me odneseš do careve kceri i proneseš pored nje na viteški nacin, da bi joj izbio iz ruke krunu.
- Dobro, gospodaru, ali, de, najpre obuci odelo što ti ga donesoh i pripaši sablju, a sve ostalo bice moja briga.
I obuce Pepeljuš Petru odelo što mu ga donese konj te opasa sablju, i promeni se covek da ga ne bi poznao i da si mu rodeni brat. Kako mu se samo sjalo odelo, sablja i mamuze - kao plamen vatre prelivajuci se u crvenožuto, a njegovo lice kao sjaj veceri. Takav je bio i takva ga je doneo konj na celo okupljenih mladica.
Nego zaboravih da vam kažem da je Pepeljuš Petru, jezdeci ka gradu, naišao na svoju bracu: kola im se bila zaglibila u nekakvoj barici i jadni konji nikako da ih izvuku iz gliba. On ih poznade cim ih vide, dok oni, kad ga ugledaše, poskidaše šešire verujuci da imaju pred sobom nekog carevica, tako je bio odeven i ukrašen.
- Šta je Pavele, Joane, Gico, Danilo i Jeremija - ne mogu konji da vas izvuku iz blata? - rece Petru braci.
- Ne mogu, visocanstvo - odgovoriše mu braca, cudeci se otkud on zna kako se oni zovu - slabi su jadni naši konji.
- A gde vam je Petru, vaš brat? Što ga ne povedoste sa sobom? On bi vam ramenom o levci izgurao kola iz gliba..
- Ostavi ga, visocanstvo, na miru, jer covek kakav je on ne zaslužuje ni da mu se ime pomene.
- Tako kažete vi, ali znajte da vas Pepeljuš Petru izvlaci iz blata.
Na to njegov konj duhnu jedanput iz nozdrva i odgura kola s konjima njegove brace na tri duži njiva.
Braca se cudila recima nepoznatog mladica i glasu slicnom glasu Pepeljuševom, ali gde bi to mogao da bude on kad su znali da su ga ostavili kod kuce u njegovom kutku; a onda, otkud li mu onakvo odelo i konj. Ne, to nije mogao biti njihov brat Petru, ne, nikako!
Tako su govorila njegova braca, dok Petru mnogo pre no oni stiže do carskog grada.
A tamo - sveta i sveta koliko u gori lista. Kad on prispe, oci svih okretoše se ka njemu - a kome bi drugom! - i svi stadoše pitati kojeg li ce cara sin biti. Jedni rekoše da je sin Crvenog cara, drugi da je Zelenog, nekoji su, pak, mislili da je sin Žutoga cara. Svi ga kraljevici gledahu neprijateljski jer je po svemu bio bolji od njih, a nisu znali ko je; smatrali su da je došao samo zato da poremeti njihovu srecu.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:07 pm

PEPELJUŠ PETRU 2


Uto zatrubiše trube, što je bio znak da pocinje takmicenje.
Careva kci pope se na jedan sto izraden s mnogo veštine i izvajan u crvenom mermeru, optocen zlatnim žicama i ukrašen dragim kamenjem koje je bleštalo kao sunce - pa sede na zlatnu stolicu držeci u ruci carsku krunu. Oni, pak, koji su želeli da imaju tu krunu i devojku, proletahu redom kraj nje na svojim kao lastavice brzim konjima, pokušavajuci da sabljom izbiju krunu iz devojcine ruke. Ali se svakom posle udarca jedino prelomila sablja a da se kruna nije ni zaklatila.
U malo vremena, posle samo nekoliko casova, pred nogama careve kceri ležala je gomila polomljenih sabalja.
Svi okupljeni gledaoci cudili su se što je mladic u bakrenoj odeci dopustio da bude poslednji.
Kad su se svi takmicari izredali, obode Pepeljuš Petru konja te s munjevitom brzinom projuri pored devojke s krunom, a krunu udari sabljom tako silovito da samo što ne odlete u njegov kutak s pepelom.
Na to se razleže pljesak oduševljenih gledalaca i car pocasti sav okupljeni svet jelom i picem i rece da posle tri dana dodu opet svi, jer ce se takmicenje nastaviti dok god koji od takmicara ne bude sabljom triput izbio krunu iz ruke njegove kceri. Ljudi su se veselili i svi govorahu samo o mladicu u bakrenoj odeci; posle se oni koji su prebivali blizu prestonice razidoše, dok drugi, što su došli iz udaljenijih krajeva, ostadoše tamo da cekaju nastavak takmicenja. I Pepeljuš Petre se vrati kuci ili, bolje reci, u svoj kutak kraj pepela.
Kad njegova braca stigoše kuci, poceše da pricaju o onom što su videli. Petru je cutao i slušao. Posle braca rekoše kako su im se kola bila zaglibila u jednoj mocvari, i da nije naišao nekakav veliki gospodin u sjajnom ruhu i pomogao im, ne bi ih odande mogli izvuci. Na to se Petru u svojem kutku poce da smeje i rece im:
- A ja sam video kako je konj onog gospodina duhnuo jedanput iz nozdrva i odgurao vas zajedno s kolima i konjima na tri duži od one barice.
- Otkud ti, ludove, to znaš? - zapitaše ga braca. - Otkud znaš ?
- Pitate otkud to znam? Evo otkud: popeo sam se na kokošinjac i video sam bolje no vi.
I još braca ispricaše kako su se nadmetali kraljevici i kneževici da izbiju krunu iz ruke zlatokose devojke, ali kako je koji udario sabljom, ona mu se lomila nadvoje, dok se kruna nije ni zaklatila. Kad naposletku dode i gospodin koji im pomože da se izvuku iz bare, i kad on udari sabljom, odlete kruna preko glava okupljena sveta ko zna dokle.
- A ja sam - rece Petru - video da je onaj gospodin bio osobito lepo obucen, i on i njegov konj, u viteškoj odeci od bakra, crvenoj kao plamen. S našeg kokošinjca sve se vidi.
Braca ga, po svojem obicaju, izgrde pa u ljutnji odu i sruše kokošinjac govoreci da ih Petru samo ismejava, jer gde bi on s kokošinjca mogao da vidi bolje no oni koji su bili tamo.
Trecega dana, odredena za skupljanje sveta i nastavak takmicenja, Pepeljuševa braca upregoše konje u laka kola, pa hajd, di-di - krenuše put careva prestonog grada.
Kad mu braca odoše, diže se Petru iz svojeg kutka, pa pode i on. Izišavši iz sela, izvadi iz nedara srebrni ular, zatrese triput i istog casa stvori se pred njim divan srebrni konj, koji mu donese odecu, sablju i pancir-košulju od srebra. Petru se obuce i usede na konja, koji ga brzinom vetra odnese do careva grada. Tamo je sada bilo okupljeno još više sveta nego prilikom prvog takmicenja. Odece kraljevskih i kneževskih sinova behu od zlata i svile; u išcekivanju trke, konji su im kopali zemlju kopitima i grizli žvale.
Ali kad stiže Petru na konju nazdravanu, prekri svojim sjajem sve takmicare - prema njegovu sjaju njihov nije bio nikakav; oni ga gledahu neprijateljski, jer u njemu poznadoše pobedioca prvog takmicenja i osetiše da ce pobediti i sada.
Onda otpoce borba ili igra sabljama; Petru opet ostade poslednji ucesnik.
Kao u prvom, tako je bilo i u tom, drugom, takmicenju: takmicarima koji po redu udarahu krunu sabljom, sablje su se lomile u komade, a kruna se nije ni pomakla; a kad Petru dode na red i udari krunu sabljom, ona s varnicama za sobom odlete nekud daleko.
Svi gledaoci behu zadivljeni lepotom i viteštvom toga mladica, nazivajuci ga "Crvenim kraljem".
Kao i posle prvog takmicenja, car i sada dade Pepeljušu pismo s potvrdom o pobedi, a u isto vreme pozva okupljeni svet da posle tri dana dode opet, treci i poslednji put, jer ce tada biti dan konacne pobede.
Svet se razide, a Pepeljuš Petru ili - da ga tako nazovem - Crveni kralj vrati se opet u svoj kutak s pepelom da ceka taj treci dan i tada se jednom i on proveseli.
Kad njegova braca stigoše kuci i poceše da opisuju šta su videla, Pepeljuš Petru rece kako on zna to bolje nego oni. I stade tako da im prica da su se oni cudili šta sve zna i govori baš kao da cita iz knjige.
A kad ga zapitaše otkud to da on zna sve što se tamo dogadalo, Petru im odgovori:
- Otkud znam? Pa popeo sam se na kocinu i sve video. A da nisam video, zar bih vam znao ispricati?
I braca se naljutiše na nj što zna bolje od njih koji su tamo bili i gledali takmicenje, te porušiše kocinu na koju se Pepeljuš, kako rece, bio popeo.
Osvanu i taj treci dan, dan nagrada, i Pepeljuševa braca krenuše ka carskoj prestonici.
Kad oni odoše, diže se Petru iz svojeg kutka pa pode i sam. Van sela, gde ga niko nije video, zatrese triput zlatni ular i dode, bogo mili, prekrasan konj, sav u zlatu, sa zlatnom uzdom i sedlom, i donese mu odelo protkano zlatom, zlatnu sablju, pancir-košulju i mamuze, sve od suva zlata. I kad Petru obuce to odelo i pojaha konja, morao si pomisliti da je pred tobom sin Sunca, a ne ko drugi, tako je blistao i on i konj i njegova bojna oprema.
Pred prestoni carev grad sada se sleglo još mnogo više sveta nego prilikom prva dva takmicenja. Svi su tražili ocima viteza koji je prvi put bio u odeci protkanoj bakrenim žicama a drugi put srebrnim, jer su znali da ce samo on biti kadar da izbije krunu iz ruke careve kceri. Svi su govorili samo o njemu i osvrtali se na sve strane izgledajuci Crvenog kralja. Uto se ukaza u daljini odblesak svetlosti: to je na konju nazdravanu stizao Pepeljuš Petru u sjaju da ti oci zasenu.
Docekan je burnim pljeskom i poklicima: "Da živi Crveni kralj!"
Samo ga sin Crnog cara gledaše s mržnjom, taj se bio jako zaljubio u lepu carevu kcer i o njemu se govorilo da je rekao kako bi dao celu državu svoga oca samo da je dobije za ženu. Ali ona nije hajala za nj, jer je želela da joj njenog buduceg muža, pored lepote, krase i odlike viteštva, a u sina Crnog cara nisi mogao naci nikakve dobre osobine, ni lepotu, ni viteštvo. To je uvidao i sam, i to ga je grizlo.
Otpoce treci cin takmicenja i Pepeljuš Petru ostade pri istom redu kao u prva dva takmicenja - bio je poslednji. Želeo je da se ne kaže kako hita da što pre stekne pravo na velicanje i gospodarenje. Ishod treceg cina takmicenja bio je isti kao ishod prvog i drugog, jedino je on izbio sabljom krunu iz devojcine ruke i nikoji drugi takmicar...
Careva kci sedela je i cekala da joj svecano bude priveden pobedilac u takmicenju, njen buduci muž i car. Ona se žarko zaljubila u njega cim ga je u prvom takmicenju videla, a isto tako i on u nju. I kad joj Pepeljuš Petru, koga narod nazva "Crveni kralj" - pride, ona mu stavi krunu na glavu, side, uze ga za ruku i rece mu da ga voli i da ce samo on biti izabranik njezina srca.
Uto dode i devojcin otac, car, i dade kceri i pobediocu u takmicenju roditeljski blagoslov, te dovedu sveštenika, koji ih venca pred ocima skupljenog naroda. Nasta svatovsko veselje, a na carskoj gozbi, priredenoj u cast
mladenaca, svi koji su došli da gledaju viteško takmicenje behu carevi gosti.
Petru pozva svoju bracu i oca, odvede ih u sobu odredenu samo za njih i rece im:
- Ja sam Pepeljuš Petru, vaš brat, i tvoj sin, oce. Bila je moja sreca što sam otišao da u našoj bašti budem na straži - konji koji su nam gazili detelinu doneli su srecu meni, a i vama.
Na to njegova braca padoše pred njim na kolena moleci ga da im oprosti, a on ih izljubi sve redom i odvede u svoj dvor.
Svadba se svadbovala celu nedelju dana, svi su se veselili, a najviše careva kci, jer je dobila savršena muža. Ostareli car predade vlast svome zetu, zvanom Crveni kralj, koji je godinama vladao blago i pametno, pa ako nije umro, živi i danas.


