O ljubavi, smrti i snovima - zbirka druga

Ноћ јутро, уморно без тебе ми носи,
Да врати бол,
Сад уморној и седој коси.

Дан без тебе сад још један,
Суморан ми дође,
А ја у понор мисли,
Без љубави твоје, не желим да пођем.

Вече донесе ноћ,
Кад смрт чекам,
Са именом твојим да по мене дође,
Док време лудо,
И мени, сад пребрзо без тебе прође.



19.10.2003.

Месец,
Над градом пун сад уснулим плови,
Док  ветар кроз гране уморне и голе,
Односи време и оне, што воле.

Док  свет ми се руши ко карата кула,
Иза капије од злата,
Иза стубова од сребра,
Иза врата од жада,
Сад душа моја, без сна ми спава,
И чека, да уснула уморна глава,
Нови сан, о теби, а без тебе сања.

А знам ја, да ти зна ћеш тада,
Да дао сам ти душу и немирне снове,
Само теби, мило, једино и заувек моје.


20.10.2003.

Здравицу у част, сад дижем Богу,
Да кажем и њему, ја без тебе нећу,
Да без тебе, ја више не могу.

Па боље и смрт, да по мене дође,
Нег’ време ми без тебе,
Без времена, заувек  прође.




20./27.10.2003.

Чежња је нешто,
Што дане нам веже.

Чежња је нешто,
Што душу нам стеже.

Чежња је оно,
Што јутра нам носи.

Чежња је оно,
Што волим, у твојој коси.





22./25.10.2003.

Зашто љубави кратко нам трају,
А онда, у очају и трену,
За нас пребрзо нестају ?

Зашто ти онда давно, морала си ићи,
Негде где дани пусти и самотни,
Теби заувек ће бити ?

Зашто тада, ти остала уз мене ниси,
Да видиш Сунце,
Што на истоку у пламену се порађа,
И говори да љубав к’о наша,
Тек понекад и ретко се рађа.




22./26.10.2003.

Дан туробан,
За тобом сад чежњу ми носи,
Док ја лудо сањам, о јутарњој роси,
И о телу твоме,
Што око мога, у нежности драгој,
По први пут се свило,
И рекло ми, да само моје,
И за мене, давно рођено је било.






22.10.2003.

Куца ми срце, што у болу каже,
Да љубав твоја, мене не лаже,
Да само за ме’, рођена ти си,
Још онога дана,
Кад птице за нас су горде и неме,
Чувале једно изгубљено време,
Што прекасно дође,
И у лепоти тек за нас,
Рођеног јутра трену,
Нашу љубав, на час,
Тад брзо покрену.




22./27.10.2003.

Опрости што песме, веселе ми нису,
Опрости што у сну,
Ја љубим те по лицу.

Опрости што љубав ти крадем,
И стрепњу у срцу, понеку ти будим.

А када дође мог последњег дана вече,
Ја само желим,
Тада, да будем крај тебе.





22.10.2003.

К’о сред буре,
Кад Бож’је јаве се муње,
Гром тишину сада нама кида,
А оков тешки још срца нам стеже,
Ко лопов душе што без краја,
Мисао нашу у души заувек веже,
И сад, по стоти пут,
Говори и збори, да чежње небо,
За нас, ипак можда негде,
У сутону постоји.





22.10.2003.

Љубави наше плам, ту до нас спава,
И сада не да,
Да моја уснула и луда ми глава,
О срећи са тобом сања.



22.10.2003.

Док чекам ноћ да без тебе,
Још једна пуста и самотна ми дође,
Са Сунцем живота,
Љубави моја, рађа ми се нада,
Да тебе љубим,
Ко никада до сада.

Ал’ Сунце оно што без тебе,
Нови дан ми носи,
Каже, да тебе, ја можда нећу,
Опет миловат по коси.





23.10.2003.

Кажи шта хоћеш, кажи шта желиш,
Сада кад знаш, да време,
Само нове поразе ми дели,
И увек без тебе,
Оно полако ми стане,
Док мисао у забораву твоја,
За мене, сад нестаје.











23.10.2003.

И пре нег’ ка љубави твојој,
Време среће ново ми пође,
У шаци препуној наде,
Мрве мира и сутона,
Живот, сада ми краде.

