2007

Нека бадњак за срећу гори,
И док кажеш Христос се роди,
Нека Божја рука простог раба води.









07.01.2007.

Зли шапати безименог зла,
У освитима дана и смирајима ноћи,
Говоре да реч њена,
Више до мене никада неће доћи.

И боли то што мени је рекла,
Што завет давни,
Најдража моја треном је порекла.

И док  гледам ветар што гране ломи,
Ја питам се,
Да ли  сви прошли дани,
Били би нам бољи,
Да љубав на трен ја јој не крадох,
А да своју никада ја јој не дадох  ?



11.02.2007.

Дуго од слова нисам правио речи,
Дуго од речи нисам слагао стих,
Страх неки ме прати,
Да тужан песми то дало би лик.

Не могу да дишем, ни уздах ме неће,
У грудима стоји и знам да пече,
Док лагано гаси се сунце,
И самотно пада ми вече.

Дрвореди још голи и мокри од киша,
Ко’ стубови храма тмине и зала,
Док улицом мокром корак ме води,
Ја питам,
Дал’ туга ова сада Теби је рада ?



11.02.2007.

Бацићу успомене у поноре сећања,
Нека падну као писмо у дубоку реку,
И нека од мене далеко их носе,
Ветрови и таме,
Сада када руке моје пусте су и саме.

И дођем до понора, а онда се вратим,
У трену из заборава се повратим,
И кажем себи,
Па нека и усне њене,
За мене заувек буду далеке и неме,
Ја памтићу оне уздахе снене,
И реч дату њену да воли,
И да волеће заувек само мене.





11.02.2007.

У звуку киша моји кораци се крију,
И док слушам ветар,
Што магле задње сада односи,
И данас животу дан ми покоси,
Док тонем у сећања,
Што тама сада ми доноси.

О како сада таме киша волим,
Да у њима ја сузе своје склоним,
Да кише са њима,
Низ лице моје са тугом теку,
Да са кишом оду у далеку реку,
Јер сузе ове тешке, јако сада пеку.






11.02.2007.

Можда ћу ноћас умрети,
И можда то неће она знати,
Можда исти њој проћи ће сати,
И можда због мене неће време стати.

А можда затрешће се горе,
Можда ће све обале прекрити море,
А можда и сунце негде ће се скрити,
Можда без мене њој ничега неће бити.







11.02.2007.

Варијација на Неруду, ваљда је давно читање ... родило ово


Данас бих  могао писати,
Неке лепе ,а тужне стихове,
Могао бих  писати:
'' Волео сам да гледам њен лик,
Иако никада не држах  је,
У  свом наручју.''
Могао бих  писати:
'' Мислим да ме је волела,
А мислим да сам је и ја волео,
Иако никада нисам је љубио,
Јер знам да за љубав,
Понекад нису потребни пољупци.''  
Данас бих  могао писати,
Неке лепе, а тужне стихове,
Могао бих  писати:
'' У  једном дану ја сам је љубио,
У  једном дану ја лежао сам до ње,

А сјај,
Који некад видех  у њеним очима,
Тај сјај сада гасне попут звезде,
Која умире негде горе у даљинама.''
Данас бих  могао писати,
Неке лепе, а тужне стихове,
Сада када знам да је немам,
Када знам,
Да нисам је могао сачувати,
Као ни овај кишни дан,
Као ни овај кишни дан који одлази,
А како се мирити са тим да је нема,
Када погледом још је тражим,
Када желим да је ту,
И да све буде бар као некада,
А ње сада нема,
Данас бих  могао писати,
Неке лепе, а тужне стихове,
Могао бих  писатти:
'' Не нисам је волео,
Никада је нисам волео,

А толико сам је волео,
А она то није ни знала,
Сада дајем је другоме,
Њени пољупци биће његови,
Њено тело, њене очи и руке,
Биће само његове.''
Могао бих  писати:
'' Више је не волим,
Никада је више нећу волети,
А толико ћу је волети,
Волети као и пре,
Због сјаја њених  очију,
Сјаја који припадаће само мени,
Само мени заувек,
Јер никога никада тако није гледала.''
Кратак  је овај дан,
У коме је нисам држао у наручју,
Кратак  као и љубав,
Коју она носила је у срцу за мене,
А заборав, заборав трајаће дуго.


