LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC

Ići dole 
AutorPoruka
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime8/7/2009, 7:54 pm

Рођен у Врању, у сиромашној занатлијској
породици. Његов дјед по оцу, Илија, дошао
је још као дјечак у Врање и ту изучио обућарски занат. Чим је постао
калфа оженио се старијом женом Златом,
сестром богатог и угледног трговца. Злата је била уклете судбине.


Послије удаје муж јој убрзо умире и остаје са
јединим сином Стојаном. Због дјетета се удаје други пут, али и тај муж јој
убрзо умире. Није се више хтјела удавати
и направила је кућу у Доњој махали. У тој кући, која још постоји, родио се 31.
марта 1876. године Бора Станковић.


Отац
му је био обућар, као и дјед. Оженио се дјевојком Васком.


Бора
је имао млађег брата Тимотија, али је умро од годину дана. И родитељи су му
били кратог вијека, а отац је умро 1881., а мајка 1883. О њему је наставила да
се брине бака Злата, коју је описао у
приповјеткама ("Тетка Злата", "Увела ружа", "Наш божић").


Са
смрћу родитеља у кућу бабе Злате се уселила сиротиња која га је пратила цијелу
младост. Зарађивао је давајући часове у богатим кућама. Поред материјлног недаћа,
дошле су и друге, љубавне недаће.


Његова
једина љубав је била Паса, дјевојка из његовог комшилука. Са њом је заједно
одрастао. Паса је била чувена дјевојка, лијепа,
богата, још и јединица. Станковић је желио
да се ожени њоме и стално маштао о заједничком животу. Али Паса "богата
јединица у мајке и лијепа, па не само што хоће да је више од свих својих
другарица него и од самог њега".
одбацила је његову љубав и удала се за другога. Он је никада није заборавио.
Станковићева животна максима је
"оно што је срце тражило, никада ниси имао". Његова несрећна љубав
постала је лајт-мотив читавог његовог стваралаштва.


Основну
школу и 3. разред гимназије завршио је у Врању, а 4. у Нишу. Послије матуре уписује право у Београду. Ради као службеник
све до смрти 1927.


Он
је вјерно насликао лице и наличје патријархалног живота.


Станковићеве
личности нису у сукобу само са породицом, већ и са самим собом.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime8/7/2009, 7:58 pm

Одавно су људи схватили да не постоји апсолутна
љепота и савршенство. Али, да ли су изузеци ипак могући? Једaн примјер љепоте и савршенства је свакако Софка,
трагични лик Станковићевог романа
"Нечиста крв". Зла крв коју је Софка наслиједила од предака послужила
је писцу, да објасни моралне поступке и постепену деградацију Софке. Бијаше лијепа, као богиња и сви су
мислили да ће као таква наћи и доброг, мужа.


Међутим, то се не догоди. Отац, пијанац, коцкар и
пропалица је уда за газда-Марковог сина. У Софки тече врела крв, а срце немирно
туче.


Пуна је животних сокова, снаге и младости.-
Газда-Марков син није у стању да Софку
задовољи и испуни јој живот
срећом и благостањем. Између њих се осјећа јака физичка привлачност, неки набој
који их неодољиво вуче у загрљај. Газда- Марку нису допустили да ужива у
Софкиној љепоти, то га вријеђа. Вријеђа, прије свега његову мушку сујету и
егоистичност. Застаје пред њеним вратима и бори се, у њему су двије ватре,
ватре разума и ватре страсти. Жели да
зубима покида сва врата и препреке, како би дошао до Софке. Незадовољан животом
и окружењем у којем се налази, није у стању да пронађе излаз.


Софка се удала из љубави, али из љубaви према оцу, јединој и правој љубави у њеном животу.
У одређеним тренуцима, у њој почиње да кола врела крв и дух јој се узнемири. То
се јавља "зла крв" из прошлости. Тада она чини морално незамисливе и
неприхватљиве ствари. Oсјећа одвратност према самој себи.
Она није таква, само се крви одупријети не може. Коријени су за сваког човјека
најважнији. Наслијеђени талог предака се јавља у кризним ситуацијама. Они обликују нашу личност и дају нам усмјерење у
животу. Софка је жена која има изражену
страствену црту. Само нико није био у стању да разумије ту младу жену и да јој
помогне у борби против злих предака, који се јављају стално и не пуштају је на
миру. Желе још једну жртву узавреле крви. Само колико ће их бити?
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime8/7/2009, 8:04 pm

На крају романа
Софка је пред огњиштем, шара по пепелу
жарачем.


Око ње нигдје никога, све је пусто. Остала је сама,
како јој је било суђено. Њена трагедија је утолико већа што нема никога, ко би је утјешио. Софка је остарила, а није
схватила, какав је она у ствари човјек и која је суштина живота.


Зашто је живјела толико година, да би на крају
схватила да је морално деградирана као и њени преци. Њена грешка је у томе што
се превише одала силама страсти и оном чулном, тјелесном. Тјелесно је само
варка, која нас обмањује из дана у дан.


Оно што видимо је само пука случајност и игра живота.
Ако се у животу предамо само оном тјелесном, одали смо се великом пороку.
Запали смо у зачарани круг и више нисмо у стању да саслушамо своје унутрашње
ја.


Оно је постало мало и безначално у односу на страст и
чулно.


Чула су та која нас обмањују. Зато сваког човјека
треба упознати и тек онда просудити о његовим моралним цртама.


Да ли је Софка заиста заслужила такву судбину?


Шта би се догодило да је оцу рекла не прије него што
се удала?


Да ли би то не промјенило њен живот или би још више
морално деградирало? Софка је самим својим рађањем заслужила такву судбину.
Њени преци су јој даровали врелу крв и немирну природу.


То је њен крст који носи кроз живот.


Поступила је како је најбоље могла. Tу судбину је заслужила као члан породице, али не као
јдинка. Било каква да је исход њена судбина би била кобна.







Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime8/7/2009, 8:50 pm




Из критика

Кулминација и синтеза Станковићевог књижевног дјела
свакако је роман "Нечиста
крв". Широка је то слика Врања из пишчевог доба и оног
некадашњег, старовременског, и онога које тек нстаје на рубовима града,
историја једне чорбаџијске, хаџијске породице и интимна драма њених последњих
чланова, али и поетска евокација оног Станковићевог недосањаног сна и срећи, унутрашње бујности, која тиња
из капџика, али кад букне, сажиже
пожаром.

Главно лице, Софка, последњи је изданак своје
породице, чудесно лијепа касна ружа на сасушеној стабљици, која више
коријењем не упија животворне сокове из тла. Тих је сокова нестало у новим
друштвеним и економским приликама у којима се нашло Врање након ослобођења.
Богатство и углед стекли су Софкини преци трговањем по големом турском
царству. Нестла су њихова велика имања, трговачки путеви су пресјечени, а
Софкин отац у паници пред сиромаштвом и , још више, пред срамотом због пада, бјежи у Турску и оставља жену да
чува бар вањски сјај и традиционални углед куће. Чува и његује ефенди-Митина
жена Тодора и посљедњу породичну вриједност-своју Софку.

Умјетно одржавано стање, привид некадашњег угледа
не може дуго опстати. Пред дилемом: потпуна пропаст и крајње понижење
иликрвна жртва, ампутација највриједнијег члана породице-ефенди Мита се
одлучује на ово друго. И жртва је Софка, њена младост, њена набујала али
неоживљена женскост, њени снови о срећи и љубави, читаво њено физичко и
психичко биће. Чувана под стакленим звоном мајчине бриге и његе, мажена од
родбине, пажљиво одвајана од сваког могућег вањског неугодног додира, Софка
се одједном нашла суочена са суровом стварношћу, у ситуацији да буде
протагонист страховите трагедије и носилац софокловске трагичне кривње.
Nazad na vrh Ići dole
besherat

besherat

Ženski
Broj poruka : 4371
Datum upisa : 18.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime8/7/2009, 8:59 pm


Жртва се у први мах не прима пасивно, јер је несхватљива, превише изненада,
наизглед неразумна и надасве окрутна. Али кад у једној од најдраматичнијих сцена
Софка сагледа сву унутрашњу трулост своје
породице и њене неприкосновене главе, ефенди-Мите, настаје њеног отпора, али
заједно с њим за неко вријеме и свега што је у њој било људско, женско, животно.
Она ће да
прихватити очев наговор да се уда за
недорасла дјечака, сина богатог скоројевића, дојучерашњег сељака, без имена и
угледа. Интимне кризе, драме, уништавање и самоуништавање духа и тијела
Станковићевих јунака, у којима кола "нечиста крв", одвијају се у једном
амбијенту који њих одређује, али и који је њима одређен. Станковићев је тај
амбијент тако мајсторски насликао, тако га оживотворио да и он постаје и трајно
остаје снажан доживљај читаоца.
Ефенди-Митина чорбаџијска кућа, којој Тодора неуморно одржава стари
сјај, и грубо,
на брзину грађено Марково станиште на рубу града два су
антипада ондашњег Врања, као и њихови власници. Та два свијета сликана су у оним
дугим описима славља, па и оног свадбеног уједној и у другој кући. Одјећа и
обућа а Станковићевим јунацима, као вањски знак њховог ентитета, приказани су до
најситнијих детаља. Станковићево познавање тог амбијента резултирало је
необичном, у нашим литературама ријетко досегнутом прецизношћу описа. За одјевне
предмете својих јунака употријебио је двадесет четири различита израза:
антерија, бошча, чајка, ћемер, ђизија, шалваре, итд.


Језик Боре Станковића
је богат и детаљан. У најдрамастичнијим сценама израз му је прагнантан,
алузиван, модеран. Реченица је тада крајње једноставна, понекад крња, али
набијена унутрашњом емоционалношћу. Дијалог у роману је шкрт.


Композиција "Нечисте
крви" постављена је као у роману-хроници. Међутим, излагање историје једне
породице не тече сасвим праволинијски. Враћа се Станковић у прошлост кад тражи и
налази Софкино коријење, мотивацију ликова и њихових поступака идаје понекад у
опширним епизодама,које заустављају ток нарације. И
композиција је, једнако као и језик, израз Станковићевог стваралачког
темперамента,а то значи особна и изворна.

Бранко
Брајеновић
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:20 pm

Nečista krv







I



Više se znalo i pričalo o njenim čukundedama i pramdedama, nego o njima
samim: o ocu joj, materi, pa čak i o njoj - Sofki.



Njihova je kuća bila stara. Izgleda, da otkada je varoš počela
postojati, da je i ta njihova kuća već tada bila tu. Cela rodbina iz nje
je proizišla. Oduvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle
službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge
kuće, takođe stare i čuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju
svoje groblje. Grobovi su od mramora a jednako, i danju i noću, sa
zapaljenim kandilima.



Ne zna se koji je od predaka baš samu kuću podigao, ali se znalo da su
odvajkada bili tako bogati. I tek za hadži-Trifuna, od koga se oni
počeli i hadžijama zvati, znalo se da je on prvi imao smelosti da, posle
svoga hadžiluka, sve to bogatstvo, koje je dotada ležalo skriveno i
nagomilano po podrumima, ambarima i štalama, iznese, rasporedi i
uzdigne, da bi mogao "svet da gleda". Sazidao je kapiju na svod i jaku
kao grad. Gornji sprat kuće podigao, okrečio ga i išarao rezbarijama.
Sobe je raskošno iskitio najskupocenijim ćilimima, i starim i skupim
slikama iz Peći, Svete Gore i Rila; po rafovima poređao srebrne sahane i
zlatne zarfove. Dole, do kapije, utvrdio binjektaš od mramora, sa koga
je uzjahivao na svoje čuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i
zimi, ogrnut bio ćurkom, sa silavom, pištoljima i jataganima i u teškim
jakim čizmama do kolena. Otada Turčin, zaptija, nije smeo pored kuće
proći, još manje da zastane. Cele noći ispred kapije morao je da gori
fenjer i po tri i četiri noćna stražara da dremaju, jer je on, taj
Sofkin pramded, hadži-Trifun, trgujući po najvećim gradovima i mešajući
se sa najviđenijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva, a najviše zbog
svoga bogatstva, ne samo zaptije, kajmakame, nego i same paše da menja i
u "surgun" da šalje. Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu školu i
crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podići, opraviti; ili, još
gore i opasnije, ako bi trebalo kakvoga krvnika, nasilnika smeniti,
znalo se da se za to mora k njemu doći. I tada bi se gore, u onoj
nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede
dogovarajući se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako
on hoće i nađe za dobro. On bi to brzo izvršavao. Mitom, čime se najviše
i uspevalo, a ako ni to ne, onda čak i kuršumom, i to od čoveka tuđe
vere, kakvog Arnautina, kačaka. Ali zato je onda moralo zlatno kandilo
njihove kuće pred raspećem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do
vladičinog, samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da uđe i
odstoji službu. Sirotinji i ljudima po zatvorima, za vreme Uskrsa,
Božića ili slave, tri dana moralo se slati jelo i piće.



Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kuću nego i za celu porodicu.
Čivčijama, slugama sa čivluka iz Rataja i vodeničarima sa vodenica u
Sobini, on je bio sve i sva. Čak je neke, pričalo se, i ubijao. Za sve
vreme dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a obično bi se celog
leta tamo bavio - on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se
zastrašivalo. Osobito udovice, čiji sinovi tek što nastali, pa mesto da
preduzmu i počnu voditi brigu o kući, da zamene oca, domaćina, a oni
počeli trošiti i rasipati - osobito su one te svoje sinove jednako
njime, "batom svojim", kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i
pretile im:



- Hajde, hajde, znaš ti, doći će on. Juče sam bila tamo i rekoše mi: tek
što se nije vratio s puta. I neću ja više da drhtim i da strepim pred
njim zbog tebe; neću više da lažem i da te krijem. Neću i ne mogu, kad
odem do njega, a on da se na mene iskolačuje: "Šta ti, mori, kriješ
onoga tvoga?... Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i
koliko troši. Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti! Ni ti ni on niti iko od
vas na oči da mi ne izađete." I, eto, zato neću i ne mogu da te krijem,
da posle on mene tako grdi. I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! -
završavale su.



I to je pomagalo, zastrašivalo, jer znalo se šta čeka toga. I zaista,
čim bi on došao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: žene, tetke,
strine. Muževi kao da nisu smeli prvog dana preda nj, a znali su da će
on, šta bi za njih imao, preko tih njihovih žena poručiti im i narediti.



Svaka bi odlazila gore, na gornji sprat, i na onaj doksat, gde bi on
obično sedeo. Ponizno, sa strahom, ne smejući od veličine - jer takav im
je veliki i strašan izgledao - ni da ga pogledaju, pozdravljale bi ga:



- Dođe li, bato?



- Dođoh! - Kratko, sa dosadom, čulo bi se kako on odgovara.



A već kada bi koju naročito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi
premirala. Znalo se da on nikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo
dobro. Sigurno muž njen nešto skrivio. Ili novac što je uzajmio od njega
za radnju nije vratio; ili nije ga ni uložio u radnju, već ga slagao i
za nešto drugo potrošio. Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i
najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljena, jer je
svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku ma čime obradovao.



Mnogo nije govorio nikada. Ali što bi rekao to je bilo rečeno. I tada se
pamtile i upotrebljavale njegove reči i izreke. "Eh, tako je to i to,
što rekao pokojni hadži-Trifun". I kada ne bi bio na putu, on bi jednako
sedeo kod kuće: leti gore na doksatu - a zimi dole, u onoj velikoj
širokoj sobi. Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao.



Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa
sinom, jedincem, nikako nije mogao da izađe na kraj. Kćeri je već udao i
udomio, kako je on hteo. Ali sa sinom koji mu se rodio dockan, kada je
on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će imati dece a
još manje sina, naslednika - on je dakle bio poslednje dete, "istrišče" -
kada je ovaj odrastao, nikako sa njime nije mogao da se slaže. On, sin,
kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? -
mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više mogao ići po
trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled
kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga koji
je na to sina protiv njega potpomagao, jačao. Sigurno je to bila ona,
mati, jer zna on, da, dok nije sina rodila, ona se živa nije čula.
Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne
izvrši što bi joj naredio, ali osećao je on kako je ipak ona nekako
drukčija. Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah,
trepet od njega, manula ga i ostavila da i dalje naređuje, zapoveda i
grdi sluge i čivčije, a ona se sva okrenula sinu i jednako samo njega
pazi. Sa sinom je izlazila i išla po rodbini, kod kćeri, i onda, svi
skupa, išli bi po čivlucima, slavama, saborima i po ostaloj rodbini. I
sve, i sestre i mati, utrkivale se koja će što više da mu ugodi. Što god
bi uradio, za njih je bilo sveto. Nisu mogle zamisliti da bi on mogao,
ili što bi i učinio, da je to nešto ružno i nevaljalo. A starac, više
ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega,
biva sve više nežan nego što treba, jednako se na sina durio. Nije mogao
da ga gleda, kako je govorio. A da i njega kao i druge bije, nije
mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao; čak,
kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da siđe, da ga vidi, ali
ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i čivčije, digne ruku - to nije
mogao.



A još kada je sin počeo jednako samo sa Turcima i begovima da se druži, s
njima da pije, pa čak i u njihove hareme da odlazi i sa njihovim
devojkama i bulama da ašikuje, starac se počeo obezumljivati.



- Ako mu je do toga - besneo je - zna i za to hadži- -Trifun. I on je
nekada bio mlad. Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike. A
što u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, pošto po četiri njih samo
jednog muža imaju, to im je vrela i meka krv. Piju one čoveka! I zato -
objašnjavao je starac - i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak;
više žensko nego muško. I zato on ne može ni da ga gleda, niti će ga
pogledati!



A kada bi, i posle tolikih grdnja i psovki, čuo kako je opet sa nekim
begovima negde načinio kakav lom i čudo, i u zoru kući došao - on tada
ne bi zvao njega, sina, već nju, mater.



- Ču li za onoga?



Ona, mada je čula za to, ipak bi se činila nevešta.



- Šta?



- Kako šta? - planuo bi starac i već bi počeo izuvati cipele kojima će
je gađati - kako ništa nisi čula? Gde si? Živiš li? Kako ništa? Zar ja,
što ne silazim dole, pa misliš ništa i ne čujem i ne vidim? Koje doba
beše jutros kada on dođe? A?



- Ama koje doba? - iščuđavala bi se ona uporno. - Dete rano dođe, leže, i
eno ga još spava.



On već ne bi mogao da izdrži. Cipelom ili čibukom bacio bi se za njom:



- 'Ajd, bar i tebe da ne gledam! - I od jeda zavaljivao bi se na jastuk.
Ne toliko tada ljut i besan na njega, sina, koliko na nju, na tu njenu
tobož toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli,
jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli,
kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi.



A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a
ona, mati, odmah iz kuće istrčala; sigurno nije nikako ni spavala,
čekajući ga. Čak nije dala momku, koji je kao uvek naoružan iza kapije
spavao, da kapiju otvori, već odbijajući ga od kapije, rekla:



- Nemoj ti. Ti kada otvaraš, mnogo lupaš, i probudiš onoga tamo gore,
staroga.



A međutim, on, stari, zna da nije zbog toga što njega žali, da bi se on
tom lupom probudio, uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga da ne
bi čuo kako njen sin u zoru i u nedoba dolazi.



I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i
umro. Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo,
nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako ležao gore, na doksatu od
kuće, i samo opštio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i
mrtvog.



I otada od smrti hadži-Trifunove, u njihovoj kući znalo se samo za onaj
život, izobilan, uvučen i pun raskoši, sa lepim ženama i raskošnim
odelima, a još raskošnijim jelima i slatkišima. Jedna furundžica, koja
bi samo za njihovu kuću pekla, mogla je od njih da se izdržava, toliko
se mesilo i peklo. I nikad se iz njihove kuće nije čula, kao iz ostalog
komšiluka, svađa, boj, ili piska dece. Čak se niko nije mogao pohvaliti
da je mogao čuti da se kod njih kakva ružna reč izgovorila glasno. I što
je bivalo svađe, nesuglasice, pa i smrtnih slučajeva, sve se to
svršavalo u tišini. Jednako se gledalo da se živi što tiše, lepše i u
što većem izobilju: da su sobe jednako okićene i što toplije, ututkanije
nameštene; da po kući, po dvorištu šušte meke ženske haljine; da se
viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana. Oko kuće jednako se
dokupljivali susedni placevi i ambarevi. Štale, što su bile isprva odmah
do kuće, sve su se dalje iza kuće pomicale u krajeve, da se prilikom
donošenja hrane, žita, ne bi remetio kućni mir i raskoš. A oko kuće se
opet bašta jednako proširivala, punila najlepšim i najboljim drvećem:
šamdudima, trešnjama i višnjama, i raznovrsnim kalemljenim skupocenim
ružama, a osobito niskim jabukama do zemlje sa nežnim plodovima, koje su
samo po nekoliko zrna godišnje rađale.



Ženske su imale samo da se što lepše nose, kite, i da znaju što više
stranih jela da gotove, i što teže, zapletenije vezove da vezu. Ali,
opet, ipak da im je jedino glavno da što više svoju lepotu i snagu
neguju, da su što belje, što strasnije. I cilj života da im je taj: koja
će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom
lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući - ne
gledajući na rod, ni doba - osvojiti i zaluditi.



Tako i muški; i oni su živeli nekim "njihovim životom". Nigde ih nije
bilo. Mada im je magaza bila gore, u glavnoj čaršiji, i u njoj se
uveliko držala so i konoplja, ona je više služila za obračunavanje sa
čivčijama i davanje pod zakup zemlje nego za trgovinu. Pa i u toj magazi
nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak. Još manje ih
je bilo na čivlucima i vinogradima. Jedino što su odlazili u čivluk kod
Donjeg Vranja. Ali tamo se išlo više šetnje radi. Taj čivluk bio je na
puškomet daleko i čovek se mogao, naročito leti i s jeseni, tako tiho i
sveže odmarati u njemu. Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini
zelenila, a okružen svuda zidovima i redovima visokih topola koje su
večito šuštale uspavljujući. Za taj čivluk, naročito za tu kulu, tolike
su priče i bajke bile vezivane i govorene. I jedino na tom čivluku što
bi se ko od njihovih muških mogao videti, a inače nigde, jer i njihov se
sav život sastojao samo u raskošnom nošenju odela i neprekidnom trudu
da se što duže živi. Zato ih uvek i bilo po okolnim banjama, gde su se
oporavljali od neuredna života, da bi se posle mogli prilikom prve
gozbe, slave, večere, što više najesti i napiti. Kad bi počela da se
približava slava njihove kuće, Sveti Đurđic, onda na dve nedelje unapred
nastalo bi spremanje. Videlo bi se kako iz cele rodbine, a obično
sirotije tetke i strine, dolaze, da tu i spavaju, da bi mogle jednako
raditi, pomažući da se što više namesi, spremi i udesi. Po tri puta bi
se neki kolači mesili, koji ne bi ispali kao što treba. O pranju,
ribanju, nameštanju i kićenju soba po nekoliko bi se dana dogovaralo.
Odelo, počev od najmanjeg deteta pa do najstarijeg, sve bi se iznova
krojilo. Čak bi se prepravljalo odelo i slugama, naročito sluškinjama,
kojih je uvek bilo po nekoliko i to većinom iz njihovih čivluka. Njima
bi se tada davale, ne stare haljine, već samo tek nekoliko puta nošene,
koje su ili bojom ili krojem izišle iz nošnje. Sve se to unapred
spremalo i znalo šta sve mora biti, samo da je na dan slave sve onako
kao što treba, jer se znalo da kod njih mora biti najlepše, te da se
gosti, kad dođu, moraju zaprepašćivati, i da se posle po čitave mesece
priča i jednako održava: prvo, onaj uzvik međ ženskim svetom: "Ao, što
kod hadži-Trifunovih beše na slavi!" - a drugo, među muškima po čaršiji,
kako, kao uvek, posle slave produžilo se veselje i piće u onom čivluku u
Donjem Vranju. I tamo, zatvoreni, u društvu čuvenih Grka, Cincara i
prvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primati kod kuće,
pravili čitav lom. Dovodili čočeke iz Skoplja, metere, zurlaše iz
Masurice, i Ciganke, i to ne prave, ove iz varoši, iz ciganske male,
nego takozvane Đorgovke, naseljene po okolnim velikim selima i hanovima
na drumu, a čuvene sa svojih krtih, toplih tela i razbludnih očiju. I
onda bi otuda, iz čivluka, gde su bili zatvoreni sa sviračima koje
nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati šta oni rade, po nekoliko
dana dopirao ovamo u varoš pucanj pušaka i videlo se bacanje raketli.
Posle, u potaji, u poverenju, pričalo bi se kako je k njima jedne noći
bila došla čuvena Saveta koja nije bila obična, svakidašnja, za novac
ženska. Ona je bila bogata, sa grdnim imanjem što joj je muž ostavio. I
za nju bi se onda pričalo kako je istina krišom, i ona tada kod njih
bila i sa njima bančila i pila. I zatim, kako se to celo veselje posle
slave svršavalo strašnom kockom na kojoj su, po običaju, oni, njini
muški, kao domaćini, sveta i običaja radi, po čitave njive i vinograde
gubili.



I u tome je bio jedini život tih njihovih muških, jer ceo ostali život,
život na ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne samo da je
bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve više trudili da bude što
dalje od njih. Jednako su se upinjali da sa tom svojom kućom, imanjima i
čivlucima budu od cele varoši izdvojeniji i udaljeniji. I baš u tom
upinjanju da se od svih izdvoje, izgleda da su nalazili svu draž svoga
života. A da bi u tome što više uspeli, gledali su da se u svima
sitnicama od ostaloga sveta razlikuju. Tako, u jelima, koja kod njih
nisu nikada smela, kao kod ostalih, biti jako zapržavana, masna,
preljuta, već uvek blaga, slatka i pržena samo na maslu; nikako
svinjskom mašću, pošto je to teško za stomak; pa onda, u načinu govora,
jer usled jednakog druženja sa Grcima, Cincarima i Turcima, svi su,
pokraj stranog mekog izgovora, završavali rečenice sa naročitim
dodacima, kao "džan'm" ili "datim". A po nošnji, oblačenju, najviše su
se poznavali. Niko od njih nije poneo duboke cipele ili čizme već uvek
plitke, lakovane. Čakšire, istina, i njine su bile široke, čohane, koje
su im ostrag u borama teško padale, ali nogavice nikad nisu bile
dugačke, još manje široke i ispunjene gajtanima, već uske, kratke, da bi
im se što više videle bele čarape. Brojanice koje su nosili nisu bile
kao ostale, čak ni kao hadžijske, sa krstom, već sitne, crne, skupocene,
da bi se, ma koliko bile dugačke, ipak mogle sve u šaku da skupe. I u
brijanju i šišanju kose izdvajali su se. Kao god što su svi imali isti
izraz lica, večito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako
kratkim, potkresivanim brkovima koji im nikada nisu prelazili iza
krajeva usta.



A opet, da ih ne bi svet sasvim zaboravio, redovno su se pojavljivali na
saborima i svečanostima. Slali su bogate priloge za zidanje škola i
crkava. I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opštim
dobrom, biran je i po jedan član iz njihove kuće, i to ne toliko zbog
njihovog učešća i rada, koliko zbog tih poklona i priloga. A i bojali se
da ih ne uvrede, jer se znalo da kad slučajno, i u najmanjem kakvom
opštem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, da bi se ta nepažnja primila
ovamo od njih ne sa ogorčenošću nego s uvređenom ravnodušnošću: "Pa zna
se da se nema kome činiti ni pomagati".



