LJUBAV, SMRT I SNOVI
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

LJUBAV, SMRT I SNOVI

Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
 
PrijemTražiRegistruj sePristupi
LJUBAV, SMRT I SNOVI - Poezija, priče, dnevnici i jos po nešto
Tema "Za goste i putnike" - otvorena je za komentare virtuelnih putnika. Svi vi koji lutate netom ovde možete ostaviti svoja mišljenja o ovom forumu, postaviti pitanja ili napisati bilo šta.
Svi forumi su dostupni i bez registracionog naloga, ako ste kreativni, ako volite da pišete, dođite, ako ne, čitajte.
Molim one, koji misle da im je nešto ukradeno da se jave u temama koje su otvorene za goste i putnike, te kažu ko, šta i gde je kopirao njihovo.
Rubrika Erotikon je zaključana zbog dece i net manijaka, dozvolu za pristup tražite od administratora foruma !

 

 Jelenine bajke i priče

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime17/3/2010, 10:28 pm

Погрешна кривица


Сви су у шуми знали да су лисица и
медвед другари из
користи. Они то нису ни скривали, лисица понајмање. Једног дана, медвед рече лисици да га у цик зоре сачека код
старе липе ради неког договора. Лисица, наравно, беспоговорно послуша, очекујући да је у тај договор урачунат и њен део колача. И пође она, злурадујући се, али кад стиже на уговорено место– од медведа не би ни трага.- Мора да га је нешто задржало! – рече лисица полугласно и седе да га сачека.Међутим, време је пролазило, али медвед никако да стигне. У међувремену, лисица и огладни, па погледавши око себе, доле и горе, примети на дрвету пчелињу кошницу. Ту се она облизну и, примакавши неку грану, стаде се пењати на дрво.А све ово посматраше, стојећи
на влати, пуж.Изненада, и то баш у тренутку
кад лисица силажаше са дрвета,
наиђоше пчеле и, видевши да им је кошница празна, насрнуше на њу сматрајући је лоповом. Најпосле је и појурише док је на крају и на суд не приведоше.А она све време викаше како
није крива!
Но ко да јој верује, кад,осим ње, никога другог није било
ни близу кошнице! Осим тога, у недостатку доказа и пошто је била реч пчелиња против речи лисице, суд је пресуду донео на основу свих пређашњих случајева у којима се лисица показала као изузетно лукава, што је проузроковало штету
многих. И таман да сова махне својим судијским чекићем и изрекне пресуду, кад,сав задихан, стиже пуж, вичући:- Није крива! Није дирала кошницу... Ја сам сведок!
Све се очи присутних окренуше ка њему, а лисици видно
одлакну.
Пуж се, преуморан, извали под једну печурку, да одахне, а
суд, немајући куд, пусти лисицу да иде. Ова, једва дочекавши, истог тренутка испари у непознатом правцу, не чекајући да се пуж поврати. Кад су, најзад, дочекали и то, он им исприча и остатак приче:
- Није
дирала кошницу, али јесте јаја у гнезду изнад ње.


аутор: причалица

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime17/3/2010, 10:39 pm

Чист рачун -дуга зима

Седећи под дрветом, лисица и медвед, немајући
никаквог паметнијег посла, доколичарише у разговору.
- Данас сам
видео у једном воћњаку близу шуме зреле крушке! – рече медвед,
облизујући се.
- Ма немој! – добаци лисица незаинтересовано.
-
Аха! Видех и кокошињац одмах поред – настави овај причу, покушавајући да
је заинтересује.
Наравно, на сам помен живине, лисици заигра око а
уши јој се у антену претворише.
- Па тако реци и не увијај ми ту
изокола. Могли бисмо мало и да посетимо то место, верујем да нам је
успут...
Сад се и медвед придиже, говорећи:
- Није далеко, таман
смо с месечином тамо. Једино што је чувар незгодан: лаје и уједа
непознате.
-
Свашта! – примети лисица. - Где то још има? Па ко би се нормалан с њим
таквим и упознавао? А и жури нам се. Боље да ми некако ту посету тајно
извршимо, ха?
И ту се они насмејаше својој довитљивости те стадоше
ковати план.
Кад су све утврдили, кренуше пут воћњака. Тамо стигоше
баш како медвед рече – с месечином.
- Хајде, лијо, – рече медвед – ти
иди у кокошињац, а ја ћу овде да замајавам џукца.
И
већ следећег тренутка медвед приђе огради и поче задиркивати пса, због
чега овај најпре зарежа, а потом и залаја. Како је све време био
окренут ка медведу, то лисица вешто искористи његову непажњу и хитро
улете међу поспане кокоши.
Но док је она мерачила коју ће од њих
да понесе, медвед, којег није могла да види нити чује, поче полако да
изврће сковани план, те стаде умиривати пса, говорећи:
- Хајде, де,
не режи више, поготово јер нисам овде да бих ти штету начинио. Напротив,
ја хоћу да ти помогнем да спречиш зло!
- Не разумем! – још увек
режећи, али наћулених ушију добаци пас.
- Ено, лисица ти краде
кокоши...! Иди види!
И
преставши на тренутак са режањем, пас заиста чу буку која долажаше из
кокошињца. У том се и лисица, носећи кокош, појави на вратима, а овај,
видевши је, појури за њом.
Носећи кокош лисица није могла ни брзо ни
далеко да одмакне. Још кад светла у кући почеше да се пале, а чељад се
стаде пушкама опремати, то она, насамаривши некако пса, дотрча до
медведа и сва задихана потражи његову помоћ.
- Мени пас неће ништа,
стога дај мени кокош да је причувам, а ти трком бежи у шуму – саветоваше
је медвед.
Онако престрашена, лисица послуша и, предавши му кокош,
побеже у шуму.
Наравно, пас се убрзо врати празних шапа, али га, на
његово изненађење, крај ограде дочека медвед са кокошком у рукама.
-
Ево, пријатељу! - рече овај, предајући му је. - Знам ја да су твоје
газде много незгодне и да би ти настрадао да си је изгубио.
Пас, сав
радостан, поче овоме да се захваљује, говорећи:
- Реци, медо, како
да ти се одужим? Заиста си ме задужио.
- Ма није вредно помена,
заиста – одмахну меда тобоже се срамећи. - То ја из другарства чисто...
-
У том случају ми дођи кад год пожелиш.
Премда је медвед овако нешто
чекао, он ипак не допусти да му важан детаљ промакне:
- Бих ја, али
шта ће твоје газде да кажу...? Незгодно је...
- Да, у праву си –
сложи се пас. – Па ништа, посећиваћу ја тебе...
- Важи, пријатељу.
Па, одох ја... Него, да ли бих могао добити крушку или две? Мало ме ово
сморило, а пут је преда мном...
- Наравно, наравно...
То
рекавши, пас отрча до прве крушке и задрма стабло. Потом, накупивши пун
нарамак воћа, он донесе медведу уз обећање да ће му их, у знак
захвалности, али и пријатељства, доносити и у посету.
За медведа,
задатак је био обављен. Имаће крушака да целе јесени слади своју
трбушину. Само претходно да смисли како да лисицу удаљу од своје
пећине.
И отишавши до ње, он, на њено питање где јој је кокош,
исприча све оно што је путем смислио.
-
Морао сам да је пустим, јер су за тобом јурнули на стотине њих са
пушкама и керовима. Мислио сам да ће их то умирити, али хоћеш! Сад су
за тобом објавили лов, који ће трајати целу јесен. Мој ти је савет да
се од рупе не удаљаваш; а и кад мораш, чини то ноћу...
Лисица
пребледе и главом потврђиваше да јој нема друге него да га послуша. А
медвед, сав радостан, оде да ужива у плодовима свога лукавства.
Лисица
је,
пак, целу јесен провела скривајући се и на једвите јаде
преживљавајући. Чак ју је и тишина, коју није реметио никакав звук: ни
пушке, ни ловаца, али ни ловачких паса, навела на помисао да сви чуче
пред њеном кућом, притајени. Најзад, пред зимом на вратима, дозна она
од неких, што је удостојише посете, како њен друг медвед крушкама гости
стомачину. А она, како то чу, одмах разумеде како је преварена, што је
у толикој мери разбесни да стаде ковати освету.
И са првим снегом,
пође она у посету медведу, с тим што се начини као да је трчала.
Нашла
га је таман док је намештао постељу за свој дуги зимски сан. Медвед се
зачуди, видећи је, али и унервози.
- Лијо, откуд ти? – упита је.
-
Па дођох да ти вратим услугу, пријатељу – одговори лисица, дахћући.
-
Услугу?! Какву услугу?
- Ти си мени спасио живот и сад је ред да се и
ја теби одужим.
-
Истина – потврђиваше медвед, али не могаше да сакрије зебњу због њених
речи у којима се наслућивала некаква опасност по његов живот. – Јесен
је прошла и ја сам баш био пошао да ти кажем како је лов обустављен,
али, као што видиш, снег ме је предухитрио...
Лисица с пажњом слушаше
шта јој говори, стрпљиво чекајући да заврши.
- Ма разумемо се нас
двоје одлично, медо, не треба ништа да ми објашњаваш. Све знам!
И
осврнувши се да види да ли је неко прати, како би код овог појачала
нервозу, настави с причом:
-
Истина је што кажеш - да је лов на мене окончан, али дознах да је неки
твој рођак силне крушке потаманио у оном воћњаку па је сад отворена
сезона на медведе. Ето, ја сматрах да треба да ти јавим - да знаш!
Од
њених речи медведу се окрену утроба, а сан му се истог тренутка разби.
-
Идем ја, медо, а ти не излази... – добациваше лисица с врата,
доливајући ватру. – Хм, а и зима је... Куд би сад и могао по овом
снегу?! Биће најбоље да ти овај лов преспаваш, зар не? Па онда...
видимо се на пролеће! Лепо сањај, пријатељу, а крушке избегавај!
И
махнувши у знак поздрава, лисица сва важна оде, подсмевајући се.
Ту
годину медвед је још дуго памтио, будући да је целу зиму прежмурио, не
усудивши се, од страха, да заспи.

аутор: причалица

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime21/3/2010, 8:02 pm

Jelenine bajke i priče - Page 2 Spasilasamusebe

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime21/3/2010, 8:02 pm

Jelenine bajke i priče - Page 2 Brigazadecu01

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime21/3/2010, 8:03 pm

Jelenine bajke i priče - Page 2 Brigazadecu02

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime18/4/2010, 5:28 pm

Најважније у животу



Некакав младић се дуго борио с питањем: шта је за човека најбитније у животу? Од свих одговора које је добијао, богатство је било најчешће. Чак и испред здравља, јер се, како кажу, новцем може и оно купити. И то не да је чуо само од сиротиње, већ и од умних људи. Па ипак, он никако не налажаше души спокоја.
Једном тако, крену зором до оближњег шумарка, да се у њему осами и у тишини без вреве и гужве свагдање препусти размишљањима. Но идући путићем наиђе њему у сусрет неки Старац са магарцем на коме беше товар.
- Помаже Бог, оче! – поздрави младић учтиво.
- Бог помогао, синко! – отпоздрави Старац уз наклон, али се мало спотакну те умало не паде.
Младић му брзо притрча и снажним рукама усправи Старца.
- Хвала, дете, Бог ти добра дао, кад си тако златне душе, а верујем и без великих смутњи, чим си овако поранио да благодариш Богу на лепом дану.
Иако је из старчевих уста излазило све супротно од онога што је младић мислио, нешто у његовом погледу га збуни, те он не знаше да ли се Старац шали са њим или га загледа.
- Ма није, оче, ни једно ни друго, признајем искрено. Бога једва да сам се сетио, а да не лажем ни Њега, ни тебе а ни себе: пун сам питања да пунији не могу бити! Ето! – признаде младић немоћно ширећи руке.
- Да. Може бити да се ти ниси сетио Њега, али не може да је Он заборавио тебе. Него, да ти мени речеш шта те то толико мучи, па да пробам ја на неко питање да одговорим. Бар неким добром да ти вратим за ово твоје учињено мени, убогом – предложи Старац.
И пошто су сели на земљу, младић, мало се закашљавши како би прочистио грло, истресе пред њега све што га је мучило, да би, најпосле, и њему, попут свих, поставио питање:
- Да ли ти, оче, знаш шта је за човека најбитније у животу?
Старац, који га је пажљиво саслушао, рече:
- Да. Најважније у животу сваког човека је то да не заборави да плеви башту!
Чувши ово, младић се нађе у чуду.
- Да плеви башту...?!
Затим се мало и насмеја, али кад виде да је лице Старца једнако озбиљно, он разумеде да му је нека нит очигледно промакла у свему томе.
- Опрости, Старче, – извињаваше се младић за своје понашање – али не разумем како би плевљење баште могло да буде - најважнија ствар!?
Тек кад се младић умирио, Старац отпоче причу:
- Био један мајстор надалеко чувен по препознатљивом раду. Израђивао је прибор и посуђе за јело. Код њега су људи долазили из свих крајева земље и света само да би уживали у његовим радовима. Радио је дан и ноћ да би им угодио, не штедећи се. Цена никада није била спорна, штавише, што је била већа, то је роба боље ишла. За кратко време постао је најбогатији мајстор у целој земљи. Али имађаше он много деце и како је које прерастало млађе - то су им апетити постајали већи. Купаца је било и даље, али руке које су некада биле веште почеше да посустају па понуда поче да бива све оскуднија, а с временом се поче примећивати и издаја прстију. Редови се стадоше осипати, па и проређивати, а помоћи од деце није било, јер су их ветрови разаслали на све стране света. Отишли су, навикнути да глад и жеђ хране трошећи очев живот. На крају је, од свега, њему остала тек једна давно позајмљена њива – сва у корову. Немајући куд, човек стисну зубе и клече на колена те поче да чупа дубоко корење, не марећи ни за зној, ни за сузе, ни за крв; само да се светло што пре доведе у ову забит. И да видиш, чак и поред свега, човек никада и ни на једном другом месту није био толико срећан као овде. Сваким даном се будио радоснији, орнији, јачи, крепкији и са све већим жаром и жељом се хватао у коштац са коровом. Вадио је чемер - садио сласт; вадио муку - садио весеље. Тако их је називао. Ускоро почеше да слећу и неке птице које никада пре није видео ни чуо, али у чијем друштву се наслађиваше неописивим појањем. Док једног дана не срете у свом врту и оног који му је тај врт дао на корист. И не само то, већ и занат му ставио у руке. Никада ништа лепше не видеше очи људске! Од тада и његова деца постајаху све разумнија, јер се бољег млека дохватише.
Ето, зато ја теби, синко, кажем, верујући овом човеку, да је за човека најбоља ствар у животу да плеви башту!
Ту се Старац подиже да пође, али младић, осим очараности причом, не виде у свему појашњење на своје питање, будући да он није имао никакву њиву, башту, земљу уопште. Живео је у стану! Међутим, он се Старцу богзнакако захвали и пожели му срећан наставак пута, те се окрену од њега и настави путићем ка шуми. Но отуд налети нека повећа буба, која се умало с њим не судари, и он, немајући куда, окрену јој леђа а лицем се врати одлазећем Старцу. Оно што угледа, учини да му се очи раширише од неверице: из врећа натоварених на магарца бацало је одсјај неко посуђе. Најнеобичније од свега, биле су те птице изнад њега, које никада до тада није ни видео ни чуо у свом животу. Предивни њихов пев разбудио је његов успавани ум и младић у часу разумеде и где му је њива и шта му је чинити. И не само то! Од тога осети радост, коју ни једно земно богатство није могло да надвиси.

Jelenine bajke i priče - Page 2 F4b6b21

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime21/3/2011, 8:35 pm

СВАКО СЕБЕ САМ ПОКАЖЕ


Jelenine bajke i priče - Page 2 Womenatwindow


Jelenine bajke i priče - Page 2 1851425000d4e611bef3ce0


Неки
душебрижни домаћин, који, претрпевши у пословању штету и запавши у
оскудицу, би приморан да отпусти једну од жена у служби. Но, њему се то
није нимало милило, али, другог решења није имао. Не желећи да се о било
коју огреши, он, претходно добро поразмисливши, одлучи да кушњом испита
своје раднице. Тако, повадивши из витрине сребрнину, он је донесе у
кухињу и рече женама да је очисте. Затим се сакри иза притворених врата и
стаде ослушкивати.
Оне, будући упознате са ситуацијом у којој се њихов газда нашао, али не знајући за његов наум, различито приступише послу.
-
Да чистимо сребрнину!? – говорила је прва са нескривеним презиром и
дрскошћу. - Хеј, кућа му се распада, а он наређује да му гланцамо суђе
за украс! Колико сам га само пута чистила, већ ми се огадило. Боље да га
прода, да будемо сви мирни, ја понајпре...
- Можда то суђе и јесте
луксуз – надовеза се смирено и без роптања друга, са примесом бриге у
гласу – али мени је оно посао доносило. Не дај Боже да га газда прода!
Онда би могао да отпусти и мене... Шта бих му користила?
Домаћин,
чувши то све, врати се у кухињу и жену која ропташе отпусти, а ову
другу, која је ценила и поштовала и посао и послодавца – остави у
служби.



