Stanislav Vinaver

Kao pesnik Vinaver je počeo u znaku simbolizma. To opredeljenje obeležilo je prvu njegovu knjigu stihova Mjeća (1911) a održalo se i u kasnijim zbirkama, od kojih su najznačajnije: Čuvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952). Jedan od najsmionijih tragalaca u velikoj avanturi moderne srpske poezije, Vinaver je hteo da stvori pesme oslobođene od svakog konkretnog značenja, pesme koje će samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste muzika, "ona čini suštinski doživljaj pesme". Eksperimenti sa zvučnim elementima pesme ponekad prelaze u igru koja je sama sebi cilj. Uz muzikalnost, drugo je važno obeležje njegove poezije humor. Vinaver je majstor verbalne komike, izrazit parodičar. Njegovo najpopularnije delo jeste Pantologija novije srpske pelengirike (1920), u kojoj je paradirao Antologiju novije srpske lirike B. Popovića.

МАЈОР ДЕСНИЋ И ПОТПОРУЧНИК ЛЕВИЋ
Лежећи крај једре сељанке
Која је још стењала у сну
И слатко хркала
На ниском сељачком миндерлуку
Потпоручник Левић ироничан, насмејан
Некако огорчен, али ипак весео
Сам је себе питао, сам себи одговарао.

„Шта нам је требала ова пустоловина
Најлуђа од најлуђих ―
Толико ставити на коцку
Да обиђемо старе љубазнице
Које баш ништа за нас не значе,
У овом селу које су заузели Аустријанци
У овој кући где су њихови војници ―

Истина, тек су стигли на конак,
Истина, ми ћемо се искрасти
И командант и ја
И посилни ће нас на време пробудити
И стара срећа ићи ће нам на руку . . .

Али је то против свих прописа
Човечанских и божанских
И деморалише војнике
Ако се сазна,
А могли би нас и на ратни суд?

Мајор је, ко зна по који пут
Имао лакомислену ћуд,
А ја сам био тај који сам га помамио
Претекао тобоже у лакомислености
Тек колико да га и ту надмашим
Као и увек,
Онде где је највише свој и спонтан.

Још од нашег уморнога
Декламатора цара Соломуна
Ми знамо из Песме над Песмама
Колико је безнадежна плотска љубав
Колико безизлазна,
И сва та чулна острвљеност.
Безмерни океани времена
Давно су то преплавили и однели.

Ипак, увек сам некако за све предрасуде
Које имају печат племенитости и лакоумља.
И храбрији сам од храбрих, кад се тако деси.
И када се људи разумно забрину
И потпуно им одобравам у души
Што предузимају оно што треба предузети
Ја сам им једини зазор
И парам очи.

Тако сам их дражио и при црној паљби
Баш пре неки дан,
И самога команданта
Натерао да се јалово јуначи
Где томе није ни место ни време
Јер сам стајао усправљен, несакривен
И врачао сам топовску музику.
Требало је лећи, сакрити се, чекати
Можда и нестати
Свакако поштовати неки прекид
У вечној умној будноћи.

Ах, макар и тешка страха
Макар и тупа кукавиштва,
Или потпуног безумља и бесвести
Или дрхтања, или грча
Или круте свирепости ―
Само да ти осећаји
Припадају само мени,
Да нису изазивање, врачање, дражење
Урок и чаролија, и мађија
И неки уплет у туђи живот
И неко вечито посматрање и сналажење!“ . . .

А мајор Деснић
Такође већ будан,
Такође насмејан,
Пред прве петле
И нимало неузнемирен ―
Он који је толико волео Левића
И дивио му се што је лудо храбар
А умно фантастичан
И чита Платона
И свира у клавир
И зна енглески
И живи у високом и највишем правилу
И никад не може да буде схваћен
Од обичних другова
Ма да је тако јасан и одређен ― ―
― (А можда и сам себе не схвата? . . .)

Био је сретан због малог интермеца,
Збиља нерасудног

О коме ће једном моћи причати
Синовцима.

Али још сретнији
Што је ађутанта одмах послушао
И није му допустио
Да сам, за свој рачун, изводи фантазије
И проналази опасности.

. . . Као да је тај светски рат, најзад
Само за младог потпоручника
И интелектуалца са Сорбоне,
И из Старог Завета,
А не и за кочоперног мајора
Из Старога Влаха . . .

СТАША

Потпоручник Сташа, песник
Ако песник бити значи
Написати неколико патриотских стихова
И десетак љубавних елегија

И искрено веровати у све лепо
Што је постало од како човечанство
За себе зна ―
Био је ађутант пристаништа на Крфу,
По цео дан је обилазио
Пристаниште, лађе, логоре, болнице

Раднички батаљон,
Многобројне установе за снабдевање.

Чак је и хлебац пробао
Јурио је са сваким војником из пука
Који је дошао са неким требовањем
У француско и енглеско слагалиште,

И старао се да човек не чека
И да пук добије све најбоље.

Ако је коме требао пропуст на Видо
Да види брата ког није видео годину дана
― А Французи затежу ―
Ишао је лично

Француском команданту базе
И богорадио и успевао.

Сматрао је сваки посао
Као неопходан, и као да је њега
Поставио сам Бог
Да браћи у невољи помаже

Безбројним везама са малима и великима
Са француским подофицирима и командантима,
Са енглеским магационерима,
Са особљем лађа
Које су пловиле за Француску
И где је увек требало неког убацити.

Једно јутро, сасвим у зору
Потпоручник Сташа пошао је са пристаништа
У заспалу варош Крф
Да нађе неког високог старешину
У вили крај мора
Ради неодложнога посла.

Море је било тако плаво,
Ветрић тако љубак
Ваздух се дисао тако слатко
Широки видици пружали се у недоглед
Вртови са поморанџама обузимали груди миљем,
Чак се у Сташи пробудила однекуд

Прохујала успомена на Одисеја
Који је овде нашао рај
На острву Феачана
У бесмртним хексаметрима
Које ми данас више не разумемо.

Њих је Сташа схватио за трен ока

И још хиљаду преслатких, прелепих
Преведрих, предивних снова
Чија је најдубља стварност
Ово занесено острво
Ова вечност екстазе.

Јасно је сада било Сташи

Да је највећа срећа лична и ћудљива,
Да тражи да се свега одрекнемо
Чак и дужности, чак и морала
Ма како били постављени ―
Да бисмо постигли нешто тајно
Неиздржљиво своје, раскошно и безмерно.

Када је свршио посао
Сташа се вратио на пристаниште
И опет прионуо раду
Али га није остављала више никад мисао
О оној безазленој срећи
Која га чека, кад буде хтео

И која надмашава сав занос
И сву оданост и верност.

Опет једнога дана
Сташа се кренуо у саму зору у град
Право према великом призору
Да се надише среће

Да осети огромни обухват
Вечне неизмењене природе
Када јој прилазимо
Без икаквог човечанског плана.

Море је истина шумело
Певајући своју прастару песму

И чврсти, и ведри видици
Оцртавали су се сигурним обрисима
Као да је ненадмашни мајстор
Све то сам нацртао, удесио, угодио
Не остављајући ништа ађутантима.

Па као да је и цео свет

Где год се протежу обзорја
Дело савршенога уметника
Коме се ништа не може замерити
Осим можда то:

Да је све то некако празно и туђе,
И претерано раскошно,

Док трају међу људима ратови
И народи страдају у ропству и беди,
И нико не успева
Да лепоту стварно потчини човеку
Рад кога је она и постала
Па да заједно дрхте, стрепе и саосећају

― И ликују.