(Rumunska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:08 pm

ČUDAK DŽONI JABUKOVO SEME


Džoni Jabukovo Seme bio je covek o kome kruže price kao o kakvom džinu, mada on nije bio velik rastom, kao Pol Banjan, vec velik zbog onoga što je ucinio.
Džonatan Cepmen, ili Džoni Jabukovo Seme - kako su ga zvali kasnije - roden je u vreme kada je Amerika bila sasvim mlada. Zajedno su rasli i drugovali: Džoni je njoj išao u pohode, a ona njega uvek i svuda rado primala. Kada se, ko zna u koje vreme, Džoni radao, u Masacusetsu je padala kiša, a s kišom puno lepih macaka i dobrih, pouzdanih pasa. Sve te životinje su se kasnije okupile oko Džonija i svuda ga pratile. Tek što je Džoni došao na svet, kiša prestade i pojavi se duga, ciji je jedan kraj bio zakacen za brdo Monadnok, a drugi za veliku i rascvetanu krošnju jabukovog drveta u dvorištu Cepmenovih. Bezbroj jabukovih cvetova, pod cijom se težinom savijahu grane, duga je bojila svim bojama, i valjda zato tek rodeni Džoni, posle prvih cetrdeset minuta života, poce da guce pružajuci ruke prema krošnji jabuke. Ljudi obicno ne veruju u ovu pricu, ali ona je sigurno tacna, jer ju je ispricala Džonijeva dadilja. Uostalom, više puta je potvrdeno da je jedina omiljena Džonijeva igracka bila jabukova grana. Kad god bi poceo da place, majka bi mu davala jednu manju granu jabuke, koja uvek cveta u Masacusetsu, i Džoni bi se odmah umirio. On nije, kao druga deca, lupao grancicom levo-desno, niti je jeo cvetove; samo je mirisao cvetice i držao granu, pažljivo kao da je najveca dragocenost, mirno ležeci u svojoj kolevci i smejuci se sitnim laticama kao što se druga deca smeju sladoledu. Kada je Džoni malo porastao i postao decak, majka mu jednog dana rece:
- Sine, jabuke su lepe i korisne, ali nisu jedina niti najvažnija stvar na svetu. Isto su toliko važne i druge biljke i životinje. Hajde da ti nešto pokažem. . .
Potom ga odvede u šumu i poce da ga upoznaje sa raznim biljkama i životinjama. Znala je dosta o tome pošto je bila polu-Indijanka, pa je ubrzo mali Džoni saznao sve što se moglo saznati o domacim i divljim životinjama, i domacim, šumskim i livadskim biljkama. Ništa ga nije toliko radovalo kao cvece, i najlepša igra bila je za njega da stoji i divi se kakvoj životinji ili biljci, gledajuci je bez ikakvog straha. Na veliko cudenje svih ljudi, nijedna životinja nije mu ništa nažao ucinila. Sve je pred Džonijem bilo dobro i krotko, sve se životinje približavahu decaku i podmetahu mu leda da ih miluje, ceše ili mazi. Ljudi uvideše da decak nije obican i poceše ga poštovati. Kad god bi se neka životinja razbolela, odnosili su je do Džonija, koji bi s nekoliko utešnih reci i pažljivih pokreta rukom ucinio da životinja istog trenutka ozdravi. Ako bi kakva šumska zver - ris, divlja macka, vuk ili medved - slomila nogu, sama bi othramala do Džonija, koji bi joj veoma vešto i brzo pomogao, tako da je životinja odmah potom mogla da trci i skace. Cak su i zmije poštovale i volele Džonija. Štaviše, mnoge životinje kojima je pomagao nisu htele da ga napuste, vec su stalno išle za njim, na svim njegovim lutanjima. Malo-pomalo Džoni je naucio njihov govor, i dovoljno je bilo da kaže jednu rec na pticjem, zverskom ili biljnom jeziku pa da sve okolne ptice, zveri ili biljke podu za njim.
Kada nije bio sa ljudima, biljkama ili životinjama, Džoni je citao, i to najviše Ezopove basne. Kada je pošao u školu, vec je bio procitao sve što je trebalo procitati, pa je kao od šale položio sve razrede i došao do visoke škole. I nju je ubrzo završio, ali Ezopove basne nije nikada ostavio, stalno tvrdeci da je to najbolja knjiga koja je ikada napisana.
Ubrzo pošto je završio visoku školu, Džoni se s roditeljima preselio u Pitsburg, a uskoro se Džoniju desi nešto zbog cega je poceo novi život, koji mu je doneo nadimak Jabukovo Seme. Teško je reci šta mu se to dogodilo, jer su kasnije ljudi o njemu izmislili mnoge stvari koje se uopšte nisu desile. Neki kažu da ga je ostavila devojka, neki da je poludeo od malarije od koje se bio teško razboleo, a neki tvrde da ga je konj udario u glavu. Medutim, nijedna od ovih prica nije tacna. Džoni je bio toliko dobar covek da ga nijedna devojka nije mogla ostaviti, malariju je lako preboleo, a nijedan konj ne bi mogao da udari Džonija, pošto su konji najbolje i najpametnije životinje i uvek znaju ko im je prijatelj. A znamo da je Džoni bio najveci prijatelj svih životinja. Uostalom, Džoni se nije ni promenio, vec je jednostavno postao još više onakav kakav je bio pre, a rekli smo da je još kao decak bio neobican.
Bilo kako bilo, Džoni se jednog dana vrati iz šetnje i rece svojim roditeljima i poznanicima:
- Ja cu od sada sav da se posvetim jabukama. To je moja dužnost, jer su jabuke najbolja stvar na svetu.
Istoga dana Džoni je posadio puno jabukovih sadnica u dvorištu Cepmenovih, i one vrlo brzo procvetaše i doneše prve plodove. Medutim, Džoni nije jabuke prodao niti pojeo, vec je iz njih izvadio semenje. Zatim je nabavio još više jabukovog semena, sve to stavio u veliku torbu i pošao od kuce do kuce, potom od farme do farme i od grada do grada, sve vreme deleci semenje i uceci ljude kako da gaje jabuke. Išao je svuda po istocnim Sjedinjenim Državama.
Kada je ponovo došao kuci, cekala ga je nova berba jabuka. Svuda kuda bi prošao nicale su hiljade i hiljade sadnica po mladim jabucnjacima. Bio je oktobar, i Džoni stajaše u vocnjaku, zadivljeno posmatrajuci grane koje su se skoro lomile pod plodovima. Oko njega bilo je veliko i šareno društvo domacih i divljih životinja. Ništa ne može opisati Džonijevu radost što je medu životinjama i jabukama, niti njegovu ljubav prema ružicastoj ljusci zrele jabuke, njenoj neobicnoj beloj unutrašnjosti i njenom slatkom i jakom mirisu. Bio je, izgleda, s pravom ubeden da je jabuka najbolji dar prirode.
Dok je punio korpu zrelim plodovima za jednog siromašnog suseda, Džoni zacu neobican zvuk s obližnjeg puta. Prvo se culo potmulo i daleko tandrkanje, koje je zvucalo nekako uspavljujuce u mirnoj farmerskoj okolini. Ali se zvuk sve više pojacavao i približavao, i Džoni najzad otrca da vidi šta se dešava.
Video je dugacak niz kola pokrivenih arnjevima, velikih i jakih kola koja su vukli konji ili volovi i u kojima su citave porodice putovale na Zapad. Kola su bila gruba i sirotinjska, arnjevi izbledeli, stari i iskrpljeni, ali su lica putnika bila vedra i nasmejana. Putnici su pevali. Džoni ih, zadivljen, upita:
- Kuda idete, dobri ljudi?
- Idemo na Zapad, Džoni! - rekoše putnici uglas, uvek voljni da prijateljski pozdrave Džonija, vec poznatog tvorca jabucnjaka. - Idemo tamo gde ima dosta zemlje za sve, gde je zemlja masna i crna kao noc, gde raste drvece visoko stotinu stopa i gde u rekama ima toliko riba da se reke mogu pregcciti.
- Hajde s nama, Džoni - rece neko. I svi drugi ponoviše ovaj poziv, jer su znali da bi bilo dobro kada bi Džoni Cepmen pošao.
- A da li na Zapadu mogu da rastu jabuke?
- Kako da ne, Džoni! - rece jedan farmer. - Tamo mogu da rastu jabuke bolje od ovih ovde. - I on pokaza na bogat Džonijev vocnjak.
U prvi mah Džoni samo što nije pošao, ali se na vreme seti kako treba da obere jabuke i pokupi sve semenje koje može naci, dobiti ili kupiti, pa se zato predomisli, pozdravi se s putnicima, otprati ih mahanjem i vrati se svojim jabukama. Bio je duboko zamišljen i, kada je sve obrao i uredio, vrlo srdacno se oprosti sa svojim jabucnjakom i svim životinjama. Pode na spavanje kao da se više nece vracati u svoj vocnjak.
Te noci je Džoni sanjao cudan san. Video je jarko osvetljenu krošnju jabuke, a na jednoj grani sedeo je brkat covek, odeven u lovacko odelo.
- Ja sam tvoj duh zaštitnik, Džoni - rece mu traper. - Prošao sam ovuda, pa svratih da ti kažem kako treba da podeš na Zapad. I to odmah, bez oklevanja.
Džoniju srce zamalo da ne iskoci iz grudi, mada je spavao.
- Zapad je za velike i jake ljude - rece Džoni. - Tamo je mesto Polu Banjanu, a ne meni. Ja sam mali i slab.
- Stidi se, Džoni! - namršti se duh. - Što si takva kukavica? Ništa ti nije potrebno sem onoga što imaš. Da samo znaš koliko si potreban na Zapadu! Zamisli samo: žive jabuke, pecenejabuke, pita s jabukama, suve jabuke, kompot od jabuka, pekmez i sve drugo. . . Kakva bi zemlja bio Zapad bez jabuka? Kažem ti da treba da putuješ, i zato, brate moj, sutra rano put pod noge i na Zapad! Sada moram da idem. Zdravo! Nemoj da zaboraviš šta sam ti rekao!
Traper nestade. Džoni se probudi, ustade, umi se i na stolu ugleda veliku kožnu torbu punu jabukovog semena. Džoni nije bio bogat pa zato za svoj dug i naporan put uze jedno staro, dosta jako, mada iskrpljeno odelo, prebaci preko ramena torbu sa semenom, stavi na glavu "šešir" i pode. Išao je bos jer je na to bio navikao, a i voleo je da oseca pod tabanima meku i toplu zemlju.
Ljudi koji su rano ustali toga jutra videše na putu cudnu priliku. Coveculjak s cudnim šeširom na glavi, šeširom napravljenim od starog lonca odvaljene drške, bos i zapušten, grabio je krupnim koracima pravo na Zapad, noseci o ramenu veliku, ocigledno tešku i nabijenu kožnu torbu. Neki su ga pitali zašto je lonac stavio na glavu, a Džoni im je odgovarao:
- Zašto da ga držim u ruci kada mogu na glavi?
Džoni je pošao na Zapad, ali nije imao odredeni cilj, vec je zastajao kod svake farme i, u dogovoru s farmerom, sadio semenje jabuka. Išao je svakoga dana, prelazio ko zna koliko kilometara, baš kao i prvog dana, sadio jabuke, objašnjavao ljudima kako da podignu sadnice, kako da ih presade, kako da potkresuju i ukrštaju vocke, kako da izvadeno seme pretvore u bogate, zdrave i rodne jabucnjake. Sve je to Džoni radio besplatno.
Kada je pred vece prvoga dana svog dugog putovanja prišao jednoj maloj i siromašnoj farmi, naide na devojcicu, koja se, uplašena od neobicnog coveculjka s loncem na glavi, sakri na vrh štale. Ali Džoni je vrlo lako sklapao prijateljstva, i devojcica se uskoro iskrade iz svog skrovišta, pridruži mu se i sklopi s njim prijateljstvo. Tada Džoni izvadi iz svojih prepunih i veoma, veoma dubokih džepova par širokih i lepih svilenih traka za kosu. Devojcica ga je ushiceno gledala. To su bile prve trake koje je dobila, cak prve trake koje su dospele tako daleko na Zapad.
Kada je u društvu devojcice prišao kuci, izade im u susret njena majka, a uskoro im se pridruži i otac. Pošto je malo porazgovarao s njenim roditeljima i sporazumeo se da im napravi jabucnjak, ljudi ga pozvaše na veceru i otac porodice mu ponudi da plati za jabukovo seme.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:09 pm