аутор: Ј. Јергић



Jelenine bajke i priče - Page 2 1851425000d4e611bef3ce0

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:42 pm

Светске бриге


Jelenine bajke i priče - Page 2 Thecirclebyalina426


Jelenine bajke i priče - Page 2 4995601


Док су у шуми сакупљали дрва за зиму, младић, замишљен над бригама које је имао у свету, упита Старца:
- Оче, како се треба односити према светским бригама?
Старац му, уместо одговора, поче стављати дрва у нарамак. Слагао их је све док у једном тренутку младић не рече:
- Доста је, оче! Не видим пут пред собом!
-
Да. То би, уједно, био и одговор на твоје питање! – најзад проговори
Старац. - Тако бива и кад се човек оптерети светским бригама: ни он,
тада, не види пута пред собом. Светске бриге не можемо избећи, али увек
гледајмо да нам ни руке не буду њима презаузете, ни вид заслепљен, како
не бисмо скренули с пута у провалију.


Jelenine bajke i priče - Page 2 4995601

аутор: Јелена Ј.


____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:43 pm

Поверење


Jelenine bajke i priče - Page 2 Fatherandson


Jelenine bajke i priče - Page 2 4995031


Након
смрти супруге, удовац, и сам помало болешљив, остао је са двојицом
синова. Један је ишао у школу и био је врло добар ученик; други је, пак,
напунио три године.

Схрван тугом, отац се прилично тешко носио
са новонасталом ситуацијом. Покушавао је сакрити бол од своје деце и
трудио се да доследно испуни све оно што је обећао вољеној жени на
умору. Трудио се јесте, али понекад људи, и поред свег труда, не раде
увек тако да и други то могу разумети, још мање испратити.

Није
било говора о томе да је једно дете било вољено више од другог, али је
очево понашање у великој мери чинило да се старији син осећа занемарен.
Наиме, проблем је био у томе што је отац, у својој бризи, заменио места
дечацима. Тако је старијег сина третирао као мањег, а мањем је придавао
значај старијег. Имао је он своје разлоге да брка поклоне и задужења
међу децом. Све је он то тако радио, како је говорио, у доброј намери и
да би дечаци, размењујући се, развијали братску љубав. Међутим, старији
дечак то није могао тако да разуме, те уместо да је отац добио у њему
преко потребан ослонац, направио је од њега малог бунтовника. Несумњиво
би се нешто слично десило и са овим млађим дететом, да се једног дана
мала породица није упутила у парк на сладолед.

Ходајући стазом,
отац је држао за руку несташног малишана, који је хтео трком да прекрати
раздаљину; старији син је ишао корак иза њих, нимало весео, више
замишљен. Када су стигли пред продавца и кад су се договорили ко хоће
који сладолед из фрижидера, човек извади новчаник и мањем сину даде
новац у руке, да сам плати, док је за старијег платио сам. И то му није
било први пут да тако чини, што је често правдао тиме да би овај могао,
поверени му новац, користити за неке недоличне работе. Оба се дечака
збунише, а само секунд касније млађи врати паре оцу у руке, док му
старији врати сладолед.

Понашање малише га учини поносним. Са
друге стране, поступак старијег дечака га у тој мери разгневи, да он узе
сладолед из његове руке и завитли га испред себе. Већ навикнут на
овакве сцене, за које је увек кривио оца, баш као што је и овај кривио
њега, дечак се није превише бринуо; штавише, би му чак и драго што је
могао да сроза очев углед.

Видевши да се обојица спремају за
жучну расправу, продавац се умеша између њих, замоливши их да се смире.
Срећом, те га послушаше, али отац обећа сину да ће расправу наставити
код куће. Но у тренутку његовог придиковања, дечак, покушавајући да се
окретањем главе огради од ње, погледа у правцу баченог сладоледа, који
лежаше близу стазе по којој се возише неки мангупи на моторима. И имаше
шта и да види: његов мали брат је трчао да узме сладолед, нимало не
гледајући око себе. Приметивши да ће, уколико излети на стазу, један од
мотора несумњиво налетети на њега, овај потрча колико год га ноге
понесоше. Стигавши малишу, дохвати га за мајицу те га хитро подиже у
наручје.

Отац је занемео: најпре не могавши да појми дрско
понашање дечака, који је у јеку разговора хтео да побегне – тако је он
то доживео, а потом кад је, најпосле, схватио због чега је, уистину,
дечак потрчао. Његово болесно срце поче помало да се стеже, али га
продавац брзо посади на столицу и дода му чашу воде, како би се повратио
из шока. У међувремену пристигоше и браћа; старији је, сав зајапурен,
носио на рукама млађег, који се смешио и грлио га.

- Тајо, онај
је био прљав сладолед – рече синчић, обраћајући се оцу, који је, не
трепћући, зурио у старијег дечака. – Дај паре да ми брат купи други!

Отац послушно извади новчаник и целог га, без отварања, предаде у руке младом спасиоцу.

Очи
дечака се засјаше због указаног поверења. Извадивши потребну своту, он
плати братов сладолед, након чега врати оцу његов новчаник.

- Смем ли да те частим, сине? – упита га отац гласом који је подрхтавао од узбуђења.

- Наравно, тата! – одговори дечак, смешећи се.

Можда би и било тако, да се продавац није побунио, те их све частио - на свој рачун.


Jelenine bajke i priče - Page 2 4995031


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:43 pm

Зачарана жаба


Jelenine bajke i priče - Page 2 Capzaba


Jelenine bajke i priče - Page 2 189eb71


У
фонтани, у парку настанила се малена жаба. Уживала је у свежини
распрсканих капи, цвећу и зеленилу које је окруживало, али највише од
свега, што је било посве необично, волела је шетаче. Нарочито мајке са
децом, које су на клупи, уз жубор воде, читале деци приче из предивно
осликаних сликовница. А међу свим прочитаним бајкама, једна јој се
највише допала: била је то она по имену „Принцеза жаба“. Од дана кад ју
је чула, она је једнако сањарила о томе да ће се и њен принц однекуд
појавити, да ће је пољубити и да ће она, о, радости, открити како није
тек ружна жаба, већ права правцата принцеза.
Кад су друге жабе
дознале за њене маштарије, почеше је исмевати и задиркивати. Али што су
се они више исмејавали, то је она све више и више уверавала себе да она
са њима таквима не може имати никакве сличности; још мање да су јој род.
И поче она да избегава њихово друштво, док, са друге стране, стаде да
загледа пролазнике, неће ли у коме препознати свога принца.
Жабе са
којима се разишла баш и нису биле превише погођене њеним отуђењем, али
тиме њихов подсмех не престајаше. Најзад, то њихово силно крекетање
привуче родину пажњу, те она поче све чешће да надлеће њихов парк. Све
се крекетуше о томе брзо обавестише, те у трену утихнуше, једино на малу
жабу заборавише.
Премда је ово био прелак плен за њу, рода хтеде
мало да се поигра с њом. Стога се она спусти недалеко од ње, те поче
издаље заподевати разговор.
- Чујем да те твој род и пријатељи исмевају...
Жаба, која се на њене речи прену из сањарења, и која је тек тада примети, узврати:
- Кре, ко да је мени стало до тога шта они мисле... Дуги, зли језици... Ако се догодило једном, ко каже да не може и други пут.
- Тако је! – потврђиваше рода, пљеснувши крилима. И ја, видиш, верујем да је тако нешто могуће...
- Стварно! – заискрише очи мале жабе и она прескочи неколико локвања, како би јој се приближила. Заиста тако мислиш?
-
Не да мислим, него знам да је могуће. Драга моја, ја се управо спремам
да одлетим у земљу бајки, где живи не само та принцеза жаба, већ тушта и
тма једнаких њој. И знам све о томе: и како се жабе претварају у
принцезу и како да се утврди да ли је зачарана.
Жабица је, гутајући, упијала сваку родину реч, у тој мери да је у њој видела свог спасиоца.
- Може...?! А како?!?
-
Врло једноставно – примети рода, истовремено заузевши позу каквог
учењака. Довољно је само утврдити да ли је кожа на теби растегљива, или
не?
Жабица потврдно климну главом, немоћна да било шта прозбори од
ненадане радости. Затим, да би то и доказала, поче да се надувава и
надувава, растежући се што више може. Потом се издува, а кожа на њој
оста сва зборана.
- Нема сумње, мала жабо – закликта рода усхићено - сасвим је извесно да се у теби скрива принцеза!
Њене
речи до те мере одушевише несрећницу, да се она поче превртати око
себе, испуштајући, при том, најкрештавије узвике радости.
- Али...
али... имамо проблем овде! – пресече наједном рода ово њено весеље. Да
би зачараност нестала, потребан је принц, мила моја. А њих, колико су
моје очи могле да виде одгоре, овде, авај, нема!
- Како... нема? Зар ниједног? Па где да нађем принца...? – запљусну је жаба питањима, напречац се забринувши.
- Принчеви живе само у земљи бајки... – објашњаваше рода, док јој се лицем осликавала збуњеност и немоћ.
Жабица
поче да се саплиће о сопствене мисли, не знајући им смера ни значења.
Колико год да се трудила, слабо шта је разумевала. А онда, изненада, сва
се озари, досетивши се:
- Па да! Како сам глупа! Зар ти не рече да управо летиш у земљу бајки?
- Дааа... – растегну рода, правећи се да јој није посве јасно њено зборење.
- Онда је проблем решен! Поведи и мене са собом!
Насмеја
се рода у себи, лукаво сакривши злурадост. Затим јој се стаде
приближавати, тобоже да би је понела у кљуну - што мала жаба чекаше с
нестрпљењем, не знајући родине стварне намере - али од пута не беше
ништа!
Наиме, тренутак пре него што ће је појести, један млади жабац,
који је крадомице пришао да чује чему се она толико радује док
разговара са непријатељем рода крекетарског, храбро исплази свој дуги
језик и, дохвативши своју умишљену пријатељицу за ногу, повуче је у
воду. Неколико капи улете у раширени и гладни кљун, а разочарана рода
бесно удари крилима о талас који ови, бежећи, направише. Истог момента,
кад се обреше на месту заштићеном од могућих насртаја, зачараност преста
и мала жаба, у младом жапцу, препозна свог принца. У његовим се, пак,
очима, огледаше принцеза најлепша на свету.


Jelenine bajke i priče - Page 2 189eb71


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:47 pm

Река дома мог


Jelenine bajke i priče - Page 2 Rekasuza


Jelenine bajke i priče - Page 2 6928231


У
једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај
да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог,
њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад
из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми.
Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате
оцу, већ наставише путем којим су започели.

Ишли су они тако,
скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у
богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али
не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да
га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез
беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му
служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и
рачунао, јер му се жена необично свиди.

И док је муж добијао
ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно
обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена
поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе
узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио
боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и
објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док
најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи
до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла,
што од туге за оном која се полако гасила.

Кнез, видећи их
овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада
непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом
снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва
давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад
хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила
ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову
тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка
оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да
се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И
кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио,
овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног
човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и
без ње.

А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше
по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове
провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече
испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се
зли кнез разби о стену у њој.

* * *

Како
треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри
отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол
покајања, а стена је Господ Исус Христос.


Jelenine bajke i priče - Page 2 6928231


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:47 pm

Светионик


Jelenine bajke i priče - Page 2 Shadow0vp


Jelenine bajke i priče - Page 2 710711


"Када бисте били слепи не бисте имали греха, а сад говорите
да видите, тако ваш грех остаје."
(Јов.9;41)

Већина људи погрешно доживљава значење истинске среће.
Она се не постиже кроз самозадовољство, него кроз преданост
циљевима вредним поштовања. (Хелен Келер)

Две
жене, стојећи на улици, тихо се разговараху. И тек понекад би се нека
од њих опрезно окренула спрам руке оне друге, ако би се ова, кроз причу,
бојажљиво размахнула. Тако проведоше неко време, кад изненада приметише
како им у сусрет долази заједничка познаница. Са њеном појавом свршише
се све започете теме и намах се поведе разговор о њој.
- Ево оне јаднице, моје комшинице – рече жена по имену Ружа.
- Да, јадна жена! – сажаљиво се сложи ова друга, именом Анђела.
-
Ко зна шта је она згрешила у животу, кад је Бог кажњава слепилом? –
настави Ружа с причом. А тако дивно једно створење, које, рекао би
човек, ни мрава не би згазило. Ех, Бог Сами зна каква се све лукавства
скривају у човеку!
- Они су досељеници, зар не? – надовеза се Анђела.
Зна ли се одакле и зашто су се доселили овамо? А иде сваке недеље у
цркву, видим је ја; стоји крај мене. Можда их је нека невоља натерала!?
-
Невоља, невоља, а шта друго? Али биће да Бог не прима њено покајање,
кад јој и вид одузе за кратко време. Замисли сав тај мрак! Ма... не дај
Боже никоме! Срећом да муж хоће да је трпи такву.
Само трен касније,
након Ружиних речи, жена о којој зборише, са белим штапом у руци,
застаде крај њих. Оне је богзнакако поздравише, излазећи јој у сусрет.
- Добар дан, Ружо! Добар дан, Анђела! – отпоздрави слепа жена. Диван дан, зар не? Сигурно уживате у њему.
Кад
чуше како их прозива поименце, обе жене се у неверици погледаше.
Радознале да сазнају како их је познала - што за њих беше равно чуду -
оне је стадоше испитивати, али онако издаље:
- Опрости, Љубо, али не
могу да се начудим како си нас познала, мислим... не видим ни ја нешто
најбоље, али ти... код тебе је ипак другачије...
Међутим, у настојању
да разјасни своје мисли, Ружа се сва узбуни и стаде да замуцкује. То
целу ситуацију начини безмало трагикомичном. Но, и поред тога, њена се
комшиница топло насмеја, те веселог гласа стаде објашњавати:
- Не
требају мени очи, драга моја Ружо, да бих познала тај предивни мирис
просфора, које месиш и носиш у храм, а који те сву обавија. А ни Анђелу
не морам да видим, кад њен звонки гласић, који подражава Анђелима у
храму, познам међу многим другим, будући да ме он буди и диже и Богу
узноси у току службе. Не, добре моје жене, за то мени очи нису потребне.
И ту се она радосно исприча са њима, а онда и поздрави, наставивши куда је пошла. Кад мало одмакну, Анђела бризну у плач.
- Што плачеш? – упита је Ружа, премда и сама тронута сусретом са Љубом.
-
Ето шта је она видела у мени! – ридајући говораше Анђела. Она, која
нема очи! А гле мене са очима здравим и правим, шта сам ја видела код
ње!? Та није она изгубила вид, него га је нашла, моја Ружо! И није је
Господ казнио, него наградио. Она Бога гледа, а ја - огледало...
Ружа, слушајући је помно, најпосле се и сама расплака, те, замисливши се, признаде гласно:
- Да, Анђо...! Биће да си у праву... Жена-светионик је то... а наше лађе само што се не насукаше...
И обе жене, очију црвених од суза, погледом се окренуше за њом...



Jelenine bajke i priče - Page 2 710711


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:48 pm

Паче у невољи


Jelenine bajke i priče - Page 2 Pacel


Jelenine bajke i priče - Page 2 4407811


Није нам, нужно, увек пријатељ онај који нам помаже да се извучемо из
неприлике, нити нам је, нужно, увек непријатељ онај који нас у њу уваљује.