I valjda zbog toga spoljnog, neblagodarnog sveta, od koga su se oni
toliko odvajali, bežali, ali kojega su se toliko isto i bojali, jer je,
usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmene, siti i zazloraduje -
znalo se: da oni, oduvek, što god bi se desilo u njinoj rodbini, sve
brižljivo kriju i taje. Najveće svađe prilikom deobe imanja, najgore
strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su se čuvale. Ništa se nije
smelo doznati, ništa videti. I znalo se kako bi tada svaki od njih, ne
verujući samom sebi, kad baš mora da izlazi u čaršiju, pre izlaska prvo
morao ići na ogledalo da se ogleda i vidi da mu se slučajno po licu i
očima što ne poznaje.



A, međutim, toliko je imalo da se čuje, vidi i priča! Naročito u
poslednje vreme, otkada je počela deoba, otkada je svaki brat, stric
Sofkin, hteo da ima svoju kuću i sve u njoj, kao što je u glavnoj
njihovoj.



Sama Sofka uvek se sa jezom i strahom sećala toga što je, ili još kao i
dete, od svoje babe, matere i ostalih tetaka i strina mogla da načuje,
kad su one bile nasamo i mislile da ih niko neće čuti, još manje se
bojale da će to Sofka, onako mala, razumeti, a kamoli upamtiti; ili, što
je i sama, kad je odrasla, svojim očima videla.



Već za prambabu joj, za čuvenu Conu, ne samo po varoši, nego i po
okolnim varošima znalo se i pričalo. Čuvena je bila sa svoje raskoši i
"saltanatluka". Pošto je ostala udovica, nikako se nije udavala. Pola
varoši neženjeno ostalo, nadajući se da će se preudati ma za koga od
njih, kad već ostari i malo popusti lepotom. Ali ona nikoga nije
gledala, nego jednako vodila i predstavljala kuću kao pravo muško. Kada
bi izlazila i odlazila na čivluke, da nadgleda imanja, išla bi na konju.
Sluge, s obe strane držeći ruke na sapima, pratile su je. Ne samo da je
pušila, već i oružjem rukovala. A i sam hod, stas, naročito oble joj i
visoke obrve i ovalno i malo duguljasto lice, izdvajalo je od ostalih
žena.



Ali zato nije ni umrla kao ostale ženske. Jednako, ne propuštaju nijedan
praznik, odlazila je u crkvu da tamo, u stolu njihove kuće, odmah ispod
vladičinog stola, celu božju službu odstoji. U to vreme došao neki nov
učitelj, Nikolča, čuven sa svoga pevanja i nesravnjenog glasa. U njega
se ona tu, u crkvi, slušajući njegovo pevanje, naposletku i zagledala.



Ko zna kako se upoznali, kako i gde sastajali. Tek se počelo primećivati
kako, čim bi on iz pevnice spazio da je ona u svome stolu, odmah bi
onda njegovo pevanje toliko postajalo zanosno, toliko bi on u svoj glas
počeo da unosi, ne, kao što dolikuje molitvi, svetoj reči pesme,
pobožnog, visokog i suvog, nego toliko nečega svetskoga i strasnoga, da
bi svi bivali potreseni i uzrujani. Čak čulo bi se kako i sam vladika,
kada bi mu posle pevanja prilazio ruci za blagoslov, blagosiljajući ga,
govori:



- Aferim, sinko! Aferim, Nikolčo! Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo
silan i čudan glas!



Ali isto onako kako je umela da sačuva od sveta te svoje veze sa njim,
tu ljubav, gotovo zadocnelu za njene godine, ali ne i za njenu lepotu i
svežinu, isto je tako znala, kada se to htelo da obelodani porođajem,
sve da zataji. Kratko i mirno sa sobom je svršila. Jednoga dana našli je
u kupatilu mrtvu, sa presečenim žilama.



Pa čuveni deda Sofkin, Kavarola. Mesto da on, kao stariji, jednako sedi
kod kuće, pošto je mlađi brat bio večito bolešljiv, i mada se bio oženio
prvom lepoticom iz Skoplja, iz neke upola grčke familije, ipak on,
jedva izdržavši nekoliko meseci bračnoga života, produži tobož svoja
putovanja po varošima, a u stvari svoj stari raspusnički život sa
čočecima, Cigankama i drugim javnim svetom. Žena njegova morala je sama
kod kuće da sedi i tog svog devera da dvori, neguje, čuva i jednako da
je s njime. Na saborima, slavama sa njime morala je da se pojavljuje. I
ko zna kada, kako, te izgleda da je s njime počela grešiti.



I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle
onoliko trpljenje i podnošenje od muža, Kavarole. On, sigurno osetivši
taj njen greh, kad bi došao kući toliko bi besneo, činio čuda, pokore.



Dolazio bi kući zajedno sa javnim ženskinjem. Tu bi produžavao, a ona bi
sama morala da ih dvori, služi. I tada bi sluge brata, već onesveslog
od straha, krišom iznosili i sklanjali u komšiluk, da ga ne bi zaklao.
Žena bi ostala da sama prostire postelju, pa čak dotle je išlo da i
njega, i te ženske, zajedno, pokriva. Nije laž. Živi ljudi još to
pričaju i kunu se. Naskoro žena umrla, brat u manastiru, svetom ocu
Prohoru, umobolan svršio. A on opet otišao na ta svoja putovanja i
lutanja. Kćeri, s pomoću stričeva i rodbine, mesto njega vodile kuću. A i
on sam morao više puta u godini da dolazi, da ne bi sve to palo u oči i
sve se saznalo.



Ali nije ostajalo samo na tome. Produžavajući i dalje terevenke,
Kavarola pod starost, pošto je udao kćeri, na sramotu svih, ponovo se
oženio. Uveo je devojku. I kao u neki inat, kao da se prvi put ženi,
tako veliku i sjajnu svadbu pravio. Uzeo je, istina, malo stariju,
zaostalu, ali čuvenu sa svoje raskošne lepote. I ona opet bila neka
Grkinja, iz grčke familije koja je bila u samoj varoši, odmah ispod
crkve. Ona toj familiji nije bila ni kćer, ni sestra, već neka dalja
rođaka. I ko zna zašto je, već kao velika, zaostala devojka, tu
dovedena. Sa njome imao samo jedno dete, sina, koji se prvi počeo da
nosi a-la franga. Sama ona i sva njena raskošna lepota izgleda da je
bila i trajala samo do venčanja, svadbe, a posle odmah usahla, sparušila
se. I otuda posle, da bi i dalje sačuvala tu svoju sparuškanu lepotu,
ceo život provela u lečenju, negovanju, kupanju i prženju tela... Pamti
se da iz amama gotovo nije izbijala.



Pa onda Sofkinog dede rođena sestra "čal'k Naza", kako su je zvali. Tri
puta je bežala kao devojka. Tri puta se i turčila. Gotovo jedan čivluk
otišao otkupljujući je i dovodeći natrag. I posle, da se sve to sakrije,
udali je za jednog njihovog slugu, kome gore, gotovo na kraj varoši,
kupili kućicu i dali mu nekoliko njiva i vinograda, da bi mogli živeti. I
ona, kada ostarela, nikada ovamo više nije dolazila. Jedino bi došla na
"pročku", uoči velikog posta, kada bi po običaju cela porodica morala
da dođe i ište oproštaja, da se među sobom ljube i mire. A opet taj njen
muž, nekadašnji sluga, "tetin njihov", kako se sam zvao, iz kuće im
nikako nije izbijao. Ponosio se što im je rod, što može i on sa njima za
sofrom da jede i pije. A svima je bio neugodan, svi su ga nerado
gledali, ne što je sa njima sedeo, nego što ih je podsećao i bio živi
svedok onoga šta je bilo...



I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanje
dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito
dolaženje čuvenih ećima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje
raznim vodama, vođenje kod vračara po razvalinama, po zapisima i drugim
lekovitim mestima po okolini!...



Sofki i sada, kad god bi se setila ludog tetina Riste, meso bi nekom
odurnošću zaigralo. Seća se da zbog toga kao devojčica nikada nije
volela ići k njima, još manje, kao kod drugih, pa dva i tri dana tamo
ostati.



Ne zna se baš zašto je poludeo. Posle bolesti, u kojoj je bio sav uzet,
uobrazivši da ga je, za vreme te njegove duge bolesti, žena varala sa
najstarijim kalfom iz radnje, počeo da pije. Onda je i poludeo. Držali
su ga i hranili vezanog, gore, na gornjem spratu. I kad god bi Sofka sa
ostalom decom htela iz radoznalosti da ode gore i vidi ga, pa penjući se
na stepenice počeli da vire kroz rešetke od ograde na doksatu ispred
njegove sobe, on primetivši ih, go, samo u gaćama i košulji, visok,
bled, počeo bi k njima da podskakuje i viče:



- Oh, Marija BiiiiP!



I vezanih nogu, u belim, novim čarapama, jednako podskakujući,
nastavljao bi:



- Oh, oh!... BiiiiP Marija!...



Tetka, čuvši, brzo bi istrčala. Njih, decu, odjurila bi, a njega silom
uvukla natrag u njegovu sobu. Noću bi bilo još gore. Sofka, pokrivena
jorganom sa ostalom decom, koja, naviknuta, odavno bi zaspala, ne bi
nikako mogla da zaspi, jer bi jednako dopiralo do nje odozgo, kroz
tavanicu, njegovo pocupkivanje. Pa tek, kada bi tetka otišla da ga leči!
Sofka nije tačno znala u čemu je bilo to lečenje, samo bi se onda jasno
čulo njegovo jaukanje i vriskanje:



- Vodice, mori! Vodice, veštice! Umreh za slatku vodu! Auh!



I užasan krik, šum, odupiranje, vezivanje za krevet. I onda tetkino
dolaženje otuda, njena zamorenost, malaksalost. I raskomoćavajući se u
svojoj postelji da legne, ono njeno krštenje i uzdisanje i molenje:



- Uzimaj, Gospode! Oslobođavaj, Gospode!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:21 pm

II



Zato Sofka nikada nije volela da o tim svojim precima misli, jer je
znala da bi uvek tada po tri i više dana, čisto kao krijući se od same
sebe, išla po kući bolesna.



Svoga rođenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti. Babin lik uvek joj
je malo jasniji. Večito je sedela dole u sobi i to uvek leđima poduprta o
zidove kupatila, kao da je i leti htela da ih greje i pari. Šiljasta
nosa, šiljaste brade, ali za čudo visoka čela i krupnih, tako dubokih i
tajanstvenih očiju, sa jasno izvedenim do na kraj čela dugačkim obrvama i
gustim kao sen trepavicama. Što je nagore, ona je svome mužu, Sofkinom
dedi, padala kao neka rođaka, istina ne po krvi, po ocu i materi, ali po
nekom stricu. Grdan je novac morao da da, dok se venčali. I posle, kao
zato što se tako blizak rod uzeli govorilo se da je ona uvek bila
povezane glave koja ju je otada jednako bolela, i od koje se je ona
jednako lečila, a najviše ljutom, prepečenom rakijom. Deda je zvao
svojom "majčicom" i gotovo je na rukama nosio.



A dedu pamti samo po jednom. Čim Sofka poodrasla, umela sama da jede i
sedi za sofrom, on, deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred
njim i pred ostalim članovima porodice, stoji napunjen satljik vina.
Samo ga po tom pamti, a više ništa. A posle su joj pričali: kako - kad
Sofkin otac odrastao i, kao što je red i kao što dolikuje kući toliko
bogatoj, otišao, pored Soluna, čak u Carigrad, da što više putuje i uči -
taj njen deda i baba tada nikako nisu bili kod kuće. Ostavljajući momku
Tonetu magazu gore u čaršiji a kuću Magdi, sluškinji, koju su još
detetom uzeli i lepo je udomili, jednako su bili na čivlucima. Tamo se
hranili od čivčija, da bi se samo mogao što više Sofkinom ocu,
efendi-Miti, novac da šalje, te da on što bezbrižnije živi, uči i što
više nauči.



I zaista, kad se Sofkin otac vratio, bio je prvi "efendi", gospodin.
Lepšega u varoši nije bilo. Lepše turski, grčki i arapski govorio nego
svoj maternji jezik. Za sve je bio tuđin i stran, naročito za toliku
rodbinu. Istina, govorio bi pokatkad i zdravio se s kojim od njih, ali
više običaja radi nego što je hteo. Čak ni sa ocem i materom, tek pokoji
put. Nije ni jeo sa njima dole, u prizemnoj sobi. Gore, u gostinskoj
sobi, moralo da mu se postavlja i naročito za njega da se kuva, toliki
je bio probirač. Jedino što ga je zagrejavalo, čime se ponosio, bilo je
to što ga zbog te njegove učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i
paše da pozivaju. I to ne oni stari begovi, begovi samo po bogatstvu,
već ovi drugi, koji su, pored bogatstva, isto tako bili školovani i
naučeni kao i on sam i koji su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i
da bivaju postavljeni za medžlise i za sudove. Oni ga prizivali k sebi,
družili se s njime. Prilikom suđenja, na savetovanjima, bivao je on kao
tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da ovi sude i
zapovedaju. Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao
što je i on njima vraćao te gozbe i dočeke, ali koji su luksuznošću i
naročitim retkostima morali prevazilaziti te njihove. Tako isto on je
bio najbolji i najmerodavniji ocenjivač ženskinja koje bi begovi
dovodili za sebe.



Docnije, kada je trebalo da se ženi, pošto već nije bilo u varoši, kao
pre, onako bogatih devojaka iz prvih kuća, nego je ostajalo: ili da sa
velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino još sa sela su
pristajale da, donoseći sa sobom imanja, dođu u varoš i u ovakve stare
kuće; ili da probira i uzme lepu, ali gotovo sirotu.



I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlađa od svih
sestara, i kuća njena bila je, istina, nekada malo bogata, ali tada
dosta oronula. Živeli su od kirije od nekoliko oronulih dućančića pri
kraju varoši. Sofkine matere otac, večito bolešljiv, gotovo slep,
jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći
se sunčanice, i večito raspasan, iznegovan, kao da se tek sada iz
postelje digao. Njene sestre odavna to nekadašnje bogatstvo prežalile i
poudavale se za sitne trgovce, bakale, većinom skorotečnike, dok se
Sofkina mati, Todora, od svih tih sestara odvajala. Bila više muško nego
žensko. Vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati da
će iz nje kakva lepota izaći. Ali ne prevarilo to njega, efendi-Mitu.
Čim je takvu video, odmah, znajući u kakvu će se lepoticu docnije
razviti, na iznenađenje i čudo svima, a najviše na uštrb dotadanje svoje
gordosti i gospodstva, uzeo je za ženu. I zaista, nije se prevario. Kao
iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila i prolepšala u
pravu lepotu.



Ali njega to brzo zasitilo, te opet nastavio svoj stari način života.
Kao i pre, kada je bio neženjen, moralo se njemu isto tako gore odvojeno
nositi, i ručak i večera. Retko je silazio među njih, još ređe se sa
njima razgovarao a kamoli da je hteo štogod po kući da vidi, nadgleda. A
docnije, kad mu žena rodi Sofku, morala je sasvim da se odvoji od njega
i da spava dole, sa svekrom i svekrvom, samo da bi on mogao što
spokojniji i mirniji da bude. A opet uvek, čim bi mu se ukazala prva
prilika, gledao je što pre da ode na kakav put, tobož po trgovinu.
Istina, tada već nisu, i to zbog oskudice u novcu, trajala dugo ta
njegova putovanja, ali ipak su bila česta. A najviše su padala u ona
doba godišnja kada je nekada, još kao mlad, išao na ta putovanja i
nauke. I čak za vreme tih putovanja umrli mu otac i mati, Sofkin deda i
baba. I kao da ga glasnik nije mogao na vreme naći kada se to desilo, te
nije mogao stići da ih bar vidi mrtve.



Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće, od rodbine,
pa čak i od svoje žene, u kući se ipak živelo isto onako raskošno i u
izobilju. Sofkina se mati, večito zahvalna što je on nju uzeo, uzvisio
je k sebi, pokaza, više nego što su se od nje nadali. Kao da je bila iz
prve i najbogatije kuće, tako je nameštala sobe, tako je gotovila jela,
dočekivala goste i rodbinu. I dalje se rodbina tu skupljala, dolazila.
Ona, mati joj, gledala je da prilikom svakog praznika, slave, imendana
bude uvek sve lepše i raskošnije. A na njegovu tu večitu odvojenost,
usamljenost od svih pa i od same nje, svoje žene, nikada ona čak ni
izrazom lica, pokretom, a kamoli rečju da štogod pokaza.



Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi
matere, počeo se kao raznežavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je
počeo Sofku učiti da čita i da piše. Pokatkad, uveče, kad bi on dolazio
kući, a dole, ispred kujne, među materom i međ ostalim ženama bila i
Sofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda, grleći je, dolazio
sa njom. Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prste,
kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici. I sada, kad
se toga seti, Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju,
suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih, miris njegova odela a
naročito rukava, iz kojeg se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k
sebi privlačila.



- Pa kako si mi, Sofkice? Jesi li bila dobra? - saginjući se k njoj tako
raspoložen, zastajao bi sa Sofkom ispred kujne i počeo da se ili sa
materom razgovara ili sa ostalim ženama zdravi, a ne, kao dotada, da, i
ne zastajkujući i ne gledajući ni ko je tu, a kamoli zdraveći se, odmah
se penje, ide pravo gore, u svoju sobu.



Svi bi se tada oslobodili, a naročito mati joj, koja jedva dočekujući tu
priliku da se i ona sa njim, najviše radi ostalih žena, štogod
razgovara, šali, počela bi tobož Sofku kod njega da panjka:



- Dobra! Celo jutro juri i trči kroz baštu. Ne mogu da je zadržim. Samo
kida cveće i baca.



Sofka, jednako osećajući na sebi njegovu ruku i grleći mu kolena i
široke čohane čakšire, i tada još, onako mala, pa je već znala da će to
materi činiti radost i sreću, mazeći se oko oca, počela bi da odriče i
da se pravda:



- Nije, efendijice, nije tatice! Nije, živ mi ti!



On, uzimajući je u naručje, nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.



I ako bi tada počeo da pada mrak, dole kod matere niko od posetilaca ne
ostao, on bi onda počeo sa njome da se igra.



A najviše bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje, uzeo njene
ručice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da meće u njen skut i da
je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom. Kao da mu iz
samih očiju suze idu, usta počnu da se pokreću i vlaže se. Nikako ne
može da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i
sećajući se nečega. Ko zna čega? Da li nečega neprežaljenog i nenađenog?
Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li što ga,
njene tanke usnice, detinje ali crne oči i malo, tamno čelo, sa već
dugom kosom, podsećaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi
put se njome zaneo?



Noseći je na rukama po sobi, grleći je, govorio bi:



- Sofkice!... Tatina Sofkice!



I sve bi je jače grlio, tako da se Sofka i sada seća njegove skoro
izbrijane brade koja bi je tada počela po licu da grebe.



I, ako sve to njegovo iznenadno raspoloženje, ta bujnost, ne bi bila
prekinuta slučajnim dolaskom nekoga ili ma čim drugim, onda bi i mater k
sebi zvao. Tada bi zajedno večeravali, zajedno sedeli gore, u njegovoj
sobi. I Sofka ne pamti slađe večere od tih.



I sutra nastali bi tako isto srećniji dani. Kolima bi odlazili u Donje
Vranje na čivluk. Ali niko više sem njih troje i Magde.



U kolima, na prvo mesto sedao bi on. I kao svakada, izvaljen na sedištu,
sa jednom nogom opruženom i po njoj opuštenom rukom, obučen u čohano
odelo, ali ne kao ostali, već u nekom naročitom za njega kroju. Čakšire
malo uske, bez gajtana, jer su one lakše i skuplje staju zbog težeg
šivenja. Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta izraza
očiju i usta i sa malo visokim čelom i jednom po njemu nabranom,
poprečnom borom ispod kose. Ispod čela su bile njegove uvek umorne, uvek
upola otvorene oči. Onom drugom rukom držao bi Sofku na kolenu, a ona
bi bila tada okićena i obučena kao već velika devojka. Cela kosa bila
joj povezana, svi zuluvčići izvučeni oko čela i ušiju, a pretrpana
mintanima i nakitima. Sproću njih sedela bi mati. Ona, sigurno okupavši
se za ovaj izlet, bila sva rumena i svetla. Njene oči, one njene čuvene
krupne oči sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako bi joj se
sjale a usta srećno igrala.



Kola bi silazila naniže. Ulazila bi u onaj prolaz, uzan i pritešnjen
zasađenim vrbama i iskopanim jendecima, ali zato pun svežine. Onda bi
izlazila i išla ka onoj ravnici, podjednako ravnoj zbog zasađenog
kukuruza i duvana. Tada bi se sve brže primicali. Magda gore, kod
kočijaša, usred korpi i zavežljaja sa jelima i pitama, već ne bi mogla
da izdrži a da se ne zdravi i razgovara sa seljacima prolaznicima i
radnicima. Uostalom, ona je jedina i odgovarala na njihove pozdrave,
pošto on, efendi-Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u
koga već jedino u ono svoje ispruženo koleno, naročito u svoje lakovane,
plitke, i to duple, prave turske cipele. Ili je bar tako izgledalo da
samo u to gleda, da ne bi valjda primećivao te pozdrave i morao na njih
odgovarati.



U čivluku, ograđenom zidom i topolama, odmah do reke, punom svežine i
hlada, čak i zime usred leta, proveli bi nekoliko dana. Otac bi bio ceo
dan dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i
šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srećna, jednako je
bila na prozorima od soba, koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi
sa čivčijama i slugama što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir,
piliće, da se večera ne zadocni. Uveče večeravali bi uz piće koje bi se
u reci hladilo, i uz ono noćno izdvojenije i jače žuborenje reke,
klaparanje vodenica, a više njinih glava jednoliko, kao iz daleka,
šuštanje topola, njihovog gustog, sočnog lišća. Posle, dok bi mati
nameštala gore postelje, otac bi ostajao da pijući leškari.



A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva.
Pa se tek zanese, počne na sav glas. Mati ne sme da ga prekida. Samo ga
otud, iz obasjane sobe, sluša. Sofka po materinom licu vidi da ona reči u
pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od
sreće, razdraganosti, čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov
glas koji se sve više počinje da razliva po bašti, reci i topolama tako
čudno, strasno i toplo.



Docnije, kad bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi i on gore sa
još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu, mater metao na
krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u
lice i usta.



Kroz nekoliko dana vraćali bi se kući. Otac, istina kao umoren, kao
povučen u sebe, ali zato mati presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i
da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da
zablagodari, što joj se opet vratio, on, njen muž, i njegova ljubav.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:21 pm

III



Posle dođe rat i oslobođenje, nestanak turske vlasti i gospodstva, pa i
nestanak Sofkinog oca, efendi-Mite. Sa Turcima i begovima i on prebegao,
i tamo u Turskoj počeo da se bavi, tobož trgujući s njima. Retko bi
otuda ovamo prelazio. I što je Sofka bivala veća, on je sve ređe
dolazio; u godini dana jedanput i to obično noću. Ostane po dva i tri
dana, ali nikuda iz kuće ne izlazi. Čak i najbližu rodbinu, stričeve i
tetke, ne prima.



I Sofka se seća da su ti dani bili najgori. Jer posle svakog njegovog
ponovnog odlaska u Tursku, mati bi joj po nekoliko dana išla slomljena i
ubijena, a to sve zato što je jedino ona sve znala. Znala je da on tamo
nema nikakve trgovine niti kakve poslove, još manje da odlazi zato što
tobož ne može da se odvikne od mešanja i druženja sa tim begovima i
Turcima, već da je u stvari sasvim nešto drugo.



I onda bar nju ne treba da laže, bar pred njom ne treba da se pretvara.
Znala je ona da on beži iz straha od sirotinje koja će, ako nije već, a
ono sigurno doći, kao što je znala da im još odavna, i pre oslobođenja,
imanje, a naročito čivluci i vodenice nisu kao što treba. Istina,
jednako su se zvali njihovim, ali berićet se nije, kao nekada, dovlačio
sav; već jedva nešto, ko zna koji deo. Više je izgledalo da je to od
njihovih seljaka, čivčija, kao neki poklon i dar, negoli napolica. A već
arende i zakupi od vodenice toliko su unapred i ko zna za koliko godina
uzeti i toliko zamršeni, da je to bilo gore nego i sama prodaja. Ali o
prodaji, osobito njemu, efendi-Miti, nije se smelo pomenuti. Voleo je i
pristajao na sto puta gore pozajmice, uzimanje novca pod interese od
zelenaša, nego da se ma šta proda i otuđi. Pa i ta uzajmljivanja,
zalaganje imanja, morala su biti ispod ruke, u najvećoj tajnosti. Kao
uvek, sve je to izvršavao Tone, njihov glavni momak, koji je još pod
dedom Sofkinim bio doveden sa sela. On se posle toliko izvežbao u
računima, da je, kao njihov zastupnik, jednako gore u čaršiji, u
njihovoj magazi sedeo. On je sa seljacima i čivčijama ugovarao, davao
imanja pod zakup i arende, kao što je i novaca uzimao u ime njihove
kuće. I već je tada, kako se šaputalo, pored svoga gotovog novca, imao
svoju kuću, a od njih, svojih gazda, od četiri i više godina nepodignut
ajluk. Ali on je bio sve i sva, osobito kod Sofkina oca. Nikada ga ovaj
nije pitao od koga je uzeo novac, koje imanje zato založio i pod kojim
uslovima. On, Tone, imao je samo da njemu donese novac i da to niko ne
dozna - a sve ostalo bilo je sporedno.



Ali posle oslobođenja došli su sudovi i parnice. Naročito kada se moralo
sa seljacima i čivčijama da raščišćuje, da se zna čija je zemlja: da li
gazdina i turska, da li njihova. Tada se videlo da im, posle svega, od
njihovog imanja neće ostati ništa. A što je najgore bilo za Sofkina oca,
još će pored svega morati da ide pred sudove i tamo on, efendi-Mita, da
se zaklinje, svađa - i to s kim? - sa svojim doskora slugama! Zato je
od svega digao ruke. A mogao je, samo da je hteo ne priznati nijednom
svome čivčiji da je šta od njega uzimao, kao što su druge gazde i
učinile, te ponovo došli do već proćerdanog i prodatog imanja.



- Eh, zar da me seljački hleb kune i suza njihova proklinje? - gorko,
velikodušno je odbijao od sebe.



Ali tako isto nije hteo niti smeo da dočeka ni ono drugo - otuđivanje,
prodaju imanja i obelodanjivanje svega što bi moralo da nastane. Zato
je, odmah po oslobođenju, i on sa ostalim begovima i Turcima otišao i
prebegao u Tursku, ostavivši Tonetu da, kako zna i kako hoće, on to
svršava i raspravlja. I Tone je sa advokatima, kojima se tada, posle
oslobođenja, sva varoš napunila, i koji su čak i na mamuzama napoleone
nosili, sve lepo uredio i prečistio, tako da ništa nije ostalo. Ostalo
je samo nekoliko njiva i vinograda, i to njive udaljene, a vinogradi
zaparloženi. Od vinove loze ni traga, do samo goli i račvasti kestenovi.
Jedina njiva što ostala a vredela bila je do Morave, do mosta kad se
ide u Banju.



I kad je Tone došao da to sve kaže Sofkinoj materi, ona, po njegovom
licu, izrazu i treptanju očima, videla koliko je on pri tom ukrao,
nagrabio se. I to on, njihov sluga, koga oni odnegovali i podigli na
noge! Ono malo novaca što je počeo da broji htela u lice da mu baci. Ali
zar ona, Todora, pred njim da se pokaže! Jedino, kada Tone, praštajući
se od nje i kao tražeći blagoslova i izvinjavajući se što sad mora da ih
ostavi i preduzme svoj dućan, trgovinu na svoje ime, jedva tad, toliko
je glas gušio, što mu odgovorila:



- Ako, ako, Tone!