ČUDAK DŽONI JABUKOVO SEME


- Ja necu novac. Moja je dužnost da sadim jabuke, jer su one najbolja stvar na svetu - rece Džoni. - Njih ne može da plati nikakav novac, a meni pare nisu ni potrebne. Bila bi prava sramota prodavati jabukovo seme.
Kad sedoše da veceraju, Džoni je tanjir uzeo tek kada se uverio da za sve ima dovoljno hrane. I s tanjirom izide u dvorište. Tako je uvek radio i kasnije. Govorio je kako napolju može uvek da se vidi toliko stvari da nema smisla traciti vreme u kuci.
Sledeceg dana Džoni i farmer napraviše divan jabucnjak, jer je Džoni uvece bio posadio seme, pa su do jutra nikle lepe i jake sadnice. Oko ovoga jabucnjaka Džoni se narocito trudio zbog devojcice. Pošto završiše posao, sedoše da doruckuju, a posle toga Džoni dugo citaše porodici iz debele i raskupusane knjige.
Tako je, eto, prošao prvi dan i prva noc Džonijevog putovanja, koje ga je vodilo sve dalje na Zapad, preko farmerskih imanja i sela, do gustih tamnih šuma i prostranih prerijskih ravnica. Džoni nije sadio jabuke samo tamo gde su ljudi živeli; gde god bi našao suncano i pogodno mesto, zastajao je i sadio ih. Zato sada širom Amerike ima toliko divljih jabuka. Pažljivo je zalivao i utapkavao zemlju u koju bi stavio seme, i unapred gradio malu ogradu da cuva mladu stabljiku što ce tek nici. Bio je srecniji nego ikad u životu. Svuda je išao i svuda sretao nove prijatelje. Tamo gde su ljudi tamanili zvecarke i živeli u stalnom strahu od medveda, Džoni je išao bos i pracen svim mogucim zverima. Ljudi su ga smatrali malo luckastim, ali su bili sigurni da je carobnjak i junacina. Svake veceri je zato nalazio poneki osvetljen prozor koji ga je zvao da stane i odmori se. A kada bi mu otvorili vrata, svi bi ga odmah prepoznali i puštali da prenoci, dobro ga nahranivši uz to. Deca su se radala, upoznala Džonija i rasla, i svi su se secali cudnog coveculjka i uvek ga rado docekivali. On je za svakoga imao poneki poklon, ili bar dobru rec, i svima je citao iz debele raskupusane knjige. Životinje su znale da su sigurne u Džonijevom prisustvu, pa su mnoge veverice i zecevi stalno
išli s njim. On bi za njih uvek našao orah, lešnik ili list kupusa.
Indijanci su bili ponajbolji Džonijevi prijatelji, mada nisu voleli vecinu belih ljudi. Džonija su Indijanci smatrali za svetog coveka, koga je poslao Veliki Manitu, i nikada ga niko nije dirao. Jednom prilikom sreo je Džoni Indijanca koji mu rece da je njegovo pleme iskopalo ratnu sekiru s namerom da protera ili pobije bele ljude. Džoni je citavu sledecu noc išao od farme do farme i opominjao ljude, i oni se skloniše u obližnju tvrdavu. Ali kada belci htedoše da se osvete Indijancima, Džoni to nije dozvolio. Natera komandanta tvrdave i najuglednije belce da odu na pregovore s Indijancima. Sam Džoni se oko ovih pregovora veoma zauzeo i tako je sigurno sprecio najveci rat izmedu belaca i Indijanaca u istoriji Amerike. Zato se sada ne može reci koji je od mnogih ratova što su vodeni bio najteži.
Punih cetrdeset i sedam godina koracao je bosonogi Džoni i leti i zimi putevima i bogazama Amerike. Za njim su nicala stabla, jabucnjaci, vocnjaci. Male sadnice su se pretvarale u velika jabukova stabla, a zemlju je prekrivao ružicasti cvetni pokrivac. A kada je dolazilo vreme berbe jabuka, ljudi širom Amerike zahvaljivahu cudnom coveculjku. Džoni je cesto prisustvovao velikim berbama i slavlju koje se tom prilikom priredivalo. Naseljenici se okupljahu iz cele okoline na velike mobe i sve ruke brahu jabuke. Kada bi posao bio gotov, žene bi na dugacke stolove postavljale hranu za sve. Svako je donosio ponešto - peceno prase, debelu curku ili par velikih crnih hlebova. Tada bi se, usred obeda, odjednom pojavio Džoni Jabukovo Seme, veoma prašnjac i umoran, ali nasmejan i oran za šalu. Odmah bi dobio pocasno mesto, jer su svi znali da ne bi bilo jabuka, pa ni tog veselja, da Džoni nije mnogo godina ranije prošao kroz taj kraj sadeci jabuke. Džoni je veoma voleo skupove prijatelja i zabave farmera. Domacice su ga u takvim prilikama nudile najboljim i omiljenim njegovim jelima, mada nije baš cesto imao prilike da ih jede. S vremena na vreme bi neka Džonijeva veverica brzo skocila na sto da dobije parce torte s jabukama, ili bi se medved prikrao kroz žbunje i do samih Džonijevih leda da uzme krušku, ili se koja ptica krišom uvlacila pod sto da pokupi mrve. U Džonijevom prisustvu niko nije smeo da dirne životinju, ma koja ona bila.
Jednoga dana pred vece, posle ko zna koliko godina lutanja, Džoni zastade da se odmori u jednom od svojih vec razvijenih i starih jabucnjaka. Postelja koju je izabrao bio je ležaj na mekoj i gustoj tamnozelenoj travi ispod razgranate jabuke. Džoni je malo citao, dok je bilo dovoljno svetlosti, a kada sunce zade, on se ispruži i zaspa. Veverice polegaše preko njega da ga pokriju kako ne bi ozebao, a jedan zec mu se sakri pod ruku pošto je bio veoma plašljiv. Svi mirno spavahu i bejaše veoma tiho.
Tada se u krošnji jabuke nad Džonijem pojavi jarka svetlost i Džoni na grani ugleda vrlo starog trapera. Odmah se seti da je trapera video mnogo godina ranije i da je to njegov duh zaštitnik. Nekada kršan momak, traper je sada bio starac.
- Ti si moj duh zaštitnik. Kako si? - upita Džoni.
- Eh, kao što vidiš, ne baš najbolje - rece traper. - Bole me krsta, kao i tebe. Došao sam, stari moj, da ti kažem da se spremaš za dug i dalek put.
U prvi mah se Džoni zbuni, ne znajuci šta to duh misli. A kada shvati, brzo rece:
- A ne, nikako! Ne mogu sada da napustim zemlju. Prvo treba da rasturim ovo seme, a zatim da pomognem u nekim berbama. Najozbiljnije ti kažem da ne mogu da idem.
- Džoni, ti tu torbu neceš nikada isprazniti, jer je carobna i nikada se ne prazni. Hteo-ne hteo, moraš poci, jer tamo kuda cu te odvesti ima toliko zemlje da ceš vecito moci da sadiš jabuke, a nikada da prodeš svu zemlju. Indijanci, tvoji i moji prijatelji, tu zemlju zovu Vecna | lovišta. Uostalom, i ti si delimicno Indijanac. Tamo ima puno životinja i svega drugog, samo nam jabuke nedostaju. Moraš ici da ih posadiš.
Džoni se srdacno nasmeja i oci mu zasijaše.
- To je nešto drugo - rece i ustade. - Podimo!
Otišli su, i više nikada niko nije video Džonija Jabukovo Seme kako luta po Americi. Ali se cesto dogada da ga vide kako sedi na grani kakve jabuke i smeje se, okružen jarkom svetlošcu. Kao duh zaštitnik svih americkih jabuka, Džoni obilazi vocnjake, sedi na granama i smeje se, sa starim loncem na glavi. On se i danas brine o jabucnjacima Sjedinjenih Država, jer kada je sunce pri zalasku sasvim bledoružicasto, ljudi ga zovu "jabukov cvet".
Tada svi kažu:
- Dobro ce roditi Džonijeve jabuke ove godine.