Али морам се помирити,
Да сам је изгубио,
И да ово није последња бол,
Већ једна у низу,
Заробљена  у неке лепе,
А тужне стихове.
И стварно, стварно данас,
Данас ћу написати,
Неке лепе, а тужне стихове,
Који можда њој неће рећи ништа,
А можда њој рећи ће све.


13.02.2007.

Лутао сам неким старим улицама,
Улицама које сам заборавио,
Улицама које вратиле су ми сећања,
Сећања на време прошло,
Када био је један младић,
Када била је једна девојка,
Када они су се волели некада давно.

Вратиле су ми сећања на вече,
Када први пут ти си ме пољубила,
Некако лагано,
Као да пољупца није ни било.

Вратиле су ми сећања на вечери,
У којима сам те љубио,
У првим сенкама ноћи,
У којима смо се скривали,
Од људи који су пролазили.

Вратиле су ми сећања на вечери,
У којима сам на неком старом стубу,
Ту близу твоје куће,
После сваке кише писао три слова,
Три слова и шта она значе,
Само ти си знала.

А онда, онда сам пребројао године,
И видео,
Колико их  је поред нас прошло,
Од времена када био је један младић,
Од времена када била је једна девојка,
Од времена када они су се волели,
Некада давно.






18.02.2007.

Понекад помислим да сам те изгубио,
У ходницима сећања,
У ходницима прошлих времена,
У лутањима између снова,
У лутањима између сна и јаве.








18.02.2007.

Постоје снови у којима је љубим,
У којима тама нас спаја,
У којима не бројим сате,
Пустог ми очаја.

Постоје снови у којима она одлази,
Одлази да ми се не врати више,
И тада, срце моје куца,
Све тише и тише, док дан нови,
Из мртве мисли, траг сна брише.






20.02.2007.

Треба ми нова ноћ,
И тек мало туге и сете,
Да сви снови ка њој ми полете,
Да на њен јастук они ми слете,
Да њу на трен само ми дају,
Јер сада први зраци сунца,
Већ на лице ми падају.








20.02.2007.

Ноћас је Смрт, на јастуку моме,
Мирним сном спавала,
Јер мирис ноћи и њу ми савлада,
А онда,
Пре но што по коси,
Дирну је светло новога дана,
Рекох јој:
“ Ти нестаћеш са мога узглавља,
са последњом сенком,
коју ово јутро ће брисати.”
И рекох  јој:
“А ноћ када са сенкама нова нам дође,
ти вратићеш се мени,
док  минути буду правили сате,
сате који ће нас водити ка јутру,
и тако данима, и тако недељама,
тако месецима који постаће године,
док  не дође наш дан, наш сат,
а можда и ноћ, у којој ћемо отићи,
ти и ја, једном, једном заувек,
негде далеко.”
И хтедох   још нешто је рећи,
Али јутро, већ улазило је у моју собу,
Односећи је у светлу.












22.02.2007.

Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.
А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи,
Али ако у сну, ти мене не нађеш,
Тада срце своје,
Ти заувек затвори за ме,
И не чекај да прође ноћ,
И не дели сама таме.


22.02.2007.

Сада када је јутро, када има светла,
И нема више тишине и таме,
Моје усне, моје руке,
Остају опет без ње и саме.

А када нова ноћ дође,
Када окује ме тишина и тама,
Ја шапатом се питам:
“Где ми је, да ли је далеко,
И да ли ми је сама ?”






28.02.2007.

Kraj мртвoг баченог цвета,
На земљи под твојим стопалом,
Лежи моје прегажено срце.






18.04.2007.

Понека успомена,
Понека заборављена суза,
Мало хартије, оловка,
Помало беса и немоћи у души.

То је живот, и он ту је,
Добар или лош, и наш и туђ,
Али живот, који пролази,
Док ми тужно гледамо како одмиче,
За углом последњих сусрета.

Тешко је, знам,
Али морамо издражати,
Можда нас неко ставља на пробу,
А можда и не,
Али то никада нећемо сазнати.


17.07.2007

Поноћ и последњи сат.

До мене,
Њене мирне очи,
Заробљене,
У златном кавезу маштања.

Сенка мртвог месеца,
Пада крај мога лица,
Бледог од сна јаве.

И мисао далека плови, жива,
Као и све,
Све што остаје иза нас.



20.07.2007.

Не, нећу се предати,
Јер бојим се,
Да изгубићу је у трену који ће доћи.

Па шта,
Ако она не сања ме више,
Као некада баш сваке ноћи !

Ја знам да и она зна,
Да љубав та у њој,
Неће попут смираја побећи,
И заувек без труна бола за њу проћи.




20.07.2007.

Негде на небу,
Гасе се плава небеска светла,
И тад’ док румен јутра доноси дан,
Уз далека небеска светла,
Гаси се још један бесани сан.

Љубио сам је, о како љубио сам је,
Сред свих прошлих ноћи и дана,
Кад’ била је моја,
Кад’ љубав ми беше,
И не би ми сама.

А онда, на једном,
Ње крај мене не би ми више,
A бол страшна што кида и брише,
Тужан, најтужнији стих,
Тад’ за ме поче да пише.


И сад’ док негде на небу,
Пале се плава небеска светла,
И сад’ док румен вечери односи дан,
Уз далека небеска светла,
Почиње још један бесани сан.





23.07.2007.

Сакривена у моме сећању,
Сакривене од људи твоје очи и усне
Твој осмех и немирне руке.

Сакривена за дане самоће,
Сакривам те да бих те волео,
У данима моје туге и твојих лутања.

Сакривена да бих те љубио,
Сакривам те да бих живео,
И говорио о љубави.






29.07.2007.

Како постати песник ?
Поука онима који то не знају да јесу:

Узети чист лист папира,
Ставити га испред себе,
Затворити очи,
Слушати звукове око себе,
Онда отворити очи,
Речи ће саме кренути,
Јер док су очи биле затворене,
Тоје срце ти је послало поруку шта да кажеш,
Сада то напиши на папир,
Немој се бојати грешака,
Слободно шарај,
И она је ту пред тобом,
чиста из душе за тебе и нас.
Лако је зар не ?

10.08.2007.

Сумраци и свитања,
И речи које спавају на мојим уснама,
У тами, у ноћи,
У светлости која долази,
Можда последњи пут.


Ветрови,
Они ће их носити,
Они ће их однети, далеко, далеко,
Са мојих уснулих усана,
И спустити на твоја узглавља снова.


Ево их,
Стижу синови северних звезда,
Јате се уз хук око мене,
Чекају да прође трен,
Трен несвршеног времена.


Тамо, тамо негде далеко,
Знам да и она сања,
Сања прикривене стрепње,
Које је воде кроз снове,
Кроз снове, некуда далеко од јаве.


Лако је живети,
Лако са успоменама,
Лако са сатима,
Који огрнути велом прошлости,
Пролазе ту крај нас.


А сада, сада треба ићи,
Можда побећи,
Од онога што везује успомене,
Некуда далеко, далеко,
Ка крају времена.



На рукама остављамо делове,
Расутих бисера сећања,
Остављамо их у ходницима времена,
Узидане, да нас чекају,
Да се једном вратимо, њима.


И почињу, нови сумраци и свитања,
И трају, не беже, остају ту,
Као врата паклених двери,
Да вуку нас у сан и снове,
Лепих неостварених жеља.








12/13.08.20007.

Данас када ноћ у снове је однесе,
Да ли њене усне мене се сете,
Да ли пољубац тражи,
О судбо то сада ми кажи ?

А тече време сред ноћи и таме,
И туге због ње јаве се саме,
Да кажу да никада нисам је љубио,
И да њу ја за навек сам изгубио.

Ноћи, ти плавети тамна,
Реци ми сад, дал’ она спава,
Дал’ жар пламти и сада,
Ил’ дубоки мир у њеном срцу влада ?

И траје ноћ, са тамом тешком,
Што сада крај зида као сена лута,
На груди ми падне,
У тишини до мене долута.

Ех да ту је, сред ноћи и таме,
Да груди ми веже, јер оне су саме,
Усана њених нема,
Сан први, о љубави причу ми спрема.

Лето из руку ми бежи,
И још једна звезда са неба пада,
У тишини остаје још нада,
Да љубићу је једном ,ил никада.

А дан дође, тај лопов стари,
Онај што за снове не мари,
И однесе дах плавети зора,
И однесе сан до небеских гора.








13.08.2007.

Гледао сам очи, боје младих кестена,
Уснама додирнуо твој врат,
Уздрхтала си, попут листа на ветру,
Пронашао сам твоје усне,
И додирнуо их својим уснама.
Љубио сам те,
Дували су ветрови,
Хладни ветрови севера,
А ти у моме наручју,
Нежна као пахуља коју сам ухватио,
И дочекао на длан,
Док је бежала из облака.
Причала си неке слатке глупости,
Неке нежне речи,
Чекајући ме,
Да се вратим из маштања,
Да бих те поново љубио.


13.08.2007.

Како сачувати љубав ?
У машти, у мислима, сновима ? Песмама ?
Oна је ту око нас,
Заустављена у времену,
У заборављеном трену који пролази.








13.08.2007.

Ласте одлазе,
Одводе своја млада чеда,
Неким далеким путевима,
Остављају своја гњезда,
Којима можда неће се вратити,
Неких будућих пролећа.

Ех срећо,
Требала бих да будем љут на тебе,
Да те не волим, да те презирем,
А опет, понекад ти ту си до мене,
Корачамо заједно пустим улицама,
Док самоће греје сјај ноћних звезда.

Пало је лишће, оно прво,
Као некада, као увек у ово време,
Пада по мојој коси,
Утишава звук мојих корака,
Скрива их од времена,
И умире под њима.

А ти срећо, ти си ту,
Овенчана велом љубави,
Љубави која ме чека,
На неким обалама,
Које дремају без таласа,
Који још их не буде.














14.08.2007.

Младост, судбина,
Нешто што тако зовемо,
Нешто што тако осећамо,
Да је ту у нама, око нас,
Нешто што желимо да сачувамо,
Задржимо да не бежи,
Да остане, ту, заувек.
Али не остаје, одлази,
Тоне са нашим погледима,
Утапају се у море и таласе,
Та стара једра.
Живот пролази,
Да није тако о чему би писали ?
Деца не пишу песме,
Јер немају о чему,
Њихови животи почињу, наши трају,
И иду, са батом наших корака,
Некуда далеко.


15/16.08.20007.

Сумраци и свитања,
И речи које спавају на уснама,
У тами, у ноћи,
У светлости која долази,
Можда последњи пут.

Ветрови,
Они ће их носити,
Они ће их однети, далеко, далеко,
Са уснулих усана,
И спустити на твоја узглавља снова.

Ево их,
Стижу синови северних звезда,
Јате се уз хук,
Чекају да прође трен,
Трен несвршеног времена.

Тамо, тамо негде далеко,
Знам да постоје сумраци и свитања,
Сањају прикривене стрепње,
Које је воде кроз снове,
Кроз снове, некуда далеко од јаве.

Лако је живети,
Лако са успоменама,
Лако са сатима,
Који огрнути велом прошлости,
Пролазе ту крај нас.

А сада, сада трба ићи,
Можда побећи,
Од онога што везује успомене,
Некуда далеко, далеко,
Ка крају времена.

На рукама остављамо делове,
Расутих бисера сећања,
Остављамо их у ходницима времена,
Узидане, да нас чекају,
Да се једном вратимо, њима.

И почињу, нови сумраци и свитања,
И трају, не беже, остају ту,
Као врата паклених двери,
Да вуку нас у сан и снове,
Лепих неостварених жеља.





15/16.08.20007.

Сачувај моје име,
Негде на полицама,
Усамљених стихова и прича,
Уз шапат немих стихова заборава,
Покрај понеке започете приче,
Без почетка и краја.

А сада пођи,иди,
Зове те даљина твоје чежње,
Утопљена у руменилу твојих образа,
Осмеха и руку,
Који ће припасти другоме,
У кратком трену векова.

Можда једном,
Када велико сунце љубави,
Буде умирало, ти сетићеш се,
Шапата немих стихова заборава,
И понеке започете приче,
Без почетка и краја.

Тада сред успомена које долазе,
Потражи моје име,
Моје речи и твоја сећања,
Која чекају, прекривени тамом,
Негде на полицама,
Усамљених стихова и прича, заувек.

И врати се,
Јер ја будим све зоре твога повратка,
И онда говорим и онда вичем,
По ко зна који пут, по хиљадити пут:
“ Не, не ја не морам те љубити,
Да бих те волео ! ”







26.08.2007.

Ћути мртви сан убијеног јутра,
Ћути, а толико тога жели ти рећи,
Казати, говорити, а сада нем стоји,
Осетим твоје усне,
И гледам срму која за тобом остаје.

Нема те, однесена си ветром туге,
Ветром који још шапће твоје име.

Минути, сати,
Године које вуку успомене,
По плочницима таме,
У мртвоме граду,
По коме наше сене више не лутају.

Заточен у својој кули,
У тамници успомене, мртав ходам,
Чекам те тамничару мог шапата,
Чекам те, дођи, отвори та тешка врата,
Од небеске свиле, сребра и жада,
И реци,  желим да чујем тада:
” Тебе последњи витеже,
Ја волим и желим те сада !”





29/30.08.2007

Отишла си некуда далеко,
Далеко од мене и мојих погледа,
Мојих маштања и жеља,
А овде, још рађају се јутра,
И исто сунце опет умире,
Сваке тужне вечери без тебе.

Испратићу га погледом,
Као што испратио сам и дан,
У коме си отишла,
Дан у коме нисам заплакао,
Јер велики дечаци то не раде,
Дан у коме нисам говорио твоје име,
Јер стегао сам срце,
Дан у коме је неми шапат,
Носио звук тек прикривеног бола.

Нисам говорио волим те.
Никада то нисам рекао,
А зашто рећи ?

Зар поглед није довољан,
Додир у неки касни сат,
Стих са словима твога имена ?

Ускоро ће прве звезде трепнути,
Ја тражићу звезду луталицу,
Звезду коју назвах по теби,
Звезду са сјајем твога ока,
Звезду коју погледом милујем,
У овој ноћи уместо тебе.

Можда се нећеш вратити,
Можда нећеш ме памтити,
Можда остаћеш у туђем загрљају,
На туђем рамену,
Туђој ноћи и времену.

А можда, можда дођеш,
Можда дође крај твом лутању,


Можда рећи ћеш,
“ Вратила сам се љубави,
Овај пут теби, заувек.”





31/01.09.2007.

Стрепња у кратком трептају сна,
У мојим очима,
Крај мојих  руку,
До мене, тиха, корача, одлази,
Некуда далеко, давно после сутона.

А ја, осврћем се, и слушам,
Тишину без гласа
Прохујалу крај мојих  усана,
Док  крадем њену последњу сену,
Сену која нестаје у неки рани сат.

Ноћ и мртви саг  јесени,
Украдени кораци,
На смрзнутој земљи,
У пустим улицама,
Под светлом које убија таму.

Дан и трен новога јутра,
Трен новога сна,
Недосањаног, без ње,
У самотној постељи,
Заосталих  сумрака.

Расута на белом узглављу,
Њена црна коса,
У миру њених  усана,
И осмехом склопљене очи,
У уздаху  уморних  груди.

И одлазим, пусте улице зову,
Ветар брише мој траг,
Са уснама реч, бесана бежи,
Шапатом тек име јој кажем,
И молитву ову, ја говорим њој.



24/30.11.2007.

Једном,
Када те будем држао у наручју,
Можда једном,
Када велико црвено сунце,
Буде умирало,
Једном,
Када твоја коса буде мирисала,
На последње расцветале липе,
Ту на мојим грудима,
Тада ћу ти причати,
О једном давном лету,
О реци која је остављала обалу,
И одлазила ка далеком мору.

Причаћу ти,
О једној босоногој девојци,
Која постајала је жена,
О девојци којој је сунце миловало лице,
О девојци којој је сунце љубило врат.

Тада ћу ти говорити,
Како сам те волео,
Како звао сам те анђелом,
Говорићу ти,
Како сам те сањао,
Чезнуо за додиром твојих усана,
У јутрима када сам те остављао.

Тада ћу ти шаптати,
Како је болело,
Како је болео дан,
Када ниси била до мене.

Шаптаћу ти,
Како и колико те волим,
Једном,
Када те будем држао у наручју,
Када велико црвено сунце,
Буде умирало,
Када твоја коса буде мирисала,
На последње расцветале липе,

Ту на мојим грудима,
На прагу ноћи.





4/5.12.2007

Ноћас,
Ноћас док су пусте улице ћутале,
Ја чекао сам, чекао сам,
Звук твојих корака,
Боју твојих очију,
И траг твојих усана.

Око мене лебдела је тишина,
Проткана нитима таме,
Кишом која је миловала стабла,
Огледајући се на пустим плочницима.

Ћутао је и ветар,
Остављен у забораву звука тишине,
На црвеном небу ноћи.

Покривен сенком,
Сенком у којој некада сам те чекао.

Стајао сам гледајући,
Мокре дрвореде времена,
Пробуђених успоменама.

А онда ,
Угасила се празнина времена,
Трен и жеља недосањаног сна,
Будећи јутро новога дана,
Будећи јутро, твојим именом,
Будећи слутњу чекања,
Будећи слутњу надања.



10.12.2007.

Уздах из твојих груди,
Дах страсти око нас,
У топлој постељи,
Обавијени тамом, лежимо.


Твоје усне, мирне,
Са укусом опорог црвеног вина,
Љубим те,
Љубим те врелим уснама,
Са новим жаром страсти,
Неугаслим, јачим,
Недовршена реч остаје нема,
На твојим уснама.


Додирују се тела,
Врела пожуда уливена у њих,
Ту на твојој усни, на твоме врату,

Остају пољупци, врели, лагани,
Дрхте ти груди,
Бисерне, чврсте.

Додирујем твоја немирна бедра,
Постајемо једно,
И траје трен,
Пловим твојим телом,
Испуњен тобом.

Тржим твоје уздахе,
Нове, јаче,
На мени, твоје руке, стежу ме,
Прстима кидаш моју кожу,
Пролазиш преко мога тела,
Слушам олују пригушеног крика,
Стајеш, пролази трен времена,
Дубоки тихи јецај, у загрљају.

Лежеш на моје груди,
Огрнута росом наших тела,
У тами на столу,
Просуто вино на белом стоњаку,
Последњи пламен свеће умире,
Са сунцем које нас не буди.





16.12.2007.