2006

Ноћас све звезде су пале,
И док месец сад oдносе,
Далеког неба воде,
Ја знам,
Да свитања јутра неће ми доћи,
И да опет ћу се питати,
Као и сваке ноћи,
Колико још без тебе ја ћу моћи ?







06.01.2006.

Нека дивље реке постану мирне,
Када у овом дану поменем ти име,
И нека среће не остану ми неме,
Јер сад ја за собом желим,
Да оставим туге бреме.









06.01.2006.

Нека вечери ове,
Анђела твога око те прати,
Нека данас све туге твоје испрати,
И када кажем Христос се роди,
Нека рука истине и среће,
Свуда те води.









06.01.2006.

Скоро ће дан,
Још мало и ова ноћ ће ми проћи,
Знам љубави,
Да ни данас нећеш ми доћи,
Да сам са сунцем некуд ћу поћи,
Без среће ћу бити,
Али најлепшу жељу и даље ћу снити.








10.01.2006.

Ноћас је ветар међу гранама скитао,
Да ли о теби сањам,
По ко зна који пут то он ме је питао,
А онда је рекао:
“ И небо може без сунца да гори,
Али твоја љубав,
Никада не може да нестане,
Не може она нетрагом да сагори.”







12.01.2006.

Таласи разбијају се о стене,
Небо је црно, олуја сада стиже,
Ту око мене она се диже,
Твоје трагове у песку,
Она хуком брише,
За трен њих ту неће бити више.

Али срце моје,
Тад говори тихо и тише,
Да може ветар,
Твоје трагове са песка да брише,
Али да ја увек тебе,
Сваким даном волећу све више и више.




23.01.2006.

Ноћ је,
Звезде касне се роје,
А ја бих те грлио,
О злато злаћано моје.

И доћи ће јутро,
Са птицама што о љубави поје,
А ја ћу тражити сам,
Тек дах љубави једине моје.







27.01.2006.

Памтим додир твојих усана,
Помешаних са мирисоm,
Једне касне зиме,
Сетим се како те љубих,
Док шаптах ти стих,
Неке старе риме,
А сада драга,
У тами опет шапћем ти име,
И сетим се сунца,
Што тога дана са нама је било,
Сунца што са нама,
Пре таме вечери је снило.





08.02.2006.

Покушавам,
Да реч о љубави мојој ти кажем,
Да волим те, да о томе те не лажем,
Јер крај мене још увек спава,
Мог доброг прелепог Анђела глава.









08.02.2006.

Знам да сада мени ти ниси близу,
И знај драга да понекад,
Падају ми сузе као бисери у низу,
Али реци ако у срцу твоме,
Мојих пољубаца,
Сада више за тебе нема,
Реци ако у срцу твоме,
Сада неко други,
На моме месту тамо дрема.







08.02.2006.

Док напољу под прозором хуји,
Ове касне зиме студен,
А глас твој попут детета,
Још увек са мном се игра,
Нова бура у срцу моме сада се дигла.

Али не знам ,
Да ли то су чари, љубави и весеља,
Саткани од бисера белог и снова,
И не знам да ли то срећа је драга,
Или туга мога срца нова ?

Знам да саткана је од љубави,
И понеке капи тешке сузе бола,
Али и таква од самоће она је боља.



09.02.2006.

Већ звона се чују,
Већ подне ново креће а ја питам се,
Да ли у срцу твоме,
Још за ме има дела лепоте и среће.

Ето време је прошло,
Твојих руку немам,
Сам у тами већ ноћима,
Са тугом изгубљен у невреме дремам.

Сањам да ћеш ми доћи,
Да смириш ми хладне дане и ноћи,
Да осетим пољубац врео,
Који пусти оста мојих усана део.

Нема те крај мене,
Али у срцу ми живиш,
А ја само желим,
Да због љубави ти мене не кривиш.

Ако ти не љубиш ме више,
То не значи да све може да се брише,
Јер ја љубави знам да у теби спава,
Део огња оног твога плама.






10/12.02.2006.

Не, не питај ме како сам,
Јер знаш,
Да сам без тебе о срећи не сневам,
И да места у срцу,
За друге већ дуго немам,
И преброј сада,
Све дане у којима те нема,
Преброј колико већ,
Крај мртвих снова сам дремам.

И зато не питај ме како сам,
Јер ако за те не сневам,
Не могу ни снити,
Јер још само коју кап патње,
Могу преко усана прелити,
Када знам да у твојим сновима,
Ја више нећу бити.


И зато никада не питај ме како сам,
Јер без твога гласа,
Моје срце увек ће да боли,
Јер твој глас,
Која каже да можда другога још воли,
Само горка бола чашу,
Преко душе вазда и увек ми проли.







14.02.2006.

Ка раскршћима светла,
Ка раскршћима таме,
Ту путеви душе нам понекад воде,
Ка њима их маме,
Када оне остану у немиру и саме.

Али само један пут,
Од њих свакога од нас некуда води,
Одувек ту је,
Чека некога који се не боји,
Некога коме тад важно није,
Којим путем тог раскршћа ће поћи,
Да ли и крај смрти саме ће проћи,
Јер некад и у светлу,
Постоје таме ноћи.

А мене не плаши сада,
На раскршћу то светло,
И сва та тама,
Јер када пожелим само мало мира,
Не желим да песма среће,
Ову тишину ми квари,
Ову тишину нему сада мени дира.

Пођи од мене,
Јер осетим сада,
Да нема више оне наше среће снене,
Што даде ми снагу,
Што увек део била је оног,
Што ка светлости благој и теби, водило је мене,
Среће што јутром ми дође,
А сада превише лако,
Крај руку мојих она за ме прође.

И знај да љубав када из душе се даје,
Због ње увек савладамо бол и очаје,
Али онда када она од нас оде,
Уместо чисте бисерне воде,
На раскршће довешће нас,
Ка путу светла или мрака,
Та љубав наша,
Још увек и вазда драга.






14/16.02.2006.

На дан када си отишла,
Дували су ветрови,
Дували су хладни ветрови,
Они који су још носили твоје име,
Ветрови који су се свијали око мене,
сећајући ме на твоје руке,
На руке које ме дуго нису грлиле,
Сетили су ме и на твоје усне,
Усне које ме дуго,
Можда одвећ дуго нису љубиле,
Усне које ја одвећ дуго нисам љубио,
Да, ветрови су ме сећали на тебе,
Носећи хуком твоје име.




24.02.2006.

Не, заборава за мене нема,
Сада када звезде падају,
Сада када туге срцем ми владају,
Када снови без снова ме савладају.









23.02.2006.

Део први


Некада давно неко мудар ми је рекао,
да понекад не можемо,
Плећима држати челично небо,
А можда тај није ни био мудар,
А можда то нико и није ми рекао,
Можда то све негде сам прочитао,
или негде сам чуо,
А можда то нисам ни прочитао,
А можда то нисам ни чуо,
Можда сам то сањао,
Сањао да бих  се тога сада сетио.

А можда то нисам ни сањао,
Можда то сада само  је дошло,
Помешано са мислима,
Које лете око мене,
Носећи нешто налик  болу,
Зазиданом у тврђавама,
Са ранама на бедемима,

Ранама које су вечне,
Ранама испуњеним крвљу самоће.

А можда то није бол,
Можда је то туга,
Или нешто налик  на тугу,
Али не, нема туге,
Јер не могу речи да сада сам тужан,
Јер сада немам ни бола ни туге,
Сада само цепају ми се груди,
У грчу неизвесности који не пролази,
Јер сада знам,
Сада када прекасно знам да понекад,
Понекад не можемо,
Плећима држати челично небо,
Небо које пада, које ће пасти,  
Не можемо задржати рукама облаке,
који ће прекрити сунце,
Не можемо везати,
Ветрове да не дувају,
Јер понекад, само понекад,

Све ће се срушити и нестати,
Попут људи који су нестајали,
Који су нестајали у ништавилу,
Које би понекад срели,
На улицама, на булеварима,
Којим су некада пролазили,
Некада док  било је сунца.

А онда помислим,
Шта то могу сада када сам сам,
И знам шта то могу,
То нико ми није рекао,
Нико то није написао,
Да бих  то негде прочитао,
То нисам ни сањао,
То је нешто у мени, моје,
Зачето самоћом некога лудила,
Лудила које се не јавља само,
Лудила које не морамо звати,
Лудила које само дође,
Онда када завлада тама.

Део други

Тама која прекрива сунце,
У свитањима, у свим свитањима
Тама која прекрива ноћи,
Ноћи у којима ћу чекати,
Да плочницима од киша мокрим,
Осветљених бледим одсјајем,
Сабласне светлости уличних лампи,
Јаве се кораци,
Кораци познати и драги,
Кораци који журе,
Журе у топлину и љубав која траје.

А сада када знам да се ти кораци,
Никада више неће јавити,
Никада више неће чути,
Сад’ губим мир,
Сада губим мир који сам имао,
И онда знам,
Да, онда знам како,
Како могу понекад само сањати,
Сањати о љубави која је прошла.

Која је прошла,
Када је она без поздрава отишла,
Без поздрава и речи,
Неке последње речи коју сам чекао,
Са усана које сам са жаром љубио,
Можда са превише жара,
Љубио и волео,
У неким прохујалим данима,
У неким касним вечерима,
На крају неке зиме,
Док се ново пролеће,
Својим мирисима полако ближило,
Носећи топлину коју смо дуго чекали.

Могу се и сећати,
Сећати пољупца, пољупца првог,
Чак и последњег,
А можда и онога,
Који није био последњи,
За кога нисам знао да је последњи,
А ипак он то је и био,

Јер био је брз, скривен и несигуран,
Можда попут оног првог,
Али другачији, можда болнији,
Али не лепши од онога првог,
Јер први остаје заувек у срцу,
А последњи памтим само тугом.

Могу је и волети,
Волети њу иако није крај мене,
Волети њу иако она мене не воли,
Њу која ме заборавља,
Волети њу,
Зато што сам је некада тихо,
Шаптао старе стихове,
Стихове који су говорили о љубави,
О љубави каквих није било.

И зато одекуда сећам се речи,
Речи које кажу,
Како понекад, само понекад,
Не можемо,

Плећима држати челично небо,
Небо које пада, које ће пасти,
Не можемо,
Задржати рукама ни облаке,
Који ће прекрити сунце,
Не можемо везати,
Ветове да не дувају,
Јер понекад, само понекад,
Све ће се срушити и нестати,
У белим маглама ноћи.


25.02.2006.

Део бола ране која ме буди,
Нек’ на трен падне ти на груди,
Нек’ на трен теби преко срца пређе,
Нек’ падне ти на лице,
Нек’ дира ти веђе,
Нек’ трен тај,
Тек кратко и најкраће ти траје,
Можда осетићеш део љубави,
Која једном се даје,
Те љубави моје,
Која болу за те се не предаје.






03.03.2006.

Бол траје, не престаје, не стаје,
Ах ево и последњи стих ти пишем,
Рука ми дрхти, као да не дишем,
Али знам да глас твој,
Ja једном ћу чути,
А тада нека и небо задрхти,
Нека падну све звезде,
Нека мир у срцу ми влада,
Јер ја знам да увек постоји,
Она последња нада,
Да можда само моја,
Бићеш ти некада.





10.03.2006.

Дaнас док кише лета падају,
Данас ни оне са мном,
Више се не надају,
Да ја ћу је љубити,
Јер знам да само ћу је губити,
Са даном и ноћи,
Оном тешком,
Што неће ми проћи.
И сада видим,
Да не вреди ми нада,
Да отишла је и туђа ми је сада.
Aли у маглама снова,
Жеља за њом вазда се јави,
Лик знан њен мени се појави,
Видим где око јој сјаји,
Али знак љубави,
Ни ту у сну сада,
За ме њоме више не влада.

02.08.2006.

До бола што у ноћи гуши,
До бола што тада моли се у души,
Што цепа и ломи,
Који увек и сада ме саломи,
До тога бола ја после снова дођем,
Тад не знам где сам,
И куда без ње да са јутром пођем.









04.08.2006.

Ноћас сањах ,
Њену руку како од моје бежи,
И сањах,
Поподневно Сунце које залази,
Сунце које нисам слушао,
Сунце које нисам разумео,
Да говори,
Да она одлази,
Полако, тихо, нечујно,
Да звук њених корака,
Стапа се са хиљадама других,
И да њу нећу више видети,
Ма колико то желео свакога јутра,
Јер она, она коју сам волео,
Она коју волим,
Она коју ћу волети,
Сада одлази ка сутону,
Овога пута заувек из мог живота,

06.08.2006.