- Pa, snaške, iako ja više nisam kod vas... - A da beše sreće, ja do
smrti nisam mislio da napuštam vašu kuću. - Eh, zar vašu kuću ko da
napusti?!... ali, iako više nisam, opet, uvek, kad god ti što zatrebam,
samo pošlji, javi, i tu sam ja da učinim, poslušam.



- Dobro, dobro.



I ne mogući da izdrži, dok ne ode i ne izgubi se na kapiji, sav srećan,
ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i
nameštajući jaku oko vrata - Todora, tresući se od bola, jada, srama i
nesreće, okrenula se i, pre no što je on izašao, ona ušla u kuću, i
tamo, ko zna gde, u kakav kut i polumrak srušila se plačući i grcajući.



Ali ipak znalo se da se to nikada ne sme doznati. Ni rodbina, niti iko.
Ono što preostalo, osobito tu njivu oko Morave, Magdini su sinovi uzeli
da rade tobož na ispolicu, a u stvari više davali nego što od nje
dobivali, kao znak blagodarnosti što im je zemlja, koju su pre kao
čivčije držali, sad postala njihova. Tako isto i Magda gotovo nikako se
od njih, od kuće im, nije odvajala. Cele bi nedelje presedela tamo na
selu kod svojih sinova i snaha gde je bila kao neki starešina, jer joj
muž umro, ali, čim bi došla subota ili kakav praznik, odmah bi ovamo do
njih dolazila, uvek donoseći ponešto, a najviše brašna, masla i sira, od
čega bi posle Sofki i materi po nekoliko dana trajalo. I onda ovde, kod
njih, slušajući i trčeći, presedela bi praznik i još koji dan. Tako
isto i ostali seljaci, pređašnje njihove čivčije, i dalje su kod njih
dolazili, uvek donoseći ponešto, nikad ne spominjući da je zemlja sada
njihova, te se zbog toga u prvo vreme nemanje nije baš tako jako ni
osećalo. I zato je materi Sofkinoj iz početka dosta olako išlo i
ispadalo za rukom da se ništa ne primeti, već da, kao i pre, cela
rodbina, naročito stari stričevi i tetini, uvek bivaju počašćeni ljutim
rakijama i dobrim pićem i kafom.



A kad dođe slava, Uskrs, Božić, isto je onako bilo namešteno i spremno, i
ona, mati joj, u najlepšem odelu, povezana, zakićena cvećem. Sofka tada
uvek u novim haljinama, svilenim, od najnovije i najskuplje basme koja
bi se u varoši počela da nosi. Celog dana, vesele i srećne, dočekuju
goste. Čak i svirači dođu i odsviraju. A na pitanja o njemu,
efendi-Miti, mati bi odgovarala: kako joj je baš pre neki dan poslao
novac; i dolazio čovek da joj kaže kako on još ne može doći. U nekom je
velikom poslu. Gledaće da bar na jesen dođe; i kako je Sofki poslao baš
tu basmu, da joj se načini haljina...



I zaista, i sama Sofka s početka nije znala otkuda materi novac za te
njene uvek nove i skupe haljine. Ali ubrzo se Sofka dosetila. Videla je:
da joj mati zato tako skupe haljine daje, da bi je tom skupocenošću
uverila kako zaista to on, otac, šalje, bojeći se da ga ona, kao svako
dete, ne bi sasvim zaboravila ili ga čak omrzla što nikako k njima ne
dolazi, što nju i "mamu njenu" ostavlja uvek tako same. A svi ti ljudi,
sluge, koji su tobož donosili te njegove poklone, uvek su dolazili kada
Sofka slučajno nije bila kod kuće, te ih ona nije mogla videti.



Ali sve je to materino upinjanje bilo uzaludno. Isto tako kao što je za
to materino zavaravanje znala, znala je i za sve ostalo što se oko nje
događa i zbiva. Osobito ono otimanje rodbine oko nje, Sofke, kada su ona
i mati ostale same posle očevog napuštanja, tobož prelaženja u Tursku.
Tetke, strine utrkivale su se kod koje će Sofka još onako mala, biti u
gostima; kod koje će što duže ostati i biti gošćena i čašćena, i to
toliko, kao da je ona kakav star čovek. A Sofka je i tada već znala da
sva ta ljubav i nežnost rodbinska dolazi kao od neke slutnje,
predosećanja nesreće koja već počinje da se događa. I zato su oko Sofke
trčali svi i kao ulagivali su joj se, što su hteli time svoj rodbinski
dug prema njoj da oduže: da je bar sada ugoste, počaste, dok se ta
nesreća nije dogodila, i da, kada tom nesrećom budu rastavljeni i
nemajući kada o čem drugom da misle, bar ih ona, ovako mala, ima onda u
dobroj uspomeni po njihovom dobru, po ovom njihovom gošćenju, čašćenju, i
kao takve, bogate i dobre pamti ih i seća ih se. A pored toga, zato su
se još oko nje otimali u ljubavi, što su svi oni ne predosećali nego
načisto s tim bili: da je ona, Sofka, poslednji izdanak od porodice,
glavne kuće; da će se njome svršiti i utrti sve. Ali ipak, pored svega
toga, izgledalo je da se otimlju oko nje najviše radi njega, oca joj
efendi-Mite, jer mada ih je on ostavio, ipak ga oni još toliko poštuju,
da eto sada njegovo jedinče i ljubimče gotovo što na rukama ne nose, i
kao kap vode na dlanu ne čuvaju.



A da je zaista sva ta njihova ljubav bila više radi oca joj nego radi
nje same, Sofke, ona je videla i po samoj materi. Jer docnije, kada
Sofka poče da pokazuje znake ženske lepote; kad joj njene drugarice u
igri počeše odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom,
bujnošću prsiju, kose, da, diveći joj se, uzvikuju: "Ao, Sofke! Jao
kakva si i kolika si!" - otada je mati ne pusti samu. Otada kapija nije
smela da ostaje povazdan otvorena. Sofka sama ni na kapiju, ni kroz
kapidžik u komšiluku, pa ni među same ženske, nije smela da ode, a da je
mati ne pregleda, ne vidi kako je obučena. Makar bila u najvećem poslu,
a Sofka htela da ode u komšiluk međ drugarice, ona bi, ostavljajući
posao i brišući ruke o kecelju, dopraćala je do samog kapidžika i
susedne bašte, jednako nameštajući je i doterujući je... Jer, zaboga -
govorila bi joj tada mati, sva srećna - otkada ona sme dopustiti da
Sofka ma kakva izađe. Taman! Treba onda još i on, njen otac, slučajno da
naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba
obučena, pa kako bi onda smela na oči da mu izađe a kamoli da se usudi i
da ga pogleda!



Međutim, sve to nije trebalo. Odavna je Sofka za sve to znala: i zašta
otac jednako tamo sedi u Turskoj; zašto ovamo k njima sve ređe i ređe
dolazi, tako da ga je počelo da pamti i da ga se seća samo po tim
njegovim noćnim dolascima, u malo već olinjalom odelu, potamnela, kao
suva, a u stvari zborana lica, ali još jednako svežeg, obrijanog,
vlažnih usta, još vodnjikavih očiju a uvek sa brojanicama, u lakovanim
cipelama i belim čarapama... Pa onda isto tako je znala, kada bi oni
mislili da ona uveliko spava, za ono njihovo, materino i očevo, dugo,
noćno sedenje, cele noći nemo, bez reči, a iz očiju im se vidi: kako sve
ovo treba jednom svršiti, ne može se više, treba bežati, prodati i kuću
i sve... E, ali šta će onda grobovi na groblju, pa rodbina, pa osobito,
šta će svet kazati!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:21 pm

IV



Sofka je oduvek, otkako pamti za sebe - znala za sve. I kao što je,
nikad ni za šta ne pitajući, osećala i razumevala sve šta se oko nje
događa, tako je isto znala i za sebe šta će s njome biti. Još detetom je
bila sigurna u kakvu će se lepotu razviti i kako će ta njena lepota s
dana u dan sve više poražavati i zadivljavati svet. Jer zna se da sada
samo ona, samo iz njine kuće, jedino još "efendi-Mitina" kći što može
biti tako lepa, a nijedna druga.



I ne prevari se.



A kao što je unapred predviđala, ta je njena tolika lepota učini ako ne
gordijom, a ono srećnijom. I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala
i mučila, nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija. Samu je
sebe više negovala, više volela, jer je znala da kod nje neće biti ona
obična svakidašnja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u
bujnosti i nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, viša, jača,
koja se ne rađa često, ne vene brzo, sve lepša i zanosnija biva i od
koje se pri hodu i pokretu oseća miris njen.



Sve se to tačno zbilo i ispunilo. Jer, kada ne samo što poraste, već
pređe i dvadesetu, i, pošto je bilo poznato da se svaki ne sme usuditi
nju da zaište, čak pređe i dvadesetpetu i šestu godinu, ona i tada ne
samo da je jednako još bila lepa, nego i raskošnija i zanosnija. Samo
što joj nestalo one gojaznosti i suvišnosti mesa, dok sve drugo na njoj
neprestano je sve lepše i izrazitije bivalo. Ramena i pleća jednako su
joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, mišice, bile su
oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj plećima činile i dalje
vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad stas i bedra jače isticali.
Malo dugih, suvih ruku, sa, istina, suvim ali nežnim prstima i sa još
nežnijim, više dlana oblim i punim člankom ruke koji je pokazivao svu
belinu njene kože. Lica ne toliko sveža koliko bela, nešto malo duga,
omekšala, koščata ali sa čistim i visokim čelom, crnim, krupnim, malo
uskim očima, uvek vrelim jagodicama i stisnutim tankim ustima, tek pri
krajevima vlažnim i strasnim. A od cele lepote njena tela koja joj je
bila stala, kao skamenila se, da se ne bi trošila, jedino kosa, kako joj
je još u početku počela rasti, tako joj je i tada jednako bujala i
rasla. Kosa je bila crna, meka, teška, tako da ju je uvek osećala kako
joj, kad je raspusti po vratu i plećima, lako i senovito leži.



Ali što je Sofku najviše uznemiravalo, to je što, otkada ona počela da
raste i već se i razvila u ovu svoju čuvenu lepotu, on, otac, sve ređe
dolazio. A ona je znala da je to sve zbog nje. Kao da se nje boji. Prođe
po čitavo leto, jesen, zima, pa se od njega ništa ne bi čulo, niti bi
kakvog glasnika poslao. Docnije čak i po dve i tri godine, a od njega ni
glasa: ni gde je, ni šta je.



Mati da premre od straha. I to ne što se bojala da će sasvim ostati
sirota, gotovo bez hleba, iako se uveliko počela da bori sa sirotinjom.
Već je počela i gotovo prodala onaj gornji deo bašte iza kuće koji je
gledao na ulicu. I to naravno prodala je "njihovom" Tonetu, pošto su
samo njemu smeli da se povere; pošto samo on ne bi pričao i iznosio
svetu da je to njegovo, da je od njih sasvim kupio, nego će, po običaju,
pričati kako je uzeo tobož od njih pod zakup. I to morao kao toliko da
ih moli, dok su mu oni dopustili da tu podigne neke svoje magaze.



Dakle, ta već očigledna sirotinja nije toliko plašila mater koliko taj
očev sve ređi i ređi dolazak. Strepela je da ih, kako je počeo a znajući
ga kakav je, naposletku sasvim ne ostavi, i nikada se više k njima ne
vrati. I onda, ne već ona - njeno je prošlo, ona je bila gotova i
spremna na sve - nego šta će i kuda od tolike sramote i pokora njina i
već ovolika velika i toliko čuvena Sofka?



A Sofka, gledajući svu tu muku i strah materin, više je nju žalila
negoli sebe. I ona je sa sobom bila odavno izmirena. Još u početku, kad
je počela da oseća kako joj se sve više prsa razapinju, pune, kako joj
telo biva sve zaobljenije; kada se od svakog iznenadnog dodira, čak i od
šuma i bata nečijih koraka golicavo trzala i slatko uvijala, kada joj
se od samog pogleda muških sva krv u glavu penjala, noge joj za zemlju
kao prikovane ostajale i kada je osećala da ako bi taj muški ovamo k
njoj prišao, da se ona od obamrlosti ne bi mogla maknuti, još manje mu
se odupreti, odbraniti od njega - pa već tada, kada je dakle bilo
najgore i najteže, već je tada ona bila uverena da nikada, nikada neće
biti toga, neće se roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje, dostojan
i njene ovolike lepote a i same nje, kao Sofke, "efendi-Mitine".



I pošto je još u početku bila uverena da nikada neće biti takvog koji će
moći da bude veći od nje, da bi se ona osećala sva srećna, što takav,
lepši i viši od nje i po svome poreklu i po svojoj lepoti, njenu snagu i
lepotu troši i rasipa. Jer jedino bi takav mogao k njoj prići; jedino
takvom bi se ona dala da je ljubi. A pošto je s tim u početku bila
izmirena da nikada takvoga neće biti, onda je docnije sve lakše to
podnosila. Čak je bila i zadovoljna što je s tim načisto. Jer posle toga
nije imalo ništa što bi je bunilo, od čega bi prezala. Za nju nije bilo
ni od kakvog muškarca opasnosti i zato je mogla da bude sasvim
slobodna. Mogla je, kad god hoće, da izlazi na kapiju i tamo stoji.
Svakoga muškarca, mladića, gledala bi pravo u oči. Čak sama ulicom, i po
komšiluku, kad god je htela, išla je. Ni noću ne bi strepela. I zbog te
svoje slobode, nijednoj svojoj drugarici nije zavidela, što se, i mlađa
od nje, odavno udala, već joj domaćin počeo da se bogati i ona ulazila u
red imućnijih žena, gazdarica. Ništa i niko kod nje nije mogao da
izazove zlobu i pakost. Jer, viša od svih i zato zadovoljna sobom,
osobito tom svojom jedinstvenom lepotom, ona je ravnodušno sve to oko
sebe posmatrala.



Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se
kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada
onaj prođe, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se
videti kako stoji ispred nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u
strani, ne krijući se, a osobito ništa ne krijući od sebe, još manje od
svojih prsiju koja bi, da ih druga neka ima takva, suviše puna i jedra,
pokrivala boščom, prebacivajući je na sebe do ispod lica. Ona to nikad
nije radila. Ako bi stajala, stajala bi na sredi kapije, sa iza sebe
prekrštenim rukama i lako naslonjena o zatvoreno krilo kapijsko, sa
komotno ispruženim nogama, prebacivši jednu preko druge. Slobodna, ništa
ne krijući na sebi, nikad sa izvučenom iznad čela šamijom i skrivenim
cvećem po kosi, već uvek onakva kakva je inače unutra, u kući, i sa još
slobodnijim pogledom, uvek kao uprkos, na ravnodušnost naprćenom donjom
usnom, zbog čega joj je uvek oko krajeva usta bila kao mala senka.
Svakoga, koji bi joj se približavao, izdržljivo bi gledala i pratila,
tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa poštovanjem
prolazio pored nje javljajući joj se.



Ako bi sa njim bilo još koga u društvu, koji je ne bi znao, ili bi čuo
za nju, ali još je ne video, onda bi Sofka uvek za sobom, kad bi oni
odmakli, čula razgovor:



- Koja je ova, bre, i čija? - iznenađen, zaprepašćen njenom lepotom a
osobito takvim njenim drskim, slobodnim držanjem, pita onaj.



- Sofka, efendi-Mitina! - čuo bi se odgovor.



A u svima tim govorima o njoj, uvek je bio samo kao strah, divljenje i
poštovanje, a nikad drugo, kao o ostalim ženskim. Zato je ona mogla uvek
da bude slobodna.



I kao god što je tako slobodno, otkriveno i javno išla, stojala na
kapiji, tako je isto i gore, na prozorima gornjeg sprata, što su gledali
na ulicu i varoš, ne skrivena nego sasvim presamićena i oslonjena
gledala i sa ravnodušnošću sve posmatrala. Ceo dan videla bi se kako
presedi gore, na prozoru, sa podbočenim rukama o obraze, koji bi joj se
nadmeli i još više porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa nadnesenom
celom gornjom polovinom, nihajući se polako i osećajući draž u toj
svojoj izvijenoj polovini, u ispupčenosti i razdvojenosti kukova, u
dodiru prsa o pervaz prozorski.



Osobito je volela da praznicima, tako naslonjena i poduprta rukama,
gleda dole po ulici, komšiluku i čak tamo oko crkve, u čaršiji, jer se
sve to videlo, pošto je bilo ispod njine kuće.



Ravnodušno, s podsmehom gledala bi kako se razilazi svet, osobito
ženske, kada počnu iz crkve da izlaze gde su bile ne toliko radi službe
božje, koliko da ih svet vidi u njihovim novim, tek tada prvi put
obučenim haljinama. Eno mlada, puna i čista lica, Nata gazda-Milenkovih.
Ona se uvek, svake nedelje, sa ocem i maćehom vraća iz crkve. Otac ide
iza njih, nasmejana, puna lica, i već ne u čakširama - a to zbog te
druge, mlade žene, da bi i on izgledao mlađi - već u pantalonama i
kaputu, više gledajući u ženu nego u kćer. Ali, Nata to ne primećuje.
Sva srećna što je tako otac svuda vodi, ide ona, a ne zna da on to čini
sve zbog maćehe joj, što nije u redu da on sa ženom izlazi a kod kuće
ostavljaju samu i toliko već veliku devojku. Sofka bi uvek, kad god bi
nju videla, sažaljevajući je gledala, kako o svemu tome ona ništa ne zna
i kako sva srećna, uživajući u tim svojim novim haljinama, jednako se
oko sebe okreće, da vidi da li je svi gledaju tako lepu.



Tako isto, koliko bi puta gledala i one kćeri Taška samardžije, više
njine kuće, u istoj ulici. Ima ih četiri. Sve jedna drugu sustigle. Otac
i mati bili su još seljaci, ali, pošto se obogatiše, njina deca,
osobito te kćeri, brzo izišle na glas. Sve su jednaka odela nosile,
većinom laka, tanka i u otvorenim bojama, da, svakako, time što više
privuku pažnju. Lica i očiju nežnih, kadifenih, da niko ne bi pomislio
da su to kćeri njihove, osobito po ocu im koji je bio bucmast i jednako
tamna, debela, preplanula, seljačka lica. Sofka je gledala kako je od
njih, radosnih što su tako lepe, što tako začuđavaju, uvek bila poneka
na kapiji, kako uvek otuda ovamo na ulicu istrčavaju, da sigurno koga
bolje vide ili se tome bolje pokažu, da su tu, na kapiji, i da ga
čekaju. I na svakoj službi u crkvi i na svakom veselju, igri, uvek ih je
bilo. Čak nisu izostajale ni sa sabora po obližnjim selima i crkvama.
Isprva bi dolazile u prostim kolima, sa ocem i materom, sa puno korpi
jela i buklija vina, da tamo celog dana presede. Docnije, kad se još
više obogatiše, braća sasvim im porastoše, išle su na svojim kolima, i
to lakovanim, sa federima, a bez oca, već samo sa materom i kojim
bratom. Pa i to ne izjutra rano, da celoga dana tamo sede, nego posle
ručka, kada kao sav ostali bogati svet ide, koji, pošto odlazi svojim
kolima i konjima, ide kad hoće, tamo malo postoji, pogleda i vraća se
natrag ranije. Idu dakle više šetnje radi, negoli, kao ostali, prost
svet, samoga sabora ili odmora radi, pošto samo tada praznikom može da
se odmara i jela i pića radi.



Ali, pored svega što je ona sa sobom bila potpuno zadovoljna, što nikome
nije imala zašta da zavidi, te se zbog toga nikad nije osetila
uznemirenom, još manje nesrećnom, ipak, nekako, uvek joj je zimi bivalo
lakše. Da li što se tada biva usamljenijim, izdvojenijim od svega i
svačega, jer se, u dubokim jesenima i dugačkim a jakim zimama, biva
sasvim sam. Samo što pokatkad mati ode u rodbinu, pa i to brzo, još
istoga dana da se vrati. I to ne zato što bi ovamo, kod kuće, Sofka bila
sama i zbog toga ona imala, kao ostale matere za svoje kćeri, kad
ostanu tako same, da se boji čega ružnoga, da tada možda kakav muški...
nego što je znala da sada, po zimi, Sofka neće moći izlaziti i otići u
komšiluk da uzme štogod, ako joj nešto bude zatrebalo. I sem tih
materinih izlazaka, ta bi se zimska povučenost remetila još i praznicima
i to kad su veći, kao Božić. Tada, usled dolaska gostiju, istina
najužih, samo iz komšiluka, morao se čovek oblačiti i time kao ulaziti,
pojavljivati se u život, dok sve ostale dane, cele zime bilo je sasvim
mirno. Čovek je sasvim bio osamljen, sasvim ograđen kućom i zidovima, i
mogao se osećati potpuno slobodan, i do mile volje ostavljen samom sebi.



Zato su te zime Sofki bile lakše, slađe, jer posle zime već joj nije
bivalo tako, osobito s proleća. Uvek bi počela da oseća kao neki nemir,
kao strah. Da li što je dotadanja zimska usamljenost i povučenost
prestajala i sav život, koji je dotada bio ograđen i sprečavan i
ugušivan mećavama i hladnoćom, tada je već počinjao iz kuća da izlazi i
po ulicama, po čaršijama, crkvama, saborima, veseljima da se širi,
mešajući sve međ sobom, i muško i žensko. I sigurno zato što bi je onda
počinjao obuzimati nemir, što je znala da će morati, da ne bi ostala
sasvim zaboravljena - ne radi sebe, nego radi matere i kuće - i ona sa
tim zajedničkim životom, sa svetom ići, izlaziti. A, međutim, ona ništa
sa njima nije imala zajedničkog. Sve je za nju bilo to tako tuđe i
strano.



Ali, što je za nju najgore bilo, to je, što je ona s godine u godinu,
uvek s proleća i leta - a to nikome, ni sebi, nije priznavala - sve sa
većim strahom i užasom počela primećivati kako, što više stari ne
lepotom i snagom, nego godinama, pored svakidašnjeg nemira zbog izlaska u
svet, sve jače, sve jasnije se ispoljava, i, kao neka zmijica, počinje
da je čupa i drugi nemir, upravo užas: kako će sada, ovoga proleća i
leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka,
koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je -
usedelicom.



No ipak, uverena je bila da to ne može nikada biti. Dopuštala je da će
možda sada, toga proleća, kao uvek, neka tek tada prvi put izvedena
svojom mladošću i bujnošću, kao svaka novina, privući opštu pažnju; ali
da će nju svojom lepotom moći da natkrili, to je bilo nemogućno. Ne
sada, nego nikada. Pa čak i onda kada bi je lice možda izdalo, ipak je
Sofka bila uverena da je ne može nikoja nadmašiti. I, ne daj bože da do
toga dođe, Sofka je osećala da bi onda bila u stanju sve da baci. Da
samo dokaže kako je ipak ta nije nadmašila, u inat javno, pred celim
svetom bi se otkrila, pa čak i podala, samo da ih uveri kako njenoj
lepoti, razbludnosti njene snage i vrelini i strastvenosti nije mogućno
da ikoja bude ravna. Da, strašno bi to bilo; ali ona ne bila Sofka, ako
to ne bi učinila!



I onda, prestrašena time, unezverena, odmah bi počele sebe da kori i
grdi: što ona sve to da misli i uvek njoj tako što da dolazi što drugim
ni na um možda ne pada. I dokle će ona tako? Zašto ona nikada srećna,
nikada zadovoljna da ne bude? Kada će i ona već jednom ništa da ne
misli, kao ostale devojke samo da živi i zbog toga da je srećna. Celog
dana, od jutra do mraka, i ona da radi, da gleda kako će i što više
dograbiti da pojede, a da od ukućana ko ne primeti; pa onda dobro da
ruča, večera, i to slatko, oblaporno, da bi posle večere jedva dočekala
kad će leći u meku postelju, u koju će se od umora gotovo srušiti i
odmah zaspati. I onda tako svaki dan. Sve sudbini da ostavi, pa da,
brekćući od zdravlja i snage, sa nasladom čeka kada će je koji
zaprositi, kada će joj biti venčanje, kada će imati muža; kada će i ona,
kao i njene udate drugarice, imati svoju kuću i u njoj biti domaćica,
sa mužem ići po rodbini, po slavama, večerama, kao i po saborima, i
svuda gledati kako će se što bolje provesti, što više jesti dobra jela i
nositi što lepše haljine.



I čim bi počele ovakve misli da joj dosađuju, uvek bi onda počela silom
samu sebe da goni da i ona bude takva. Tada obično odmah preduzme kakav
posao, kakav težak i čuveni vez. Zagreje se, zaraduje. Sva se unese u
posao. Celog dana ne dižući glave radi. Mati jedva bi je odvajala da
ruča i večera. I što bi se posao sve više i jače ispod njenih ruku
ocrtavao, pojavljivao, slike se kao žive izdizale - a taj vez i šare
bile su tako teške, da druga na njenom mestu tek ako bi mesecima mogla
da uđe u nj - ona bi se sve više i više u to unosila i odmah bi počela
osećati kako joj je drukčije. Mirnije spava. Ujutru je svežija. Na
ogledalu vidi kako joj krvna zrnca počinju po obrazima da izbijaju i da
se zaokrugljujući šire. Jelo je slatko. Voda još slađa. Oseća kako joj
vazduh svež. I tada svaki čas, u svakom trenutku, bila bi u stanju da
zaspi, i to slatko, duboko. Ali to ne bi trajalo dugo. Što bi se posao
više približavao kraju, ona bi počela da oseća kako postaje sve
klonulija i ravnodušnija. Jutra joj već ne bi bivala onako sveža. Od
nemirna sna i glavobolje počinju joj bivati tupa. Ona bi mislila da je
to od umora i velikog naprezanja. Ruke i vrat bi joj drhtali, da bi joj
glava dolazila teška a snaga joj sva izlomljena.



Onda bi počela da ide ne znajući zašta i čisto da se vuče kao bolesna...
dok, a to odjednom, iznenada, svu je ne obuzme ono "njeno": snaga joj u
času zatreperi i sva se ispuni miljem. Oseti kako počinje sva da se
topi od neke sladosti. Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od
beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala. I tada već zna da je
nastalo, uhvatilo je ono njeno "dvogubo" kada oseća: kako nije ona sama,
jedna Sofka, već kao da je od dve Sofke. Jedna Sofka je sama ona, a
druga Sofka je izvan nje, tu, oko nje. I onda ona druga počinje da je
teši, tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva čekala kada
će doći noć, kada će leći, i onda, osećajući se sasvim sama, u
postelji, moći se sva predavati toj drugoj Sofki. Tada oseća kako je ova
duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u
nedra, u skut, i znajući za Sofkine najtajnije, najslađe i najluđe
želje, čežnje, strasti, grli je tako silno da Sofka kroz san oseća kako
joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima, čisto puca. Ujutru nalazila
bi se daleko od materine postelje i sa zagrljenim jastukom a sva
oznojena. Danju, krijući se i od matere i od svakoga ko bi došao, ceo bi
dan presedela tamo iza kuće, u bašti. I tada bi, gotovo kao luda,
počela da razgovara sa cvećem. U svakom bi cvetu nalazila po jednu svoju
želju, u svakom cvrkutu ptica pokoji neispevani, neiskazan uzdah i glas
neke pesme.