(SAD - doseljenička)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:10 pm

KUJUNDŽIJA


Jedan vrlo bogat covek imao dva sina. Covek rece:
- Bogatstvo se stice i rastice. Ali znanje koje se stekne - ostaje uvek imanje.
Dugo je o tom razmišljao; naposletku se odluci za dva zanata: starijeg sina da da izuci limarski zanat, a mladeg, koji je bio lep decak, kujundžijski.
Kad mu obadva sina temeljno nauciše sve što dobar limar i dobar kujundžija moraju znati, otac im rece:
- Sad, sinovi moji, nije više potrebno da radite poslove zanata koje ste izucili. Ja sam dovoljno imucan da vam obojici mogu dati ono što vam treba. Izaberite trgovacke poslove koji vam se najviše svidaju i trgujte. Ako se dogodi da u trgovanju budete imali teškoca i neuspeha, vratite se svojim zanatima. Ali tek u takvu slucaju.
Tako se obadva njegova sina pojave na bazaru kao trgovci. Uzmu u zakup dva ducana, urede ih, snabdeju robom i pocnu trgovati, ne zajednicki, nego svaki za sebe. Trgovackim poslom bavili su se dok im je otac bio živ, a i nekoliko godina posle njegove smrti. Za to vreme propadne im sav ocev imetak te postanu puki siromasi. Tada stariji brat rece mladem:
- Odsad necemo moci pozivati prijatelje na svetkovanja, ni dovoditi devojke da se zabavljamo, ni piti vino.
Mladi rece:
- Jest, brate, ništa od svega toga nece više biti, jer smo vec stracili sve što smo nasledili od oca.
Mati primeti da su joj sinovi veoma potišteni. Mati rece:
- Zašto ste, sinovi moji, tako potišteni? Pošto sam vam sama razdelila ocevu imovinu, znam kolika je ona bila. A pošto sam videla kako živite i šta radite, znam i to da ste dosad morali izgubiti sve što ste od oca nasledili. Bice da ste s tog razloga tako potišteni i žalosni.
Sinovi rekoše:
- Ti, majko, sasvim pravo rasuduješ. Tako je kako kažeš. Mati rece:
- Kad je tako, onda ne treba, mislim, da budete žalosni. Vaš otac je bio pametan covek i kao pametan covek dao vas je obadvojicu na zanat. Zanate ste naucili kako valja. Vratite se sada poslu zanatlija i izdržavajte se zaradom što je kao zanatlije budete imali. Ako vam taj rad bude katkad težak, setite se veselih casova što ste ih dosad proveli i tako cete iz svojeg ranijeg života sa zadovoljstvom izvuci uvek i korist i osveženje.
Sinovi se saglase s majkom i zahvale joj na savetu i njezinim razumnim i utešnim recima.
Limar se vrati svome bivšem majstoru i postane njegov pomocnik. Pokazao se kao sposoban i priležan radnik i majstor je bio njime zadovoljan. Stari nije imao sina, ali je imao kcer, i kad je uvideo kako bi mu teško bilo naci bolja zeta, da trgovackom sinu kcer za ženu, a sam se pocne sve više povlaciti s posla.
Mladi pak sin, koji je bio kujundžija i vrlo lep momak, nastani se u majcinoj kuci i nedaleko od nje otvori malu radionicu. Majka mu je u svemu išla naruku i cesto mu govorila:
- Veruj mi da ce ti zarada što je budeš dobio ovakvim radom doneti više radosti nego sve nasledstvo. Još mu majka i ovo rece:
- Sinko, radi svakom i za svakog, i svi ce te voleti. Samo te opominjem da se jednog cuvaš: budc na oprezu od onih koji dolaze iz pustinje. Medu njima ima ljudi koji ponude coveku najbolju stvar, a sprva je i dadu, ali samo sa svrhom da onog kome je dadu upropaste za svoj racun i u svoju korist. Tvoj mi je otac rekao na umoru da te na ovo opomenem za vremena.
Kujundžija rece:
- Imacu, majko, na umu tvoju opomenu.
Kujundžija je bio vredan radnik, a pošto je uz to bio i vrlo preduzimljiv, dobro je zaradivao. Zbog njegove mladosti i lepote žene su se, naravno, radije obracale njemu da im izradi nakite nego starim i mrzovoljnim kujundžijama. Pri svemu tom, on je katkad morao raditi mnogo i premnogo, a katkad pak sedeti skrštenih ruku, jer nije imao dovoljno sredstava da svoje najbolje zamisli pretvori vlastitim zlatom i srebrom u umetnicka dela, a onda ceka dok ne naidu ljubitelji takvih dela i kupe ih.
Jednog dana zastane kod njega na trgu covek o kojem je mladi kujundžija vec bio cuo da trguje zlatom i da je vrlo bogat. Trgovac zlatom sedne kod njega i zapodene s njim razgovor. Pre no što ce otici, rece mu:
- Ti mi se vidiš valjan mladic i sposoban radnik. Koliko zaraduješ zanatskim radom?
Kujundžija rece:
- Kako kad. Biva da jednog dana zaradim stotinu pjastara, po kojeg dana pedeset, katkad pak dva ili samo jedan pjaster, a bogme mnogih, mnogih dana upravo ni jedan.
Trgovac zlatom rece:
- To je premalo za tako sposobna mladica kao što si ti. Uzmi ovu grancicu, položi je na lonac s kalajem i istopi je. Ono što budeš dobio, neka je tvoje! - I davši mu jednu crvenu grancicu, trgovac zlatom ode.
Kujundžija pode smesta jednom susedu koji je imao mnogo kalaja i rece mu:
- Pozajmi mi, prijatelju, ciniju kalaja!
Prijatelj mu da kalaj. Kujundžija pohita s njim u radionicu, napuni kalajem sud za topljenje, položi na nj crvenu grancicu i istopi je. A kad se istopljeni kalaj s grancicom ohladio, imao je šta i videti: u sudu se nalazilo cisto zlato. On ga proda, isplati prijatelju dug za pozajmljeni kalaj i tako, zahvaljujuci daru stranog trgovca zlatom, dode do znatne svote novca.
Posle nekoliko dana onaj bogati trgovac zlatom pojavi se opet na trgu. Kujundžija potekne za njim i zamoli ga da svrati malo kod njega. A kad se trgovac odazva njegovu pozivu i sede, kujundžija mu rece:
- Hteo sam da te pitam koliko treba da ti predam od novca što sam ga dobio za prodano zlato? Bogati trgovac se nasmeši i rece:
- To sam ti vec pre kazao. Ti si pošten i sposoban mlad covek, ali ja nisam imao na umu to što ti misliš da sam imao. Onaj komadic crvena drveta ja sam ti poklonio. A ono što si njime zaradio, to je tvoje.
Kujundžija pade svome dobrotvoru pred noge i rece:
- Oce moj, cime sam zaslužio takvu dobrotu? Oce moj, kako da ti za toliku dobrotu zahvalim?
Trgovac zlatom rece:
- Ti mi se, mladi covece, svidaš, i to je dovoljno. A sad kad sam se uverio u to da si mi bezgranicno zahvalan - drag si mi kao moje rodeno dete. Evo hocu da te naucim kako se pravi zlato te da za sav život ne budeš više imao nikakvih briga.
U znak zahvalnosti, mladi kujundžija htede se opet baciti pred noge starog trgovca zlatom, ali stari rece:
- Ostavi sad to. Nego dede da pocnemo odmah da ucimo. Treba samo da se negde brzo potkrepimo ruckom, jer nam valja poci na jedan kraci put. Da ti, možda, nije stan gdegod u blizini ?
Mladi kujundžija rece:
- Stanujem nedaleko odavde, kod majke. Brzo cu da zakljucam radionicu, pa možemo poci zajedno. Ti ggojaši magarca i kreni, a ja cu odmah za tobom pešice.
Tako stari trgovac zlatom usedne na magarca i pode oznacenim pravcem; hitri mladi kujundžija pristiže ga ubrzo.
Kad je bogatog trgovca zlatom doveo do kuce, uvede ga u sobu i ponudi ga da sedne, te mladi kujundžija rece:
- Pricekaj casak, ja cu se brzo vratiti; idem da se javim majci. Ona ce nam spremiti nešto za rucak. - I to rekavši, ode preko k majci da razgovara s njom.
Videvši ga gde dolazi, majka mu, kršeci ruke, izide u susret i rece:
- Sine moj, sine moj, koga li si samo doveo u moj i svoj dom? Pa to je upravo onaj covek od koga sam te odvracala. On mladim ljudima ucini sprva po kakvo dobrocinstvo da im posle, kad mu je to od koristi, dode glave. To je covek o kojem nam je tvoj otac na umoru rekao da ga se cuvamo. Prodi ga se, sine, i pobrini se za to da nam što pre ode iz kuce. Ucini tako kako te majka moli i preklinje.
Ali joj mladi kujundžija odvrati ljutito:
- Majko, o svima bogatim i neobicnim ljudima mnogo se prica. Ostavi me danas na miru. Nego, umesto pricanja, spremi nam brzo dobar rucak, jer cemo posle on i ja poci nekud. Evo ti malo zlata pa kupi šta treba i nadi nam kakva decaka da nas posluži. - I ne upuštajuci se dalje ni u kakva objašnjenja s majkom, vrati se mladi kujundžija trgovcu zlatom.
Posle nekog vremena javi mu majka - po slušcetu kojeg je za ovu priliku brzo našla - da je rucak spremljen, i sin joj s trgovcem prede u trpezariju.
Kad s ruckom behu pri kraju, bogati trgovac zlatom izvadi krišom iz džepa jednu bocicu i nekoliko kapi tecnosti iz nje saspe u šerbet mladog kujundžije. Cim mladic otpi malo šerbeta, onesvesti se i pade nauznak kao mrtav-pijan. Ne caseci casa, bogati trgovac zlatom podigne ga, iznese iz sobe i položi na magarca, pokrije ga svega velikom vrecom, a onda i sam sedne na magarca pa kasom prode kroz grad i gradsku kapiju.
S onesvešcenim kujundžijom ode trgovac zlatom daleko, daleko u pustinju. Tek sutradan zastane na jednom mestu, položi mladica na pesak i duhne mu u nozdrve nekakav prašak. Taj prašak dovede mladica k svesti. Podigne glavu, pogleda oko sebe i zapita trgovca:
- Kako se to dogodilo da se iz kuce svoje majke nadem odjednom u ovoj pustinji? Trgovac zlatom rece:
- To je tek prvi deo dogadaja. Nas dvojica nalazimo se na putu k jednom mestu gde raste drvece od cijih se grana i grancica pravi zlato. Poveo sam te sa sobom zato da i ti ovu stvar najpre nauciš, a posle uživaš u koristima što ih budeš imao od toga znanja.
Potpuno umiren ovim recima, mladi kujundžija raspoloži se još više kad mu trgovac zlatom pokaza u daljini brda na kojima je raslo ovo cudotvorno drvece. I kad trgovac zlatom pojaha magarca i krenu, on je pored njega pešacio bodro i veselo. Tako su išli sve dok ne stigoše do pred podnožje brda. Padine ovih brda bile su, medutim, više stotina stopa tako strmo stenje da nigde nije bilo mogucno popeti se na njih.
Trgovac zlatom rece:
- Vidiš li ona stabla tamo gore na ivici stene? To su ti ta cudotvorna stabla cije drvo pretvara kalaj u zlato. Tvoj zadatak sastoji se samo u tome da cim budeš bio gore, nakupiš što je mogucno više sasušenih grana tog drveca i baciš ih ovamo meni. A kad budeš sišao s brda, podelicemo medu sobom sve što budeš nakupio i dobacio mi.
Mladi kujundžija rece:
- To mi se cini pravo i u redu. Ali kako da se popnem na brdo?
Trgovac zlatom se osmehne i rece:
- Ima za to nacina i odmah cu ti ga pokazati. Trgovac zlatom bio je poveo sa sobom jednog ovna. Zakolje'ga, i dok je još iz ovna tekla krv na pesak, rece:
- Pogledaj, sinko, onog velikog orla kako kruži vazduhom tamo iznad brda. On traži hranu za svoje orlice i vec je osmotrio ovna. Mi cemo ovako postupiti: ja cu ovna odrati, ušicu te u njegovo runo, a onda cu otici malo dalje.
Cim se budem udaljio od tebe, orao ce sleteti i odnece te.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:11 pm