Мира за срце моје кад оно тражи,
И само теби сад мора да каже,
Зашто постоје речи са пуно наде,
Што у љубави нам трену,
Кад из душа, нама крену,
Некада ништа оне нам не кажу,
А заувек нам треба као воде мало,
На путу моме, ка твоме длану,
Кад љубави без нас, заувек нестану.



24.10.2003.

Молим те,
Заувек  ти уз мене буди,
У додиру Сунца што препуно сумњи,
Са јутром у дану,
Понекад само у теби се буди.

Јер онда,
 Кад бол у срце теби се врати,
Што за мене куца,
Посред светих,
Твојих  нељубљених  груди,
Ти и тада остајеш без наде,
Да oнo само моје, занавек  ће бити.

А сада у снове,
Што пламом само теби горе,
Знај, да ти собом мораш,
Донети још мало жеље,
И још више воље,

Да понекад ми кажеш,
Са превише речи,
Које мало ми кажу, о нашој срећи,
Да сада си драгу, само лепих снова,
Који са јутром најлепшим љубим,
И пољупцем, желим да пробудим.

А само тихо време,
Што сад полако ми те краде,
Зна да можда, ја волим те без наде.


24./28.10.2003.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Верујеш ли да јутра,
Љубав моју теби би носила ?

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Очи твоје,
Гледале ме не би.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Лик туге,
Ти памтила не би.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Име моје,
Ноћима ти шаптала не би.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Моје усне,
Ти никад, пољубила не би.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Тело моје,
Без тебе само би ми било.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Еп љубави,
Ти другом, можда би била.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Веруј, да ни усне моје,
Љубиле те не би.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Ехо љубави,
Од мене би сакрила.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Сад би зора,
Љубав твоју мени односила.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Не би мени ноћи,
Све пусте сад без тебе биле.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Анђела осмех,
Ти другом би носила.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Ја од других,
Љубав ову бих сакрио.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Ево сад,
Вино живота сам бих попио.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Дан нови,
Од мене не би те сакрио.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
И љубав моја,
Без тебе сама би била.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Не бих био,
Лудо заљубљено дете.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Ако време ми икада стане,
Уз тебе, ја сањаћу боље дане.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Љубави наше,
Умрле би саме.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
У трену јутра,
Дал’ без мене,
ти сретнија би била ?

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Без бола душе,
Љубави, ти сада би била.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Анђела снове,
Само сретне би снила.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Вечери наше,
Без нас све би се растале.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
И небо без Сунца,
Тад пусто и само би било.



Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Можда ране,
Болеле нас не би.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Око нас,
Круг љубави постојао не би.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Ја љубав твоју,
Теби крао не би.

Да тебе драга,
Ја волео нисам,
Алејом само лепих снова,
Ја прошао не бих.

25./27.10.2003.

Ја тебе потражио нисам,
Јер кад трају,
Неки дуги откуцаји сата,
Место мене, други сад тебе,
Ка миру носи и знам, да и он,
Као и ја, воли мирис лета,
У твојој коси.








26./27.10.2003.

Док  за мене пролази убого време,
Не марећи оног,
Што без наде те воли,
Моје мисли тешке, уморне и голе,
Гледају где сада,
Са много жеље и воље,
Нежно у сећању твоје ја љубим лице,
О предивна тужне мисли моје,
Ти драга ми лепотице.







26.10.2003.

И сад, кад окрећеш ми леђа,
Лице твоје,
Моме, у болу каже,
Да зна, да никог сем тебе,
Ја нисам волео јаче.









26.10.2003.

Дала си ми део своје изгубљене среће,
Коју ноћ ми пали ко најлепше свеће,
Што на узглављу понекад,
У тами мисли,
Што долазе тада из мрака ми гроба,
Име твоје ка светлу,
Само за ме носи, кад у чарима ноћи,
Мирисна и предивна ти коса,
Падне нежно на моје лице,
Ја тихо, у нежности ти кажем,
Да волим, само тебе,
Ти једина моја лепотице.




26.10.2003.

У љубавави твојој,
Сад хладноћа и за мене влада,
Јер туђа похлепа и злоба,
Не зна колико бола мога,
Зарад срца, нежнога твога,
И љубави моје, једине и праве,
Коју ја теби само сам дао,
Не зна ни сама,
Колико ноћи, теби ја сам украо.


Колико суза, просутих низ лице,
Увек само наших је било,
И колико их је тешких,
Још Сунце после ноћи,
За нас скрило.



Кад дани, сви били су нам пусти,
Ја у теби видех,
Део својих, устрепталих груди,
И границу снова, који моји са тобом,
А без тебе, понекад су били,
И никакво зло, теби нису учинили.











28.10.2003.

Зло победу, сад односи нову,
И сред ума крвавог тетура,
Мисао моја спора,
К’о олово тешка,
К’о ноћи сабласт црна.

Јер зашто,
Ти мени понекад кажеш,
Да срећа, не постоји више,
И да за нас нема, ни оног, нечег,
Што само тако се пише ?

У очају што не видим,
Твоје досад нељубљено лице,
Ја крај тебе тражим,
Само део изгубљеног,
Без имена, само нашег јутра,

Јер једина знај,
Да с љубављу овом лудом,
Ја тебе, волећу и сутра.

А кад ти крај мене ниси,
И оно наше време,
Кад љубила и волела у лудом жару,
Само мене ти си.



28.10.2003.

Не веруј, кад кажу,
Да другој ја руку,
Место твоје руке стежем.

Не веруј, кад кажу,
Да другој косе,
Као косе твоје, ја сада вежем.

Не веруј, кад лажу,
Да срце моје, за тебе је стало,
Без љубави, за тебе је остало.

Јер ово срце старо,
Лудо моје, остаје заувек и само твоје.

И док груди са ватром,
И мислима мојим сада се боре,
То срце тихо само теби,

Сада по стоти пут каже:
“ Молим те дођи, па знаш,
Волим те, к’о некад и још јаче.”

Јер једина, ти увек си знала,
Да моја глава у сновима,
У дубини твоје душе,
Само крај тебе спава.




28.10.2003.

У чарима ноћи,
У чарима зоре, дубоке ко море,
Плам у срцу мртвом опет се буди,
Јер ја немам сада твојих  груди,
А ни срца твога,
У жељи плама, јединога мога,
Да мене јутром оно у љубави буди.

А знаш ли драга кол’ко дуго,
Ја те нисам им’о,
И чежњу живота са тобом делио?

Сад ја оним, што очи су ми биле,
Некад неусахле и чиле,
Видим само мртво време,
Што поново на гроб ми дође,
И крај мене, у мимоходу немом прође.

О дођи, једина и мила,
Па ти, сав свет си ми била,
Дођи и на гроб положи ми цвеће,
Јер једино оно за мене,
Плакат и мрет неће.

Дођи, ти на гроб мени,
Тек  кад година наша,
Још једна нова, без мене ти прође.

Собом онда понеси, све своје боли,
Јер тада теби, ја срце ћу дати.

Даћу ти срце што у грудима,
За тебе ни сада,
Сном мртвим не спава.

Ти узми срце, ја узећу ти боли,
Јер шта ће срце живо, мртвом,
Који и сад, без наде, што те воли.

Мртав, па шта.
Зар мисле,
Да жив, ја сретнији бих био,
Без тебе у зоре тихом трептају,
Без тебе у дану,
Без тебе у очају?



29.10.2003.

Кад те не бих грлио,
Све звезде са неба би пале.
Кад те не бих грлио,
И реке тихе би стале.

Кад те не бих љубио,
Птице певат’ не би знале.
Кад те не бих љубио,
И оне, умрле би саме.

Кад те не бих волео,
Ни јутра дошла не би.
Кад те не бих волео,
Ничег за ме било не би.



30.10.2003.

Празнина нека у теби постоји,
Али ти,
Немој поћи сад, кад ране нас не боле,
Немој поћи сад,
Кад ватре љубави, поново нам горе.

И заборави,
На мртво лишће што са грана пада,
И у васкрсу зоре претвори се,
У црвено, жуто и мирно мртво море,
Што доноси тугу,
Која у понеком дану ти дође,
А без мене, теби неће да прође.

Тада у страху, ти само мени,
Тихо кажеш, да бојиш се,
Да љубав је без наде.


Ја теби, тад,
По стоти пут ћу рећи,
Да драгуљ си мога,
Сваког новог јутра,
И без тебе, за мене нема новог сутра.

Јер само си ти, с’ љубављу,
Давно мене повела са стене,
На коју понор мисли,
И живот ме баци,
У оно давно мени црно време,
Што хтеде заувек,
Да узме те од мене.



30/1.11.2003.

Сад смо сами,
После година дугих,
И кад сем Сунца, нико нас не буди,
Док  полако привијам тебе,
Тик  уз моје груди,
Ја не дајем зори,
Да уместо мене, сад тебе пробуди.

Ти, што све године ове,
Само моја си била,
Сада кад око нас,
Нема више зида а нема ни таме,
Што некад веза све наше дане,
Сада кад нема бола а нема ни јада,
Остала си моја и једина до сада.

Можда мислиш драга,
Да довољно тебе, ја волео нисам,  
Али знала јеси, да ни лагао те нисам,
Кад први пут, усне твоје,
Ја сам целиво,
И понекад с’ тобом плак’о,
Кад тешко нама је било.

Сад кад тешки дани, осташе за нама,
Ти у наручју моме,
Мирно спаваш сада,
А ја желим да кажем зори,
Да и њој је хвала,
Јер без ње не би било дана,  
У којима би само тебе срето,
И волео те више,
Нег’ мог живота лето.

Док  гледам седе,
Што у коси нама сад се злате,
Ја желим да памтим само лепе дане,
Што доносе ти мени,
Кад тешко ми је било,
Ти луче моје, мило и једино.
Увек  су хтели други,
Да мени те краду,
Али они никад знали нису,
Да љубав своју ти даде мени,
А ја је нежну годинама чув’о,
И за себе само заувек  сачув’о.

Ја тада тихо говорио бих Богу,
Да без тебе драга, не могу,
Па и он увек  је знао,
Да ни смрти нас никад,
Раставити неће,
Јер у нама, увек  беше, пуно љубави,
Снаге и среће.

Ти мени веровала увек ниси,
Али знала си у себи,
Да без мене, никад сама ниси.

А ја тебе, чув’о сам од мрака,
И придошле таме и нисам дао,
Да ноћи теби пролазе саме,

Јер љубио сам ти лице,
Док  тихо би ти говорио, да волим,
Само тебе лепотице.

У дану би те срет’о и љубио ти косу,
И понекад би те пушто,
Да ми будеш љута,
 А онда бих  те засмејао,
Бар још, хиљаду и сто пута.

Можда луд понекад без тебе,
И зате сам био,
Ал’ увек  сам те чек’о,
И никад од тебе, ја нисам одлазио.

Губили смо дане,
Ал’ дошли су нам нови,
Сада видиш драга, срећнији и бољи,
А некад, ти ми веровала ниси,
Да постоји време,
И да заувек  само моја ти си.  

Сад полако уз мене,
Док  пољупци моји из сна те буде,
А суза у оку, нема твојих сада,
Док  грлиш мене уз дрхтај тихи,
Ти нежно кажеш:
“Сећам се руку, а сећам се и бола,
Али ти знаш драги,
Да ја увек  била сам твоја.”




30.10.2003.

Далеко горе, изнад облака,
Тамо си моја, једина судбина,
И драга моја, сад мени навика.

А тамо доле, испод обзорја,
Ти тамо мени, сузе обриса.

И нећу да волим, пуста ми сећања,
Јер љубав моја, ти сада си једина.

Ја немам Сунца, без тебе вољена,
И зато, само тебе увек ћу тражити.




01.11.2003.

Кроз дрвореде снова, мисао ми броди,
И у сећању, само ка теби ходи,
Док досадно и пусто вече,
Сад мене, оставља без среће.

Ал’ срећа трена, мени се врати,
Каже, да проћи ће мени,
Задњи и тешки сати,
Јер у самоћи мира, сањао сам тебе,
Кад љубав твоја, није уз мене.

Тад дођеш, прострујиш крај мене,
Сада те видим, прилазиш полако,
И знам, да сан није, већ одвећ јава,
И сад кад немам мисли,
Што чежњом ме море,
Ја тебе љубим, једино моје.

01.11.2003.

Ја некад сам пушт’о, једино моје,
Да снове, не тражимо у двоје.

Али и сама си знала,
Да нама, биће још много дана,
Да љубав нашу пригрлимо сами,
Док слушамо како други кажу,
Да не боли, кад ми останемо сами.

К’о да љубав, нешто је страшно,
Па за њу тако мало треба,
Тек пољубац и мало плавог неба.




01.11.2003.

У мирису новога дана,
Твоја коса по лицу ми пада,
А онда,
Враголасто за мене каже:
“ Љуби ме, још ја имам наде,
И много наших несањаних снова,
Што нас ка миру и тишине воде,
На таласу мисли,
Кад реке, мирисне и модре,
Заувек ка теби драги,
Сада мене воде.”





01.11.2003.

Ја увек тебе,
Љубављу својом сам покрив’о,
Кад у хладне ноћи,
Ја нисам те целив’о.

А онда би те пит’о:
“ Дал’ ти мила,
Крај мене бар мало срећна си била ?”

Ти рекла би тада, кад откуцај сата,
Донесе те мени,
“ Да љубави, са тобом,
Увек срећно и лепо је мени.”





01./02.11.2003.

Љубио сам рану што душу ти стеже,
И нисам дао да други,
За тебе заувек се веже,
Јер ја увек волео сам тебе,
Љубављу којом не волех ни себе.









01.11.2003.

Кад ветар облаке гура,
Да у сунцу умиру полако,
Страх опет се јавља,
И бојим се и молим се,
За тебе, за мене,
Да се не изгубимо, да увек памтимо,
Лик драге наше једине среће,
Кад побеђена тама остаје за нама,
У ноћима без повратка,
Са пустим лудим сатима,
Свим нашим непроспаваним,
Од љубави и туге некад протканим,
Ал’ само нашим, прелепим ноћима.



02.11.2003.

Прошло је лето, сада ће зима,
Јесен, видели нисмо,
Пало лишће говори за нама,
Време нам иде сада.

Ноћи дуге, хладне, тихе.
Сањамо љубав,
Ветар, шапуће нам име,
Кроз гране, повијене ломне.

И зима је и хладно је,
Траје љубав, наша, велика, јака,
Једина, твоја, моја.

И волиш ме и волим те,
Знамо, Сунца увек неће бити,
Ал’ доћи ће, сијаће,
Падаће кише и стаће.

Пролазе дани, долазе нам нови,
У тишини слутње,
Падмо, устајемо и волимо,
Овај пут ти, овај пут ја,
Ми заједно, заувек.





02.11.2003

Хеј, погледај ме,
Хеј, грли ме, љуби ме,
Бар у сновима који кратко трају,
Јер живот они, љубави нашој дају.

А живот, онај прави,
Што око нас наше носи време,
Он дарује те снове снене,
За тебе и мене.





02.11.2003.

Месец је блед, полумрак,
Лист папира, бео,
Песма започета теби,
На столу,
Просуто мастило.

Твој капут,
Пребачен преко столице,
Одећа по поду.

Твоја глава, на мојим грудима,
У постељи,
Спаваш,
Ја будан сањам,
О слатком, недовршеном трену.


02.11.2003.

Пола живота, већ давно мени прође,
Неприметно, тихо.

Окрећем се, иза себе гледам,
Видим, даљину и време,
Што остаде за мене.

ПонЕкад се питам,
Шта би с’ тобом било,
Да срце моје, не би живо,
Онда и пре но што био сам дете,
И дал’ теби сад боље драга,
Без мене би било ?

Дал’ са другим, ти делила би сате,
И дал’ они тада,
Теби били би без наде ?

02.11.2003.

Магла покрива град,
Ја, разгрћем је рукама,
Којима тражим,
И не налазим,
Тебе.
А толико желим да те пољубим.








04./05.11.2003.

Сећаш ли се драга,
Ето, ја се сетих сада,
Пролеће давно, нама је било,
Кад јоргован бели, млађани снени,
Негде на углу уснулог града,
Мирисом и цвећем тебе је покрив’о,
И сву ноћ целу, од погледа туђих,
Само нас је драга, он једини сакрив’о.

У мирису пролећа и касне нам ноћи,
Нежне цветове пале,
Руком драга,
Са косе твоје, за тебе сам скид’о,
А потом сам ти усне,
Мени драге твоје, још дуго у ноћи,
И до јутра, једине целив’о.

04./05.11.2003.

У тами, пред јутро,
Ту тако близу, на домак  до тебе,
Од киша јесени,
Са гране свеле и голе,
Са крошње мокре и бо’не,
На мене жуто лишће пада,
Ту негде сред уснулог града.

Ал’ ја, не дам сумњи сада,
Да она подла мени да,
Још више тешког бола,
И још више новога ми јада.

 Знаш да гледао те нисам,
Где у зори,
Кад неста и нама,
Велика тиха, сада само наша тама,
Како за мене и самном,
Ти остајеш сама.

О како би хтео,
Да опет ти љубим, твоје очи снене,
Aл’ тебе немам, ту поред мене.

Док Сунце,
Топлину мени самом шаље,
А птица са гране,
Сада тихо и још тише ми каже,
Да трагови жеље у јутру су свеле,
За мене, без тебе,
Једине моје, лепе и снене.



04./05.11.2003.

Док данас мени,
Превише тихо,
Пролази уморно без тебе ми време,
Тад на усне ставим,
Место цвета пуног јутра и росе,
Прамен за мене свете,
Сачуване твоје косе.

Тад осетим,
Да за мене, још постоји,
Онај мирис топлога лета,
Што давно на трен,
У мирису једине наше нам ноћи,
Који вечно оста,
У мени заувек драгој,
Незаборавом, сачуваној ти коси.



Ти ми тад, тај прамен даде,
Ко најлепше узбрано цвеће,
Које у зори дана,
Лептир шарени, нежни и мали,
У кратком животу свом,
Једино тад, несретан среће,
И тражећи љубав,
На њега, по први пут слеће.




05.11.2003.

Не дај, да те од мене икад,
Одведу мила,
Па знаш колико драга,
Ти мени вазда си била.

Знаш да ноћи,
Испуњене су ми тобом,
Да мира ја нећу наћи,
Ако на трен пусти,
У дану нисам с’ тобом.

Ја опет желим да љубим ти лице,
Кад моје мисли снене,
У ноћи касне ми и сетне,
Сада мене драга само на те’ сете.


05./07.11.2003.

Моје усне, на твојој коси,
Твоје лице, на мом рамену,
Моја рука, око твога срука,
Твој длан, на мојим грудима,
И мрак ноћи око нас.












06.11.2003.

На твојој коси, моје су усне,
На моме рамену, лице ти спава
Око твога срука, сад почива ми рука,
На мојим грудима, твој длан,
И мрак ноћи, која нас покрива,
И од туђих очију сакрива.








06.11.2003.

У безброју мојих пустих дана,
Поново са жељом и надом,
Ка теби мисли ме носе,
Да поново нађем твоје усне снене,
Што давно време, одвоји од мене.












06.11.2003.

К’о бор златни, у гори,
Милости твоје, бистро је врело,
Док црне олује крило,
Са хрпе рана и цвећа, хоће да носи,
Нашегa неба тек скројени свод.

Гаси се Сунце, док усуд злости,
Бачен ко пеп’о протеран из душе,
Односи собом наш чемер и јад,
Кад крепак у ноћи ври нам пелин,
Ал' и наше љубави сласт.

И знамо сад, да никад неће доћ’,
Нашој љубави последња ноћ,
Јер свит’ ћемо новог лета смиље,
Што после таме,
Заувек доби нови снени дом.

06.11.2003.

Моје злато још мирним сном,
На длану мени предивно спава,
А ја нећу сад њу у сну лепу,
Још за ме да будим,
Јер бојим се,
Да у зори не изгубим,
Дах њених, уснулих и снених груди.








06./07.11.2003.

Данас сам те срео,
А ти, драге ми руке,
С прстеном туђим,
Од мене си крила.

Кажеш, да добро је вама,
Кажеш, да лепо је мени,
Да цветају моји вртови и баште,
Можда сада некој другој жени.

Сакриваш тугу, ал’ очи ти не дају,
Јер полако мени, оне те издају.

Видим, барем тебе знадем,
Да море те сада тешке мисли,
А дуго, знам и ја,
С’ њим да сретна, ти драга ниси.

Знам, да кад јутро ти дође,
Будиш се до њега,
А и даље волиш мене, више од свега.

Знам, ко и када тебе ми је крао,
Знам, кад ми те нежну, на крају,
За се, од мене, заувек украо.

Знам и да још дуго,
Ја љубит никог после тебе нећу,
Ал’ знај мила,
Да без тебе, ја без среће,
Заувек мрећу.







07.11.2003.

Твоје руке нежне, мале,
Око врата мог су стале,
Па су ми ту, нежне саме,
За мене и заспале.

А оне тихе, пред сан,
Уместо тебе,
Само мени су рекле,
Да увек грлиће и миловаће мене.





07.11.2003.

Хеј љубави, погледај зору,
Где за нас она само се буди,
И осети мирис рођеног нам смиља,
Ти моја једина и мила.

Без нас стаће и све земље време,
Јер Бог срећу и радост,
Свег света сад нама је дао,
А онда тихо и сам нам је рек’о
Да љубав је ова,
Његово драго и једино чедо.






07.11.2003.