I onda bi počela da oseća ono što joj toliko puta dolazilo i što nikada
sebi nije mogla da objasni... Sve, sve to: i ti snovi, i ova bašta,
cveće, drveće, i više nje ovo nebo, a ispod njega, oko varoši, oni
vrhovi od planina, i sama ona, Sofka, u isto ovako odelo obučena, isto
ovako sedeći, pred istim ovim cvećem, pa čak i sama kuća, iz kuće
glasovi i idenje ili matere ili drugih, i same reči, želje, naglasci,
sve to, čini joj se, nekada, ne zna kada, u koje vreme, ali isto, isto
je ovako bilo, postajalo i ovako se kretalo. I onda, što bi bliže veče,
sve bi to, a i ona zajedno sa svim tim, kao da nije na zemlji, sve
jasnije, izdvojenije, sve zanosnije, silnije bivalo, da bi ona, dolazeći
iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i sreće čisto ruke više sebe
dizala i umalo na sav glas ne pevala. Ali to nije smela. Samo se trudila
da mati od toga štogod ne primeti i zato, i ako ne bi bila gladna, samo
da je ne bi mati zagledala, silom bi večeravala i odmah se odvajala.



Išla je tobož da leži, spava, a u stvari da što pre ostane sama sa
sobom, i da onda, sasvim sama u noći, pokrivena jorganom, nastavi što
jače grljenje, milovanje, tonući i gubeći se od sreće zbog tih snova. I
što je najglavnije, mada je bila uverena kako se neće udati, ipak, ipak
svi su se ti snovi stapali u snevanje bračne sreće, bračne sobe,
postelje, nameštaja... I taj san jedan isti: u velikoj, raskošnoj sobi,
punoj izukrštane raznobojne svetlosti. Oko nje ostale sobe, takođe
nameštene, okićene peškirima i darovima što je ona donela... Dole, u
dvorištu, bije šedrvan, njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz
ove njene sobe, žute se i šušte kao ćilibar. Čuje se svirka. On, njen
mladoženja, kao završavajući poslednje veselje, već umorno, ali veselo,
nestašno i razdragano se izvija, zanosi i prati pesme koje svatovi
odlazeći od njih pevaju, ostavljajući nju i njega ovako same. On visoka
čela, crnih, malo dugih brkova, a sav obučen u svilu i čoju. Mirišu mu
haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u bračnoj
košulji, u moru od te svetlosti, šuštanju šedrvana, u svirci, pesmi,
čeka. I mada još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova
tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim
nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda... I onda njega
uvode. On prilazi. Poljupci ludi, besni; stiskanje, lomljenje snage;
beskrajno duboko, do dna duše upijanje jedno u drugo.



Zato je ona tu samoću uvek volela. Čak, kad je sasvim sama kod kuće,
mati joj ode ili na groblje ili poslom, pa se duboko u noć već ne vraća,
ona je i taj strah od mraka nekako rado podnosila. Uvek bi se tada
povlačila gore i onda, zatvorena kapijom i zidovima, dakle osigurana,
predavala bi se sama sebi. A da bi sasvim izbegla strah od samoće i
mraka, sve više i više zanimala bi se sobom. Slobodno bi se otkopčavala,
razgolićavala prsa i rukave i same šalvare, da bi osećala kako bi
jednim pokretom sve mogla sa sebe da zbaci. Onda bi se unosila uživajući
u svojoj lepoti, osećajući draž od te svoje otkrivenosti i od golicanja
vazduha. A koliko bi puta, čisto kao kakav muškarac, sa tolikom strašću
počela da posmatra svoje prave, krupne dojke, u kojima su se ispod
beline kože, već nazirale, kao odavno zrele, neke grudve.



Jednom umalo ne učini ludost. Bilo je nekako na izmaku leta. Opet je
bila subota - pazarni dan. Mati sa Magdom otišla na groblje. Padao je
mrak, ali nekakav topal, zagušljiv mrak. Mati joj nikako ne dolazila, a
ona kao uvek, ograđena komšilukom i kućom, jednako bila sama. Nemajući
šta da radi, a ne smejući da se kreće, sedela je gore u sobi i kao
obično bila je raskomoćena. Čak i više nego obično, jer je bilo tada,
više nego ikada, obuzelo ono "njeno". Ali kao nikada dotada, odjednom
poče osećati kako je počinje za srce da hvata neizmerno duboka, iz tamne
daljine sa slutnjom takva teška tuga, jad i usplahirenost: čime će se
sve ovo svršiti?! Da neće, a sigurno će, sigurno - smrću?! I onda: čemu i
našta sve ovo?



U tom ču kako iz bašte dolazi mutavi Vanko. I to peva. Sigurno pijan,
kao svake subote od bakšiša što je dobio, slušajući po pijaci i čaršiji.
I pošto je dole, u kujni, video da nikoga nema, on se poče peti gore,
ovamo k njoj. Ona se trže. Brzo se pokri i kao opasa. Ali odjednom joj
dođe luda misao od koje se sva oznoji. Što da ne? Pijan je - i neće
znati; polunem je - i neće umeti kazati! I što da ne jednom i to, o čemu
se toliko misli, sanja? Što da ne vidi ona jednom kako je kada se oseti
muška ruka na sebi.



Vanko došavši ovamo i videvši je, zaradovan što ju je našao, i pijan,
srećan, mucao je i mimikom joj poče pokazivati od koga je i koliko danas
dobio.



- Ba... ba... ba!...



Ali videvši kako se ona sa minderluka, međ jastucima, onako raskomoćena,
i ne diže, ne prilazi, još manje mu odgovara, niti se smeje - on
zastade ispred nje kao uplašen. Ali ona ga pozva.



- Daj ruku!



On joj pruži slobodno ruku sa ispruženim i raširenim prstima, i to levu,
jer mu ona beše bliže njoj. Ona ga uze za ruku, ali ne kao svakada, za
prste, već odozgo i više ruke za dlan, za onu četvrtastu i široku kost.
Zatim ona vide kako mu se iznenađenom takvim njenim uzimanjem ruke,
rašireni prsti zgrčiše, te, prinoseći je k sebi, ruka njegova dođe joj
onako crna, tvrda i kao neka šapa. Ali nije ona ta koja bi, kada nešto
naumi, na po puta stala, ustukla. Brzo ga dovuče k sebi i držeći ga među
kolenima i, ne slušajući njegove neprirodne glasove od straha i
radosti, otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom položi njegovu
ruku pridržavajući je, pritiskujući je... Oseti samo bol i ništa više.
Brzo, stresajući se od jeze, ustade. Ali on, obezumljen, lud, sa penom
na ustima, iskrivljenim licem, gurajući je glavom u trbuh, grleći je po
kukovima kidao joj meso i kao kleštima je vukao k sebi, da je obori,
puštajući zapenušane lude krike:



- Ba... ba... ba!



I druga da je bila na njenom mestu, sigurno bi podlegla, izgubila bi se,
ali ona, gnušajući se, samo ga odbaci od sebe i izađe, zakopčavajući
se.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:22 pm

V



Bilo je to pred Uskrs. Sofka, kao uvek uoči tih velikih praznika, ništa
nije radila dole u kujni, već je bila jednako gore, na gornjem spratu,
raspremajući i nameštajući sobe. Tako je bilo i sada. I da se ne bi
prljala, bila je obukla neki stari mintan koji joj je bio tesan, te su
joj se prsa čisto kršila. Tako isto, da joj ne bi prašina padala po
kosi, bila je ovlaš zavila glavu velikom zejtinlijom, šamijom te joj je
lice odudaralo jasnije i svežije. Vetrila je i pajala sobe. Njene nanule
zvečale su po suhom doksatu gornjeg boja.



Dole, ispred kuće, dvorište je bilo davno poliveno i počišćeno. Od
kapije do kuće belila se kaldrmisana putanja. Iz kofe na bunaru curila
je voda, i belasajući se spram sunca, kapala je po pločama. Trava oko
bunara, po dvorištu, i čak oko kamenova po kaldrmi odudarala je tamnije.
Od dvorišta pregrađena tarabama, zelenila se i pružala čak iza kuće
njihova bašta. Pod strejama čevrljali su vrapci. Iz komšiluka čulo se
takođe spremanje za sutrašnji dan: tresenje ćilimova, ponjava, lupa i
ribanje tepsija i sahana. Sa ulice dopirao je bat koraka. Uopšte dan je
bio čist, topao, i pun životvorne, balsamske svežine, kao što su dani
proleća pred Uskrs. Na dnu stepenica, odmah do kujne, sedela joj je
mati, i kao da joj je bilo hladno, bila se ogrnula po leđima kratkom
kolijom, škorteljkom, a u stvari najviše se bila ogrnula da joj ne bi
prašina odozgo, gde je Sofka čistila, padala i prljala joj čistu belu
košulju oko vrata i na prsima. I tako pokrivena tom kolijom, držala je
tepsiju u krilu trebeći po njoj pšenicu, a u isto vreme pazeći da u
kujni ne iskipi jelo iz lonaca što su krkljali oko vatre. Trebila je
marljivo pšenicu, jer večeras se ide na groblje i iznosi mrtvima za
dušu.



Na kapiji zveknu alka.



- Domaćini!



Čak gore ču Sofka jak glas sa oštrim i stranim naglaskom.



- Sofke, udara neko! - doviknu odozdo mati. Sofka ostavi čišćenje i poče
silaziti.



- Pa što ti, nano, ne otvoriš? - poče se ova nećkati silazeći niz
stepenice.



- Idi, idi, došao neko! - poče je žuriti mati.



Dok je Sofka išla putanjom pored bunara ka kapiji da otvori, vide kako
joj mati hitro sakri tepsiju sa pšenicom i užurbano, mada je bilo sve
čisto, opet nekoliko puta mahnu metlom ispred kujne i skloni neku krpu i
još nešto ispod stepenica.



Sofka otvori kapiju i stade iščekujući da uđe taj koji lupa.



Na kapiji se pojavi visok, obrijane glave Arnautin. Sofka se osmehnu,
jer odmah vide da je to očev glasnik, jedan od onih džambasa koji svake
subote dolaze iz Turske ovamo, na pazar, i kupuju konje. Tako isto ona
vide kako i mati joj, čim ovoga pozna da je Arnautin, čovek iz Turske,
dakle sigurno njegov glasnik, mada mu se, kao uvek ispred ovakvih
velikih praznika, nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poče se
tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji jednako okrećući se oko sebe i
nanovo gledajući da li je sve počišćeno i raspremljeno kako treba.



- Je li ovo efendi-Mitina kuća? - poče Arnautin glasno da viče ulazeći i
kao dvoumeći i još jednom zagledajući kapiju da nije slučajno pogrešio.



Sofka mu glavom potvrdi da je to. On uđe i uputi se ka materi širokim
koracima i zavučenim rukama u bele čakšire. I, mada se još nije bio ni
približio k njoj, otpoče:



- Eto, pozdravio vas efendi-Mita i poručio mi da vam kažem...



- Ako, ako, dobro nam došao! - predusrete ga mati. I kad dođe do nje,
brzo mu iznese tronožnu stolicu da sedne.



- Sedi, odmori se! - poče ga nuditi usrdno.



Arnautin bojažljivo, kao ukočen, spusti se na stolicu. Mati, kao uvek
pred svima tim očevim glasnicima, stade preda nj, prekrstivši ruke na
pojasu i s malo nagnutom glavom k njemu, da željno i s puno poštovanja
sluša šta joj je muž poručio i naredio. Sofka ode u kujnu da Arnautinu
skuva kafu. Arnautin, namrštivši se, valjda da mu jače odskoči ona pruga
oko vilice i čela, koja je pokazivala dokle je voda doprla pri njegovom
jutrošnjem umivanju, poče oštro da priča. Retko je u mater gledao, već
jednako u svoje jako žilave noge s debelim i dugim čarapama od kostreti.
Sofka po njegovom glasu vide da je kao ljut. I osmehujući se, već je
znala zašto je. Sigurno je i on, kao i svi očevi glasnici, kad k njima
polaze, mislio da će, kada ovamo dođe, zateći majku i nju, Sofku, kao i
celu kuću, malo sirotniju i onda da će mu trebati da njega navlaš pred
njima grdi i govori im: kako i on tamo u Turskoj ne živi bolje, i time
njima daje kao neke naknade, utehe. A ono, evo, prevari se! Video nju,
Sofku, i mater, koja mada je bila prevalila četrdesetu, ipak je još
izgledala mlada i sveža. Oko joj još toplo, kosa joj se još kao zift
crni i svetli. Istina, ima malo bora oko očiju i usta, ali se one i ne
poznaju, već se neosetno gube u svežini oblog joj i kao mleko, tako
belog i nežnog lica. I kad je ovako lepa u svakidašnjem odelu, kakva li
je kad je obučena!



Pa kako onda pred njim sada stoji smerno i kako bojažljivo raspituje o
"svome čoveku" grdeći sebe: što nije znala šta će joj poručiti i iskati,
te eto ne može sad odmah da njegovom glasniku to da. Nego, izvinjava
se, ona će to poslati predveče u han gde je ovaj odseo i to još po
sluzi.



I Sofka, po izrazu lica Arnautinova, vide kako na njega sve to silno
utiče. I još kad on sagleda gde je Sofka kuvala kafu: kako otuda, iz
tamne, široke kujne, odsjajaju oni njihovi veliki, teški poslužavnici,
one žute široke tepsije; pa onda ispred njega, gde on sedi, suhe
stepenice koje vode na gornji boj, a tamo do kapije stari šamdud sa
račvastim kožastim stablom a do same kapije binjektaš koji je bio,
istina, propao u zemlju, ali mu se još bleštalo njegovo mramorno teme.
Sve to njega još više uplaši. Brzo, na velike gutljaje, posrka kafu, i
odmah se diže žurno - i to ne sredinom kaldrme, već krajem kao da je ne
uprlja - jednako izvinjavajući se materi: da se ona ne žuri, i kako će
on nju tamo u hanu čekati, dok ona bude gotova.



- Će čekam, han'mo. Ako ne možeš danas, sutra, kada ti hoćeš. Jedan,
dva, tri dana, ništa nije što ću ja da čekam. Čekaću ja! - poče se
pravdati odlazeći.



Mati ga otprati do kapije, a Sofka osta u kujni perući šolje. Ali ona
vide kako se mati, pošto otprati Arnautina i za njim zatvori kapiju,
vraća polako i čisto teško. Dođe do bunara i tu ostade dugo, dugo. Posle
skrenu i uputi se podrumu. Tamo dugo ostade pred vratima podrumskim,
sigurno nešto zagledajući unutra, jer tek posle dugog vremena Sofka ču
kako je ona otuda viče:



- Sofka, idi do Aritonovih i zovni Vanka!



Sofka ode i ubrzo se vrati sa onim istim Vankom. Vanko, kao uvek kad
spazi mater joj, stade pred nju uplašen. Mati ga mimikom posla da ide u
čaršiju i zove joj Toneta. Vanko sve trčeći ode.



Malo posle dođe i Tone. Nasmejan i već debela lica, kratko obrijan, u
širokim mor-čakširama bez gajtana, s brojanicama, sitnim brzim koracima
stade on pred Todoru, nekadašnju svoju snašku koja, dok je Vanko išao po
njega, beše skuvala za nj kafu, iznela u žutoj taslici duvana, sve to
metnula pred sebe, pa zavivši cigaru i pušeći je polako, čekala ga je.



- Snaške, zvala si me? - upita je Tone mećući brojanice u pojas i
kleknuvši ponizno ispred nje, uza stub kuće.



- Sedi, sedi - poče ga nuditi ona dajući mu kafe i duvana - zvala sam
te, a nije bogzna šta. Znaš ti one naše bačve?



- Kako da ne, snaške? Pamtim još kad su pravljene! Morali smo kapiju da
porušimo i razvaljujemo dok ih unesmo! Kako da ih ne znam!



- E, pa one, te... Sad nešto preturah po podrumu, pa mi padoše u oči.
Znaš, sad godine nerodne i ne mogu da se napune, pa zato sam te i zvala,
da te pitam: kako bi bilo, kad bi se ko našao da čuva u njima vino, da
im ne bi obruči poispadali od suše. Ti već znaš to. Radiš sa vinom. A za
zatvor na podrumu znaš kako je već siguran!



- A već za to...



I Sofka po glasu njegovu oseti kako Tone već unapred sve zna.



- Pa, snaške, - poče se on nećkati - to bi dobro bilo! Dobro bi bilo da
ja to... Imam ja nešto vina, pa kad bi mene htela pustiti...



- Baš dobro. Bolje ti nego tuđin - odahnu mati.



- E dobro. Hvala ti! - nastavi brzo Tone. - Samo, snaške, znaš, ja ako
mogu jednu ili dve bačve da zahvatim. Ostale, sve, samo je vaša kuća u
stanju da napuni, a moja kuća i moja ruka ne stiza toliko, jer se zna
naše tanko stanje.



- Pa koliko možeš, Tone. A za više daće Gospod!



- Daj, bože, daj, bože, snaške! I svakome neka da što želi. A kako je
bata-Mita? Čujete li šta za nj?



- Jutros mi dolazio trgovac. Zdrav je. Ne može još da dođe. Zakasao u
trgovinu. Sofki poslao đizije za haljinu, a i novaca, da nam se nađe za
ovaj praznik.



Tone, mada je bio uveren da je sve obratno, ipak se činio nevešt. Brzo
ode, i po šegrtu posla joj unapred za celu godinu kiriju za te dve
bačve, a docnije će on već i sve bačve da zauzme, pa i ceo podrum.
Metnuće čak i svoj katanac na nj. Mati, kao uvek, ne brojeći novac (mada
je svakad, u svakom njegovom fišeku, nalazila po nekoliko rđavih
groševa), dade bakšiš dečku, isporučujući pozdrav Tonetu i njegovoj
domaćici.



Dečko ode. Kapija se za njim zatvori. Sofka vide kako joj se mati ne
diže, već ostade tako jednako sedeći, gledajući zamišljeno u ispijene
šolje kafe i prevrćući novac u skut. Čak i ne ču kad se kapija ponovo
otvori i na nju se slobodno provuče njina Magda.



Kao uvek, uđe ona brzo, noseći puno zavežljaja. I, ne zastajući pred
materom niti joj nazivajući boga, ode pravo u kujnu.



- A dođe li? - trže se mati, kad je vide tamo u kujni.



- Eto, snaške, jedva stigoh, - poče da joj se pravda Magda. - Oni moji
na selu uhvatili me tamo, pa de ovo, de ono. Ne može čovek da ih se
otrese. Jedva donesoh. Evo...



I ne pokazujući šta im je donela, kao da nije vredno njene pažnje, poče
da trpa u kovčege belo brašno, a u sahane i tendžere presno maslo i sir,
što im je donela od svoje kuće i što su njeni celog posta brižljivo
pribirali, samo da bi ona mogla što lepše i više ovamo njima, svojim
gazdama, da ponese.



- Magdo! - ponovo je zovnu mati.



- Čujem snaške! - istrča Magda, a već joj bile umrljane ruke i zasukani
rukavi od sudova što ih počela da pere.



- Idi u Šareni han i pitaj za trgovca, Arnautina, - poče joj naređivati.
- Nađi ga i pitaj: da li može što mešano da mu ponese. Posle svrati u
dućandžik za basmu. Znaju već oni kakvu će da pošlju, kad je za nas.
Samo brzo, jer posle moramo da idemo. Sad znaš.



- Znam, snaške!



I Magda, stara, suha, koščata, obučena pola seoski pola varoški, brzo
navuče na bose noge neke stare spečene papuče i ode. I to ne ode na
kapiju ulicom, već kroz kapidžike, bašte, kuće, kako bi se sa celim
komšilukom videla, sa svakim zdravila, i onda prekim putem otišla u taj
Šareni han. A Sofka je unapred znala kako će ona odmah toga Arnautina, i
ne pitajući ga da li on može, početi da savetuje kako će da pazi da se
to što će poneti uz put ne pokvari i ne izlomi. I posle će mu ispričati o
njima, svojim gazdama: Sofki, materi joj, ocu, a najviše o njenom dedi,
kod koga je ona služila. I to ne zato da bi on od nje doznao za njih,
jer po njoj ceo je svet morao znati za njih, nego kako bi tolikim svojim
pričanjem ona Arnautinu pala u oči, te da posle on, kad odnese i
isporuči pozdrav od sviju, uzgred kaže da je tu bila i neka starka, a on
će onda, efendi-Mita, setiti se nje i znati da je to bila ona, njina
Magda.



I zaista, Sofka posle nekog vremena kroz prozore odozgo ugleda Magdu.
Izišla iz komšiluka i ode onom ulicom koja vodi pravo gore u čaršiju,
gde je pazar i gde su ti hanovi. I bojeći se da nije zadocnila, gotovo
trči. Jednako gura čas na levu čas na desnu stranu svoju ovlaš povezanu
kratku kosu na glavi. Čas pođe lako, umori se. Jedva vuče na bosim
nogama one spečene papuče, čas ih izuje, uzme u ruke i potrči. Ali opet
svakog se časa zaustavlja: ili da skloni koje malo dete sa sredine
ulice, da ga ne bi koji konj ili tovar pregazio, ili da kome odgovori na
pozdrav.



Posle dugog vremena Magda se vrati zajedno sa dva šegrta koji doneše
čitavu rpu basme. Sofka je znala kako je sad Magda sa tim šegrtima
navlaš prošla kroz komšiluk, da bi svi videli tu basmu za Sofku i
zavideli joj.



Posle, pred veče, kad se poče dan kloniti, bilo je vreme da se ide na
groblje. Zvona već stadoše da prodiru kroz gužvu i vrevu iz varoši. Gore
do Sofke poče da dopire vika, blejanje stoke, i ukroćivanje otrgnutih
konja s pazara, i razilaženje seljaka. Iz čaršije se sve više i više
dizala graja, vreva, šum, i to je sve brujalo i na sve strane mešalo sa
prašinom, dignutom usled polivanja i čišćenja ispred dućana. Simidžije
već počeše da se viđaju kako silaze iz čaršije, razmileli se po sokacima
što vode na drumove. Trče besomučno da dostignu mušterije. Zavalili se
od korpe simita. Džepovi im, naduti marjašima, klate se oko njihovih
nogavica. Oni razvalili vilice, optrčavaju oko seljaka i silom im guraju
i nude stare, podgrejane simite.



- Tetko, vrući! Tri za dvaest para!



A seljanke beže, sklanjaju se od njih, uverene da će im podvaliti. Ali
najviše se sklanjaju i beže strepeći da ih ne pregaze konji pijanih
seljaka, koji tamo po čaršiji zastaju ispred svake mehane, da još
ispijaju okanice, pa onda kao besni jure ovamo na konjima. Iz nedara im
ispadaju stvari što su nakupovali i poneli svojima u selo. Gaze sve
ispred sebe, naročito Cigane i Ciganke. Ciganke u novim žutim šamijama,
starim anterijama, beže ispred njih i, kao da ih umilostive, okreću se k
njima i ponizno ih mole:



- Nemoj, gazda! Aman, gazda!



- Đid bre! - krkljaju oni. Konji im se propinju nad njima, i one, smrtno
uplašene, beže ma na koju stranu.



Dole Magda se uzrujala. Ne može da sačeka mater, dok se obuče, već uzela
korpu s jelom i ponudama što će se nositi na groblje, i stala ispred
kapije. Metnula korpu na glavu, te joj svilen peškir prebačen preko
korpe, svojim krajevima zaklonio celu glavu, i valjda zagrejana od one
vreve, graje i čaršije, svaki čas naviruje ovamo i viče:



- Hajde, snaške, već sav svet ode na groblje!



A zaista, više njihove ulice, kroz kapidžike, iz sporednih ulica, gde
nema meteža, već se čuje kako idu žene, starke i sluge ka groblju. Neke
prolazeći pored Magde zapitkuju je:



- Hajde, Magdo! Ode li i snaška Todora?



- Nije, nije! Sad će - odgovara im Magda, tupkajući papučama.



Sofka je međutim sišla i ovamo u kujni mater nameštala. Čisto je i Sofki
milo što joj je mati, sada ovako obučena u novo, u toj svilenoj
anteriji, lakovanim papučama, skupocenom zagasitom količetu, koje joj
tako toplo i pripijeno stoji oko polovine, došla sasvim lepa i sveža.
Samo, valjda usled pomisli na groblje i plakanje, već joj i sad oko
vlažno a usta toplija. A Sofka je znala da je to, pored ovoga, i zbog
današnjeg očeva glasnika. Mada otac po njemu nije kazao da će doći, ona
je ipak po tome slutila, nadala se da će ih možda sada, za Uskrs, pošto
nije toliko vremena dolazio - valjda jednom obradovati i doći k njima.
Zato je ona sad, osećajući se pred Sofkom kao kriva za te svoje nade i
misli o njemu, svome mužu, stideći se te svoje slabosti, jednako krila
od Sofke glavu i pogled i otimala se od nje da je tako dugo ne namešta i
doteruje.



- Dosta, dosta, Sofkice! - prekidala je i zaustavljala Sofku, a ipak se
videlo kako joj je milo što joj odelo tako lepo stoji.



Pošto materi lepo veza šamiju da joj jedri obrazi i ovalna brada
odskočiše, vezavši joj ispod grla belu svilenu i meku maramicu, Sofka
iziđe zajedno s njome i isprati je do kapije.



I kad za njom i Magdom zatvori kapiju, ona se brzo, gotovo trčeći, ispe
gore i kroz prozor otpoče ih odgledati. Vide kako mati joj ide čisto
ponosna i radosna. Zanoseći i zabacujući plećima sa svakom se ženom,
kako koja iz komšiluka naiđe, zdravi. A sve one ili iza nje ili oko nje
stupaju u društvu. Eno i tetka joj, Simka, čija je kuća odmah na ćošku
do druge ulice, crnomanjasta, suva, koja je odavna ostala udovica i
večito ide po sudovima parničeći se sa seljacima, nikako ne mogući da
veruje da je njen pokojnik zaista mogao toliko da potroši i imanje
seljacima da proda, a njoj i deci ništa da ne ostavi. Eno kako sa mlađim
sinom izlazi i, čim opazi Todoru, odmah joj prilazi ruci, ljubi je. I
Sofka ovamo zna kako joj sada ona tamo sigurno govori:



- Kako si, snaške? Eto ja danas imala neko ročište u sudu, pa eto jedva
stigla da i ja pođem na groblje. - I produžuje sa njome put.



Mati, kao uvek idući u sredi njih, ide napred, i kao predvodeći sve
ostale, zamiče naposletku sporednom ulicom, i gubi se ispred Sofkinih
očiju. Sofka ostade i dalje nagnuta na prozor osećajući kako joj šalvare
dugo, teško padaju po kukovima i kako joj se puna pleća, usled tog
njenog ugibanja i uvijanja, dodiruju. Ali odjednom se trže. Kroz prozore
više nje, igrajući se i dobijajući ružičastu boju od crvenih ćilimova,
trnula je svetlost od sunca, koje zalazeći iza brda, snopovima je
obasipalo varoš crveno, žarko kao krv. Međutim, iz varoši sve je više i
više nestajao onaj žagor. U osvetljenom vazduhu, iznad glave čaršije,
pazara, samo se dizao i lelujao oblačak od prašine. A dole, iz kuće, iz
kujne i one velike sobe, ništa se nije čulo; takođe ni iz dvorišta, ni
iz bašte. Zato se Sofka i trže, jer uznemirena baš tom tišinom,
mirnoćom, predvečerjem, kroz raširene nozdrve, poče osećati kako se iz
dvorišta pokreće i počinje da osvaja onaj sveži baštenski ćuv. Po bašti
lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris.



