LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Miroslav Antić

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4
AutorPoruka
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime29/10/2010, 1:53 am

Molitva

Poslusaj me, boze, veliki gospodine,
ako me jos nekad ponovo budes pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Ciganin.

Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

Nacve od mene da naprave.

Sto godina u meni testo da mese.
Od leba sav da se raspadnem.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime29/10/2010, 1:57 am

Maj

"Ustani, Ruzo, umij se.
Dosli su ti Romi, prostic".

"Necu ga, majko, ne mogu,
jer je Milos mator,
jer je mnogo crn i garav
ko garava serpa".

"Ustani, Ruzo, ocesljaj se.
Milos te je kupio".

"Cekaj samo da ja umrem,
pa me vise nikad neces naci.
Samo ce mi doci jedna luda tica
na moj grob,
da mi place ko da mi je ona mama,
a ne ti".

"Ustani, Ruzo, i posluzi rakiju.
Otac trazi korbac".

"Cekaj samo dok ja umrem,
pa me vise nikad neces naci.

Samo ce mi doci jedan blesavi vetar
na moj grob,
i sareno cvece da nadamnom place
ko da mi je ono mama,
a ne ti".

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime29/10/2010, 2:37 am

April

Mi smo ljudi koji pletu korpe,
a upletu u zivotu samog sebe.
Eto sta smo mi.

Zamrsimo svoje lepe ruke
u grbave vrbe,
pa korenje pocne
iz tabana da nam raste.

Eto sta smo mi.

Svi Cigani kao ljudi putuju
i odlaze.

Mi, u vrbe pretvoreni,
camimo u mestu.

Posle dignes cetri zida,
opletena, ulepljena blatom,
i pokrijes snopovima pruca
i zalepis za prozore mastan papir
i tako si gotov zauvek.

Svako drvo u prolece
luta sumom i peva.

Samo vrba u prolece place,
jer vrba je nasa sestra rodjena.

Ne gledaj me u te moje crne oci,
uplasices se.
U svakom mi oku oguljena siba
od zlata.

Eto sta smo mi.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime29/10/2010, 3:06 am

Citanje iz latica

Sto je bilo uvracano,
to vise ne vazi.
Ima da se razvraca
kad prolece dodje.

Cvetovi su otvorili
svoje bele usne.
Oni sapcu u sumrak
mirisavim glasom:

"Da li zivis ovog sebe,
il nekakvog dugog sebe?
Mozda je tvoj zivot san
izmedju dve biljke?

Mozda si ti seme
koje sanja da je covek.
Cekamo te da dodjes
opet medju svece".

Sto je bilo uvracano,
to vise ne vazi.

Ima da se razvraca
kad prolece dodje.

Nagnem se nad cvetove.
Vidim: na njih licim.

Mozda su svi oni ljudi
sto ovako sada sanjaju.

I ja sanjam da sam cvece
od postanka sveta.
I kad god se probudim,
vidim da sam opet covek.

Vidim da je zivot basta
od groblja do kolevke.
Jedan velik san o bilju
izmedju dva coveka.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime29/10/2010, 10:22 pm

Decembar

Ako ides prema suncu koje izlazi,
pre ce da ti bude toplo na svetu.

Jer je sunce sto izlazi dobro,
kao dete.
Ono trci prema tebi niz daljine
s rasirenim rukama
ubradjeno maramom od svetlosti,
obuceno u haljinu od dva lepa zlata
zutog i zelenog.

Ako ides prema suncu koje zalazi,
pobeci ce ispred tebe,
sakrice se iza sume,
poravnace repom trag ko crvena lisica.

Jer je sunce sto zalazi - lukavo.
Jer je sunce sto zalazi - vracara.
ubradjena maramom od pepela,
u haljini od dva hladna zlata
sivkastog i crnog.

Ako stojis u mestu,
pokrice te mrak
i to ti je najgore.

Bices triput crnji nego sto si crn.
Prvo: sto si Ciganin.
Drugo: sto si sam na svetu usred noci.
Trece: sto te svako moze uhvatiti.

Ko stoji u mestu,
sreca prodje kroz njega
i zivot kroz njega prodje kao
kroz vrata.

SAmo starci kazu:
"Cucim ovde kraj vatre,
nikuda ne izlazim,
ipak vidim u plamenu sto se dogadja
preko mnogo gora,
preko mnogo mora,
od postanka pa do smaka sveta".

Samo starci kazu:
"Cucim ovde kraj vatre,
nikuda ne izlazim,
ipak cujem celo nebo,
i jos dalje iza neba
preko pocetka i daleko iza kraja sveta".

Ko ne stoji u mestu,
mozda nikad nece biti pametan,
al jedno je sigurno:
nikad nece ostariti.

Prolazice kroz srecu
ko sto vetar prolazi
krzo sve sto je zapuseno.

Prolazice kroz zivot
ko sto svetlos prolazi kroz staklo.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime1/11/2010, 1:24 pm

VUK


I
Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.

Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.

Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?

Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.

I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.

Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.

XIV

I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”.

Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.

I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”.

XV

Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.

Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.

I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.

Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.

Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja.
Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.

XVII

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.

Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime1/11/2010, 2:00 pm

Kako se postaje nevidljiv.


Kada u jesen zuto lisce opada,
ti u vetar baci jednu dlaku
iz uveta ozdrebljena kobile,
u zoru,
kad se zemlja kao staklo providi
sto metara u dubinu,
i postaces kad zazelis
nevidljiv.

Ko ne ume da uvraca sebe tako:
da je i sam providan,
nikada nece moci da se pretvori
iz ovakvog jednog Ovde
u nekakvo drugo Ovde,
i da bude svuda gde god hoce.

Ko je bio u jos jednom Ovde
bice car.

Ko je bio u dvanaest Ovde,
mama ce mu oziveti.
Ko je bio u najdaljem Ovde,
poslednjem,
bice tako strasno lepo zrikav,
pa ce moci izjedared da vidi
od komada hleba - dva komada.

Bice uvek sit.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime2/11/2010, 7:19 pm

Odocnela pesma

Zasto mora u zivotu
na sve da se dugo ceka?
Sto petljaju nesto s nama?
Zasto krisom,
izdaleka,
naslucujes one tajne
zabranjene
cudne stvari,
koje smeju,
razumeju
i umeju - kobajagi
samo stari?

Sto da uvek krajem oka
trepces,
viris
i da dugo svu noc posle
ne znas kako da se smiris?

Zasto uvek moras dockan
da im javis
kad od zelja sav izbockan
posasavis,
pa ti prvi korak - gorak
i prava ti ljuba - corak?

Sto da samo s pola uha
red poneku smes da cujes,
pa je krivo odgonetas,
pa sam sebi ne verujes?

Sto vecito nesto mute,
sapcu,
kriju,
a posle im stvarno krivo
kad otkriju
da ta cuda sto skrivaju
za njih samo,
mi nekako ipak znamo
da saznamo?

Mesto mama da ti kaze
sta te vreba i sta boli,
mesto da ti to objasne
bar u skoli
- oni kasne,
stalno kasne
i ostave da ulica
prva sapne sta te ceka.

I ona te posle uci
iza coska celog veka.

Drukciji su roditelji
kao klinci nekad bili
u vremena ona davna
kad se tapka,
kad se mili,
u satenu i muslinu,
u somotu i u svili...

Po tri bala u godini...
Fijakeri...
Suncobrani...

Jedan cvetak krisom dodat.
Oficiri i mundiri
i brkati kavaliri
od valcera i od polke oznojani...

Noci duge sto godina.
Sto godina dugi dani.

Mi smo deca sto sav zivot
posmatramo kao salu.
Nase slike niakd nece
pozuteti u ovalu.
Necemo se postapati
niti svetom vuci kosti.

Mi tutnjimo!

Mi necemo
ostariti do starosti.

Vecno mladi i besmrtni
zivecemo uvek tako.
Pa zasto nas onda uce
sve naglavce,
naopako?