Патка
је извела пачиће на реку. И, када је ускочила у воду, њој се придружише
сви изузев једног. Ништа не примећујући, породица је радосно пливала.
За то време, малишана је на обали спазила лисица.
- Је ли, пачуленце - обрати му се она, примичући се - ти нећеш за својима?
- Хоћу, врло радо - одговараше паче уз плач - али се бојим воде... Хладна је!
Лисица накези њушку, па кроз зубало провуче неколико пријатељских слогова.
- Ево, ако хоћеш, ја ћу те пренети; премда то баш и не мора да буде кроз воду... Има и других путева, знаш... ?
Наивно
паче, које се нашло на корак од њених слинавих уста, умало поверова у
њену добронамерност. Али трен пре него што он то и речима потврди, пред
њим се, изненада, појави некакво бодљикаво клупче. Био је то јеж са
својим иглицама, од којих, авај, једна заврши у пачетовом крилу.
Збуњено
болом, оно намах заборави на свој страх од воде те се, ускочивши у њу,
стаде размахивати веома вешто и, на радост јежеву а муку лисичину,
чинило се брже оним рањеним, неголи здравим крилом.


Из књиге "Све у причама бива - допуњено издање"


Паче у невољи-Power point presentation


Jelenine bajke i priče - Page 2 4407811


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:48 pm

НОЋНИ ФИЈАСКО


Jelenine bajke i priče - Page 2 Nightingale


Jelenine bajke i priče - Page 2 Billed


„Сваки, браћо, у чему је ко позван у ономе нека остане пред Господом.”
(1.Кор.7;24)


Друговали Магарац и Славуј; Славуј је певао, а Магарац слушао. Једног дана рече Магарац Славују:
- Свака ти част, пријатељу! Певаш, да ти нема равног.
На то му Славуј одговори:
- Хвала ти, Маго. И ти си публика каква се само пожелети може.
Падне ноћ, а њима никако да дође сан на очи. Кад, у неко доба, поскочи Славуј.
-
Има нешто у ономе што каже Мага. Зар би неко трпео толике године моје
певање, а да оно не ваља? Знам шта ћу! Постаћу менаџер за нове таленте,
будући да сам талентован да привучем публику.
У исто време, тамо доле на земљи, поскочи и Мага.
-
Има нешто у ономе што каже мој прика Славуј. Толико га је лепо слушати,
да сам и сам заволео певање. Знам шта ћу! Постаћу и ја певач.
И са
таквим мислима затекне их и јутро. А кад су, онако узбуђени, разменили
своје апетите, они без по муке склопише договор о међусобном испомагању.

И тако Славуј постаде менаџер Маги, а Мага његов први клијент.



Jelenine bajke i priče - Page 2 Singing



Већ
следећег дана заказаше и први концерт у оближњем шумарку. Међутим, тек
што Славуј представи Магин репертоар, и овај започе са његовим живим
представљањем, публика, од силног притиска на своје ионако осетљиве уши,
узнегодује уз гласан, али и по извођаче болан протест.
Након оваквог
дебакла, праћеног из дана у дан све јачим подсмесима, на извођаче
нападе такав стид, те они реше да заувек раскину своје партнерство, али и
пријатељство.
И, ето, од тога доба, Мага борави у далеким и дивљим
крајевима, док Славуј своје дане проводи скривајући се по жбуновима; и
то оним са пуно лишћа.

* * *

Када
отац шаље своју децу по воду, он најслабијем детету у руке даје чашу,
јачем флашу, а најјачем кофу. Тако исто чини и Господ. Раздељујући Своје
дарове у наше душе, Он пази да то семе, једнога дана, боравећи у земљи
(телу), да миран род правде, израстајући у меру раста висине Христове.
Но, ако би човек, којим случајем, употребио ове дарове на сопствену
корист и личну славу, одузимајући и додајући оно што му не пристаје,
сасвим је извесно да би и њега, баш као негда и ону свраку из басне,
дочекао исти крај. Након што су је птице рашчерупале, одузимајући јој
покрадено перје, она је остављена, онако постиђена, на милост и немилост
осами и хладноћи. Зато пазимо! Да нас не би, уместо топле добродошлице
Светих, који су поштовали ону народну: „туђе нећемо, своје чувајмо”, на
Јагњетовој Свадби дочекале речи Женика: „... како си дошао амо без
свадбеног руха?... Свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму
најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.”
(Мт.22;12-13)


Из књиге "Све у причама бива - допуњено издање"


Jelenine bajke i priče - Page 2 Billed


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:49 pm

СЛАВУЈЕВ ЛУГ


Jelenine bajke i priče - Page 2 4813737932320881


Jelenine bajke i priče - Page 2 5300646801


„Неће помоћи цару велика сила, неће заштитити јакога велика снага.”
(Пс.33;16)
„... злоба говори сама против себе.” (Пс.27;12)


Живео
једном један много прек владар, који је, више но о ичем другом, бринуо
да има леп и уредан врт. То, истини за вољу, и не би било тако страшно,
да га није, у својој обести, поставио за једино мерило у држави. Тако је
сваки онај, који би гајио икакву другачију мисао од цареве, или пак
нешто претпоставио превеликом значају љубљене му баште, бивао
проглашаван за „коров” и истог тренутка би био послан на погубљење. Да
ли је онда тешко разумети, да су врт, хтели – не хтели, сви волели?...
Чак и они, који нису ту живели, али су га, због путева који су се са њим
укрштали, морали посећивати. Заузврат, он их је награђивао својим
гостопримством, и то тако, што је, преко њих, држао у власти безмало
читаву планету.
Живећи у уверењу, како је, ето баш њему, од свих
других, пошло за руком да створи мир на земљи, цар, силно задовољан
собом, пожеле једног јутра да прошета по врту. Сви, који су се затекли у
послу, са стрепњом су пратили сваки његов корак. Но, за дивно чудо, он
држаше уста затворена. И баш кад су помислили да ће све проћи у најбољем
реду, наједном, његово се лице помрачи, а грло расцепи:
- Ко је од вас, лењиваца, задужен за ред у врту?
Једна прилика се невољно издвоји из масе, па догега до њега.
- Ј - ј - ј - ја... - промуца човек.
- По чијем, оно, наређењу...?
- Ва - вашем, висости...
- Е, па кад је тако, а ти бирај: главу да скидамо, или да је не дирамо?
- Да не ди - дирамо...
А краљ, обилазећи око њега, процеди с гневом:
- Зашто се у мом прелепом врту не чује славујева песма?
- Јер нема славу - у - уја, ваше височанство - шапташе престрављени вртлар.
- Ма, је ли... !? Треба ли да се уплашим од твоје мудрости? Можда би хтео место да ми преотмеш... ?
- Не дао Бог, господару!
-
Тишина кад ја говорим! - подвикну цар на њега па, након станке, настави
са придиком. - Будући да си нам тако сликовито дочарао своју
оштроумност, а ти буди љубазан па објасни: шта је то што недостаје мом
врту, кад он није рад да у њему свије гнездо?
Вртлар се, из
превеликог страха, не усуди одмах одговорити, премда је слутио који би
разлог томе могао да буде. Зато стаде премишљати како да скине беду с
врата. Најзад, досетивши се, он предложи цару следеће:
- Ако је ваше царско величанство радо имати славуја у своме врту, знам човека који може да га дозове.
- Па, шта чекаш...?! Одмах да си га довео, иначе - оде глава!
Не
чекајући да му се двапут каже, вртлар појури из стопа. Међутим, у
славујевом гају не нађе власника, већ неког старца у похабаном руху.
- Ко си ти? - упита он, чудећи му се.
- Можда баш онај кога требаш - мирно узврати старац.
- Не шали се, старче, јер јој није време, но причај: где је власник овога луга?
-
Стигао му је позив и он је неодложно морао да отпутује. А како се неће
враћати, јер му је боља служба запала, мени је до даљњег поверена брига о
имању, па... ако могу ја што помоћи...?
Немајући куд, вртлар му исприча своју муку.
- Хм - замисли се старац, а онда рече - води ме цару!
Видевши их где долазе, његова висост не издржа, већ им похита у сусрет и, обигравајући око њих, стаде се распитивати:
- Јеси ли ти тај што прича са славујима? Можеш ли их дозвати у мој врт? Можеш ли... ? Како ћеш ... ?
Али старац му ни једном не одговори.
- Хоћеш ли, несрећниче, коначно проговорити? Знаш ли ти пред киме ћутиш? Пред оним од кога ти живот зависи! Одговарај!
Но када цар, у гневу, потражи старчев поглед, подиђе га нека неугодност, и он, не издржавши, пови главу у страну.
- У реду - најпосле прозбори старац, зауставивши се у ходу - али да ми обећаш, царе, једно...
- Све... ! - понуди овај самоуверено.
-
Све и да хоћеш - не можеш, али ово - да. Како би славуј дошао у твој
врт, потребно је извесно време, и ја сам вољан да се настаним у њему.
Молим те, дакле, следеће: да ником не буде дозвољено мешати ми се у
посао, док ја то не дозволим; у противном, ко би се дрзнуо да ме омета -
тај да се посече!
- Зар то...?! - одахну цар уз осмех. Ево, имаш
моју царску реч да ће бити као што рече, а царска се не пориче. Већ
колико сутра, ја крећем на пут, а теби остављам сасвим довољно времена
да припремиш место славују.
И цар, сав блистајући од задовољства, одскакута у двор, како би се што боље припремио за путовање.
А
док се он проводио, старац се сместио у источни део баште, где отпоче
припреме за дочек жељене птице, и то тако што - није радио ништа! Људи,
задужени за уређење врта, видевши како се део у коме се налазио из дана у
дан губио у растињу и трњу, све више и више негодоваху, нарочито како
се царев повратак приближавао. Међутим, нико се није смео усудити да
нешто и предузме, јер су сви били сведоци царске заповести.
Најзад,
дође и дан од кога са зебњом зазираху! Вративши се с пута, цар, још ни
не преобукавши се, излете из кочије и појури равно у врт. Кад тамо имаше
шта и да види: све беспрекорно уређено до места на истоку, где владаше
права џунгла.
- Шта ово има да значи? - викаше љутито. За ово ти не гине погубљење, старче!...
И управивши руку ка растињу, стаде га чупати.
- Стој! - обрати му се старац гласом који није трпео поговор. Нисмо ли се, царе, ми нешто договорили и ти дао своју царску реч?
- Да, али... - устукну цар, коме се ноге одсекоше - не мислиш, ваљда...
-
Ја своје испуних; сада је ред на тебе - узврати старац и истог тренутка
са њега спаде оно старо рухо, а он се показа у сјајној одећи и
младолик, држећи мач у десници. Затим, као добар војник свога господара,
располови цара, из кога испуза сикћућа змија. Потрчавши за њом, он јој
стаде петом на главу. Кад сиктање утихну, из грма се заори песма - песма
славуја. Од ње се људима разгалише душе, јер им, напокон, засија сунце
правде.

* * *

Постоје две
врсте трњака: онај, којим је справљен венац за главу страдалног Господа,
и онај, који златом сијаше, китећи главу Иродову. У првом се скривао
славуј, прослављајући униженог, док је царева круна потекла из камењара,
у коме се скриваху змије. Али, шта каже Свето Писмо: униженом смрт не
науди, јер Он смрћу уништи смрт, поставши Први; гордога удари Господ и
он издахну изједен од црва. Знајући ово, нека нам не буде тешко
направити одабир: боље нам је страдати са Христом, „... неголи имати земаљску сладост греха, државши срамоту Христову за веће богатство од свега блага мисирскога...." (Јев.11;25-26) Гледајмо на плату!


Из књиге "Све у причама бива - допуњено издање"


Jelenine bajke i priče - Page 2 5300646801


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:49 pm

ПРИЧА О ДВА ЈАРЦА


Jelenine bajke i priče - Page 2 Zpage036


Jelenine bajke i priče - Page 2 V59oych2


У свему што ми чинимо, као што је много пута речено,
Бог истражује циљ, да ли ради Њега или ради чега дру-
гог то чинимо. Када, дакле, хоћемо да учинимо нешто
добро, треба да имамо циљ не човекоугађање, него Бога,
да би увек гледајући у Њега, све чинили Њега ради, да не
би и труд поднели и плату изгубили.

(Свети Максим Исповедник)


Око Старца је седела повећа група људи, помно слушајући
причу коју им је, поуке ради, приповедао.

- На једном брвну сретну се два јарца: један млад и оштрих
рогова, и други, нешто старији, са роговима затупљеним и
угаслим погледом. Дуго се гледајући у очи, њих двојица од-
мераваху снаге, чекајући који ће први да попусти. На крају,
онај старији са тупим роговима пропусти млађег јарца
оштрих рогова.

А
док је Старац приповедао, један човек у групи је, замисливши се,
размишљао о свему ономе што је претходило његовом доласку овамо. Наиме,
он је, будући богат, и у жељи да то своје богатство употреби за добра
дела, пре извесног времена отишао до једног сиромашка и његове породице
са намером да се стара о њима. И тако им је он, из дана у дан, почео
носити храну, одећу и друге потрепштине, због чега му ови беху
благодарни у Господу.

Али једног дана деси се да, идући им у
посету, наиђе на неке људе и препозна на њима нека одела која је љубазно
поклонио члановима породице о којој се стараше. Видевши то, у њему поче
да ради неки црв, али одлучи у себи да оћути. Наставио је да их обилази
и даље, и да их дарива, због чега му, једном приликом, глава породице у
благодарењу рече:

- Бог да те благослови за твоје добро срце, добротвору наш! А даће Господ да се и ми теби једног дана одужимо...

Од
ових речи богаташ поцрвени и, одмахујући руком, примети да је њему
највећа награда то што може некоме да помогне. И ту се они растадоше у
лепом расположењу, но кад изби на улицу и зађе за ћошак поново наиђе на
људе који су шетали у одећи поклоњеној штићеницима. Оно лепо расположење
се истопи у трену и његово срце поче да нагриза, јаче него пре, црв
несмирења. Хтеде да се врати, али како је већ падала ноћ, то одлучи да
за кратко одложи своју намеру - да испита ствар; а можда и да сачека да
га ватра прође.

Овде његово присећање на кратко прекину глас некога
ко се обраћао Старцу:

- Да ли овај попустљиви јарац, у ствари, представља оно
што нам богонадахнута мудрост, кроз народног припове-
дача, казује да «паметнији попушта»?

- Мислиш на оно што Премудри Соломон говори: «Па-
метан човек види зло и склони се, а луди иду даље и пла-
ћају.»¹
? - примети Старац, загонетно се смешећи. – Можда,
а можда ипак има још нешто...

Богаташа
коснуше ове речи премда ни сам не знајући зашто. И настави да размишља,
више из немоћи да се одупре сећању, о дешавањима из блиске му
прошлости. Можда је то због тога, мислио је а све покушавајући да нађе
везу са причом, што сам и сâм закорачио на брвно охрабрен својим
богатством и уздајући се у њега? И хтео сам да њиме кројим добро по
својој мери, како ја изнађем да ваља, а не како је Богу угодно. Тако он,
преживљавајући ноћ препуну утисака који су га мучили и дочекавши јутро у
још већим борама него кад ли је легао, одмах након доручка, којег је
овлаш дирнуо, реда ради, сит од муке која га изједаше, пожури да најзад
испита целу ову ствар са шетајућом одећом.

Међутим, идући до куће
својих сирочића, како их је звао, на улицама примети гужву. Радознао
где се то силан свет упутио, а да није ни пијачни дан, он се распита код
једног журног пролазника; од њега сазнаде да се у самом центру града
скупљају потписи за човека који би требало да буде изабран за новог
представника власти, будући да се једно место, неочекивано и обноћ -
упразнило. «Хм, ко ли би могао бити тај човек?», помисли, осећајући
некакву завист према незнанцу. «Мора бити много добар човек, кад оволики
свет хрли да да свој глас њему». И у том размишљању стиже он и до
познате куће, али никог од својих сирочића не нађе. Претпоставивши да су
и они морали поћи на гласање, то се и он уврсти у поворку и журно крену
ка центру града.

А тамо глава породице о којој се бринуо седи за једним столичком и, са осмехом на лицу - скупља потписе!

-
Ма... није могуће! – с неверицом и стиснутих зуба процеди богаташ. –
Сад је мени јасно откуд сва она шетајућа одећа! То он мојим даровима
милосрђа куповаше себи гласове! Какав незахвалник!

И у том бесу,
дрхтећи, пође он да се са овим разрачуна; али не стиже ни корак да
начини, кад се изненада стеже некакав обруч око њега, из којег радосно
лармање објави да потписа има довољно и да човек с листом креће у
скупштину да је преда.