A znala je kako će se to sve više odvajati, snažiti i otuda kroz tu
tišinu ovamo do nje prodirati. A ta će se tišina sve više, sve jače
širiti. Sve, kao umorivši se od dnevna rada i svršivši što je trebalo,
počeće da se povlači, odmara i čeka veče, noć. Tek pokoje, zadocnelo,
čuće se krcanje đerma na bunarima, tek pokoji bat ulicom. Žureći se, ako
prođe tek pokoji sluga, čirak, noseći iz čaršije što je gazda za kuću
nakupovao, a obično na mašine navlačene i ispeglane fesove, ili gotove
haljine, uzete tek sada od krojača. Jedino što će se sa crkava, i
varoške i šapranačke, neprestano zvoniti. A sve će drugo postati tiše,
mirnije i tamnije. I kao uvek, i tada se Sofka najviše bojala i plašila.
Zato, mada je znala da je kapiju zatvorila, ipak bacivši šamiju na kosu
i na prsa, siđe dole. Čisto sa strahom, grabeći, dok je još videla, uđe
u kujnu i zatvori vrata od one velike sobe. U samu sobu nije smela da
uđe, jer tamo, u kraju sobe, već je bilo mraka. I kada i samu kujnu za
sobom zatvori, oseti se slobodnija. Još jednom ode do kapije i, pošto se
ponova uveri da je zaista dobro zatvorena, poče se vraćati malo
umirenija i staloženija.



I ona, vraćajući se od kapije, prolazeći pored bunara, kao svakada pri
takvim večerima, kada bi bila tako sama, zatvorena, poče osećati neku
draž, i to draž pokretima tela. Ali baš zato nikako više nije smela da
se vrati gore, na gornji sprat i tamo u onoj sobi sama da ostane, jer je
znala da će je odmah početi da poduzima ono "njeno". Znala je da će,
mada joj je sada mati na groblju, kroz nekoliko dana eto Uskrs i cela
ova nedelja strasna i plačna, kada čovek ne treba ni da se nasmeje -
ipak, ipak, pored toga što bi znala da je greh, nju sve više i više
obuzimati ti osećaji, ta draž, milje, golicavost.



I da sve to ne bi bilo, ona, tobož poslom, poče jednako švrljati po
dvorištu, a najviše oko kapije, do koje je ipak dopirao žagor koji je
hrabrio. Ali međutim iz bašte poče da bije svežina i to tako slatka i
bujna. Sa groblja jednako je zvonilo, a nekako čudno, teško, odmereno,
da od toga Sofki bi tako mučno. I ne znajući ni sama zašto poče da je
podilazi vatra. Nije mogla da ode u kujnu, još manje da uđe u spavaću -
onu prizemnu sobu, veliku, mračnu sa dolapima i kupatilom. Bojala se da
se ko otuda iz onih otvora i rupa ne pojavi. Zato, pored svega što nije
htela, što se ustezala, ipak pobeže gore. I tamo, u sobi, do prozora, na
minderluku sede međ crvene i meke jastuke čupavce. Snaga joj poče
goreti, čelo, ruke sve u znoju. Nije smela da se makne, a kamoli vrata i
prozore da zatvori.



Ko zna dokle bi tako sedela da se već jednom odozdo, sa kapije, ne ču
tiho kucanje. Ne jako i silno, nego kao kad je čovek umoran, pa da ne bi
privukao pažnju prolaznika on ovlaš samo kucne, tek da ga ovamo u kući
čuju i što pre mu otvore. Odmah za kucanjem ču se umoran materin glas:



- Sofke, otvori!



Sofka, zaradovavši se, pođe. A i vreme je bilo da se one, majka i Magda,
vrate, jer su već zidovi oko kuće i kapije mirisali na naslaganu
prašinu od današnjice. Ali dok ona siđe i polako poče ići ka kapiji, a
ono Magda, koja je kao uvek bila ušla odozgo kroz komšiluk, da bi prekim
putem pre matere došla i otvorila joj kapiju, već stiže i, ostavivši
korpu u kujnu, preteče Sofku na kapiji.



- Neka, Sofke, ja ću! - odbi je ona, žurno otvarajući kapiju na kojoj je
čekala majka, stojeći tromo, predišući od umora, a i od jela i plača na
groblju.



- Dođoste li? - upita je Sofka kratko, uzimajući od matere peškir u kome
su bile pre, kad su pošle od kuće, uvijene sveće, bosiljak i cveće za
groblje, a sada, kada se vraćale, bilo kolača i drugih ponuda.



- Eto! - odgovori joj mati i uđe.



Sofka osta da ponovo zaključa i zatvori kapiju, slušajući kako Magda
trči ispred matere da tamo pre nje stigne i u kujni raspremi, upali
sveću i osvetli sobu, da joj se ne bi snaška, onako u polumraku, ulazeći
spotakla o što. Sofka se za njima vrati osećajući kako je od svega
ovoga postala mrzovoljna i umorna. Uđe i ona u sobu kod matere.



U kujni je već Magda radila. Palila je oganj na ognjištu i raspremala
onu veliku korpu što je na glavi donela, sa puno ostataka od pite i jela
što se nije moglo da razda, a još više od drugih pita i jela što su
nadobivale u zamenu razdavajući po okolnim susednim grobovima. I svaki
čas, kao svakada kada bi dolazila sa tih podušja, usled mnoge ispijene
rakije, jednako nateže testiju sa vodom. I, da je ne bi umrljala,
naslanja je o lakat ruke i njime izdiže i prinosi ustima, da bi joj
pucalo grlo. Odahnjuje ne mogući da se pribere od žeđi. I tobož nije joj
tako slatka i prijatna zbog zagorelosti od pića, već što nije htela za
sve vreme, dok je bila tamo na groblju, da pije druge vode, iz drugih
bunara, jer sve one ne valjaju, ne mogu ni da se prinesu ovoj vodi
njihovoj, iz njihovog bunara, te odahnjujući, govorila bi:



- Oh, oh, što je slatka ova naša voda! E, baš je nigde nema!



I da zabašuri sve to, poče se okretati Sofki i, po običaju svom, pričati
joj šta je bilo tamo, na groblju: koja je kakvu pitu umesila i šta
donela za razdavanje; kad je došla, dockan ili rano; kako žalila i
naricala; koga najviše od pokojnih spominjala: da li muža, oca, da li
sina, svoje dete jedinče, i koliko, do kog vremena plakala; kako je bila
obučena. A naročito sve to za matere onih Sofkinih drugarica, za koje
je Magda slutila da ih Sofka ne voli, osobito Milenkovih, Trajkovih.



Mati, pošto je i sama bila umorna od svega, prekinu Magdu obraćajući se
Sofki:



- Hajde da večeraš Sofke! Donesi, Magdo!



Sofka joj ne odgovori. Ali joj mati ne dade. Pokazujući glavom u kujnu
na onu korpu sa jelom i komađe pite, poče da je nudi:



- Uzmi, uzmi. Makar okusi. Znaš da treba i ti što u pokoj duše da uzmeš.



Sofka, mrzeći je da se odupire materi, pristade.



A nikada nije volela ta jela što se donosila otuda sa groblja. Uvek
pored mirisa samih jela osećao bi se i drugi miris u njima, miris
tamjana, pokapanog voska od sveća i suvih, istrulelih, oko krstača
izvešanih šimširovih venaca. Čak bi se osećao i miris one zemlje
grobljanske, sa samoga groba. Magda, držeći široku siniju i nagnuta nad
njom a nogama jednako gurajući ispred sebe na što je nailazila, da se ne
bi spotakla, stavi je ispred Sofke. A na prvom mestu se isticalo jedno
veliko parče pite, koje se i belinom svoga brašna i množinom jaja i sira
odlikovalo.



- Evo, na, Sofke! - poče je Magda nuditi njim, pokazujući glavom. - Ovo
ti je poslala tetka Stoja i molila me bogzna kako da te pozdravim: da
uzmeš i okusiš od te njene pite. Od nje nije ni razdavala drugima. Samo
je za tebe i mesila.



Mati, čisto surevnjiva na tu ludost te Sofkine tetke a svoje sestre, kao
da ona ne bi imala da umesi Sofki što bi joj se jelo, već eto ona, koja
toliku decu ima, od imanja samo kućicu i vinograd, a muž joj gotovo
nadniči - poče Magdu grditi:



- A što si joj uzimala? Što toliko parče, gotovo pola tepsije da ti da?
Nema ni ona da jede, a kamoli drugome...



- Pa nisam mogla, snaške, - poče da se brani Magda. - Kada odoh kod nje,
ona me jedva dočeka: "Sedi, Magdo! Otkad se nismo videle!" I onda daj
rakiju, daj ovo, daj ono, i odmah ovo parče mi nudi. Čak je bila odavno
spremila, odavno uvila u peškir. "Na, Magdo! Ovo je za Sofku. Od čistog
je mutmelj-brašna. Samo jaje i mleko. Zna tetka šta mi Sofka voli, pa je
tetka za nju ovo spremila. I mnogo da mi pozdraviš Sofku, Sofkicu našu.
Tetka otkada je nije videla! I kroz dan-dva, ako ugrabim priliku,
gledaću da dođem i da je vidim"...



Majka znajući sve to, samo odmahnu rukom, da bi ova prekinula. Sofka
gledajući tu množinu jela, pita, po tepsiji, uzimala je od svačeg ovlaš,
međ prstima i gotovo samo dodirivala ustima. A najviše je uzimala od
tetkine pite.



Mati je jedva opet čekala da Sofka svrši sa večerom. I zaista, čim se
Sofka prekrsti i, obrisavši skut od mrva, odmače od tepsije, i Magda
ponovo iznese u kujnu, mati joj se odmah diže. Odmah poče da se skida i
raskopčava, naredivši Magdi:



- Hajde, nameštaj, Magdo! - I produži jednako da se skida, razvezuje
šamije, da joj lice i pun vrat sa modrinama gde je jače bilo stegnuto,
bivaju sasvim slobodni; da skida anterije, jeleke i pojase, te da joj se
snaga, prsa i suviše pune joj ruke i mišice, oslobođeni tesnoće - mada
je eto već bila u godinama - ipak nekako još sveže i opojno pojavljuju.



Magda je za to vreme iznosila iz onih dolapa, gde su bile savijene
spavaće haljine, pokrivene belim čaršavom, dušeke i jorgane. Istina,
dušeci su bili skupoceni, teški, od same vune, ali stari, i pored
najnovijeg, najopranijeg čaršava, kojim su opšiveni, nije moglo a da se
ne oseća onaj vonj starih, toliko puta krpljenih, prešivanih a nikada
nerastresivanih spavaćih haljina. I valjda usled svakidašnje upotrebe i
stajanja na jednom istom mestu, bili su gotovo uplesniveli. Takvi isti
su bili i jastuci, čupavci, dugački, ali sa grudvama. Takođe i jorgani
sa prvobitnom svilenom postavom, teški, topli, jer su bili od čistog
pamuka, ali i tanki, proređeni.



Magda, pošto razastre, namesti, donese i metnu više glave testiju sveže
vode, čiji je grlić bio zapušen zelenim lišćem, iznese sobom sveću u
kujnu, da bi se Sofka i mati u pomrčini sasvim svukle i legle. A ona
tamo u kujni, kao obično, pre no što leže, poče da zatrpava, gasi i
poliva vodom vatru u ognjištu, te da ne bi noću ko zna kakva iskra
prsnula, i bogzna šta se učinilo, možda čitava kuća zapalila.



Sofka i mati svlačile su se ćuteći. Mati pre Sofke bi gotova. I pošto na
brzu ruku, ovlaš prekrstivši se, odmrmlja molitvu, od koje kao i obično
Sofka ču samo svršetak: "Gospode bože i sveta bogorodice, molim ti
se"... brzo leže i pokri se jorganom, čak i preko glave. I tek, kao
odahnuvši i oslobodivši se od svega ovoga, brzo i zaspa. Poče da se čuje
ono njeno umereno, u dubokom snu, pućkanje na usta. Sofka, pošto uvi
drugom starom šamijom svoju tešku kosu, da joj se ne bi u spavanju
umrsila i sutra je morala ponovo da češlja, leže pored matere. I ona se
pokri isto takvim skupocenim jorganom, ali isto tako tankim, proređenim,
i koji joj se zbog toga uvek pripijeno obavijao oko nje, te joj se,
tako ležeći na strani, sa prebačenom rukom duž sebe, jasno ocrtavala ona
obla dužina tela, kukova joj i nogu.



Nije mogla da zaspi. Čekala je da dođe san i, s vrelim prstima ruke,
osećala je kako noć sve jača, tamnija i usamljenija biva, kako mati iza
nje uveliko već spava. Iz onih dolapa, iz kojih su iznete spavaće
haljine, a oni ostali slučajno nezatvoreni, bije neka studen; iz kujne
vlaga od polivene vode i razvejan pepeo usled zatrpavanja i gašenja
ognjišta. Jedino, odozgo sa gornjeg sprata, kroz napukle tavanice, što
dolazi suvota od starih dasaka, šindra i ukrasa drvenih po rafovima,
sobama i doksatu. I onda sve bi to, tonući zajedno sa njima sve dublje i
dublje, u noć i tamu padalo, i bivalo pokatkad prekidano otuda iz kujne
iznenadnim šumom, zvonom tepsija, sahana, od miševa, koji bi pored njih
protrčavali, i onda njihovim tamo grickanjem ispod kovčega, naćava. A
iznad svega čulo se jednako, iz dna kujne, oko ognjišta, hrkanje
Magdino. Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku, obučena, čak i
sa papučama - jer, zaboga, sutra, čim zora, ona mora da porani, prva da
ustane, toliki je posao čeka!

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:22 pm

VI



Pred sam Uskrs, u subotu uveče, Sofka primeti kako je, kao i svake
godine, došao najstariji Magdin sin. On, pošto po varoši sve nakupovao
što za njegovu kuću u selu trebalo, pošavši natrag, svratio k njima.



Magda nije dala da on takav i sa onim njegovim prostim konjićem uđe na
kapiju. Na kapiju je samo njega pustila, a njegovog konjića krišom, da
niko ne vidi, iza kuće uvela i tamo u kraju bašte za neko suvo drvo
privezala, da uz naramak sena ili trave drema, čeka, dok njegov gazda
posvršava određene poslove: dovoljno naseče drva, sa česme u velikim
sudovima donese vodu; po dvorištu ispred kuće travu počupa i raščisti...
Pa onda, pred sam mrak, kada počne cela varoš da se potresa od
cviljenja i blejanja jaganjaca, da i on ode i, za svoj novac, kupi
najbolje i najugodnije jagnje, odmah ga do kapije, ispod šamduda,
okačivši omču od starog nekog i masnog užeta, tu zakolje i odere. Ali
prolivenu krv da ne počisti, da bi se po njoj sutra, kada gosti dođu,
videlo kako je celo jagnje zaklato a ne da je sa kasapnice na čerek
kupovano. I kada bi sve to svršio, uredio, ne pojavljujući se, i ne
kazujući se ni materi ni Sofki, gotovo u crni mrak ode u svoje selo. I
onda bi se čulo kako Magda, prateći sina, kao svake godine, naređuje mu i
poručuje:



- Pa sutra da ne zaboraviš i da poraniš, i ti prvi da dođeš na
čestitanje ovde. I ono prasence gledaj da dobro urediš i doneseš, da ne
zaboraviš!



- Hoću, nano! - ljubi je sin u ruku.



- I - nastavlja Magda - nemoj Staja (njegova žena) da pogaču prepeče.
Neka gleda da je od čistog brašna. A ti od one naše rakije jedan pangur
da natočiš i da mi doneseš, za mene, jer ne mogu ovu njinu "varošku" da
pijem.



I bacajući se sinu o vrat i ljubeći ga strasno, produžavala bi:



- A sad u zdravlju i sreći da mi sutra dočekate slatki i mili praznik!
Sve mi pozdravi, i svi mi zdravi i veseli bili!



- Hvala, nano! Hoću, nano! - jednako odgovara ljubeći je po ruci brzo i,
krijući se, da ih ne bi opet Sofka i mati, njine gazde, videli i
nasmejali im se za tu njihovu "seljačku" ljubav, odlazio bi iza kuće,
odvezivao konjića, usedao na nj i, srećan, slobodan, jezdio put sela i
mraka koji bi se počinjao hvatati.



Magda i mati celu noć ne zaspaše, jednako uređujući i nadgledajući oko
lonaca jela. Sofka sa svojim sobama gore bila je odavna gotova. Gore su
je čak čekale već nove haljine, sašivene od one nove basme. Kratak,
dosta otvoren jelek sa žutim širitima kao i šalvare sa velikim
kolutovima oko džepova i nogavica od poređanih zlatnih, žutih gajtanova.
Sofka ih je već juče probala da vidi da li su joj dobre. Ali su joj
izgledale nezgodne, što učkur i nova basma nije bila ugužvana i
umekšana, te su je greble oko polovine. A cele šalvare izgledale su joj
kao da nisu njene, jer, zbog toga što su bile krute i nove, činile joj
se šire i kao da se ona iz njih više vidi, kao da je gola.



Sutra, na sam Uskrs, kuća obasjana suncem, nameštena i spremljena,
uzdizala se i sjala svojim starim poleglim krovom sa onim nekolikim već
naerenim ali okrečenim dimnjacima i sa opranim prozorima i oribanim
vratima od soba na gornjem spratu a osobito sa onim od mnogog ribanja
već žutim kao vosak starim stepenicama. Cela ona, sa tim gornjim spratom
ispred sebe, obuhvatala je sve ono polje, bašte, njive i drum kojim se
ulazilo u varoš, i prolazeći pored nje išlo gore u čaršiju. Sproću kuće i
iza nje ležala cela varoš, sa crkvom, sahat-kulom, pazarom, brdima,
vinogradima, i dok se sa tog njinog gornjeg sprata sve ovo moglo da
vidi, dotle sa ulice, zbog one njine velike dvokrilne kapije, nikad se
nije mogla cela kuća videti. Ali sada, pošto je, kao svakog praznika,
kapija bila širom otvorena i njena krila poduprta sa dva velika kamena,
sva se kuća videla. Čista, spremna, i kao izložena, stoji otvorena za
goste, za taj svet spolja iz varoši. I sada po njoj, što jači dan, sunce
sve svežije i toplije zagreva, a sa crkve jače i uznemirenije zvona
zvone, iz ulica svet sve više izlazi i ide ovamo po ulici, i Sofka i
mati i Magda sve užurbanije, uplašenije trče, silaze, penju se po
stepenicama.



Bile su spremne. Čak i Magda, i začudo sasvim kao što treba, do grla
zabrađena novom šamijom i sa zakopčanom košuljom. A ta zakopčana joj
košulja oko vrata za nju je najgore bilo. Još pored toga bila je Magda i
u sasvim novoj, širokoj seljačkoj futi; na nogama takođe nove čarape.
Samo papuče nije mogla da trpi, već išla bez njih, a to sve zbog tih
novih čarapa koje su joj noge isuviše ugrejavale. Videlo se kako svaki
čas izlazi iz kujne i sa iscepanim drvima vraća se natrag.



Gore, nasred gostinske sobe, stajala je mati. Obučena u svilenu
anteriju, opasana novom, tankom boščom i sa prekrštenim rukama na
pojasu. Bila je uzrujana. I radosna i uplašena. Usta su joj jednako
mrdala, a po okruglom i punom joj licu, naročito oko jagodica,
pokazivala se rumen. Jednako je, onako stojeći, punila i svaki čas
ispijala kafu, a oko nje, kao uvek, bio je prostrt iznad asura, da bi
bilo mekše i ne čuo se hod - onaj veliki, stari ćilim sa Solomunovim
slovima. On je celu sobu ne samo ispunjavao nego i bio veliki za nju.
Morao se oko krajeva da podavija. Okolo po sobi minderluk sa jastucima a
pokriven uskim čupavcima, mekim i crvenim, koji su pod dodirivali. Po
rafovima poređani sahani, naročito ibrici, šolje i sudovi za piće i
posluživanje. I sve to, istina od starog zlata, sada oribano i očišćeno,
jasno je odudaralo svojom žutinom od crvenila nameštaja. Pored ona dva
prozora sa belim kratkim zavesama, koja su gledala na crkvu i varoš, kao
i ova druga dva suprotna, koja su gledala dole, na polje, bašte i drum,
još svežijom i prostranijom činila je sobu i ona množina po belo
okrečenim zidovima povešanih svilenih i kao val lakih peškira. Svi
išarani starinskim šarama i starim zlatom. I mada su bili već
počađaveli, ali usled svog nihanja, pokreta pri svakom ulazu, otvaranju i
zatvaranju vrata, činili su da po sobi uvek bude hlada.



Sofka se još nije bila sasvim obukla. A i nije nalazila za potrebno,
pošto je znala da će oni što će početi sad prvi dolaziti biti većinom
seljaci, nekadašnje njihove čivčije.



I zaista, prvi počeše dolaziti seljaci. Svi oni dolazili su otuda iz
bašte, gde su na gornju kapiju ušli, da bi u bašti, iza kuće, konje
ostavili. I čim uđu, prvo bi išli u kujnu, a opet svaki sa pogačom ili
kojim drugim poklonom. Posle sa mukom su se penjali gore kod matere i,
još sa većim nestrpljenjem, tamo u sobi, ne sedajući već klečeći u
kraju, do zida, a nogama odgurnuvši ćilim, da ga ne bi uprljali, čekali
su da se svrši posluživanje, razgovor, pa da se opet povrate u kujnu,
kod Magde. I tu bi, oko ognjišta, na kratkim stoličicama sedeli, pili
rakiju, koju bi im Magda grejala i sa njima pila. I svaki čas posle kada
gosti iz varoši počnu da dolaze, oni, držeći ispod sebe stoličice,
izviruju i sa strahopoštovanjem gledaju kako su ovi obučeni, i kako se
slobodno penju na stepenice, sedaju tamo, piju i razgovaraju se i to
glasno, da se i kod njih ovamo u kujni čuje.



Za sve to vreme, dok su oni seljaci dolazili, Sofka se nije oblačila.
Šuškala je dole u spavaćoj sobi. Zagledala odelo, minđuše i spremala šta
će obući. Ali kad zvona pri kraju službe počeše naglo da rastu i
rasturuju se na sve strane po varoši kao poslednji put; i kad do nje
ovamo u sobu poče da dopire iz ulice bat koraka, glasni razgovori; i
kada mati, videći i sama odozgo, iz sobe, kako se oko crkve izlazeći iz
nje, crni svet i rastura - poče ona Sofku odozgo žuriti:



- Hajde, Sofke! Vreme je, Sofke! Tek što ko nije došao!



Sofka se tek onda poče oblačiti. Osećala je draž od one lake, čiste
košulje, gotovo žute od mnoge svile; od onih dugačkih, i kao sve nove,
više nego obično, teških šalvara, nabranih u bore. Samo oko jeleka je
imala mnogo posla. On joj je bio mnogo otvoren i mnogo tesan. Jedva ga
bila zakopčala, te je posle morala jednako da izvija plećima i bedrima,
probajući da li joj od tesnoće neće gdegod pući. Ovlaš poveza se
kratkom, svilenom i zatvorene boje maramom. U uši obesi one materine u
rodbini nasleđivane zlatne minđuše sa velikim dukatom, koje su bile
spojene zlatnim sitnim i dugim lancem, čija je sredina bila utvrđena za
takođe zlatnu kuku, koju zabode gore po potiljku na šamiju, te je
polovine od tog lanca počeše golicavo a hladno da dodiruju po vratu i
leže joj po ramenima. Kosu nije htela sasvim da zaglađuje oko čela.
Naročito iza uva ostavi je, da ima malo pramenova, te da bi oni svojom
senkom kao sakrili onu udolicu ispod ušiju ka vilici, a i ceo joj obraz
od te senke došao tamniji, ovalniji. Od cveća zakiti se samo jednom
kitom svežih, u bašti nabranih zumbulova i međ njima jedina bela lala. I
to se zakiti ne gore, više čela, nego po potiljku, naniže, niz kosu. I
sa osmehom, videći kako joj to sve lepo stoji, iziđe, i čisto zapahnu u
kujni sve.



Seljaci nemo, iznenađeno se digoše. Počeše da joj prilaze ruci, ali ona
ne dade. I sa istim osmehom, sa očima malo zatvorenim od zadovoljstva, u
lakovanim cipelama, zakopčanim na kopče, s visokim potpeticama, koje su
joj dobro činile, jer joj zbog njih šalvare nisu dodirivale zemlju i
dizale prašinu, pope se gore, materi.



Kao svakad, čestita materi Uskrs i poljubi je u ruku. Mati, ushićena a i
potresena - ko zna kakve joj misli tada dođoše, kada je vide toliko
lepu i ne toliko raskošno koliko prosto i ukusno nameštenu - grleći je,
ali polako, da joj ne poremeti ni kosu, ni odelo, poljubi je, ne u čelo,
kao mati - već u usta, kao sestra:



- Vaistinu vaskrse, čedo moje! I tebi srećan dan, i živa i srećna mi
bila!



Sofka sa velikim poslužavnikom, pokrivenim izvezenim peškirom, siđe
natrag u kujnu, da po njemu poređa čaše i šolje kojima će se gosti
služiti.



Utom Magda istrča iz kujne i polete kapiji. Na kapiji, poštapajući se i
vođen dečkom, pojavi se stari "deda", sveštenik Rista. Gotovo slep,
poguren, duge, od duvana i čibuka gotovo žute brade, i obrastao gustim
belim dlakama oko očiju i obrva. Trese se od starosti i jednako se muči
zagledajući oko sebe da li je zaista tu, kod njih. Njegova dosta
iznošena duga mantija klimata se oko njega.



Magda mu priđe ruci. Celiva ga i čestita praznik. On je poče dugo,
trepćući, gledati, ne mogući da je se seti, tako da Magda, tupkajući
ispred njega, sama poče da mu se kazuje:



- Ja sam, dedo. Ja, Magda, Magda.



Jedva, kao kroza san, on se seti nje i nekim kao izmučenim od starosti,
od usamljenog sedenja i bdenja u svojoj sobičici, dugim a još jakim
glasom poče:



- Ama ti li si, Magdo? A ja ne mogu, mori, da te poznam.



I vođen Magdom pođe. Mati brzo, sva radosna što ih on nikako ne
ostavlja, nikako ne zaboravlja da prvo njih ne poseti, siđe i istrča
preda nj.



- Hvala, dedo! Srećan ti dan i praznik dedo!



I pošto ga poljubi u ruku, a drugom rukom držeći ga ispod pazuha,
produži da ga ona vodi. On, tresući se, oslanjajući se i pipajući svojim
štapom koji je bio mastan, išao je i jednako kao budeći se govorio:



- O, o, Todoro! Kako si mi, Todoro? Šta mi radiš, Todoro?



I Sofka istrča, i ona, obradovana njegovim dolaskom, poljubi ga u ruku. I
on, okružen njima, poče da se penje i da se nećka:



- Ama ne mogu ja gore. Bolje ja dole, tu u kujni da ostanem, jer ja ne
mogu.



- Možeš, možeš, dedo.



I njima dvema pridržavan, poče se peti. Prvu bi nogu lakše digao na
stepenice, ali je sa drugom teško išlo, dok bi je digao i metnuo do one
prve na stepenici. Sav je zaudarao na burmut, duvan, i na neki star, ali
i suv, osvežavajući zadah. I kada se s mukom gore pope, i kada bi
posađen na minderluk, kada se oseti da je ceo, da je siguran u mestu, on
poče:



- Pa kako ste mi? Šta mi radite? Jeste zdravi i živi? - Ja eto, - više
kao za sebe produži istim onim otegnutim glasom - nikako u smrt, nikako
na onaj svet. I molim se Gospodu, ali on neće pa neće da me uzima. A
teško je, Todoro. Ne može se više. Već i ne vidim, i ne čujem, a i na
smetnji sam onim mojima.



I onda otpoče da se tuži, kao svi suviše stari ljudi, koji, ne što im se
ne mili živeti, nego što vide koliko ih njihovi u kući ne paze, digli
ruke od njih i u neko udaljeno sopče metnuli ih da sede. I tamo, što bi
im se donelo, to bi jeli i pili. A već od starosti, prosutosti, ne smeju
kćeri i snahe ni da ih dvore, ni da k njima ulaze, već samo sluge, i to
muški. Ali, kao da se seti da nije u redu, naročito sada, da o sebi
priča, prekide i poče da pita o njemu, efendi-Miti, koga je on krstio,
docnije sa Todorom venčao, a sa čijim je ocem, Todorinim svekrom, bio
nerazdvojni drug još iz detinjstva.



- Pa šta mi radi moj Mitica? Gde je? Zdrav li je? I što mi se nikada ne
javi, kada dođe, da ga vidim. Koliko puta pitam one moje za njega i za
sve vas, a oni ili mi ne odgovore, ili možda mi nešto i kažu, ali ja ne
čujem, pa mislim da mi ništa i ne kažu.



- Zdrav je, zdrav, dedo! - dovikivala bi mu Todora oko ušiju. - Eto pre
tri dana poslao Arnautina. Sve je pozdravio, nama poslao nešto novaca,
da nam se nađu za ovaj dan, a Sofki neke svile i basme. Ne može još da
dođe. Zakasao u neku trgovinu.



Utom Sofka dođe sa poslužavnikom, te mater prekide. I dok ga je Sofka
služila slatko, smešeći se što on ne vidi, ruke mu drhte sa onim
njegovim žutim, koščatim prstima, te je ona sama morala kašičicu u usta
da mu meće, dotle mu mati bila načinila cigaru i pripaljenu uturila međ
prste. A još kada Sofka, znajući da on to voli, ne kao obične goste po
jednom čašicom rakije služila, već na stočiću, primaknuvši mu ga do
kolena, poređala pet šest čašica, a mati takođe, čim popuši jednu, ona
već drugom gotovom, zapaljenom ga nudila, on sav blažen, srećan,
razgrnuvši mantiju i raskomoćavajući se, poče da ih blagosilja i bogzna
kakvim imenima da im tepa.



Ali utom odozdo dete koje ga je bilo dovelo poče da viče kako je vreme
da ga vodi natrag. A po tome odmah su Sofka i Todora znale da naročito
rakijom ne treba više da ga nude, da su njegovi iz kuće zato tog dečka i
poslali, da ga on vodi, a u isto vreme i da pazi na nj da dugo ne sedi.
Bojali se da se tako ne zanese, pa ne samo kod njih nego i po ostalim
kućama ne pođe na čestitanje, i ne opije se. Jer su znali kako je, kad
mu se ukaže prilika, i onako star, oblaporan kao neko dete.



Ne toliko što je podržavan od Todore i Sofke, nego više usled rakije, a i
što se nije peo nego silazio, kretao se brže i lakše. Siđe gotovo sam.
Sofka i Todora ispratiše ga do kapije, i odgledaše kako poštapajući se,
presamićen, ide sam, ne dajući da ga dete vodi, već zamahujući onom
drugom rukom čak iza leđa.



Utom i ostali tetini, stričevi, komšije, počeše da dolaze. Dođoše i
svirači. Njih je Magda dole častila i ona im naređivala šta će i dokle
da sviraju, prekidala ih i otpraćala.



Kuća se ispuni. Sofka je jednako silazila i pela se noseći poslužavnik
sa kafama i rakijom. Ubrzo se gore u sobi ispuni raf od donesenih
limunova i protokala. Deca su dole, u kujni, od Magde dobivala kolače i
crvena jaja. Mati, sva srećna, služila je goste, naročito duvanom, i
jednako razgovarala, svakom pričala i kazivala o njemu, efendi-Miti. I
kao da je on tek sada iz sobe nekim poslom otišao, tako je usrdno,
razdragano o njemu pričala.



Sofka je jednako ustrčavala. I ona je bila srećna, zadovoljna. Obučena u
to novo odelo, ugrejana od služenja, sa osmehom na usnama, služila je
jednako zagledajući da se ne uprlja u hodu. Ali najgore joj je dosađivao
onaj tesan a suviše otvoren jelek. Jer, kada bi klekla oko ognjišta, da
naliva kafu u šolje, uvek bi joj se iz jeleka prsa otimala te je morala
svakad košulju ispod jeleka da naniže povlači, da joj ne bi gore
košulja na prsima bila odapeta, razmaknuta, te joj se videla prsa,
naročito ona njina tamna i strasna udolina. Tako bi joj i ostrag i ispod
pazuha, gde je taj jelek bio malo isečen, kad bi zanosila rukom,
ređajući šolje po poslužavniku, jasno odskakala cela obla, jedra plećka.



Ručali su dockan i to ne zajedno. Usled mnogih gostiju prvo je mati dole
jela, onako s nogu, pa onda, dok je Sofka ručala, ona je sedela gore u
sobi iščekujući da ko ne dođe. Posle ručka takođe ih je bilo. Došla cela
rodbina, svi, nijedan nije izostao. I još kada se čulo da je od njega
poslat glasnik, dolazili su na čestitanje uveče i duboko u noć su
sedeli.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:23 pm

VII



Odmah posle onoga glasnika očevog, prvoga posle tolikih godina, na sreću
njihovu a najviše na iznenađenje, počeše da stižu i drugi glasnici
donoseći od njega pozdrav i glas da je zdrav.



Međutim, Sofka vide kako to mater ne samo da ne raduje, kao što bi
trebalo u drugim prilikama, nego kako je ti iznenadni, česti njegovi
glasnici, a osobito ti njegovi pozdravi, ta njegova neobična nežnost,
počeše da bune, da je trzaju. Ispuniše je svu strahom i trepetom. Ali
Sofka brzo vide u čemu je sve to. Mati joj se beše već sasvim pomirila s
tom mišlju: da će se jednom morati sve to izneti pred svet, ogoliti; da
će ih on sasvim napustiti, ako ne javno a ono bar tajno; da će, nikako
ne dolazeći k njima i ne javljajući se, tamo negde svršiti, čak i
navlaš, i nasilnom smrću umreti, da bi time i pred njima i pred svetom
zabašurio pravu istinu...



Ali ipak, ipak sada, kad odjednom počeše dolaziti od njega ti glasnici, i
to ne jedan, već i treći, i četvrti, ona se poplaši, poboja se da je ta
njegova sad nežnost sigurno usled bolesti. Sigurno je sada tamo teško
bolestan, pa, predosećajući skoru smrt daleko u tuđini, u usamljenosti,
hoće time jače k njima da se približi, da im da na znanje kako su mu,
pored svega što ih je bio napustio, ipak oni jedini na svetu mili i
dragi. I Sofka vide kako joj mati, zbog toga straha, da nije na samrti, i
da im zato šalje glasnike, kao opraštajući se od njih, a ne mogući se
od samih glasnika uveriti o onome u što je sama po sebi bila sigurna,
jer svi su govorili da je zdrav, dok je međutim ona znala da ih je on
naučio da tako ovlaš govore - krišom i od Sofke, posla naročitog čoveka,
nekog seljaka, koga joj je Magda našla. I da se ne bi sam seljak
dosetio zašto ga šalju, udesila je da ga ne ona, nego Magda, tobože na
svoju ruku šalje. Naravno, da on nije smeo, kad tamo ode, pređe u Tursku
i nađe ga, ni da mu se javi. Dovoljno je bilo da ga samo vidi: da je
zdrav, da ne leži, i ništa više. A dalje: kakav izgleda, kako je obučen,
gde sedi, s kim ide, bilo mu je zabranjeno da se raspituje. I zaista,
taj je seljak otišao, našao ga i video da ne leži. I to je bilo dosta.



A što najviše mater umiri, to je, što se i sam taj seljak bio iznenadio
kad ga je, prelazeći u Tursku, našao odmah na samoj granici, u nekim
hanovima na drumu. Dakle, bio je tako blizu, a ne, kao što su one
mislile, vrlo daleko, ko zna u kom gradu, u nekoj varoši čak kod mora.



Ali ta mirnoća materina ne potraja zadugo. On ne samo što produži slati
te glasnike i pozdrave, nego poče poneki put uistinu, a ne kao pre što
su se one samo pred svetom hvalile, da im i šalje pomalo novaca i darove
za Sofku. To još više uplaši mater. Znala je da ni od kakve trgovine i
njegove zarade to ne može biti. A opet, znajući da je on gotov na
svašta, i da, ako se on reši na nešto, ma to bilo i najgore i
najstrašnije, ona ima samo da se pokori tome i sluša, ona od slutnje,
straha, gotovo se razbole. Nisu pomagali ni njegovi sve ljubazniji
pozdravi i obilatiji pokloni.



I kada jedne večeri iznenada glasnik dođe i u poverenju saopšti joj da
mu se nadaju, očekuju ga, jer će on noćas ili sutra na noć sigurno doći,
ali da je naredio da niko to ne sme doznati, niko ga ne sme videti,
mati sasvim malaksa i gotovo pade od straha. Ali na radostan krik Magdin
i kad ova potrča ka kapiji i bašti da ide u komšiluk i tamo po običaju
razglasi, đipi ona i gotovo da uguši Magdu, tako je silno zadrža,
šapćući joj da i sama Sofka ne čuje:



- Ćuti! Ko zna zašto dolazi!



Pa bojeći se da, kakva je Magda luda, ne izmakne, ne ode, rastrubi,
gotovo je ugura u kujnu i tamo zatvori. I sva usplahirena poče, ne
znajući već šta će, jednako da ide ispred kuće po bašti.



Sofki onda bi jasno da se ona zato ovoliko prepala što se sada ne boji,
nego je sigurna u tome: da je on tamo nekom kuću prodao. Otuda mu to
sada da šalje glasnicima ove pare i darove, i sada eto dolazi da kuću
preda kupcu a njih sobom da u Tursku vodi.



I ne druge noći, nego iste još noći, dođe i on.



Kao što je naredio, tako je bilo. Nije ništa bilo osvetljeno. Sva vrata
po kući bila su zatvorena i samo gore u gostinskoj sobi gorela je lampa i
to uvrnuta, da bi što manje bilo svetlosti i padalo u oči.



Kada počeše pred ponoć već i petlovi da pevaju i sve oko kuće nastade
tako mirno i tamno, ču se kucanje alkom. I to kucanje beše tako lako,
tiho, da Sofki srce stade od uzbuđenja pri pomisli da je to on. Mati,
dotle već pribrana na sve, gotovo mirno se diže i ode da otvori. Magda,
ovamo u kujni, tri puta se spotače i od uzbuđenja saplićući se, čak i
razbivši jednu testiju, pobeže u baštu, iza kuće.



Tamo na kapiji ču se neki tih, miran glas:



- Kako ste? Jeste li živi?



Sofka, i sama čekajući ga sa svećom više glave, ispred kujne, ukoči se
od onoga tamo na kapiji glasa, nije mogla da se makne. U grlu joj stao
plač. Osećala je kako treba da poleti, padne mu oko vrata, zagrli ga i
od radosti, zbog tolikih muka što su zbog njega pretrpele, da proplače:



- Tato, tato mili!



Ali je on sa materom od kapije tako polako ovamo dolazio. Tako je mirno
išao, jednako čisteći i ispravljajući svoje ugužvane čakšire od sedenja u
kolima kao da je ovo sad svakidašnji, običan njegov dolazak kući, kao
da je tek danas poslom izašao pa se sada vraća.



Mati, svetleći iza njega, nije govorila. On je, jednako čisteći se,
zagledao oko kuće i upoznavajući kroz mrak pojedine predmete, šamdud do
kapije, stepenice, ispod njih vrata podrumska, kao samom sebi govorio:



- A a... još je to tu!



Kada prispe do Sofke, ona uzimajući svojom oznojenom rukom njegovu suvu,
hladnu ruku i ljubeći je, oslovi ga:



- Dobro došao, tato!



On kao ustuknu. Ali se pribra. I kao ne znajući dotada koliko je već ona
porasla i koliko lepa, te diveći joj se i zagledajući je, samo je
potapša po obrazu i poljubivši je po kosi, reče:



- Kako si mi, čedo?



I uđoše unutra. A svima je bilo mučno i teško. Mati, kao ukočena, išla
je za njim. On se jednako okretao i unezvereno gledao po kujni, po
redovima posuđa na rafu, unutra, po samoj sobi.



Od svega što sobom unese kad uđe, bio je samo jak miris od burmuta,
ustajalosti i prašljivosti njegovog čohanog odela: širokih čakšira,
kratkog količeta, fermena sa širokim, otvorenim rukavima. Bio je isto
onako u čohano odelo obučen. Istina redovi gajtana, što su iz pojasa
njegova izlazili i nizali se po krajevima mintana, spram sveće sjali su
se od uglačanosti, ali pak sam mintan bio je od svile, skupocen. A on
sam mnogo se promenio. Čelo mu došlo ispupčenije, lice uže, potkresani
brkovi prosedi, iz već zbrčkanog, pomalo izbrijanog vrata, a kao uvek
obvijenog belom čistom maramicom, jače mu se isticala jabučica i grlo,
sa oko sebe zbrčkanom, vratnom kožom. Jedino što su usta bila još uvek
sveža, vlažna.



A od tolikoga grljenja, ljubljenja, uzvika, čemu se Sofka nadala da će
nastati kada on dođe, jedino to bi, te tišina, mučnost i neka nema
teškoća postade još jača. I tek kad Magda, koja, ne smejući da uđe i
pozdravi ga, dok ne bude pozvana, navlaš po kujni poče da premeće, on,
na taj šum, uplašen, brzo se trže, ostavi donju sobu i pođe gore, u
svoju gostinsku sobu. I samo što zapita:



- Ko je još tamo?



- Magda.



I ne zbog nje, Magde, nego više što nije to ko drugi, što ga neće drugi
videti, zaradova se.



- Magda? Zar ona još ovde?



I na veliku Magdinu žalost samo to. Čak je ne pozva ni da je vidi.



Ujutru njega već nije bilo. Ko zna u koje doba noći, u zoru, otišao opet
natrag. Ali što Sofku najviše zbuni, začudi, to je bila ona, mati.
Nije, kao drugi put, pri takvim njegovim ponovnim odlascima od kuće,
bila onako uzrujana, uplašena. Još manje da je sutradan, kao svakada,
išla po kući hukćući. Čak Sofka ujutru, kad se probudi, ne vide nju oko
sebe ili po kujni ovlaš obučenu, onako kako se još noćas, ispraćajući
ga, obukla nadvoje-natroje. Sada, odozgo, iz soba, još nije bila ni
sišla ovamo. I kada Sofka, tobož poslom, ode kod nje gore, vide je kako
više postelje na jastuku sedi. Još neobučena, samo sa kolijom na leđima,
i u spavaćoj anteriji bez bošče. Do nje je ležala postelja, zabačen
jorgan, izgužvan čaršav od dušeka, i još od prašine nepočišćene utisnute
očeve stopale po ćilimu. Oko jastuka videle se tacne, pune duvanske
prašine, izgorelih palidrvaca, svetnjak sa dogorelom i pokapanom svećom i
testijica ustajale, još od sinoć usute vode. Bilo je zagušljivo. Zavese
i prozori nikako neotvarani. I Sofka je po tome znala da oca sigurno
nije ni ispraćala, jer da je izlazila za njim do kapije, sigurno bi,
vraćajući se, morala da oseti ovoliku zagušljivost, zadah, dim duvanski,
te bi otvorila da provetri. Ali kad ga nije ispratila, onda je moralo
nešto strašno i veliko između nje i njega da se desi. Sigurno, sigurno
da je on kuću prodao i to joj javio. I sada ona zato još ne može k sebi
da dođe. Ne može nikako da se pomiri s tim da će morati kuću napuštati i
ići sa njim, i to tamo u Tursku, ili ko zna kuda.



Čak Sofka poče osećati kako će biti to i bolje. Bar će za nju lično
tamo, u tuđini, biti lakše, pošto je niko neće znati ko je i šta je.



A da je zaista to, da se u tome ne vara, i sama je mati o tome posle
uveri. Jer čim ona vide kako Sofka tobož poslom kod nje dolazi, a znala
je da to u stvari nije, već da Sofka dolazi ovamo da nju vidi i da onda
po njenom licu dokuči šta je sa njima, sa ocem, kad, u koje doba i zašto
opet otišao, ona, da bi sve te odgovore izbegla, a jednako sedeći
onako, kao utučena, i krijući od Sofke oči, samo što joj reče:



- Doći će opet!



I ceo dan tamo, gore, presede. Ne siđe, ne pojavi se, kao da odbolova. I
tek sutra siđe. Magdu odmah, tobož nekim poslom, gotovo otera u selo.
Sofka je ipak znala da je to učinila samo iz straha, znajući da se Magda
neće moći uzdržati i da će po komšiluku izbrbljati o očevom dolasku. A
međutim, pre, kad je otac ovako dolazio i odlazio, ona je navlaš Magdu
zadržavala, znajući kako će posle dva i više dana švrljajući po
komšiluku, po varoši, pričati i trubiti o dolasku gazdinom, o silnim
poklonima što je tobož doneo. A to joj je nekad tako trebalo, jer se tim
Magdinim pričanjem pred svetom jasno utvrđivalo da ih on nije ostavio,
nije napustio. I to je sad teranje Magdino u selo za Sofku bio već jedan
dokaz kako je zaista otac kuću prodao. I zbog toga došao da joj javi.
Zato sigurno između nje i njega, noćas valjda prvi put, nastala svađa.
Valjda prvi put u životu što mu se ona, mati, isprečila, nije htela da
pristane, rekla mu sve, a on, valjda naljućen, odmah otišao. I ona,
tada, prvi put, ne izišla za njim, da ga isprati, osvetli mu put, nego
skamenjena, gola, samo u anteriji, više postelje ostala, te je Sofka
onakvu i zatekla. Pa da bi izbegla da potanko Sofki o svemu priča, kada
je otišao i kako, i da ne bi Sofka po glasu joj doznala više nego što
treba, zato joj onako kratko, suvo i odgovorila:



- Doći će!



To, da je zaista on prodao kuću, videlo se i posle. Videlo se prvo po
tome što on rekao da će ponova doći. Dakle, sada je samo došao da im
javi da bi ona, mati, imala kada da se spremi, da sve stvari,
pokućanstvo uredi, te da, kad docnije sa kupcem dođe, može odmah kuću da
mu preda, sav resto novca da primi, i oni onda, sa tim spremljenim
stvarima, nameštajem, sa njime da otputuju.



A da je sve to zaista bilo, Sofka vide i po docnijem materinom držanju i
nameštanju same kuće. Otada su gornje sobe bile jednako nameštene i
uređene. Svi sanduci i dolapi otvoriše se i sve se iz njih, osobito
čaršavi, peškiri, ćilimi, vezovi, iznese i poče da se vetri, ali ne, kao
pre, natrag da se vraća, nego da se gore po sobama, minderlucima,
zidovima veša i raspoređuje. A to je bilo dobro. Prvo, kad se pođe, da
se može odmah, na brzu ruku, pokupiti, naslagati i poneti; a drugo, kad
taj stranac, kupac dođe, da ima što videti: da ne misli kako oni, od
velike sirotinje, baš moraju kuću prodati, te da se on pokaje, jer, kad
bi znao da oni moraju, on bi manju cenu dao. Nego, ovako, videvši tako
okićenu i nameštenu kuću, osobito sobe, po tome zaključiće da su mu kuću
prodali više što hoće da se sele, neće više tu da žive, a ne što
moraju. Jer da moraju, da su zaista u krajnjoj oskudici, oni od prodaje
samo tih ćilimova i nameštaja imali bi više godina da žive. I zbog ovako
nameštene i iskićene kuće i sam kupac biće gord što ne kupuje od njih
zbog sirotinje, već onako. Izgledaće da oni prodaju kuću više njemu za
ljubav, da bi ga učinili svojim "čirakom", vrstom sluge ili njihovim
naslednikom, kome se kakvo imanje, kuća, ne prodaje za onoliko koliko
košta, za dobit, nego više da mu se, kao svakom novajliji, osobito
strancu, ukaže pomoć, da se onako sam, stran u varoši, izvede na put,
okući se, postane i on domaćin.



I zato se Sofki to materino kićenje i nameštanje kuće pred sam gubitak
njen, njenu prodaju, i dopadalo. I ona je sama pomagala u tome,
nameštala, doterivala. Oko kuće, ispred nje, i po bašti čistila je i
raskrčavala da je taj kupac, kada dođe, ne vidi kao kakvu krntiju,
olupanicu, kao kod prostog sveta, koji, kad nešto prodaje drugom, pre no
što se iseli, sve izbuši, iskvari, same grede, tavanice, pa čak i
pragove, povadi i ponese sa sobom.



A i sama rodbina kao da beše o tome načula. Ko zna ko im je kazao. Ali
Sofka je znala da se pored svega krijenja i ćutanja ipak nije ništa
moglo sakriti. Oni čim videše kako se kuća doteruje, namešta, kao
sluteći u čemu je stvar, počeše svakog dana dolaziti. A ko zna, možda ih
je, krijući od Sofke, i sama mati zvala i, moleći ih da bar od Sofke
kriju i štede je do poslednjeg trenutka, saopštavala im tu crnu kobnu
vest.



I otuda je Sofki bilo razumljivo ono onako čudnovato, tronuto ponašanje
svih njih prema njoj. Svaka bi posle, izišavši od matere, a kao ubijena,
najviše nju, Sofku, gledala, kao da im je nje najviše žao što će im ona
otići, što nju neće moći više gledati i što će ona, mada nije ni za šta
kriva, tamo u tuđini patiti.



Jedino se ne dade tetka Stoja. Ona kad dođe, pošto se izljubi dole sa
Sofkom, tu i ostade i sita se narazgovara, pa tek onda ode gore kod
"one", matere, svoje sestre, i ostalih žena. Ali čim tamo ode, malo
posle, kad kao doznade za prodaju kuće, Sofka ovamo ču njeno odupiranje,
svađu.



Uzalud su je ostale ućutkivale, osobito mati joj, da ne viče, ne govori,
ne grdi toliko glasno, da ne bi Sofka dole čula - ništa to nije
pomagalo. Sofka je mogla na prekide, osobito kad se vrata od sobe tamo
otvore, da čuje njenu viku, kao grdnju, psovku. A to sve sigurno na
njega, oca joj.



- Ćuti!



- Neću da ćutim, mori! - čulo se kako ona kao kroz prste ruku, kojima su
joj ostale sigurno zapušivale usta, tako zagušenim, isprekidanim glasom
viče. - Znam ja. Zar ja ne znam? Vidim ja sve. Pa zar to? Zar ona
(jamačno Sofka) to da dočeka? Evo ja ću, ja ću da je hranim i čuvam. A
ti, ti? (To se sigurno odnosilo na mater, njenu sestru.) Usta nemaš,
jezik imaš. Što mu ti ne govoriš? Nego - muž ti je! Samo on, slatki muž,
da je kod tebe, pa sve drugo neka ide!...



Ali Sofka primeti kako je na to sve još više, silom skleptaše, ućutkaše,
jer toliko zagrajaše na nju...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:23 pm

VIII



Baš na drugi dan Duhova, uveče, odozgo sa "baždarnice" začu se svirka
grnete, koja poče da se izvija i okruglinom i čudnovatošću i
nepoznatošću arija. Mati joj kao da predoseti. Brzo iz sobe izlete.



- Sofke, ako nije on!



Sofka zastade. Nije mogla da veruje. Neće valjda toliko ići daleko da,
dovodeći kupca i prodajući poslednje, čini to još sa svirkom i veseljem!
Ali odmah ga razumede. Valjda da se to što bolje sakrije, zato ovako i
čini.



Mada preplašena ustrča uz basamake, da gornji boj osvetli. Uskoro pred
njinu kapiju stadoše kola i Sofka ču već gotovo stran joj ali ipak davno
poznat glas:



- Otvarajte!



Ne gledajući ni kakve su, ni da li su dobro, kao što treba, obučene,
potrčaše obe, i Sofka i mati, sa svećama.



Na otvorenoj kapiji, ispred sveća, zaista ugledaše kako iz kola silazi
on. Lice mu ne videše, ali po odelu ga poznaše. Za njim je silazio
drugi, krupan, u gunju, i gotovo sasvim u mraku. Sigurno je to bio kupac
kuće. I pošto isplatiše svirača, grnetara, i kočijaša, a privezanog
ostrag za kola, lepog osedlanog alata uvedoše unutra i privezaše za
šamdud (sigurno je to bio konj onoga kupca na kome će on posle večere od
njih odjahati) - počeše ulaziti unutra.



Da li baš od pića, ili tek od napora što sve to, svoje pijanstvo,
veselje, mora da izigrava, očevo lice izgledalo je bledo, podbulo. I
uvodeći gosta u kapiju, poče mu pokazivati na kuću.



- Evo, gazda Marko. Ovo je moj seraj. Ovo je ta "efendi-Mitina kuća".
Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka!



I pošto pruži materi ruku, koju ona poljubi, poče Sofku da miluje po
kosi i obrazima, nežno, uzdrhtano, svojim već sparuškanim dlanovima.
Sofka se zbog toga oseti tako potresena.



Gost, gazda Marko, jednako ustručavajući se, rukova se sa materom. Sofka
nije znala da li i ona da se rukuje s njime ili da ga poljubi u ruku.
Nije bio baš toliko star. Ali on, gost, kao da to primeti, i da bi je
što više oslobodio, sam joj prinese ruku koju ona poljubi.



- Živa bila, kćeri! - oslovi je.



I pođoše svi kući sa svećama. Sofka vide kako gost, kupac, jednako očima
gleda i guta kuću, koja sada, ovako nameštena, nekako drukčije,
veselije izgleda, krupno i četvrtasto ocrtava se u noći, sa svojom
svetlošću iz kujne i od gornjega sprata. Pored toga opazi ona kako kupac
oči ne odvaja od matere.



Mati je ispred njih išla i, tobož od radosti, zbog njihova dolaska,
glasom malo drhtavim, ali ipak da se ne primeti, jer sramota je, vikala:



- Magdo, Magdo! Brzo spremaj! Evo nam gosti!



A Magda tamo sva smušena. Ne zna kuda će. Kad ispade pred oca i poljubi
ga u ruku, već glasa nije imala. On se trže, iznenadi, i to usrdno:



- Gle, Magda! Zar ti, Magdo još ovde?



- Ja... ja... još... još - mucala je ona, čisto uvređeno. - Tu sam ja,
kuda ću ja, gazdo! Tu sam ja!



- A kako tvoji na selu, jesu zdravi, živi?



- Živi, živi, gazdo! - poče Magda, jednako vrteći se i čisto stideći se
što on, njen gazda, čak i o njima, njenima, vodi brigu.



Gore, u gostinskoj sobi, sedoše. Srećom, mati kao da je predosećala, te
nije odmah, posle prvog dana praznika, razmestila sobu.



Sofka je znala kako će sada biti milo ocu što je kuća tako nameštena.
Naročito će on sad uživati, kad gost, kupac, bude iznenađen zbog
nameštaja, osobito od tamo, u sobi, po rafovima izrađenih zarfova,
ibrika, sahana, sve od staroga srebra i zlata, pa još sada sve to
osvetljeno sa dve velike sveće u velikim čiracima. I sve skoro oribano i
žuti se i odudara od crvenila ostalog nameštaja i jastuka, ćilimova. I
usled večitog nihanja i lepršanja obešenih peškira po zidovima, biće sve
svežije i lepše.



Dole, u kujni, gde se ona žurila i po velikoj siniji ređala čanke s
jelom da gore kod njih iznese i postavi, već je slušala kako se tamo
gost jednako, iznenađen i zaprepašćen, nećka, izvinjava. Nikako neće da
sedne na jastuke, da ih ne bi uprljao, već traži stolicu a svaki čas se
okreće ocu i moli:



- Ama, Mito, da idem ja, da ne dosađujem.



Ali mati ne da gostu ni da progovori. I sam da je došao, pa bi ovako bio
dočekan, a kamoli još sa njenim domaćinom; stoga samo odozgo viče:



- Magdo, donesite!