Cemu kriju svoje tajne
tako smesni,
tako stari,
kad ce sutra
ali - dockan
otvoriti svoje duse
i probati da nam kroz nos
i unjkavo otpevuse
ove iste zabranjene
ljudske stvari.

triput gori,
matoriji
umorniji i sporiji
roditelji i drugari.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime4/11/2010, 11:01 pm

Vrteska

1.

Zasto se kaze: beli svet? Zasto se ne kaze: sedi
svet? Matori sedi svet.
Osedi misao vremena. Osede kalendari. Osede
drvoredi topola duz poljskih puteva.

Osede oci jezera i navuku se mrenama. Osede
ptice, kao da su rod magli i oblacima. Osedi
sunce i mesecina. I budu jednako sivi od
umora i dan i noc.

U takvom sedom svetu, sine moj, svako "dobro jutro"
ne znaci uvek dobro jutro, kad smrku u prolazu,
izgrcaju i iskaslju. Videces kakav je to svet.

2.

Svemu ce probati da te iz knjiga nauce. Mozes
nauciti da izgovaras laz kao istunu. Da
izrazavas kako to dolikuje, ili da imitiras
zalost i srecu.
Da budes privrzen, ili na izgled privrzen. Da
budes hrabar, ili na izgled hrabar. Da budes
iskreno ili pritvoreno zadovoljan malim.

Da sebe cenis toliko koliko se zrtvujes. Da imas
sazaljenja, ili da nemas milosti.
Naucice te da ubdes cak i pomalo darovit, tek
da bi kunjajuci proziveo svoj vek.

Sve se, sine moj, moze nauciti iz knjiga, osim
cetiri stvari. Osim vrline nadanja, vestine verovanja,
vizionarstva buducnosti i umetnosti strpljenja.

3.

Jovan Popovic kaze u knjizi "Ples nad prazninom"
na listu kikindske jabuke, 1926:"I onda umre nam majka.
I mislis: ne moze se preboleti. Ali nauci covek. Nauci se
da zivi bez ruku i bez ociju. A kad se srce smrzne, lepo
se zivi i bez srca. A kad se dusa ugusi, lepo se zivi i bez duse.
Mnogi su mrtvi vec davno pre svoje smrti,
a mozda su bas takvi i najsrecniji.

U zamenu za to, nudim ti najveca vrata, koja
vode u nemoguce. Vodopad nikad ponovo
nece biti izvor. Ni orao - zumance.
Moruna nikad vise nece ponovo biti ikra.
Svetlost ce bezati u nedogled buducnosti.
Covek je jedina stvar i stvar na svetu, koji se
moze vratiti u detinjstvo.

Pise u knjigama mudrosti:"I pahulja je kadra
da izbrusi oblutak, ako je vodi ruka deteta".

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime8/11/2010, 8:40 pm

Igre mrtvih pod jorganom

"Jeste l živi, braćo,
ili niste živi?"

"Kako da smo živi,
kolega,
kad smo od korenja?"

"Kako da smo živi,
kume,
kad smo od pepela

"Kako da smo živi,
komšija,
kad nas bube pojele?"

"U glavi nam voda
kao u lavoru."
"U srcu nam blato
kao u močvari."

"U mozgu nam mrtav točak.
Umoran."

"Jeste l živi,
ili niste živi
kad se kao prasići
pod jorganom gurate?"

"Nije ovo zelen jorgan,
već zelena zemlja."
"Ko može da bude živ
u srcetu zemlje?"

"Ima li tu neka Orka?"
"Ja sam kosa Orkina."
"Ima li tu neka Linka?"
"Ja sam njena kost."

"Ima li tu Bibili?"
"Ja sam njegov zub."
"Ima li tu Fero?"
"Ja sam kaput što je bio na njemu.

Fero je u nekoj zvezdi gore u nebu,
samo što se slabo vidi,
jer je zvezda crna
ko crni bomboni za kašalj.

Kašlje Fero,
celo nebo grmi od tog kašlja,
jer mu zvezda sva bolesna
na pluća."

"Da li ima neki lepi,
vreo vetar,
da odnese Feru kaput
da se ne smrzne?"

"Da ne umre još jedanput
tako mrtav i bolestan,
da ne umre još jedanput
luda ciganska."

"Niko ne zna
da l je Fero umro,
ili tek treba da se rodi.
To će se tek čuti.

Kao zvona kad zvone,
kao zvezde kad zvone,
kao vetar kad zvoni
preko celog severa,

tek će da se čuje
da l je Fero mrtav
il tek treba da se rodi
iz svog kaputa."

"Na kapiji grobljanskoj
stojim mrtva i prosim.
Dva mi oka srebrna,
pa obadva zarđala
od kiše.

I jezik mi od srebra,
pa i jezik zarđao
od kiše.

Na kapiju grobljansku
pala moja bela duša
kao marama.
Od kiše."

"Meni, braćo,
već nekako dosadno
da budem i mrtav.
Ne mogu da dišem."

"Meni, kad sam gladan,
nije ni do groblja."

"Pa šta da se radi?"

"Da mi lepo oživimo.
Vreme je.
Skoro smo se ugušili
od tog umiranja."

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime8/11/2010, 8:44 pm

Putokazi

Vidiš da nije lako sporazumeti se sa ljudima.
Ne prepiri se zato i ne nadmudruj.
Neka svako pred sobom ima pravo na svoje mišljenje.
Zar ti još Bernard Šo nije lepo govorio: „Podučavanjem nećeš nikoga ničemu maučiti“.

Dokaze svako mora sam sebi da otkrije.

Postoji priča o dve ribe što su se pekle na istoj vatri. Lako je tebi, reče prva. Tebi je lakše, reče druga.

I umrle su na istoj vatri i u istom tiganju, svaka sa sopstvenim iskustvom, ogromno zavideći jedna drugoj.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
midjika

midjika

Ženski
Broj poruka : 1194
Godina : 45
Location : Beograd
Humor : pa nije bas cunami, ali ima ga:)
Datum upisa : 04.03.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime13/11/2010, 3:04 pm

Himna

1.

Zaista nema teze stvari, nego da se rimuje strah
sa svetloscu. Ti nemoguce moras rimovati sa
mogucim.
Jos kod Defoa, u "Roibinzonu", naucili smo da
je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego
samo opasnost.

Nema na svetu teze stvari, nego da se rimuje
voda s vatrom. Pevas li vodu i vatru zajedno,
prete ti da ces biti udavljen. Pevas li vatru i
drvo zajedno, prete ti da ces biti spaljen. Pe-
vas li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ces biti
posecen. Pevas li sekiru i nakovanj zajedno,
prete ti da ces biti smrvljen.

Sve medju sobom ima nekakve iskonske i opake
racune. Ali ti nemoguce moras rimovati
sa mogucim.

2.

Ne daj da te prevari pogresni vrac pogadjac,
lazljivi citac zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, redje nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveca je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono sto osecas i kao
najmeksu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvacen.

Koliko je razmumem, najveca poezija je tre-
nutak kad nisi svestan pesme. I najveci je
zivot kad nisi svestan da zivis, nego mislis da
sanjas.

3.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da
svojim presavijenim jezikom govore tvoju
sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od
papira, beleze tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se mesa u tebe,
rodjeni moj.

Kazu:"mora da se dogodi nesrecan slucaj, da
se kornjaca izvrne na ledja, da bi bar jednom u zivotu,
na kraju, mogla da ugleda nebo".

Ovo je srecan slucaj sto je dan otac i sin, lezeci
ovako na ledjima, vide kroz krov i kroz obla-
ke i kroz tamu, ove noci citavu vecnost u nebesima.

4.

Secas se onoga sto sam ti pisao iz Ura. Pre-
pisano sa rusevine:"Zivot je spor, kao oranje
pomocu igle, a smrt je brza, kao voda sto ne-
staje u pesku".

Ti sutra polazis u skolu i ucice te raznim azbu-
kama. Izabei najduzu. Najtezu. Pronadji
takvu azbuku koju ces uciti uvek ponovo
Azbuku sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih , kao rumena semenka,
bude po jedno tvoje malo srce.

Onda izidji u neko vedro vece, izidji ispod neba,
i tamo ge je najnize, gde dodiruje ljude, ov-
lazi smehom kaziprst, zamoci ga u poljubac
i njime ostavi otisak na usni vasione.

____________________________________________
I ruke rađam onom što ruke nema,
i srce sadim u stenu i čelik,
ja ne mogu da s tugom ne dremam,
kroz vazduh ne plivam, kroz vodu ne letim...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7755
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime15/11/2010, 7:46 pm

DRUGA STRANA VETRA
Neverovatna morska pesma

Miroslav Antić




Uvod



Poznajem neke kapetančine
-sve same surove morske vučine.
Nose bradurine.
Puštaju brčine.
Puštaju obrve.

Sto čuda načine.
Na sve bi načine da su muškarčine.
Sve bi da učine da su mangupčine,
da su mornarčine,
da su junačine.
Al’ sve su ove kapetančine
za mene obične trice i učine.





Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i prečih stvari.
Prvo da vidimo šta je to more.
Prvo da vidimo šta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.

I može od te polovine
komotno još malo da se skine.

Ti misliš: more je samo voda.
More je ogromna muška sloboda.





Mornari znaju: more se plavi
samo u sećanju,
samo u glavi,
samo na slici - na razglednici.

Ti misliš: more su samo lađe
i samo daleka putovanja.

More je kad čovek u sebi nađe
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne rađaju.
Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju
Svaki put čudnije…neverovatnije…

Zažmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.





Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.

Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
I miluju mu kovrdže zelene
i u svetlost ga umotavaju,
I menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.

Sunce mu od svog najlepšeg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj šlingeraja
od algi zelenih i bele pene.





Oblaci što se nad njim roje
Nad kolevkom mu kroz večnost stoje.

Mlekom ga od munje i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
šlagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…

Sve su to znaci da su rođaci
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…

Sve su to znaci da su rođaci
more i ogromna vasiona.





Možda i ne znaš:
Svi na svet dođu
sa nekom zvezdom što je pala.
More je opna kroz koju prođu
na drugu stranu ogledala.

I životu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj večnosti,
u čudu nekom
blistavom,
ogromnom
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.





Šta čekaš ?
Šta gnjaviš ?
Šta metiljaviš ?

Prodaj šta imaš i kupi vreću.
Natrpaj u nju svu svoju sreću.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
-pravo na more.

Isprazni džepove.
Sve živo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.

Rasprodaj stvari nove i stare.
Šta čekaš ?
Idi u mornare.





Idi i vidi što su mornari
divna dečurlija i drugari.

Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrči poneku psovku slanu.
Istuširaj se u orkanu.

Postaćeš luđi od svake bure.
Postaćeš mlađi od svakog proleća.
Doživećeš za deset godina
što neko ne može za tri stoleća.

Mornari i zvezde čudesno znaju
Da večno namiguju
i večno traju.





Kad ljudi ostare - odu u penziju,
a mornar - u neku drugu dimenziju.

I kad je deda, još se ne da.
Još u daljinu čežnjivo gleda.

Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku čaroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.

Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nešto slobodnije od slobode.





Njemu ne objasne,
njega ne uče
kako kroz svetlost da se provuče.

I niko ne može da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to čudno ume,
kako to čini u tišini.

Duša mu pitomo zamiriše
ko maslinjaci posle kiše.

I misliš: gotovo !
Nema ga više.

A on i dalje u vetru diše.





Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znaš šta je more.
I mornari.

Možda bih njihove tajne prećutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam šašav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plaštom.
Naučio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom maštom.

Kad vidiš mornara,
-ne pitaj šta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.

On samo trepne i - kad god hoće
stvori parčence divne samoće.





O, more surovo !
O, nebo plavo !
O, moja čvornovata mornarska glavo !
Mnogo me puta vetar šljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio !

Sad i sam shvatam kako se hoće,
kako se želi,
kako se može
i u samoću i van samoće:
dalje od svoje tesne kože.

Sad i sam umem da se pružim.
Da sebe učinim za osmeh dužim.
Da sebe učinim za pamet dužim.
da srce svoje van sebe držim.

Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga daš svima.





Prvi deo



O tome kako sam prestigao brzinu

Znao sam jednog kapetana
iz onih mojih mornarskih dana.
Pleća mu kao vrata ormana.
Šake mu kao dva buzdovana.
A duša pileća,
duša meka
kao od hleba i od mleka.

Blesne mu ponekad iz tamnog oka
nekakva mudrost drevna,
duboka,
a kad je besan i kad psuje
to se čak preko mora čuje
i odjekuje…
odjekuje…

Čim sam ga sreo - sav sam se spleo.





Taj je kapetan bio jak.
staviš mu, recimo, na leđa džak
- on odmah doda dva-tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i šest mornara, jakih momaka.

Pa kad sve lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
dok kažeš britva,
dok kažeš keks,
popije bure mleka na eks
i smaže za užinu dva para volova
i još pokupi mrve sa stolova.

Odmah sam video da mi se svideo.





Rekoh mu: čuj me, vučino stara,
bi li me primio za mornara ?

Naučio sam šta je to more,
šta su prostranstva
i šta skitanja.
Naučio sam sve odgovore.
Sad bih da naučim samo pitanja.

Šta vredi da živiš i da se diviš
i da preteruješ dok svemu veruješ,
pa su ti samo oči bogatije,
a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je.

Šta vrede sva ta putovanja
ako su prazna i bezvezna ?
Naučio sam hiljadu znanja.
Sad moram da naučim to što se ne zna.





Na brodu odjednom nastade muk.
Ko ima brk - uvrće brk.
Ko nema brk - uvrće žvrk.

Stoje mornari silni i moćni
kao balavci bespomoćni.
Kapetan protrlja na čelu bore.
Pogleda dole.
Pogleda gore.
Pripali lulu.
Pljune u more.
I reče: pre svega - dobro veče !
Skidaj tu kapu i daj mi šapu.

Da čujem, poštovani stvore,
Kakva te morska pitanja more.





Gledam te, rekoh, pa mi je žao
na kakve si mornare spao.
Mnogo su tupavi.
Mnogo glupavi.
Po licu im se razvlači dosada.
Oči krmeljive.
Musavi.
Čupavi.
Zar su to vukovi ?
Zar je to posada ?

Ti nisi neki levi kapetan.
Ti nisi neki desni kapetan.
Ti si pametan.
Ti si spretan.
Okretan. Pokretan. I brzometan.

Daj se za bure ruma potrudi
i sedi da pričamo kao ljudi.





On reče: neka te nosi đavo,
bezobrazan si,
al imaš pravo.
Ja nisam običan kapetan lađe.
Ja morem plovim sebe da nađem.
Ja morem plovim i sebe lovim

Posada voljno !
Bukvar u ruke !
Svako da nauči do prve luke
kako se piše sa obe ruke:

“Nije mi dosadno.
Ja sam radoznao
da doznam, sve što nisam doznao.”

Odgegaše se morski junaci
da sriču bukvar kao prvaci.





Šta sam sve učio kod tog čoveka
- svi će da mi se dive doveka.
Šta sam sve učio kod te lude
- svi da mi zavide i da se čude.

Bio sam pre toga buba lenja.
Vrućina…more…okolo ništa…
Samo se noć sa danom menja
od pristaništa do pristaništa.
Ploviš i spavaš,
zevaš i živiš,
a ništa, u stvari, ne doživiš.

U luci dva dana voljno dobiješ.
Obavezno se sa nekim pobiješ.
Samo se biješ i piješ…
piješ…

Celoj ulici piće platiš
i na lađu se još gluplji vratiš.





Rekoh:
moj kapetane sedi,
ovako zaista više ne vredi.