Ту га онај малопређашњи саговорник, кроз наставак
свог разговора са Старцом, где се, између осталог, по-
чело причати и о томе како су мудрости из Светог Писма
ушле и у народне пословице, поново прену из размишљања:

- Ево, баш и овај пример пословице «Паметнији попушта»,
јасно се огледа у мудрости Соломоновој, коју ти, оче, наво-
диш. Но, међутим, да се не би сад одвећ удаљили од приче,
молимо те да наставиш... Слушамо те!

Старац, драге воље, настави са приповедањем:

- Видите, оно што овај прпошнији јарац није знао јесте то да
се овај слабији није толико устрашио његове снаге, колико силе
пред којом је бежао. Њега је јурио чопор гладних вукова! А како
не беше пута напред и, допавши у борбу са њима, он, поломивши
своје рогове - што га физички ослаби и немало посрами, стаде да
се повлачи назад!

Богаташа, како је прича напредовала, све више савладаваху сећања, а најснажније тек надолажаше.

Ношен
масом, стиже он пред скупштину. Знојавог лица и млатећи рукама -
пробијајући се између људи - најзад му пође за руком да се успне уз
степенице и да, пратећи свог штићеника, стигне до председника града
таман на време кад његов вајни штићеник предаваше листу с потписима.

- Станите, господине председниче! – викну он гласом од кога се сви у председниковом кабинету непријатно тргоше.

Поред
председника и сиромашка, беху ту још и председникова секретарица,
заменик председника и још неки чланови одбора, као и кафе куварица.


Човек, чије име се налази на тој хартији, најобичнији је подлац и
преварант, који се, обмањујући свет, претварао да је нешто што није. Тај
човек ни по коју цену не сме бити изабран у градску власт, јер би тиме
правда била нарушена а последице свега - несагледиве!

Његов
штићеник је са запрепашћењем слушао шта говори. Сви остали су били
збуњени и почеше да се дошаптавају, питајући се наглас шта то он зна о
човеку чије је име исписано на папиру и толиким потписима потврђено као
ничије пре.

- Вољни смо да вас саслушамо, па нам изволите рећи
нешто више о... – обрати се председник богаташу и узевши папир потражи
име оклеветаног.

Кад га пронађе и прочита, оно пређашње
запрепашћење на лицу сиромашка није било ни принети овом које се
осликавало на богаташевом лицу. Име са папира, којем је силан свет дао
своју подршку, било је његово, а не његовог штићеника, како је он
мислио.

«Он је оно што сам ја давао њему, у својој сиротињи,
делио са другима, а хвалу за то је приписивао мени...», размишљаше
богаташ у себи, осећајући како је обрукао и себе, али још више, можда и
најпре, овог уистину доброг човека, који је, чим се указала прилика, с
Божјом помоћи кренуо да испуни свој једном изречени наум. И са болом
који му раздираше срце, он признаде пред свима:

- Опростите, тај
човек, сад видим још јасније и са много више светла, уопште не заслужује
место на које га Божји народ поставља; а ако га ико заслужује, онда је
то овај човек!

И показавши на свог штићеника, он му приђе и
пољуби му руку, а затим истрча из кабинета и оде да нађе место да се
осами. Сузе које се скупљаху, претиле су да га угуше. Не издржавши, он
их пусти да теку, грцајући и нарицајући, не марећи због пролазника који
га чудно загледаху.

Стигавши кући, он исцеди све и једну горку
сузу, док најпосле његове црвене и надуте очи не пресахнуше. Сломљен и
посрамљен препусти се очајању те и наредну ноћ пробде у изједању; а све
од силне гриже савести.

Јутро му није донело никаквог олакшања;
напротив. Срам и очај га све више почеше испуњавати и он, растрзан и у
незнању шта му је чинити, крену у оближњи шумарак. Мислио је да ће ту
бити још више сам и далеко од људи и њихових погледа препуних осуде.
Међутим, на своје велико разочарење, примети да је шума пуна света који
се некуда журио. И, уместо да се сакрије, како је с прва хтео, он ухвати
себе да их нехотично следи. Тек кад се, након одређеног пута, поче
помаљати предивни манастир, он се сети да је Света Недеља и да се у
храму врши Свето Богослужење.

Ушавши унутра, он пусти Лађару да
га, заједно са другима, понесе до Небеса, једнако пунећи пехар
новонадошлим врелим сузама, који његов Анђео држаше у руци. Кад се
служба завршила, окупљени верни народ - и он са њима - крену да се
разговори са Старцем, духовником овога манастира.

А он им тога дана стаде приповедати причу о два јарца.

Сви су били у ишчекивању краја и поуке која је требало
да појасни њен дубљи смисао. Али Старац, који је до тада
некако скривао поглед онако погружен, наједном подиже
главу и својим бистрим плаветним очима потражи очи бо-
гаташа. Кад им се погледи сретоше, богаташ се баци пред
његове ноге и лијући нове, покајничке сузе, стаде да се ис-
поведа пред свима:

- У мени, Старче, живе та два јарца! Гордост, која ме заведе
и очај, који ме дочека. Оче, тако ти Бога, реци, саветуј: како
живети са њима? Којег од њих је брвно?

Људи се накратко збунише, дирнути човековим искреним пока-
јањем, али не и Старац. Нежно му спустивши руку на раме, он
га подиже, те, посадивши га до себе на клупу, настави са причом,
од које свима засузише очи:

- Видите, децо моја духовна, власт над брвном нема ниједан од
њих! Јер, овај што се враћа, некад и сам стајаше гордо на брвну
и, прешавши га, а не нашавши пута, мораше да се врати. Али,
будући поражен и посрамљен, он немаше снаге ни моћи да се
поново успне на њега. Гордост, чим сиђе са трона, то јест брвна,
завршава са својом владавином и у догледно време наћи ће се у
друштву са очајањем. За нас је важно да се ниједном од ова два
јарца не дамо под власт, поготово јер Царство Небесно није обе-
ћано јарцима, него овцама, по речи Христовој: «И поставиће овце
с десне стране себи, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима што
Му стоје с десне стране: ходите благословени Оца мог; примите
царство које вам је приправљено од постања света.»²

И
тако је богаташ, примајући овај Старчев наук у своје срце, остао у
манастиру, како би се, вођен њиме а служећи Богу, научио послушности
овце еда би изашао на крај са јарчевима на брвну.


НАПОМЕНЕ:
¹ Приче Соломонове 27,12
² Матеј 25,33-34



Jelenine bajke i priče - Page 2 V59oych2


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:50 pm

ПИСМЕНИ ЗАДАТАК


Jelenine bajke i priče - Page 2 3854751c4c09c42


Jelenine bajke i priče - Page 2 2287591


Учитељица
никада до сада није имала пред собом тежи задатак. У њој су се сударале
мисли и осећања, добошајући по њеном срцу. Зар је могуће, мислила је,
да ће једна наизглед безазлена тема, исказана кроз перо једног малог
дечака од девет година, учинити да се оволико замисли.
Пред сам крај
првог полугодишта, а по плану и програму којег се уредно придржавала,
задала је својим ученицима тему за писмени задатак: «Шта желим од Деда
Мраза?». Колико је могла да примети на дечјим лицима се огледало прегршт
жеља. Али од свега ју је највише радовало то што ће се деца, кроз
размишљање, забавити. Једва је чекала да стигне кући и види о чему су то
мудровале дечје главице.
Неколико састава са врха су оправдала њена
очекивања. Не скидајући осмех драгости са лица, она приступи и следећој
свесци. На њеним корицама је прочитала име дечака кога је увек волела са
пажњом да слуша, и кога је, неретко, умела да ослови у себи, или гласно
са колегама у зборници – стармали.
Већ код прве реченице осмех је
ишчезнуо. Неуспевајући да повеже след реченица, читала их је једну по
једну, сричући. Кад је стигла до краја, морала је да прочита све из
почетка, па изнова и поново - као дете кад се учи читати, не би ли тек
након неколико покушаја докучило и сам садржај - да би, на крају, читав
састав научила наизуст.

«Ја од деда мраза не желим ништа, јер
не верујем у њега. Ако ми нешто треба, ја замолим мога Деду и он ми
помогне. Зато што мој Деда постоји а деда мраз не постоји. На њега је
мој Деда пуцао за време рата и победио га је. Ми имамо Светог Николаја и
у њега верујемо. Деда се на фронту молио Светом Николи да му помогне
против духа деда мраза, како не би поробио нас, децу. Мој Деда каже да
ако бих ја веровао у деда мраза то би значило да су Срби изгубили у
другом светском рату, што није истина и не може бити. И то је доказ да
деда мраз не постоји. Ако му се други клањају, мој Деда и ја нећемо.
Нити оној новој години коју он доноси, коју мој Деда назива «швапска»,
волећи једино ону коју Христос доноси овоме свету својим рођењем.

У
име све оне деце која су добила слабу оцену из владања, јер су више
волела Христа, Пресвету Богомајку, Светог Саву и Светог Николаја;
у име све оне деце коју су терали да Васкршња јаја бацају у корпу, како би се Бога одрекли а деда мразу поклонили;
у име све ратне сирочади, инвалида, удовица и невино побијених Срба,

у потпису
Деда и његов унук.»


Сузе
су пошле саме од себе; тако се њој бар учинило. Али временом је
схватила да није баш тако. Осетило је срце, ако разум није, истину која
је одјекивала из ових збијених редова; да чита између није се могло али
не беше ни потребе. Не кад истина изволи да изађе кроз уста или перо
детета.
Успела је, нештедимице трошећи ионако прекратку ноћ, да
прегледа и све друге задатке, но овај је издвојила и ставила на врх као –
неоцењен. Понела га је таквог у школу и однела у зборницу. Тамо се
поверила једној од колегиница, давши јој састав да прочита.
- Мудрица
мала овај наш стармали – похвали га њена пријатељица. - Ово завређује
факултетску десетку, а не обичну петицу. Не знам због чега се мучиш
толико, те га држиш неоцењеног.
- Видиш, ја немам проблема да оценим
њега – рече дечакова учитељица. - Што се тога тиче у потпуности се
слажем са тобом. Али проблем је што ја овде треба да оценим себе...
И затворивши писмени задатак, она, уздахнувши, изађе из зборнице и крену уз степенице, осећајући, по први пут, како је њима.


Jelenine bajke i priče - Page 2 2287591


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:50 pm

САНАК СМОКВИНОГ ЛИСТА


Jelenine bajke i priče - Page 2 Main3


Jelenine bajke i priče - Page 2 391985328c765fc44a5f


„Тада им се отворише очи, и видеше да су голи, па сплетоше лишћа
смоковог и начинише себи прегаче.”
(1.Мој.3;7)
„А ја, као маслина зелена у дому Господњем, уздам се у милост Божију
без престанка и до века.”
(Пс.52;8 )


На
једном смоквином стаблу било је извешано мноштво листова. Између њих
владало је љуто ривалство. А све због ранга! Јер, што је лист стајао
ниже, имао је нижи чин и морао је да прислужује све оне који су били
рангирани изнад њега. Тако су, предодређењем, виши чинови постали
узроком зависти и размирица међу браћом службеницима.
Да би
превазишли класне разлике, листови су прибегавали и немогућем: склапали
су савез са ветром, само да би досегли жељену висину. Међутим, превејана
нарав кобајаги заштитника вукла је воду на своју воденицу; оног
тренутка, када би се лист оделио од стабла, он би га, тобож, повукао на
горе, мало пронео кроз прсте, а онда га пустио да се стрмоглавце
суноврати у амбис, правдајући се како му се, ето, измигољио. О његовим
накнадним квази покушајима да га одигне са дна – боље и да се не говори.
Било је довољно само послушати те несносне крике страдалника па да
сваки следећи кандидат трипут промисли, пре него што се одважи на
приговор.
Е, управо међу таквима, и то најнижи по чину, налазио се и
један малени, али изузетно вредан и пожртвован лист. Што се њега тиче,
он, није имао притужби ни на кога и ни због чега. Једино му је малкице
било жао што се од толиког труда брзо трошио. Није марио ни за то што га
други нису примећивали; њему је било битно да он њима треба. То и страх
од злокобне провалије која је зјапила подно стабла, били су довољни да
се малени лист носи са животом.
Тако је било и када га је снага
почела издавати. Осетивши да му се ближи крај, он своје мисли усмери на
неминовност онога што му предстоји. Шта ће бити са њим, мислио је, када
га не буде? Да ли му је смрт непријатељ или добитак? И док је покушавао
да докучи на коју ће страну превагнути његова неодлучност, он у једном
тренутку потпуне збуњености и крајњег напора просто признаде себи: „Нека
буде што бити мора!”. У том на њега навали некаква поспаност и лист
почне да снева необичан сан.
Видео је ветар како се злурадо смеје,
али не и себе како пропада. Био је то, рекао би, један готово безазлен
пад који, да чудо буде веће, није чак ни болео. На земљи, или чему год,
дочекала га је хрпа унезверених батова. Иако је сваки прелазио преко
њега, и даље је остајао неповређен. Носали су га овамо-онамо, тако да се
чинило као да не знају куда би с њим. А онда се и то догодило: након
силног тумбања, допао је пред тамо неку мишју рупу. Из ње је изашла
мишица и, осмотривши придошлицу, вешто га повукла унутра. Када је,
коначно, стигао на одредиште, обрео се у невеликој просторији, али која
ничим није одавала да је, уистину – рупа! Више је подсећала на неку врло
прометну радионицу. Из мишициних руку допао је маказа мрава кројача.
Овај га је исецкао на једнаке делове и послао на даље обрађивање. Но
њега ни ово повређивање није болело; штавише, његова неосећајност је са
сваким новим поступком постајала све изражајнија. Тако је било и када је
глиста, следећа којој је пао у руке, посве безболно исцедила из њега и
последњу преосталу кап. Потом га је, свог издробљеног, упртила на леђа
кртици, која га је тајно, по освитку ноћи, положила између два слоја
земље и оставила, да се за неко време ту одмара. Преостало је још да
Месец одигра своју улогу. Он му је послао прекривач сав изаткан од белог
пахуљастог паперја.
Потпуно се предавши дешавањима на вољу, мали
лист је одмарао, све док га сунце није позвало на уранак. Још ни не
отворивши сасвим поспане очи, осетио је неке нове и животворније сокове,
који су све јаче колали његовим обноћ склопљеним бићем. Чак му се
чинило да садрже неку чудесну лакоћу, од које је лагано почео да лебди и
да се пење. Али где, то му никако није било јасно, будући да му вид
није одмицао од жмиркања. А када је, најзад, отворио очи, угледао је
велелепан призор: налазио се у самој крошњи маслиновог дрвета, под којим
није зјапила никаква провалија и око кога није витлао никакав ветар.
И
даље помало сумњичав, мали лист, за сваки случај, протрља очи не би ли
се уверио у прелепу визију. Овој његовој дражесној неверици слатко се
насмејаше грлашца многих, који га једнодушно поздравише са: „Добро
дошао, брате!”. Препознавши се у топлој добродошлици, лист широм отвори
очи и, одахнувши, храбро закорачи у стварност.


* * *


Вера
која се верује - или снови који се сањају - затворених очију и не може
се назвати вером (тј. сновима). Јер каква је то вера (снови), када
верник (сневач) нити види нити чује ни куда иде ни ко га зове? Права
вера (снови) је веровање (сневање) широм отворених очију, тако да верник
(сневач) и види и чује и где иде и ко га дозива. А од вечности нити има
лепшег места за стремљење, нити радоснијег призвања. Бар за оне који
имају очи да виде и уши да чују. Нажалост, и ми сами, понекад и на
сопственом примеру, можемо да будемо сведоци апостолских речи, да „...вера није свију”. (2.Сол.3;2) То исто нам тврди и Старозаветни пророк Данило, на месту где каже: „И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни а други на срамоту и прекор вјечни.” (12;2) Зато нека пажљиво гледа и с пажњом нека слуша сваки онај „који хоће да буде први нека буде од свих најзадњи и свима слуга.” (Мк.9;35)


Из књиге "Све у причама бива допуњено издање"


Jelenine bajke i priče - Page 2 391985328c765fc44a5f


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:51 pm

СНАЈА И ЗЕТ


Jelenine bajke i priče - Page 2 Monste1


Jelenine bajke i priče - Page 2 1473519s7bloi1re9


Имала
мајка сина ожењеног и ћерку удату. Једнога дана дође њој у посету
комшиница и тако кроз причу упита је како јој живе деца у браку.

