Poezija

Sa sajta blog.rs - kotranebuloze





Zec






Poezija
— Autor sopran87 @ 12:27

Zver iz česme






Poezija
— Autor sopran87 @ 13:16



Nešto mi je palo na pamet dok sam
piskarao. Ne treba se plašiti mraka! Jeste, malo je apsurdno što sam se
setio toga u 22- godini, ali nema veze, bitna je poenta! :-) Jer, mrak je samo nedostatak svetlosti?Da
li se deca plaše mraka zbog propagande na tv-u? Zbog priče roditelja?
Ili je to normalno u tom dobu? Pitanja nikad dosta! Uglavnom, sve ovo
je bio samo prečica do objašnjenja kroz pesmu...

Svake noći pod hladnom tišinom,
Iz česme se radja zver u tmini,
Budi se sa bolnom gorčinom,
Što provešće noć u hladovini.

Zver iz česme je ružna ko djavo,
Sitne crvene oči ga krase,
Mrzi sve što je lepo i zdravo,
I napada svakog na putu, zna se.

Dugački nokti i krivi zubi,
Plaši se samo sunčevog sjaja,
Pospane ljude hladnoćom ljubi,
Brutalnosti njegovoj nema kraja.

Stalno je gladan, stalno je žedan,
Stalno se češe kad raste mu brada,
Svome poslu je beskrajno predan,
A na oči kosa mu pada.

Al' jutro kad dodje on se povuče,
Ode da spava u hladnoj česmi,
I njega mnogi problemi muče,
Što pojavljuje se samo u pesmi.

A child with bright eyes
Grown
But a child
Could cry.
A
child who can’t choose
And they lower they’re head.
To hide
Those
bright bright eyes
A child with fears and trembles
Leaves a sign
To
show through
Only with bright eyes
Temper or ignorance
A child
that can’t hide the truth,
Isn’t really a surprise
To whip her
ocean away from high tides
But they keep being pulled by the moon.
The
moon,
that is her bright eyes.
Her soul younger than her flesh.
Can
be seen through thoughs bright eyes.
Dark gray and cold.
The
color that means nothing
Brings happiness and joy rise.
But
beautiful
Kind
Bright eyes,
You can tell when this child cries.

http://number-3-please.deviantart.com/art/A-Child-with-Bright-Eyes-81990286

СЕНКЕ
УСПОМЕНА







Гледам сенке ружа на сивоме зиду
Трепере у јари латице већ свеле
И као да с њима сећања ми иду
У време кад беху све чедне и беле.

Планински потоци бујају кроз вене
Оштар ваздух шиба знојава ми леђа
А сад ни у машти не станују жене
Само тамне боре изнад мојих веђа.

Тражим капи росе на сенкама свелим
Некада је месец са њима ме клео
Што никад не рекох – не могу, не желим
И што сам свој живот као јечам млео.

А сада би око још једном да види
Нерасцвале руже – не сенке на зиду
Руменило зоре док се јутро стиди
Док сва ми сећања ко зна куда иду.

КРОЗ
НОЋ







Ноћ ми бежи – јутро не стиже
А у твом погледу дан

У крилу носиш котарицу сна
И на грудима пољупце
Заборављене у мислима

На мојим длановима даљина
Као отисци урезана чежња

Гледам те – а не знам где си
На један уздах можда тек
Или са друге планете

А по сву ноћ у крилу ми седиш
Умиваш ми сутоне
Росама далеког јутра.

С ТОБОМ
САН








Нећу ти рећи како
Али ноћас сам
Даљину у поглед сместио
И јасно као месечина
У твом оку блистао

На твојим уснама
Сва беспућа на једну стазу свео

У тишини времена прстима шапутао
Слушао дрхтаве ноте
Свиле што низ бокове клизи
На твојим грудима уздах уздахом клео
И пијан ту заспао

А будио се у тами собе моје
Над празним листом папира
Разливеним мастилом
У замршеним трепавицама
И твојим кармином
На напуклим ми уснама.

НЕСПОРАЗУМ







Жуборе сећања у мојим очима,
А уморне мисли краду ми снове;
О где си се скрила у тешким ноћима

Док теби само још све наде плове?

Да ли то са неба твоје очи светле,
А у месечини коса ти се скрива?
У часу кад зора пробуди све петле
Ко у твом погледу испијен ужива?