A Sofka zna da se to i na nju odnosi, da što pre bude gotova sa sofrom,
pošto je tamo Magda već iznela rakiju i meze i dodala materi da ih ona
stojećki služi. Sofka naposletku bi gotova. Uza stepenice iznese i unese
kod njih veliku srebrnu siniju sa jelima, i mećući je ispred njih,
sagnuta nad njom, vide kako gost ne može oka da skine od nje, osobito
kad joj, zbog toga što se beše mnogo sagla, padoše pletenice niz vrat,
te joj se sva snaga, onako presavijenoj, poče da ocrtava. Ali ona se,
sva srećna i zajapurena, brzo izdiže, prebacujući kosu na leđa i siđe u
kujnu kod Magde. Ova je pak, ništa ne sluteći, još manje o prodaji kuće,
a sva srećna što je on, gazda joj, došao i čak sa njom govorio, jednako
gunđala, sebe grdila i korila: kako to, luda ona, da se ne seti da će
gazda doći, kad uoči subote ona onaj i onakav san snila i po njemu mogla
da zna da će on doći.



Gore se već večeralo. Više se pilo, nego jelo. Zato Magda, videći da će
vino što je za praznik kupila i donela, uskoro nestati, a da ne bi
posle, duboko u noć, ponovo išla, krišom, da je niko ne vidi, svaki čas
se provlačila kroz uske prozore od podruma i tamo, razmičući obruče na
bačvama, bušeći rupe između duga, točila vino Tonetovo. I kao pravdajući
se za tu svoju krađu, izlazeći otuda govorila je sebi, kao sveteći se
Tonetu:



- Ja, kerpič! Zavukao se kao moljac. Pometao katance, kao da će mu neko
sve vino popiti...



I jednako je nosila tamo u kujnu, razlivala u razne lonce i šerpe, da ko
od njih, mati ili Sofka, ne primete, jer zna šta bi onda bilo sa njom.
Silom bi je naterali da odnese i vrati u bačvu.



I što je više noć bivala, Sofka je odozdo opažala kako su oni tamo gore
sve slobodniji. Koliko puta, uvek kad bi mati otud sišla, izišla, da
ovamo Magdi ili Sofki što naredi, Sofka bi čula kako gost, ostavši sam
sa ocem joj, govori, kao ponovo mu tvrdi za kuću:



- Ja što rekoh, ne porekoh!



Sofka ih je na posletku ostavila i povukla se, da spava. Prvo, što nije
red da devojka tako duboko u noć sedi, a drugo, što će morati sutra,
pošto će joj mati biti neispavana, ona da porani i spremi i počisti
kuću.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:23 pm

IX



I taj njihov gost, kupac, kad je od njih, čak u zoru, odlazio, uzjahavši
konja i pošavši, ostade dugo, dugo, pred kapijom. Kao da je hteo što
više njine a sada već svoje kuće da se nagleda, da je dobro zapamti, da
je svu onako unaokolo, sa komšilukom i sa onom njihovom teškom kapijom,
unese u mozak. Zato je posle dugog stajanja pošao i uputio se, pored
česme, naniže, gde su bile bašte i njive. Ode u onaj deo varoši koji je
bio kao još nov, tek doseljen, još ne kao varoški, više seljački, pun
samih doseljenika, ili seljaka iz okolnih sela, a ponajviše begunaca iz
Turske.



Konj alat, duga repa čak do kopita, duga vrata i lepe četvrtaste glave,
sa pametnim očima, odmoran, osećajući na sebi svoga gazdu, kako na njemu
slobodno i stegnuto sedi, sitno, veselo je grabio i promicao.



Već je blizu zora. Mrak se gubio. Okolo, iza ravnica, kroz magle, već su
se ocrtavala bila. Iz njiva i bašta dopirao miris trule trave i
korenja. Tamo negde daleko, oko reke, čulo se šuštanje vode i pokoji
cvrkut probuđenih tica. Ovamo, s ove druge strane, po varoši, u ulicama,
koje su se ovde svršavale, sve je još bilo u nemom mraku. Samo njemu,
gostu, činilo se da - a to kao da gleda obrnuto, kroz sebe i iza sebe -
otuda sa njine, Sofkine kuće, jednako gori sveća i osvetljava ovamo
ispred njega put. Zato je često uzdizao ruku ka licu, i od zadovoljstva,
sreće, zadižući šubaru, svaki čas gladio čelo, oči i celo lice.



Alat, naviknut, sam savi u poslednju ulicu, krivu, tesnu, nalik na
dolinu zbog visokih uličnih zidova i drveća. Onda se poče peti ka
čaršiji i ka gazdinoj kući, dok njemu, primetivši kako se već približava
kući, bi nekako neugodno. Zato se kao ispravi u sedlu, odupre o
uzengije. Ali alat, gotovo trkom izišavši iz ulice i stavši ispred
kapije, od radosti zarza.



Gore, po čaršiji, u polumraku već su se svetlucali pogdegde potpaljeni
mangali i čuo salebdžija, dok je ovde, kao uvek na kraju varoši, sve još
bilo tamno. Jedino se dugotrajni laveži pasa i pevanje petlova iz magle
razlegalo i rasprostiralo po poljima i njivama.



Marko obrnu alata tako da svojim ramenima i laktovima poče dodirivati
kapiju. I sigurno iz iskustva znajući da lupom, ni nogama ni rukama, ne
mogu se njegovi tamo, u kući, probuditi, jer je kuća od kapije tako
udaljena, izvadi iz silava pištolje i poče njihovim jabukama lupati. I
kroz široke pukotine od istina teških, jakih dasaka, ali dosta jedno od
drugo rastavljenih, on jedva dočeka da vidi kako se tamo, u kući,
zasvetli i kako otuda, sa lojanom svećom u čiraku, ogrnut gunjom i
gologlav, poče da se približava njegov sluga, Arsa.



- Ko je? Ko je? - ču kako ovaj viče trčeći i zaklanjajući sveću da mu se
ne ugasi. Ali ubrzo posrnu i kao bez duše istrča ovamo ka kapiji, kad
ču gazdino kao uvek kratko i nabusito:



- Ja!



Jednom rukom držeći više sebe čirak sa svećom da se gazdi što bolje
vidi, a drugom rukom otvarajući kapiju, zamandaljenu, gurajući uvučen ne
šip nego čitav direk, nije gledao ni kako mu je bila kolija pala, te on
ostao go u košulji i gaćama, ni kako mu jedan opanak ostao tamo negde u
dvorištu, nego, otvarajući krila, a od straha ne znajući šta da govori,
on poče konju:



- O, alat! Ja, alat!



- Živi li ste? - kako gazda samo oslovi i brzo pored njega na kapiju
prominu.



Arsa, trčeći za konjem, jedva uspe da ispred kuće, kućnog praga, stigne
gazdu, uzme alata za uzdu i za uzengije pridrži kako bi se gazda što
lakše skinuo.



Marko, kao uvek, sišavši sa alata, uđe pravo u ono njegovo skoro
dozidano sopče. To je sopče bilo malo, snisko, gotovo zagušljivo; pod
nepatosan, gola zemlja, te novi ćilimi od dugog nevetrenja (jer sem
njega niko u to sopče nije smeo da uđe) gotovo zemljosani. Jastuci
tvrdi, kruti, isto onako ispruženi i poređani kako ih je poslednji put
ostavio. Prvo što mu pade na pamet to je da, kao svakada čim uđe, odmah
baci pogled na dva velika katanca, koja su visila o dosta dugom i
dubokom, šareno obojenom sanduku. I uveri se da su katanci u redu, u
istom položaju, u naročitom onom položaju u kakvom ih je on, polazeći,
navlaš metnuo da bi, kad se ovako vrati, mogao primetiti ako bi ih ko
dirao, pokušavao da otvori. Kad vide da je sve u redu, on onda ostade
tako stojeći nasred sobe, čekajući da ko iz kuće, bilo Arsa bilo žena,
dođu, donesu sveću i počnu ga svlačiti.



Međutim, dan je već bio počeo. Po dvorištu uveliko se kaldrma, kroz
prozore od sopčeta, modrila i sproću njega, na bunaru, jasno se
ocrtavala velika gvozdena kofa, sa lancima mesto užeta. Iz kujne poče da
dopire prasak suvih lozinaka. I odmah posle toga brza, jaka svetlost
izbi iz ognjišta i poče na sve strane čak i ovamo kod njega, u sopče, da
dopire. Čuli su se tihi, uplašeni koraci, bat nogu iz one druge sobe u
kujnu i obratno.



Arsa, pošto alata raspremio u štali, iz koje se jasno odvajao, dopirao
onaj topao vonj i šum od već probuđene stoke, uđe opet ovamo, k njemu,
sa svećom. Poče obigravajući da ga, i to odozgo, sa ramena, svlači.
Marko, jednako stojeći, podavajući se da bi ga Arsa što lakše skinuo,
samo ga zapita:



- Jesu ustali?



- Jesu, jesu, gazdo. Eno gazdarice po kujni, sprema. A Tomča (sin) tek
što se nije obukao.



Marko nije hteo, kao obično, na savijene jastuke, koje mu Arsa podmetnu,
da sedne, izvali se i tako ležeći čeka da ga Arsa izuje, već sede na
onaj sanduk i podnimljen onom svojom malom ali rutavom rukom sa dosta
kratkim i nežnim prstima, čekao je da ga Arsa sasvim skine. Pojas, silav
sa pištoljem, jataganom i arbijom, sve to sam Arsa sa njega skinu i
iznese da se vetri i čisti. Marko ostade i dalje tako da sedi, pognute
glave, u papučama, raspasan. Belio mu se učkur od širokih čakšira a oko
njega jeleci i mintani, raskopčani i oslobođeni od pojaseva i silava,
pokazivali su njegova široka, jaka prsa, sa grdnim maljama posredi, koje
su dopirale do njegova kratka, zdepasta i gola vrata.



Tako sedeći ne pomače se i ne diže glavu ni kad uđe njegova žena sa
posluženjem. Na starom, malom i dosta izabanom poslužavniku velika čaša
vode i u taslici nekoliko parčeta šećera, dosta sumnjive boje. I po tome
videlo se da taj šećer traje dugo, da se, osem njega, niko ne poslužuje
njime, ne troši ga.



Kao svakada, ne iznenađena već naviknuta na takve njegove dolaske u
nevreme, uđe ona mirno. I od celog pozdrava samo što ga upita:



- Dođe li?



- Dođoh! - čisto mrko i neugodno odgovori joj. I ne pogledavši u nju,
uze šećer i vodu koju ispi naiskap.



- Da nameštam? - upita ga žena stojeći pred njim mirno i nekako učmalo.
Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoća. Obučena je bila pola
seoski, pola varoški: u anteriji, zabrađena, istina, dosta novom ali
prostom šamijom, u belim debelim čarapama i opasana seljačkim futom i sa
obešenim nožićem o pojasu. Suva, bledih očiju, bleda, koščata, i sa
maljama na licu od starosti. Sva je mirisala na seljački miris, na
mleko, na vonj đubreta i svežinu jaka, prosta odela.



- Nameštaj! - odgovori joj Marko, i opet ostade sedeći na sanduku. - I
čuješ! - pozva je on natrag, kad ova pođe. - Kaži Tomči, neka se obuče i
ide u han. Ali neka! Neka ostane ovde! - predomisli se on i odmahnu joj
rukom da ide. - Mogu i oni tamo sami za nekoliko dana! - završi kao sam
za sebe.



Ona ode. Ubrzo Arsa donese postelju. Ali već beše dan. Svanulo se
sasvim. Marko pokaza slugi glavom da prozore zastre kakvim pokrovcem. I
kada u sopčetu nastane mrak, on se polako, teško spusti u postelju i
pokri da spava.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:24 pm

X



Ovamo, kod Sofke, sutra, ceo dan, bilo je tako dobro. I Sofka zato
docnije celog života nije mogla sebi da oprosti: kako da ona to ne
oseti, i to ona, Sofka, koja je oduvek sve znala, sve unapred osećala, a
sad, baš sad, kad se ticalo njene glave, njenog života, tu se prevari!
Ali otkud je mogla i znati? Znala je samo da je kuća prodata, da je
sinoćni gost kupac. Otac, pošto se ispavao, digao se oko ručka. Dobro
ručao, opet prespavao, i u mrak, uveče, čak sišao odozgo ovamo, k njima u
kujnu. Pregledao baštu, dvorište. Silazio je i u podrum. Za njim išla
je mati da bi mu bila pri ruci, davala obaveštenja, kad što zatreba.



Posle večere Sofka je legla ovamo dole, u velikoj sobi, sa Magdom, pošto
tada, da ne bi Sofka bila sama, morala je i Magda u toj sobi da spava.
Posle, ko zna šta je bilo. Ona nije mogla znati, nije slutila, te da
onda bude na oprezi, da ne spava duboko. Već je sasvim pomirena sa tom
prodajom kuće, a i zaradovana što se jednom i ovako svršilo da, makar i
bez kuće, makar tamo u tuđini, u Turskoj, ipak bude bar zajedno sa
njime, te da jednom i one imaju nad sobom njega, da bi, ispod njegove
vlasti i nadzora, mogle slobodno da dišu, kreću se i žive. Bila je
gotovo srećna zbog toga i odmah slatko, tvrdo zaspa.



Duboko u noć, valjda čak oko pola noći, kada je bila već lakosna, seća
se docnije, čula je odozgo, kroz tavanicu, kako, sigurno iz očeve sobe,
jednako dolazi šum, čak i glasovi, i neko dugo hodanje. Onda, kao nikada
dotle materin dosta jak glas, kao neko odupiranje, svađa, plač.



Sutra, ujutru, mati joj se pojavi na stepenicama sa rukom na čelu, preko
očiju, a usta joj i celo lice bilo gotovo unakaženo, toliko iskrivljeno
od užasa. I čim dođe ovamo u kujnu, kod Sofke i Magde, samo što bi u
stanju da naredi:



- Magdo, odvedi Sofku kod tetkinih. Ona neka ostane, a ti se vrati.



To je bilo dole u kujni, gde je još bio mrak, vlažna zemlja, skoro
počišćena, gore od čađi crne grede, a sproću po polici one žute tepsije.
Sofku, čim to ču od matere, a dobro je znala šta to znači, počeše te
tepsije kao neke velike krvave oči da proždiru i sve oko nje u kolutove
da se okreće. Pošto posrnu da joj se ruke dotakoše poda, brzo se ispravi
i poče, ustrašena, a nikako ne verujući sve to, kao u groznici, očima
da traži mater. Ali, ona je već bila otišla tamo, u sobu, i naslonjena
na prozor, tiho je, tiho plakala i grcala. Da li od jada, bola, ili od
sreće i radosti što je i to dočekala - da, eto svoju Sofku udaje? Jer
to, da je sluškinja odvede i tamo ostavi, za udavaču zna se šta je:
isprošena je, i za dva-tri dana sklanja se u komšiluk, da bi bila
pošteđena od navale sveta, zapitkivanja i čestitanja. Sofka, osećajući
kako joj se od užasa palci na nogama grče, pa joj se taj grč, bol, uz
kolena penje i probada joj utrobu, polovinu joj seče kao nož, priđe
materi.



- Nano!



Ali mati, kao bežeći, okrenuvši se od nje, sve više je naslanjala glavu
na prozor, i sve više plakala. Kroz plač poče Sofku da moli, da joj ne
prilazi, ne pita je, i raspituje se:



- Idi, idi, čedo! Oh, zar ne znaš šta je? To je. Sudbina zar? A znala
sam ja da od njega šta drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Znaš već sada
šta je. I bar ti me, Sofke, ne muči. Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh!



I opet se predade, ali jednako tiho, iz straha, da onaj gore ne čuje.



Sofki, mada joj se još sve vrtelo: i soba, tavanice, i ispred nje ona,
mati joj, sa tim prozorom sobnim, na koji se bila naslonila, ipak, zbog
tog materinog plača, bi lakše, što bar po njemu vide da mati to ne
odobrava.



Ali nikako ne mogući da u sve to veruje, ne znajući šta da čini, čisto
pade.



- Pa zašta, nano? Zašta?... - poče, a već joj od besa suze udariše.



- Ne znam, čedo! Ne znam, ne pitaj me. Samo to: svršeno je. Eno, on
tamo, gore: besni! Na oči ne smem da mu izađem. Oh, crna ja!



Sofka se diže. I, osećajući takvu snagu, takav bes, čak i mržnju prema
ocu, pođe k njemu. Osobito besnela je zbog uvrede: što, i ako je to hteo
sa njom, da je uda, što onda ovako sa njom da postupa, što ovako brzo,
odmah, kao da je ne može gledati.



Ali, da li što je otac bio odozgo video kako se k njemu penje, ili što
Magda, spremajući kod njega u sobi, zaista, kakva je luda, sa suzama i
jecajući radila, i on te njene suze video, tek Sofku preseče njegov
strašan glas i psovka prema Magdi:



- Ti, nemoj tu da mi suziš i sliniš! Gle ti, pezevenci i ćopeci jedni!



I što je najgore, Sofka oseti kako se to "pezevenci i ćopeci" odnosilo
na sve njih ovamo dole, a osobito na nju, Sofku.



A glas mu je bio tako suv, stran; u njemu ni topline, treperenja, tako
da se Sofka sa po basamaka brzo vrati, još uvređenija.



Posle, čim Magda siđe, nemo, nikome se ne javljajući, ode sa njom kod
tetka-Katinih. Čisto se spoticala grabeći da što pre ode, kao da pobegne
od svega toga, a opet, opet nikako još ne mogući u sve to da veruje.
Znala je da oni to i tako sa njome ne mogu da čine. Nije ona kao svaka:
nije dete, šiparica, da ništa ne zna i ne sme da zna, pa tako, u tren,
kako oni hoće, sa njom da čine... Ali, pored svega toga, najgore,
najteže joj je bilo: kako ona da to ne oseti, ako ne u početku, a ono
bar sinoć, - da taj gost nije kupac kuće, već, već...



I tada se poče sećati. Tek tada bi joj jasno i ono njegovo zaprepašćenje
kad je vide, a posle onda ono neskidanje oka sa nje; pri tom večiti
trepet punih mu usta i ono na mahove, kad s ocem ostane nasamo,
potvrđivanje: "Ja što rekoh, ne porekoh!" Dakle, on, još i ne videvši
je, pristao da uzme, a sad, kad je i video, tim radije i srećnije.



Tetka, kad je vide, iznenadi se. Ali Magda joj mimikom i sa nekoliko
turskih reči kaza sve. Tetka od radosti, sreće, nije znala šta će. Ali
po Sofkinom licu, po drhtaju, po posrtanju, i naročito po vrelini koju
oseti kad je Sofka poljubi u ruku, vide da treba što pre da je ostavi
samu. Zato ona brzo uđe u sobu, i pošto tamo još brže razmesti i
počisti, pozva Sofku, kao tešeći je:



- 'Odi, 'odi, Sofkice. Sedi, odmori se. Ništa nije, i ne boj mi se!



I ne mogući da izdrži zajedno sa Magdom otrča Sofkinoj kući.



Sofka ničke pade na krevet i, pored svega, oseti blagodarnost prema
tetki, što, kad ode, Sofka ču kako je zaključa. Bar je oslobodi da ne
mora strepeti od nečijeg dolaska.



Ali je trebalo bar i kapiju da zatvori, te da kroz nju docnije ne vidi
ono što je najviše potrese i zaboli; da ne vidi odovud iz sobe, sa
kreveta, kroz prozor i kroz otvorenu kapiju sproću nje, njinu kapiju i
njinu kuću i što se sve tamo radi. Osobito kada iz njine kuće poče svaki
čas da izlazi Magda. A Sofka je znala da ona to trči po rodbini i sve
poziva.



Uskoro, vide kako iz rodbine, radosni, na glas da je on, efendi-Mita
došao, a preplašeni što ih zove k sebi, jer to nije imao običaj, počeše
da dolaze svi, osobito stariji, tetini, stričevi, ujaci. Svaki čas
pokoja tetka, naročito Kata, otuda izlazi i opet se vraća. Poče kuća
onako sa otvorenom kapijom da se zakrčuje, puni. Ali opet sve zanemelo,
sve sa tajanstvenim i gotovo uplašenim izrazom lica. Sigurno gore otac,
saopštavajući im Sofkinu udaju, u isto vreme naređuje im da niko o tome
ne pisne, da ne bi ko od komšiluka i ostalog sveta doznao dok se udaja
ne bude sasvim svršila. A sada, kada im je to saopštio, mogu da idu
kućama, da se spremaju, čiste stajaće haljine i drugo, da bi bili gotovi
kada ih pozove da dođu na svečanost. I to je Sofku najviše poražavalo,
ubijalo. Što tako sa njome da čine; i to sa njome, sa kojom su se
doskora s tolikim poštovanjem i ljubavi ophodili? A sada; kao da ona
nije ništa, i nikada ništa ni bila. Nego, kao da je uvek bila obična,
kao neka stvar. I to za koga da je udaju? Koji je to? Šta je? Odakle je?



I onda bol, tuga, plač, jad, sve veći i veći, poče da je hvata, te poče
osećati kako, onako ničke ležeći, čisto u nesvest pada. Po čitav sat
gubi se, ništa ne zna za sebe. A zatim teško, dugo, jedva se povraća.
Ali što je dan veći bivao i više prolazio, a ona jednako ovamo sasvim
usamljena bila, sa užasom poče opažati kako u tim njenim zanosima,
nesvesticama, sve više oseća - a od toga odmah bi joj zubi zacvokotali -
kako joj sve jasnije dolazi taj, sinoćnji tobožnji kupac kuće, a sada u
stvari prosilac. Kao oseća već sebe u njegovu krilu i na sebi ona
njegova usta, što su sinoć onako požudno drhtala, i njegove ruke sa onim
nežnim, kratkim, odozgo maljavim prstima. I zbog toga kosa joj se poče
dizati, i po čelu svuda je hladan znoj probijati. Obezumljena od užasa
zbog tih slika, poče se dizati, i, kao bežeći iz sobe, huktati:



- Bože! Bože!



Ali nemajući kuda, na drugo koje mesto, opet je ničke padala po krevetu.



I već kada sasvim dođe noć, ona najzad doznade sve. Tetka joj se vrati
otuda, a Sofka je znala da će sada, kao što je red i običaj, od nje
doznati. I to neće baš iz njenih usta čuti, nego će ova doći sa još
kojom ženom, tetkom ili strinom, pa će one, nikako ovamo kod Sofke i ne
ulazeći, već u kujni, spremajući večeru, malo bolju (jer, zaboga, eto
imaju gošću, Sofku) glasno se razgovarati da bi iz toga njinog razgovora
mogla Sofka sve čuti: i ko je mladoženja, odakle je, šta je, i sve
ostalo što treba.



A tako zaista i bi. Pošto otključaše kujnu, upališe sveću, raspališe
oganj u kujni, spremajući večeru, počeše da pričaju: - Oduvek je to
tako. Eto ta i ta pošla je još za goreg. Ni u snu nije ga snila a kamoli
videla. Glavno je da je dobra kuća. Sada eto taj Sofkin prosilac, taj
Marko, toliko bogat, da se gotovo ne zna šta sve ima. Istina, odskora se
doselio iz Turske, ali još tamo po granici drži hanove i prodaje stoku
turskoj vojsci. Ovde u varoši odskora je sa kućom u donjoj mahali.



Ali se Sofka iznenadi kad još ču kako, kao pravdajući se, počeše da
pričaju: da, iako je mladoženja još mali, tek mu je dvanaest godina,
ipak bi se svaka smatrala za srećnu što u tako bogatu kuću ide. Dakle,
ni on je ne uzima za sebe, nije udovac, još manje bez dece, već eto za
sina koji je gotovo još dete! Sofka poče osećati kako će kroz grlo svu
krv i utrobu izbaciti, jer tako poče da se nadimlje i od bola, neizmerna
jada, da stenje. Ali se brzo trže. Iziđe u kujnu. Kada je na svetlosti
od ognjišta i sveće ugledaše, tetka joj samo promuca:



- Kuda, Sofkice?



- Daj mi šal! Idem do kuće, nešto sam zaboravila.



Jedva je to mogla da progovori, pa i ne dočeka da se šalom, koji joj
tetka preneražena pruži, sasvim zaogrne, uvije, nego samo nabacivši ga,
uvijajući više glavu, da je ko ne vidi, iziđe.



Ni mrak, ni samoća, ni mrtvo padanje vode sa česme ne uznemiri je. Sada
je već ona svoja, nije Sofka devojka, Sofkica, efendi-Mitina, već prava
žena, svoja, ničija više. Od besa stiskajući prsa, da bi od bola čisto
jaukala, i dižući šalvare, da što brže i sigurnije korača, brzo pređe
sokak, česmu, i uđe u kuću.



I gore, i dole, i svuda su gorele sveće. Kao da nikada nje nije bilo,
kao da je ona umrla, odavno je saranili i već zaboravili, tako je u kući
bilo sada mirno, i osvetljeno.



Magda ispade iz kujne i čisto ustuknu ispred Sofke. Ali Sofka je,
pokazujući gore na očevu sobu, samo upita:



- Ima li koga?



- Sam je.



Sofka se pope. Ispred vrata vide samo njegove poređane cipele i već poče
da drhti. Ali silno otvori vrata i uđe. Svetlost se od sveće zaleluja i
gotovo što svojim plamenom ne opali kosu očevu. Kada je pogleda, on,
kao da je neki stran došao a ne ona, njegova Sofka, podiže se i samo
reče:



- Efend'm!



Ali po njenoj uzbuđenosti i silini, iz očiju poznavši je i dosetivši se
zašto dolazi, smrači se, a usta mu već počeše da igraju.



- Tato! - poče Sofka, a to "tato" jedva je izgovarala, od tolike gorčine
i uvređenosti, što on tako sa njom radi.



- Ja ne mogu i... neću...



I osećajući da će izgubiti svu kuraž i briznuti u plač pred njim, dovrši
brzo:



- Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!



Samo vide kako se on podiže, sa nekim suvim podsmehom, onako u čarapama,
priđe joj i svečano poče:



- Sofke, sinko! Lepota i mladost za vreme je...



Što Sofku gotovo prenerazi, to je što u njegovu glasu zazvuča to kao
njegovo sopstveno iskustvo, jad, gorčina. On je sam to tako nekada
mislio da je lepota i mladost najpreča, najveća, sada evo zbog toga
došao dotle, do siromaštva; a da nije tako mislio, ne bi njenu mater
uzeo, ne bi zbog toga ovoliko pretrpeo, ovoliko se namučio, potucao i
još, sada, kada se smilovao i rešio da se k njima kući ponova vrati, a
ono, mesto blagodarnosti, gle šta!...



Sofka ipak promuca:



- Ja ne mogu!



- Ni ja ne mogu.



I odskoči od Sofke, uspravi se. Sofka vide kako mu se po ćilimu prsti od
nogu u čarapama grče, tresu.



Da ga kao umilostivi, produži Sofka:



- Sramota! Od drugarica i sveta sramota me, tato!



- I mene je sramota!



Jednako uspravljajući se i već od besa tresući se, i to ne kao pred
Sofkom, već kao pred samim sobom poče sav jad da izliva.



- Zar mene nije sramota? Zar ja to hoću, milo mi? Zar ja ne znam koliko
je to što ja to moram? I to ja, ja! Oh!