-
Ћерка ми живи као бубрег у лоју – похвали се ова. – Муж јој у кревет
доручак доноси, спрема по кући, кува, пере... Ма, милина Божија како се
добро удала!

- А син? Како он живи? – настави комшиница да се распитује.

-
Шта да ти кажем...? Ко за срце да си ме ујела кад си ме то питала, коно
моја. Замисли, свако јутро мора својој „госпођи“ да носи доручак у
кревет, да спрема по кући, кува, пере... Не могу да се наплачем колико
ми га је жао, несрећника...


(народна прича)


Jelenine bajke i priče - Page 2 1473519s7bloi1re9


Забележила: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:51 pm

РАЧУНИ И ТРОФЕЈИ


Jelenine bajke i priče - Page 2 Picendoctober009


Jelenine bajke i priče - Page 2 567d021


Лутајући
тако шумарком у потрази за храном, лисица наиђе на кокош и патку. И
смисливши напречац у глави нову лукавштину, она се попе на нека стабла
наслагана на земљи и испруживши се колико год је могла поче да загледа
свој раскошни реп.
- Ах, срећна ли сам! Погледајте како је само диван мој реп! – хвалисаше се лисица док патка и кокош пролажаху поред ње.
- Јесте, али што се хвалиш? – заставши, упита кокош, не могавши да оћути.
-
Што да се не хвалим? – узврати лисица гордо. – Та ено и пауна како се
хвали својим репом, и јелен својим роговима, и што се они више хвале то
их више цене. Све је у хвали, драге моје, и у реклами.
У том се лисица изгуби негде у жбуњу, а кокош рече патки:
- Знаш, што више размишљам све ми се више допада ово што каже лисица. Вала од данас и ја почињем са хвалом и рекламирањем!
А патка, која дотад ћуташе, одврати:
- Ако тако мислиш, онда од данас ти својим путем а ја својим.
- Мислим! – сва важна потврди лакомислена кокош. – Ти си ионако превише ћутљива за мој појам...
И раставивши се, њих две одоше свака на своју страну.
Кад
у неко доба снесе кокош јаје и поче да кокодаче на сав кљун. И потрча
она да о томе све у шумарку обавести – изузев патке, наравно. Али чим се
она удаљи, лисица, која све дотад није могла да нађе гнездо, истрча иза
жбуна и покупи снесено јаје. А на путу до куће налети на патку и
сакривши плен за леђа, лукаво се накези, добацујући:
- Јеси ли видела
како се глас о кокошки брзо пронео и сад сви у шумарку само о њој
говоре. А ти... шта чекаш? Замисли шта би само о теби све могли да кажу?
- О, замислила сам ја, лијо, не брини, и кад сам све то што замислих сабрала, испало је прескупо.
- Не разумем... – невешто ће лисица.
-
Па ниједна хвала ни реклама не бива забадава, драга лијо – објашњаваше
патка смирено. – Кад-тад стигне рачун: неком да плати, а неком њиме да
се кити.
И ту она погледа у лисичин реп, због чега ову подиђе језа и она, подвивши га а све обзирући се, отрча у своју рупу.
А патку, ево, ни до дана данашњег не чу нико да се хвали и рекламира.


Jelenine bajke i priče - Page 2 567d021


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:52 pm

Jelenine bajke i priče - Page 2 Velikilimali

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:52 pm

ГУСКА ТРАЧАРИЦА


Jelenine bajke i priče - Page 2 35780030109


Jelenine bajke i priče - Page 2 D1d23b29f372


На
обалу малог шумског језера свакодневно је одлазила гуска. Због тога што
је волела свуд да гурне свој кљун, животиње, које су долазиле ту на
појило, прозваше је Гуска трачарица. Чак јој, из подсмеха, и песму
саставише:
Гуска гушчара
Највећа трачара!
Но гуска се није
љутила. Штавише, пронашла је у томе чак и неко добро, јер су је баш због
тога многи кришом звали и откривали јој ситне појединости о збивањима у
шуми. Тако је она била најобавештенија живуљка, која је о сваком знала
таман толико да ником не падне за зуб.
Али, мора се рећи, да поред
ове своје особине, гуска, ипак, није била злобна срца. То је просто био
њен неки заштитни знак, по коме се, ето, она разликовала од других. И
баш због те своје незлобивости, она и није имала непријатеља.
Изузев што је сврака није волела!
А
та сврака што је није волела, живела је на високој нози и презирала је
трачарења. И где год би ишла у посету, или би њој другарице свраћале у
госте, није пропуштала прилику да јасно нагласи како је:
Гуска гушчара
Највећа трачара!
Међутим,
незлобиво срце гуске се није одвећ увредило, мада се јесте распитивало
около због чега је сврака толико љута на њу. Али, сем слегања рамена и
одмахивања главом, нико јој жив није умео одговорити.
- Ваљда ће је проћи! – рече она тако једном уз уздах, док је била у друштву јазавца и зеца који свратише да виде даброву брану.
-
Ма пусти је! – узврати јазавац, тешећи је. – Видиш да се прави важнија
већ што јесте. Али кад-тад мораће да спусти нос на земљу. Ја ти кажем!
Отада
не прође много дана, кад једног јутра порани гуска пре свих и стаде да
шета обалом. Премда није хтела, њене се мисли на кратко присетише
свраке. Али таман што се, по ко зна који пут, запита у себи зашто је
таква каква је, кад наједном зачу неко крцкање. Уплашивши се, она се
хитро окрете у смеру из којег је оно долазило – и имаше шта и да види!
Очи јој се разрогачише од надошлог страха и она, трчећи и гачући, одјури
назад у шуму да обавести живаљ о надолазећој опасности. Збуњене и још
недовољно разбуђене, животиње у први мах хтедоше да је најуре. Међутим,
кад дознаше разлог њеног узбуњивања, за тили час им сненост отпа са
очију и у паничној трци свако пође да се сакрије што боље може.


Jelenine bajke i priče - Page 2 Svraka


Наравно,
гуска није заборавила ни свраку; отрчавши до стабла на ком је свила
гнездо, она и њу стаде гакањем дозивати, али, авај! Сврака, од силне
нетрпељивости, не хтеде ни да је види, а камоли да је саслуша. И без
имало милости и добре воље, она је отера.
Узалуд је гуска молила,
преклињала, кумила – ништа није помагало. Најзад, немајући друге, она се
с тугом у срцу удаљи од свракиног стабла.
А те исте ноћи, кад
несташни облаци заиграше жмурке са месецом, јашући на ветру, дуж
лиснатих грана што водише сврачијем гнезду, једна се велика змија
пробијаше.


Jelenine bajke i priče - Page 2 D1d23b29f372


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:53 pm

РАЗВОД ЗБОГ СОЛИ


Jelenine bajke i priče - Page 2 4567_product


Jelenine bajke i priče - Page 2 435391f5605c


Оженио
се Црногорац женом честитом, којој су на смерности и вредноти могле да
позавиде многе. Кућу му је редила, о домаћинству бринула, родитеље му
пазила и гледала ко своје. Због свега тога омили свима, а и мужу би -
само да не беше мана у ње. Наиме, кад год би му, грдна, ручак
постављала, заборављала је, с њим, и сланик приносити.

- Ђе ти је со, јадна? - редовито је подсећао, на шта се она, лаких ногу, хитро подизала, одлазећи у кухињу да је донесе.

И
тако је то бивало баш свакога дана: ко љута битка да се водила, е тако
је њему све то падало! Но, једанпут, свратише неки пријатељи код њих на
ручак. Одушевљени, што младиним понашањем, што јелом кога је на брзака
зготовила, гости почеше наглас да је хвале. По њима, била је она сан
снова сваког мушкарца, жена уз коју ни старост није претећа. Црногорцу,
истина, заигра срце, али јој ману не успе прећутати. Још кад примети да
брука само што није пукла, јер се ни овога пута не сети сланика, он им
се отресито стаде исповедати:

- Ево је и опет! Ама, људи, тако ми части, ако се и због чега раставим од ове жене, кажем вам - биће то због соли.

- народна прича -


Jelenine bajke i priče - Page 2 435391f5605c



A DIVORCE BECAUSE OF THE SALTSHAKER


An
honest woman once married a Montenegrin man. She was a very modest,
gentle and hard working woman that many women envied. She did the
housework and took care of her husband’s parents like they were hers.
Everyone loved her very much. Her husband loved her as if there wasn’t a
vice. However, whenever she brought him lunch she would forget to bring
the saltshaker.

“Where is the salt, poor woman?” , he reminded her every day. She would jump to get it from the kitchen.

As
time passed, it became a battle for him. One day their friends came
around for lunch. Delighting with the bride and with the lunch that she
had made, they started to thank her. They thought she was an ideal woman
for any man, the woman that everyone could grow old with. The
Montenegrin was proud of his wife but he couldn’t forget her vice of
forgetting the saltshaker, particularly this time. He decided to
complain to them:

“She is doing it to me again! If I ever divorce, I’ll do it because of the salt.”


Author of the book "Све у причама бива" (`All these things are done in parables`): Јелена Јергић (Jelena Jergic)
Translation: Анђелка Радосављевић (Andjelka Radosavljevic)

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:53 pm

СВАКО ПО СВОМЕ


Jelenine bajke i priče - Page 2 Alldayru2


Jelenine bajke i priče - Page 2 33b594ac9cef


Био је врео летњи дан, а лија и меда се лењо вукоше ливадом. У једном тренутку, медвед предложи:
- Хајдемо до шумског језера да се расхладимо!
- Бах! – намршти се лисица, стресајући се. – Таман посла! Боље је да одемо до старог храста и да се извалимо у хладовини.
Али
ни меди се њен предлог није допао, па и он узнегодова. Тада они почеше
да једно друго убеђују. Како није било изгледа да се договоре, лија
љутито изјави:
- Ако ти се иде на језеро: иди! Ја нећу! Ти би увек да буде по твоме...
- Не, него треба да буде по твоме, ваљда – одбруси и њој медвед, дигавши њушку.
И
тако се они, гунђајући, разиђоше свако на своју страну: медвед окрену
путем ка шумском језеру, а лисица се упути к старом храсту.


Jelenine bajke i priče - Page 2 33b594ac9cef


аутор: Јелена Ј.

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:54 pm

НЕРАЗБОРИТОСТ НА ДЕЛУ


Jelenine bajke i priče - Page 2 Paravanowaitinggamelion


Jelenine bajke i priče - Page 2 4197281


У
хладу, подно огромног стабла, одмарао се лав у друштву свог несташног
сина. Како је овај трошио силно време на хватање очевог репа, најзад и
огладне.
- Донеси ми нешто за јело! - рече лавић оцу, грубо га продрмавши.
- Хоћу! - невољно промрмља поспани лав, додајући - само да се мало одморим. Ах, како сам уморан...!
-
Али, ја сам сад гладан! - наваљиваше овај неумољиво. - И, ако одмах
нешто не поједем, знај да ћу тебе почети да гризем. Хоћу, заиста!...
Не растављајући се ни на тренутак од дремежа, лав набаци некакав осмех, па примети:
- Што не нађеш сам? Ниси ти баш тако мали да ти се мора све на тацни приносити... А и то што си мој значи, ваљда, нешто!?
И гле! Лавић, сав битан, послуша.
Заузевши
некакву позу за осматрање, он сву пажњу усмери на оближње растиње;
његова се невелика трава дрмусала. Лако претпоставивши да је узрочник
томе сразмеран његовом узрасту, он га, брже-боље, означи за мету. Затим
се, свом силином, устреми на њега.
Али, не лези туго, његово
незграпно табанање, које стиже пре њега, поможе живуљки да што
спремније дочека јуриш. И тако лавић, са бодљама у носу, улови себи
ту част да упозна бодљикаво прасе.

* * *

Када
се сретну онај који може а неће, и онај који умисли да може а немоћан
је, без правог путовође оба ће запасти у многе потешкоће. Откуда оне
долазе? Ево шта каже свети Апостол Павле: „Јер сви траже шта је њихово, а не шта је Христа Исуса.” (Фил.2;21) И, ето узрока сваком раздору, како оном у човеку, тако и у друштву: „Желите
и немате, убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и
војујете, и немате, јер не иштете. Иштете и не примате, јер зло иштете,
да у сластима својим трошите.”
(Јак.4;2-3) И тако Светац који је рекао: „... не тражим шта је ваше него вас.” (2.Кор.12;14), образлаже исто, додајући: „... јер ако живите по телу, помрећете.” (Рим.8;13) Стога: „Ништа
не чините упркос, или за празну славу; него понизношћу чините један
другог већег од себе. Не гледајте сваки за своје, него и за других.”
(Фил.2;3-4) Са овим да се саживимо.

Из збирке приповедака “Све у причама бива – допуњено издање”


Jelenine bajke i priče - Page 2 4197281


аутор: Ј. Јергић

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:54 pm

СЛУЧАЈ СА ДВА КРАЈА


Jelenine bajke i priče - Page 2 Originalh


Jelenine bajke i priče - Page 2 0cca1748dd54


Отворио
медвед канцеларију како би се шумски живаљ имао где обавештавати о
важним текућим питањима. И ту је, на место секретара, упослио јежа.

Не
прође много дана, кад у канцеларију почеше да пристижу и прве странке.
Јеж се дивио мединој умешности: добро упознат са шумском етиком и
нормама понашања, судио је праведно, а случајеве је заводио беспрекорно.

Но једног дана, сва задихана и очију из којих избијаше гнев, упаде код њих лисица, цијучући:

- Медо, брате, помагај!

- Шта је било? – упита је медвед.

- Јеси ли чуо вест?

- Нисам. Какву...?

- Па да је стигао јастреб! Ни мање, ни више...! Дај, учини нешто, да зла не би било! – мољакаше лисица.

Медвед, осмотривши је подробно, примети мирно, не устајући од стола:

- Па то је бар лако средити: склони се док не прође, да не би гледала зла очима!

Лисица
га погледа у неверици. Али, кад хтеде нешто да му одбруси, његов
поглед, који је јасно стављао до знања да би свако убеђивање било
узалудно, одврати је од такве идеје, те она подви реп и напусти
канцеларију.

Убрзо, чим се она изгуби из видокруга, улете у
просторију зец. И он беше сав задихан, а бубњање његовог мајушног срца
је било у толикој мери приметно, да су медвед и јеж мислили како ће му
оно из груди искочити.

- Шта је било, зеко? – упита медвед,
скочивши иза стола, те овом принесе воде како би се повратио. – Каква те
то мука гони да јурцаш к`о помахнитао?

- Чу-чусте ли ве-ест? – објашњаваше зец муцајући.

- Шта?! Још једна!? – примети јеж зачуђено.

- О-ова је нај-но-но-вија...

- Дај да чујемо! – рекоше медвед и јеж углас.

-
Сти-и-игао је ја-јастреб! – с муком зец измуца речи из себе, а онда се,
и од самог њиховог звука, уплаши, те скочи под сто. – Мо-о-лим вас,
учи-и-ните нешто да зл-а-а не би било.

- Да, чули смо – узврати медвед, враћајући мирноћу своме држању и, замисливши се мало, додаде: - Хајде, де, не бој се...! Изађи!

Бојажљиви зец, чије су уши поверовале боји мединог гласа, полако доскакута до њега.

- Не брини се, делијо! Склонићемо те док не прође. У реду? – тешећи га, предложи медвед, што зец захвалним осмехом прихвати.

Кад су, најзад, медвед и његов секретар пронашли довољно скривено место за зеца и сместили га, јеж, у повратку, упита медведа:

-
Медо, да те питам: зашто си, поводом исте вести, лисици наложио једно
да чини, а зецу одредио друго? Зар не осећаху они обоје да им је јастреб
непријатељ? Тако имасмо један случај, а решења добисмо два...?

Медвед, видевши његову збуњеност и, да би му појаснио и удовољио, узврати досетљиво:

- Па видиш, јежићу мој, вест можда јесте једна, али су кухиње, из којих је она долазила, различите...

И тако је јеж, добивши задовољење, поносно завео у регистар још један окончан случај.


