Ljubav, smrt i snovi - zbirka prva

Са далеких, сурих литица,
Смрт се повија, тихо долазећи.
Полако, к’о ловац,
За рањеном звери,
Долази, да данак свој,
Заувек узме.


Лик презрени,
Прилази, нечујно, полако.


Не још, утваро ноћи,
Сподобо црна,
Што ка мени ходиш,
Још времена, за тебе имам,
Иако руке, ледног загрљаја,
Ми пружи.

Прођи смрти мрачна,
Јер Бога, и Ђавола, звах,
Прођи, и другога нађи,
Сачекај, последњи сусрет наш.


Прођи, и пусти, да ове проклете,
Тамне, ветровите ноћи,
Дуси, по своје крену.


Прођи, и у маси, другог пронађи,
Јер време освете себи,
Није овај мукли, туробни сат.






31./01.11.1997.

На пропланку суром,
Без цвета и вреса,
За витеза храброг, стајаше гроб.


Он јахаше туда, и пркоси смрти,
Не желећи себи, тај хладни дом.


Тек једном, свог сјаја неста,
А убоги створ, у ђавољем кругу,
Створи се, на гробу свом.
Прочита име, исука мач,
И крик таме, посла у ноћ.
На крилу ветра, спусти се мач,
Победа је пакао, ал’ пораз је слом,
И тада душу своју, заустави он.


Бол се врати, нестаде сан,
Јер ничега нема, кад роди се дан,
А онда, спознаш истину тад,
Јер траг крви, показа кад,
Оно што сањаш, и није сан,
Јер у руци, ти понекад имаш,
У крви душе, окупан мач.













02. /08.11.1997.
05.30

Кад мене, једном, не буде било,
Нек срца ваша, не сломи јад.
Ја наћи ћу, кости предака својих,
Ал од вас, тада не желим плач.

Не жалите мене, ја жалићу Вас,
Јер ланаца доста, кидати треба,
Док спокој дође, и вечни час.

Време ће проћи,
Сећања бледих, за мене ће бити,
Ал ни тада, не зовите лик,
Миран, далек и тих.

Тек једном, кад неко се дрзне,
Да прекрати срећу,
И разбије дом,
Тад зовите, и доћи ћу ја.

Доћи ћу тада, уз врисак пакла,
У мирису ноћи,
Да чувам,
Оно, што живот вам коси.

Оно, што створих,
Муком и знојем, не дајем,
Не дајем,
Јер ваше је само, и ничије више.

А потом, кад око Вас,
Ја круг оцртам среће,
Животе Ваше, миру вратим,
Тад отићи ћу, у пакао сна,
Да чекам позив,
Узвишен и тих.




13.11.1997.
12.54

Ми бесмо први, што зарад Бога,
Без мача, пред копља сташе,
Кад под скутима,
Неки, сакрише главе,

Ми дадосмо завет,
За животе наше,
Јер истина беше, водиља наша,
Што доведе, до победе,
И овог,
Суморног часа.





Јануар/фебруар 1998.

Некад у тами, тишини и ноћи,
Некад у јутру, Сунцу и роси,
Црна и мрачна, крај мене ходи,
И жели да собом, некуд ме води,
Ка тужној, немој слободи.

Тек једном,
Мени срце ће стати,
И престаће да збори,
О прелепој,
Сунчаној зори.





фебруар 1998.

Будим се и зовем,
Смрт, да по мене дође,
Јер душа моја, сад негде спава,
И зна да заувек,
Без тебе биће сама.

Сад мртав, без душе ходам,
Сред гробнога мрака,
Што крај мене гмиже,
И ничем лепом,
Ја сада се не надам,
Јер без тебе,
Ни мене нема више.




23.04.2003.

На крају су снову, то су приче које су овде постављене али поновићу их да би биле целина збирке.

Легенда


Ратник је седео сам. Ватре, које су недалеко гореле и бацале неки демонски сјај на његово лице, ни у полутами нису могле сакрити његово усхићење.
- Седи дечаче! рече ратник, Испричаћу ти стару легенду. Седи и слушај, јер за мене то није легенда, већ стварност, а и за тебе ће постати стварна, јер имаш тај поглед, какав сам и ја имао, пре много година. Дечак је седео и слушао ратника, који је говорио, да свако има своју смрт - смрт какву заслужује и са њом заувек живи, али само одабрани, ако се брзо, иза себе окрену, видеће своју судбину и живеће, док им она буде то допустила.
- Ја своју сам видео! рече ратник. Имала је најлепше очи на свету и сада се враћам, иза планина где смо се први пут срели. Она ме зове, то осећам, јер свих ових година од тада је тражим али је не нађох. Не веруј људима, када ти буду говорили да смрт је страшна, јер страшна је за оне, који чиста срца нису и заувек ће патити. Ускоро ћу стићи, до једног језера моје младости и ту је срести, а онда, са њом ћу поћи и заувек остати само њен.
Дечак се опрости са ратником и врати се у свој табор. Ратника, више никада није видео.
Срце му је би препуно радости. Био је победник и постаде краљ. Задњи бедеми беху завршени. Најбољи мајстори целога света, сјатише се да уздигну најлепши град у част победе, његове победе. Подигао га је ту, где задњи непријатељ паде, ту на ободу заувек слободног поља, натопљеног крвљу. Попут лудог детета, обилазио је бедеме, дивећи се. Несвесно, дошао је до западног зида, оног који се наслањао на падине црних стена. Месец, давно беше изашао и срмом обасја црне громаде, које се пресијаваше на бледој светлости. Беше почетак пролећа, тек по који, изникли лист, столетних стабала, бацо је сабласне сенке по тлу, тамо где стена није могла да заустави живот.
_________________

Легенда наставак 1

Поток бистре хладне воде, излазио је из оближњег врела, сакрвеног ту недалеко међу великим столетним стаблима. Тај звук, који кидаше тишину својим шапатом, пробуди у њему жеђ. Чу’ се хук сове, са оближњих грана и то га прену. Крете ка врелу, полако и тада застаде. Неки чудан хладни и опаки осећај, раздирао му је груди и чупао му срце. Не, није то био страх, јер знао је, да се страх не јавља тако тихо, подмукло. Настави ка каменом оивиченом врелу, дође, саже се, попи пар гутљаја.Тада устаде и крете назад. Не направи ни пар корака, када га нешто нагна да се нагло окрене. Прилика у црној тоги захваташе воду са зденца. У том часу, погледи им се сретоше и он виде, најлепше очи на свету. Поздрави непознату прилику, полугласом који му не изгледаше као његов. Она отпоздрави. Полако јој приђе, иако осећаше нелагодност и неку чудну хладноћу, коју му не доносише хладна ноћ око њега. Дуго су причали, а онда, кад први петл’и у даљини најавише зору, кренуше кроз измаглицу, која се полако дизала. Отпрати је до пута и хтеде да крене са њом и даље, али она га одби. Ту се опростише. Крете ка граду, а онда се сети да је не зна име, пожури за њом, путем који завијаше иза бедема али она већ нестаде. Па пут је дуг, где је могла отићи? -помисли. Нека, потражићу је сутра и врати се у сигурност и топлоту зидина.
Сутрадан је потражи али за њу нико не чу’. Тражио је и наредног дана и свих дана који долазише. Године су пролазиле, препуне добра и зла, а он, куд год би пошао, питао је за девојку у црној тоги али одговора не беше. Свих тих година, остајао је сам. Мучиле су га слутње и једна стара легенда, коју давно чу’ али мало од ње се сећаше. Двадесет зима прође, од оног дана, када је први пут угледа. На врело више није ишао, наде, да ће је тамо затећи, не беше али тог, магловитог зимског дана, који Сунце не виде, није имао мира. Сви пориви и сва чула, његовог тела стопише се у једну мисао – врело. Месец је изашао и магла се помало разби, а он, стајаше на бедему, гледајући у црне стене, које су иза себе криле столетну шуму и поток бисерне хладне воде. Брзо прође кроз капију, отпусти стражу која крете за њим и изгуби се у ноћи. Дошао је до западног зида, сова хукну. Поток је разбијао тишину ноћи, а тек понеки лист, који заостаде, бацао је сабласну сенку на тло. Срце му се стеже, давни осећај се врати и он пожури. Врело беше пусто. Заста мало и кад одлучи да се врати, осети да није сам.
- Дошао си! чу’ глас и виде је како излази из сумаглице. Два најлепша ока била су ту, а она, није се променила, за све те године.

Легенда наставак 2


- Да, дошао сам по тебе, иако ти ни име не знам, тржим те свих ових година.
- Знам, одговори му, пратила сам те и уз тебе била свакога дана, од нашег последњег сусрета и чувaла те, да бих те сад могла водити, једним другим путем. Осећао си ме свакодневно, у јутарњем Сунцу, благом поветарцу који врат ти је дирао. Да, то била сам ја, сада знаш. Сада твоја питања која си постављао себи свакога дана, од оне ноћи, налазе одговоре. Онда, пре двадесет зима, ниси смео да ме видиш, ни да ми сазнаш име. Допустила сам себи, нешто, што допуштено ми је само једном и нисам се покајала. Пустила сам те да живиш, срећна сам јер су ти протекле године биле добре. А сад, ако желиш, можеш поћи са мном али овде никада се више нећеш вратити, желиш ли то? - упита га.
- Желим да пођем с’ тобом, овде, ничега нема што ме веже, одговори јој, и док се присећао старе Сиретске легенде, коју је једне вечери уз пламен ватри, давно чу’, од једног безименог ратника иза великих планина, без жалости и туге за било чим, пође са њом, истим путем, као и некада.
12.04.2003.

Галанд

Зимско сунце полако је тонуло. Држао ју је у наручју. Њена коса, коју хладни ветар мрсише, милова му лице.- Спрема се олуја. Хајдемо унутра. - рече му тихо.- Сачекај љубави. Сачекај, желим нешто да видиш.- Постаје хладно, уђимо.- Погледај, погледај тамо. - показа руком негде у даљину.- Шта раде тамо, ускоро ће снег, ветар се појачава, зашто не дођу у град? Чини се да чујем смех.- Они никада овде не могу доћи, никада - рекао је тужно грлећи је.У одаји на највишој кули града било је топло. Ватра је тихо горела, а ветар који је хуком доносио хладноћу не пробијаше топлину.- Ко су они? - упита га у полугласу.- Дођи до мене љубави, седи и саслушај стару причу, стару колико и векови од доба наших праотаца. Звали су га Галанд. Био је краљ, барем тако говоре. Она била је краљица. Звали су је Крид.Њене дворе похараше дивље хорде. Он пружи је уточиште и дом. Пође у рат за слободу њених поседа.Била је тужна и сама. Тек понекад он видео би јој сјај у оку. Једино он, тако кажу. И наједном погледи су им се срели. Тек једном. Тек на трен. Копље у боју погоди га и он у грозници паде у постељу. Она, преузе бригу о њему а дани прођоше. Она паде у сан. Када он се пробуди виде је крај себе. Помилова је по коси. Она се тад пробуди и он је рече: - Ти заувек моја ћеш бити. Време је пролазило и он је пољуби. И она пољуби њега. Знали су да љубав као њихова вечно траје. Кажу да то била је љубав, велика и јака као ни једна до тада. Говоре да он волео је њу. Говоре да она волела је њега. Кажу да отров намењен њему једном она попи. Он виде да је губи и испи оно што за њом у пехару оста. Негде у понору на путу ка наручју Молоховом док падала је у тмину он стиже и руку јој даде.

Галанд наставак


- Врати ми се, - рече јој. И поведе је ка светлости што даље од мрака. Није дао да неко му је узме. Ратове доби и врати мир краљевству њеном. Поред љубави, као прва, тад дужност се јави и она од њега оде.Он остао је сам. Кажу да чувао је њу у свом сећању. Кажу да он њу заувек је волео. Кажу, да она је њега заувек волела. Говоре да сузама он написа песму. Најлепшу песму о љубави, никада довршену. Кажу да се свитак временом изгуби. Кажу да нико после њега је не певаше, никада. Са именом њеним тражио је снове, сваке вечери од кад је виде последњи пут. Кажу да очи чудно му сјајише, и да поглед му ледан би. Ратови и битке које водише без среће и жара победе га остављаше. Кажу да тражио је самоћу, да тражио је смрт. Нареди да донесу му књиге искона и старих заветних друида. Ноћима дугим он чита их. Кажу да чудне звуке чуше са куле у коју се затвори.Онда наједном његова крв постаде црна и тешка, а душа из тела оде. Негде далеко, кажу, да она то је знала, да тада пришла је прозору и видела га у крају ноћи. Видела га је на ободу шуме. Он, само је стајао док јутарња магла полако се дизала. Чинило јој се да чује да јој говори да ће једном доћи, једном кад време без времена прође. Говорио је да ће је чекати ту где тада га виде, да неће прећи реку Стикс. Онда је отишао, нестао у јутарњој магли. Тада одлучи да када јој се врати са њиме пође. Нареди да сваке ноћи бакље се пале на кулама града, јер он једном мора доћи. Доћи, и наћи пут до ње. Кажу, да само њега је волела. Пролазиле су године, кажу, да она је чекала. Једном док крај пролећне ноћи се ближио учини јој се да кроз сан чује дозивање имена, свога имена. Дошао је помисли. Срце јој закуца брже. Стрепња коју је осећала годинама, да можда упркос обећању, више неће га видети, неста у трену. Истрча кроз градске капије и нађе га на ободу шуме. Док се јутарња магла дизала пришла му је и додирнула његово лице, тако кажу. Пољуби га и даде му руку. Он поведе је, ти видела си, да путују светом, сада срећни и сами. Кажу, ветрови носе њихов смех. Кажу, само они који се воле, могу их видети, чути њихов смех. Ја сам их видео, чуо смех, давно, већ после нашег првог сусрета. Желим да једном кад време овог света за нас прође лутамо као и они. Погледао је. Спавала је на његовим грудима први пут после толико година. Није знао да ли је чула све његове речи. Бојао се. Бојао се њеног одговора али негде у дубини душе знао је да она једном можда ће отићи и да је он тада мора пустити. Осетио је страх. Нешто тешко попут туге сви му се око срца. Помилова је по коси. Мирно је лежао, не желећи да је буди. Знао је да њу ће заувек волети. Мрак давно потисну светлост умирућег дана. Галанд и Крид су се смејали. Ветар је носио њихов смех ка онима који су их видели, ка онима који су се волели.

28.09.2003.

Навара I
Пролог
Навара предуго беше одвојен од свих које волеше. Још овај пут, мислио је, и вратићу се али то понављаше годинама, које остави за собом. Била је зима са мало снега, а он, лечио је још свеже ране, које доби у последњим ратовима. Тада, те зиме, виде Кејл, чу’ јој глас и смех. Виде јој лице, лице, које никадa неће заборавити. Кејл унесе мирис пролећа, беше средиште свега. Сви јој указиваше пажњу. Он, који више не беше млад, не трудише се много око ње, пушташе живот да га носи, не марећи много за себе. Ипак, време их зближи и Навара је заволе. Волео је њу, на само себи знан начин, на начин, којим је други не волеше. Навара се изгуби у гужви, пре него славље и поће. Виде Кејл, јави јој се и пожури ка својим одајама. Не прође дуго кад зачу куцање. Навара отвори врата. Кејл, ушла је у одаје не погледавши га. Седе крај камина. Он јој се придружи. Причаше и смејаше се. Поноћ већ давно прође, кад Навара погледа Кејл. Виде да спава. Приђе јој полако и са много љубави, пребаци свој огртач преко ње. На тренутак, она отвори очи и поново утону у сан. Погледа Навара, још једном, њену сном заустављену лепоту и тихо изађе из одаја. Морао је да крене, да крене у још један рат. Брзо опреми коња, потом и себе. Када изађе у двориште, у Месечевом зраку који се проби иза јесењег облака, виде њу. Стајала је, горда и лепа чекајући га. Приђе јој лагано, стаде пред њу и погледа је у очи. Кејл скиде своју гримизну ешарпу и веза је око Наварине леве руке. Одједном посрте и он је придржа. По први пут, беше тако близу њега. Полако, он спусти своје усне на њене. То потрајa, тек један трен. Навара узјаха и крете, осврну се још једним, гледала га је мирно, погледом који је све говорио. Дубоко у шуми, Навара сјаха, окрете се у правцу тврђаве и осети немир. Кејл, она беше тај немир. Ту, у дубини шуме, остаде до јутра, сам са својим мислима. Тада узјаха, пободе коња и нестаде у јутарњој измаглици.
_________________

Навара наставак 1


Смрт
Oко Наваре, лежаше мртви непријатељи, живи тек пристизаше. Тада схвати, да био је сам, један против свих. Сада, већ осећаше болове, знао је, још један напад неће издржати. Живот га напушташе, са сваком капи крви, која излазише из рана. Снаге у њему више не беше. Дисао је све теже, скиде шлем. Бејаше у кругу, непријатељи стајаше око њега, али не прилазише. Тада паде, док лежаше, чу’ звонки удар метала, додир мача и штита. Звонки додир, одзвањао је бојним пољем. Част, проструји му мисао кроз главу, част за умирућег непријатеља. Погледа у небо, сети се Кејл. Полако, завуче руку под оклоп и додирну ешарпу. Виде je тада, у последњој мисли, док праћен звонким металним звуком, тонуше у црну и хладну измаглицу.

Навара наставак 2


Почетак
Навара отвори очи, лежао је на леђима, сред крвавог житког глиба. Гледао је горе. Горе, где би требало да буде небо, ничег није било, ничег сем црне тихе празнине. Би му чудна, та нова слика али бол, који му се јави у глави, не даде му да мисли о томе. Покуша да устане, није успео. Покуша поново, не успе ни тад. Полако се окрете на бок и са муком се придиже на колена. Устане, посрну али не паде. Погледа се, оклоп му беше блатњав, улубљен. На местима, где металне заштите није било, зјапиле су ружне ране, нису крвариле. Заборавивши их на трен, погледа около. Ту око њега, треба да је бојно поље, међутим, сем блата, крви и понеког сабласног шибља, ничег не беше. Додирну ране. Бол није осетио. Тада схвати, да сем бола у глави ништа друго ни не осећа. Све ово, није схватао али би му свеједно. Осврте се још једном и крете ка нечему, што му је личило на пропланак. Док се кретао кроз глиб, бол у глави му је јењавао и тада, чинило му се да чује, наизменично крик, који чу’ на бојном пољу, који значише смрт, а потом плач, тек рођеног. Уз те збркане звуке, није приметио да се попео на узвишење. Погледа напред, ако је то ту, уопште и постојало. У даљини виде одсјај више пламенова. Били су разбацани, без икаквог реда у тамној даљини, која се пружала унаоколо. Одлучи да крене ка најближем одсјају, а тада попут муње, јави се сећање: њен лик, замак, бојно поље, врисак и на крају смрт. Сети се и ешарпе, њене свилене ешарпе, коју доби од ње пред полазак. Завуче руку, под прљави хладни метал и извади комад свиле. Чудило га је, да је остала тако чиста и недирнута, чиста као и његова љубав према њој, а прошла је све битке са њим. Осети нешто, личило је на поветарац и ту, усред крви и блата, чинило му се да осети, мирис цветних поља, мирис земље после кише, али то му је сад било најмање важно. Веза ешарпу око леве руке, на исти начин, како је и она то учинила, онога дана, кад украде јој усне и оде у ноћ. Дуго је ходао ка пламену, можда и сувише дуго, али није осећао ни умор ни глад. Осећао је, да сви одговори о овом уклетом месту, леже тамо, код оних пламенова.
_________________

Навара наставак 3


Док је ходао, повремено би чуо крик и плач али о томе није бринуо, бар не сад. Коначно, стиже ближе и разазна обрисе. Пламенови које је раније видео, биле су бакље. Четири бакље на угловима каменог олтара, барем му је тако изгледало са те даљине.
Тад, опази човека, стајаше на олтару са блиставим црним оклопом чуднога сјаја.
Оклопник имаше лук, мирно узе стрелу, која стајаше пободена у камен олтара. Стрела, укупно са оном у руци оклопљеног срелца, било је осам.
Са места, на коме је стајао, није могао да их преброји али на неки демонски начин знао је њихов тачан број. Тада прва стрела крете у вис.
Није чуо, њему познати звук, али мало затим он поново чу’, крик онога што дочека задњи дан, а потом плач новорођеног.
Сада је знао, да je оно што је раније слушао, било баш ово, крај и почетак.
Оклопник тад узе другу стрелу, одапе је пратећи њен лет.

Навара наставак 4


Стиже до њега. Бакље и даље гореше. Олтар, не много велики, бео од ручно клесаног камена, нераван али чист, без обзира на сав крвави глиб око њега. Бол у глави јави му се поново, Навара седе на олтар и покуша да среди мисли. Није могао. Тада скиде ешарпу и приви је на лице, осети њен мирис. Сети се очију, руку и њених усана, које давно само на трен пољуби. Сети се ветра, који мрсио јој је косу. Са тим мислима, леже на олтар и нешто налик на сан, на сан о њој га савлада. Одједном се трже, био је будан. Пробудио га је неки нов осећај. Тада осети да има нешто у левој руци. Полако, скрете поглед и виде лук. Стреле, беху пободене на ивици олтара, њих осам. Погледа горе, мрежа нити такоће беше на свом месту. Тада схвати, не сазнаде како, али би му јасан задатак. Устаде, црни оклоп пресијавао се неким чудним тамним сјајем, гримизна ешарпа беше му на левој руци. Узе стрелу и одапе је. Звук стреле није чуо. Стрела покида нит али сада Навара не чу’ никакав звук. Одапе другу, трећу, седму. Сада је био сигуран, да ће свака погодити нит, а тада нечији живот биће завршен. Иако није могао да види, знао је и то, да негде горе, на врху мреже, после сваке смрти, рађа се нови живот, а нова нит биће разапета. Узе задњу срелу из камена, пусти је пут нити и погледа у страну. Виде човека у прљавом оклопу, како га гледа. Придошлица, на левој руци имаде, везану гримизну ешарпу. У тренутку, док је нестајао у измаглици, гледајући свој прљави лик, који стајаше недалеко од олтара, знао је да вечно ће живети. Није га занимало, ко му је поверио овај задатак, вечни ритуал, који ће се понављати после одређеног броја одапетих стрела. Такође је знао, да ће у овој игри живота и смрти, једнога дана, његове стреле угасити животе оних које је волео, животе оних који су њега волели, нити оних који су га мрзели. Знао је, да ће се једном прекинути и њена нит и тако угасити је живот. А волео је њу, о како је само волео. Поново додирну комад гримизне свиле и њен лик се јави. Са тако помешаним осећањима ако је то тако могао назвати, потпуно нестаде са олтара. Није знао, да ли је Анђео смрти или Анђео рођења али у овом кратком трену, то му беше потпуно неважно, јер био је већ давно мртав.

Навара наставак 5

Епилог

Дошло је рано пролеће, ратници се вратише из бојева али без Наваре.
Кејл схвати, да га никада више неће видети. Болело је и то, што му не
нађоше тело. На попришту битке, оста само његов мач и штит,
који беху потом обешени у ходнику душа. Често Кејл ходише тим местом
и увек би додирнула његову опрему. При сваком додиру, сваки пут,
добијала је ново сазнање о њему. Знала је, да није га довољно упознала.
Сада је знала, зашто је тако дуго само посматрао из далека.
Знала је и то колико ју је волео, знала је, да није лагао оне ноћи када је отишао.
Схватила је, да ће у њеном животу бити и других али да је нико неће
разумети и знати као Навара. Познавали су се веома кратко, али
у једном мајушном али предивном трну њихових живота, осетили су оно за чим обоје трагаше.
Навара кога више нема, кога она више нема, остаће исконски
осећај љубави. Са болом, који ће остати, знала је да ће заувек скривати
oд других, оно што осећаше за њега, јер он, Навар волеће њу онако
како је само он знао, не мислећи на дубину уклете таме, у којој сада се налазио.

ДелКастре I


ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу’ тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први пут узе у руку. Сети се ватреног круга, који се ниоткуда појави, на највишој кули тврђаве Асарион, и црног камена, унутар ватре на коме лежаше мач. Чинише му се тада, да га мач дозива и говори;
Узми ме,
Узми ме,
Буди ми господар,
Не бој се ватре,
Она, није непријатељ.
Полако, пружи руку ка њему. Ватра га не опече, иако му рука би у пламену. Прихвати балчак и осети струјање кроз тело. Подиже га изнад главе, с’ обе руке и на мртвом језику, који и праоци заборавише прозбори;
После зиме и лета,
Ко мач ватре,
У руке узме,
И њиме, за добро влада,
По смрти,
У пламену се рађа,
Он биће снага,
И освета оном, ког води,
Нечасти снага.
Покушаваше, да му га отму и бољи и лошији од њега али спржени дланови, осташе једино одличје тих покушаја. Желеше га краљеви и лордови али нико му га не узе. Због мача, који нико не заслужи сем њега и оног што носише у себи и својој души јер никад не клечаше и не сагињаше се, би протеран на најудаљеније границе царства али и поново враћен у Асарион, јер једино он, храбро заповедаше њиме. Временом, заволе стару тврђаву, која је увек прва била на удару хорди непријатеља. Он и стари Асарион, штитише царство свих ових година. ДелКастре приђе мачу и помилова га. При додиру, поново осети оно струјање, које сазнаде при првом сусрету. Негде из дубине сећања, јавише му се и речи, изговорене некада давно.Чудно, помисли ДелКастре, свих ових година, нисам их се могао сетити и ни једну прозборити. Некако је знао, да је дошао час, да он врати дуг свом верном саборцу.
_________________

ДК наставак 1


Сутра,
Сутра, је наша добра борба,
Сада се одмори,
А ја ,свој дуг вратићу теби,
Ма шта то било.
Пришао је прозору. Успут, узе огртач и уви се у њега. Хладно је помисли, зашто ми је хладно, па напољу је још лето. Погледа у Сунце које је тонуло и врати се својим мислима.
Сви су отишли,
Чак и храбри лордови,
Вечерас Асарион,
Без стражи ће бити,
Сам,
Сам, као и ја,
Говорили су да треба поћи,
Бежати,
Пред оваквима, ја бежао нисам,
Сећам се,
Сећам се битака,
Ја сам их водио,
Водио и односио победе,
Сад Сунце залази,
И доноси, мирис непријатеља,
Ено га ту,
Ено га, иза кланца Етал,
Осећам мирис ватри,
Осећам мирис,
Згаришта и ватри,
Осећам мирис, крви коју доносе,
Сви су га осетили и отишли.
Идите ако желите,
Ја пустио сам вас,
Али ћутите,
Ћутите,
Не говорите,
Ја знам, шта рећи имате,
Није узалуд,
Не, није узалуд,
Ви, у дубини срца, то знате,
Знате да, ако издаш живот,
Да ако издаш живот,
Ни смрт није важна.
И ко, сад пред зидом нам стоји,
Они што жене не дираше,
Они што попут волова ричу,
Или они што,
Рукама, јер речи немају, машу,
Они, што злато љубе,
Од части више,
Они што издаше,
Они, што од битака,
Правих бежаше,
То пред вратима, Асариона стоји.
Сутра,
Сутра, када Сунце изађе,
Ја, осетићу мирис борова,
Мирис јутарње траве,
Отворићу врата,
Тешка врата, Асариона,
Спустићу мост,
Онда, ћу чекати,
Онда ћу чекати, да дођу,
Овај пут сами,
Да сами,
Ја и Асарион.
Ако паднем,
Пашће Асарион,
Пашће све.
Други то не виде,
Не виде од страха,
А не знају, да нема чега се бојати,
Ничега, сем истине.
Ни смрт,
Ни смрт, није страшна,
Она ослобађа,
Бол,
Бол је тај,
Он, страх нам ствара,
Бол, а не смрт.
Можда у мени, сад,
Више нема части,
Али oвај пут,
Ово је моја битка,
Можда последња,
Можда не.
Губо сам их али ратове добијао,
Узвраћао сам ударце,
Али знао и да их примам.
И болело је,
Можда, сам грешке понављао,
Иако се на њима, учи вештина,
Али једно сам знао,
Пријатељства, кратко трају,
Људе, завист заведе,
Они, то не виде.
Бес понекад, затвори очи,
Затвори душу,
И ја, своју сам затварао,
Затварао за све,
А онда, бих је отворио,
Отворио и поново прихватио,
Добро и зло.
Сунце је зашло,
Можда је ово, последњи дан,
Идем сада,
Вијориће се заставе,
Упалићу бакље,
Упалићу их, нека се виде,
Нека виде, да Асарион живи,
Нека виде, да чекам,
Нака виде, да нема страха,
Иза ових старих зидина.
ДелКастере седе на камену клупу и наслони се на зид.
Последња ноћ.
Моја последња ноћ.

ДК наставак 2


Погледа ка мачу, који не губише сјај. Сан га опхрли и он заспа, тонући све дубље, ка граници снова и успомена.Пред јутро, прену се из сна. У бунилу, једва помичући усне рече;
Време је,
Време за битку,
Последњу.
Пришао је зиду и скиде мач. Опаса га. Оклоп и штит, остави да стоје у углу просторије, овај пут, не беху му потребни.Изађе у двориште тврђаве, осећао је мирис летњег јутра. Први зраци Сунца, пређоше преко кула Асариона и огрејаше боровима прекривене, падине планина Грид. Пошао је ка капијама, полако и за неки трен их отвори. Мачем, пресече конопе, који држаше стари покретни мост, који са треском паде преко канала, који чуваше Асарион од непријатеља. Пређе мост и окрете се ка старој тврђави. Заставе, које подиже, храбро се вијорише на кулама и бедемима. Бакље догореваше. Волеше он стару тврђаву, јер пуно заједничких успомена имаше.
Живи у миру, Асарионе,
Живи у миру,
И нека су године ти добре.
Ја, вратићу се теби,
То сада осећам,
То сада знам.
Окрете се ка путу, који водише од кланца Етал. Виде, у даљини прашину, која се полако дизала. Непријатељ је долазио. Мач му поиграваше у руци. Чуо је опет, његов глас. Чинило се да говори, да се не боји и да ватра није његов непријатељ. Све биће добро, говорио му је глас, када приђу, подигни ме и победићемо. Не јуришај напред, сада кад сами смо. Будимо лукавији, будимо мурнији. Реши да послуша познати му глас.Тада хорда пристиже. Чу’ љуте повике, претње. На хиљаде, бесних гласова викало је и вриштало, шаљући мржњу, завист и злобу ка њему. Повика ка непријатељу;
Приђите проклетниц,
Приђите и осетите,
Осетите,
Додир хладног челика.
Осетите,
Мирис крви,
Па ви га ширите,
Проклети били,
Ово је ваш последњи бој,
У име Асариона!

ДК наставак 3


Подиже мач, који држаше са обе руке. Јутарње Сунце се помрачи. Ветрови се подигоше, носећи мирис смрти. Планине се затресоше, а земља дрхташе. Непријатељ, до који трен пре, сигуран, сада уплашено гледаше око себе, сав бес сила које ДелКастре дозва. Виде ДелКастре, како испред њега, од кланца Етал, нићу ватрени стубови. Један за другим. Окруживали су непријатеља, са свих страна. Неки покушаше да побегну али ватра би бржа. Чу’ ДелКастре крике у самртном ропцу. Насмеја се и спусти мач. Коначно, стубови ватре се затворише, у неправилном кругу, иза леђа јединог браниоца Асариона. ДелКастре крете ка гомили, задајући ударце, још уплашеном и сада већ немоћном непријатељу. Витлаше мачем, који је секао ваздух и тело. Поново, зачу крике далеко пред собом и виде, да ватрени стубови сужаваше круг, прождирући непријатеља. Још јаче замахну. Крв непријатеља, била је на њему. Није стајао, ишао је напред и борио се, јер одавно научи, да непријатеља, мораш потући и затрети. Борио се за нешто, што бар за њега би част.У часу, кад и последњи непријатељ паде, неста ватре. Неста је нагло, како се и појави. Ветар престаде. Све се смирило. Стајао је сам, насред бојног поља, са мачем у руци. Победио је. Сунце га озари и он осети његову топлину. Осети тугу. Тугу за временом, кад пријатељ би пријатељ, тугу за временом, кад не би страха у људима.Окрете се ка Асариону. Погледа тврђаву која му дуго би дом. Заставе су се вијориле на Сунцу слободе. Погледа ка највишој кули тврђаве а мач му заигра у руци, као пуно пута до тада. Врати га у корице и крете ка градским капијама. Уђе у велико двориште, а затим уским степеништем ка кули, где први пут узе свој мач. На кули Асариона, он испуниће завет који прими некада давно.Кула би пуста, као и свих предходних дана, кад неста храбрости и пред непријатељем сви напустише Асарион. Гледаше са куле ДелКастре планине Грид. Лепо је било јахати, по пропланцима борових шума и ловити дивље коње, по обронцима масива, који се у полулуку наслањаше на кланац Етал. Из успомена, прену га нешто иза његових леђа. Ниоткуда, као и давно, док’ обилазише страже, појави се црни монолит унутар ватре. Ватрени круг, сад би шири.

ДК наставак 4


Тада зачу речи, које долазише свуда око њега. Сада, то беше скуп, помешаних, али већ одавно, њему познатих гласова, који му говораше;
Ми ратници,
Племена Валор,
Чувари завета,
Старе вере,
Иза планина Хистрид,
Далеко иза севера,
Давно преваром нестасмо.
Наш ред неста,
Без наследника,
Тела нам раскидаше,
Раскидаше и спалише,
А пепео расуше,
Али наше душе, створише мач,
Мач за праведне,
Храбре и достојне.
Векови прођоше,
У потрази за достојним,
Да мач такав узме,
Нико, до тебе то не учини.
Док те посматрасмо,
Знали смо,
Да душа ти, није без греха,
Али ипак ,чистија од других.
Имао си храбрости,
Храбрости,
За мале и велике победе,
Храбрости, да дођеш до циља,
Храбрости да,
Одбациш слатке и умилне речи,
Оних, који ништа не обећаваше.
Претње те нису плашиле,
Јер познавао си људе,
Знао си врлине и мане,
Јер и ти си их имао,
Знао си, шта и како ћеш радити,
Знао си пут.
Понекад те је нестрпљење,
Бацало на дно,
Али ти,
Устајао си,
Лечио ране живота,
И поново живео.
Многи су те мрзели,
Ти, знао си,
Да онај према коме,
Не постоје осећања,
Пада у заборав.
А тебе, памтиће,
Памтиће те,
Добри и зли,
Свако на свој начин.
Први ће те волети,
Други мрзети.
И љубљв су ти крали,
Из срца ти је кидали,
Али никада је нису уништили,
Волео си, и био вољен,
Али то, био је твој живот,
И говорио си, да га не би мењао,
Говорио си, да био је добар,
Добар, свих ових година,
И да ти, не би пристао на други.
И ниси,
Сада пред тобом,
Стоје два пута,
Сада можеш да освариш,
Све своје жеље.
Можеш се борити,
Против зла,
На један други начин.
Ако уђеш у круг,
И не положиш мач,
Попут демона,
У снове зла,
Ти учи ћеш,
Бићеш страх,
У јутарњој роси,
Страх,
У дугим тамним ноћима,
Владаћеш умом злих,
Јер само страх,
Над злом победу носи.
Владаћеш њима,
Побеђиваћеш њихово зло.
Ако га положиш,
Он ће нестати,
И поново ће проћи,
Векови,
Док неко га не заслужи.
Ти сада можеш ићи,
Свој задатак си извршио,
Без страха,
Сад ратниче одлучи,
Одлући шта жели,
Ти душа.
ДелКастре додирну хладни камен Асариона. Опрашташе се са старом тврђавом. Погледа ка Сунцу које би у зениту. Погледа планине Грид и полако уђе у круг, кроз ватру, која му не беше непријатељ. Ватрени круг неста, као што се појави, односећи ратника, у нове бојеве, које ће водити на један други начин.

07.09.2003.

Данкин I

- Хајдемо Хаел, хајдемо тамо преко планина Гелад, прећи ћемо језеро Динор, никада нас неће наћи.
- Данкине, љубави, знаш да то je немогуће, рече док се полако свијала у његовом наручју.
- Знаш да морам отићи и испунити завет клана, а зарад мира. Oбећана сам давно, завет је дат и ја, не могу га кршити. Знаш да те волим и колико ћеш ми ти недостајати, свих будућих дана. Камен Ансира, који си ми поклонио, чуваће ме, и док не постане прозиран попут горског кристала, ја знаћу да си добро и молићу се, да имаш само добре борбе, у којима ћеш увек, ти бити победник. Наслонила се на његове груди, да би сакрила сузе.
Данкин забаци главу и затвори очи које му се лагано пунише сузама.
- Хаел, слушај, рече али она му стави руку на уста. Пољуби је у длан и заћута.
- Наћи ћу између два света место за нас, обећавам ти то љубљена моја. Наћи ћу га, обећавам, заврши Данкин мисао у себи.
Мрак који падаше око њих, испрати Сунце и постаде гушћи. Држао је Данкин Каел за руку, не желећи, да је бар у овом тренутку изгуби. Знао је, да ће заувек бити његова. До зоре, остадоше крај реке, док се лето, под старим стаблом, њиховим стаблом, које их је свих ових година чувало, од завидних погледа и туроби живота око њих, полако губило уступајући место јесени.
Сетио се те вечери и горки осмех му се појави, у углу усана. Још увек њу је волео, као и свих оних година које остави за собом. Јави се сад Данкину, једини сачувани део епа о Галанду. Јави му се песма о љубави, правој и искреној љубави, коју волеше и понављаше протеклих година. Песма о љубави, са којом он тонуше у снове. У снове, који га водише његовој љубави. Његовој Хаел. У себи Данкин прозбори;
_________________

Данкин наставак 1


Љубави моја дођи,
Ни сада, у овом часу,
Ја тебе немам.
Опрости љубави,
Први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорила.
А ја то,
Знао сам,
Сваки пут,
Док сам те држао у наручју.


Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обичног поподнева.
Лутала си падинама,
Планина снова.
Била си сама,
Уплашена.
Бојала си се,
Бојала си се новог,
И понекад,
Тек понекад,
Очи би ти засјале,
А то,
Ја сам видео.
Сећаш ли се једина,
Сећаш ли се,

Како сам те гледао,
Како си ме гледала?
Зима је дошла.
Тек једном,
Моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сам не знам како,
Ни сам не знам кад’.
Пролазило је време,
Падаше,
Последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти,
Једном пољубити?
Упитао сам те.
Пришла си,
Осетио сам твоје усне,
Љубила си ме,
И ја сам тебе љубио,
Онда сам отишао,
И вратио се,
И увек сам се враћао.

И смејали смо се,
И волели исте ситнице,
Волели јутарње Сунце,
Волели ноћи,
И дуге хладне зиме.
Пролазиле су нам године,
Говорила си,
Једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала си,
Ја плакао сам са тобом.
Наједном,
Морала си поћи,
На растанку ти,
Рекла си,
Јавићу се,
Рекла си,
Доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави,
Једном,
Сад морам ићи.

И сретао сам те.
Сретао у ноћима,
Сретао у мислима,
И љубио сам те,
И чувао те,
У сећању,
У сновима,
И нисам дао,
Да ми те краду.
Нисам те заборавио,
Нисам могао да заборавим,
Твој смех,
Твоје руке,
Твоје пољубце,
Тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи,
Без тебе,
Још памтим,
Памтим додире,
Које даривала си ми ноћима,

Памтим јутра,
И Сунце,
Које милова ти лице.

Ево чекам,
Љубави,
Чекам да дођеш,
Опет је обично поподне,
Желим да те видим,
Још једном,
Да осетим додир,
Твојих руку.
Желим да кажем,
Оно што ти,
Годинама си знала,
А знала си да волим,
Јер у дугим ноћима,
Звала би,
А ја бих долазио,
И у сновима ти љубио,
Лице,
Усне,
Једина.
Љубио сам те,
Држао у наручју,
Шаптао,
Смејао се,
Понекад плакао,
И увек волео.

Данкин наставак 2


Прену га звук рога с’ десна и онда се тек освести из сна. Његов верни Есет кога је јахао, немирно је лупао копитом о смрзнуто тло, осећао је велику битку и изгледало је, као да се јадна животиња, по први пут плашила. Пара, која је излазила из ноздрва коња и јахача, утапала се у густу маглу пред њима. Негде испред њих, у магли, био је непријатељ, са којим ће се за који трен срести, помисли Данкин, и осети чудан осећај нелагодности у својим грудима. Развише се ратне заставе, коњи немирно поиграваше, а исукани мачеви, тражише Сунце на којем би сијали. Витезови су ћутали. Ћутао је и Данкин, на челу коњаника, које ће за који час, повести у победу или у смрт, смрт која је увек јахала уз њих. Рог се огласи још једном.
- За Хаел! рече Данкин у себи јер њихову тајну нико није знао и пободе коња који га поведе у белину магле испред њих ка непријатељу који их је чекао.
- Проклета стрела, рече Данкин. Долетела је ниоткуд и погодила његове груди пробијајући лагани оклоп.
- Проклета стрела! повика Данкин док му је глас одзвањао непознатом шумом. Није му било помоћи. Није је могао извадити а да врх не остане у његовим грудима. Није је могао ни гурнути кроз тело јер се у жару битке заломила и оставила бедни патрљак дрвета који је сада вирио из његових груди. Рана му још накратко неће пуно крварити.
Сјаха са Есета, уз болну гримасу скиде оклоп, одбаци га. Прегледа животињу која нервозно фркну. На ждрепцу не нађе траг крви. Скиде с муком опрему са животиње, приђе му, помилова га по глави.
- Иди сада, прошапта ждрепцу на ухо, потражи оно стадо дивљих коња које смо видели успут. Пљесну га по сапима. Есет га погледа и гурну га њушком.
- Иди, рече Данкин и поново га удари по сапима. Коњ у галопу оде десетак метара даље. Застаде и погледа у Данкиновом правцу.
- Иди пријатељу, барем ти буди срећан! Викну Данкин за ждрепцем, а Есет зањишта у знак поздрава и оде касом у правцу незнаних ливада прекривених снегом. Данкин оста сам.

Данкин наставак 3


Данкин потражи место за одмор, свој последњи одмор. Са муком лутaше кроз измаглицу коју поподне донесе у шуму. Бејаше му хладно. Ходајући тако без циља са болом који му се ширио телом учини му се да види остатке неког старог храма. Реши да крене ка њему.
Мала црква не беше трошна али запуштена. Ко зна од када је ту помисли Данкин. Приђе, са улаза поскида суви бршљен. Крочио је унутра. Зидови цркве беху бели, необично чисти у односу на спољашност, без уобичајених украса и фрески. На средини невелике просторије беше крст. Крст без имена. Данкин приђе ближе. Био је од белог мермера, углачан и раван. Никада пре Данкин не виде тако савршен рад. Седе Данкин и наслони се на њега.
- Дивно место за умирање, рече полугласно. Осети да га снага полако напушта и тада му сину мисао која попут бљеска сјајне летње муње прође већ болом избразданим мислима умирућег витеза. Руком додирну рану, крв која му капљаше са прстију беше једино длето којим ће своје име уклесати на крсту. Насмеја се сам себи са иронијом и помисли на његову Хаел.
- Одлазим љубави, али чекаћу те. Да љубави чекаћу те да дођеш к' мени и створићу нешто само за нас. Сад још не знам како, али бар имам сво време света. Са тим мислима његово тело оста без душе крај белог мермерног крста са његовим именом исписаног крвљу.
Негде далеко камен Ансира изгуби своју плаву боју и постаде горски кристал. Једна жена заплака знајући да Данкина више нема, али да њена љубав никада неће умрети и да ће га заувек волети. Знала је да једном ће га видети на обали реке како је чека док буде долазила са јутарњим Сунцем. Знала је да ће камен Ансира тада бити поново плав јер Данкин њен Данкин негде чека на њу. Тада обриса сузе и насмеја се.
- Долазим Данкине. Долазим љубави.
Данкин се пробуди. Очи није отварао јер осећаше се пријатно, а бол у телу не осећаше. Чу’ пев птица, жубор реке и осети топлину Сунца. То га подсети на његов последњи дан са Хаел. Реши да лагано отвори очи упркос страху да не отера овај прелепи трен сна.
Придиже се. Видео је реку и старо столетно стабло. Видео је ono давно и само њихово место бега од сурове стварности живота. Био је збуњен али не и уплашен. Погледа своје груди у којима стреле није било.

Данкин наставак 4


- Лето је, рече за себе збуњено, само пре неколико тренутака Есет је својим снажним копитима разбијао залеђену земљу.
- Како? постави питање за себе, како......?
- Куда тако журно ти ратниче ходиш ?
- Ка судбини, рече Данкин и тек по одговору схвати да није сам.
Недалеко иза њега на песковитој обали стајаше путник који му упути исто питање пре много година. Човеково лице не беше се изменило од тада.Чак је и одора коју је носио била потпуно иста.
- Где сам? упита Данкин?
- Знаш то и сам Данкине, али не верујеш у истину овог трена.
- Ти знаш моје име?
- И твоје и много других имена.
- Ко си ти? упита Данкин.
- Сада ме зови судбина, јер ка мени си увек јахао ратниче. Сваки народ за мене има своје име и свако ме другачије види, не љути се на мене што сам те овде довео ,али ти си једини који је испунио све завете на које ја вековима пазим. Саслушај шта имам ти рећи и покажи да си тога достојан.
- Реци, пожури га Данкин.
- Ниси први који је желео нешто немогуће што понекад сви пожелимо, али да би се немогуће остварило потребно је много. Видиш, на једном оваквом месту пре много година једне летње вечери пожелео си да створиш нови свет за тебе и твоју љубав. Твоја жеља је била толико јака да је ово место тада створено и до сада те је чекало. Ту први завет би испуњен. Када си ме онда срео на путу твој одговор беше ка судбини, ниси био од оних будала које ми одговараше да иду ка части, победи или бесмртности. Ту би испуни други завет. Сети се безименог крста на који си исписао своје име, видиш много њих то није смело да учини, јер бојали су се смрти. Ти ниси, знао си да умиреш сам и желео си да обележиш себи место. За то треба много храбрости. Био је испуњен и трећи завет иако ти то ниси знао. Тада твоја задња мисао била је Хаел и она ће ти доћи, али не још. Њено време ми је још потребно тамо где је сада, али мораш ми одговорити на још једно питање да би остао овде и чекао своју љубав. Ако ме одговор не задовољи све ово па и ти нестаће у ништавилу и ватри. А сада Данкине, имаш ли ти довољно храбрости за то.

Данкин наставак 5

- Питај, кратко узврати Данкин.
- Исти стари добри Данкин, увек нестрпљив, исти стари Данкин кога сам пратио свих ових година, рече човек и настави, хоћеш ли исто волети Хаел када дође овде јер можда ће године однети сву њену лепоту и мир који си познавао?
- Ја Хаел, рече Данкин, нисам волео због лепоте њеног лица већ нечега што сам открио у њеном срцу, а што други нису видели. И Хаел је волела оно у мени, волела је моје нежности, моје пољупце, волела је мене. Понекад сећам се када би хтела да оде од мене покушала би да ми каже нешто ружно нешто што боли, али ја знао сам да тако никад није мислила. И увек, увек сам је враћао себи на неки чудан начин. Увек све до оног дана када је заувек морала отићи. Ја све ово време мислио сам на њу, волео је сваким даном све више и чекао неки трен у коме ће заувек бити моја, зато не питај ме, јер ако ме познајеш знаш да ћу је волети без обзира на све боре на њеном лицу и све ожиљке живота у њеној коси јер љубав коју крио сам у души и срцу сада је слободна и припада само њој.
- Збогом Данкине, Хаел ће доћи јер испунио си и последњи завет, јер твоја љубав за Хаел би последњи завет да све остане овако. Ја сада идем и нећемо се више видети ту између два света. Твоја немирна душа никада не би нашла мир у горњим световима преко реке Стикс, ни твоја, ни Хаелина, јер ваше љубави превише су јаке за слабе границе горњих светова. Морам ти сада још нешто рећи. Хаел те сања. Сања те да на овој обали је чекаш још од онога дана вашега растанка. Годинама ово место и тебе среће у сваком започетом сну. Оно што давно си створио у сновима, неће плашити Хаел када једном дође.
- Стани, рече Данкин, ко си ти, ниси ми рекао?
- Смрт Данкине, твоја Смрт.
Данкин осети чудно струјање у телу тога јутра и трже се из сна.
- Хаел, проструја му мисао. Хаел, Данкин полако пође уз реку добро знаном стазом и виде Хаел како долази пешчаном обалом. Застаде. Тек изашло Сунце обасјавало је њену лепоту непромењену годинама које су прошле од онога дана који је упркос тежини растанка увек памтио. Камен Ансира који давно јој поклони више није био попут горског кристала, поново је блистао својим јасним плавим сјајем.
- Куда тако журно ти ратниче ходиш? зачу Данкин познати глас.
- Ка судбини, одговори Данкин и крете ка излазећем Сунцу да потражи руку његове Хаел. Да потражи руку коју више никада неће пустити.
_________________

Ожиљак


1


- Ускоро стижемо, твој народ те чека.
- Бојим се.
- Зашто? Бићеш слободна.
- Шта ће ми слобода без тебе? - Више никадa се нећемо видети.

- Можда постоји начин, можда га нађемо?
- Не, више се нећемо видети, наши светови се разликују.


2

- Долазе, одводе те заувек. Желим да останем.
- Знаш да овде не би живео ни пар сати?
- Знам, зар је то важно?
- Јесте, барем мени, о како бих желела да ти додирнем лице.
- Ако то учиниш спржићеш длан. Мени моје лице није важно.
- Није важан ни мој длан.


3

- Далеко смо, тражим начин али га не налазим, можда једном.........
говорио је додирујући ожиљак на лицу, осећао је немоћ и памтио њен лик.

- Далеко смо, нема начина, наши светови се разликују...........
говорила је гледајући длан који то више није био, осећала је немоћ и памтила његов лик.












Према давно прочитаној причи
09.11.1997.

Потера


Дотрчао је до ивице шуме и брзо уђе у њу. Потера га је следила али се пред шумом зауставише. Мрак је полако падао. Чуо је повишене гласове које је доносио ветар, мешајући их са мирисом поља касног лета.
Полако се завуче дубље у шуму. Теко је дисао. Сада осети само влагу и трулеж давно опалог лишћа. Погледа рану, није страшно помисли, било је и горих.
Усресреди се на прогонитеље који се још нису усуђивали да кроче у зеленило његовог уточишта. Најзад, двојица се одважише и полако уђоше, праћени љутитим речима осталих који пођоше натраг ка селу.
Људи се раздвојише, нису ни знали да су његове очи то и чекале, све време од када загазише у мрак стабала. Превише верују своме оружју, помислио је и полако направи круг око столетног стабла, пратећи сваки покрет придошлице, који му се лагано приближавао. Сачека да човек прође, заустављајући дах, није му видео лице, јер мрак постаде гушћи. Кад је незнанчево тело, било на корак  од њега, он скочи из свога склоништа и насрну, тражио је човеков врат, јер он оружја није имао и био је посве сам. Падоше. Човек без гласа, јер му је узвик изненађења, остао у стегнутом грлу, борећи се да пронађе пут и позове помоћ. Док је стезао непријатеља, гледао је те разрогачене очи, пуне неверице, како лагано постају стакласте, док их  је  живот полако напуштао. Тело се смирило и он брзо задовољан, потражи ново скровиште, очекујући коначни обрачун.
Чуо је дозивање другог, позивао је, сада већ мртвог пријатеља.
Човек приђе телу и саже се. Тај тренутак, био је задње чега се сећао, јер и он, без гласа оста да лежи на влажној земљи, која даваше мирис трулежи.
Подигао је главу ка небу, Месец беше изашао, и он упути, дугу болну, завијајућу песму ка њему, исту онакаву, какаву су генерације пре њега упућивале, поздрављајући ту небеску придошлицу.
Погледа рану и лизну је пар пута. Проћи ће, мислио је и оде дубље у шуму. Морам се сада овде одморити, а сутра, када сване потаражићу свој чопор. Полако крете ка потоку, који је јечао у близини.




05.09.2003.