I razgnevi se na neblagodarnost Sofkinu, jer on se samo za njenu ljubav
vratio da je dobro udomi. A to što je daje za mladoženju koji je još
dete, to nije baš toliko strašno, koliko je strašno ovo njegovo: što on
eto mora sa tim Markom, seljakom, da se prijatelji, da se ljubi, sa
njime da živi. Pa, pored svega toga, eto još i ona - "neće", "ne može". A
on može! On može sve to, a ona ne može! - I drhteći od besa, osećajući
kako mu noge u čarapama upadaju u ćilim, te ispod njega oseća tvrdoću
daske, sa rukama zakopčanim ostrag, sa razdrljenim vratom, po kome se,
istina, sad obrijanom ali već zbrčkanom, jabučica bila isprečila, i
gotovo ga gušila, ne gledajući nikako u Sofku, produži sam sebi da
govori:



- I ja mogu, a svi drugi ne mogu. Ja sve to mogu, ja sve moram. Ja?
Efendi-Mita! Nećeš, sramota te, sramota vas je (a to "vas" odnosilo se
na sve njih, na nju, mater, ceo svet). A ne bi vas bilo sramota da ja
idem pred crkvu, u amale, u Šareni han, da tamo dočekujem turske
trgovce, moje poznanike, prijatelje, koji se nekad za srećne smatrali
kada bi im primio pozdrav, rukovao se sa njima, a sada: da ih provodim
po čaršiji, po pazaru, da terdžumanim i seiz da im budem, da bi mi
platili ručak u hanu i pri polasku strpali koji groš u šaku da od toga
kupim brašna, donesem vama, da bi imali šta jesti... To li vi hoćete od
mene?



Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I što najstrašnije bi, to je, što oseti
kako je sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve, sve otišlo. A da je
on, on sada tu, njegova nesreća i crna sudbina.



Hodao je. Nije mogao da se nadiše. Prsti su mu pucali; glava njegova,
već uska, stara, sparuškana i obrijana, sva se tresla. Zahuktan, nije
mogao da se smiri. I Sofka oseti da ovo što je rekao, i što se zbilo
između nje i njega, nije svršeno, nije najgore, da po ovome što nikako
ne može da se smiri, ima nešto još gore da dođe, jer, osvetljen od onih
sveća koje su već nakrivo gorele, videlo se kako mu pojas i sva polovina
drhti, trese se, kako ga kolena, butne kosti izdaju, nihaju se. I kako i
on sam, osećajući da mora između nje i njega čak doći i do toga,
jednako pritiskuje glavu rukama, i ječi:



- Oh! oh!



I kao da bi hteo da se smiri, zaustavi, da izbegne i spreči to. Ali bi i
to.



Brzo se okrete k njoj, približi, prstima je dohvati za glavu, oko uva i
kose, i sav trepereći i uzdižući se na prste i obzirući se oko sebe, da
ovo što će sad biti možda i sama noć ne čuje, tiho, grobno reče:



- Ili, zar, sinko, čedo, Sofke, Sofkice moja, ne veruješ tati? Misliš da
tata laže, da ima para, nego tako hoće, ćef mu da te uda. I ako to
misliš, onda - pogledaj tatu!...



I razgrnu pred njom mintane, koliju.



Sofka zaprepašćujući se vide kako su samo krajevi kolije i mintana
njegovih i to oni uzani porubi, koji se pri hodu lelujaju i vide, kako
su samo oni bili opšiveni novom, skupocenom postavom, dok ostala leđa
iznutra, cela postava, sva je bila stara, masna; pa čak negde i bez
postave sa poispadalim pamukom. A sam on, njegova snaga, prsa, koja su
mu sada bila otkrivena, zaudarala su na znoj, hanove, nepresvlačenje,
neopranost, masnoću.



Sofka samo poniknu i gotovo pade do njegovih nogu.



- Oh, tako, tato!



Brzo iziđe, nije znala kakvog ga je ostavila, da li onako napred
raskopčanog i masnog, ili palog, na patosu. Bežeći, primeti kako joj
mati prođe pored nje, i ode k njemu. Po tome ona vide da je ova sve
prisluškivala, i sada, bojeći se da mu se nije što desilo, brzo otrča k
njemu.



I zaista, tek što Sofka siđe niz stepenice i pođe ka kapiji, ču se
odozgo prestrašen materin glas:



- Vode, Magdo! Vode brzo!



Sofka iziđe na otvorenu kapiju i pođe tetki. Nije bila ni vrela, niti
osećala jad, bol, već je bila utučena i čisto skamenjena.



Brzo pređe česmu i fenjer koji je mutno osvetljavao oko sebe. Voda je sa
česme teško padala. Svuda je bilo mirno i mrakom pritisnuto, nigde se
nije čuo ni lavež pasa, ni bat čijih koraka. Jedino gore, iz njine kuće i
iz one njegove, očeve sobe jednako se svetlost prozorska menjala. Čas
je tamnila, čas sijala, sigurno od senke materine, koja je išla po sobi,
možda nameštala oca u postelju, polivala ga vodom, osvešćivala.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime24/7/2010, 10:25 pm

XI



Tetka čim je vide, mada Sofka uđe mirno, odlučno, ne posrćući, ne
zverajući, čak i otvoreno, istina, malo zamagljenih očiju i nabranih
obrva, ali jasno gledajući, ipak se uplašeno diže ispred nje, upita je,
kao umirivajući je:



- Hoćeš, Sofke, da večeraš?



- Neću. Jela sam kod kuće! - odgovori joj Sofka i uputi se u sobu.



I tek posle, kada ču da joj tetka u kujni oko ognjišta sve svrši,
raspremi, i ode u onu suprotnu sobu, da sa svojima tamo spava, Sofka,
već oznojena, - skoči.



- Tako li je to?



Jedino to što sebi prošapta i ostade da sedi poniknuta, držeći se rukom
za podbradak i usta. I začudo, opazi kako sada ništa ne oseća: ni strah,
ni bojazan, ni gnev. Samo oseća u sebi neku dubinu, i to, kako se ta
dubina ispunjava nekim otužnim, bljutavim zadahom, tako da, od toga,
počela da se grozi i trese.



Dakle to li je? A ona nije znala. Nije na to ni mislila. Samo je mislila
o sebi: o svojoj krasnoj mekoj kosi, o svojoj raskošnoj snazi, kojom se
toliko ponosila, i koju je toliko punila, i opijala svojim do ludila
strasnim željama i osećajima.



A ono - šta je bilo? Sasvim drugo. Sada nikako nije mogla da se otrese
njega, oca, njegovih onih pocepanih postava na haljinama, njegovog znoja
od neopranog odela i onog njegovog lica; onog strašnog, mrtvačkog glasa
koji nije molio, nego koji se gubio i mro u njegovim unezverenim
ustima, zbog sramote i stida što mora pred njom, svojim čedom, Sofkicom,
da se sada otkriva, i da ono što ne bi kazao ni samoj smrti - njoj mora
da ispovedi i kaže, a to je: da se nema ni hleba, a kamoli što drugo i o
čem drugom da se misli, drugo što želi...



A što je najgore, znala je da je, posle ove njegove ispovesti i njegova
poniženja pred njom, između nje i njega sve svršeno. On nikada više u
njenim očima neće biti onaj njen veliki tatica, efendi-Mitica, i zato
nikada već neće smeti da je pogleda, još manje sa njom da se pošali,
nasmeje, pomiluje je, a kamoli da se ispred nje ponosno, razdragano
kreće, i još traži da ga ona, poštujući ga, dvori i uslužuje.



Posle ovoga, sve je to nestalo. Zna on da će joj odsada uvek biti na
teretu, pošto ga ona sobom, žrtvujući sebe, svojom udajom i održava u
životu, i zato će joj uvek biti teško na duši kada ga vidi. I zato će je
on stalno izbegavati. I kad baš bude morao, zbog sveta, s njome da
govori, uvek će mu biti u glasu nečega plačnog, prekornog, što ga je
dotle gonila da se toliko pred njom ponizi i sav otkrije u svoj svojoj
nagoti i time izgubi u njenim očima sve što je imao i brižljivo čuvao.



Sofka poče osećati jak, težak bol. Čisto se pokaja. Da je samo znala, ne
bi ona ni pokušavala da se protivi, a kamoli da ga onako u oči, silno,
čisto ispitujući, gleda i protivi mu se. Samo da je znala! Ali i to nije
bilo istina. Našto sada sebe pravdati! Znala je! Kako da nije znala?!
Jer kada je znala da nikada neće biti žena svoga izabranika onoga o kome
celog života snevala, koga u snovima i mislima ljubila i grlila, a
znala je da će se ipak morati udati, onda - našto je sada ovo činila?
Našto, pošto je ne sada nego oduvek bila uverena da će svaki njen muž,
pa ma ko to bio, biti - ne onaj njen, nego drugi, običan, i da će od
svakog morati da trpi i silom da podnosi da je on grli, ljubi i sa njome
radi šta hoće. Čak se nekada i ponosila time što je mogla da se, ne kao
druge, zanosi i luduje, već da je sa sobom odavno načisto, da će, kad
se bude i udala, to biti samo bol i patnja za nju i da je onda njoj zbog
toga svejedno ko će joj biti muž, star ili mlad; ružan ili lep; iz
bolje kuće ili iz seljačke... I kada je tako u stvari bilo, zašto da se
sada, kad evo to dođe, toliko džapala, bunila i time se samo pokazala i
ona kao svaka, obična devojka, šiparica, a ne ona Sofka koja je svima
bila za ugled. I što bi toliko luda, te pre no što pođe gore, k njemu,
ocu, ne zastade, ne razmisli se? I kada se uveri da se to mora, onda što
se bar ne pokaza kako dolikuje njoj? Što odmah, bez reči, ne pristade? I
po tome bi svaki, naročito on, otac joj, znao da ona pristaje, ne što
hoće, nego što se žrtvuje radi njih, da njih izbavi sirotinje i bede.
Znali bi to, osetili bi oni, njeni, i ne samo oni, nego i ceo svet. I
onda, kolika bi porasla, kolika bi postala velika u očima svih! I tada
bi joj i sam njen sopstveni bol i jad, ukrašen ovim požrtvovanjem,
sigurno bio lakši, blaži, i slađe bi ga podnosila...



A ovako?



Ali ipak još nije dockan. Još ima vremena da popravi, da se pokaže kako
se žrtvuje, prinosi sebe radi njih. I to samo radi njih, da bi oni, otac
i mati, pošto njoj inače svakom udajom prestoji bol i patnja, od te
njene patnje imali koristi, tom patnjom bar njih, oca i mater,
oslobodila i život im osigurala...



I naslonjena u krevetu, držeći glavu rukama, osećajući kako iz kujne
dopire miris još sasvim nezagašenog ognjišta, neopranih sudova od jela i
ustajalosti, ali ipak zato promešan sa svežim noćnim vazduhom koji je
kroz kujnska napukla i stara vrata prodirao i do nje ovamo u sobu
dolazio, i gledajući kroz sobni snizak prozor u noć, koja je bila
prorešetana drvećem baštenskim i okolnim zidovima komšijskih kuća, ona
se poče osećati kako se čak i zagreva tim svojim junaštvom i
požrtvovanjem. Jer tom svojom žrtvom toliko ubija sebe da, eto, polazi
ne samo za neravna sebi, za nedragog, nego čak i za samo dete. Tolikom
žrtvom sigurno će zaprepastiti i zadiviti sve. I u očima svih, ne samo
što će ostati onakva, nego će sve veća bivati i dizati se a ne možda,
kao što je svet mislio, i nadao se, pa sigurno i čekao, kad će ona, već
jednom, pasti, pokleknuti.



Sutra, gotovo ona probudi tetku, toliko se žurila sa tom svojom žrtvom, i
posla je ocu sa porukom: da pristaje. Ne samo tetka, mati joj, nego i
sam efendi-Mita bi time iznenađen. Jer, nikako ne verujući, dođe sam
ovamo kod njih. Kad uđe kod Sofke, ona vide po njegovom neispavanom i
usplahirenom licu i radost, ali i zaprepašćenje. Ponovo oseti od njega
sav onaj miris na znoj, neopranost i krpe. Ustade, poljubi ga u ruku, i
istinski kajući se što ga je sinoć toliko uznemirila i uplašila,
promuca:



- Oprosti, tato, nisam znala...



On je stajao i jednako uplašeno gledao u nju: da možda, možda ona to...



I zato Sofka, da bi ga sasvim uverila, morade izdržati do kraja njegov
grozničav pogled. I on po tom njenom jasnom i otvorenom pogledu vide da
je zaista istina, da se zaista rešila. Potresen, zagrli je, i ljubeći je
po kosi, poče da muca:



- Hvala, čedo! Hvala, Sofkice!



A to Sofku najviše potrese, do srca je rasplaka, jer u tom njegovom
unezverenom drhtavom grljenju njene glave, ljubljenju kose, vide kako on
zna da on sada može pred celim svetom biti onaj stari, veliki efendi-
-Mita; ali pred njom, svojom Sofkom, svojim čedom, posle ove njene
ovolike žrtve radi njega, gubi sve: i poštovanje, i divljenje. Jedino
ako ona hoće na nj da se smiluje, da ga ne omrzne, nego samo da ga žali.
I kao oplakujući sebe, zato je unezvereno grlio i ljubio Sofku po kosi,
mucajući:



- Hvala, Sofke! Hvala, čedo!



Sofka umalo uglas što ne poče da rida, ali on, kad to vide, brzo se trže
od nje.



I, kao u naknadu za to, za to svoje maločas poniženje pred Sofkom, on,
čim iziđe iz sobe, poče tamo kod tetke i napolju da razmahuje rukama,
zavrće rukave, i Sofka ču, kako on, kao uvek, visokim i razvučenim
glasom naređuje:



- Neka se ide i dovede Ariton navodadžija. Neka on ode kod gazda-Marka.
Neka mu javi da doveče dođe na "pijenje" Sofkino. A vi (žene) sada tamo
po kući, spremajte i udešavajte!



I žurno, kao bežeći od te tetkine kuće, a u stvari od Sofke, izgubi se
širokim koracima.



Ali o tome Sofka nije imala kada da misli. Brzo se ona pribra, diže. I
znajući da sad tek ima da se pokaže, namesti krevet i ostale stvari po
sobi, jer je znala da će sada početi svaki čas ovamo dolaziti, ulaziti
kod nje u sobu, tobož kakvim poslom, a u stvari da nju vide, da po
njenom licu i držanju, sedenju, cene kako joj je.



I zaista, prvo ulete tetka. Navlačeći količe da što pre ode kod njih
tamo, kući Sofkinoj, i da, kao što je zapovedio Mita, pomaže po kući i
sprema, uđe ona kod Sofke i pozdravi je:



- Srećno, Sofke!



Sofka po njenom glasu vide kako ne samo ona, nego svi njeni, ma koliko
da se nadali, bili uvereni da će ona, pošto je već efendi-Mita to svršio
i dao reč tome gazda-Marku, morati na to pristati. Ali ipak, ipak nisu
se nadali da će Sofka tako olako pristati, čak i sama hteti.



I kao što se nadala, celoga toga dana ne ostade mirna. Svaki čas su
otuda dotrčavali i ulazili ovamo kod nje, čak i deca. Ali to je bilo
dobro. Jer to trčBiiiiP svaki čas i zagledanje u nju toliko joj dosadi,
umori je, otupi, da, kad pade mrak, kada joj donesoše odelo, sapune,
igle i češljeve; kada sve to ispred nje na stolici i po prozoru
poređaše, i iza upaljenih sveća prisloniše veliko ogledalo, ostavljajući
je samu, da se obuče i nakiti za večeras, za proševinu i "pijenje" -
ništa je to ne potrese. I, kao u inat nekome, oblačila se i kitila.
Stezala je polovinu da joj je pucala; tesan jelek samo je na jednu,
najnižu kopču zakopčala da su joj prsa brektala; kroz rukave tanke
košulje bleštala su joj obla ramena i jedre, vrele mišice.



I kada, već dockan, dođoše i javiše da joj je svekar već tu, i kada ona
sa tetkom pođe kući, ni tada se ne uznemiri. Od prošle noći i celoga
ovoga dana bila je toliko umorna, toliko zasićena i otupela, da je bila
na sve ravnodušna. Ništa je nije diralo. Ni kada uđe u kuću, ni kada
vide gore osvetljene prozore i otvorena vrata, kroz koja se svetlost
rasipala po doksatu i punila stepenice; ni samo grljenje i ljubljenje
dole u kujni sa ženskinjama. Čak i kada, već duboko u noć, dođe vreme da
ide gore, ljubi u ruku svekra, od njega primi dar i belegu, ona i onda
mirno ode. Još mirnije, i s tako hladnim ustima, poljubila ga u ruku, i
zatim, izmaknuvši se, ostade stojeći, jasno, pribrano gledajući u sve,
osobito u njega, svekra, novoga svoga "tatu".



On, raskrečenih nogu, podbočenih ruku o kolena, sedeo je na presavijenom
jastuku, a s desne strane, efendi-Mita sa ispred njih postavljenom
sofrom, punom ne jela (pošto će večera posle doći, posle "pijenja"
Sofkinog) nego mezeta: đakonija, gurabija i slatkiša. Iz Markovih
debelih čizama, sa jakim račvastim mamuzama, jasno i oštro se ocrtavalo
njegovo oblo koleno u čohanim čakširama. Prsti su mu bili debeli, kratki
i sa nabranom, ali čistom belom kožom. Samo na jednoj ruci imao je, i
to samo jedan jedini, veliki zlatan prsten. Mintan i jeleci mu, oko
vrata, bili su gotovo otvoreni, i on to sigurno nikad nije ni zakopčavao
zbog kosmatosti, malja, koje su mu virile. Lice mu je bilo još sveže, i
tek oko očiju i usta bilo je bora. Samo usta su mu bila ne toliko
široka, koliko puna, mesnata, sa ovalnom bradom i kratkim obrijanim
vratom. Iz celog njega bila je neka divljina i silina.



On sada već nije, kao prvi put kad je bio, zbunjen, sapleten, nego
slobodan. To se videlo po njegovim komotno raskrečenim nogama, lakom
sedenju, i sasvim slobodno ispruženim prstima ruke na kolenu. Kao da je
on odavna za tako što i bio, pa sada, i naišavši na to, i na Sofku, i na
efendi-Mitu, i na mater njenu, i na ovoliku lepotu i raskoš, sav je
srećan.



I što Sofku razdraga, bilo je to što on, pre no što nju, kao što je bio
red, otpustiše od sebe, da posle međ sobom svrše proševinu, i pre no što
ona, poljubivši ga ponovo u ruku, pođe vratima - ustade i dođe do
Sofke. Tako čvrsto stade, da mu čizme zaškripaše, i kao da se pod od
sobe podavi. I na iznenađenje svih - jer to nije običaj, pošto je ona
već time što je došla gore, poljubila ga u ruku, pokazala da pristaje -
on ipak poče:



- Sofke, znaš već šta je. Znaš šta će biti. Ali ja, tata, ako bude
sudbina da ti to budem, imam pre svega nešto da te molim. bogom da ti
nije prosto, ako pristaneš, pre no što se ti sama rešiš; Bogom da ti
nije prosto, ako pođeš i dođeš u moju kuću, a da ti sama nećeš...
Istina, zasada tata nema takvu kuću kakva treba za tebe, ali će to tata
tebi...



Glas mu je bio takav da Sofka oseti kako joj kroz grlo, čak na dno srca
prodire. Ali i ona se pribra. Ne ustuknu. Još manje, kao što bi druga,
da pocrvene, zamuca i od stida pobeže, ostavljajući roditeljima da mesto
nje oni odgovaraju. Ispod svojih tankih obrva jasno pusti pogled i, na
iznenađenje oca koji kao da se još nije mogao pribrati i smiriti od
straha, ona kratko, toplo, reče:



- Hoću!



Svekru kao da više ništa nije trebalo Priđe joj. Poljubi je u čelo,
oseti joj miris kose. Ona ga ponovo poljubi u ruku.



- Neka si mi blagoslovena!



I Sofka vide kako on, kao opijen od uzbuđenja, pored toga što je toliko
vladao sobom, grčevitim prstima poče baratati po nedrima, po još dužim
džepovima od jeleka. Videlo se kako je, mada se bojao, strepeo da od
svega možda neće ništa biti, za srećan slučaj spremio osobit dar.
Najposle nađe to. Izvadi veliku, gustu nizu sve od samih dubla, svako
zrno od po pet dukata. Sam joj veza o vrat nizu koja je bila toliko puna
i dugačka da joj zlato svojom žutinom pokri cela prsa. I sama Sofka,
koja je bila navikla na toliki sjaj, ipak čisto pretrnu. Ponovo ga
poljubi u ruku.



- Hvala, tato!



I siđe dole. Za sobom ču kako svi, i otac i mati, kao odahnuše u opštem
uskliku:



- Neka je sa srećom!



I počeše se između sebe ljubiti. Osobito je efendi-Mita čvrsto i jako
grlio novoga prijatelja, Marka. Do reči nije mogao da dođe. Kao da
nikako još nije verovao u sve to. Koliko je puta u potaji drhtao i
tresao se od straha pri pomisli da od svega neće ništa biti; da Sofka,
kakva je, sigurno neće pristati, ispustiće se ovakva prilika, neće se
doći do novaca, i to ovakvog, velikog, mnogog novca, kakav se zna da
samo on, taj gazda-Marko, ima, nego da će najzad morati da nastupi
ono... dugovi, prodaja kuće... a sada, eto, hvala bogu, ispuni se! Ali
još kako se tek obradova kad Marko, zanesevši krajeve od mintana tako da
mu sasvim iziđoše iz pojasa i silava i razleteše se oko njega, izvadi
drugu kesu i, gurnuvši laktom sa sofre tepsije i tanjire, staklad i
čaše, poče ne da broji nego da izručuje zlato.



- Ovo je za spremanje. Neka mi se Sofka spremi kako ona hoće. I ništa da
se ne žali!



I jednako, neprestano je iz kese sipao sve samo zlato, dukate, stare,
nove, kao pobuđavele od silnog uvijanja u krpe, čuvanja po vlažnim
mestima. I kada se na sofri čitav kup, rpa od zlata načini, efendi-Mita
čisto kliknu. Kao da se ponovo rodi i ožive, tako silno viknu:



- Magdo!



Magda, odozdo, kao da je na taj glas odavno čekala, naglo uđe.



- Magdo! - zanoseći se poče Mita - Magdo, Magdice! (Prvi put što je tako
slovi, zbog čega Magdi noge pokleknuše od radosti.) Naša Sofka hoće da
nam ide! Eto, hvala milostivom bogu, dočekasmo i to. A sada, Magdo,
kapiju širom otvaraj, na njoj dva fenjera pali i ponesi mi pušku. Da
oglasim! Neka svet vidi! Neka svet čuje!



I ustade.



- Neka svet čuje! - govorio je idući, onako u čarapama i ponesavši sobom
pare, koje mati beše uvezala u peškir, ka otvorenom prozoru. Pare baci u
ćoše na minderluk, među jastuke. Od njih se ču onaj tupi, sitan zlatni
zvek. Ne mogući da dočeka, dok mu Magda pušku donese, poče da se naginje
na prozor, oslanja o prečage gledajući ispred sebe tu varoš, pokrivenu
pokrovom od kućnih krovova, izrešetanim dimnjacima i visokim drvećem,
kako se ispred njega, po padini, u noćnom polumraku uokrug ocrtava.
Gledao je tu varoš, taj svet, koji ga toliko u potaji kao sigurno čekao
da vidi ponižena i unapred siteći mu se i znajući kao kakav će
izgledati: ako ne sasvim osiroteo, a ono više za žaljenje. A ono, eto,
sada je opet on, kakav je i bio, još je on, onaj stari, veliki
efendi-Mita...



I uzimajući od Magde pušku, besno, sav cepteći od radosti, poče da puca.



I na iznenađenje svih, pucnji pušaka ubrzo počeše da se mešaju sa
svirkom svirača koji su odjednom odnekud odozgo, ovamo kući počeli da
dolaze. A sve je to bila Magda spremila. Odavna znajući za sve, poslala
jednog slugu i naredila mu da odmah, čim čuje pucanj pušaka, svirače
ovamo vodi.



Kuća zasija. Fenjeri, upaljeni na kapiji, počeše da drhte i da blešte;
takođe i kujna, podrum i gotovo sve sobe bile su osvetljene. Komšiluk se
uzbuni, počeše da dolaze. Isprva nisu verovali. Ali kada videše tolike
svirače, toliku svetlost, trčBiiiiP, kao pri kakvoj svadbi i proševini,
svi se iznenađeno trgoše i uveriše se da je zaista i sa njom, Sofkom,
već jednom svršeno...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 44
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime27/3/2011, 9:34 pm

O PISCU:

B. Stanković (1876. -1927. ) rođen je u Vranju, u
siromašnoj zanatlijskoj porodici. Školovao se u Vranju I Nišu, a završio
je pravni fakultet u Beogradu. Zbog raznih neprilika u koje je zapadao,
gotovo stalno je bio u sukobu sa Beogradskom čaršijom I ćitinskim
moralom. Borislav Stanković bio je plodan pisac. Njegova najpoznatija
djela su pripovijetke: Iz starog jevanđela, stari dani, Božiji ljudi,
Pokojnikova žena; romani: Nečista krv, Gazda Mladen I Pevci (koje nije
završio); I drame: Koštana, Tašana I Jovče, te memoari: Pod okupacijom.
Književni rad započeo je u vrijeme kada se u srpskoj književnosti vršio
nagli zaokret prema Evropi. Kao I mnogi njegovi vršnjaci I B. Stanković
je boravio u Parizu, ali taj boravak nije imao nikakva odjeka u njegovom
književnom stvaralaštvu.

KRITIKE:

Stanković je davao
tregične sudbine ljudi I žena u jednom minulom vremenu, u jednom društvu
koje se gasilo I osipalo pred njegovim očima, ali ogorčen nakaznim
ćiftinskim moralom građanske klase u nastupanju, zbog koga je I sam u
životu patio, on nije uspio da patrijarhalnom svijetu suprostavi neki
drugi, svijetliji, čovječniji, bolji. Centar njegovih preokupacija je
gotovo uvijek tragika ličnosti u okvirima kojima je vezana lićna sreća.
Ljubav kao jedno od najsadržajnijih I najkompleksnijih ljudskih
osjećanja, je najčešći I gotovo jedini njegov motiv; a sve ostalo je
samo okvir, pozadina, tlo na kome se dešavaju krupne I bolne ljudske
tragedije. Njegovo djelo je prožeto ljubavlju prema čovjeku. Svi njegovi
ženski likovi nesrećni su I tragični na isti način, presjećeni I
zgužvani životom koji se uprkos njihovim skrivenim snovima, razvijao po
volji neke jače sile, nekog surovijeg I neumitijeg morala patrijarhalne
zajednice. Sav taj moral nalazi se pod još većom tiranijom, pod
mišljenjem čaršije I šta će svijet reći. U djelu Borislava Stankovića
čovjek je izložen ne samo sukobu sa okolinom, već I sukobu sa samim
sobom, sa svojim nagonima, potvrđujući često svoju ljudskost u više ili
manje prigušenoj ljubavnoj žudnji. Sve njegove ličnosti opterećene su
zahtjevima “krvi”, silnim neodoljivim zahtjevima koji ostajući
nezadovoljni donose nesreće I prouzrokuju tragedije.


TEMA:

Tema
ovog djela je težak život Sofke, koji je u početku bio raskošan I
ugodan, da bi se poslije očeve propasti završio tragično I bolno za
njih.

IDEJA:

Ideja ovog djela je žalosna sudbina
onemogućenih ljudi, koji uprkos svojim silnim žudnjama popuste pred
zakonima patrijarhalnog morala zadovoljavajuci obaveze koje je to
društvo postavilo. Oni postaju robne žrtve koji su za cijeli život
okrivljeni I lišeni vlastitih radosti.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Empty
PočaljiNaslov: Re: " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC   " NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
" NECISTA KRV " BORISAV STANKOVIC
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Ponešto i za klince - piše se u temama ispod naslovne :: Lektira-
Skoči na: