Poručujem ti pesmom

Lirskom obadu

Kako samo umeš reči da odabereš,
baš one, koje moje uho najslađe upija.
Misli vešto utkane u rečenice opojne,
što budnom me vode u nedosanjane snove.
Ne, neću graditi nove,
jer potom dolaze one
koje me iz tih istih snova bude.
Okove mi na noge kuju.
Na zemlju padam svom težinom svojom
ne znajući šta se zbiva.
I dok svest se negde budi
suština duše mi je isparila.
Oči otrovne strelice odapinju,
jezik se na dva dela cepa.
Ne poznajem više samu sebe.
Dušo, gde si isparila?
10,9,8,7,6,5,4,3,2,1.
Polako snagu skupljam,
dušu mislima vraća.
Mir svoj nalazim.
Lirski obadu, za tebe više neću mirisati!

Pred mnogim vratima sam cekao,
Na mnoga uha sapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i zedj bila ugasena,
jedna blazena iluzija u grob bi silazila…
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strasno moljah,
duge noci koje groznicavo iscekivah…
na kraju behu kao zgazen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tuzan
kad je zudnja postala mi navika.
Bezec' od uzitka trazio sam san
opet novu zelju i svoju samocu…
taj uzitak moje je prokletstvo
jer nesrecnim me cini
da svaki san o njoj stvarnost unistava.
Oklevajuci, ruku ka novom cvetu pruzam,
da novom uhu svoju pesmu sapnem:
Brani se, najlepsa moja,
zakopcaj haljinu svoju,
opcini me, izmuci me
nikad mi ne reci DA.

lepo, a za koga je?
poenta je da se napiše za koga je...

Moja je pesma posvećena lirskom obadu a Zloćkova...očigledno svakoj ženi

e, ne znam kome je Hese pisao, tako da, eto, neka bude vaša

ZAGRLJAJ

Jutros su se na mom prozoru objesili
Golub i golubica
Zagrljajem

Gugutali su
O ljubavi
Na studeni
Preplitali svoja krila
Isturali svoje zvuke
Put Neba
Budili me
Iz moje tuge

Ako srce srece kuca
Samo za druge
Zasto baca
Strijele
Ognja
Svoga
U snove
Prazne
I
Zedne

Jutros su se na mom prozoru
Objesili golub i golubica
Zagrljajem

DALEKO

Slijepa je ulica kojom Ti nečujno koračaš,
izgubljeno kliziš
kucajući na tuđa vrata.
Sjećanjem ne dam da mir svoj nađeš,
suzama te zaustavljam,
jecajima plašim,
priječim ti put,
ali ne mogu zaboraviti da tako daleko si,
a ipak stalno tu.



Maja

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje


Vasko Popa

Kome posvecujem...?
LAZI koja je imala obrise LJUBAVI.

Slovenska

..ovo je pesma za jedno izgubljeno meni drago biće...

AKO SE SRETNEMO U NEKOM NOVOM ŽIVOTU


Ako se sretnemo u nekom novom životu,

necu Ti oprostiti za sve besane noci

i nedovršene snove u njima.

Necu Ti oprostiti za sve neostvarene

duge šetnje pored jezera

i nedovršene price o lepim iskustvima.

Dobro znaš da volim da Te slušam.

Necu Ti oprostiti za sve neostvarene

duge šetnje parkovima

i nedovršene price o životu.

U tome smo uvek bili dobri!

Ako se sretnemo u nekom novom životu,

necu Ti oprostiti za neostvarena

putovanja u nepoznata mesta

gde su drugaciji ljudi i obicaji, lepota i predeli.

Znaš da oboje to volimo!

Necu Ti oprostiti za neodsvirane

pesme na gitari

i neodigrane igre uz pesme

koje su ispevane samo za NAS.

Znaš da bih mogla To dok ne poludim!

A više od svega,

ako se sretnemo u sledecoj reinkarnaciji,

necu Ti oprostiti

VREME kad nismo bili zajedno.

Znaš da nam ga je uvek bilo malo!


- Ljiljana Petrovic

..a pesma za sve nas...večnii i neprevaziđeni,naravno

Miroslav Antić

OPOMENA


Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi -
i ako sebe celoga damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.
_________________

Анђео мира



Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.

И у том часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.

Ал' осећа грање - па се тихо свија;
Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди...

Воислав Илић

---uhh..toliko je lepa da je...prosto grešno pitati za koga je...neću da pitam,evo ćutim.....

seti me Ilićev "Andjeo.."....evo,jednoj majci...mojoj majci...ona voli ovu pesmu...


Bila jednom ruza jedna

U majke je kcerka bila,
ko dan lepa, ko cvet cedna,
pa zavole jedno momce.
"Bila jednom ruza jedna..."

Al' to momce leptir bese,
I nju prezre, srca ledna:
Drugoj momi ruku dade.
"Bila jednom ruza jedna..."

U crkvu se svati krecu,
razleze se pesma medna,
a sa crkve zvono jeca:
"Bila jednom ruza jedna..."

M.Mitrovic

Tefnut ::

---uhh..toliko je lepa da je...prosto grešno pitati za koga je...neću da pitam,evo ćutim.....

To moras Vojislava Ilica da pitas kome je posvetio ali se sebi cudim da je nikada nisam procitao !!

Ulazis u pesmu kao u vrt


Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.


Ulazis u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reci ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Čika Pero Zubac...a ja bih je poklonila svim dragim ljudima koji su ovde

Ja ću ovde da napišem reči koje mi je uputila jedna divna osoba...ovi su za mene...

Ostani tu gde jesi,
u mome srcu, na istoj adresi.
Da te uvek mogu naći.
Da ti kažem koliko mi tvoja ljubav znači


malo me rasplakalo...

OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Miroslav Antic

Ovu pesmicu meni dragog Antića volela bih da procita naša draga Jana

Ako je smrt i zivot,onda sam ja pesma koja umire....
Ako je ljubav secanje,davno sam zivela....
Ako su snovi samo moja opomena.....onda sam ja tu kraj Vas.
^lj.n^

Ako pokleknem pred tobom
i
stopalo ti poljubim,
Kako ćeš preći
preko tog
poljupca ?

Gordo sagnute glave ....ni ptice neumeju leteti.....

^lj.n^

citam...

Ova je za Masadu. Kao uspomena na jednu moju užasnu pesmu...kada sam htela da kopiram Voislava Ilića.Evo Masada, to je ta pesma...

Zimsko jutro

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniški, trščani krov, U daljini gube se brezi
I kruže vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.
Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brže mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase
A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne...

1884.
Voislav Ilić

Ptico wow..za koga je?

BOBI-BO, diraga moja poznanice, ponekad nam na vratima zakucaju ljudi sa divnim biserima ali u pogrešnom trenutku i vremenu.
Namenjeno je njemu koga sam toliko mogla da volim, njemu koji je to znao )))

BUDI JACA

Necu vise da se igram s tobom
nesto mi je drugo na pameti
ucini nesto od zivota svoga
budi jaca pa mi se osveti

Dosjeti se svake moje mane
svega sto si nekad znala kleti
naljuti se kako mislis na me
budi jaca pa mi se osveti

Zaboravi da te volim zarom
od koga se moze umrijeti
obraduj me samo jednim darom
budi jaca pa mi se osveti

Dusko Trifunovic

Mjesto mudrosti iskustvo

Mjesto mudrosti iskustvo. Ta hrana
u bezukusnom stanju.
Mladost je bila k'o molitva nedjeljnog dana,
i zar da ne mislim na nju?
Koliko sam pustih putova prošla
s tim što mi ne bješe mio.
Koliko se molila u crkvi za onog
što je u me zaljubljen bio.
Sad sam zaboravljiva kao nitko na svijetu.
Tiho prolaze sati.
Nepoljubljene usne, nenasmijane oči
tko će mi više dati!

Ana Ahmatova

Savršenstvo vatre
Miroslav Antić



Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?



Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Na nebu toliko ptica, a život samo jedan !

NA NEBU TOLIKO PTICA,A TI SI SAMO JEDNA....POSEBNA !

PEVAJ, PEVAJ

Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj poslednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne sleću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.

Pevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisko.

Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja deč'jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah - kobi će doneti…
Čuj… nek idu svi u… pivsku flašu…
Nikad, druže, ja neću umreti.

Jesenjin
_______________________________________
"ratniku svjetlosti ljubav je nasušna potreba" :sunny:

O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O, glupo srce, ne tuci!
Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!
Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.
Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

Jesenjin
__________________________________
"ratniku svjetlosti ljubav je nasušna potreba" :sunny:

Ispunjena zelja
Dodirneš mi srce, a onda nestaneš.
Pružaš mi ruku, a onda prestaneš.
Pustiš me da sanjam i tad me probudiš.
Udijeliš mi milost, a tad me pogubiš!
A ja bih da te ljubim -a ti si daleko…
Ja bih da te budim, a budi te drugi netko.
Ja bih da te sanjam, u noćima bez kraja,
Ja bih da me ljubiš dok zora noć osvaja…
Ja bih da prepoznaš sve što nas spaja,
da moj si put do raja.
Ja bih da si blizu, da pratiš me ko sjena,
Ja bih da sam tvoja
Ispunjena želja!

nepoznat autor

Od naše ljubavi i sreće,
Gle, zvijezde su večeras veće;

A šum što dopire iz grada,
Nije l' ko pjesma vodopada?

O, to je polet u visinu!
Srca nam zamiru i ginu.
U ljubavi bih s tobom, draga,
Nestati htio ja bez traga


Dobriša Cesarić
_____________________________________-
"ratniku svjetlosti ljubav je nasušna potreba" :sunny:

Pjesma je divna...od srca hvala...kao što tema kaže"možda nešto i otkrijemo jedni o drugima"ja jesam...otkrila i o sebi i o tebi draga moja prijateljice!!!
__________________________________
"Raniku svjetlosti ljubav je nasušna potreba" :sunny:

Što ćutim


Što ćutim, što je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, bože što je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vrijedi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bijedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vjetri, kroz šumu i bjesnoću,
Tjeraju u čamcu vrh bezdana plava

Slab razbor i grijesi razlog su mi sjeti,
Tako da ne znam sam stvarno što hoću,
Te se znojim zimi a cvokoćem ljeti.

F. Petrarka
____________________________________
"ratniku svjetlosti ljubav je nasušna potreba" :sunny:

Blazen bio dan,mjesec i doba,
godina i mjesto i predjel i vrijeme,
kad su moje usne zadrhtale nijeme,
a njene me oci svezale ko roba..

i blazena nek je moja prva patnja,
s kojom me bjese ljubav izmucila,
i luk i strijela sto me oborila,
i rane sto mom srcu postase pratnja.


I blazeni nek su krici zudnje vrele,
s kojima sam ime zvao cisto,
te obilne suze,uzdasi i zelje,

kao i bijei papir na kojemu sada
sticem sebi slavu:i mis'o mi isto,
sto je samo njena,sto njoj samo spada...

Petrarca
_____________________________________
"ratniku svjetlosti ljubav je nasušna potreba" :sunny:

Poruka Trnja

Gazi po stazama
trnja i škrilja,
nek` te bode,
nek` ostaje u tvom tijelu
kao pečat
borbe,
kao jarbol zastave
rata.
I ne žali krv crnu
iz stopala utrnjenih
od gaženja po trnju;
ne žali je,
ionako je crna;
ona ju tu tek svjedok
tvoje prepirke sa bratom ti izrodom
Kukavičlukom.
A ni suzu ne istiskuj
često.
Tek onda kad te
zaboravi mlađa sestra Snaga
i starija sestra Nada.
Suzu tek isitsni
da razbistriš
crnu krv
na tabanima raspuknutim
od teturanja po
utabanim putima Trnja,
tek da osjajiš
trnje u stopalima,
jer, ne zaboravi,
ono je jarbol,
tvojih nebijelih zastava
Pobjede.
I ne puštaj ruku
svog nestašnog brata Rugala.
On je s tobom
da ti pokaže drugu stranu
tronova i kruna
proklinjača trnja -
ta njima je Zluradost
pramajka kurva.
On je pored tebe,
da im kroz oštećene
mliječne zube
pokazuje jezik.
On se smije
njihovom proklinjanju Trnja,
a njihovoj majki Zluarodsti
u oči bludne kaže:
Kurvo!!!
On je tu da svojim
podsmijehom
tvoj uspavani smijeh
rasmije.
A od jame, uske i plitke,
na kraju trnja,
ne plaši se.
A ni blata kojim će
te proklinjači Trnja
zatrpati uz slabo odglumljenu
suzu.
I nek te jamski mrak
ne zbuni.
Ta, ti si, kad su te do jame nosili
gledao ka zalazećem suncu
i šapnuo mu:
Ja volim Trnje!
I u skučenosti jame,
čut ćeš onaj isti
Rugalov podsmijeh.

Jeromil Karamazov

„Ratnik svjetlosti ima ponekad utisak da,istodobno živi dva života" :sunny:

Ti si moj zivot videla iz bliza:
Primiso, pokret, rec sto nisam reko.
Znala si grc moj i kad stojis iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok jos gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu pricu samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Vec pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit ce znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.

Stevan Raickovic