KUJUNDŽIJA 2


Kad budeš bio na brdu, prorezaceš ovnujsku kožu ovim malim nožem što ti ga dajem, izvuci ceš se iz nje i odmah ceš se predati poslu; odlomiceš što veci broj sasušenih grana s onog drveca pomocu kojeg se dobiva zlato, pokupiceš ih i baciceš ih ovamo meni. Te grane podelicemo cim budeš sišao s brda.
Kako vidiš, izvršenje tvojeg zadatka je vrlo prosto.
Mladi kujundžija rece:
- Zaista je vrlo prosto. Ušij me brzo u ovnujsko runo!
Trgovac zlatom ušije mladica u runo i ode s magarcom malo dalje.
Posle nekoliko trenutaka, stušti se orao s visine, odnese u ovnujsku kožu ušivena mladica na brdo i spusti ga na granje jednog drvega blizu gnezda u kojem su se nalazili njegovi orlici.
Da uplaši orla, mladi kujundžija pocne tada odjednom gromko vikati,orao odlete, on proreže ovnujsku kožu i izvuce se iz nje.
Pogledavši oko sebe, vide da se nalazi medu drvecem cije su grane bile upravo onakve kao ona grancica koju mu je trgovac zlatom bio dao i kojom je istopljeni kalaj pretvorio u cisto zlato. Daleko, daleko u nizini ugleda starog trgovca gde stoji kraj magarca.
Mladi kujundžija uzme brzo lomiti sasušene grane ovog drveca i bacati ih niz brdo. A kad je smatrao da ih je dovoljno nakupio i bacio, rece samom sebi:
- Vec je vreme da izidem iz ove šume i sidem s brda.
Onda pocne tražiti najpodesnije mesto s kojeg bi pošao nizbrdo. Ali isto onako kao što ranije nije mogao ugledati kakvu bilo stazu kojom bi se uspeo na brdo, isto tako ne nade sada nikakvu putanju kojom bi s njega sišao. Tako pride samoj ivici brdske padine i doviknu trgovcu zlatom:
- Kako da sidem s brda?
Dole stari trgovac pokupi sve grane što mu ih je mladi kujundžija bacio s brda, napuni njima vrecu i natovari na magarca. Na mladicevo pitanje kako da side s brda, odgovori:
- Mnogi su se vec našli tamo gde si sad ti, ali se nijedan nije otud vratio. Obazri se malo oko sebe pa ceš se lako u to uveriti.
I to rekavši, potera magarc i krene kroz pustinju natrag ka dalekom gradu.
Mladi kujundžija zade dublje u šumu. Što je dalje išao, sve je cešce nailazio na kosture ljudi koji su tamo poumirali od gladi i žedi. Stari trgovac je zaista pravo kazao da su mnogi ostavili na ovom brdu svoje kosti. Mladi kujundžija rece samom sebi:
- Necu da umrem tako brzo. Potražicu spas na drugoj strani brda.
I onda se kroz šumu uputi na drugu stranu brda. Išao je i išao, i cinilo mu se da ovoj šumi sa cudotvornim drvecem nema kraja. Svuda je nailazio na kosti ljudi koji su poumirali od gladi. Naposletku ukaza mu se kroz proredena crvena stabla cistina i sve oko njega postade svetlije.
Vec se bio zamorio, ali je išao dalje i dalje. Na ljudske kosti nailazio je sve rede, a prelazeci preko jedne velike gole ravnice, ne vide ih nigde više. Iduci dalje tom ravnicom, ugleda na obzorju šumarak o kojem je odmah pomislio da je vrt i usred tog šumarka jedan visok gasr - zgradu s kulom. Prikupi svu snagu i stigne do gasra. Ali pred samom kapijom, kad je pružio ruku da je otvori, padne od iznemoglosti i onesvesti se.
Kad opet dode k sebi, nalazio se u prostranoj sobi, položen na meke jastuke, udišuci vazduh slatka mirisa; oko njega stajalo je sedam vrlo lepih devojaka. Kad otvori oci, najstarija rece:
- Gledajte samo kako su mu i oci lepe!
Jedne od njih poteknu da mu donesu pice za osveženje, a druge narede sluškinjama da pred njim mahalicama hlade vazduh. Pribravši se, mladi kujundžija se malo podigne i zapita:
- Gde li se to ja nalazim?
Na to mu jedna od devojaka odgovori:
- Ti se nalaziš u kuci kceri kralja aldana. Tada im mladi kujundžija isprica svoje doživljaje, a kad je svršio, najstarija devojka rece:
- Tako taj opaki covek cini vec odavno, tokom mnogih godina, i to stalno iz godine u godinu. Svake godine žrtvuje u ovnujskom runu po jednog mladog coveka da bi se dokopao grana sa zlatotvorna drveca. I svi lepi mladici, njegove žrtve, poumirali su u šumi crvenih stabala, svi osim tebe, koji si stigao do našeg gasra. Sad moraš ostati kod nas godinu dana. Kad se godina bude navršila, opaki covek doci ce opet da mu naš orao odnese na brdo u ovnujsko runo zašivena mladica, jednu novu njegovu žrtvu. Mi cemo te tada na jednom od naših mladih orlova poslati tamo da dokrajciš njegove zlocine i ubiješ ga.
Mladi kujundžija rece:
- Ne mogu zamisliti ništa prijatnije od godišnjeg boravka kod vas, u vašem društvu. Samo mi je žao što ce mi majku muciti za to vreme velike brige za mene.
I mladi kujundžija ostane godinu dana u gasru aldanovih kceri. Za sve to vreme gostile su ga i negovale kao da je sin kakva sultana. Svaka mu je želja bivala ispunjena, i on je ubrzo naucio provoditi život princeva koji umeju uživati u dobrima što ih daje bogatije društvo. Vreme mu je brzo prolazilo i zato se veoma iznenadi kad su mu sedam sestara jednoga dana s velikom žalošcu rekle:
- Ti si sada skoro godinu dana proživeo s nama i mi smo te zavolele kao brata. Za nekoliko dana bogati trgovac zlatom opet ce doci. Tada ceš nas morati ostaviti.
I mladi kujundžija primi njihove reci s velikom žalošcu.
Posle nekoliko dana jedna od sestara dode mu s jednim mladim orlom, a druga mu donese i preda u ruke mac. One mu rekoše:
- Tvoje vreme se navršilo. Sad najpre poleti na orlu i donesi nam glavu toga opakog coveka. Mladicu pak koga je on doveo da ga pošalje na brdo ponesi malo crvena drveta i predaj mu ga.
Mladi covek oprosti se sa sestrama, pripaše mac i usedne na orla. Orao brzo poleti s njim ka šumi drveca crvenih grana i sleti kraj same ivice brdske padine. Mladi kujundžija sjaše i baci pogled u nizinu. Dole je stajao stari trgovac zlatom zajedno s jednim mladicem, i upravo u tom trenutku vadio je nož da zakolje ovna.
Mladi kujundžija hitro odlomi s drveca nekoliko suhih grana, usedne na orla i odmah izvadi mac iz korica. Stari trgovac zlatom je još klao ovna kad mu je iza leda sleteo orao i opazio je kujundžiju tek kad je ovaj vec bio zamahnuo macem. Trgovceva odrubljena glava padne pred noge mladica kojeg je taj opaki covek bio doveo.
- O, zašto ubi dobrog, starog coveka? - uzviknu mladic.
Kujundžija rece:
- Taj covek nije bio dobar!
Zatim isprica mladicu sve što je sam bio doživeo i šta su, na mnogo strašniji nacin, doživeli pre njega mnogi drugi mladi ljudi.
Tako mladic sazna u kakvoj se opasnosti nalazio i zahvali kujundžiji što ga je spasao. Onda mu kujundžija rece:
- Sada ti, prijatelju, uzmi magarca opakog coveka i vrati se kuci putem kojim si došao, i što je mogucno brže. A evo ti ovo nekoliko sasušenih crvenih grana koje ce ti koristiti da u vascelom svojem životu ne osetiš bedu ni oskudicu. Šta treba da uciniš s ovim granama, to vec znaš; tome te je opaki covek naucio.
Potom turi mac u korice, povadi iz trgovcevih džepova i uzme praškove i sve drugo cime se opaki covek u izvodenju svojih zlocinih dela služio, dohvati njegovu odrubljenu glavu i usedne na orla, koji smesta poleti ka gasru kceri kralja aldana.
Kad prispe u njihov dom, preda im, po obecanju, glavu tog ubice mnogih mladih ljudi. One mu zahvale i uzmu ga moliti da ostane kod njih još koje vreme, ali im mladi kujundžija odgovori kako se sad, po svršenom zadatku, mora što pre vratiti kuci, gde ga vec tako dugo ceka brižna majka. Teška srca saglase se sedam kceri kralja aldana s njegovom odlukom. Placuci uzmu oproštaj od njega i svaka ga, za uspomenu, daruje po jednim dragocenim darom. Potom mladi covek usedne na orla, svrati u šumu zlatotvorna drveca, gde uzme i ponese sa sobom nekoliko sasušenih crvenih grana, a onda potera mocnu pticu da što brže odleti s njim u zavicaj.
Majka mladog kujundžije bila je još u životu. Sedam aldanovih kceri javljalo joj se cešce u snu utešnim recima da ce joj se sin u ne odvec dalekoj buducnosti vratiti kuci kao veoma ugledan covek. Ona je, istina, toliko plakala za njim da je od silnog placa bila oslepela, ali kad joj se prispeli sin obisnu o vrat i poljubi je, ponovo je progledala.
Mladi kujundžija vratio se kuci e velikim blagom, a za vreme boravka kod aldanovih kceri, njegova priroda toliko se izmenila da niko nije hteo verovati kako je to onaj isti kujundžija koji je jednog dana bio nestao.


(Sudanska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:11 pm

BOGATAŠ I GOLJIN SIN


Živeo negde jedan bogati seljak koji je iz godine u godinu bivao sve bogatiji: imao je na više mesta vrlo lepa imanja, prave male spahiluke. Zvao se Petar, ali zbog njegova bogatstva svi su ga zvali Petar Gavan. A živeo u udžerici kraj bogataševa doma i jedan siromašak koji osim žene i gomile dece nije imao ništa drugo na svetu. Ime mu je bilo Jan, ali zbog njegova siromaštva svi su ga zvali Jan Golja.
Petar Gavan, koji je bio tako neobicno bogat, bio je uz to i pravi i oholi škrtac - a bogataši su cesto takvi - i što je koji covek bio siromašniji, pokazivao se prema njemu tim vecom tvrdicom. Drukciji je bio sa gospodom i sebi ravnim bogatašima: tad mu nikakvi izdaci nisu bili preveliki ni gozbe preskupe, jer je hteo da stekne njihovo uvaženje.
Ali mada je bio neizmerno bogat, Petar Gavan nije bio nikad zadovoljan i u dnu duše zavideo je Janu Golji na mnogoj deci, jer sam nije imao ni jedno dete, koje bi upravljalo mnogim njegovim imanjima kad on jednom bude ostareo. Žena mu je iz bliza i iz daleka tražila lekare i nadrilekare da joj pomognu. Ali je sve bilo uzaman, jer za boljku ovakve vrste još nije nikla biljka u koje bi bilo moci od pomoci.
- Sve mi ide uz dlaku - govorio je Petar Gavan, i kad god se u Jana našla prinova, buknula bi u njemu zavist, i on bi svoju pesmu ponovo pocinjao iz pocetka.
Dogodilo se jedne veceri da neka stara žena prode onud i zamoli u njega sklonište preko noci. Zar za tako šta da mu se obraca nekakva slepica? Nije njegov dom - dom staraca i starica, rece, a zatim joj zatvori vrata pred nosem.
Starica morade poci dalje i onda se s istom molbom obrati Janu Golji.
O, primio bi je od sveg srca rado, kaže Jan, ali žena mu je upravo na babinjama, i zbog toga ne zna gde bi i kako bi u svojoj udžerici smestio putnicu-namernicu.
- Kad je tako - rece stara - onda sam došla baš u pravo vreme, jer ja se u te stvari razumem. I to rekavši, ude u sobu.
- Pa ovo je izvanredno lepo detence! - rece videvši muškarcica na grudima porodilje. - Taj ce jednom u životu daleko doterati! I zbog toga valja vam zamoliti Petra Gavana da mu bude kršteni kum.
Jan i žena mu samo se zgledaše. Jer pre bi sunce pocrnelo nego što bi se Petar Gavan spustio tako nisko da bude kršteni kum detetu takvih golja kakvi su Jan i njegova žena.
- Covek se rada kao siromah - rece starica - ali ce vaš sin biti jednom bogat. A ni Petar Gavan, koji danas izigrava velika gospodina, nije bio odeven kad je došao na svet. I zbog toga, Jane, ucini kako ti kažem.
Jan Golja poceše se za uvetom, a zatim se uzme cešati svuda po glavi. Ali je starica ostala uporna i pošto je pripadala onoj vrsti ljudi koji znaju više no drugi, posluša je Jan, ode Petru Gavanu i kaže mu s kakvom je molbom došao.
- Jesi li ti pao na teme? - rece mu bogataš. - Zar ja da budem kršteni kum golacevicu takvoga golje kao što si ti? Tornjaj se odavde, i to smesta, ako želiš da se vratiš kucicitav!
I to rekavši, tresne vratima pred njim da se sve orilo.
"To bi i bilo premnogo za siromašne ljude - okumiti se s takvim bogatašem", mislio je u sebi Jan vracajuci se otud cvrsta koraka.
Kad dode kuci, zapita ga starica kako je tekla stvar i Jan morade da isprica po istini: da nije bilo onako kako je ona zamislila.
- To izlazi na isto - rece stara - jer tvoj ce sin biti ipak onaj koji ce ga naslediti, i sve što je Petar Gavan stekao i scicijašio, on ce jednog dana dobiti. Samo to morate zadržati za sebe - dodade starica - inace ce - ovo vam kažem da znate - doci do teškoca.
Dobro, dobro, oni ce o tome cutati, to je jasno.
Sutradan izvadi starica iz svoje kotarice lepo odelce, uredi dete, ukrasi ga, odnese ga svešteniku te bude kršten i dobije ime Petar.
Ali se Petar Gavan stalno jedio što nema dece. I kako mu ih žena nije darovala, slože se njih dvoje da kupe jedno dete i usvoje ga. To, dabogme, mora biti lepo dete, ali ne sme biti skupo. I toga radi pode Petar Gavan Janu Golji.
- A je l' ,ti - rece mu - ti imaš mnogo dece?
- Bogme imam, neka su mi živa i zdrava! - kaže Jan. - S mojom decurlijom je kao s tvojim imanjima: jedva da ih možeš izbrojati.
- M-da. A ja nemam dece - rece Petar Gavan - pa da mi prodaš svog najmladeg sincica.
Jan kaže da se ne razume u trgovanje, a narocito ne u trgovanje takvom robom. Ali se onda seti reci one starice, i tako razmena dobara bude izvršena. Jan dobije mericu ovsa, a Petar Gavan njegova sincica. Gavan obeca da ce mu sina doživotno hraniti i izdržavati, pa se cak na to i zakune.
Kad je prošlo neko vreme, pocne opet s Petrom Gavanom stara pesma: jest, imao je dete, ali to nije bila krv njegove krvi ni izdanak njegove loze. Žena mu morade ponovo tražiti pomoc lekara i nadrilekara, ali sad s mnogo više srece no dotad: posle uspešna lecenja, nade se u kolevci u domu Petra Gavana jedna - cerkica. Gavan je sad bio u sedmom nebu i smatrao je da mu je onaj golacevic, sin Jana Golje, suvišan. Ali kad ga je vec uzeo, nije mu zasad ostajalo šta drugo no da ga i zadrži, a posle ce videti šta ce i kako ce s njim.
Jan Golja i njegova žena bili su, naravno, zadovoljni novim stanjem u domu Petra Gavana. Gledajuci decaka kako se igra s lepom, ljupkom devojcicom, oni su ih vec videli kao buduce mladence. Jer u reci one starice cvrsto su verovali i bili u tom tako nepokolebljivi kao da vec imaju u džepu Gavanov novac.
Jednoga dana izleti Janovoj ženi iz usta prorocanstvo one starice. Cim ga je izbrbljala, pokajala se, ali reci, kad jednom izlete, više se u usta ne vracaju, nego samo dobivaju sve snažnija krila. Sad su obletale sav onaj kraj i nisu se smirile dok nisu doprle do ušiju i samog Petra Gavana. Ono na šta je Gavan skoro bio zaboravio, pocne mu se opet vrteti po glavi; da je ovaj njegov usvojenik samo jedan golacevic, a kad se takvi najedu, udari im to u glavu i pocnu se zanositi kojekakvim mislima. "Sad se igra s mojom cerkicom, a nije iskljuceno da ce mu se na kraju prohteti da mi postane zet", govorio je sam sebi. Zbog toga se uznemiri i stane razmišljati kako da ga se otarasi.
Slucaj je bio takav da je Petar Gavan imao sestru koja je prebivala daleko, daleko, severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova. I jednog dana kaže decaku da joj odnese njegovo pismo, ali da dobro pazi na nj, jer to je, veli, osobito važno pismo. Šta je u njemu bilo sadržano, to mu nije kazao. A pisao je sestri da odvede decaka na most iznad velikih slapova i gurne ga da se stropošta u vodu.
Decak pohita što je brže mogao. O sutonu našao se usred šume, ne znajuci kako da dode do cije kuce gde bi prenocio. Uto se sretne s jednom starom ženom, a to je, u stvari, bila upravo ona starica koja ga je kao novorodence nosila na krštenje i bila mu kuma, samo što to decak nije znao.
- Kud si pošao, momcicu? - zapita ga.
- Pošao sam k sestri Petra Gavana, koja prebiva severno od brda, zapadno od jezera i južno od velikih slapova - odgovori decak. - Nosim njegovo pismo i treba da joj ga predam. Ali, draga bakice, da li bi bila tako dobra da me primiš na prenocište?
Hoce, hoce, kaže starica, njezina kuca je tu blizu.
Tako decak pode s njom, a cim je zaspao, uzme mu starica pismo i ode brzo k ucitelju koji je prebivao u kuci kraj same šume. Zamoli ga da joj procita pismo i on joj ga procita.
- Opaku nameru ima u glavi taj Petar Gavan - rece stara - ali se ne usuduje da je sam svojom rukom izvrši. Nego, nece ni ovako ostvariti svoju zamisao!
A onda zamoli ucitelja da napiše drugo pismo: preporucuje sestri da bude dobra prema decaku i drži ga kao svoje rodeno dete dok on, Petar Gavan, ne bude došao po njega - tako je glasila poruka u ovom drugom pismu. Potom se brzo vrati kuci i kad je decak ujutru ustao, pismo se nalazilo u njegovu džepu. Momcic zahvali starici na ljubaznom prijemu i pode dalje.
Kad je stigao do sestre Petra Gavana, ona procita bratovo pismo i primi decaka najlepše i najljubaznije, i njemu je kod nje bilo tako kako je samo mogao poželeti. Što je vreme više prolazilo, ona ga je sve vecma volela, jer je bio uctiv i poslušan i jer je u njega bila snažna jezgra dobrote.
Ali ma kako da mu je kod nje dobro bilo, on je ipak cesto ceznuo za kucom; možda ga je želja vukla kuci i zbog toga što je ponekad mislio na devojce s kojim se igrao dok su bili mali i s kojim se i posle tako lepo slagao.
Godine su prolazile jedna za drugom, decak se razvio u visoka, snažnog mladica, a Petar Gavan nikako da dode po njega niti da šta javi. Sedeo je na svojem imanju i razmišljao o tome za koga da uda kcer, jer je ona vec bila u godinama za udaju i valjalo je jednog dana rešiti se - njoj: da prestane devovati, a njemu: da je udomi.
Kci mu, medutim, o udaji ni da cuje: ne treba joj, kaže, covek. Ali bi ovda-onda zapitala oca kad ce se mladic vratiti kuci; i što je bila starija, sve bi mu se cešce obracala s tim pitanjem, tako da Petar Gavan poce da strahuje od pomisli da mu se sestra možda nije držala uputstva u njegovu pismu. Gospode, ako je Goljin sin živ! Samo bi mu to trebalo! Te tako jednog dana upregne konje u
kola i krene k sestri. Hteo je iz njezinih usta da cuje i tako se uveri u to da je mladic vec odavno mrtav.
Kad je tamo prispeo, stajao je njegov golacevic na dvorištu! Petar Gavan se osetio u tom trenutku tako kao da ce sici s uma.
- Zašto nisi ucinila ono što sam ti pisao da uciniš? - upita sestru.
- Pa zar nisam ucinila? - odgovori mu sestra. - Zar ga nisam držala sasvim kao svoje rodeno dete, onako kako si me zamolio u pismu? - I to rekavši, pruži mu pismo.
Gavan ga je citao i citao, gledao u pismo i gledao toliko da mu oci umalo nisu iskocile iz glave, jer pismo je bilo napisano tako kao da ga je pisala njegova ruka.
- Sve mi ide uz dlaku! - rece, i da je smeo, smoždio bi mladica na mestu. Ali nije smeo, nego napiše ženi pismo i naredi joj u njemu da pode s mladicem do visoke peci i gurne ga u užarenu pec; ne ucini li tako, morace se sama sruciti u pec kad se on bude vratio kuci.
Onda pismo pruži mladicu i zamoli da ga odnese kuci. On, Petar Gavan, vratice se kuci kad bude izvršeno ono što je u pismu naredio da se izvrši.
Mladic smesta krene na put i kad je bilo uvece, nade se usred guste šume, gde se sretne s onom staricom.
- Odakle li dolaziš? - zapita ga.
- Dolazim od Petra Gavana, koji je u gostima kod svoje sestre, i nosim pismo njegovoj ženi - odgovori joj mladic. A zatim je zamoli:
- Ah, draga bakice, primi me i sad na prenocište.
Hoce, hoce, kaže mu starica, i rado ce ga primiti, te tako podu dalje zajedno. Kad je pak mladic zaspao, uzme mu starica pismo, ode s njim do ucitelja i zamoli ga da joj procita pismo, što on i ucini.
- Sad je smislio nešto drugo davolsko i gura ženu da to izvrši - kaže ucitelj.
- Ali od njegove namere nece biti ništa ni sad! - rece starica.
Tako, po njezinoj molbi, napiše ucitelj drugo pismo. U tom drugom pismu porucuje Gavan ženi da smesta sa kcerju i njihovim usvojenikom, sinom Jana Golje, ode svešteniku i zamoli ga da oglasi veridbu ovo dvoje mladih. Ne bude li tako uradila, bacice je u visoku pec kad se bude vratio kuci - takoje stajalo u pismu.
Potom starica požuri kuci i kad se mladic izjutra probudio, pismo je bilo u njegovu džepu. On zahvali starici na ljubaznu prijemu i onda ode.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:13 pm