Vidim da sigurno nešto jesam.
Ovde sam.
Tamo sam.
Jedno sam.
Sve sam.
Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Krenem ponekad pa se bojim:
koračam,
a ko da u mestu stojim.

Stanem ponekad, pa se stidim:
vidim,
a ko da ništa ne vidim.

Stanem ponekad, pa se bojim:
da l’ ja postojim
ili ne postojim ?





On reče:
sedi drvo na drvo
i širom otvori to gluvo uvo.

Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si,
moraš pod palubu, vrag da te nosi !
Pogledaj kakva ti je kosa.
Pale ti šiške preko nosa.
Pospremi krevet.
Oribaj pod.
Nije to hotel ! Ovo je brod !
Operi uši i nokte skrati.
Onda se trkom ovamo vrati.

Naučiću te da se setiš
kako da brže od metka letiš.
Da krila sebi u glavu dodaš…

Al’ prvo moraš da znaš da hodaš.





Probaš da korakneš, pa se sapleteš.
O, ljudi moji !
O, beli svete !
Šta si ti: mornar ili dete ?

Da ne gnjavimo: biću kratak !
Prvi i poslednji zadatak:
ne gegaj mi se kao patak !

O, ljudi moji,
o, dajte vina !
Šta si ti: mornar il’ balerina ?

Prvi se u zoru probudi.
Dobićeš jedan ljubak dubak.
Do večeri se muški potrudi
da znaš da koračaš ko drugi ljudi.





U tom sam dupku hodao, eto,
da vas ne lažem - čitavo leto.

Kapetan gleda s komandnog mosta
i stalno poručuje: još nije dosta !
Pušta me da se ko stoka mučim
i sam od sebe sve da učim.

Pita me: kako je, moj golube ?
Ja samo ćutim i stiskam zube.
Onda on priđe i, kao drugu,
čvrgne mi jednu poveću čvrgu
i kaže:
upamti, luckasti sine,
ko hoće u nepovrat da se vine
i bude brži od brzine
i sazna šta je večna sloboda,
- taj prvo mora da zna da hoda.

Inače, marš sa moga broda !





Pet godina sam kod njega učio.
Kao puž sam se u duši skvrčio.
Neverovatne sam stvari umeo,
a ništa od svega nisam razumeo.

I posada se čudom čudi.
Zvirkaju u mene kao ludi.

Miljama okolo - sve sama voda.
Ja siđem i šetam oko broda.
Zarežim kao četiri tigra.
Malo se mazim.
Malo igram.
I u rukama ajkule nosim.
i odozdo im svima prkosim.

Pitaju: čime hodaš ?
Kako ?
Ja lažem.
Kažem: ja to - onako.





A nije prosto.
Nije lako.
Časnu reč, nije to tek onako.

Svašta sam radio.
Svašta sam smeo.
Jedino sam se dva puta spleo.

Prvi put kad sam na kita seo.
Drugi put: kad more beše rovito,
od bure džombasto,
strašno brdovito.

Da se za vetar nisam uhvatio,
u nebo bih se sunovratio.
Od zvezda bih se sav pozlatio.
Nikad se ovamo ne bih vratio.





Al’ nije bio kraj mojim mukama.
Naredio mi kapetan grubi
da učim kako se hoda na rukama
i da na trepavicama dubim.

Opasno se na mene okomio.
Nokte sam lomio.
Prste sam lomio.
Bio sam trapav kao slonovi.
Na dlanu mi izrasli đonovi.

Stanem, pa gledam:
mogu da biram
- rukama konzerve da šutiram
ili da čizme pendžetiram.

Stvarno se nisam tome nadao.
Ali sam junački sve savladao.
Sve mi je krenulo od ruke,
al’ ne od talenta, nego od muke





Kapetan reče:
dobar si đak.
Marljiv si, uporan, spretan i jak.
Došlo je vreme da se setiš
čime bi mogao da proletiš
bar jedan metar,
bar pola metra
na onu stranu munje i vetra.

Mornari samo misle da plove.
U stvari:
ne mogu da se sete
da dublje zavire u svoje snove.

Mornari ne plove.
Mornari lete.

U maštu sam se sasvim zagnjurio
i odjednom sam strašno pojurio
pravo sa ove stare planete
negde ka zvezdama poput rakete.





Posle se znalo:
u svakoj luci
skupe se oko nas morski vuci.
Trepću i mrmljaju poluglasno.
Kako to lebdim ?
Nije im jasno.

O, kapetani svetla lica !
O, velikani kopna i broda.
Ja sam vam poslednja neznalica.
I sam se pitam:
šta je to voda ?

Šta je to vazduh ?
Šta je to tvrdo ?
Šta nije čudo ?
I šta je čudo ?





Probaću tajnu da vam odam:

Ja sebi u glavu snove dodam.
Kafenu kašiku.
Ni trunku više.
Pa onda zinem i vetar dišem.

Daljinu dišem.
Blizinu dišem.

Onda sam slobodan.
I hodam…
Hodam…

Sanjajte !
To je divno i lako !
Sanjajte !
To bar može svako.





Onda pokazujem kako sam jak.
Stavim na leđa jedrenjak.
Stavim u zube pola kita.
I sto šampita.
I sto krempita.
I povrh svega još - parče brega.

Malo se žurim.
Malo zažmurim.
Raširim ruke, pa se vinem.
Visoko se u nebo sjurim.
Poneku pticu usput uštinem.
Po neku zvezdu usput skinem.
Poneku sunčanu nit prekinem.

Svi oni zaneme i samo zinu.
Ne mogu da shvate takvu brzinu.





Prelećem polja.
Prelećem bregove.
Dlanom dodirujem šume i snegove.

Dodirujem stenu: iz nje procveta
dva cveta…
tri cveta…
četiri cveta…

Raznesem proleće širom sveta.

Nadletim tako sva mora duga.
I mnogobrojna mora treća.
I mnogobrojna mora peta.





Drugi deo
O tome kako sam uzjahao i samo vreme



O, nebo plavo !
O, moja prazna mornarska glavo !
Sve što sam probao
- odmah sam umeo,
pa ipak: ništa ja nisam razumeo.

Stvarno je bilo lepo kad letim,
al’ ja sam hteo da se setim
kako ja letim,
čime ja letim,
zašto ja letim,
kuda ja letim.

Svega sam mogao da se setim.
Toga nisam mogao da se setim.

Dođe mi da od muke puknem.
Da kukam.
Da promuknem.
Pa da crknem.





Rastu iz mene kao strela
ogromna krila,
čudesna,
bela…

Rastu iz ramena, meka i duga.
Rastu sva prozirna kao duga.

Rastu do juga.
Dalje od juga.
i oko zemlje dva - tri kruga.

Nebo sam grlio i milovao.
Ni jednom odande nisam pao.
U dušu mi je ceo svet stao.

Jedino mi je bilo žao
što stvarno nikako nisam znao
čime sam sebi ta krila tkao.

Odkud mi svila za takva krila ?





Onda se opet nađem na obali.

Mnogi su mornari to isto probali.
I mnogi ćurani kapetani.
I kapetani velikani.
I kapetani lepotani.

Strašne su žuljeve na srcu dobili.
Strašne su žuljeve u mozgu dobili.

Umalo nisu pošašavili
i umalo se nisu podavili.

Nikad se više nisu pojavili.





Razmišljao sam hiljadu dana:
odkuda vetru druga strana ?
Odkuda naličje svemu što znamo ?
Možda ga i mi sami imamo ?

Možda još negde isti postojim,
sa mojom dušom i likom mojim ?

Zar nismo sa iste zvezde sišli ?
Zar nismo sa iste svetlosti došli ?
Zbog čega smo se mimoišli ?

Oj, kapetane, ljudino jaka,
što si me uzeo za đaka
kad imam mozak ko zrno maka ?

Oj, kapetane, kako da znamo
jesmo li ovde ili smo tamo ?





Al’ nema više mog kapetana.
Godinama je sve bleđi bio.
Tako je,
bleđi,
jednoga dana
nekuda potpuno izvetrio.