аутор: Ј. Јергић


Jelenine bajke i priče - Page 2 0cca1748dd54

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:55 pm

МАЛИ ХРИСТОВ ВОЈНИК


Jelenine bajke i priče - Page 2 F3548a1


Jelenine bajke i priče - Page 2 Quadro2


Може
ли се наоружан у храм? Верујем да ће многи рећи да не може и ја ћу се
сложити са њима. Али наоружања могу бити разна; између осталог и
невидљива. И може да се деси - примери сведоче - да су они, који би
улазили невидљиво наоружани, бивали видљиво разоружани, а они, који би
улазили видљиво наоружани, одлазили би невидљиво разоружани.
А на
Бадњи дан уђе у храм дечак „наоружан“ борбеним мислима због пуцаљке у
рукама, и који, по речима његове мајке, није другачије ни хтео да дође, а
који би љубављу разоружан. Заједно са њима дошао је и дечаков старији
брат, као и брат близанац.
И, наравно, тако „опремљен“ нашао се тик
уз мене, па сам могла изблиза и веома детаљно да осмотрим и њега и
играчку коју је понео.
Свог пластиканера је превртао по рукама,
разговарајући се са браћом и при том тражио најповољније место да га
„паркира“. Мајка му је стално добацивала да га стави у кесу, јер „томе“
није место у храму, а он се трудио да јој у једном удовољи: наиме, хтео
је да га склони, али му начин како да то учини није одговарао - он је
желео да и „склоњен“ буде њему при руци. За тај маневар му је, по
мангупски, недостајао џеп у унутрашњем делу јакне, како је он то већ
негде видео на ТВ-у да се ради.
Како служба још није почела, а мали
ми саговорник би занимљив, (услед моје немоћи да се одупрем дечијем
мудровању), то се ја упустих са њим у разговор.
Причалица: А како би било да „то“ ставиш у спољашњи леви или десни џеп јакне, па да будеш као каубој?
Дечак:
(смеје се и покушава да га стави)... Ма не може, фали ми, ипак, џеп у
јакни... Али могу да га ставим у панталоне... (И ту свој полуаутоматик
гурну у џеп на доњем делу десне ногавице, ради потврде онога што прича,
али га брзо извуче одатле, те га стаде растављати.)
Причалица: А шта ти је то? Пригушивач?
Дечак:
(држи у рукама део скинут са врха цеви.) Шта...?! Ма не, то је ласер!
Сад ћу да ти покажем. (Вративши део на место нанишани црвеним светлом
моје панталоне).
Причалица: Аха, ради!
Нека жена: (прилази и повлачи га за јакну...) Не сме се то уносити у храм!
Дечак:
(само је погледа и брзо се окрену од ње... Затим узе пиштољ и поче да
„нишани“, причајући са братом.) Види, нациљао сам анђеле!
Брат близанац: (слуша и гледа, не говори...)
Причалица: Немој у анђеле да нишаниш, већ у демоне.
Дечак: Кога...?!
Причалица: У демоне! Кад већ имаш наоружање, онда би било лепо да будеш Христов војник.
Дечак: Чији војник?!
Причалица: Малог Христа, који се вечерас рађа и долази на свет... Да га чуваш и штитиш...
Дечак:
(слуша пажљиво али, нашавши се у небраном грожђу, приклања се мајци.)
Ја тебе ништа не разумем шта причаш... Мама, шта она прича? Ко је
Христос?
Мама: Зато што не слушаш шта ти се говори! Прича ти о милој Боги...
Дечак: А како се Христос рађа? Као беба?
Причалица: Па да, као беба...
Дечак: А где? Овде? (Затим се стаде обраћати мајци)... Ко ће да Га роди? Мама, хоће ли попадија да роди бебу Христа?
Мама: (ишчуђујући се) Откуд попадија!? Баш свашта од тебе!... Ено тамо погледај, ниси видео пећину...?
Дечак:
(Он и брат му близанац извирују из гомиле не би ли видели пећину о
којој им мајка прича, а која је била осветљена и постављена у једном
углу у храму. У средишту је била икона Рождества.) Хоће ли ту да се
роди?
Мама: Да, ту! Је л` лепа пећина?
Дечак: (Потврђује климањем главе.) А ко ће да Га роди?
Причалица: Богородица ће Га родити...
Дечак: Богородица! А ко је Она?
Причалица: (показује му иконостас) Ено, погледај! Је л` видиш где жена држи бебу? То је Богородица и мали Христос.
Дечак: (гледа у иконостас, али не на указано место.) Али то неко држи књигу...! Нема бебе!
Причалица: Не, то је светитељ, погледај испод. Је л` видиш?
Дечак: (показује прстом самоуверено...) Је л` Она?
Причалица: Да, то је Она и беба са њом.
Дечак: Она...?!
Причалица: Да!...
Дечак: А где је сад беба? Хоћу да је видим?
Причалица: Па ту је...
Дечак: Где? Ја је не видим!
Причалица: Е, па да би је могао видети, мораш бити добар Христов војник.
Дечак: Шта то значи?! Је л` то да људи нису добри кад не могу да виде бебу?
Причалица: Браво! Управо то значи!
Дечак: А где се сада беба налази? На небу?
Причалица: И на небу и овде...
Дечак: Свуда...?
Причалица: Баш тако! Свуда!
Мама: (додаје) Али је невидљива...
Дечак: (збуњено) Невидљива је...!?
Причалица: И све нас гледа, нарочито вас, децу, јер децу највише воли...
Дечак: И ту је...! И ту...! И ту...! (говори и прстом показује у разним правцима...)
У
том се појављују деца са корпама, појући Божићне песме и просипајући
слаткише по разбацаној слами у храму. И дечак, онако изненађен
неочекиваним даровима, разоружава се, одлажући пластиканера у мамину
кесу, како би мале ручице напунио слаткишима.
Поприлично хитар и
вешт, успео је да накупи неколико руку, па је претекло и за брата, који
није био толико успешан. И не само то! Након извесног времена, кад је
слаткиша нестало на поду, придружи му се и једна девојчица од три
године, којој се оба брата близанца, па и онај старији, необично
обрадоваше, а име јој беше Анђела. Било их је милина гледати како је с
дечјом дирљивошћу обасипају пажњом, и при том јој мали Христов војник,
затраживши од мајке бомбону из његове гомиле, исту вади из папира,
нудећи јој да једе.
Да, мали Христов војник је то! Имао је он још
питања за Причалицу, као и његов брат близанац, који се знао покаткад
умешати, али нећемо дужити с причом. Оно што је остало за крај, а што ме
је и саму дирнуло, био је његов разговор који је водио иза мојих леђа.
Истина, не знам с ким је разговарао, али је био у вези „оружја“ које је
понео у храм. И након њега, ставши испред мене, он, онако сам за себе,
изјави у самоодбрани: „Па нисам ја „њега“ понео да пуцам у цркви!“
Заиста, све говори у прилог његовим речима. Јер он одбаци оружје, да би могао срцем прићи другом детету, нудећи му бомбону.
Но,
свакако, не треба ту превидети ни стражење мајке, која, кад поче
свештеникова беседа, рече дечаку да пази о чему се прича, јер ће га она
код куће о свему пропитати; и њега и брата му. Није то лоше, али би било
још пожељније, и то извлачим за наук нама, када би деца у храм већ
долазила са неким предзнањем. Јер деца воле приче, нарочито о милој
Боги. Но ретки су родитељи, који их и сами знају, да би их могли пренети
деци. Али, ако би остали на томе, ми би се изговарали. А нама требају
дела, не изговори!
Прича има! Потребна је само добра воља да се
пронађе књига и одвоји време за дружење са децом кроз приче, како оних
из Светог писма, тако и оних других народних или светских, поучних
бајки, басни... Вреди ли то? Пробајте и изненадићете се; не само оним
што прочитате, већ далеко више дечијом пријемчивошћу, радозналошћу и
поимањем које није од овога света.
Ваистину - вреди!
Јер, ко зна, може-бити да Христови војници чекају на регрутацију...


аутор: Ј. Јергић


Jelenine bajke i priče - Page 2 Quadro2

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:55 pm

РАЗМИШЉАЊА АТЕИСТА


Jelenine bajke i priče - Page 2 4eb0ba808f5f


Jelenine bajke i priče - Page 2 0418a585e1cfd0m


По
казивању мога брата од тетке, уђе он, једном приликом, неким послом у
продавницу опреме за рачунаре. У њој ради његов познаник и особа са
којом размењује информације везане за интернет. И тако, док њих двојица
разговараху о својим интересовањима, њима се придружи и још један човек,
именом им непознат, али не и ликом. Мало-помало, ни сами не знајући
како, стигоше они и до плаца који је уступљен Цркви, како би се на њему
изградио нови храм. Продавац, будући атеиста, одмах узнегодова:
- Шта
ће нам још једна црква? Ко се још Богу моли? Уместо да идемо напред, ми
се све унатраг враћамо! Боље да су продали неком ко ће ту да отвори
кафић, па да се и људи запосле, и омладина да има где да изађе.
Овде би ваљало напоменути да је то човек ожењен, отац двоје деце и да се лечи од тумора главе.
Други, пак, човек, саслушавши га, примети:
-
Нисам ни ја верник, пријатељу, али мислим да грешиш. Моје је мишљење да
је боље да се отвори црква већ кафана, јер ће из цркве изаћи бољи људи,
неголи из кафане.
Мој брат се осмехну у себи и, заблагодаривши Богу на овом необичном разговору, пожури да ми исти што пре пренесе.
Са
своје стране, а у прилог овој причи, додаћу и необично казивање и
сведочанство моје куме, која је и сама, на своје уши, примила још једно
атеистичко размишљање. Наиме, радећи у једном кафићу, њој је као гост
стигао један познаник, за кога је знала да није верник. И, немајући
посла, јер није био ударни сат, она седе са човеком да се мало
разговоре. А прича је хтела да их одведе до Космета. И ту овај атеиста
пред њом изјави:
- Кад би ме сад позвали да идем на Космет, да га
браним, ја бих отишао без размишљања, иако сам атеиста. А ишао бих, јер
знам да је сваки храм, свака црква на Космету, део наслеђа мог српског
народа и животом бих бранио и манастире и монаштво.
Заиста, свако од нас ће, кад се испуни време, на чудесан начин бити призван, а само је Богу познато кад и како.


аутор: Ј. Јергић


Jelenine bajke i priče - Page 2 0418a585e1cfd0m

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:55 pm

КЊИГА С ПРЕПОРУКОМ


Jelenine bajke i priče - Page 2 075437f79421f47a398dd7e


Jelenine bajke i priče - Page 2 4995781


„Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде,
и који виде да постану слепи.“
(Јов.9,39)


Једно
време се, нарочито уочи и након канонизације Владике Николаја,
расправљало о томе каквим се чудима он прославио, да би се могао
сврстати у светитеље. Заиста, каквим? Наш Златоусти светац, како га с
правом називају, чини најнеобичнија чуда, а којима сам и сама сведок.
Нека од њих ћу, на славу Бога и Светог Николаја, поделити са вама.
Прва књига нашег Златоустог Николаја коју сам прочитала била је „Касијана“.
Затим су заређале: „Емануил“, „Земља недођија“, „Молитве на језеру“,
„Мисли о добру и злу“, па редом, док, најзад, не стигох до комплета у
издању Гласа цркве. Али тај наш први сусрет преко „Касијане“, оставио је
на мене неизбрисив траг и учинио да ова књига нађе посебно место на
мојој полици. Од тога трена, она је постала Књига с препоруком.
Није
то лако објаснити, јер је, истини за вољу, тешко од свих владичиних
дела издвојити једно посебно. Али се деси, као што је овде случај, да се
дело само наметне и крене својим неким стазама да крчи себи пут и
налази људе који ће у њему да нађу оно за чиме трагају, а бојали су се,
или нису имали кога, (или храбрости), да питају. Наша су срца попут
врата, с тим што неко може бити гвоздено, друго дрвено, треће, пак,
меснато, итд, и свако има свој кључ изнутра и отвара се у зависности од
начина на који му се прилази. Тако је и „Касијана“ постала онај преко
потребни дажд, како би се нека закржљала срца, попут скрајнутих
пупољака, озарила зраком сунца и процветала.
Прва препорука
„Касијане“ ишла је на адресу мога брата. Наравно, утисци су нам били
неподељени да је реч о делу које се чита у једном даху. Био је то, на
неки начин увод у веру, па је, након тога, прешао у Православље. Онда се
и апетит отворио, па се почело са читањем и других владичиних дела, са
којима сам га снабдевала. Јер језик којим Свети Николај пише је
простонародни, да га једнако могу читати и цар и сељак. Разумљив, а опет
тако неземаљски, да уздиже човека у небеса и небо спушта ка човеку. Од
њега, књига је наставила да се препоручује на нову страну.
Потом је,
сасвим неочекивано (бар мени се тако учинило тада, али касније схватих
да је то по људском, али не и по Божјем мудровању) код мене почела да
долази братова другарица из разреда. И сасвим се лепо нас две сложисмо,
док најпосле не почесмо и о вери да причамо. Она је тој теми приступала
тако бојажљиво, као да се плашила да је неко не чује и не осуди што
верује, а није крштена. Ја сам је помно слушала о свему што је имала
рећи и шта јој је на души лежало и тиштило. Посебно ми је било занимљиво
колико ју је савест мучила због посла којим се бавила, где је просто
била принуђена да учествује у преварама. Зависила је од њега, а хтела је
да вришти колико јој је сметало оно кроз шта је пролазила. Једног дана,
дошла је код мене да јој дам нешто за читање. „Касијана“ је већ била
при руци и с лакоћом је прешла у њене. Сутрадан, негде око поноћи,
зазвонио је телефон. На вези је била она и плакала је.
- Зовем те,
јер немам коме другом да кажем... Читам књигу и плачем, и не могу да
верујем шта је Јула урадила!?... И Бог опростио!?!... И питам се: има ли
наде за мене и да ли су моји греси опростиви?...
Наставиле смо да
разговарамо још неко време; она плачући због својих грехова, ја због
благодарности Богу и Светом Николају. Овако или онако, нас две се тих
тренутака истог пута држасмо. И она се, недуго затим, крсти, срећна,
пресрећна, што је у заједницу са Богом ушла. Наравно, напустила је посао
и срећно се удала, дао Бог.
У том поче да ме посећује једна старија
девојка, из комшилука, за коју су сви говорили да је помало чудна. Мени,
лично, је била мало више своја, што ми није сметало, јер нисам о томе
размишљала. Ми смо се у улици више дружили са њеним братом, док је она
водила бригу о неким својим мислима. Повремено смо само размениле по
који каубојски или цртани роман, али ништа више од тога. Али наши
родитељи су се добро слагали.
Мислим да смо се, пре свега, почеле да
посећујемо због ручних радова. И она и ја смо им веома наклоњени. Потом
кренусмо и да сарађујемо. Она није имала посао, а у годинама у којима
је била није га могла ни наћи; не у то време, данас још мање. Како сам
ја већ имала неког успеха у томе, понудих јој сарадњу, што она и
прихвати. И зарадисмо ми понеку парицу, али то је све било ситно и
недовољно. Поврх свега, било је ту још сијасет других проблема, који се
знају с беспарицом накупити, о чему, што смо више време проводиле, све
више и разговарасмо. Ни она није била крштена, али је живо осећала своје
српске корене, и упијала је све што је било везано за нашу историју.
Често смо о томе знале да причамо и волела сам да је слушам. Најпосле се
дотакосмо вере и владике Николаја, те у једном тренутку стигосмо и до
Књиге са препоруком. Наравно, као љубитељ писане речи и добре књиге,
друштво које је увек радо бирала, она је прихвати. Убрзо је почела да
чита и друга владичина дела – у одушевљењу. Најзад, недуго пре но што ће
се крстити, дође она код мене и рече:
- Знаш, да није било владике
Николаја и његових књига, ја бих се убила. Никаквог смисла у мом животу
није било. Али сада знам да смо сви ми царског рода, без обзира били на
власти или просјаци. Он је тај који је донео чудо у мој живот!
Слава Богу у Светима Његовим!
Но
немојте мислити да су ово једина чуда и да је Књига с препоруком
дотакла само њихова срца. Не! Било је ту још случајева, чак и неких у
којима су ме тек питали шта да неком свом препоруче, након чега су
уследила дивна сведочења. Осим тога, „Касијана“ се сад већ и преко нета
дели и само Бог зна колико је срца откључала и једнако вредних а
неисписаних прича колико памти.
Па онда, како сумњати у Светост онога, који је слуга Слова био и остао?
Ја сумње немам, јер бих се очију одрекла.


аутор: Ј. Јергић


Jelenine bajke i priče - Page 2 4995781

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:56 pm

ПРИЧА ЗА ДАВИДА


Jelenine bajke i priče - Page 2 1227641


Jelenine bajke i priče - Page 2 8054a3091d4e


Зимско
вече. Беле ледне звездице запрашивале су прозорско окно у настојању да
га освоје својом хладноћом. Међутим, ову њихову намеру вешто су
осујећивале пламене искрице, које весело пуцкетаху у соби у камину.
Разгорела ватрица имала је задужење да чува кућу од насртљиве госпође
Зиме, којој је остављено тек толико да се налакти на прозор и завидно
посматра дешавања у кући.

А унутра, окупљена крај камина и
старице која је седела у фотељи и плела, жагорила су деца. Њихови
родитељи, који су ненадано обавештени о продужетку радног времена,
препустили су баки да води бригу о њима. Али, већ сам поглед на њих,
говорио је да ово дружење свима годи. Радост се читала на сваком лицу,
док је бака зрачила спокојством. Мудрост, као и љубав коју је
поседовала, са лакоћом је излазила на крај са дечјим несташлуцима, који и
нису били ништа друго до искораци у свет одраслих.

Бацајући
каткад поглед преко наочара на носу, бака је мотрила на децу. Она су
покушавала да се забаве, тако што су тражила игру у којој би сви
уживали. Међутим, коју год би изабрали, оно најмање детенце - дечак по
имену Давид - ни у једну се није могло уклопити. Јер све те игре беху за
децу која знају читати и писати, а оно до школе још није порасло. Како
је било у мањини, то га старија браћа и сестре почеше одбијати.
Сневеселивши се због тога, Давид тужних очију потражи друштво своје
баке. И она, преставши на тренутак са плетењем, погледом пуним топлине,
пресрете унуче питањем:

- Чедо бакино, шта је било?

- Не
дају ми да се играм са њима! – изјави дечачић трљајући влажне окице. –
Само ме гурају да им не сметам. Сад ја немам с ким да се играм...

- Како немаш? Ево, ја сам ту! – весело добаци старица. – Него, да теби бака исприча једну лепу причу, ха? Хоћеш ли?

- Може! – прихвати унуче и, напречац се расположивши, стаде да тражи себи место где би село.

Али,
на сам помен приче, дотрчаше и сва друга деца, заборављајући на игру.
Као неисцрпно врело увек нових и занимљивих доживљаја, старица је од њих
направила праве мале причољупце. И није било важно ни да ли су приче
већ негде исписане или их она по потреби измишља, као ни то што су се у
многима с лакоћом могли препознати. Не! Важно је било да прича тече и да
су њеном приповедању сви доприносили.

Но, док су деца трагала за
местом најпогоднијим за слушање, настаде комешање. Тада се бака подиже и
пажљиво их све поређа, бирајући речи којима би их умирила и за причу
припремила.

Кад наступи тишина и ишчекивање, она стаде приповедати:

- Испричаћу вам причу о Милету Пилету, најмањем али и најхрабријем петлићу.

- Ту нисмо чули досад, бако! – изјавише деца задовољно.

- Дакле, било је то овако:

„У
гнезду маме квочке и оца петла се, након три недеље, почеше лећи
пилићи. Одушевљени родитељи с поносом гледаху своје потомство, које се
из минута у минут увећавало. Малим, али снажним и упорним кљуцањем,
отварало се једно по једно јаје и број пилића је досегао до броја девет.
Преостало је још једно, али кљуцање које из њега допираше поче да улива
зебњу у родитељска срца. Било је пригушено и не тако снажно, а с
временом и некако све проређеније. Уплашени, они почеше да бодре своје
чедо. И, након подуже неизвесности, најпосле се указа малецни кљун, који
последњим зрнцима снаге успе да пробије изузетно јаку љуску. То га и
самог ободри, те он зададе опни још неколико кљуцања, па и сам испили
међу радосне родитеље.

Сви се међусобно зарадоваше, а пилићи, свог најмлађег брата, и уједно најмањег, прозваше Миле Пиле.

Па
ипак, премда и мали растом, Миле Пиле је носио у грудима велико срце,
од кога су злоба и пакост зазирали. Зато су место за своје становање
тражили и, нажалост налазили, на језицима других, најчешће његове рођене
браће и сестара. За сваку им је игру био мали, за друштво непожељан -
јер је мали, за шетњу сувишан - јер је мали, ко да га пази; и тако, све у
свему, препуштен сам себи. Али он се није љутио ни на кога, већ је
решио да уложи само мало више труда, како би их растом достигао.

Његови
родитељи су са пажњом мотрили на њега, бодрећи га, али и саветујући. На
њихову љубав, Миле Пиле је љубављу одговарао, захтевајући само једно:
да му својом помоћи превише не одмажу. Наишавши на њихово потпуно
разумевање, он се сав даде у велика размишљања.

И тако, шеткајући по дворишту, он, онако замишљен, нагази на нешто...“

- На шта је нагазио? – упита знатижељно Давид.

- На гуску! – одговори му старији брат, што изазва салву смеха.

- Пустимо баку да прича, па ћемо чути – досети се најстарија девојчица, која у крилу држаше Давида.

И бака настави с причом:

„ ... он, онако замишљен, нагази на нешто.

- Хеј, пази куда идеш! – цикну амбарски мишић, извлачећи репић испод петлићеве ноге.

- Ох, опрости, мишићу! Нисам те видео... Жао ми је! – правдао се Миле Пиле, искрено.

Мишић, устрајавши да задржи израз неугодности на свом лицу, примети:

- Мишићу, кажеш?!? А ти си ми као па већи...!?

И
стварно, кад су се обојица загледали један у другог и спознали да су
сразмерно исте висине, они се најпре почеше смејуљити, да би потом
праснули у гласан смех. Био је то уједно сам почетак једног посве
необичног пријатељства.“

- Мишић Мишко, је л` тако, бако? – упита Давид.

- Баш тако, чедо бакино. Мишић Мишко му је било име.


И, као што рекох, од тог су дана Миле Пиле и мишић Мишко били
нераздвојни. Двориште у којем су се играли било је мирно и хране је било
у изобиљу, па родитељи нису имали никаквог разлога да се брину. Два су
другара време проводили у најразличитијим авантурама, скачући и трчећи,
али им је највеће задовољство представљало провлачење и завлачење на
места где други нису могли ни нос да промоле.

А онда, ненадано и на своје велико изненађење, открише рупу на огради и, провиривши, открише комшијско двориште.

Било
је слично њиховом, изузев што је било туђе и ненастањено живином, па им
се учинило као мали рај. И свакога наредног дана они почеше, корак по
корак, да га игром и несташлуцима освајају. Већ су били скоро стигли и
до прага комшијске куће, кад испред њих нагло и неочекивано искочи пар
најватренијих очију из којих само што муње нису почеле искакати...“

- Јаој, мачор! – повикаше деца у глас.

- Да, децо, био је то комшијски мачор – додаде бака и настави.


Престрављени и усплахирених срдаца, петлић и мишић, брже-боље, скочише у
грмље, па кривудајући одовуд-одонуд гледаху да се што пре домогну рупе.
Срећом, па је било пуно алата и којечега расутог по дворишту, тако да
се малишани успеше пробити до бурета с водом, које стајаше наслоњено тик
уз ограду - таман поред рупе. И, провукавши се крај њега, они збрисаше у
своје двориште, тражећи најпогодније и најскривеније место за
избацивање страха.

И ту њих двојица чврсто решише да више никада тамо не провире, не док је зли мачор ту.

Како решили тако су и поступили и наредних дана наставише по старом.

Али
за тај њихов договор није знао и мачор, а по осмеху који би му се
појавио на лицу - кад год би помислио на њих - сумњам и да би пристао на
њега. Тако је он, од тог њиховог сусрета, почео да размишља како да их
улови и своју трпезу обогати. И реши се, неваљалац, да се попне на дрво и
извиди куда су нестали. И на своје чуђење, откри прави мачји рај!
Комшијско двориште је било пуно пилића.“

- Нећу да их мачор поједе, нећу! – узбуни се Давид и скоро се истргну сестри из руку.

- Ма неће, сачекај, сад ће бака да га удеси – објашњаваше девојчица чврсто га држећи и поседајући назад на крило.


И вребајући једно поподне“, продужи старица причу, „кад је живина
прилегла да се мало одмори, мачор тихо прескочи ограду и без много муке
уђе у дворишни круг. А док је он, у својој злурадости и похлепи,
загледао које пиле прво да уграби, његову појаву примети петлић Миле
Пиле, који се, у друштву свог другара мишића Мишка, никада није одмарао;
њих двојица су увек били у покрету. Његовим срцем још једном прође
хладни талас страха који, овог пута, љубав и брига за своје рођене
истера. У неколико одважних скокова, он се нађе тик уз мачков реп,
наскочи на њега и, снажно га кљуцнувши, протрча му кроз ноге, те изби
испред њега. Мачор није могао тако брзо да испрати све ове радње, па се,
зајаукавши од бола, спотаче на свој сопствени реп, што је, наравно,
пробудило успавану живину: пилићи брзо шмугнуше под дрва, а родитељи и
сами насрнуше на уљеза својим оштрим кљуновима.

Миле Пиле се
обрадовао, видевши оца и мајку у акцији, али је одлучио да се са мачком
разрачуна сам, и тако занавек отера овога из њиховог окружења. А то је
он тако осмислио, јер је осећао да га је ономад, својом посетом, незвано
дозвао. И позвавши мишића Мишка у помоћ, објасни му план, те њих
двојица одјурише у близину рупе на огради. Затим стадоше добацивати
мачку, не би ли му скренули пажњу. Овај, како их угледа, истог тренутка
полети према њима. Кад им се прилично примакао, два другара се дадоше у
трк према рупи. А мачак, да би испао паметнији, крену пречицом право
преко ограде не би ли их дочекао. Али, уместо да он њих дочека, њега
угости оно буре са водом...“

- Тако ти и треба, мачору неваљали! – сав весео и тапшући узвикну Давид. Његово одушевљење изазва осмехе и на лицима друге деце.


Након овог подвига Миле Пиле и мишић Мишко постадоше хероји дворишта.
Од тог дана, мачор, посрамљен, никада више није завирио код њих, а
старија браћа и сестре с поносом приђоше брату и његовом другару,
тражећи да их приме у друштво.

Мали јунаци, који су, уместо
ордењем, били даривани великим срцима, на ову молбу нису умели да
одговоре друкчије већ радосном потврдом.“

- Миле Пиле и мишић Мишко су показали да и мали нешто могу да ураде, је л` тако, бако? – рече Давид по завршетку приче.

- Тако је, пиле моје – додаде бака, помно мотрећи лица преостале дечице.

Наравно, оним старијима је прича била више него јасна и на лицима им се огледала понека сенка стида.

- Лепа је прича, бако. А како се зове? – упита млађа сестрица.

- Нема наслов. Могли бисте ви да јој дате назив – примети бака.

И
деца зажагорише. Наслова је било свакаквих, почев од тога да се прича
зове „Миле Пиле“, па затим „Мали хероји“, „Миле Пиле и мишић Мишко“ и
још сијасет других, да би, најзад, причи кумовао Давид:

- Ја знам! Нека се зове „Прича за Давида“...

Соба утихну, да би одмах потом сви изразили своје задовољство предложеним насловом.

-
Мислим да је то и најбоље и најправедније решење – правдољубиво изјави
старији брат. – Ми нисмо могли да нађемо игру у којој би учествовао и
Давид, али је зато у „Причи за Давида“ било места за све нас.

И
тако, с још једном поуком и причом за пред спавање, Зима, и сама дирнута
призором, испрати друштво на починак. Но, бакином будном оку није
промакао њен поглед, и премда се насмешивши госпођи леденог даха, она
ипак, за сваки случај, добро ушушка своје унучиће, пожелевши сваком од
њих, као и увек, Анђела чувара.


аутор: Ј. Јергић


Jelenine bajke i priče - Page 2 8054a3091d4e

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:57 pm

СВАКО СЕБЕ САМ ПОКАЖЕ


Jelenine bajke i priče - Page 2 Womenatwindow


Jelenine bajke i priče - Page 2 1851425000d4e611bef3ce0


Неки
душебрижни домаћин, који, претрпевши у пословању штету и запавши у
оскудицу, би приморан да отпусти једну од жена у служби. Но, њему се то
није нимало милило, али, другог решења није имао. Не желећи да се о било
коју огреши, он, претходно добро поразмисливши, одлучи да кушњом испита
своје раднице. Тако, повадивши из витрине сребрнину, он је донесе у
кухињу и рече женама да је очисте. Затим се сакри иза притворених врата и
стаде ослушкивати.
Оне, будући упознате са ситуацијом у којој се њихов газда нашао, али не знајући за његов наум, различито приступише послу.
-
Да чистимо сребрнину!? – говорила је прва са нескривеним презиром и
дрскошћу. - Хеј, кућа му се распада, а он наређује да му гланцамо суђе
за украс! Колико сам га само пута чистила, већ ми се огадило. Боље да га
прода, да будемо сви мирни, ја понајпре...
- Можда то суђе и јесте
луксуз – надовеза се смирено и без роптања друга, са примесом бриге у
гласу – али мени је оно посао доносило. Не дај Боже да га газда прода!
Онда би могао да отпусти и мене... Шта бих му користила?
Домаћин,
чувши то све, врати се у кухињу и жену која ропташе отпусти, а ову
другу, која је ценила и поштовала и посао и послодавца – остави у
служби.



аутор: Ј. Јергић



Jelenine bajke i priče - Page 2 1851425000d4e611bef3ce0

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:58 pm

„Знаш, сад се она бајка о ружном пачету не завршава више тако да оно постане лабуд већ – чичак!“, рече ми једна рањена душа и због ових речи осетих двоструки бол. Прво, јер сам и сама осећала његову тугу, а друго, јер је неко хтео да из његове душице истера лепоту. Све то осетивши, скоро да сам вриснула, покушавајући да допрем до њега:

- Не, то неће моћи! Ружно паче мора да постане лабуд, и не само то, већ желим и ти сам лабуд да постанеш! Јеси ли разумео!?

Насмејао се и то је био смер који сам тражила, да би ми, најпосле, оним својим делом душе, којем сам се и обраћала, то и обећао. Затим је додао:

- Ма ја се слабо споразумевам са људима, не разумемо се.

- Можда зато што они не остају дуже - да те упознају, и суде на прву лопту, или им ти сам то не допушташ. Само наизглед ти личиш на какву тврђаву, на морског јежа, који се чине недодирљиви и неосвојиви, али је твоја унутрашњост тако топла и сусретљива. А ја не причам напамет, већ оно што сама искусих.

- Хеј, можда једног дана напишеш причу о мени!? – рече, насмејавши се поново.

- Није немогуће. Штавише, можда ја то већ имам у плану. Само, да ли ћеш се и препознати? – добацих и сама се осмехујући. – Јер ја увек гледам да оног о коме причам вешто сакријем од радозналих очију.

- Ваљда ћеш ме обавестити, да знам!

- Наравно, срећице...

А потом ми исприча још понешто из свог живота, што ули нову наду у веру моју у њега, и пут који је изабрао. Није ме изненадио, јер сам неким делом свога бића то осећала да је могуће, али ме јесте веома обрадовао. Сад само да му пожелим успех и благослов Божји да га прати.

И захвалим на дивним тренуцима који су условили причу...


БОДЉЕ У ОЧИМА


Jelenine bajke i priče - Page 2 C8b10514e3d9


Jelenine bajke i priče - Page 2 D3b01013218b


Дуго
тражећи место за своје становање, млада корњача најзад изабра једно.
Био је то врт прекрасног растиња, најлепши у том крају. Том избору је,
поред раскоши бујног шаренила - унутар којег се налазио базенчић са
свежом изворском водом, допринела и надасве добра прегледност околине,
што је њеној тромости итекако одговарало. Осим тога, ни друштва јој ту
није мањкало. Тако је, седећи у својој удобности, могла и без кретања да
сазнаје о дешавањима у окружењу. Како је била доброг памћења и у неким
разговорима, услед своје добре обавештености показавши умешност, о њој
су говорили са поштовањем, дајући јој надимак Умка.

А један од
најчешћих њених посетилаца био је пас Шврћа, мешанац са огрлицом око
врата, коју је носио више као украс, јер се његовом власнику одавно
изгубио сваки траг. Но њему то, чинило се, није сметало: овако је могао
сваког дана да бира новог газду - према коски која му се понуди. Уколико
би му, уз коску, био понуђен и какав посао да обави, он би се захвалио
једним мирисањем и дигнутог репа би се вратио путем којим је и дошао.

Тако је он и тог јутра, најнеобичнијег од свих, поранио да корњачи учини дужну посету.

- Хеј, Умка, како је? – добаци Шврћа још са врата. – О чему данас...?

Он овде не изговори мисао до краја, већ шапом дотаче главу, смешкајући се.

-
О, очи моје лутајуће! – тепала му је корњача, као и свима који су,
долазећи код ње, доносили какву вест са собом. – Ево, кад не умујем,
одмарам главу на јутарњем сунцу.

- Јеси ли чула новост? – упита је сав званичан.

- Не, али слутим да неко јесте... – примети она, осмехујући се.

-
Наравно! – славољубиво дочека Шврћа. – Зато и пожурих са доручка,
премда га је месар баш добро удесио, брке да полижеш, али нисам хтео да
останем до хвале, већ дођох да ти јавим вест. А ко ће, ако не ја, зар
не?

Корњача весело климну главом, потврђујући, а он настави:

- Знаш, оно моје друштванце што се саживело у врту у близини, а што долази и код тебе: замисли, добили су новог станара!

- Стварно? – заинтересовано ће корњача. – Неко га позвао?!

-
Ма какви позвао! Дошљак! Самозванац! Не личи ни на шта, ја кад ти
кажем... Ови моји разменили с њим реч-две, видели с ким имају посла и
тајац! Ту су, али се не миришу...

- Занимљиво! Па је л` тако ружан?

- Ма страшан, шта да ти кажем... Страшан!

- Хм, па ипак, волела бих да га видим – изјави корњача знатижељно.

-
Мислим, Умка, да од тога нема ништа – узврати пас. – Нити га има ко
довести, нити ће он сам изволети да дође. Он се скупио тамо под ружин
грм и без неке потребе не мрда одатле. А и боље му је... Да не би било
каквих незгодација...

Још мало поразговаравши о необичном
дошљаку, Шврћа, који и иначе није могао дуго да седи на једном месту,
најзад се подиже и крену даље.

- Хвала ти на вестима –захваљујући се, поздрављаше се корњача са њим.

-
Увек на услузи, Умка! А ако те баш интересује, ти знаш... ако неће брег
теби, иди ти брегу... – говораше Шврћа у одласку, весело намигнувши.

Ове
његове речи заголицаше корњачу. Већ се и не сећајући кад је последњи
пут изашла из дворишта, она се мало и уплаши од помисли. Али, како је
мисао није напуштала, већ све јаче храњаше њену радозналост, најзад, она
се, охрабрена, подиже и крену.

Требало јој је прилично времена
да се догега до врта о којем јој је пас говорио. Овај је подсећао у
понеком детаљу на њену башту, али далеко од тога да се могао мерити са
њом. Премда јој ово није била прва посета - али јесте једна од ретких,
ипак, када је ушла, имала је осећај као да се ништа није променило и да
све стоји на свом месту. Чак је и друштво затекла онако како их је и
упамтила: зец Зуба је грицкао салату крај рупе над којом је расло
стабло, док се на једној од грана излежавала мачка Мицка, велика
чистуница, а на другој сврака Перла, која је волела да се кити разним
украсима; жаба Сунчица је, седећи на ивици, хладила ноге у базену, а пас
Шврћа, који је таман стигао са ручка, причао им је о својим дневним
догодовштинама.

Угледавши је како долази, друштво се стаде осмехивати.

- О, Умка! Каква част! – мјаукаше Мицка дочекујући је, умилно вртећи репом.

- Таман стижеш на свежу салату, тек узбрану – рече Зуба, мљацкајући.

- У-У-Умка – растезаше Сунчица, надувавајући се од усхићења.

- Баш те је лепо видети! – повика Перла сва раздрагана, са чије ноге блесну прстен огромног црвеног камена.

Шврћа се само насмеја и добаци јој један од својих шеретских мигова.

-
Шта ћу – изјави Умка и сама обрадована – кад сам вас се пожелела. А и
добро је мало прошетати, да се не улењим. Можда и моје очи буду вредне
попут ваших, па улове понеки поглед за незаборав.

На ове њене речи сасвим спонтано Мицка отпоче разговор.

-
Хајде, де! Него, кад смо већ код лењости, данас је код нас на кафи била
нека госпођа, ако се та жена са госпођом сме упоредити, која има у кући
мишеве! Замислите! Госпођа, а мишеве у кући има! И шта је њој пало на
памет: да позајми моју маленкост, како бих јој ја по кући мишеве
ловила... Брука! Да је вредна, имала би новца за слушкињу да јој она
реди кућу. Као моја газдарица што има...

- Сасвим си у праву,
Мицка – сагласи се Шврћа. – И мени су јутрос, на неколико места,
условљавали храну. Па зар им није драго што сам уопште дошао код њих? И
то што сам баш неког посебног изабрао, већ је довољан рад сам по себи. А
и њима је на корист, да могу неком да удовоље. Шта би хтели више?!

Корњача их је пажљиво слушала, разбашкарена у шушкавом лишћу, не оглашавујући се.

-
Истина, има много лењог и доконог света данас – журно дочека Перла. –
Да знате само колико има неуредних оџака и прљавих прозора... чудо
једно!

- Морам се и ја сложити са вама – рече Сунчица. – Могли би и овај базен да очисте, а не да ми се ноге прањем прљају.

Ту она, ради потврде, извуче свој десни крак и подиже га увис.

- Ја не бих имао ништа против да ми неко други спрема салату – надовеза се и Зуба, на чију примедбу сви праснуше у смех.

Потом се Шврћа обрати корњачи, покушавајући да је увуче у разговор.

- А ти, Умка, шта ти имаш да кажеш?

Ова, уместо да одговори, примети с чуђењем нешто што јој је промакло при доласку.

- Кажем да нигде не видим Крлета. Где је он?

Крле-кртица је, иначе, био још један члан ове дружине.

-
А, Крле се отуђио... – рече Перла уз негодовање. – Нашао је себи боље
друштво. Нисмо могли ни замислити какав је то лицемер, драга Умка. Откад
је Бодљави стигао, највише са њим време проводи.

- Бодљави?! – зачуђено ће Умка.

- Ма она придошлица о којој сам ти причао... – појасни Шврћа.

- Аха! А зашто га зовете Бодљави?

-
Па сав је на јуриш, не можеш му ниодакле прићи. Први дан кад је дошао,
поче да нас загледа и као нешто исправља, шта ли, а све тако фино, да ти
мука припадне – објашњавала је Мицка. – Замисли, чак је и данас,
пролазећи овуда и прислушкујући наш разговор, добацио - мени у пролазу,
да ми не би реп отпао, ако бих помогла оној сељанки и отерала мишеве из
њене куће. Па зар ја за то живим? Да будем ловац? Каква дрскост и
безобразлук!...

- Мени је рекао да превише извољевам, и да храну
треба и зарадити – с презиром говораше Шврћа. – Шта он умишља да је?
Боље себе да погледа, на шта личи...

- Ја боље и да не говорим
шта је мени рекао – умеша се и Перла. – Смета му мој накит, који
сакупљам у пролазу. Боде му очи! Чуј! Њега боде...!? Нечувено...

И протресавши главом од надошлог једа, она уздахну гласно.

-
Накит ти је диван, драга Перла – саосећајно изјави Сунчица, тешећи је. –
Мени је рекао да ћу се распући, и да је боље да ме се клони - да не би
одговарао за моје здравље. Па и треба да ме се клони, дрзник један! Ја
да се надувавам...?! Није-него!

- А да не причам како је био завидан на то што сам ја, за разлику од њега, тако фин и мекан – хвалисаво ће Зуба.

-
Кажем ти, Умка – поново узе реч Шврћа. - Необичнијег створа од њега
нисам видео. Тај би се могао по цео дан бости, ништа друго да не ради.

Корњача се зачуди овим његовим речима.

- Како то мислиш: бости...?! Има рогове, шта ли?

- Ма какве рогове! Сав је ко трњак какав!

У том се у непосредној близини зачу шушкање. Сви окренуше главе у правцу ружиног грма, где је кртица Крле управо извирио.

- Ево Крлета! – тихо примети Мицка.

- Сигурно њушка где му је друг Бодљави – шапутајући добаци Перла.

- Мислите да је и он ту? – радознало ће Умка.

- Без икакве сумње, ту је! – дочека Шврћа иронично. – Иди и сама се увери каквог смо чудака добили...


Jelenine bajke i priče - Page 2 D3b01013218b

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”


Poslednji izmenio Tea dana 4/4/2011, 7:46 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Tea

Tea

Ženski
Broj poruka : 3260
Location : Sweden
Datum upisa : 20.07.2009

Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime4/4/2011, 6:58 pm

Jelenine bajke i priče - Page 2 D3b01013218b


Умка га погледа и потврђујући главом пође ка ружином грму. Како је њен ход био бучан, то кртицу позва на опрез.
- Ко је то? – упита Крле, пажљиво дижући њушку и ослушкујући.
- Комшиница... – рече Умка, смешећи се.
Хтеде да дода и своју омиљену узречицу „око мило“, али се уздржа из пристојности; пред њим је и иначе никад није употребљавала.
- О, Умка! Откуд ти код нас? – обрадовано ће Крле. – Ако, ако, баш ми је мило.
- И мени је, вала да знаш. Па... како је?
- Одлично! Али, шта је мени. Седи, смести се, знам да ти није лако стајати.
А
док се Умка покушавала сместити испод ружиног грма, како би склонила
главу са жарког подневног сунца, она се нехотично огребе о трн.
- Ах, убоде ме...!
- Па пази где седаш – узнемири се Крле. – Да неког не повредиш...
- Како мислиш да неког не повредим?! Па ја огребах своју главу о ружин трн!
- А тако, опрости... Мислио сам... Али, да, буди опрезна...
- Па сад хоћу... А шта си мислио под тим да неког не повредим...? Има ли овде још кога са тобом? Не видим никог...
-
Мој другар! Помаже ми да скупим лишће за кућу. Зими уме да буде јако
хладно доле, ако не затворим рупе и не навучем довољно лишћа под ноге.
Корњача
стаде загледати, не би ли негде угледала тог друга, али једва да је
могла подићи главу из траве. Најзад, примети подаље нешто као клупко
које се котрља тамо-вамо.
- Је л` то онај што се ваља тамо? – упита га.
- Е, тај! Зову га Бодљави, мада не знам због чега – одговори јој Крле. – Било је далеко лепших надимака, који су му могли дати.
Док
је он говорио, то клупко што се ваљало докотрља се до њих. Кад се
уставило и растворило, те са својих леђа скинуло сакупљено лишће,
корњача примети мноштво иглица, због чега јој одмах поста јасно одакле
овом створењу тај надимак. Било је застрашујуће гледати те оштре врхове,
а камоли им прићи.
- Ево, Крле! Видиш, ништа лакше, а још је и
забавно! – изјави Бодљави тихим гласићем, смејући се, што је сличило на
какав звон. Али кад угледа корњачу, он се намах уозбиљи и као постиђен,
увређен, шта ли, брже-боље се откотрља у смеру из којег је дошао.
Умка се том понашању силно зачуди.
- Шта му би...?!
- Ма пусти га! Само је мало опрезнији, бира друштво... – брањаше га другар уз осмех.
- Биће да му се моје друштво не допада...
- Откуд знаш? Није те још упознао.
- Па како ме мисли упознати бежећи...?!
- Па он ако и бежи, ти седи и чекај.
Ове тако једноставне, а мудре речи, поразише почетно Умкино подозрење.
-
Имаш право. Уосталом, и те бодље, ма колико страшно изгледале, чини се
да могу и на добро послужити. Мораћу још једном да их погледам, под
условом да Бодљави приђе поново.
Јеж, као да је чуо њене речи, заиста
се докотрља још једном. Штавише, овог пута се устави много ближе њеном
погледу. Тако је Умка могла из непосредне близине да посматра игличасти
његов огртач. Био је умотан у њега са свих страна и тешко би му се ико
могао приближити, а да се не убоде. Имали су право, дајући му такав
надимак, мислила је Умка. Ако га је ико носио у сразмери са разлогом
избора, онда је то овде био случај.
Не проговоривши ни реч, Бодљави истресе нову туру лишћа и бацивши тек један скрајнут поглед га гошћи, откотрља се назад.
-
Заиста, тако чудесно и несвакидашње створење! – говораше удивљено Умка.
– Ево примера како оружје може и оруђе бити! И обратно!
Крле, који је посао одложио са њеним доласком, помно је слушао, не скидајући осмех са лица.
- Ти мислиш да је то оно што чудесност чини чудесним? – примети загонетно.
- Не разумем, Крле – збуњено ће Умка. – Зар је ствар у нечем другом?
Али, уместо да јој удовољи одговором, Крле и сам упути питање:
- А јеси ли му видела очи?
- Очи?! – тек сад се корњача посрами и благо поцрвени у лицу, прзнајући: - Не, ја нисам!... Али, ти... Како си ти...?
Не желећи је додатно збуњивати, Крле просто добаци:
- Лепо! Нисам чекао на друге да ми кроје поглед, већ стадох и сам их погледах. И видех небо како се огледа у њима. Ето!
За
тренутак корњача, навикнута да је она та која дели мудрост, утихну. О,
да! Тачно је знала на чега су се односиле Крлетове речи, и што је још
болније, осећала је да би се морала сложити са њима. У том тренутку, она
по први пут у своме животу осети снагу праве и дубоке мудрости. Истина,
растрзало је то што је морала да је чује од другог, али је бар ствар
изнета на чистац. И то ју је необично обрадовало, јер је спознала да
постоји поглед сакривен од света, који само ретки могу да користе. Знала
је да сад, више већ ишта, жели њега да пронађе. А да би га пронашла,
она направи и искорак у сусрет тој својој жељи.
Када се јеж докотрљао и трећи пут, Умка храбро иступи пред њега и најљубазнијим гласом му се представи, рекавши:
- Волела бих да Крле и ти свратите код мене и правите ми друштво.
Бодљави,
који је стајао обореног погледа, наједном поче да диже главу. И тада
она срете најлепши пар очију, у којима се, баш како Крле рече - који је
њих гледао срцем, огледало небо. А онда се, да чудо буде још веће, у те
исте очи и поглед уселило и Умкино лице. Бодљави се топло насмеја њеној
позивници и радо пристане.
Сунце је већ било у нагињању, кад се поздравила са јежом и кртицом.
Пролазећи крај друштва окупљеног око базена, њима не промаче посебан сјај и живост на њеном лицу.
-
Умка, јеси ли добро? Као да си се намирисала руже, тако изгледаш! –
добациваше Шврћа шаљиво, али с мером. Осећао је он да се нешто чудно
тамо догодило, чим ју је красио несвакидашњи израз, али није се усуђивао
питати за појединости. А и мислио је да ће им сама већ рећи.
Но то се није десило.
-
Нисам, Шврћо, премда хтедох, но криве очи понесох па на трн наиђох –
одговараше Умка на прозивку, не устављајући се. - А ружа висока, чак до
неба, да видите само! Слеп да прогледа од милине!
Зуба, Шврћа,
Мицка, Сунчица и Перла, немо и чудећи се између себе – не налазећи
никаквог смисла изговореним речима, осташе да збуњено гледају за њом.
А
корњача, не скидајући с лица израз дубоког заноса и радости, полако
измицаше из њихових омеђених погледа. Ипак, не сасвим. Пазећи да својим
одласком не закачи неку од бодљи и тиме затвори врата погледу који тек
треба да се деси, она не заборави да и њима упути позивницу...


Прича са посветом
За најискренијег дечака, који је причом подстакао причу,
Јелена,
с љубављу.
04. 04. лета Господњег 2011.



аутор: Ј. Јергић


Jelenine bajke i priče - Page 2 D3b01013218b

____________________________________________
“I was born with an enormous need for affection, and a terrible need to give it.”
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Jelenine bajke i priče - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Jelenine bajke i priče   Jelenine bajke i priče - Page 2 Icon_minitime

Nazad na vrh Ići dole
 
Jelenine bajke i priče
Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
LJUBAV, SMRT I SNOVI :: Ponešto i za klince - piše se u temama ispod naslovne :: Bajke-
Skoči na: