Mira Aleckovic

NAJLEPŠA REČ

Od tol'ko lepih, najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
nijedna nije toliko lepa,
toliko nežna, kao reč majka.

Njene me ruke najlepše grle
i brižne nada mnom uvek strepe
zovnem li samo, meni hrle,
mamine ruke meke i lepe . . .

Mamine ruke mi kosu spliću,
njina me ljubav na put sprema,
kada porastem kao mama biću,
niko kao ona lepe ruke nema.

Mamine oči me uvek prate, —
te oči dobre nada mnom bdiju,
kad odu, jedva čakam da se vrate,
one za mene uvek osmeh kriju.

Kao u bajci koja se voli
sneg se detinjstva meko zasrebri . . .
Kad mene boli i nju zaboli, —
i zato hvala, majko, tebi,

zato od tol'ko najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
jedna je od svih za mene lepša,
jedna je od njih samo reč majka.

BEOGRADSKA BALADA

Prošlo je dete ulicom, majka ga na vodu poslala
a za njim trag je jedini, cipela mala ostala.

Putem ga srele patrole. Neko se nečem smejao,
bile su bele kupole i sneg je beli vejao.

Posle je sve potamnelo, veče se zimsko spuštalo…
Dete se nije vratilo… tiho je s česme šuštalo…

Majka je kose čupala što ga na vodu poslala.
Kraj česme je samo nečija cipela mala ostala.

MALIŠAN NA STRAŽI

Pod udarcima vetra
šibani idu ljudi
i svaki misli i pati . . .
Čas prođe sin, pa sestra . . .
s mališanom uz grudi
prolazi brižna mati.

Zastanu . . . vatru lože.
Sa vejavicom u koštac
hvata se vatra, — i gasi.
Ipak se odmiče dalje.
Vetar pahulje snežne
lepi na njihove vlasi.

I gleda borac-majka
gde na rukama njenim
izdiše rođeno dete.
Ledeni vetrovi brišu,
a ljudi s njima bi hteli
unapred da polete.

Razgrće mlada majka
paperje meko, belo,
ispod borovog granja
i nežno uvija telo:
tu će u kolevci snežnoj
njeno čedo da sanja.

I dalje zavija vetar
i korak pada sve teže
i bacač urliče divlje . . .
napred . . . napred . . . i napred!
Kroz vetar metak reže.
Nastavi, druže, življe.

A danas, na planini,
ispod zelenog granja
majka mezimče traži.
U kolevci večitog snega
za srećnu, našu decu,
mališan bdi na straži.

SETI SE, DRUŽE

Danas u suncu ti cvetaš, dete,
republika te grli mlada,
u ruci knjiga, učiš u školi,
sutra te čeka mnogo rada.

Danas u polju, šarene glave
s najlepšeg struka gledaju na te:
crvene, žute, rumene, plave,
tu su letele juče granate . . .

Seti se zato, ne da ti crni
ostane spomen od teških dana,
već da bi umeo da voliš zemlju,
da ceniš borbu partizana.

Seti se dece koja su gladna,
išla sa vojskom u koloni,
promrzla deca, slaba, jadna,
što ih u stopu zlotvor goni.

Seti se, druže, kako su juče
strelišta bila polja draga,
kako su šume kolevke bile
narodne vojske, naših snaga.

I uči, druže, da voliš zemlju
sunčanu, svetlu ovih dana,
zemlju hajduka, zemlju junaka,
zemlju herojskih partizana.

ZNAM TU ZEMLJU BUNE

Ja Srbiju pamtim iz detinjih snova,
u nevolji teškoj u patnju uraslu,
mesto kiše uvek ledom zatrpanu,
gradoviti oblak na pustom salašu,

i ruku prosjačku na bednome pragu
kraj bogatih njiva i zrelih voćnjaka,
ja Srbiju pamtim iz narodnih priča,
čuda od ljubavi, čuda od junaka.

Znam tu zemlju bune i zemlju tišine,
gostoprimstvo toplog u domaćem kutu,
zemlju, gde se umire i gine
i upale stope na blatnjavom putu,

i znam čežnju bolnu, čežnju nerečenu
za nečim što niko doživeo nije,
tu Srbiju drugu, pićem opijenu
koja srce traži pored provalije,

ali znam još jednu, treću, najmiliju,
nju sam srela skoro slobodi na tragu,
njoj sam zavolela tu dušu dečiju
koja traži sunce na besnom oblaku,

koja ispod leda, gromovitog besa,
lepotu, slobodu, i širinu sanja.

ZDRAVICA ZA VUKA KARADŽIĆA

U ovom narodu krste imenom Vuka
kada odnose decu veštice, vampiri i čume,
da bude manje smrti i manje muka,
da bude više dece za snove i buduće bune;
u ovom narodu rastu Vukovi krotki i blagi
što jednom zdravom nogom stignu do nakraj sveta
— gde li bi sa obe noge stigli.
U kakvoj pitomoj dragi
zaustavili jedra
kad ovilene, okrilate,
kad ljubav im za sve ljude raskrili nedra.

Kratka ti, Vuče, noga,
pamet ti, Vučino, duga,
srce ti naše, široko, a dubok čemer i tuga.
Gavranovi na Mišaru kljuju
junacima oči,
kako, Vuče, iz mraka, kako iz ove noći?
Iverje rasuto kako skupiti za veliku vatru
i uvek se ponovo roditi i uvek ponovo sve moći,
i ne dati da te satru ni da ti ime zatru
i nikad ostati sam bez prijatelja i druga.

Uvek ti budno na straži pitomo Pomoravlje,
Jadar i Pocerina sanjaju snove budni ...
Raste smilje i kovilje i raskovnik, sunčano žuto,
i raste devojkama ruzmarin, svatovsko cveće;
čašu ti sunca u zdravlje,
Toplica crnim grozdom nazdravlja ti u spomen,
kad li pokupi toliko mramorje i biserje
reči i pesme koje nikad umreti neće.

Svi ustanički kresovi tvojom se pojiše pesmom
i opet slobodi zaveru skovaše crne ptice
u Srbiji što umirati ne može i što umreti neće
dok je sloboda ne obgrli čarobnom rukom;
bukte plameni pesama iz partizanskih vatri.
Vuče, hvala ti za stih, za pobunu onu dragu,
hvala za Srbiju koja se umirit ne može,
kojoj je sloboda uvek od sunca bliže,
za sve stare Vujadine i sinove svih ustanika,
za pesmu koja iz mrtvih diže.

JUGOSLAVIJO

Mi digosmo glave pod nebom tamnim,
smeli se probi glas.
Sad cilju velikom delima slavnim
sloboda ponese nas.

O rasti nam zemljo snu slobodara,
ime ti nosimo svud.
Ti bolji život nama si dala
bratstvu si utrla put.

Jugoslavijo borba te rodila,
Jugoslavijo narod te slavio,
ljubav te zemljo naša napojila,
budi ponosna Jugoslavijo.

Mi krvavom stazom morasmo poći
sto samo hrabri sme.
A kada je trebalo silnima reći
rekli smo odlučno ne.

Od Vardara pa do Triglava,
od Đerdafa pa do Jadrana,
kao niska sjajnog Đerdana,
svetlim suncem obasjana
ponosito sred Balkana.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Širom sveta put me vodio,
za sudbom sam svojom hodio,
u srcu sam tebe nosio.
Uvek si mi draga bila
domovino moja mila.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Volim tvoje reke i gore,
tvoje šume, polja i more,
volim tvoje ljude ponosne.
I ratara i pastira
uz frulicu kad zasvira.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

Krv se mnoga zate prolila,
borba te je naša rodila,
radnička te ruka stvorila.
Živi sretna u slobodi
ljubav naša nek te vodi.
Jugoslavijo, Jugoslavijo.

ДА ЖИВОТ БУДЕ ЉУБАВ


Живот, да живот буде љубав само,
да људи буду здрави као шуме,
као папрат бујна да се раскрупњамо,
да човек љубав као хлеб разуме
и да нас буде у семењу буни,
све више таквих са човечном речи
и срца спремног кап по кап да круни
на рану друга, да рана залечи.

Да кад хлеб кажеш, не видиш очи
исколачене до бесвести,
кад живот кажеш, да видиш жене
све здраве жене, благовести
бремене жене, без бојазни
да у утроби носе гују,
да ће им остати дланови празни
кад неко опет стресе олују,
кад кажеш мајке, мараме вране
да не лепршају пред твојим видом,
кад кажеш човек, да те не гане
крив без кривице за тврдим зидом
кад човек кажеш, о кад кажеш,
да тече једна широка река,
љубави топле, најбоље стразе
и најљудскије за човека.