BOGATAŠ I GOLJIN SIN 2


Kad je stigao kuci i kad ga je ugledala žena Petra Gavana, razrogacila je oci, a još ih je vecma razrogacila kad je procitala muževo pismo. "Mnogo šta cuje covek u životu, ali ovako nešto ni sanjati ne bih mogla", rece u sebi. Ali ne želeci ni najmanje da je muž baci u visoku pec, prizove kcer. I glecuda! - sad joj kci odjedanput dobi volju da se uda. Tako odu odmah svešteniku i zamole ga da oglasi veridbu dvoje mladih, kceri Petra Gavana i sina Jana Golje.
U nedelju, na dan prvog oglasa veridbe, Gavanova žena priredi pravu svetkovinu: u svima prozorima na kuci gorele su svece. Ugledavši s brežuljka svoj dom u žarkoj svetlosti, Petar Gavan, koji se vracao od sestre, mislio je da mu je u kuci izbio požar. A kad je cuo šta se dogodilo, zamalo da pukne od besa.
Pojuri k ženi u sobu i tresne pesnicom o sto da je sve pucalo.
- Šta si ti to uradila dok sam bio van kuce? - drekne na nju. - Šta te je navelo na to da mi skuvaš ovakvu poparu? Zašto nisi ucinila onako kako piše u pismu?
- Zar nisam ucinila onako kako piše u tvojem pismu? - odgovori mu žena. - Zar nisam bila kod sveštenika, zamolila ga da oglasi veridbu naše kceri i sina Jana Golje i priredila pravu svetkovinu? - rece mužu i pruži mu njegovo pismo.
Petar Gavan uzme citati pismo i citao ga je dotle dok nije požuteo i pozeleneo, jer je pismo bilo napisano upravo onako kako on piše, njegovim pravim pravcatim rukopisom.
- Cini mi se - rece naposletku - da je sam davo umešao ovde svoje prste.
Onda pozove sina Jana Golje.
- Ti to kao hoceš da mi postaneš zet, je li, ti? - rece mu. - E, brajce, ne ide to tako naprecac! Nego prvo podi k divu na kraj sveta, taj ume da odgovori na sva pitanja. Pitaj ga: zašto meni uvek sve ide uz dlaku? Doneseš li mi odgovor, dobiceš moju kcer za ženu; inace od tog posla ne može biti ništa.
Mladic nije bio nimalo ushicen time što mu valja poci na kraj sveta, a nije, dabogme, imao ni razlog da se raduje što ostavlja dragu devojku. Ona pak, kci Gavanova, molila je oca i preklinjala da ga ne šalje na put do na kraj sveta, plakala je i plakala da samo što nije oslepela od placa, ali joj otac ostade tvrda i neumoljiva srca - mladic je morao krenuti na put. Sad je Petar Gavan verovao da je dobio igru, jer onaj div na kraju sveta bio je ljudožder - to je Gavan znao!
Dugo je mladicu valjalo putovati do na kraj sveta: morao je proci kroz tri kraljevine da donde dospe. Kad dode do prvog kraljevskog dvora, doceka ga na stepenicama sam kralj.
- Kud si pošao, mladicu? - zapita ga.
- Kad si pošao divu na kraj sveta - rece kralj - onda budi dobar, dragi mladicu, pa ga pitaj šta je i kako je s mojom kcerju, koja mi je nestala pre sedam godina.
- Pokušacu - kaže mladic. - Dobijem li odgovor na jedno pitanje, dobicu, valjda, i na više pitanja.
Onda ga kralj lepo primi i pocasti i snabde ga bogato namirnicama. Mladic mu zahvali i pode dalje na put dok ne ugleda jedno brdo, tako strašno veliko i visoko kakva nigde drugde u celom svetu nije bilo. To je bio kraj sveta, i div koji je umeo da odgovori na sva pitanja prebivao je u tom brdu. Da bi se dospelo do njegova prebivališta, moralo se preci preko velike reke. Na obali je bio camac, a u camcu je sedela jedna stara, ružna žena. Mladic je zamoli da ga preveze preko.
- Hoceš li k divu? - upita starica. Da, hoce, kaže joj; hoce da ga pita zašto Petru Gavanu uvek sve ide uz dlaku.
- Ah, dragi mladicu - rece stara žena - onda ga pitaj i to dokle cu još sedeti ovde, jer ima vec tri stotine godina otkako se nalazim u ovom camcu.
- Pokušacu - kaže joj mladic i ona ga onda preveze preko reke.
U brdu su bila vrata i mladic nije pravo znao treba li da ude ili da ne ude, jer se u bravi na vratima nalazio kljuc. Onda stegne srce, otvori vrata i ude u veliku dvoranu, ciji su se zidovi sijali kao suvo zlato. U dvorani je sedela prelepa, nežna mlada devojka sa preslicom, na kojoj je prela najtananije zlatne niti.
- Odavno nisam videla cestita coveka - rece mu devojka - ali kako si, dragi mladicu, dospeo ovamo i šta tražiš ovde?
- Poslao me ovamo Petar Gavan - odgovori joj mladic. - Naredio mi je da mnogo pozdravim diva i pitam ga: zašto njemu, Gavanu, uvek sve ide uz dlaku. Kad bih mogao razgovarati s ocem-divom?
- Kad bi mogao razgovarati s divom? O, dragi mladicu, ti ne znaš šta govoriš - kaže mu lepa devojka. - Sad nije kod kuce, izišao je, ali ako te bude zatekao ovde kad se vrati, progutace te u slast, i to odjedanput, kao zalogaj.
- To bi, bogme, bilo neprijatno - rece mladic. - Ali ja, u svakom slucaju, moram s njim razgovarati, jer mi ga još valja pitati o ovom i onom - i on joj isprica sve naloge što ih je primio. A kad joj pomenu kralja koji je pre sedam godina izgubio kcer, ona uzdahnu i rece:
- O, zamisli samo kad bi taj kralj bio moj otac! Jest, moram ti pomoci kako budem znala i mogla. I zamisli samo kako bi bilo kad bismo imali srecu da zajedno odemo odavde.
Onda mu pokaže zlatan mac koji je visio o zidu.
- Pokušaj da vidiš možeš li ga podici - kaže mu. Mladic pokuša caskom, ali ga ne uzmože podici.
- Popij jedan gutljaj iz ove boce! - kaže mu devojka, i to pomože: sad je mogao skinuti mac sa zida.
- Popij još jedan gutljaj! - kaže mu opet, i on tako ucini: sad je išlo mnogo bolje, sad je mogao podici mac visoko. A onda ispije bocu do dna, i to mu toliko poveca snagu da je teškim macem mogao mahati kako je hteo, tako lako kao da ima u ruci vrbov prut.
- Sad se uvuci pod postelju i pokrij se ovom medvedom kožom da ti div ne oseti miris - kaže mu devojka.
Mladic ucini tako. Zavuce se pod postelju i pokrije se medvedom kožom do preko ušiju.
U istom casu div s hukom ude u sobu.
- Huuu! - rece šireci nozdrve. - Osecam ljudsku krv.
- Jest, to je mogucno - rece princeza. - Malocas doleteo ti je jastreb s velikom koskom u kljunu. To je svakako bila ljudska kost kad ti tako golica nos.
- Jedna jedina koska ne može tako jako mirisati - kaže div.
- Jest, da, ali secam se, cini mi se, da su bile dve koske - rece ona.
- E, dobro, dobro - kaže div, a onda sedne i uzme joj pricati o svojim junackim delima, o tome koliko je ljudi tog dana prožderao i tako dalje. Potom je došlo vreme da se spava i tako oni legnu i div zaspi.
Odjednom se princeza trgne.
- Ah! - krikne i okrene se u postelji.
- Šta je? - zapita div.
- Ah, sanjala sam nešto smešno - odgovori princeza.
- A šta si to sanjala? - upita div.
- Sanjala sam o nekom ko se zove Petar Gavan i taj me pitao zašto njemu uvek sve ide uz dlaku - kaže mu ona.
- To dolazi odatle što nece da uzme za zeta mladica koji mu je suden - rece div, zatim ponovo zaspi i zahrce da je brdo jecalo. Ali odjedanput princeza se opet trgne.
- Ah, ah! - krikne i okrene se u postelji.
- No, šta je sad? - pita div i pocne se ljutiti.
- Ah, sanjala sam nešto smešno - odgovori ona.
- Šta si to sanjala? - pita je div.
- Sanjala sam o jednom kralju koji je imao u vrtu nekakvu sasvim cudnovatu vocku - odgovori princeza. - Sve jabuke s te vocke bile su crvene na jednoj strani, a bele na drugoj; kako je to mogucno?
Div joj na to pitanje odgovori:
- To dolazi od silnog zlata i srebra što je tamo zakopano u vreme kad su svi carevi i kraljevi sveta ratovali medu sobom.
I okrenuvši se k zidu, stade opet hrkati da se brdo treslo.
Ali se princeza odjednom trgne.
- Ah, ah, ah! - krikne i obrne se u postelji.
- Šta ti je sad? - drekne div, vec sasvim ljut i osoran.
- Ah, sanjala sam nešto neobicno - rece princeza.
- No, šta si sanjala? - upita je div.
- Sanjala sam o nekom kralju koji je imao izvor najbistrije i najpitkije vode kakve nije nigde u svetu, a sad je voda u njemu zagadena i prljava kao lokva. Ah, dobri moj - rece - kaži mi kako je to mogucno?
Div joj na to pitanje odgovori:
- To je zbog strvine jednog konja koji je zakopan tamo kraj izvora. Treba strvinu iskopati i izvor ce opet biti cist kao što je nekad bio. Ali sad me ostavi na miru s tim svojim sanjanjem.
I okrenuvši se k zidu, pocne hrkati da je sve pucalo.
Ali se princeza odjednom trgne.
- Ah, ah, ah, ah! - krikne i prevrne se u potelji.
- Šta li je opet? - drekne div, sad vec sasvim besan.
- Ah, sanjala sam nešto neobicno - rece princeza.
- Šta si to sanjala? - vikao je div.
- Sanjala sam - kaže mu ona - o jednom kralju koji me je pitao šta je i kako je s njegovom pre sedam godina nestalom kcerju. A ja bih htela da znam ko je taj kralj.
Div joj na to pitanje odgovori:
- Taj kralj je tvoj otac. Ali može on pitati i razbijati glavu pitanjem koliko god hoce, ti ostaješ tu gde si. A sad me ostavi naposletku na miru sa svojim snovima; jesi li razumela ?
Zatim se okrete k zidu, zaspi i tako zahrka da se brdo treslo i pucalo kao da ga je zahvatila olujina.
Ali najednom trgne se princeza i opet:
- Ah, ah, ah, ah, ah! - krikne i okrene se u postelji. Div skoci.
- Šta ti je opet? - izdere se na nju vrlo grubo, jer sad je bio van sebe od besa.
- Ah, najmiliji i najbolji tatice - rece princeza - trgla sam se, nisam mogla drukcije, jer sam sanjala nešto tako cudnovato.
- To je nekakvo strašno sanjanje ove noci - kaže joj. - Ti inace ne sanjaš takve ni tolike snove. Pa de, šta si sad sanjala? - drekne besno.
- Sanjala sam - kaže princeza - kako me starica sa camca na reci pita doklece još morati ostati u camcu. Div joj na to pitanje odgovori:
- Ostace donde dok ne bude dobila zamenu. A dobice je tada kad neko sedne u camac na njezino mesto, a ona skoci na zemlju i rekne: "Sad sedi ti ovde toliko vremena koliko sam ja sedela." - Onda ce ona biti slobodna, a onaj koji bude u camcu, ostace umesto nje. Ali ako me sada ne budeš ostavila na miru da mogu spavati, glavu cu ti odseci - rece joj na kraju, skine sa zida mac i položi ga kraj sebe u postelju. Onda zaspi i zahrce da se sve orilo kao kad puca grom za gromom.
Dobivši od diva odgovor na sva pitanja, izmigolji se princeza iz postelje; u isto vreme izvuce se i mladic iz svojeg skrovišta, pa, ne caseci casa, dohvati mac i jednim silnim udarcem odsece divu glavu. Sad je princeza bila slobodna i njih dvoje potrce odmah k reci ostavivši mrtva diva u lokvi njegove divovske krvi.
Kad dodoše do camca, zapita starica mladica da li je od diva dobio odgovor na njezino pitanje.
- Prvo nas prevezi preko, pa ceš onda cuti njegov odgovor - rece joj mladic.
Dobro, prevešce ih. A kad izidoše iz camca i stadoše na zemlju, okrete se mladic i rece joj:
- Kad iduci put budeš nekog prevozila, treba da staneš nogom na zemlju, a onom ko za tobom ostane u camcu da kažeš: "Sedi sad ti ovde toliko koliko sam ja sedela!" - Onda ceš biti slobodna, a onaj drugi ostace u camcu umesto tebe.
- Trebalo je da mi kažeš pre no što sam te prevezla, pa bi sad ti sedeo ovde mesto mene -ljutito je vikala starica za njim i princezom.
Onda su išli istim putem kojim je mladic bio došao i kad stigoše do kraljevskog dvora u kojem je prebivao princezin otac, može se zamisliti kako su ih tamo docekali raširenih ruku. Kralj se tako radovao da se to ne može izraziti recima. Mladica prosto nije hteo pustiti da ode, jer je želeo da mu on bude zet i naslednik, a ta njegova želja je bila potpuno razumljiva. Kao njen otac, tako je mislila i princeza, i ona ga je molila i molila da ne ode od nje, ali je on ostao pri onom što je vec na pocetku rekao: mora, veli, kuci da saopšti odgovor Petru Gavanu, a osim toga - a ovo je kazao samo princezi, koja je cula šta je div rekao - neko ga kod kuce ocekuje s velikom cežnjom.
Pošto je bilo nemoguce zadržati ga, opremi ga kralj za put kako se samo moglo poželeti: da mu lepa odela, konje i kola, tako da je mladic pošao od njega kao najotmeniji plemic.
Zatim prispe u drugu prestonicu, i kad su tamo ucinili onako kako je div rekao da treba uciniti, potece u izvoru voda pitka kao najbolje vino. I ovaj kralj obdari ga mnogim darovima, a potom mladic ode do treceg kraljevskog dvora. Tamo naredi da se kopa s obeju strana jabuke, dok se nije iskopalo tako strašno mnogo zlata i srebra da se to ni prikazati ne može. Kralj mu da pola od svega iskopanog blaga.
Tako je sin Jana Golje postao pravi veliki gospodin, i Petar Gavan stajao je s kapom u ruci kad je u svojem dvorištu prilazio sjajnim kolima, gotovo verujuci da mu dolazi kralj da se pozdravi s tako znamenitom licnošcu kao što je on, Petar Gavan.
Kad vide ko je taj što sedi u kolima, može se zamisliti kako je razrogacio oci. A kad cu divov odgovor, smesta naredi da se što brže spremi sve što je potrebno za svadbu njegove kceri i sina Jana Golje.
To je bilo svetkovanje i svadbovanje tako sjajno kako se odavno a možda i nikad pre toga nije ni culo ni videlo. Gavan, tvrdica kakva se samo zamisliti može, davao je sada novac i šakom i kapom samo da svadbovanje bude što velelepnije.
Medu svatima bili su i sestra Petra Gavana i starica kojoj Gavan negda nije hteo dati ni da prenoci u njegovu domu i koja je krstila Goljina sina, i Jan Golja sa ženom i svom njihovom tevabijom, svi u novim novcatim odelima i haljinama. Svatovsku gozbu spremilo je sedam kuvarica iz prestonice, a toliko je ljudi došlo u svatove da im se konji nisu mogli izbrojati. Svati su igrali i pevali, ijujukali i opet igrali, jeli i pili kao da su bili u svatovima samog kralja.
Sad bi Petar Gavan zaista mogao biti zadovoljan, jer bolja zeta ne bi nikad našao ma koliko ga tražio. Ali, uprkos svemu, on nije bio istinski zadovoljan. Nije mu išlo u glavu da je golacevic bogatiji od njega, a jedio se i što mu je zet bio nerasudan i ne uze sve što je div imao, nego je ostavio da leži sve tamo gde je bilo; a što cak ni kljuc od divovih vrata nije poneo sa sobom, to mu baš nikako nije davalo mira.
I tako Petar Gavan upregne jednog dana konje u kola i ode, a da niko nije znao reci kuda ni kamo. On je, medutim, otišao na kraj sveta da uzme sve ono što je div imao.
Kad je došao na reku, ude u camac i starica ga zamoli da sedne. Cim je Gavan seo, ona se u jednom skoku nade na zemlji i okrenuvši se k njemu, rece:
- Sad sedi ti ovde toliko koliko sam ja sedela! - I tako Petar Gavan ostade da sedi u camcu, i sedi tamo i danas i zuri u zlato što se sija iz divove otvorene dvorane.
Ali je njegovoj kceri i sinu Jana Golje sasvim dobro i oni žive u zajednickoj sreci i zadovoljstvu. A živi i onaj ko je poslednji ispricao ovu pripovetku.


(Švedska)

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Masada
Administrator
Masada

Muški
Broj poruka : 9771
Godina : 59
Location : Zemun
Humor : Jok
Datum upisa : 05.10.2007

Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime1/7/2009, 5:14 pm

BAJKA O IVANU-CAREVIĆU, ŽAR-PTICI I SIVOME VUKU


Živeo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronovic. Imao taj car sina carevica: najstarijeg - Dimitrija-carevica, srednjeg - Vasilija-carevica i najmladeg - Ivana-carevica. Car Vislav Andronovic imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne beše. U tom vrtu su rasla razna retka drveta sa plodovima i bez njih. Imadaše car jednu omiljenu jabuku. Na toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata.
Navadi se žar-ptica da dolece u carev vrt. Perje joj beše od zlata, a oci nalik na istocnjacki kristal. Svake noci bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku, stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela.
Caru Vislavu Andronovicu beše veoma žao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im rece:
- Deco moja draga, ko od vas može da uhvati u mom vrtu žar-pticu? Onome ko je bude živu uhvatio dacu još za života polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu.
Tada carevici rekoše uglas:
- Milostivi gospodaru, oce naš, vaše carsko velicanstvo! Sa velikom radošcu cemo se truditi da uhvatimo žar-pticu živu.
Prve noci pode u vrt Dimitrije-carevic da cuva stražu. Kad sede pod jabuku sa koje je žar-ptica jabuke otresala, zaspa i ne cu kada je žar-ptica doletela i jabuke otresla. Car Vislav Andronovic pozva ujutru svoga sina Dimitrija--carevica i pita ga:
- Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
Carevic odgovori ocu:
- Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.
Druge noci pode u vrt Vasilije-carevic da cuva stražu. Sede pod onu istu jabuku i kako je sedeo tako je i zaspao, te ne cu kada žar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav pozva k sebi i upita:
- Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?
- Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela.
Trece noci pode u vrt Ivan-carevic da cuva stražu i sede pod onu istu jabuku.
Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu sveca. Dolete žar-ptica, sede na jabuku i poce tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carevic vešto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadržati. Ote se žar-ptica i odlete, a Ivanu-carevicu ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa. Ujutru, cim se car Vislav probudi, ode Ivan-carevic k njemu i dade mu pero žar-ptice. Obradova se car što je najmladi sin uspeo makar jedno pero žar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i sjajno, da bi u mracnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnoštvo sveca. Car Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono cuva.
Otada žar-ptica nije više doletala u vrt.
Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i rece im:
- Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, podite i nadite mi žar-pticu te je živu donesite. A ono što sam ranije obecao dobice onaj koji mi žar-pticu donese.
Carevici Dimitrije i Vasilije uzeše od oca blagoslov i krenuše da traže žar-pticu sami, jer im je bilo krivo što je Ivan-carevic uspeo da išcupa žar-ptici pero iz repa. A Ivan-carevic stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu rece:
- Sine moj mili! Cedo moje drago! Ti si još mlad i neuk za tako dalek i težak put. Nemoj se od mene odvajati! I tako su braca tvoja pošla. A ako i ti odeš, sva trojica se necete skoro vratiti. Ja sam vec star i smrt mi se približava. Ako mi gospod bog uzme život za vreme vašeg odsustva, ko ce umesto mene carstvom upravljati? Može doci do bune i nesloge medu narodom, a ko ce to smirivati? Ili se našoj zemlji može približiti neprijatelj, a vojsku nece imati ko da predvodi.
Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadrži Ivana-carevica, ne pode mu to za rukom, te Ivan-carevic uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pode na put, ni sam ne znajuci kud.
Išao on tako putem, išao, te stiže, najzad, na jedno široko polje. A u polju stoji stub, i na stubu zapisane reci: "Onaj ko pode od ovoga stuba pravo, taj ce biti gladan i jadan; ko pode na desnu stranu, taj ce biti živ i zdrav, a konj ce mu biti mrtav; a ko pode na levu stranu, sam ce biti ubijen, a konj ce mu živ i zdrav ostati."
Procita Ivan-carevic ovaj natpis i krene na desnu stranu. Mišljaše: konj ce mi biti ubijen, ali ja cu ostati živ pa cu sebi kasnije naci drugog konja.
Išao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi vuk te mu rece:
- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! Na stubu si procitao šta je napisano: da ce konj tvoj mrtav biti. Zašto onda ovuda ideš?
Izgovori vuk te reci, rastrže konja na dve polovine i ode.
Ivanu-carevicu bi žao konja, zaplaka gorko i pode pešice. Išao tako citav dan, umori se i htede malo da odahne, kada ga dostiže sivi vuk i rece mu:
- Žao mi je, Ivane-carevicu, što si se tako hodajuci izmucio. Žao mi je i što sam tvoga dobrog konja rastrgao. Uzjaši mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zašto?
Ivan-carevic rece sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk brže od konja i ne prode dugo a vuk ga donese usred noci do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i rece:
- E, Ivane-carevicu, sidi sa mene, sivoga vuka, i predi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida, nalazi se vrt, a u vrtu žar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi žar-pticu, ali kavez ne diraj. Ako kavez uzmeš, neceš moci iz vrta izici: odmah ce te uhvatiti.
Preskoci Ivan-carevic preko zida i nade se u vrtu.
Spazi žar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi
pticu iz kaveza i pode natrag, pa promisli i rece u sebi:
"Šta ce mi ptica bez kaveza? Kud cu sa njom?" Vrati se i tek
što skide zlatni kavez, odjednom nešto zagrme i zatutnji po
celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile žice sprovedene.
Stražari se odmah probudiše, dotrcaše u vrt, uhvatiše
Ivana-carevica sa žar-pticom i dovedoše ga svome caru
Dolmatu.
Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevica i povika:
- Kako te nije stid, mladi covece, da kradeš! Ko si i odakle si, ciji si sin i kako te zovu? Ivan-carevic mu odgovori:
- Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovica, a zovu me Ivan-carevic. Tvoja žar-ptica se navadila da nam svake noci dolece u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene jabuke mog oca. Sve je drvo vec obrala. I otac me je poslao da pronadem žar-pticu i da mu je donesem.
- Eh, ti, mladicu, Ivane-carevicu - rece car Dolmat - zar se tako radi? Da si došao meni, ja bih ti casno i pošteno žar-pticu dao. A šta ce biti sada ako ja po celome carstvu razglasim kako si ti necasno postupio. Ali slušaj, Ivane-carevicu! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i doneseš mi od cara Afrona konja zlatogrivog, oprosticu ti grešku i uz velike pocasti cu ti žar-pticu dati. A ako to ne izvršiš, razglasicu po citavom carstvu da si lopov necastan.
Ivan-carevic napusti cara Dolmata tužan i žalostan obecavši da ce mu dovesti konja zlatogrivog.
Dode on sivome vuku te mu isprica sve što mu je zadao car Dolmat.
- Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zašto me ne posluša, zašto uze zlatni kavez?
- Kriv sam pred tobom - odvrati mu Ivan-carevic.
- Dobro, hajde! - na to ce vuk. - Uzjaši mene, sivoga vuka, odnecu te kuda treba.
Uzajaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Nazad na vrh Ići dole
https://poezija.darkbb.com
Sponsored content




Bajka o - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Bajka o   Bajka o - Page 3 Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Bajka o
Nazad na vrh 
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Ponešto i za klince - piše se u temama ispod naslovne :: Bajke-
Skoči na: