Ana Ahmatova

DOBRO JE OVDJE

Dobro je ovdje: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U bijelom plamenu povija se grm
Ruža blještavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snjegovima
trag skija klizi kao sjećanje moje -
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje

LJUBOMORAN,NEMIRAN...

Ljubomoran, nemiran, ali ne od onih grubih
Volio me je kao svoje kosti
Ali moju bijelu pticu ubi
Da ne pjeva o prošlosti
O zalasku ude u moju sobicu:
''Voli me, smij se, piši stihove!''
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stijenu
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni jpesmom ptice ubijene.

"]Novogodišnja balada

Mesec kroz oblake što se roje

baci u sobu svoj mukli pogled

Šest pribira na stolu stoje

I samo jedan prazan, proklet

To moj muž, i ja, i prijatelji

Dočekujemo Novu godinu

Zašto su mi prsti krvavi i crveni

I zašto osećam otrov u vinu?

Domaćin, podigav punu čašu -

Bio je važan i tvrd ko zid:

''Pijem za zemlju rođenu našu

U kojoj ležimo svi!''

A moj drug pogleda u mene

I, setivši se nečega živo

Uzviknu: ''A ja - za pesme njene

U kojima svi živimo!''

A treći, ne znajući ništa od toga

Ni koga nema, ni ko ode

Uz istu misao uhvati mi pogled

I prošapta: ''Moramo i za onoga

Koji bi, da je živ, bio ovde!

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled zena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema

1934.

NE GLEDAJ TAKO

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mrsti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Cak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i prije, dajem vruc zagrljaj
I strah nosim u velikim zjenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne placi zbog lazi istinske
I dobro ga, na samo dno, skrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.

Ana Ahmatova

Kraj samoga mora

1.

Reckaju drage obale nisku,
Sva jedra pobegla u more,
A ja sam sušila slanu kosu
Vrstu daleko od kopna, na steni.
Plivahu k meni zelene ribe,
Sletao mi je i beli galeb,
A ja sam bila drska, ljuta, vesela
I nisam znala da je to sreća.
Haljinu žutu peskom zatrpavah,
Da je ne oduva vetar, odnese skitnica,
I otplivavah daleko u more,
Ležeć' u valima tamnim, toplim.
A kad se vraćah, svetionik s istoka
Već je treperio svojim sjajem,
I monah s kapije Hersonesa
pitao bi: ''Što ti lutaš noću?''

Susedi znahu - imam njuh za vodu,
I, kad bi kopali novi bunar,
Pozivahu me da kažem gde će,
Da ljudi ne bi uzalud radili.
Ja skupljah francuske metke stare
K'o što se gljive i jagode beru,
ili donosih kući u skutu
Parčad od bombi, zarđalu, tešku.
I u ljutini govorih sestri:
''Ja ću, kad postanem carica,
Da sagradim šest jakih oklopnjača,
I još šest torpednih čamaca,
Da brane drage sve do Fiolenta''.
Uveče, molih se pored kreveta
Pred tamnom ikonom na zidu
Da gradni oblak ne smlati trešnje,
Da mreže izvlače krupnu ribu,
A i da haljinu onu žutu
Skitnica lukav ne primeti.

Družih se s ribarima često,
Ispod izvrnutog starog čamca
Za vreme pljuskova s njima sedeh,
Slušah o moru, sve pomno pratih,
Potajno verujuć' svakoj reči.
I oni su na mene svikli.
Ako me nema u pristaništu,
Starešina bi po mene slao
Devojku: ''Vratili su se naši!
I sad ćemo pržiti ribu.''

Bio je visok sivook dečak,
Pola godine od mene mlađi,
On mi je doneo bele ruže.
Upitao me je kratko: ''Smem li
Da sedim s tobom na onoj steni?''
Ja se nasmejah: ''Šta će mi ruže?
Pune su trnja, bodu!'' - ''Pa šta ću -
On će tad meni - sad ja da radim,
Kad se u tebe zaljubih tako.''
Mene to povredi: ''Čuj gluperdo! -
Upitah ga. - Šta si ti, princ možda?''
Bio je samo sivooki dečak,
Pola godine od mene mlađi.
''Hteo bih da se tobom oženim, -
Reče on - brzo ću da odrastem,
Pa ću sa tobom na sever poći...''
Zaplakao je visoki dečak
Zato što nisam ni ruže htela,
A ni da s njim na sever krenem.

Ja sam ga tešila, dosta slabo:
''Pomisli sam, biću carica,
Zašto bih imala takvog muža?''
- ''E ja ću onda da budem monah,
I to kod vas - u Hersonesu.''
- ''Ne, ne treba, bolje: jer monasi
Neprekidno samo umiru.
Kad god im dođeš - neka sahrana,
A oni ostali ne plaču.''

I ode dečak, bez pozdrava,
Odnese sobom prelepe ruže.
Ja sam ga pustila da ode,
Ne pozvav: ''Ostani malo sa mnom.''
A tajni bol zbog rastanka je
Zacvilio k'o labud beli
Nad plavom stepom pod pelinom,
Nad pustim gradom, nad Korsunjom.

LUNA U ZENITU

Taškent 1942.-1944.

1.

Usnut rastužena,
ustat zaljubljena,
ljepotu vidjet u maku.
nekakva je sila
danas ulazila
u tvoje svetište, mraku!
S mangalom dvorak,
tvoj dim je gorak
i jablan ti je visok...
Šeherezada
iz vrta sada
ide... Takav je Istok!


2.

S groznih trgova u Lenjingradu.
ili s blaženih Letinih polja,
jesi li ti poslao zahladu,
okitio jablanom ogradu,
i azijskih luči milijardu
razlio iznad mojih bolja?


3.

Kad bi mi se opet vratilo:
ta užarena noć i mučenje
(kao Azije u snu bunilo),

Halimino slavujsko pjevanje,
i biblijskih narcisa cvjetanje,
i nevidljivo blagoslivljanje
kao vjetrić bi zemljom šumilo.


4.

I u sjećanju, dnu kovčega išarana:
sveznajućih usta sijeda smješkanja,
plemeniti nabor nadgrobnog turbana
i carski patuljak - bokor mogranja.


5.

Treće proljeće čekam daleko
od Lenjingrada.
Treće? I ono, čini mi se,
bit će posljednje.
Al' nikad neću zaboraviti
do časa smrti,
kako zvuk vode bje utješan
u sjeni granja.
Breskva procvala, a dim ljubica
sve mirisniji.
Tko smije reći da sam ovdje
ja u tuđini?!


6.

Sedamsto ne bjeh tu godina
ovdje, a sve je kao prije...
Ista se božja milost lije
s tih neporecivih visina.

Sve istih zvijezda kor će sjati,
sve isto nebo svoda crna,
i vjetar isto nosi zrna,
i istu pjesmu pjeva mati.

Moj azijski je dom još trajan,
potrebe nema strahovati...
Još ću doći. Ogrado, cvati,
neka je prepun bazen sjajan.


7. Pojava lune
A. K.

Od sedefa i ahata,
od zadimljenoga stakla,
ukoso lebdjeti nagnata,
tako je čudnom postala -
kao da "Mjesečeva sonata"
ispred nas je na put stala.


8.

Kao u trpezariji - klupe, sto, prozor
s ogromnom srebrnastom lunom.
Kavu pijemo i crno vino,
muzikom smo zaneseni...
Svejedno...
I procvala je grančica nad zidom.
I u tome je bilo oštre slasti,
neponovljiva neka slatkoća.
Besmrtnih ruža, i suhoga grožđa
domovina nam utočište dala.

Natpis Na Knjizi "Trska"


M. Lozinskom


Skoro od sjeni prekoletne
u chasu smaka svjetova,
primite darove proljetne
zauzvrat boljih josh darova
da se ta, iznad svih vremena
neslomljiva i odana,
sloboda dushe uzvishena,
a prijateljstvom uvijek zvana,
osmjehne meni isto rada
k'o prije trideset ljeta....
I Ljetnoga parka ograda
i Lenjingrad pun snjezznog smeta.
iskrsnu kao sred te knjige
u magijskih zrcala tmushi,
i ponad lete što nosi brige
uskrsnula da trska shushti.

U kući tajac naglo nasta...

U kući tajac naglo nasta,
Ocvao je zadnji mak,
Umrtvi me dugi dremež
Pa susrećem rani mrak.

Tihi vetar, crno veče,
Zasuni su zatvoreni.
Gde je radost, brigo, gde si,
Ti ženiče, zaljubljeni?

Ne nađe se tajni prsten,
U čekanju minu dani,
Zarobljena moja pesma
U grudima se sahrani.


...

Сразу стало тих...

Сразу стало тихо в доме,
Облетел последний мак,
Замерла я в долгой дреме
И встречаю ранний мрак.

Плотно заперты ворота,
Вечер черен, ветер тих.
Где веселье, где забота,
Где ты, ласковый жених?

Не нашелся тайный перстень,
Прождала я много дней,
Нежной пленницею песня
Умерла в груди моей.

__________________

POD TANKI VEO



Pod tanki veo ruke sam skrila......
"Zašto si danas tako blijeda?"....
---Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.



Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držec se ograde stuba,
za njim trcala pusta.



"Pa to je šala!" - kriknuh kao bez duše -
"Vrati se. Umrijet cu bez tebe,"
A on mi rece mirno i trpko: "Puše,
cuvaj se da ne nazebeš."

Mili, Ne Guzzvaj Mi Pismo Svako


Mili, ne guzzvaj mi pismo svako,
prochitaj ga do zadnje rijechi.
Dojadilo mi biti neznankom,
strankinjom koja put ti prijechi.

Ne gledaj me gnjevnog lica,
ja sam voljena, ona tvoja,
nisam kraljevna, ni pastirica,
a ni monahinja nisam ja,

vec ona sam u sivoj halji,
na tim petama lomnim...
Ali su uvijek vruci zagrljaji
i strah u ochima ogromnim.

Mili, ne guzzvaj mi pismo svako.
Ne plachi o zavjetnoj lazzi.
U svojoj jadnoj torbi lako
na samo dno ih polazzi.

Ti me izmisli. Takve na svetu nema,
takve na svetu i ne može biti.
Dan i noć muči te sablasna scena –
ni lekar izlečiti – ni pesnik utoliti.

Sreli smo se u nemogućoj godini,
kada svetu su presahli i snaga i snovi,
sve svelo je od jada, sve bi u crnini,
Sveži su bili samo grobovi.

Bez fenjera k'o crna smola nevski talas.
Okolo gluva noć k'o zid je stajala.
I kad me je pozvao tvoj glas,
šta sam činila – ni sama nisam znala.

A ti mi dođe – ko vođen zvezdom,
stupajuci, po toj tragičnoj jeseni,
u taj zanavek napušteni dom,
odakle prohujaše jata stihova spaljenih.

Ana Ahmatova