" CRVENO I CRNO " STENDAL

Stendal je jedan od mnogobrojnih pseudonima kojim se potpisivao jedan od
najistaknutijih francuskih pisaca prve polovine XIX veka, autor
nekoliko po svojoj vrednosti izuzetnih romana, koji je zauzeo visoko
mesto u istoriji francuske knjizevnosti. Stendal, cije je pravo ime Anri Bejl (Henry
Beyle), pripada generaciji francuskih pisaca koji su na knjizevnu scenu
stupili posle pada Napoleona, u doba burbonske restauracije, kada je u
Francuskoj i citavoj Evropi dominirala romanticarska vizija sveta.
Medjutim, za razliku od vecine njemu savremenih pisaca, Stendal je poceo
da se bavi knjizevnim stvaralastvom u relativno kasnom dobu svog
zivota.

Nacin na koji je Stendal prihvacen u novije vreme zavisi
od stanovista onih koji su ga prihvatili. Jedni su u njemu videli
pretecu realizma i naturalizma, koji je lucidnoscu ostrog posmatraca
znao da pretoci u romasijersku formu dustvena kretanja svog vremena, a
drugi su u njemu videli izvrsnog poznavaoca ljudske psihe, u koju je
ponirao da bi pred citaocem otkrio najtananije niti drustvenog zivota.

Stendal
je stvorio citav jedan sistem vrednosti, kojim je odredio svoj stav
prema svetu i zivotu i osnovne principe svog komuniciranja sa drugima.
Taj sistem Stendal naziva bejlizam, termin koji je u literaturi zadrzan
da bi se odredila struktura njegovog karaktera i njegov intelektualni i
osecajni sadrzaj. Jedna od komponenti koja cini Stendalov bejilizam je
surovost istine, koja je ujedno i osobina njegovog karaktera. Naime, on
ispoljava veliku ljubav prema istini, koju je trazio sa velikom strascu i
koja je odredjivala tok njegovih misli i delovanja. ''Istina, surova istina'' je
moto kojim pocinje prvi deo ''Crvenog i crnog'', a to je istovremeno i
motiv da bi se Stendal uvek zalagao za apsolutnu iskrenost, odbacivsi
sve sto je u zivotu lazno, sve sto je imalo miris hipokrizije i
konvencionalnosti. Nastojao je da bez prestanka gleda stvarima u oci i
da ne dozvoli da bude prevaren u bilo kakvoj situaciji. Ovakav stav u
zivotu mu donosi velika razocaranja, ali i radost koju daje saznanje da
je covgek na visini odredjene situacije i da vlada njome.

U svom romanu ''Crveno i Crno'' (Le rouge et le Noir) ,
Stendal ce ispricati slucaj mladog, lepog, inteligentnog i, nadasve,
punog energije, ali siromasnog mladog coveka, koji ce pokusati da se,
zahvaljujuci pre svega svojim sposobnostima, probije kroz zivot i
postigne svoj deo srece koju u svojim mladalackim snovima naslucuje. Kao
polazna tacka da bi napisao ''Crveno i Crno'' posluzice mu jedna
novinska vest koja je govorila o coveku koji je pokusao da ubije svoju
nekadasnju ljubavnicu , kod koje je ziveo u svojstvu vaspitaca njene
dece, zbog toga sto je jednim pismom sprecila njegovu zenidbu bogatom
mladom devojkom.

Slucaj glavnog junaka romana ''Crveno i Crno''
je u osnovnim crtama gotovo identican sa slucajem tog coveka. Naime, i
Zilijen je bio vaspitac dece gospodje de Renal, koja mu postaje
ljubavnica, i on je takodje pohadjao seminar spremajuci se za crkvenu
karijeru i on je trebalo da se ozeni mladom i bogatom devojkom Matildom
de la Mol; i u njegovom slucaju uoci svadbe stize pismo od bivse
ljubavnice koja ga raskrinkava u ocima njegovog nesudjenog tasta, cime
Sorelov brak, a time i njegov uspon postaje nemoguc; i on pokusava da
zbog toga ubije svoju nekadasnju ljubavnicu, gospodju de Renal; i najzad
je i on osudjen na smrt i pogubljen.

Medjutim, mora se istaci
da se slicnost izmedju novinarske hronike u kojoj je rec o jednom
svakodnevnom slucaju, i romana ''Crveno i Crno'' svodi samo na te
osnovne smernice intrige, dok je sve drugo u potpunosti drugacije.
Stendal je na osnovu tog clanka stvorio stvorio ceo roman unoseci svoje
zivotno iskustvo stvarajuci delo koje duboko karakterise vreme u kojem
je ziveo, obogacujuci licnost glavnog junaka osobinama koje prototip
nije imao. Stendal je u stvari uneo u Sorela sebe, svoju osecajnost,
svoju inteligenciju, svoj beskompromisni stav i buntovan duh, najvise
strah da ne bude prevaren, sto izostrava njegovu moc posmatranja i
udvostrucuje njegovu energiju.

'Crveno i crno'',Stendalov roman koji mada u sustini romanticarski ,jer u
njemu dominira Zilijenova ljubavna prica,isto je realistican,cak i
previse za one koji su skloni citanju romana koji pocivaju na izrazito
ljubavnim zapletima.Slojevito i realisticno stivo koje daje realnu sliku
Francuske posle abdikacije Napoleona.
Pokazuje unutrasnju borbu
coveka izmedju srca i razuma.I svaki put kad mu je srce govorilo da
,razum je vikao ne. Zilijen se ugusio u sopstvenim snovima i
strahovima.Svi smo mi ponekad u situaciji da moramo birati kao i on.On
je pucao u svoje srce u sve ono bozansko sto je osecao.Zato je razum
nadvladao.Zato je ljudska crta u njemu pobedila.
Uspeh u drustvu,na
drustvenoj lestvici je mnogima i danas vazniji od pitanja srca.Sve sto
je znao i cemu se nadao pretvorilo se u iluziju od koje je umro.(Kasno
se kajati- nikad se kajati).Treba dozvoliti srcu da pobedi pa sta bude.