Или си од страха капке затворила,
Да не види нико како чежња боли?
И као што птицу поломљених крила
И тебе самоћа у тишини сколи.

Или у ноћ шаљеш мисли мојој срећи
Да већ другој модре милујем божуре,
А не слутиш да сам самотњак највећи,
И да твоје име још ми усне зборе.

Да мрзим свакога ко о теби ћути
Мислећи да никог не питаш за мене;
И тад ми се разум сасвим већ замути
Да неко ти други љуби очи снене.

И шта да је тако? Зар још имам права
Да завидим твојој срећи с неким другим?
Или се и с тобом живот поиграва
Док самоћу кријеш у ноћима дугим.

СВЕТ И
ПОЕЗИЈА







Не знаш ти како је гаврану у мом погледу
Нити он зна шта се ван тишине ове крије
Док бескрван стојим у пропалих снова реду
Без намера јасних у простору илизије.

Не знаш ти шта све немир од црне птице иште
Ни како срце трепери од сила његових
Да у дрхтају сваком мало је позориште
Игра безнађа и наде свих прича јалових.

Не знаш баш ништа – осим да утробу ми кидаш
Да у мојим очима злослутна гнезда правиш
У соби самоће на мом рамену да ридаш
И својом суштином да плениш или ме давиш.

И да чујеш само победничких звона јеку
Брујање труба јуришника и речи просте
Док душу ми разројене мисли болно пеку
Да већ сутра неће хтети песми да опросте.

ПРЕД
ОЛУЈУ







Сунце се губи иза видика снова,
И сутон последњу кап румени пије;
По сенкама пао покров од олова,
О где ли сад месец своје сребро крије?

Ноћ је огрнула страхом младе брезе;
Тишину пролама дух Светог Илије
Кад на крошње проспе угарке од језе;
О где ле сад месец своје сребро крије?

Јашући на вранцу ветар друмом хучи;
И већ тешке капи у прозоре бију,
А месец сакривен за облаком чучи,
Јер сву светлост сребра тмине му попију.

Andjelko Zablacanski

ZELJA

Oblaci mi nocas zakrilishe nebo
i zgasnushe zvezde u
sumornom bdenju.
Pobedjen , razapet , nesrecan ,
spas i oprost
trazim , u pokajnickom htenju :

Hocu , da dozivim neshto novo –
bezporocno
, shto nikog' ne boli !
Hocu , da me neko privije na grudi
i
beskrajno samo voli me.... , i voli .

Hocu , da ne vredja nikog' ,
mis'o moja ,
ni stihovi – zudnje , josh detinjih snova .
Hocu ,
da me neko, miluje k'o mama
i da ruke nezne , obraze mi sushe...

Da
, sledjeni jecaj , istisnem iz grudi ,
da oblake tmurne , neko mi
otera ,
da vesele reci i sve moje zudnje ,
slobodno poteku , ispod
moga pera !

Hocu , da se vinem slobodan – do zvezda ,
do
prekrasnog sjaja , vecnog svevidjenja .
Zasticen i srecan - kao ptic
sred gnezda ,
hocu da dozivim , nova snovidjenja .!

Hocu , da
me nema u obliku bivshem ,
da cinjenja moja , nikog ne povrede ,
da
, u novom jutru , nestanem necujno ,
dok na nebu zvezde , polagano
blede....
autor – Barbara

ŽIVOT SA UKUSOM SMRTI

Jednom kada odlučim da postanem snažna
kad rešim da zalepim flaster preko svega
kad kazna zbog greške ne bude mi važna
živeću k'o drvo ... u dolini brega
u tami, bez oslonca
k'o bolesnik kome je uskraćena nega.

K'o usamljeno drvo koje štiti breg
od vetra i svetla što krije ga u tami
da ne raste, ne cveta i zaboravi da lista
korena uhvaćenog u "zaštitnički" steg
ko zarobljen um bez prilike da blista
a svetlo s' druge strane ... i dalje ga mami.

I ...
Osećam da tu ne pripadam sasvim
dok breg me čuva grane mi se suše
hoću da pobegnem, već hvata me strah
od svih tih satova po kojima kasnim
od svih kula što mi se pred očima ruše
... od svog tog ludila ... što hvata me na mah.

A ako vetar slučajno niz breg sklizne
pa dođe do drveta i ovlaš ga dodirne
zadrhtaće grane ko žice pod naponom
i pašće drvo k'o trkač pred preponom
prolomiće se prasak iz doline mirne
i sve će živo u plač da brizne.

Biće to kraj svega što postoji
za dobro staro drvo što sebi presudi
kad proglasi se snažnim ... i ujedno žrtvom
ubedivši život da se za njega ne trudi
uverivši breg da se baš ničega ne boji
ni sumraka, ni očaja, čak ni gluvog doba
ni gorkog okusa samoće što kad-tad mora da se proba
JER ... UKUS JE SMRTI, POZNAT SAMO MRTVOM.

Sve zbog daška vetra u jednom trenutku
što zaluta na putu i spusti se niz breg
pa poigra s'granama k'o laticama cveta
lakoćom kojom mraz kišu pretvara u sneg
i baci ga na zemlju ... k'o dete staru lutku
da skuplja prašinu i trune u kutku
u dolini brega ...
tu ...
na kraju sveta.

http://www.romance-cafe.com/forum/t-2811,p1

ЗАНОС

Пожелим да сам Сунце
Да од твог погледа јачи будем.

Пожелим да сам ветар
И у твоја недра без страха
Грубу руку завучем.

Пожелим да сам месечина
Да нечујно пред спавање
С тобом у постељу лежем.

Пожелим да сам киша
А ти гола у пољу без стрехе.

Пожелим да сам роса
А ти зрела крушка
У летњој ноћи.
Пожелим да сам зора
А твоје усне јутро
Моје усне подне
А ти ливада цветна.

Andjelko Zablacanski

Nocas dok trazim usne tvoje,u mraku zelja naviru strasti
svaka mi grudi ko obruc steze,i osecam da nemam nad sobom vlasti.
Bezim od zelja-u korak me prate,krijem se vesto-nadju me svuda
od silne zelje za usnama tvojim,ne mogu da se sklonim nikuda.

Da mi je da te dotaknem nezno,pa nek od dodira i svet izgori
sa vatrom strasti u nocima teskim moje se srce nevesto bori.

Samo bih zeljela nemo da te gledam da ljubav vidim ocima tvojim
da vidim velicinu osecanja tvojih imam li razlog zasto se bojim.
Ja ceznju skrivam od drugih ljudi jer srce moje taoc je tvoj
ne zelim da trazim da mi ga vratis jer ono te voli mili moj.


http://www.blogoye.org/Djavo/62857/I+kad+si+daleko....html

Noćas sam plesala kao snježna pahulja
Noću,pod svjetiljkom tvog pogleda
Uz muziku Tvoje Ljepote.
Da si bio pored mene
Možda bi poželio takvu da me
Na licu imaš.
Možda bi te osvojila
Kao pahulja ,oko.
Ispisujem magičnu poruku Tvome Srcu
Da mi se vratiš,u ime ljubavi.
Dušu mi ispunio zov čežnje
Htjela sam da ti šapućem uz vjetar
Kao ptici gnjijezdo sam ti izgradila u srcu svome
Opraštam ti,ako zaboraviš
Gnjezdo,pod strehom duše moje
Ali...nemoj zaboraviti
Da se vratiš.
Na grudi svoje,da te cijelog sakrijem.
Da prokoračaš ispred mog pogleda
Uneseš muziku ljepote u moje uši
I ptica da mi budeš u daljini
željna proljeća....
U zagrljaj da mi se pretvoriš
Dok te čekam.... Nemoj zaboraviti da se vratiš...

http://dragica.blog.rs/blog/dragica/arhiva/2009/01/stranica/2

Ljubav je Ljubav

Ljubav je ruza crvene boje,
vatra sto pali to srce.
Ljubav se pjeva, ljubav se pise,
ljubav je ljubav i nista vise.
Zbog ljubavi se place,
zbog ljubavi se smije
i nista jace od ljubavi nije!!



Da li je kraj
Da li je sve sudbina
Il' sam samo ruzan san sanjala
Mislila sam da ces vjecno biti moj
Da tvoje srce prasta grijehe.

Dok placem tuga polako ubija
Ostala sam bez tebe slomljena
Ne ljuti se na mene, nisam htjela biti zla
Samo sam voljela

Za sve je kriva ova losa godina
U nas je neki nemir unijela
Zbog svega sto smo nekad imali
Molim te ostani



Nocas sam tako sama
nocas je tiho sve
nocas mi se place
jer tebe nema ne

Otisao si jedne noci
ostavio uplakane oci
oci mutnog sjaja
i secanje jednog zagrljaja

Jos uvek me peku suze
sto proli one noci
jos uvek te volim i cekam
a znam da neces doci

nikada jedno drugom usne ljubili,
uvijek smo se vredjali,
izludjivali i prepucavali.
Nikada jedno drugo nismo shvacali,
nikada na istoj valnoj duljini bili
razlicitim stazama zivota hodali,
al uvjek bi se negdje sretali.
Uzivala sam u tome sto te nervira
moja hladnoca,moje gluposti,



Ljubav je Zvijezda
Ljubav je Mijesec
Ljubav je Noc
Ljubav je Nesto
Sto nemoze proc ...!!!



ZASTO SMO TAKO DALEKO
ZASTO NAS DJELE GORE
ZAR NEZNAJU KAKO JE
KAD SE DVOJE VOLE



nenormalne ideje i blesavi prijedlozi.
Ali nikada ni ja nisam otisla kuci
«spasenih zivaca»
onaj tvoj pogled,podignuta obrva,
zagonetan osmjeh i cudan sjaj tih plavih ociju
uvjek me to iz takta izbacivalo...
Al' nocas alkohol je oduzeo nasa tjela,
podignuo si casu u mom smjeru,
i onaj pogled,onaj osmjeh...
opet sam za tobom pukla,
iako sam te tisucu puta stavila na «listu zaborava»
opet si se izvukao,opet me osvojio
i vratio se tamo gdje ti je mjesto
u mojim venama,pod mojom kozom,u mojim mislima
kao jedini pravi cuvar mog srca!

NEMOJ MI REĆI

Nemoj mi reći,da se nismo igrali,
u valovima želja,ukradenih od mora života,
i moga i tvoga,da su zore bile,naše,
i osmejehom da smo, zaspali.

Da sam nam dani,bili kao u bajke,
ukredeni od tuge i moje i tvoje,
da u vazduhu lepterio je život,
samo za nas dvoje.

Nemoj mi reći,da se ljubili nismo,
sa strašću želje i m...oje i tvoje,
da su nam se ruke, grčile od želje,
želje, i moje i tvoje.

No,nikad mi nemoj reći,
da to ljubav nije bila,
ljubav što nam zalet dade'
kao orlovska jaka krila.

Autor:
Milanka lela Ignjić

Autor: Adis Cehaja

Autor : Adis Cehaja

Autor: Adis Cehaja

OSTAVIĆU TUGU DANAS

Ostaviću tugu danas,
neću da sam tužna,
poćiću svuda,gdje te, nigdje nema,
i što ništa ne može, posjetiti me na tebe,
stajaću na trgu, i gledati, kako cigani,
veselo sviraju, i prolaznici im se dive,
divi ću se, i ja.

Gledaću brodove, koji se vide u daljini,
a more, plavo- zeleno, umorno leži,
plavo nebo, mir...no i daleko,
pozdraviću svakog, ko pozdravi mene,
i biće mi lijepo, neću misliti na tebe.

To sam radila i prošli dan, i dan prije,
i još dana, koliko ih je bilo, sve je bilo lijepo,
na trenutak, srce se smiri, i pomisli'
dobro je, ne mislim više na njega,
ali čežnja, kao očajnik, moje srce gleda.

I danas ću, zavaravati sebe,
da nisam, ni tužna, ni sama,
tugu da ostavim, kao kaput zimski
i ne mislim, nikada više, o nama.

A koga to lažem,? Samu sebe,
teram se, na ono ,što ne mogu,
da nisam sama,i da te ne volim,
taj dan, dan ne postoji.

autor:
Milanka lela Ignjić

Tumaram,kao pustinjak,
i ne vidim ništa oko sebe,
da li je proljeće, proljeće,
kakvo bi trebalo biti,
da li na balkonu, trebam cvijeće zaliti.

Ne pamtim ni datume,rođendana,
od prijatelja svojih,na sva pitanja,
odgovaram mahinalno,
kao pustinjak,baš ni do čega, nije mi stalo.

Da li mi je kosa oprana na vrijeme,
poštu odavno i ne... pogledam,
svud gledam, ništa ne vidim,
kao robot ,bez osjećaja, hodam
a srce mi, sve više zebe.

Sada je maj,zar je već maj'?
pa juče je bio snijeg,
sad je sve pogledaj,lijepo i zeleno,
cvjeće procvjetalo,
a zašto mi je oko srca, tako studeno.?

autor:Milanka lela Ignjić

Nikad nisam pisao za tebe...

Nisam pisao nikad
pesmu za tebe,
a kad bi je pisao
umrli bi svi stihovi sveta
kad bi mi procitali stihove
koji se spevaju,
tako kao sto si ti...

Nisam pisao nikada
jednu pesmu za tebe
jer ne zelim da mi te ukrade
metafora zivota moga-
u vrtlezu njenih stihova
da te proguta i da me ostavi
samog sa svojim recima...

Nisam pisao nikada
jednu pesmu za tebe
zato jer svaki dan
ispise se dusama
u dodire tajne
matinalnih poljubaca
u vrelim nocima.

Nisam pisao jer
ne znam da pisem
za tebe...
Teraj me da pisem za bilo koga
ali ne za tebe.
Jer ne mogu pisati za tebe
kad sam ja znak pitanja
koji te okruzuje
dan za danom,
noc za noc,
i davi se vise
u tvojoj misteriji?...


...ne mogu da pisem za tebe
jer jos nisu smisljene
druge reci
koje samo nas dvoje da znamo
i sa kojima da osnivamo novi
jezik samo nama znan.


...Ne znam da pisem
za tebe...
ali ako bi pisao
umrli bi svi stihovi ovog sveta
kad bi mi procitali stihove
koji te opisuju beskrajno lepu...

http://www.blogoye.org/pecina/

Đavolska Margarita

Stigla je u Herceg Novi još mlada,
Sa mužem svojim generalom.
Od velikog imanja nije im ostalo ništa,
njemu lenta,
njoj diploma petrografskog konzervatorija.
Živjela je u sjenci muža,
visokih gospođa ruskog društva,
igrao se bridž
i hvalila snaga obećanog Vrangela,
maštalo o Parizu,
a najviše o povratku kući.
A kad je dvadeset i neke
preminuo gospodin general,
udova njegova, sama i bez djece,
bez njegove sjenke,
bez potpore i novca,
tek tad je osjetila daljinu svoje Rosije

Žene su puske, obudovjele,
nesvikle, ipak, radu, živjele o milostinji,
a ona je, ta čudna Margarita,
zasjenila sve žene Novoga.
Diploma joj, kao zlatom okovana,
otvorila oči, da srcem i dušom,
udahne milozvučnost učmaloj sredini
one prelijepe umjetnosti
što samo demoni znaju
koliki im je saveznik u opijanju.
Muzika je bila njena pređa,
klupko vune što je vinulo u topline
novskih porodica,
kudelja njena
što joj isplete ime za neku povijest.
Časovi klavira,
pa solo pjevanje,
pa ples i balet,
muzički skečevi,
zvali su je Đavolska Margarita
Ne od zlobe i zlosti,
već zato što nisu znali gdje je kraj njenoj mašti
Ta đavolska Margarita
okrenula je malu varoš naopačke
i svi su, u jednom momentu,
izgovarali samo njeno ime

A ona je u srcu čuvala ljubav,
za širinu ruske stepe,
za valove Neve i bijele noći,
za arhitekturu nebeskog Petrograda,
za Čajkovskog i Puškina,
za čeze i čežnje sa bijelim konjima.

Možda je ovdje, u majušnoj Boki,
velikoj koliko i osrednja gubernija,
spram prostrane Ruske zemlje,
u uskim novskim ulicama,
daleko od stepa, Neve i Volge,
postigla više
nego što bi, ikad, uz muža generala,
u prestolnici Ruskog cara.

http://www.rastko.rs/rastko-bo/umetnost/odoklestic-zapis_l.html#_Toc16140825

Kako da zaustavim vrijeme,
i gledam te vječno?
Kako da zaustavim trenutak,
i osjećam se sretno?
Kako da zaustavim
i Sunce i Mjesec i zvijezde
da više ne plove?
Kako da ubijedim njih da
za trenutak tvoj i moj postoje?

Kako da živim sa mišlju
da sam nemoćna
bilo šta da mijenjam,
kada sve teče, teče…
nosi neizbježnom cilju;
kad sve treperi i cikti
u odsjaju zore nove,
da je i ovaj dan samo
jedan tvoj i moj trenutak;
samo prah u beskraju prolaznog,
samo kutak u prostranstvu ispisanog;
tek slovo što će da izblijedi
međ’ morima nepresušnog mastila
što teče, teče…
da ispiše, da napiše…
da ostavi pečat o postojanju
jednog svijeta,
jednih ljudi, jednih života…
gdje su tvoj i moj život cijeli…
-tek jedan premali trenutak.

Senada Brčaninović

Svaki pogled oka tvoga

previše mi srcu znači,

svaki, i najmanji treptaj taj,

lahko i trena istog,

osjeća ono i tumači.

Svaka šutnja tvoja

od riječi meni više zbori,

šapatima od proljetnog behara,

sjaj oka tvoga…

nečujno duši mojoj progovori.

A ne znam ko si ti?

Na ulicama svijeta i života cijelog svoga,

ne vidjeh niti u onome sutra slutim tebe,

pa se pitam…

– odkud, baš u tebi,

pored toliko ljudi,

ja, da prepoznajem sebe?

A sve je tvoje poznato mi nešto…

I ta ljutnja… i ta drskost

kad sa korakom se kreće,

pa ta gordost

kad na nosiću tvom ponekad zapleše…

A tek pokret ruke tvoje,

a riječi što su čiste, nevine…

- u ogledalima ovih danas i jučer onih,

moje oči su već vidjele.

A ne znam ko si… ?

Koja je u ovom prolaznom svijetu

i životu tvoja odabrana ulica,

i da li si ti odrastao čovjek,

još dječak…

ili u tebi spava mila djevojčica?

Ništa o tebi ne znam,

ni kojega je tvoja narav roda,

da li si od imućna i učena soja…

A eto,… neko srodstvo sluti

ustreptala ova duša moja.

I nikada, možda, ni saznati neću

ko si, odakle… kuda ideš ti?

Koraci su tvoji sve rjeđi

i sve mi tiše… i tiše zvone,

u onoj užoj, sve užoj ulici

svijeta moga gdje opazih oči tvoje.

I ironija što ni ti nećeš znati,

niti će iko naslutiti

da se samo tvoje lice

između redaka neznane pjesme skrilo,

lice što bi srce lahko opisati znalo

ali ni jedan znak pronašlo,

da bi skriveno što u tebi vidi objasnilo

A ne znam ko si… ?

Na ulicama svijeta i života cijelog svoga,

ne vidjeh niti u onome sutra slutim tebe,

pa se pitam…

– odkud, baš u tebi,

pored toliko ljudi,

ja, da prepoznajem sebe?

I jedino na te ne mogu da se ljutim,

da te kudim, da ti za pogreške sudim…

Samo tebe srce ponajbolje razumije,

ti (ne)znani čovječe,

nemirni dječače il’ usnula djevojčice…

jer, sjaj oka tvoga k’o proljetni behar

u prolazu meni iz’tiha zamiriše…

da si samo ti od ove duše moje i lice i naličje.

Senada Brčaninović

Iskra nadahnuca

Čekam te, da se pojaviš pred vratima

i uneseš malo svjetla u zadimljenu prostoriju.

Prelazim preko nepoznatih lica,

u svakom od njih vidim tvoj lik.

Pitam se: Da li vas je profesor danas ranije

pustio, ili vam još priča o Šekspirovom Romeu i Juliji,

možda o Antoniju i Kleopatri, pri tome zaboravljajući

Nizamija, koji je, za zeru Istinske Ljubavi,

ovom svijetu okrenuo leđa.

Čekam te, evo već ispijam treću kahvu,

znaš kahva i nije tako loša, ako je napravi

majstor od zanata.

Gušim se u zraku punom dima od cigareta,

jer, ja sam ti, mala, strastveni nepušač.

Ispred vrata posmatram vrt uvehlih ruža,

oktobar je, draga, vrijeme iščeznuća.

Čekam te, već pola jedan je,

uskoro će podne, moraću da pođem.

Ne, nisam ljut što nisi došla,

jer sutra je novi dan, a moje mjesto

u ovom vremenu i prostoru rezervisano je,

već mnogo godina, unaprijed.

Ah, da samo znaš koliko čeznem za tobom,

došla bi, i pomilovala me svojim pogledom,

i da, nakon toga, smiren, vratim se u svoj stan

sagrađenom od tišine, i sanjam te, sanjam,

kao što te nikad niko

sanjao nije…

http://www.poezijaonline.info/iskra-nadahnuca/

Hteo sam da joj pisem stihove,
a ona je rekla "ne."
Pa, bleskice, zasto?

Rekao sam: "Zelim da te volim!"
Ona je rekla: "Ne mene"
Pa, bleskice: "Da, tebe."

Rekao sam: "Voleo bih da te upoznam."
Ona je rekla: "Ovo je upuceno pogresnoj osobi."
Pa, bleskice: "Ne. Nije..."

Hteo sam da joj saljem ljubavna pisamca,
a ona je rekla: "Pogresna adresa."
Pa, bleskice: "Adresa je prava!"

Hocu da joj napisem poemicu,
a ona ce reci: "Ne. Nije za mene."
Pa, bleskice: "Jeste, samo za tebe!"

Dosao sam kuci
i video trista cuda
jedno od tih trista cuda
si bila ti,
nasmejana,okupana suncevim zrakom,
blestava,nekako nestvarna,
kao da si bila ,
iznad mene..
Divio sam se cudu,
igrama senki,
cija igra je klesala karakter
lepote svakog pokreta
tvog lica..
Za mene si bila najlepsa
u tom trenutku,
nedostizna,
neostvaren san,
i ako si bila moja.
Gledao sam vatru
u ocima,
misleci da ce me sagoreti
lepota neopisiva.
Ali nije.
Tvoja lepota me milovala,
ozivela.
I ZAHVALAN SAM JOJ...

POSVECENO JEDNOJ ,,N"

DANGUBIC


Eh,
Sto umrla nisi
Pa da te se danas setim
I zaplacem.

Svakako nemam sta drugo da radim.

Eh,
Kako bi do tvoga groba
Danas rado odsetao.

U tome bi mi i dan prosao.

A ovako...........

Sedim ovde u mislima s'tobom
I dangubim.

TU,
KRAJ TROTOARA,
GDE SE SLILA VODA POSLE KISE,
ZGAZIO JE NEKO, MALO BELO MACE...
SA DOLASKOM NOCI, SVE POSTAJE TISE.

COVEK ILI ZVER, UPLASENO MACE..
OKRENUTI SEBI, NAGONU I STRASTI ,
PAPUCICA GASA , PRITISNUTA JACE
I UCINJEN ZLOCIN, BEZ KAZNE I SLASTI.

VIDELO SE NEBO S' TOCKOVIMA KOLA,
OCI PUNE STRAHA, ZBUNJENE POMALO.
I CUO SE PISAK PUN KRVI I BOLA,
SRCE JE MALO BUBNJALO...PA STALO.

I DOK MUTNA VODA KOTRLJA BELUTAK,
HLADAN VETAR MAZI MALO MRTVO MACE.
I SVAKO KO PRODJE, STANE ZA TRENUTAK,
ODMAHUJE RUKOM I NECE DA PLACE.




Mesto Pecata

CEZNJA

Jure kroz ponor zudno

Moje oci,

Dok vrijeme

Beznadno place.

A krosnje su opet

Zelene i bujne.

Svaka staza

Zaboravljena

Sad me pece

Cezne da se vrati.

Put

Kojim sam otisla

Zatravljen je

Neprimjetan...

Pa se bojim da cu

Kad se budem vracala

Ponovno zalutati.

A vrijeme ce ponovno plakati

U nabujalim krosnjama,

I bojim se da cu

Opet istom putniku

Isto pitanje uputiti:



Zasto se sve tako

Tesko vraca

A tako lako gubi?





Marijana Sabljic.

Ti si moja ljubavna pesma
moja prva misao
kad me jutro probudi
ti si potreba i smisao.

Ti si tim za koji oduvek
iz sve snage navijam
mnoge zene lude za tobom
a ti meni pripadas.

Da te volim, malo je reci
ti si moj par pod zvezdama
i ja nista ne bih znala o sreci
da te jos nisam pronasla.

Da te volim, malo je reci
ti si moj par pod zvezdama
i ja nista ne bih znala o sreci
da te jos.. da te jos nisam pronasla.

Ti si moja zivotna ljubav
neko ko me zagreva
kad je hladno i svuda je tama
ti si svetlost jedina.

I mada znam da ponekad sumnjas
iz nekih starih razloga
ti si poslednji na ovom svetu
koga bih ikad izdala.

http://onewildangel.blogger.ba/

Poznata ulica mi korake broji.
Hodam lagano, a kao da me nema,
Kisa se prosipa, asfalt tugom boji
Dok oluja nemira u meni se sprema.

Sve je isto drvoredi , kuce.
Ista lica sto prolaze kraj mene,
Srce kao ludo u grudima tuce
Uzdah u grudima ko lavina krene.

Godine otisle u neka vremena
Koja nikad vise vratiti se nece
Zabluda da sam cvrsta ko stena.
Jer secanje u meni ponovo krece.

Prolece nase ovo sad nije
Druge ljubavi cvetaju u njemu
U meni se tajna i dalje krije
Zaboravljena negde u vremenu.

Sa procvalih krosnji miris opija
Okupan kisom prolecnoga jutra
Ovaj trenutak je samo kopija
Jer juce nije nikad kao sutra.

Ponekad seta ozivi u dusi
Na neko vreme za kojim se zali
U trenu kao da svet nam se rusi
A onda krenemo, tu gde smo stali.

Zivot je bitka bez zavrsetka rata
I u njemu pobednik ne postoji
I kad otkuca vreme sa njegovog sata
Shvatis da neko drugi za nas ga kroji.

Zato ne krivim ni mene , ni tebe,
Sto nas jedino jos secanje spaja.
Sacuvacu ovo jutro za sebe
U ovom trenu bez pocetka i kraja.

nep. autor

Zaljubljene misli!





Još uvijek sam tu,

još uvijek sam tvoja..

Moje misli su upućene tebi

Svilene i zaljubljene…



Ne trebam ja pjesmu

da ti kažem da te volim

Ne trebam ja riječi

da svjedoče o mojoj ljubavi.

Ja trebam tvoje usne-

njima ću udahnuti ljubav

Trebam tvoja ramena-

njih ću ogrliti ljubavlju.



Trebam tvoje ruke

nježne i moćne,

da ružne snove otjeraju,

da obrišu suze

i daruju sreću.







Marina Urgin!

TVOJE SUZE



Ne placi,

ljubavi moja,

pred onima koji te vole,

jer vise od svega na svijetu,

tvoje me suze bole.

Tvoje me vrele suze

od svega peku vise,

pusti da umjesto tebe

placu jesenje kise.

I ne gledaj me sreco,

tim dubokim crnim ocima,

ne daj da zaplacem i ja,

u dugim, besanim,nocima.

Molim te, ne placi ljubavi,

tvoje me suze bole,

jer one su najveca patnja

onima koji te vole.





Marijana Drinovac

NA STAROME ZIDU KRAJ ŠKOLE

Na starome zidu kraj škole
VOLIM TE još uvijek piše
Sigurno polako nagriza ga vrijeme... Visa mer
Neumorno ispiru ga kiše

Tu su nekad poljupci se krali
Predivna to bješe slika
Danas hladne gledaju ga oči
Nezainteresiranih prolaznika

VOLIM TE blijedo još uvijek stoji
Kroz godine tuge mržnje i plača
Još uvijek se nada da netko će doći

Da pisaljku uzme
I da ga pojača

Damir Maras
Iz zbirke
''Kad zaboli ljubav''

I POSLE SVEGA
I posle svega
stajacu tu, na steni,
uspravna
bela ce pena dopirati do mojih nogu
stajacu tu hiljadu godina
nasmejana
u cistom zlatu nakon olujnih noci
ponovo iskrsla iz pepela
usprkos bogovima i njima za ljubav
ne cekajuci nista, osim mozda tebe,
a ni tebe ne cekajuci.
Stajacu tu
Vecna
Nasmejana
Bozja
Da, s iskonom stopljena
kad nestanu vreme i prostor
patnja i bol
kad nestanu cak i secanja.
Reci mi, duso, po cemu cu te poznati
u buducoj vecnosti?
Po ocima možda.
Oh, nadam se da cu te poznati,
jedini na svetu,
barem na trenutak
pre nego sto sasvim potonem
ili se sasvim uzdignem.
Svejedno,
i more i nebo su plavi.
Rasprsena u milijarde kapljica
udarajuci u stene
sumecu, mozda, tvoje ime
osim ako mi bogovi i to ne uskrate
i daruju tamu zaborava.
Hoce li i u vecnosti biti, duso,
od svih imena
tvoje jedino ime?
Ne secati se niceg,
a u svemu biti
milost ili kazna,sta je?
J. Munic