Mornari nisu ni “a” izustili.
Brzo su čamac u more spustili
i do poslednjeg brod napustili.

Zbunio ih je taj kapetan.
Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ?
Kako da izvetri kao para ?
Kakve su ovo strašne čarolije ?

Nisu to vradžbine.
Nisu čuda.
Taj kapetan je divna luda.
Lepo se snašao i - sebe našao.





Jednom, kad sam se u nebo dizao,
na pola puta sve sam shvatio.
Što ne bih drukčije brzinu stizao ?
Zašto se ne bih unatrag vratio ?

U sebi sam se zasmejuljio:
da,
najzad sam se opasuljio.
Nema tu vradžbina, o, beli svete:
Treba ponovo biti dete.

Podario sam nežnost svim stvarima.
Postao luđi od svih aprila.
Bio sam jedini među mornarima
kome su iz glave izrasla krila.

Šta vredi da neko snove plete ?
Čime da plete i uplete
ako ne postane ponovo dete ?





Sad imam odgovor kako se stiže
samome sebi malo bliže,
unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti
i od mladosti.

Sad imam odgovor kako da ronim
duboko u svoje bistro oko
i da u duši nežno zazvonim
i volim
i verujem duboko.

Dublje od svetlosti.
Dublje od Svemira.
Dublje od svojih tajni i nemira.

Dublje od svoga najdubljeg sna.
Dublje od svoga najdubljeg dna.





Docnije,
u igri,
jednog dana,
kad bejah dečak među dečacima
prepoznao sam svog kapetana.
Javio mi se tajnim znacima.

Klopave uši.
Čupava kosa.
I iste pege oko nosa.

Ipak su to samo naše stvari
to - da smo nekad bili stari,
to - da smo nekad bili mornari
i probisveti
i drugari.

Neka to ostane za nas samo.
Dosta je da pamtimo.
I sve znamo.





Sad skupa rastemo,
a mira nemamo,
jer potajno se na more spremamo.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih valova skrivao,
zbog čega bi se ponovo rodio
i zbog čega bi ponovo živeo ?

Samo mornari i zvezde znaju
da večno namiguju i večno traju
da vreme uzjašu,
da svetlost javljaju,
da život kao razred ponavljaju
i da se stalno, stalno obnavljaju.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7755
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime15/11/2010, 7:51 pm

Ušunjam se u tvoj jastuk...




Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.


Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve što sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.


U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Una

Una

Ženski
Broj poruka : 14
Godina : 33
Humor : U pravo vrijeme na pravom mjestu.
Datum upisa : 15.11.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime15/11/2010, 7:57 pm

Mali kameni nokturno , Mika Antic

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime18/11/2010, 10:34 pm

Da li sam svuda gde su mi tragovi...

Da li sam svuda gde su mi tragovi...
Ko zna s` cim sam se spajao
a nisam ga ni takao,
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s` nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
__________________

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime5/12/2010, 9:25 pm

PJESNIK KOJI JE PJEVAO ZA PROLJECA

Žarko Đurović

Miroslava Antića (1932.) nazivali su ”mokrim bratom” iz Mokrina. Boemijom i pijanlucima najviše je ugrožavao sebe, ali je svojim stvaralačkim darom nadvisivao sredine u kojima je živio. Bio je posjednik neslućenog dara i energije, koje je samo smrt mogla ukrotiti. Zbirkom pjesama za mlade ”Plavi čuperak” i zbirkom poezije ”Mit o ptici” uvrstio se u red najvećih pjesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini prošlog vijeka.

Pamćenje samo za sebe za stvaraoca mnogo ne znači. Ako ono dobije imaginativnu osnovu i ako od nje potiču mnoge amplitude duha, možemo reći da je ono svrhovito i životno. A za pamćenje je važno da putuje kroz vrijeme, sačuvavši u njemu one trenutke koji domašajem obuhvataju najdalje trenutke prošlosti. Reći ćemo da je to djetinjstvo, budući da se iz njega vjerno rađaju slike i prve važnije spoznaje.

Život Miroslava Antića je jedno veliko djetinjstvo. I onda kad je zakoračio u punu stvaralačku zrelost, ono je predstavljalo crpku koja je napajala bogate stvaraočeve svjetove. Najviše one koje su nadahnute maštom. Mislim da je kod Antića ona bila stožer jedne fine unutrašnje prozračnosti. Rekao bih nešto nalik snu, sa brzim prelaskom iz jednog osjećanja u drugo, ne remeteći pri tom svoje značenjske upitanosti.

Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznijet pjesničkim zanosom, banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama ”Ispričano za proleća”, o kojoj je Davičo, petnaestak dana prije toga, izrekao najlaskavije ocjene. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.

Petar Kerečki, predsjednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi, ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.

– Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!

Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba, na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtijevao da i mi zajedno sa ”uljezom” napustimo klupske prostorije. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”, koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je, usljed narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane ”Grčka kraljica”.

Antić se obratio šefu smjene sa molbom da, iako priveden, recituje stihove, prvo Jesenjinove, a poslije svoje. Ovaj mu je uslišio molbu.

Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi). Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pjesnika, zaboravljajući na službene obaveze. Antić je recitovao Jesenjinovu pjesmu ”Pismo ženi” da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pjesmom ”Šemsa”. Recitovao sam i ja pjesmu sličnog sadržaja, svoju.

Odobrovoljeni šef smjene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.

– Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je.
– Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić.

Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo, održavao sam bliske odnose sa Antićem. Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo, sastajali i tamo gdje je radio u ”Dnevniku” kao novinar, u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade.

Sada, na vremenskoj distanci, razmišljam o Antiću, njegovoj poeziji i burnom životu. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti, za poeziju u prvom redu, a poslije za film, slikarstvo, novinarstvo. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih vještina – boksa, džu doa… Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da se podučavaju iz navedenih vještina. Pitajući za njih kako su, rado bi mi rekao da su uznapredovali, pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumijem.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/12/2010, 2:34 pm

Vuk

I

Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.

Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive
trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao
da rastu pod uhom.

To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako
se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se
zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande
dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se
vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan
vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/12/2010, 2:35 pm

III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.

Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i
smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece
krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/12/2010, 2:35 pm

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan,
gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao
pogrebna svita.

Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da
smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na
gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a
nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim,
zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom
svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi.
Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk
sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza.
Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se
smrt dogadja drugima.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/12/2010, 2:35 pm

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?

Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti
istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor
ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi
pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.

I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila
svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se
vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti
grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad
te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u
cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.

Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/12/2010, 2:36 pm

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i
prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto
vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg
soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i
svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano
krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko
postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/12/2010, 2:36 pm

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva
krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde
pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor
bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na
ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga
ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te
pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda
jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja
se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/12/2010, 2:36 pm

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne
mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad
vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to,
sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu
cak ni copor. Oni su menazerija”.

XIV

I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u
tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne
zna da bude: vi”.

Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da
sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.

I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima.
Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u
more ulijem lisen sramote i cist”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/12/2010, 2:37 pm

XV

Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni
pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne
prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.

Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.

I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.

Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.

Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja.
Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u
mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora,
ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.

XVII

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i
cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera
koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.

Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/1/2011, 1:38 pm

Brže od života

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osećanjima. Poeta se sa time nije mirio.

Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umeo, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa lekarom koji ga je lečio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odneo pobedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!

Majka Melanija doživela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni reči prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar. Uteha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro dece.

Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.

Posle slede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu ”Pančevac” gde je pored novinskih tekstova i uredjenja dečje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”. Posle se na životnoj traci smenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gde je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.

U njegovom biću bio je usadjen gen da se živi brže od života, ne ispushtajući iz vida same dubine života, koje je u pesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Posle njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.

U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u poslednjim časovima, na svoje vreme i njegove vrednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih reči: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živeo u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”

Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.

Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pesnika.


Žarko Đurović

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime31/1/2011, 7:35 pm

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod
mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim:
konačno, evo me ... ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje
još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reš o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu
saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i
vazduha, metala, ikre, semenja, ...
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim
se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok
imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam
pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se
da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled ...
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam,
nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u
onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti
oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se
smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem ...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime13/2/2011, 9:26 pm

Zaruke


- Ustani Ružo, očešljaj se.
Došli su ti Romi, prosci.


- neću ga, majko, ne mogu,
jel je Miloš mator,
jer je mnogo crn i garav
ko garava šerpa.


- Ustani, Ružo, očešljaj se.
Miloš te je kupio.


- Čekaj samo dok ja umrem,
pa me više nikad nećeš naći.
samo će doći jedna luda tica
na moj grob,
da mi plače ko da mi je ona mama
a ne ti.


Samo će doći jedan blesav vetar
na moj grob,
i šareno šašavo cveće
da mi plaču ko da su mi oni mama
a ne ti.
Čekaj samo dok umrem,
pa ćeš da me uvek praviš od blata.
Da oživim.
A ja: ništa.
Nikad više.


Sad vidiš da ne mogu da ustanem,
ni da se očešljam,
ni da obujem bele cipele.


Sad vidiš da ne mogu da se udam
od jedanaest godina.

Miroslav Antić - Page 4 The_girl_with_the_doll_by_laxpix

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7755
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime14/2/2011, 7:56 pm

SAVRŠENSTVO VATRE




Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?



Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7755
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime14/2/2011, 8:02 pm

NEPOVRATNA PESMA
(druga verzija)





Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nesto petljaš, nemoj da mi hoćeš- nećaš.

I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al ako se ikad vratiš
moraš znati;
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trši,
glavom rije mlako veče.
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezde se dete uči
da zapara nebo sjajem
a od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
kad u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Ti za korrn nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri,
al kad kreneš, nemoj stati,
mahni rukom
i odjuri.

Ko zna kud ćeš
Ko zna zašto
Ko zna šta te tamo čeka?
Sve su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opsano je kao munja
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti!
Sanjaj!
Trči!
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek od tebe život uči
da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo.
Pa kad kreneš
kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama izdaleka.

Al ako se i pozlatiš
il sve teško, gorko platiš
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratiš.

____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7755
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime14/2/2011, 8:02 pm

USNE





Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.

To su latice najmekseg cveta.
Grumencic saca prepun meda
sa zlatnim ukusom kasnog leta
i blagim disanjem drvoreda.

One su sum kise sto rominja
po celu noc niz trotoare.
I prvi plamicak koji zatinja kad vatre pocnu da se zare.

Usne su da se nesto sapne
u jedno ustreptalo vece.
Usne su da zvezda na njih kapne
i da te prvi poljubac posle
celog zivota pomalo pece.

Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa

meseceva rosa

Ženski
Broj poruka : 7755
Location : u jutrima koja sanjare...
Datum upisa : 25.08.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime14/2/2011, 8:03 pm

LJUBAV





Opraštamo se,
opraštamo se i strašno dugim nogama
odlazimo u svet.



Ti u svoju mladost
onuda iza fabrika,
iza pristaništa i mosta,
niz raskršća koja se razilaze
kao posvađani ljudi.



Ja u svoju mladost
onuda uz prugu
gde trava ima okus vode,
peska
i sunca.



Nikada više nećemo sedeti
u istoj klupi,
ni jedno od drugog prepisivati
domaće zadatke,
ni deliti užinu na odmoru.
Nikada se više neću smejati
tvojim olinjalim lutkama,
ni ti mom neukroćenom zvrku
na temenu,
za koji su me večito čupkali
oni što sede iza nas.



Nije ovo više završena samo
jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.



Jedno veliko detinjstvo danas je završeno.



Kažu,
i svi su zajedno radosni
i kotrljaju se niz stepenice
kao šaka prosutih klikera.



I svi su smešni od zadovoljstva
kao plastelinske figure.



I svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika.



Samo ja znam:
nikada više,
nikada više
nećemo se uhvatiti za ruke
ni hodati od ugla do ugla,
pokušavajući uzalud da se setimo



dok ćutimo
nečeg vrlo važnog,
nešeg toliko ogromno važnog,
čega se



raz-dvo-je-ni



nikada više nećemo moći setiti.


____________________________________________
Тамо где је љубав никад није мрак...
Nazad na vrh Ići dole
Bajka

Bajka

Ženski
Broj poruka : 403
Location : u srcu
Humor : smejem se
Datum upisa : 26.06.2010

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime17/2/2011, 3:26 pm

Mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas.

Tvoje ruke bele kao samoca.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voca.
Tvoj malo sustavi glas.

Sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime2/3/2011, 10:51 pm

Ponekad
mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se
dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo
me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nec...e moci zavrsiti.
Nije
rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu
saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i
vazduha, metala, ikre, semenja,...
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam
jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se
kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok
imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam
pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim
se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi
je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled...
Ja
ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam,
nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo
puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto
jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato
izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer,
ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime8/4/2011, 11:28 am

U sebi sam ponavljao:

» Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila
svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se
vratiti, mirno, na svoje mesto.«
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno
i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao što ne može umreti stenje,
vazduh i voda. Kao što ne može umreti grimizni točak promene, koji nema
početka i ne znaš gde se završava.
Kako mu izgleda dan ? Na šta mu liče noći ? Jer strašno je i grešno je
kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u
čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I još više od vuka.
Ko je taj sto je pucao ? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću ?
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u
planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se
uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i
prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što
više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima
neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz
moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, stićićete ovamo. Mi se moramo sresti.
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg
soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i
svoje iskonske prirode ?
Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigošu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano
krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko
poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva
krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde
počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim
najmekšim mestima gde započinje čudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan
nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne
njusku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su
i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugome poklonili. Nastavili smo razgovor
bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na
ovom istom mestu gde smo sada prvi put.
Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.
Hteo je da mi kaze: » Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću
nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te
pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda
još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja
se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i salitru.«
I hteo je da kaže: « U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me
prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste
razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom.«
Još uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: » Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu. »
Hteo sam da mu kažem: » Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne
mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad
vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad udišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to,
što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu
čak ni čopor. Oni su menazerija. »
I hteo sam da kažem: » Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i
isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost. Zamislite tu
nesreću kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome što
jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da
bude : vi. »
Hteo je, valjda, da kaže: » Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da
širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha. »
I hteo je da kaže: » Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima.
Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u
more ulijem lišen sramote i čist. »
Hteo sam da mu kažem: » Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni
pravednik. Ja sam nešto sa strane, nešto čime se staklo umotava da ne
prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče,
besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde žmureci. Umrite mimo mene.
»
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da ce živeti zato sto je Bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom
najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt ?
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam
na sebe primio kao žig zavestanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i
slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vučje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u
mene.Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora,
ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči
ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i
čekaju me u zasedi isti oni pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera
koji pucaju nespretno i ubijaju do pola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da
vidim ko će. Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam
ikada ovuda prolazio i sanjao.

Miroslav Antic

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime10/4/2011, 10:44 pm

Vuk

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg
soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i
svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano
krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko
postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva
krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde
pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor
bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na
ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga
ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te
pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda
jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja
se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne
mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad
vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to,
sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu
cak ni copor. Oni su menazerija”.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime15/4/2011, 10:04 pm

More hleba i nevolje

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne
kože. Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete
na zidovima... Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn,
dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru... Ničeg više u meni zdravog,
seljačkog, kao da sam, Bože mi oprosti, rodjen u svili i dojili me belom
kafom. Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i
jedna tuga, što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova
obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, djavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino,
stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra... Odem,
pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i - pobegnem. Kafana -
ne više od pet stolova. Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama
još letos, a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz:
poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju. Veruju: možda ću im nešto
pomoći.

Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima, a nemamo
ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće. I oni,
kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi
deda, obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko
zna po koji put: da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će,
ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim... tek - kažem ja njima:

- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od gradjana.

I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali - kasno.

- A znaš li ti sine - pita me jedan sedamdesetogodišnjak - šta su to staračka domaćinstva?

- Znam - kažem. - Samohrana.

-Djavola znaš - smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.

- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom.
Mladi beže u škole, na zanate... Tvoji vršnjaci su poslednji koji su
još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...

A rvanje je bilo. Nisam zaboravio. Kosila seljaka i priroda, i vlast, i
Franja i kralj, i Švaba i džandar, i milicija i poreznici, i reforma i
otkup... Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i
zakletva: "Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".

I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rodjene, na zemlji
premorene, spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na
naftalin i lišće dunje, crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane
i smrt.

- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, - žali se starac - izmolim
nekako, ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu.
Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i
bilo mi je dobro. Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi
porez za još sto hiljada godišnje. Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam
te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?

A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.

- Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?

- Prema jednoj anketi - kaže mi agronom, mlad i pametan čovek, ali slab
na piće, zajapuren kao nova mlada - ljudi bi bili zadovoljni i kad bi
dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno. Pa neka nosi zemlju ko
hoće. Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno
mogao bi čovek da kupi hleba, duvana, soli i tamjana...

U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i
razbijem čašu o čelo. Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi
moji rođeni, očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede. Neću da plaćate
poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo, pričajte nešto
makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako, samo me nemojte
opominjati da sam čovek... Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja?
Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa
vama, i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru
za poljoprivredu!

A oni me gledaju sažaljivo:

- Takvog ministra u ovoj zemlji nema...

- Zatvori televizor! - grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog.
Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz
cimenti.

Novembar je.

Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.
Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato, a naše
seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme. Kod kuće bacim
sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete, pustim do daske Čajkovskog i
pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! - viču mi komšije sa raznih balkona.

- Opet! - vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju. Ko mi je kriv, djavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime16/4/2011, 8:10 pm

"Hodajuci na rukama"

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi
se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno,
evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje.
Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva.
Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.
Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu
saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i
vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim
se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok
imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam
pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se
da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam,
nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u
onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti
oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se
smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.
Moze li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

Mika Antic

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime21/4/2011, 4:15 pm

Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.

Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi.

Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji Zigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog. Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove morao da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u časopisu - Jugoslavija -. Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan. Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo.

To je ono što smo nazvali: balada o nama.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime30/5/2011, 10:01 pm

Uhodeći komete



Da li si ikad razmišljao

O čemu pričaju svici

Svojoj deci pred spavanje?



Dok se čadj predvečerja

Rumeno mrvi i taloži

U naborima šuma,

Da li si prisluškivao

Njihovo došaptavanje

U avgustovskoj travi?



To je onaj trenutak

Avetinjski i sablasni,

Kad sve utihne okolo,

Ptice, vetar i jezero

A iz modrog tajanstva

Sanjive vasione

Plutaju kao utvare

Seni ugaslih svetova

I pretaču se u mreškanje

I odsjaj zlatnog grumenja

Na dno prvoga dremeža

Prečistih brušenih voda.



Mali svitac je ozaren

I prestravljen lepotom

Tajanstvenoga neba.

Nesnošljivom lepotom.



I zato kaže šapatom

Svome velikom svicu:

Kako mogu da dospem

Do one najveće zvezde

Što tinja nad glavom jasena?



Šta može da mu kaže

Njegov veliki svitac

U svojoj fosfornoj nemoći?

I on je negovao

Nekada u detinjstvu

Svoje malecke uši

Za tajne glasove neba

I naslanjao obraz

Na vrelo disanje tame

U svojim molitvama.

Šta može da mu kaže?



Može li da mu prizna:

Svitac je najsporiji način

Da se postane svetlost?



Baš kao što je staza

Stvarno najsporiji način

Da se bude daljina

I da se postane prostor.



Baš kao što je ptica

Stvarno najsporiji način

Da se postane vetar.



Baš kao što je bilje

Stvarno najsporiji način

Da se dospe do sunca.



I kao što su pahulje

Stvarno najsporiji način

Da se razbije zemlja.



Dok iz pitome paprati

I ljutih kupinjaka

Panjevi natrulo dahću

Katran, vlagu i otrove,



Ima li snage da prizna

Da u ovoj čamotinji

Vekovi uzasno kasne?



Ne. On je pre svega otac

I usahlo se smeška

Dok laže: ovde, gde živimo,

To je takodje jedna

Obla i lepa zvezda

Za nekog malenog svica

Koji stanuje tamo

Gde ti uporno gledaš,

I pita se večeras

Kako da dospe do tebe.

Zamenite se želja.



Da li sme da mu objasni:

To je taj prostrti ležaj

Izmedju Ničeg i Ničeg

Gde možeš da vidiš stvari

Kao da sa svih strana

U istom trenu prolaziš

I meko ih dodiruješ?

Kao da si mnogostruk.



Vidiš svet dlanovima

I vidiš tabanima.

I vidiš čelom i temenom.

Vidiš do dna nevidljivog.



Zamisli malog svica,

Tog koji ne postoji

Tamo na onoj zvezdi,

Ali ti ga već poznaješ

I s njim si razgovarao.

Zamenite se želja.



I to bi bio kraj utehe:

Ako se zamenite,

Bezbroj će svetlosnih godina

Postati jedno jedino

Tvoje najveće Danas

I prevalićeš divna

I ogromna prostranstva

Kakva, evo, razumem

Možda još samo ja

I neki davni svici

Iz minulih vremena.



Sanjaj i uveri se.

Laž koja toliko laže

Da se zanese, zaboravi,

Pa prevari i sebe,

Postaje vrhovna istina.



Uopšte nije važno

Šta se od tebe traži.

Važno je šta ti nalaziš

Na izvišenim strminama

Sebe, kojeg upoznaješ.

Zameniti se želja.



Kako je lako to hteti

Na vrhovima snova,

A kako teško ostvariti

U podnožjima jave.



Svako dete u sebi,

Pa i to dete svica,

Nosi umeće večnosti,

Koja se posle raspršuje

I ljušti kao boja

Sa leptirovih krila

Niz naprsline vremena,

U prevelikoj jurnjavi

Da se što pre odraste.



Pročitaj ovo ponovo.

Nemoj da preskačeš redove.



Lome se krhki obodi

Zlatastih oreola

I lepe tršave misli

Postaju sve ćelavije.



Mali svitac to zna.

Zna da je njegov let

Već unapred paralisan

I da će završiti

U grčevima korenja.

Ipak, uporno gleda

Svako veče u zvezdu

Što bdi nad krošnjama jasena

I neprekidno ponavlja

Svoje naivno pitanje.



I umiva se njime dok ga polako izdiše.

To je od ptica naučio.

One se peru krilima,

Dok seku kriške neba.

I učio je od cveća.

Ono se pere mirisom

Koji iz sebe isijava.



Radoznalost je način

Da se do gola očistiš

I budeš kadar da jednom

Zauvek sve prekoračiš.

Sve. Čak i svoju senku.



Mali svitac bi mogao

Da kaže velikom svicu:

Hvala vam što me tešite.



Ali red je da shvatite:

Ako mi mnogo puta

Šapnete da me volite,

Je li to više ljubavi,

Ili ta ista, jedina?



I ako svake večeri

Imate novi dokaz

Da je čudesno važno

Otkriće da smo živi,

Je li to više života,

Ili je jedan jedini?



Imam i ja svoj vrh.

On je u meni. Unutra.

Iz noći u noć se pentram

Po bespućima bezumlja

I ovo, čime se bavim,

Nije već gotova mudrost

Kao u vas svitaca

Iz minulih vremena.



Morao bi da kaže:

Ja samo osluškujem kretanje

Kao svoj pošteni deo

Radoznalosti svih rođenih,

Ukletih da se pitaju.



Još se ne bavim nekim

Ozbiljnim verovanjem,

Već razmišljam o tome.



I ne bavim se shvatanjem,

Već razumevanjem shvatanja.



Ja ne posmatram stanja,

Nego zbivanja stvari.



Zato se nikad ne mogu

Pomiriti sa mirenjem.



Zatim maleni svitac

Lagano sklapa oči

I pravi se da spava.



To je, naravno, avgust

I sve je blago u vazduhu.

Vidici se pretvaraju

U mlaki vosak i pesmu.

Pesma je provetren život.



Sa neba padaju opiljci

Dalekih zvezdanih misli.

Sa zemlje uzleću misli

Malih radoznalih svitaca.

I nikada se ne sreću.



Večno se mimoilaze

U ogromnoj praznini

Hladnih bespuća svemira.



U stvari, mali svitac

I nije pravi svitac,

Već više neko pitanje

Sa krilima od zemlje

I iskrzanim usnama

Od lepljive brbljivosti.



On neprimetno skida

Sa mekih, zelenih pleća

Kao prozračnu košulju

Svu svoju nesigurnost.



I kaže: moram odleteti!

Moram dospeti tamo!



I smeška se dok plače,

Sličan treperavoj lampi

U kojoj umesto ulja,

Gore detinje suze

Mirisave od nade.



Plače i veliki svitac.

Izgleda kao da spava,

Ali u sebi bezglasno

I pepeljasto jeca.



Jer i veliki svitac,

Ako umeš da zamisliš,

Nije zapravo svitac,

Nego naš večiti odgovor

Sa krilima i usnama

Od blage mesečine

Izmišljen, ali potreban.



Bez njega svi bi mali,

Ljubopitljivi svici,

Ostali zauvek priglupi

Ne saznavši za igru

Koja se zove „žmurke“,

Kad se biva nevidljiv,

Potpuno lišen ivica.



Dok u daljinu odbrojavam

Svoju svetlucavu misao

I pretvaram je u požare,

Nepomućene, vrtoglave,

Na dnu pra-okeana

Nepresušenoga neba

U koji se ulivaju

Sva trajanja i prostori,



I ja izmišljam zvezdu

Iz mog mesta u vremenu

I ona mene iz njenog.



I uplašim se kad shvatim

Da sam dvodtruko uplašen.

Jer ja sam ovde, danas

I negde tamo, u večnosti.



Ipak je ćovek najbrži

I najčudesniji način

Da se postane svetlost.

Ja moram u to da verujem.



Bilo bi odveć lepo

Da se na kraju bar jedne

Od tih zvezdanih večeri

Nešto stvarno i dogodi.



Nešto što bi izmenilo

Život i snove svitaca,

Uz čiju smo se mudrost

Slučajno zadesili,

I sami u sebi žudeći

Daleke jake svetlosti

I menjajući uzalud

Svoje žestoke želje

Za nekakav u večnost

Rastegnuti trenutak.



Ali ništa se ne zbiva.

Još uvek vekovi kasne.



Kraći samo za korak

Od svoje neodlučnosti,

Mi smo se mimoišli

Kao i mali svitac

Sa svakim svojim snom.

Eto, zašto se ne zbiva.



Čujem zagrljaj drveća

I otvaranje školjki,

Slonovski hod planina,

Šarenilo tišine,

Mekoću ptičijeg leta

I belo pletivo potoka

Po kamenju i pesku

Rasutom oko jezera.



Ali šta mi to vredi

Kad nikad nisam dospeo

Ni u jedno to Unutra.



Zameniti se želja,

Ma i najvrelijim glasom,

To znači: baviti se

Ključanjem hladne svetlosti.

Naš oslonac je beskraj.



U trinaestoj godini,

U dogovoru s vetrom,

Vreme je da se malo

Odlepimo od sebe

Plamteći duhom i rukama.



Šta se to možda moglo,

A nismo domislili?

Ovo je moje pitanje

Vršnjaku iz budućnosti.



Uzdam se u njegova stoleća,

Valjda će biti brža.



Postoje modra leta

Kad se u oku naziru

Sve bliži tragovi lasta.



Mirišu guste grive

Krilatih tuja i borova

Kao zvuk starih orgulja.



Pod smolom pčelinjeg pljuska

Treba provesti dan

Ležeći tako na ledjima

Uz samu obalu jezera,

Razmišljajući o tome

Da li su prave stvari

Na mestu gde su nas učili,



Ili su već u nama,

A nismo ih ni svesni.





Postoji belo mesto

Visoko u prošlosti vremena

Gde zapisani jezik

Večitoga obnavljanja

Još uvek možeš pročitati

Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.



Šapućem to vršnjaku

Iz veka što tek pristiže.



Pronadji svoju zvezdu

I počni sasvim sam.

Počni bez ičije pomoći

Dok tvoj bosonogi korak

Himnično zemljom odzvanja:

Tišinu po tišinu.



Upamti, ti si smena.

Idi, dovrši to nebo.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime2/7/2011, 9:41 pm

Mit o ptici

Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

Mika Antić

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime26/7/2011, 11:33 pm

Koreni

Postoji
jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih
planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve
vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već
stvorio… i ovo sam već stvorio.

Ako mu zatražiš orla, on ne
poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže
on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle moeš damu zatražiš aligatora
ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu.
On sve može, jer njegovo je stanje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

2.
Gospodine kažem ja njemu, video sa narode koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji, čemu dokazivati?

On
ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao
mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga
će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva
nesrećan je, siromašan i gladan.

3.
Gospodine, kažem mu ja,
video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije
jači od drugih, ne trči brže o d drugih, niti je umešniji i lukaviji?

Taj
čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će dpreskočiti oblake. Stoga i
ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati
najveću želju, pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

Miroslav Antić - Page 4 Mikaanticpetrovaradin

4.
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao u bašti kamen.
Poklonio ga nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan
kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikava ceo
svet. A vajar ga je odbacio.

Mudrac mi kaže: I morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.

5.
Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore može da stane u jednu običnu kapu?

Zatečen
sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj
planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na
granu, a ipak živi svoj vek okrenut ka drugoj strain sveta, ka nekim
svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još
neotkrivenog sunca. Zato zasada i staje u običnu ljusku.

6.

Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam
brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladavao
beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata.
Ali kad uzmem običan mali šljunak, ma kako ga stiskao, nikad ga neču
razbiti. Kako to?

Veliki umovi, kaže on, bili su u početku
neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun – tišina. Najveće hulje
istorije bili su pre toga bucmasti i bezazleni mališani. Himalaji su
bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vailona, bilo je u svom
vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, ustvari, jedna
ogromna planina, oljuštena od golotinje lepog.

Čeprka prstom po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.
Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao
kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje
se. Naslika daljinu i izgubi se.

Mudrac mi ništa ne govori. Samo
vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje.
Odlazim zamišljen i dogadja se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope,
kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao das sam to samo poželeo u
snovima.

I – izmislio.

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime29/12/2011, 12:43 pm

Zato i hoću samo da te zamolim: preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu; dodirni rukama sjaj najudaljenijih zvezda, ali ne zaboravi kako se korača po zemlji, jer srca su ljudska zasađena nisko kao kupine. Tu, gde su svici jedine zvezde i oči jedina sunca, tu, gde smo i nas dvoje od sebe načinili mali svemir...

Miroslav Antić

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Beskraj

Beskraj

Ženski
Broj poruka : 21554
Godina : 43
Location : Na pola puta sreci
Humor : Uvek nasmejana
Datum upisa : 20.03.2009

Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime1/1/2012, 8:35 pm

Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim
se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok
imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam
pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se
da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam,
nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u
onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti
oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se
smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

____________________________________________
Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
'Moja je krv moj put do tebe'

https://www.youtube.com/watch?v=XoaSOYGedjg&feature=player_embedded
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Miroslav Antić - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Miroslav Antić - Page 4 Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Miroslav Antić
Nazad na vrh 
Strana 4 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Složeno na policama- piše se u temama ispod naslovne :: Biblioteka poezije-
Skoči na: