Price iz starine

LICEMJERNI VUK

U jednoj pećini iznad rijeke Ganga, živio je vuk. S proljeća, kada se himalajski snjegovi otapaju, vode Ganga nabujaju, i plave okolinu. Tada se rijeka podigne sve do pećina iznad svojih obala. Jednoga jutra, vukova se pećina nađe okružena vodom sa svih strana, i vuk nije mogao u uobičajeni lov u okolinu.
"Hm", reče vuk, "danas nema ništa od ručka. Proglašavam današnji dan blagdanom, a u čast blagdana, ja ću postiti."
I vuk se smjesti na ivicu stijene, zauzme položaj svetačkog spokoja, kao da se zavezao u duboke i pobožne misli. Čim je zauzeo taj položaj, u njegov vidokrug doskakuta jedna koza, koja je očito tražila izlaz iz poplavljenog područja. Skakutala je s kamena na kamen, i skoro se našla na domašaj skoka od vuka.
Vuk se smjesta prene.
"Gle, evo mi ručka", reče oblizujući se. "Rekao bih da danas ipak nije blagdan, jer inače mi ne bi došla ova koza, baš kao naručena! Ako nije blagdan, onda ne trebam ni postiti."
I on se zaleti na kozu. No koza se vješto izmaknu, i dade se u bijeg. Vuk za njom, ali je opet promaši. Tako su se ganjali po kamenju, sve dok koza ne uspje pobjeći. Vuk ju je uzalud tražio. Zadihan se vrati pred pećinu.
"Nisam ja od soja nepobožnih", mrmljaše vuk. "Meso se ne jede na blagdan, pogotovo ne kozje meso. Ne, ne, danas je dan posta!"
I on opet zauze onaj svoj svetački položaj.

(Indijska priča)

UČENIK NA ISPITU

Jedan je stari učitelj imao pedesetak učenika. Svi su se odlikovali marljivošću i veselili se svojim uspjesima. Ljudi su, međutim, govorili, da pohvala poštovanoga učitelja nije bila jedina nagrada za kojom su žudjeli jer starac je imao kćer, tako lijepu, da bi čak i Suncu mogla reći:
"Ne izlazi, ja ću izaći."
Jednom je učitelj okupio učenike i rekao:
"Djeco moja! Čak i slijepac vidi kamo su usmjereni vaši pogledi, a i gluv bi čovjek čuo vaše uzdahe". Zato vam kažem: "Ruku svoje kćeri dajem onome kome će ona sama dati svoje srce. Evo šta vam savjetujem: uzmite kod kuće, potajno od roditelja, neki vrijedan nakit, i donesite ga na dar mojoj kćeri. Ona će tada izabrati svoga suđenika."
Idućeg dana učenici su pred djevojčine noge složili cijelu gomilu ogrlica, prstenja i narukvica. Samo jedan mladić, najdraži učenik staroga učitelja, nije ništa donio.
"Učitelju", rekao je, "juče si mi dao savjet, koji se ne slaže s onim čemu si nas inače učio. Dugo sam u tvojim riječima tražio bilo kakav skriveni smisao, ali sam našao samo besmislicu. Ako ja sada pokradem vlastitu kuću, neću moći svoju djecu odgajati u poštenju i odanosti prema roditeljima."
Te su riječi djevojci bile draže od svih darova. Ona reče da je našla sebi vjerenika. Stari učitelj tada blagoslovi njezin izbor.
On je učenike savjetovao da pokradu roditelje, kako bi provjerio jesu li uistinu usvojili njegov nauk.

(Tajlandska priča)

NEKA MRTVI OSTANU U SVOJIM GROBOVIMA

U jedno selo došao je čarobnjak koji je bio na glasu zbog svojih čarobnih sposobnosti i na trgu objavio: "Sutra ću oživiti sve mrtvace koji su u selu umrli zadnjih deset godina."
Uzeo je zatim konačište u seoskoj gostionici, dobro večerao i povukao se u svoju sobu na spavanje.
Ali od spavanja nije bilo ništa.
Za nekoliko minuta na njegova je vrata došao gostioničar, pokuca, ušao i kazao: "Pred dvije godine umrla mi je tašta, zla žena. Svima je krv na slamku pila. Ako je oživiš, sve će započeti iznova. Ostavi je u grobu, a ja ću ti dobro platiti." Platio je i otišao.
Ubrzo zatim došao je i seoski veleposjednik: "Prije pet godina umro mi je brat i ostavio mi u naslijedstvo veliko imanje. Ako ga oživiš, biću opet siromah. Ostavi ga u grobu, a ja ću ti dobro platiti." Platio je i otišao.
A onda je došao seoski trgovac i rekao: "Prije sedam godina umro mi je komšija, konkurent u trgovačkom poslu. Otkad njega nema, moj posao cvijeta. Ostavi ga u grobu, a ja ću ti dobro platiti."

I tako je to išlo cijelu noć. Cijelu noć su dolazili stanovnici sela i svako je imao ponekog za koga je želio da ostane u grobu. I svi su dobro platili.

Čarobnjak nije te noći oka sklopio, ali je ujutro napustio selo kao bogat čovjek.
A mrtvaci su ostali u svojim grobovima.

OGOVARANJE

U nekom malom selu živio je čovjek koji je veoma volio da ogovara svoje bližnje. Uvijek je o njima nešto smišljao, ili bi virio kroz prozor u njihove kuće, da bi poslije prepričavao šta je vidio.
Ali jednoga dana njemu se smuči ta rabota, i on pomisli:
"Vrijeme je da se okanem ogovaranja. Vrijeme je da se popravim!.
Otišao je kod rabina.
"Učitelju", reče taj ogovarač, "kajem se zbog glasina, koje sam širio o svojim susjedima. Kaži mi, molim te, šta da učinim da bih sve te glasine poništio."
Rabin se malo zamisli, pa mu reče:
"Reći ću ti šta moraš učiniti da bi okajao svoj grijeh. Ali moraš me doista poslušati. I, razumiješ li, ne smiješ postavljati nikakva pitanja!"
"Obećavam, rabine. Učinit ću kako mi kažeš, i neću postavljati nikakva pitanja."
"Onda dobro. Pođi sada na pijacu i kupi jedno pile. Donesi ga k meni što budeš brže mogao. Ali, pazi, moraš ga tako očerupati, da na njemu ne ostane ni perce."
Čovjek nije mogao da shvati šta će rabinu pile, ali nije zucnuo ni riječ, već je požurio na pijacu, kupio pile, i trkom stigao rabinovoj kući, čupajući usput perje. Sav zadihan i izbezumljen stigao je do rabinove kuće s piletom, na kome se nije moglo vidjeti ni najmanje perce.
Čovjek je rabinu pružio očišćeno pile. Rabin je pomno razgledao pticu, a zatim se obratio čovjeku s čudnim zahtjevom:
"Sada mi donesi svo ono perje koje si putem počupao."
"Kako?", zaprepasti se čovjek. "Kako da ti donesem perje, koje je vjetar već oduvao na sve strane?!"
"Upravo tako", odvrati rabin. "Vidiš li, isto se događa i s ogovaranjem. Jedna glasina poleti na sve strane, i kako je onda povratiti? Stoga će biti bolje da više ne širiš nikakve glasine, jer jednom izgovorene, one se više ne mogu ni zaustaviti, ni povratiti. A sada kreni od vrata do vrata, i moli svoje susjede da ti oproste."

(Izraelska priča)

BUDA I PSOVAČI

Buda, veliki mudrac, hodao je jednoga dana putem prema nekome selu. Nosio je štap i prosjački ćup, a odjeća mu je bila odjeća lutajućeg isposnika.
Putem je naišla grupica razuzdanih seoskih mladića. Ugledavši isposnika, naumili su sebi prirediti zabavu. Opkoliše ga i počeše častiti psovkama i ružnim riječima. Podrugivali su se njegovoj odjeći, tome što je bio bosonog, i što je bio prosjak. Izvikivali su najpogrdnija imena za takvu vrstu ljudi.
Buda se nimalo nije uznemirio. Sa smiješkom je slušao izlive pogrda na svoj račun. Naslonio se na jedan kamen, i kao da je uživao u predstavi. To je još više razbjesnilo mladiće. Sipali su na nj otrov svih mogućih uvreda. Buda nije odgovarao na riječi. Sjeo je na kamen, i spokojno se smiješio.
Naposljetku se mladići umoriše. Potrošiše svu zalihu ružnih riječi. Zaćutaše. Gledali su Budu, čekajući da i on nešto kaže. On ih upita:
"Jeste li se nadovoljili? Je li vam vrijeđanje mene pričinilo zadovoljstvo? Ako jeste, onda sam i ja zadovoljan."
"Psovači su se zbunili. Očekivali su sve drugo osim ovakvoga stava. Htjeli su izmamiti iz Bude neku riječ napada, ili bar odbrane. Upitaše ga:
"Šta, zar se ne osjećaš ismijanim, pogođenim, popljuvanim? Zar ti ništa nije zasmetalo i zar te ništa nije uvrijedilo za posljednjih pola sata?"
"Objasniću vam zašto me niste uvrijedili" – mirno će Buda. "No, najprije mi odgovorite na pitanje: šta biva sa pismom, koje je upućeno određenoj osobi, a ta ga osoba ne želi primiti?"
"Kako, šta biva?" – zažagoriše mladići. "Pismo se vraća onome ko ga je poslao."
"Izvjesnoj osobi neko je donio dar, ali dar je dotična osoba otklonila. Recite mi, šta biva sa darom, koji osoba odbije da primi?" – nastavi Buda.
"Glupoga li pitanja!" – uzrujaše se mladići. "Dar u tome slučaju ostaje darovatelju, kome li drugome?"
"Na isti način biva i s riječima, koje ti neko uputi, a ti ih ne primiš: one se vraćaju pošiljaocu. Ja nisam prihvatio vaše riječi. One su se zbog toga vratile vama."

(Indijska priča)

BEZOBZIRNI SLUGA

Jedna je gospođa poslala slugu u susjedstvo da donese malo žara, da bi pripalila vatru na ognjištu. Sluga se uputio u susjedstvo, no usput je susreo karavan, koji se upravo spremao na puta za Egipat. To je slugu zagolicalo, te on zastade da popriča s vodičem karavana, i s putnicima.
Taj ga je razgovor naveo na odluku, da se pridruži karavanu. I tako sluga, umjesto kod susjeda, ode u Egipat, zajedno s posudom za žar. U Egiptu je ostao godinu dana.
Kada se vratio, uputio se u susjedovu kuću po žar. Susjedi mu dadoše traženo, te sluga ode kući svojih gospodara, noseći posudu. No putem zapne za kamen na stazi, posrne i padne. Žar se otkotrlja na sve strane. Ljutit, sluga povika:
"Eto, šta čini žurba!"

(Arapska priča)

Život je kao san

"Qian Yang, iz grada Wuxi u pokrajini Jiangso u drevnoj Kini, bio je poznat učenjak iz dinastije Qing. Imao je veliko znanje klasike i starih kamenih ploča te je zarađivao za život gravirajući bilješke i tekstove.

Jednog dana usnio je san. U snu bio je u dvorcu, a njegove sluge, žena i priležnice došle su ga pozdraviti. Oni su rekli: "Vaša dva sina su u glavnom gradu i polažu ispit, a mi smo upravo dobili još tri unuka. Cijela naša porodica je vrlo sretna!" On je ušao u jednu sobu i vidio hrpu zlata veliku poput planine. Onda je utrčao stari sluga i rekao: "Oba vaša sina su položila ispit." On se probudio, još uvijek uživajući njegov san.

Nakon par dana, usnio je drugi san. U njemu, on se je zajedno s plemićem divio plemićevom blagu, slikama i knjigama. Tamo je bilo par divljih gusaka od žada neprocjenjive vrijednosti, koje je on uzeo u ruke da bi ih bolje pogledao. Iznenada, guske su pale i razbile se u komadiće. Vlasnik je pobijesnio. Qian je kleknuo ispred njega i molio za oproštaj, obećavši da će nadoknaditi gubitak. On je prodao sav svoj imetak, ali to još uvijek nije bilo dovoljno. Kad je otišao posuditi novac od starih prijatelja, niko nije bio voljan posuditi mu. Qian je bio u bijedi i siromaštvu. Cijela njegov porodica je gladovala, a (njegova žena je jadno izgledala.

Nakon što se je probudio, shvatio je da je doživio i bogatstvo i siromaštvo, dobitak i gubitak. On je napisao pjesmu da izrazi svoj osjećaj: " Život je kao san, sve do smrti, kad se probudiš. Zašto brinuti o dobitku i gubitku? Patiti ćeš sve dok ne postaneš bezobličan."

Zaista život je kao san. Život za životom, samo glavna svijest nastavlja živjeti. Bez obzira koliko bogatstva i ugleda imaš u ovom životu, to nestane poput daška dima. Ti samo sebe fizički i emocionalno povrijeđuješ beskrajnim borbama, vezanostima i patnjom; ti ne možeš promijeniti svoju sudbinu niti malo. Jedine stvari koje te slijede iz jednog u drugi život su tvoja vrlina i karma. "

(Priče drevne Kine)

NESTRPLJIVI MUDRAC

Živio jednom neki bogougodnik koji se zavjetovao da će svakoga dana tačno u podne izaći na ulicu, i prvoga siromaha pozvati na obilan ručak. Tako je činio godinama, i svi su ga smatrali svecem. Ugostio je mnoge gladne, pobrinuo se za mnoge nezbrinute.
Jednog dana u njegovu kuću utetura mršav starački lik. Bio je prešao stotu, i činilo se da je pregladnio. Domaćin ga primi kao i ostale, ljubazno. Sjedne starca za sto, i ponudi ga prvim jelom. Kako je starac bio strašno gladan, on proguta veliki zalogaj, ne izgovorivši prethodno ni molitvicu, ni ime Božije, kao što je red prije objeda.
Bogougodnika je to tako rasrdilo, da je oduzeo starcu tanjir s ponuđenom hranom. Potom ga izgura iz kuće na ulicu, pod vrelinu sunca, i zalupi mu vrata pred nosom.
Te mu se noći u snu ukaza Bog i prekori ga, govoreći:
"Ja sam se o tome čovjeku starao više od stotinu godina. Čuvao sam ga kao zjenicu oka, iako on nikada nije izgovorio ni jedno od mojih imena. Dragi moj, zar nisi mogao biti s njim strpljiv bar pet minuta?"

(Indijska priča)

MRAV I ZRNO ŽITA

Zrno žita, ostavši samo u polju nakon žetve, čekalo je kišu da bi se ponovo sakrilo pod grumenjem.
Mrav ga ugleda, natovari na sebe, i s velikom mukom uputi se prema dalekom mravinjaku.
Išao je on, išao, i izgledalo je da zrno žita postaje sve teže na umornim leđima mrava.
"Zašto me ne ostaviš?" – reče zrno žita.
Mrav odgovori:
"Ako te ostavim, nećemo imati zalihe za zimu. Mi smo brojni, a svako od nas mora donijeti u ostavu hrane što više može."
"Ali ja nisam stvoreno samo zato da me pojedu" – nastavi zrno žita. "Ja sam sjeme puno života, a moja je namjena i ta da iz mene nikne biljka. Slušaj me, dragi mrave: sklopimo pogodbu."
Mrav, zadovoljan da se malo odmori, ostavi zrno žita i upita:
"Kakvu pogodbu?"
"Ako me ostaviš u mome polju" – reče zrno žita, "i odustaneš od namjere da me poneseš u svoje gnijezdo, ja ću ti za godinu dana vratiti stotinu zrna ovakvih kao ja." Mrav ga pogleda u nevjerici.
"Da, dragi mrave. Vjeruj u ono što ti kažem. Ako se danas odrekneš mene, pokloniću ti stotinu zrna žita za tvoje gnijezdo."
Mrav pomisli: "Stotinu zrna u zamjenu za jedno – ala je to čudno!"
"A kako ćeš to učiniti?" – upita.
"To je tajna", odgovori zrno. "To je tajna života. Iskopaj malu jamu, zakopaj me u nju, i vrati se za godinu dana."
Mrav učini tako. Nakon godinu dana on se vrati.
Zrno žita održalo je obećanje.

OKEAN I RIJEKE

Jednog dana okean je upitao rijeke:
"Vi podlokavate drveće na svojim obalama – pogotovo kad vode navru, kad nahrupe kiše i poplave. Onda to drveće nosite u mene, na leđima svojih snažnih brzaka. No ja se pitam: kako to da ne uspijete iščupati krhke i vitke trske na svojim obalama? Njih mi nikada niste donijele na dar?!"
Velike rijeke, Nil, Gang i Amazon, ovako odgovoriše moru:
"O, gospodaru svih rijeka, oče naš! Tajna je u tome što mi možemo udariti po korjenju velikih stabala zato jer su ona tako ukočena i gorda. Ne umiju se poviti i prilagoditi, pa ih naše jake bujice obore i ponesu k tebi.
Treke i bambusi poznaju umijeće prilagođavanja. Kad vide rijeku u poplavnom raspoloženju ili u obilnom toku, oni se sagnu i poviju. Kada poplava mine, opet se usprave. Uvijek su dobre i volje i ophode se sa svima blagorodno i sa uvažavanjem. Mi možemo srušiti i najveće hrastove. Ne možemo ništa onima koji trpeljivo podnose udarce vjetra ivode – koji ne pste od ukočene oholosti i nepopustljivosti. Takvi su nepobjedivi."

Kako je Potjeh
tražio istinu
Bilo je to u vrlo davno doba. Na jednoj krčevini u staroj bukovoj gori živio
starac Vjest sa svoja tri unuka. Desilo se, da je starac ostao sam sa svojom
unučadi te ih othranio od malena. Bili pak unuci sad već poodrasli momci, djedu
do ramena i poviše ramena. Zvali se oni: Ljutiša, Marun i Potjeh.
Jednog
jutra u proljeće ustade stari Vjest rano prije sunca, probudi svoja tri unuka i
reče im, da idu u šumu, gdje su lani med vadili, i da vide kako li su pčelci
prezimili i izlaze li već pčelice od zimskoga sna. Marun, Ljutiša i Potjeh
ustadoše, opremiše se i odoše.
Bijaše dobar komad puta do onog mjesta, gdje
bijahu pčelci. No sva tri brata poznavahu šumske prolaze, zato uđoše sigurno i
radosno u šumu. Nego u šumi bijaše još nekud tamno i nemilo, jer sunce još ne
bijaše granulo, niti se čule ptice ili zvjerke. Zato postade braći nekako
strašno u ovoj tišini, jer se zorom prije sunca rado povlačio šumom sve od
krošnje do krošnje, zlobni Bjesomar, vladar svih šumskih bjesova.
Zato braća
stadoše jedan drugoga ispitivati: što li sve ima po svijetu? No kako ne bijaše
ni jedan od njih još nikada izašao iz one šume, nijesu jedan drugome znali da
pripovijedaju o svijetu, i tako se još više obneveseliše. Ele, kako bi se malo
obodrili, stadoše oni pjevati i ovako dozivati Svarožića, da izvede sunce:
Moj božiću Svarožiću,
Zlatno sunce, bijeli svijet!
Moj božiću
Svarožiću.
Lunajlije, lunej le!
Tako pjevajući šumom u sav glas, iziđoše na jedno mjesto, sa kojega se
vidjelo drugo brdo. Kad oni tamo, ali navrh onoga brda sinu sjajnost, kakve još
nikada ne bijahu vidjeli, a treptjela je kao zlatan barjak.
Protrnuše braća
od čuda, a ona svjetlost iščezne s brda i stvori se bliže povrh jednoga velikog
kamena, zatim još bliže povrh stare lipe i napokon zasjaji kao čisto zlato
upravo pred njima. I ukaza im se prekrasno momče u blistavu odijelu, a oko njega
zlatna kabanica trepti kao zlatan barjak. Ne mogu braća ni da pogledaju u lice
momčetu, nego pokriše oči rukama od velikog straha.
– “Što me zovete, kad me
se bojite, momčići ludovčići!” – nasmije se blistavo momče, a bijaše ono
Svarožić. “Svarožića zovete, Svarožića se bojite; bijeli svijet spominjete,
bijeloga svijeta ne poznate! Nego hajde da vam pokažem svijet: i zemlju i nebo i
da vam rečem, što vam je suđeno.”
To reče Svarožić te omahnu zlatnom
kabanicom i zahvati zlatnim skutom Ljutišu, Maruna i Potjeha. Omahnuo je
Svarožić, vije se kabanica, a braća na skutu kabanice viju se i kruže s njom;
viju, kruže, kruže, a pred njima poče prolaziti cijeli svijet. Ponajprije
vidješe sve blago i sva polja i sva dobra i sva bogatstva, što ih onda na
svijetu bijaše. Pa onda viju, viju, kruže, kruže i vide sve vojske i sva koplja
i sve sulice i sve vojskovođe, i sve pljenove, što ih tada na svijetu bijaše. Pa
onda još jače viju, viju, kruže, kruže i odjedanput vide se zvijezde i sve
zvjezdice i mjesec i vlašiće i vjetar i sve oblake. Od tolikog viđenja sve se
smutilo braći, a ono kabanica sveudilj trepti i šumi i šušti kao zlatan skut, a
Ljutiša, Marun i Potjeh nađoše se opet na tratini. Pred njima zlatno momče
Svarožić stoji kao i prije i ovako im kaže:
– “Evo, sada ste, momčići
ludovčići, vidjeli sve, što na svijetu ima. A sad čujte, što vam je suđeno i što
treba da radite za svoju sreću.”
Čim on to reče, a braća se još više
uplašiše i dobro napnu pamet i uši, kako bi sve točno upamtili. Al uto Svarožić
već bijaše progovorio: – “Evo, što vam je raditi: ostanite na krčevini i ne
ostavljajte djeda, dok on vas ne ostavi, i ne idite u svijet ni za dobrim ni za
lošim poslom dok ne vratite ljubav djedu.”
Kad ovo reče Svarožić, odmahne
kabanicom i nestane ga kao da ga nikad bilo nije, a u šumi nasta bijeli dan.

Ovo sve slušao i gledao Bjesomar, vladar šumskih bjesova. Bijaše se on
došuljao kao magla, sve od krošnje do krošnje, za braćom, te se sakrio među
granama stare bukve.
Već odavna bijaše Bjesomar zamrzio starca Vjesta.
Zamrzio ga, kako pogana čeljad mrzi pravedna čovjeka, a mrzi ga ponajviše poradi
toga, što starac bijaše na krčevini zaveo sveti oganj, da se nikad ne ugasi. A
Bjesomaru se ljuto kašljalo od svetog dima.
Ne svidje se dakle Bjesomaru, da
braća poslušaju Svarožića te da ostanu uz djeda i da ga služe, nego on zamisli,
da naudi Vjestu i da mu kakogod pobuni unučad.
Zato, kad se Ljutiša, Marun i
Potjeh osvijestiše od onolikog čuda i kad se podigoše da pođu kući, Bjesomar
brže-bolje, kao oblak s vjetrom, strugne u šumski dol, gdje bijaše velika
rakita. U rakiti pak puno sve bjesova. Sitni, nakazni, guravi, mrljavi, razroki
i svakojaki, igrali se oni po rakiti. Tako oni zviždali, ciculjigali i
lakrdijali. Bijahu oni luda i bezglava čeljad, koja niti je za koji posao, niti
može kome nauditi, dok ih koji čovjek ne primi k sebi. Ovo pak naumi Bjesomar.

Zato on izabere trojicu od njih i zapovjedi im, da pođu tamo i da zaskoče
svaki po jednog od one braće i da gledaju, kako li će po njima nauditi starome
Vjestu.
Dok Bjesomar tako biraše bjesove, dotle Marun, Ljutiša i Potjeh
iđahu putem, a bijahu tako uplašeni te nijesu upamtili ni ono, što su gledali
leteći, ni ono, što im bješe rekao Svarožić.
Došavši pred kolibu, sjedoše na
kamen i kazivahu djedu, što im se desilo.
– “A što si vidio leteći i što ti
je kazao Svarožić?” – upita Vjest najstarijega unuka Maruna. Našao se Marun u
neprilici, jer ne bijaše ništa upamtio, niti se mogaše dosjetiti, što li mu je
rekao Svarožić. No ispod kamena, na kojem sjeđahu, iziđe mali bijes, sasvim
malen, nakazan i rogat, a siv kao miš.
Potegnu bijes Maruna odostrag za
košulju i šapnu mu: “Reci: vidio sam silna bogatstva, stotinu pčelaca, kolibu od
drva tesanoga i mnogo krzna najskupljega. I rekao mi Svarožić: bit ću
najbogatiji među braćom.”
Marun i ne promisli, je li istina, kako mu bijes
govori, nego se obradova i onda reče djedu, kako mu bijes šaptaše. Čim on reče,
a bijes mu skoči u torbu, sakrije se u jedan kut torbe i ostane tamo.
Upita
Vjest drugog unuka Ljutišu, što li je vidio leteći i što li kaza Svarožić? – I
Ljutiša nije ništa vidio i ništa upamtio. No ispod kamena iziđe drugi bijes,
sasvim malen, ružan, nakazan i rogat, a sur kao tvorić. Povuče bijes Ljutišu
odostraga za košulju i šapne mu: “Reci: vidio sam mnogo ljudi oboružanih, mnogo
lukova i strelica i mnogo robova okovanih. I rekao mi Svarožić: bit ćeš
najsilniji među braćom svojom.”
Ljutiša kao i Marun ništa ne promisli, nego
bijaše veoma radostan i slaže djedu, kako mu bijes šaptaše. A bijes mu odmah
zaskoči za vrat, puzne mu u košulju, sakrije se u njedrima i ostane tamo.

Sad upita djed najmlađega unuka Potjeha; no i on nije ništa upamtio. Al
iziđe ispod kamena treći bijes, najmlađi, najružniji, rogat u velike rogove, a
crn kao krtica.
Povuče bijes Potjeha za košulju i šapnu: “Reci: sve nebo i
sve zvijezde i sve oblake sam upoznao. I reče mi Svarožić: bit ćeš mudrac
najveći i razumjet ćeš, što govore vjetrovi i kazuju zvijezde.”
Ali Potjeh
vrlo ljubljaše istinu, zato ne htjede da posluša bijesa, niti da laže djedu,
nego otepe bijesa nogom i reče djedu:
– “Ne znam, djede, ni što sam vidio,
ni što sam čuo.”
Zacviči bijes, ugrize Potjeha za nogu i puznu kao gušter
pod kamen. Potjeh pak odmah uze travu najljuću i poveže nogu, kako bi brže
zacijelila.
II.
Kada Potjeh onako nogom otepe bijesa, uteče bijes najprije pod kamen, a onda
se odšulja u travu te kroz travu odskače u šumu, a iz šume u rakitu.
Dođe
bijes pred Bjesomara, pa dršćući od straha reče: “Bjesomare, ljuti care, evo
nisam mogao da zaskočim momka, kojega si mi odredio.”
Razljuti se strahovito
Bjesomar, jer on poznavaše ono troje braće, pak se ponajviše i bojao Potjeha, da
će se istini dosjetiti. A dosjeti li se on istini, onda se Bjesomar lje neće
riješiti ni starca Vjesta, ni svetoga ognja.
Uhvati dakle ljuti Bjesomar
bijesa za rog, podigne ga u zrak i ispraši ga dobro brezovačom.
– “Idi
tamo”, viknu on tada, “idi tamo do onoga momka i jao si ga tebi, dosjeti li se
istini.”
Pusti iza ovih riječi Bjesomar bijesa, a ovaj, uplašen kao sinja
kukavica, čučao tri dana u rakiti te smišljao i razmišljao: kako li će obaviti
tešku zapovijed. “Bit će meni taman ista muka sa Potjehom, kao Potjehu sa mnom”,
mišljaše bijes. On ipak bijaše pusti lakrdijaš, pak mu se nikako nije račilo na
teški posao.
Dok je on tako čučao u rakiti, dotle ona druga dvojica bjesova,
jedan u torbi Marunovoj, a drugi u njedrima Ljutišinim, bijahu već na poslu.
Marun i Ljutiša počeše od onog dana lutati po gori i dolinama i malo kada
noćivahu u kolibi – i to sve radi bjesova.
Šćućurio se bijes na dnu torbe
Marunove, a taj je bijes volio bogatstvo negoli svoj desni rog. Bode on dakle
Maruna po vas dan rogom u bokove i sve ga nagoni i sve mu cvili: “Hajde žurno,
hajde! Treba da se traži treba da se nađe! Da tražimo pčelce, da sakupljamo
meda, da djeljamo rovaš od stotinu reda!”
Ovo govorio bijes, jer se u ono
doba urezivalo na rovaš, koliko bi tko obogatio.
Ljutišu pak bocka rogom
bijes u njedrima, a taj je bijes htio da bude najjači među svima i gospodar
svemu svijetu. Goni i nagoni dakle on Ljutišu, da ide šumom tražiti mlade
grabiće i tamne javore, da od njih izradi junački pribor i oružje. “Hajde žurno,
hajde! Treba da se traži, treba da se nađe: koplje, luk i strijela po junačkoj
ćudi, da strepe pred nama i zvijeri i ljudi!” – cvilio bijes.
Slušali
Ljutiša i Marun svoje bjesove i eto tako lutahu za svojim poslom, kako ih
bjesovi putili.
Potjeh pak onoga dana i još tri dana ostane uz djeda i
podjednako misli i razmišlja: što li mu bješe Svarožić rekao. Jer Potjeh hoćaše
da djedu istinu kaže, ali eto, nikako da joj se dosjeti.
Tako dan, tako dva,
tako tri. Kad al treći dan reći će Potjeh djedu:
“Zbogom, djede, odoh ja u
goru i ne vraćam se, dok se ne dosjetim istini, pa makar trajalo deset godina.”

Vjest bijaše sijed starac, te mu na svijetu ne bijaše stalo ni do čega,
jedino do njegova unuka Potjeha, kojega je ljubio i milovao kao uveli list
rosicu. Zato on protrne i reče:
“Što li će meni, sinko, ta istina, kad ja,
sijedi starac, mogu tri puta umrijeti, dok joj se ti dosjetiš?”
Tako reče i
još se ražali više u srcu negoli u govoru i pomisli: “Kako li me dijete
ostavlja!”
Al Potjeh odgovori:
“Idem, djede, jer sam tako smislio da je
pravedno.”
Vjest bijaše mudar starac i pomisli: “Možda u ovome djetetu ima
više mudrosti negoli u staračkoj glavi. Ako li pak jadan sagriješi na meni,
morat će okajati na sebi, jer je pravedan i blagosloven.” Kad to pomisli Vjest,
još se više rastuži, no ništa više ne reče, nego se izljubi s unukom i pusti ga
da ide, kuda bijaše nakanio.
Potjeha pak jako zaboli srce za djedom, i malo,
malo, te bi se na pragu predomislio i ostao uz djeda. No onda se silom otkine,
kako bijaše odlučio, i pođe u goru.
Dok se Potjeh tako rastajao od djeda,
dotle se i onaj bijes iz rakite nakanio da se prihvati svoga teškog posla i
pošao do krčevine, da kakogod zaskoči Potjeha.
Ide dakle Potjeh u goru, a
oborio glavu; kad on do prvog kamena, a pred njega bane onaj bijes.
“E, to
je onaj isti”, pomisli Potjeh, “sasvim malen, nakazan, crn kao krtica, a rogat u
velike rogove.”
Stane dakle bijes Potjehu na put i ne dade mu proći.
Razljuti se Potjeh na ovo malo nakaze, što mu smeta, pa podigne kamen, baci se
na bijesa te ga zgodi upravo među rogove. – “Ubio sam ga!” – pomisli Potjeh.

Al kad pogleda tamo, a bijes živ i zdrav i još mu narasla dva roga na onome
mjestu gdje ga je kamen udario.
“E, taj se ne tjera kamenom”, reče Potjeh
sam sebi pa obađe bijesa i pođe dalje svojim putem. A bijes i opet skoči pred
njega te sad slijeva sad zdesna trči i skače stazom pred Potjehom kao zec.

Tako oni stigoše do jednog mjesta, koje bijaše kao mala ravan među
stijenama, a vrlo kamenita. – Na jednoj strani bijaše zdenac. – “Ovdje ću
ostati”, pomisli Potjeh i odmah prostre kožuh pod divljaku jabuku i sjede, da
razmišlja i da se u ovome miru dosjeti: što li mu bijaše uistinu kazao Svarožić.

Al kad to vidje bijes, sjede upravo pred Potjeha pod grm i stade praviti
svoje blezgarije i dosađivati mu. Pušta bijes Potjehu guštere pod noge, baca mu
čičke na košulju i nagoni mu skakavce u rukav
– “Ovo je naopako, jadan!” –
pomisli Potjeh, kad je to trajalo već neko doba. “Ostavio sam mudra djeda,
rođenu braću i rodnu kolibu, kako bi se na miru dosjetio istini, a sad evo
dangubim vrijeme sa ovom rogatom besposlicom.”
No kako bijaše došao po
čestitom poslu, pomisli, da je najpravije, da ipak ovdje ostane.
III.
Tako proživješe Potjeh i bijes zajedno na kamenitom zaravanku, i tako prvog
dana, tako i svaki dan: bijes kvari i ometa posao Potjehu.
Istom svane
lijepo jutro, a Potjeh ustane od sna i raduje se: “Tiha li dana, radosti moja!
Danas ću se dosjetiti istini!” Al eto, već se sa divljake prosipa puna šaka
jabuka po Potjehu, te mu sva glava zveči i sve mu se misli pometu. A ona se
nagrda sa divljake smije i prenemaže od smijeha. – Il se opet Potjeh u hladu
ponajbolje zamisli, i sve mu se čini: “Eto, eto, sad će mi sinuti u pamet, sad
ću se domisliti istini!” A ono bijes u onaj čas izdaleka namjeri sa bazgovom
cijevi i polije Potjeha mlazom one hladne vodice, te mu se odmah izgubi u glavi,
što god bijaše smislio.
I štogod ima ludorije, štogod ima blezgarije, to
bijes po zaravanku stvara. A još bi nekako i bilo, da se nije Potjehu nekuda i
mililo gledati ove ludorije. Koliko promišlja o svom poslu, toliko mu se oči
otimaju, da gleda što li sve stvara ono ludo čeljade.
Dogrdjelo to već i
samom Potjehu, jer ga sve više želja mori, da se k djedu vrati, a vidi da se uz
ovog bijesa nikada neće dosjetiti istini.
– “Moram se ja njega riješiti”,
odluči Potjeh.
Ele, jednoga jutra zamislio bijes novu dangubu. Popeo se on
navrh stijene, na kojoj bijaše strma vododerina u kamenu, zajašio glatki klipić
i spustio se po vododerini kao munja. Omili bijesu odmah ta igra kao nijedna
druga, te mu se prohtije društva za nju. Uze on dakle travu i zazviždi u travu
preko stijene i šume, a ono iz grmlja, kamenja, iz rakite i šaša dotrkaše,
dođipaše sve mali bjesovi kao onaj prvi. On njima zapovijeda, a oni svaki
uhvatiše po klipić, pa na stijenu. Pa da vidiš, kada sjedoše na klipiće, te kad
poletješe niz vododerinu! A bilo ih je svake ruke i svakog plemena bjesovskoga.
Crveni kao crvendaći, zeleni kao zelembaći, rutavi kao janje, golišavi kao žabe,
rogati kao puž, šušati kao miš. Takvi oni lete niz vododerinu na svojim
klipićima, kao luda vojska na ludim konjima. Lete niza stijenu, jedan drugome za
petama i ne zaustavljaše se do pol zaravanka, gdje ležaše velik kamen, sav
obrastao mahovinom. Tu se zaustavljahu na mahovini te se od velikog zamaha i od
puste ludorije koprcaju jedan preko drugoga.
Tako se spušta i hohoće luda
družba dva-tri puta, a u Potjehu sve jedna misao drugu goni: i gledao bi ih i
smijao bi im se, a opet ga jad hvata, što mu toliku halabuku dižu, pa tko bi se
u njoj domislio istini. Amo-tamo, amo-tamo, al onda odluči Potjeh: “E, nema
smijeha ni šaranja, ja se tih danguba riješiti moram, jer uz njih badava sam
došao ovamo.”
A Potjeh je opazio, da sa vododerine silaze klipići baš
pravcem prema zdencu, pa da nema onoga kamena sa mahovinom, odoše bjesovi
strmoglavce u zdenac. Prikuči se dakle Potjeh onomu kamenu, pa kad se bjesovi uz
hohot i grohot spustiše na svojim klipićima niza stijenu, a moj ti Potjeh brže
odvali onaj kamen, i poleti luda vojska pravcem do zdenca. – Do zdenca, pa u
zdenac, naglavce sve jedan za drugim, sve jedan preko drugoga: i crveni kao
crvendaći, i zeleni kao zelembaći, i rutavi kao janje, a golišavi kao žabe, i
rogati kao puž i šušati kao miš, a prvi među njima onaj, koji se bješe Potjeha
nadovezao.
A Potjeh odmah navali onaj kamen na bunar, i eto, tako se
uhvatiše bjesovi kao muhe u loncu.
Obveseli se Potjeh, kako li se riješio
bjesova, pa ode da sjedne i da se sada na miru dosjeti istini.
Al jao si ga
njemu, jer se u zdencu počeše vrtjeti i bjesnjeti bjesovi kao još nikada. Iz
zdenca počeše na sve pukotine iskakivati sitni plamečci, što su ih od ljute muke
bacali bjesovi. – Stadoše žišci skakutati i titrati oko zdenca, te Potjehu odmah
zakruži glava. Zatvori Potjeh zato oči, da mu ne smetaju žišci.
Al ono u
zdencu tolika galama, buka, piska i lupa, cvil i lavež, kucanje i zapomaganje,
da Potjehu sve uši pucaju, pa gdje bi mogao o čem da misli! – Zato on začepi
uši, da ne čuje.
Al onda poče do njega pridolaziti para i sumpor i čađa, što
su ih u smrtnoj stisci puštali na pukotine zdenca bjesovi. – Okruži čađa i
sumpor Potjeha i stade ga gušiti i gušiti.
Spozna dakle Potjeh, da tu nema
hasne. “E, sada vidim bolan: poklopljeni bjesovi sto puta gori, od puštenih”,
reče Potjeh. “Pa hajd da ih pustim, kad ih se ne mogu riješiti. Opet mi je lakše
uz njihovu lakrdiju, negoli uz toliko zapomaganje!”
Ode on dakle tamo i
otklopi kamen, a uplašeni bjesovi ko divlje mačke poskakaše na sve strane i
utekoše kud koji u goru i nikada ih više na zaravanak.
Ostade samo onaj
jedan, crn kao krtica, a rogat u velike rogove, jer on od straha pred Bjesomarom
nikako nije smio da ostavi Potjeha.
Nego i on se od onoga dana nekuda malo
smirio i više poštovaše Potjeha nego dosele.
I tako se njih dva nekako
pogode: obiknu jedan na drugoga i stanu živjeti jedan uz drugoga.
Al eto već
minulo gotovo godinu dana, a Potjeh još ni izdaleka da se domisli istini: što li
mu zapravo bijaše rekao Svarožić?
Kad već godina blizu, al bijesu počelo
dozlogrđivati.
– “Dokle ću ja ovako ovdje bivati?” – pomisli on. Stoga jedne
večeri, kad je Potjeh baš bio nakanio da zaspi, dođe bijes do njega i reče:

– “A kako ti to, golube, sjediš ovdje već malone godinu dana i što će to
tebi? Eno ti možda djed na krčevini već i umro za to vrijeme!”
Zaboli
Potjeha srce, kao da ga iglom ubolo – al on reče: – “Eto, tako sam odlučio, da
ne idem odavle, dok ne doznam istine, jer je istina preča od svega.” Tako reče
Potjeh, jer on bijaše pravedan i blagosloven.
No Potjeha se duboko kosnulo,
što je bijes spomenuo o djedu, i cijele noći ne mogaše Potjeh da zaspi, nego se
kida i lomi i sve misli: kako li je sa djedom, sa milim starcem njegovim?
IV.
Djed pak življaše za to vrijeme na krčevini sa Marunom i Ljutišom, ali bijaše
život okrenuo žalosno po djeda: – Nijesu marili unuci za djeda, niti nastojali
oko njega. Niti mu dozivali dobra jutra ni lake noći, nego jednako hodali za
svojim poslovima i slušali svoje bjesove u torbi i njedrima.
Donosio Marun
svaki dan nove pčelce iz šume, tesao grede, gradio i sagradio novu kolibu. A
ponajpače izdjeljao deset rovaša i svaki dan broji i prebraja: kad će se rovaši
ispuniti?
Ljutiša pak hodao po lovu i razboju, donosio krzna i divljači,
dovlačio plijena i blaga, a jednoga dana doveo i dva roba zarobljena, da služe i
poslužuju braću po vas dan.
Teško i nemilo bivalo djedu Vjestu uza sve ovo,
a teško i sve nemilije gledali unuci na starca. Šta će im starac, kad neće da ga
služe robovi nego sramoti unučad te sam drva cijepa i sam donosi vodu sa
kladenca? Tako došlo, te što god bilo na starcu, sve smetalo unucima, pa i to,
što je starac jednako prilagao svaki dan po cjepanicu svetom ognju.
Opazio
dobro starac Vjest, kuda sve to ide i da će se njemu doskora raditi o glavi.
Ništa ne požali za životom, jer što će mu život, nego požali, što će umrijeti, a
da ne vidi Potjeha, blagosloveno dijete svoje, radost starosti svoje.
Jedne
večeri dakle (a bijaše to baš one večeri, kad se Potjeh onako lomio radi djeda)
reče Marun Ljutiši: – “Hajde, brate, da se riješimo djeda. U tebe je oružje,
dočekaj ga na kladencu pa ga smakni.”
Ovo ponajpače govoraše Marun, jer mu
se htjelo pod svaku cijenu stare kolibe, da na onome mjestu podigne pčelinjak. –
“Ne mogu, brate”, odvrati Ljutiša, kojemu na krvi i na razboju ne bijaše toliko
otvrdnulo srce, koliko Marunu na bogatstvu i rovašima.
Al Marun nikako ne
popušta, jer mu bijes u torbi jednako šapće i došapćuje. Vidio bijes u Marunovoj
torbi, da će on prvi maknuti Vjesta sa ovoga svijeta i tako steći veliku hvalu
pred Bjesomarom.
Nagovara dakle Marun Ljutišu, al Ljutiša nikako ne htjede
da svojom rukom ubije djeda. Složiše se dakle i dogovoriše napokon, da će još
iste večeri potpaliti staru kolibu. Neka izgori ona i u njoj starac.
Kad se
sve na krčevini smirilo, odaslaše oni dakle robove, neka čuvaju te noći u šumi
stupice. Braća pak odšuljaju se do kolibe Vjestove, zatvore izvana vrata teškim
klinom, kako ne bi djed utekao iz plamena, i podmetnu vatru pod sva četiri
ušaka.
Kad bijaše sve gotovo, odoše oni daleko u goru, da ne čuju djedovo
zapomaganje. Dogovoriše se, da će obaći čitavu planinu kolika je, kako se ne bi
vratili do jutra, dok ne bude sve gotovo: i djed i koliba spaljeni.
Odoše
oni, a vatra polako stade lizati oko uglova. No ono je bila stara orahovina,
tvrda kao kamen, te plamen sve oko nje liže i oblizuje, ali ne može da je
zahvati. Istom kasno u noć uhvati se vatra krova.
Probudi se starac Vjest,
otvori oči i vidi, da mu krov nad glavom gori. Ustade i pođe do vrata, pa kad
nađe, da su teškim klinom zamandaljena, odmah znadijaše, čiji je posao.
–
“Oj, djeco moja, jadnici moji!” – reče starac. “Iz srdaca vaših vadite, a na
rovaše mećete. Ali gledajte: još vam rovaši nisu puni i mnogo čislo na njima
nedostaje a srca ste već do dna ispraznili, kad eto palite djeda i rodnu
kolibu.”
To pomisli djed Vjest o Marunu i Ljutiši i više o njima ni jedne ne
pomisli, niti se radi njih ražali, nego pođe da sjedne i da spokojno čeka smrt.

Sjedne on dakle na škrinju i zamisli se o svom dugom životu. I što god je
bilo u životu, ništa mu se ne učini teško, jedino to, što u svom smrtnom času
nema uza se Potjeha, ljubljeno dijete svoje, koje ga je toliko ražalilo.
Dok
on tako razmišljaše, dotle je stajao već sav krov u plamenu kao baklja.

Gorjele i pregorjele grede, stale pucati tavanice. Progorjele, popucale, pa
se sa obje strane kraj starca urušile i grede i tavanice sa plamenom u izbu.
Okružio plamen Vjesta, raskrio se krov nad njime, vidjelo se gdje se zora po
nebu razilazi pred suncem. Ustade stari Vjest, podiže ruke i oči k nebu i tako
čekaše, da plamen odnese sa ovoga svijeta i njega starca i staru kolibu njegovu.

V.
Teško se izmučio one noći Potjeh, a kad zora stade svitati, pođe on do
zdenca, da ohladi vruće obraze.
Upravo sunce nad nebo, a Potjeh prišao
zdencu. Kako k zdencu, ali iz vode zasjaji svjetlost. Zasjaji, podiže se, te
kraj zdenca stade pred Potjeha prekrasno momče u zelenom odijelu. A bijaše ono
Svarožić.
Protrne od radosti Potjeh i reče:
– “Moj božiću Svarožiću,
koliko te čekam! Reci mi jadnome, što li mi ono reče da imam učiniti? Evo se
ovdje kinim i mučim i dozivam svu mudrost godinu dana – i nikako da se dosjetim
istini!”
Kad on to reče, Svarožić nekud zlovoljno strese glavom i zlatnim
pramom.
– “Ej momčiću, momčiću! Rekao sam ti, da ostaneš uz djeda svoga, dok
mu ljubav ne vratiš, i da ga ne ostavljaš, dok on tebe ne ostavi”, – reče
Svarožić.
A onda još reče:
– “Mislio sam, da si ti najmudriji od braće,
a eto, ti baš i jesi najluđi. Kiniš se i mučiš i dozivaš mudrost godinu dana, da
doznaš istinu. A da si poslušao srce svoje, kad ti je na pragu kolibe govorilo,
da se povratiš i da ne ostavljaš djeda, eto ti, jadan, istine bez mudrosti!”

Tako reče Svarožić i još jedared zlovoljno strese glavom i zlatnim pramom,
pa se ogrnu zlatnom kabanicom i nestade ga.
Zastiđen i zatečen ostade Potjeh
sam uza zdenac, a iza kamena smijao se onaj lakrdijaš, onaj bijes: sasvim malen,
nakazan i rogat u velike rogove. Dopalo se bijesu, gdje Svarožić onako postidi
Potjeha, koji bijaše toliko pravedan. Kad se Potjeh povratio od prve zabune,
kliknu radosno: “Brže da se umijem i da poletim do miloga starca svoga.” To reče
i prikuči se zdencu, da se umije. Nagnu se Potjeh da zahvati vode, nagnu se
odviše, otkliznu se i padne u zdenac.
Padne u zdenac i utopi se.
VI.
Iskoči bijes iz kamena, skoči na rub zdenca i pogleda, da na svoje oči vidi,
je li istina, što mu se učinilo.
Jest, utopio se Potjeh, eno ga, leži na dnu
vode, bijel kao vosak.
– “Oje oj!” zacviči bijes, koji bijaše posve ludo
čeljade. – “Oje oj! danas selim, brate moj!”
Cičao bijes, da je sve zvonilo
sa onih stijena oko zaravanka. A onda se upre o onaj kamen, koji bijaše oslonjen
na rub zdenca, a kamen se prevali i dobro poklopi zdenac. Pa onda još povrh
kamena baci bijes kožuh Potjehov pa još na kožuh sjedne on sam, pa onda stade
igrati i skakati po kožuhu:
“Oje oj! Oje oj! dovršen je posao moj!” – ciči
bijes.
Malo, malo igrao po kožuhu, malo, malo cičao.
Al kad se već
bijaše umorio, ogleda se po zaravanku – i nekuda mu čudno bude.
Naučio se
bijes na Potjeha i nikada još nije imao tako lagodnog živovanja kao uz ovog
pravednika. Uz njega je po miloj volji lakrdijao, niti mu je tko zanovijetao,
niti mu je tko zapovijedao. A sad pomisli li pravo, treba da se vrati u rakitu,
u ono blato, do ljutog cara Bjesomara, a među pet stotina bjesova, sve samih
bijesnih prica, kao što i on sam bijaše.
Bijaše on tomu odvikao. Promisli
on, promisli malo, snuždi se, snuždi malo – pa sve jače. I što bi dlanom o dlan
udario, eno ga ludo i bezglavo čeljade, što čas prije likovaše, stade sada
plakati i revati i valjati se po onom kožuhu od ljutoga jada.
Reve on i
zavija, te ono ništa ne bijaše, što je prije cičao. Bijes kao i bijes: kad reve,
onda baš reve – i sve čupa dlake sa onoga kožuha i valja se po njemu, kao da je
s uma sišao.
U taj čas stigoše na zaravanak Ljutiša i Marun. Bijahu oni
obišli svu goru te se sada vraćahu kući na krčevinu, da vide, je li djed sretno
izgorio sa kolibom. Tako na povratku stigoše na zaravanak, gdje ih još nikada
nije bilo.
Čuju Ljutiša i Marun cvilež i vide kožuh Potjehov i odmah
pomisle, nije li Potjeh kakogod zaglavio.
No baš se i ne ražališe za bratom,
jer oni ne mogahu ni za kim da žale, dok nose bjesove uza se.
Ali uto se
počeše vrpoljiti njihovi bjesovi, jer su začuli, gdje im onaj drug onoliko
zavija. A ne bijaše nigdje složnijeg naroda ni vjernijih drugova u nevolji
negoli bijahu bjesovi. Po rakiti se pru i kezmaju, al u nevolji jedan za drugog
glavu daje.
Uzvrpoljili se dakle oni, uznemirili, naćulili uši, pa onda
izvirili jedan iz torbe, a drugi iz njedara. I kako izviriše, odmah opaze: valja
se brajan njihov s nekim, zavija i reve, i samo se vidi kako dlake frcaju.
–
“Razdere ga strašno zvjere!” viknuše uprepašteni bjesovi, iskočiše iz torbe i
njedara te pohitaše do druga svoga.
Kad oni tamo, al onaj se na kožuhu
prenemaže i sve viče:
– “Pogibe onaj momak! Pogibe onaj momak!” Tišaju
bjesovi druga, misle: trn mu je u peti, ili mu komarica u uhu – jer oni ne
bijahu živjeli uz onog pravednika te za dugo ne znađahu da se cvili.
Al onaj
jednako reve, i ne možeš svoga glasa čuti niti ga možeš smiriti.
A bjesovi u
sto muka, što će s njime? A ne mogu da ga ostave u ovoj nevolji. Smisle napokon:
uhvate svaki po rukav od kožuha i odvuku kožuh i na njemu druga, te tako
otkasaju u šumu, a iz šume u rakitu do Bjesomara.
Ljutiša i Marun pak po
prvi put nakon godinu dana nađoše se bez svojih bjesova. Kad bjesovi od njih
odskočili, braći se u isti mah učinilo, kao da su godinu dana slijepi svijetom
hodali i kao da su ovog časa na zaravanku opet progledali.
Pogledaše se kao
u bezumlju, pogledaše se, jer odmah upoznaše, kakvu su grehotu na djedu
počinili.
– “Brate! rode!” – kliknuše jedan drugome – “da poletimo, da
spasemo djeda.” – I poletješe, kao da su im krila sokolova, do krčevine.

Stignu oni do krčevine, a ono koliba bez krova, a iz izbe plamen kao stup.
Samo joj stoje zidovi i vrata, teškim klinom zaklenjena.
Dohrle braća,
odbiju klin, nasrnu u izbu i iznesu na svojim rukama iz plamena starca, kojemu
taman bijaše plamen obuhvatio noge.
Iznesu Ljutiša i Marun djeda, polože ga
na međinu i stajahu kraj njega, a ne smiju ni riječi da progovore.
Malo
potrajalo, otvori starac oči i kad ih ugleda, ništa ne reče njima, nego upita:

– “Jeste li gdjegod u gori našli Potjeha?”
– “Nismo, djede”, – odvrate
braća i ne smiju da u oči djedu glede. “Eno poginu Potjeh, utopi se jutros u
zdencu. Nego nama, djede, oprosti, a mi ćemo te služiti i nastojati kao robovi.”

Kad oni ovo rekoše, uspravi se djed Vjest i ustane na noge.
– “Vama je,
djeco moja, vidim, oprošteno, jer eto živi ostadoste. Al onaj, koji
najpravedniji bijaše, onaj morade životom okajati svoju krivicu: Hajde, djeco,
vodite me, da vidim, gdje je poginuo.”
Skrušeno poslušaše Marun i Ljutiša,
uzeše djeda pod ruku i povedoše ga spram zaravanka.
Tek što su malo išli,
opaze, da su zašli i da na tom putu još nikada ne bijahu. Rekoše djedu, no on
kaže, da pođu dalje tim putem.
Tako stigoše do jedne strmine, a na strmini
vodio put sve do grebena.
– “Umrijet će nam djed ovaki slab na ovoj
strmini”, – šaptahu braća.
Al starac Vjest samo reče: “Hajdemo, djeco, kud
put ide.”
I oni se stadoše verati putem, a starac sve sinjiji i bljeđi u
licu. A gore na grebenu sve nešto milo zuji i bruji i blista i sjaji.
Kad
oni na greben, ali onijemješe i skameniše se od čuda i strave.
Pred njima ni
gore ni doline, ni brda ni ravnine ni ničega, nego se pružio bijeli oblak kao
bijelo more. Bijeli oblak, a po njemu rumen oblačak. Na rumenom oblačku stakleno
brdo, na staklenom brdu zlatan dvor, a do dvora široke stube vode.
Bijaše
ono zlatan dvor Svarožića. Iz dvora mila sjajnost blista: što od rumenog
oblačka, što od staklenog brda, a što od onog suhog zlata, al ponajviše sa
prozora od dvorane sjaji. Jer tamo sjede uzvanici Svarožićevi na okupu te iz
zlatnih kupa zdravlje nazdravljaju onome, koji im novi pridolazi.
Al
Svarožić nit uživa niti u dvor pušta ikoga, koji krivicu kakovu na duši nosi.
Zato se u dvorani sakupila družba plemenita i uzorita, pa od nje na prozore ona
svjetlost sjaji.
Na grebenu stoji djed Vjest sa unucima – zanijemili pa u
ono čudo gledaju. Gledaju – kad al odjednom opaze, gdje na onim stubama do dvora
neko sjedi. Pokrio lice rukama te plače.
Pogleda starac, pogleda bolje i
upozna: ono je Potjeh. Zatrepti duša u starca, osovi se on i zovnu preko oblaka:

“Što je tebi, dijete moje?”
“Evo me, djede, izdignula iz zdenca neka
velika svjetlost i prenijela me ovamo. Do ovuda dospjeh, a u dvor ne puštaju,
jer sam se o tebe ogriješio” – odvraća Potjeh.
Prosuše se suze djedu niz
lice. Otimaju mu se i ruke i srce, da ogrli ljubljeno dijete svoje, da ga
utješi, da mu pomogne, da izbavi čedo svoje milovano.
Pogledaše Marun i
Ljutiša u djeda, al djed se sav izmijenio u licu, posinjio, propao i nije nalik
na živog čovjeka.
– “Umrijet će nam starac pred ovom strahotom”, šaptahu oni
jedan drugome.
Al se starac uto posve ispravio i već se od njih otputio, te
se okrenu k njima i reče:
“Idite vi, djeco, vratite se na krčevinu, pa kad
vam je oprošteno, vi živite i uživajte u pravednosti ono, što vam je suđeno. A
ja idem da pomognem onome, kojemu se najbolje daje uz najtežu cijenu.”

Bijaše glas u djeda posve oslabio, al pred njima stajaše ravan kao stup.

Zagledaše se Ljutiša i Marun: što li ovo djeda bunca, da će prijeći preko
oblaka, a eto ni sape za govor nema?
Al se već starac odvojio od njih.
Odvojio, pošao, zakoračio po oblaku, kao da je ledina. Pa kako zakoračio, tako i
pošao. Ide starac, ide, a noge ga nose, kao da je perce, a halja mu se na vjetru
vije, kao da je oblak po onom oblaku. Tako do rumenog oblačka, tako do staklena
brda, tako do širokih stuba. Pohrli starac na stube do unuka. Oj, radosti moja,
gdje obuhvati djed unuka. Ogrli ga, obuhvati ga, kao da ga nikad otpustiti neće.
I sve slušaju Marun i Ljutiša: preko oblaka se čuje, kako starcu i djetetu grudi
jecaju od velike sreće.
Uhvati onda starac za ruku unuka i povede ga uza
stube do vrata dvora. Lijevom rukom unuka vodi, a desnom rukom pokuca na dveri.

I vidi čuda! Odmah se vrata širom raskriliše, otvori se sva sjajnost dvora,
a uzvanici i gosti plemeniti dočekaju na dvorima djeda Vjesta i unuka Potjeha.

Dočekaju, ruke im pružaju i u dvor ih vode.
Još vidješe Marun i Ljutiša,
gdje uz prozore prolaze i gdje ih za stol meću: prvog među prvima djeda Vjesta,
a do njega Potjeha, te tamo zlatno momče Svarožić zlatnom kupom goste zdravi.

Velika strava uhvati Ljutišu i Maruna, kad se nađoše sami pred ovom
strahotom.
– “Da siđemo, brate, na našu krčevinu”, – šapnu Marun. I okrenuše
i sađoše. Smućeni od tolikoga čuda, stigoše na krčevinu i nikad više onoga puta
ni grebena ne mogahu u gori naći.
VII.
Tako bilo i svršilo se.
Marun i Ljutiša poživješe na krčevini. Poživješe
dug život kao valjani momci i ljudi, odgojiše čestito koljeno, sinove i unuke.
Svako se dobro predavalo od oca na sina, pa i sveti oganj, da se k njemu prilaže
po cjepanica svakim danom, kako se nikad ne bi izgasio.
Ele, pravo se bijaše
Bjesomar pobojao Potjeha. Jer da nije poginuo Potjeh tražeći istinu, niti bi
bjesovi ostavili Maruna i Ljutišu, niti bi na krčevini bilo svetog ognja ni
čestitog naroda.
Ovako pak sve izišlo na bruku i sramotu Bjesomara i njegove
vojske.
Kad Bjesomaru ona dva bijesa dovukli kožuh Potjehov i na njemu
trećeg druga, koji još sveudilj revaše kao sulud, razljuti se strahovito
Bjesomar, jer spozna, da im izmakoše sva tri momka. – Od velikoga jada dade on
svoj trojici bjesova potkresati rogove, neka hodaju vas život okresani na ruglo
svakomu.
Ali isto na Bjesomaru osta najveća sramota. Eno, svaki mu se dan
kašlje od svetoga dima, a u šumu nikad ne smije izaći, da ne susretne koje
valjano čeljade.
Ništa dakle ne osta Bjesomaru od svega ovoga negoli prazan
kožuh Potjehov. I neka mu je, jer Potjeh i onako ne treba kožuh u zlatnome dvoru
Svarožićevu.

GDJE JE TAJ NEPRIJATELJ

Sunce je sjalo i grijalo cijeli svijet, svom svojom raskošnom snagom. To je ponukalo jednog obožavaoca da mu otpjeva pjesmu, u kojoj je nabrojao sve vrline vladara svjetlosti. Nazivao ga je darovaocem života, onim kojemu streme biljke, životinje, i ljudi, onim, koji prolazi nebom u zlatnoj kočiji. Između ostalog,nazvao ga je i neprijateljem tame.
Sunce je to slušalo sa zadovoljstvom, ali kad je čulo da se spominje tama, poželjelo je da ne bude tame u njegovom svijetu. Sunce nije moglo dozvoliti da ima neprijatelja. Stoga je objavilo rat tami, i pošlo u boj, tražeći po svim budžacima svijeta mjesto, gdje se možda mrak sakrio.
A mrak je bježao pred suncem, uvlačio se u pećine, skrivao se iza žbunja, u
dupljama debla, u gudurama, i u kolibama. Kad bi sunce naišlo pred pećinu ili u kolibu i ušlo u nju zrakama, mrak je nestajao. Kad bi sunce s vrha neba osvijetlilo guduru uspravnim zrakama mrak je i odatle nestajao. Kad je zavirilo iza žbunja, i u duplju, mraka više nije bilo.
Naposljetku se sunce umorilo od traganja za tim neprijateljem koji je nestajao istog časa kada je otkriven.
"Šta je to?" – pomislilo je sunce. "Tamo gdje ja stignem, mraka više nema. On nije neprijatelj koji bi se borio sa mnom. On je neprijatelj koga nema."
I sunce je zaključilo da tama zapravo ne postoji, osim u pjesmi obožavaoca sunca.

JEDNA LIJEPA VIJEST

Odluči jedan čovjek da ispita kakvi su ljudi. On se njujorškim taksistima predstavio kao imućni stranac koji jedva natuca engleski. Htio je utvrditi koliko će ga vozača prevariti.
Njegovi prijatelji su predvidjeli da će većina na neki način pokušati da zloupotrijebi činjenicu, što se on ne snalazi u gradu.
Na kraju, ispalo je da ga je prevario samo jedan od 37 vozača. Ostali su ga odvezli pravo do mjesta koje je tražio, i naplatili mu vožnju po propisu. Nekolicina ga je odbila primiti u kola, kad su saznali da se želi odvesti samo nekoliko ulica dalje. Čak su izašli iz automobila da bi mu pokazali koliko je blizu naznačene ulice.
Najsmješnije je bilo to što ga je nekoliko taksista upozoravalo da se čuva – New York je opasan grad, pun varalica kojih se valja kloniti.

SOKRAT NA PIJACI

Sokrat je smatrao da su mudri ljudi prirodno nadareni skromnošću, da nemaju neumjerenih želja, i da teže što jednostavnijem načinu života. Poznata je njegova izreka: "Znam da ništa ne znam."
Sokrat nije nosio cipele, oblačio se neupadljivo, no volio je obilaziti pijacu i razgledati ponuđenu robu.
Jednog dana na pijaci ga sretne prijatelj, koji mu reče:
"Kako to da se motaš po pijaci, a ne mariš za ponuđenu robu?"
Sokrat odgovori:
"Volim dolaziti ovamo i otkriti koliko mi toga ne treba da bih bio sretan."

"O majko Nut,o ljubavi.
Raskrili svoja krila nada mnom,kao neprolazne
zvezde."

Natpis na kovcegu kralja Tut-enk-amuna


"Oni ovde
gradise od granita,oni ugradise dvoranu
u piramide,oni ovde stekose nesto
lepo u ovom
lepom radui,njihovi su zrtvenici isto tako prazni
kao i onih
umornih bez ljubavi i nade"

Stara egipatska prica

POSLUŠNA SNAHA

Jednoj se ženi udavala kćer. Prije odlaska iz roditeljske kuće, majka uputi kćer da u muževoj kući bespogovorno sluša sve što se od nje bude tražilo.
Jednog jutra, svekrva reče snahi da pođe na rijeku i donese vode.
"Čime ću zahvatati vodu?" – upita snaha.
Čuvši pitanje, zaova dobaci u šali:
"Kako čime – pa valjda sitom?!"
Uze mlada žena sito, zaputi se na rijeku, i počne da zahvata vodu sitom. Naravno, bezuspješno.
Dok je tako radila, naiđe neki čovjek. On u čudu zastane.
"Šta to radiš, djevojko?" – upita je.
"Zašto pitaš – zahvatam vodu, zar ne vidiš? Tako su mi u kući rekli. Majka me je uputila da činim sve što mi se u muževoj kući kaže da činim."
Čovjek se zasmija.
"Ti si preposlušna, a na vlastitu štetu, draga moja" – reče čovjek. "Nećeš dobro proći, ako budeš slušala šta ti drugi govore, umjesto da postupaš kako ti zdrav razum nalaže."

(Jakutska priča)

BICIKL

Haso je imao bicikl. Mujo, njegov prijatelj, jednog je dana naumio posjetiti nekog svog rođaka, koji je stanovao u predgrađu. Smislio je da će sebi olakšati posjetu tako što će od Hasa posuditi bicikl.
Uputio se u ulicu u kojoj je stanovao Haso. Putem mu se u glavi stadoše rojiti svakojake misli.
"A šta, ako mi Haso kaže da bicikl nema zvonce?" I odmah pomisli:
"Ne treba mi zvonce, ja ću vikom upozoravati prolaznike."
"A šta ako mi kaže da mu je probušena guma?" – pitao se dalje.
"Ma, i to ću lako! Reći ću mu da sam vičan krpljenju guma."
"A šta ako mi kaže da mu je točak iskrivljen?" – nastavljao je dalje.
"I to ću nekako."
"A šta ako mi neko ukrade bicikl?" "Ma nekako ću nadoknaditi štetu."
"A ako padne kiša?" "Uzeću kišobran."
"A šta ako mi Haso kaže da je sanjao kako sam nastradao u saobraćajnoj nesreći?"
"Mujo je uto stigao do Hasovih vrata.
Oklijevajući, zaokupljen svojim promišljanjima, pozvonio je. U času kad mu je Haso otvorio, Mujo je ljutito povikao:
"Ne boj se, neću ti tražiti bicikl, kukavče i škrtico! Zadrži ga za sebe!" – okrenu se i vrati nazad.

PTICE U MREŽI

Lovac je kraj jezera razapeo mrežu za ptice. Mreža bijaše velika, pa se u nju uhvati mnogo ptica. No ptice su bile snažne i velike, pa se podigoše uvis zajedno s mrežom. I odletješe.
Lovac se dao u potjeru za pticama.
Sretoše ga seljaci, pa ga upitaše:
"Trčiš za pticama – pa zar misliš da ćeš ih stići?"
"Sva mi je nada u tome što ima puno ptica u mreži", dahćući reče lovac. "Kad bi bila samo jedna, ja je nikada ne bih mogao uhvatiti."
"Kako to misliš?, upitaše seljaci. "Zar je lakše uhvatiti mnogo ptica nego jednu jedinu?"
"Jedna se neće sa sobom posvađati", objasni lovac. "Neće sebi protivrječiti. Neće sebe zbunjivati. A mnogo ptica upravo će se tako vladati."
Bližio se kraj dana. Ptice u mreži počeše tražiti svoj uobičajeni konak – jedna stade letjeti put bare, druga put šume, treća u polje. Svaka stade vući na svoju stranu. Iscrpiše snagu i padoše na zemlju, još uvijek u mreži.
I lovac ih nađe, baš kao što je bio rekao.

ŠTA GOD KO ČINI, SEBI ČINI

Bio jedan derviš, koji je svakoga dana prolazio kroz varoš, i uzvikivao:
"Šta god ko čini, sebi čini!"
Dosadilo to jednoj buli, i naumi mu dokazati da to nije istina.
Umijesi ona pogačicu, i stavi u nju nešto od čega zaboli stomak. Dade ona pogaču dervišu. On, pošto nije bio gladan ne načne tu pogaču odmah, nego je stavi u torbu, pa ode dalje, sve vičući one iste riječi.
Naiđe tako i pred dućan muža one bule. Putem mu je neko dao kolač, i derviš je, stigavši pred dućan, upravo stao jesti taj kolač. Dijete dućandžijino, vidjevši da derviš jede kolač, navali na oca da mu da isti takav kolač. Otac ne imađaše baš takav kolač, pa se dijete stade derati da je gladno. Vidjevši to, derviš izvadi iz torbe onu pogačicu koju mu je dala djetetova majka, i pruži je djetetu.
Kad to vidje dućandžija, on podari dervišu nekolike pare, i ovaj ode zadovoljan dalje putem, vičući:
"Šta god ko čini, sebi čini!"
Kad je dijete pojelo pogačicu, stade se vajkati da ga boli stomak. Otac ga zamota u pokrivač, i ponese kući, majci. Tamo joj ispriča da je dijete stradalo od nekakve pogačice, koju mu je dao izvjesni derviš.
Tada se žena uvjeri da je ono istina što derviš viče.

(Bosanska priča)

Kradljivac snova

Ko je ukrao detetu san iz oka?
Hoću da znam!
Sa tankovratim krčagom u ruci majka je sišla u selo po vodu.
Bilo je podne, vreme za dečje igre već je prošlo; po mlakoj bari
kružile su mirno bezglasne plovke.
U senci banjanovog stabla svodio je oči mlad čobanin.
Jedan ždral stajao je zamišljen i nepokretan sred močvare ukraj
šume mangoa. I baš tad naišao je kradljivac snova i - ugrabivši
detetu san iz oka - pobegao je neznano kud.
A po povratku zatekla je mati dete gde puzi okolo po sobi, tražeći
san.
Ko je ukrao detetu san iz oka? Hoću da znam! Recite mi, hoću da ga
okujem u lance!
Pogledaću najpre u mračnu špilju, gde podno mrkih stena gluho klizi
potok nemotoki.
Zaviriću u sene dremovih bakula, otud dopire meki gugut golubice
i zveče grivne bosonigih vila u modroj tišini zvezdanih noći.
S večeri pretražiću bambusovu šumu, punu nekakvog šaputavog tajca,
gde svici njišu zemne svetiljke i upitaću svakog koga sretnem:"Znaš
li mi reći gde je živi kradljivac snova?"
Ko je ukrao detetu san iz oka?
Hoću da znam!
Pokazaću mu kad ga uhvatim!
Provaliću u njegovu jazbinu i odneću sve pokradene snove!

Rabindranat Tagore

VJEVERICA I PLANINA

Jednog ranog jutra vjeverica je iskakutala
iz svoje duplje, radosna što je dan tako vedar, vjetrić tako blag, nebo
tako plavo, planina tako visoka. Od veselja je plesala po grani,
nestašila se u krošnji, te su ptice slijetale da je gledaju
Drvo je
raslo na obronku planine. Planina se sporo budila – ta bila je tako
golema. Protezala se. Začula je vjeveričino skakutanje, i nije joj bilo
pravo što se mala vjeverica tako ludo zabavlja, dok je ona, velika
planina, još bunovna.
"Hej malena, ne vragoljaj, ne podiži buku, nego
se vrati u postelju. Ja sam milion puta veća od tebe, ali ne galamim
nego mirujem."
Vjeverica načas zastade u igri, pogleda prema vrhu
planine i reče:
"Istina je, velika si i miruješ, ali ti si planina, a
ja sam vjeverica."
"Vidi, vidi, kakve li mudrolije! Kao da ja ne
znam da si ti, u poređenju sa mnom, tek zrnce prašine! No znaš li ti da
grom obara stablo sa svim pticama u vjevericama, a da meni ne može
ništa!"
Nasmija se vjeverica i razmaše se svojim kitnjastim repom.
"Ah,
velika planino, ti koja nosiš golemo kamenje na plećima, a stopala su
ti obrasla šumama! Ah, ti veličanstvena! Gledaj sada šta ću ti pokazati –
nešto što ti ne možeš, ma koliko se upinjala!"
I vjeverica ubere
lješnik, i zagrize u nj svojim šiljastim, bijelim zubima. Lješnik joj
krcne u ustima. Ona ispljune ljusku, i u slast pojede jezgru.
"Evo,
to je nešto što ti ne možeš!" – reče pobjedonosno vjeverica.
Planina
je umuknula. U tišini je slušala kako lješnici krckaju među vjeveričinim
zubima.

(Korejska prica)

Indijska narodna prica

Nekada davno sva ljudska bica bila su
bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje bozansko da je vrhovni bog
Brama, odlucio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gde ga niko nikada vise
nece pronaci. Ali, osnovno pitanje je bilo gde je moguce sakriti
njihovo bozansko? Zato je Brama sazvao savet bogova da bi mu oni pomogli
da odluci. Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju - rekose bogovi. Brama
odgovori: Ne to ne valja, jer ce ljudi kopati zemlju i pronacice ga.Onda
bogovi predlozise: Da ga potopimo u najdublji okean.Brama se nije
slozio: Ne, ni tamo, jer oni ce nauciti da zarone u okean i pronacice
ga.Bogovi ce na to: A da ga odnesemo na vrh najvise planine i da ga tamo
sakrijemo?Ali, Brama je i ovog puta odgovorio: Ne, ni to nije dobro,
jer ce se oni vremenom popeti na svaku planinu i opet ce preuzeti svoje
bozansko.Onda bogovi odustase i rekose: Zaista ne znamo gde da
sakrijemo, posto izgleda ni na zemlji, ni na nebu, ni u moru nema mesta
do koga ljudska bica nece stici.Brama je dugo, dugo razmisljao i onda je
smislio: Evo sta cemo, sakricemo njihovo bozansko u najdublji deo
njihovog sopstvenog bica, jer ljudi se nikada nece setiti da ga traze
bas tu, duboko u sebi samima.Svi bogovi su se slozili da je to savrseno
skroviste, te tako i ucinise.

I zaista vremenom ljudi su stekli
mnoga znanja, usavrsavali sebe, nauku, tehniku, izmislili mnoga cudesa,
probili zemlju uzduz i popreko, kopali, ronili, peli se i istrazivali po
zemlji i kosmosu trazeci "nesto", sto nikada i nigde ne mogu promaci
vec samo u sebi samima i u spoju dva bica u jednom....

Legenda o zutom cveticu

Verovatno ste culi za indisjku legendu o
malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu
sezonu i tada uvene. Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u
prici, sa svih strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije
bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod,
lisce, grane i deblo. Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato
sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su
ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka
dala veci doprinos i dobila vise. Oko posetioca koji je slusao samo
zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u
svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu
koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove
kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao
kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem
mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je
ikad postojao.

Antologija - kratke price Indije

Indijska prica od pocetka do danas - Radoslav Bratic
Mnogo je onih koji smatraju da je umetnost pricanja i pripovedanja oblikovona u Indiji, i da sa tog prostora krece preko pripovedaka i bajki, pa cak i basni, i ako je utvrdjeno da se basne vremenski nesto ranije javljaju u Grckoj. Najbolje price pa i cele pripovetke (a, usudio bih se takve knjige nazvati i najbolje uradjenim romanima), jesu one koje stoje u koricama knjiga poput Ramajane, Mahabharate, Svetog pisma, Talmuda i Kurana. Sva pitanja od stila i jezika pa do kompozicije i postupka, zar nisu upravu tu resena na najbolji nacin? Granice Indijskih nacionalnih jezika nisu cvrste, ali su prozimanja estetskih i etickih ideja neprestana. Saznanje da do danas kod nas nije objavljena antologija indijske kratke price bio je glavni podsticaj i za mene i prevodioca, da se napravi ova zbirka. Putujuci po Indiji video sam da je rec o raznovrsnoj i jako obimnoj knjizevnosti. Stoga ovako sazimanje pruza tek delic bogatstva umetnickog pripovedanja pisaca ove zemlje. Ovo je samo jedan deo predgovora koji je napisao Radoslav Bratic o ovoj knjizi, mada tu i pominje da veliki udeo u sakupljanju i pregledu stvaralastva price, imaju i pojedini pisci i kriticari, koji su svojim sugestijama i savetima veoma pomogli. Napominje jos i to da je Sve te tekstove sakupio uz pomoc sastavljaca antologije, i odatle su preuzeti svi vazniji podatci .Izbor i prevod je radila Gabriela Arc. Ona je na kraju knjige "Antologija - kratke price Indije" napisala napomenu sastavljaca i prevodioca, gde kaze:"Izbor je pravljen na osnovu prica objavljenih u raznim antologijama, knjigama ili casopisima Indian Literature, kao i na osnovu licnih kontakata i saveta pisaca, kriticara i izvornih znalaca odredjenih nacionalnih knjizevnosti."Ovo je samo nekoliko recenica koje je Gabriela Arc napisala u napomeni sastavljaca i prevodioca u knjizi " Antologija- kratke price Indije". Indija je ogromna, prostrana zemlja koju obelezavaju velike razlike u kulturi i obicajima i gde se govori vise stotina vecih i manjih jezika.Za kraj citiram jos jednom reci Radoslava Bratica u predgovoru:
"Ako je prema indijskom predanju, tacno da se nasa civilizacija nalazi u periodu kada pred njom jos ostaje preko cetiri stotine milenijuma u kojima ce carevati pozuda, srdzba, mrznja, strast, nesloga, razdor i pokvarenost, onda pred umetnosti pripovedanja stoji svetla perspektiva."

Antologija - kratke price iz Indije

Badari - Laksminat Bezbaroa

(prizor iz asamskog seoskog zivota)Sisuram se upravo vratio sa njive. Plug je ostavio u dvoristu, zurno se okupao, promenio platno koje nosi oko bedara i pohitao u kuhinju gde je Badari, njegova zena, pripremala rucak. Odmah je video da riza jos nije skuvana i da se ne priprema ni kari i bio je ogorcen. Video je da listovi povrca i dekije nisu cak ni ocisceni, a kamoli pripremljeni za kuvanje. Na listu palme je, kao neki bezivotni paun, lezao maida, noz sa drvenom drskom, a riba kai na podu, posuta pepelom, licila je na fakira osamucenog dimom indijske konoplje. U drugom kraju, pored sporeta, video je Badari, zaslepljenu od dima, kako raspiruje vatru.Sisuram je sistao i pusio se od besa kada je video da jelo jos nije gotovo. A jos je od ranog jutra bio raspolozen za svadju. Bes mu se stalno talozio i rastao. Prethodnog dana je morao da prekine oranje jer je bio praznik Krisne Ekadasija, a na taj dan je zabranjeno orati. Jutros su mu volovi zadali puno muka na njivi. Osim toga, Sisuram se ovoga jutra posvadjao i sa komsijom Bahuom oko njive, zbog povrede tudjeg imanja. Svadja je postajala sve zesca i sigurno bi se jos vise razbuktala da Bahua nije uspeo da predvidi opasnost i pobegne pre nego sto je medju njima pukla tikva.Vecno je pravilo da svaki covek, na kraju, bes uvek iskali na svojoj zeni. I u ranijim prilikama, kada bi taj strasni Bahua nasekirao Sisurama, on bi ljutnju iskalio na Baduri i pretukao bi je, optuzujuci je sto, navodno nije na vreme nahranila volove. Ali je Badari poput Majke Zemlje, strpljivo podnosila takve izlive besa svoga muza, bez jecaja i bez gundjanja. Badari je zapravo bila cvrsto ubedjena da su te povremene batine i kazne isto tako prirodna stvar, kao sto su to glad i san - nuzno zlo u svakom braku. Spas je trazila u jos vecoj odanosti Sisuramu.Ali sve ima svoje granice. Cak i Majka Zemlja, olicenje trpeljivosti, ponekad zadrhti. Da li bi onda bilo neprirodno ako bi se i jadna Badari pobunila kada stvari postanu nepodnosljive?Badari je bila iscrpljena od pokusaja da raspali vatru. Sisuram je gledao zenu sa gnevom i vec izdaleka je povikao: prokletnice, zasto nista nisi skuvala, zasto toliko kasnis? Lice i oci su mu pocrveneli od besa. Badari je okrenula glavu od dima i odgovorila mu suvo: "A sta da nalozim da bih mogla kuvati - mozda glavu? Nema ni jedne cepanice u kuci. Raspala su mi se pluca od duvanja da bih ozivela vatru na mokrom drvetu. Kako mozes odmah da planes, a da malo ne razmislis?" Graske znoja su joj pritiskale natecene kapke."Sta kazes, kucko jedna!" Zagrmeo je Sisuram i podigavsi ramena jurnuo na Badari: udario ju je u ledja, nozem koji je podigao sa poda. Pre nego sto je uspeo da zada i drugi udarac, dotrcao je Kinaram, Sisuramov brat, koji je cuo Badarin vrisak. Odmah je zgrabio svog brata i odvukao ga iz kuhinje. Jadna Badari je bez svesti lezala u lokvi krvi. Kasnije su Badari odvezli u bolnicu. Trecega dana, kada je u bolnici dosla svesti, odmah je pogledom pretrazila sobu, kao da je ocekivala da ce nekog videti pored kreveta. Cuvar joj je prisao, a Badari se sapatom raspitivala: "Gde je on?"
"Koga trazis?" pitao je cuvar. Pomalo zbunjena, Badari je odgovorila: "Mog muza gospodine". "A toga propalicu? Sada je u pritvoru." "Pustite ga do mene gospodine!" Badari je preklinjala. "Kako bi mogao da dodje? Sada je u corci. Ne misi na njega." Badarine oci su se sklopile dok je slusala cuvarove reci i ubrzo je ponovo izgubila svest. Doktor je bio obavesten, a cuvar mu je sve preneo o ovom razgovoru. Doktor je shvatio da ce, ukoliko ne dovedu Sisurama, bolesnici biti samo gore. Sredio je da Sisuram bude stalno u blizini Badarinog kreveta, tako da ma cim dodje k svesti, moze odmah da ga vidi.Sledeceg jutra kada je dosla svesti, Badari je ugledala Sisurama kako joj miluje glavu i prstima joj nezno prelazi po kosi. Po izrazu lica videlo se da joj je laknulo, kao da joj je prisustvo muza resilo sve probleme. Polako se nasmesila i upitala: "Kako si? Jesi li redovno jeo? Sigurno ti je tesko da spremas sebi hranu. Ne brini bice mi bolje za dan - dva. Sredi, molim te, da me odnesu kuci. Pomoci cu ti." Najednom su dva potoka suza potekla iz Sisuramovih ociju i kliznula mu niz obraze.
Cim je videla da doktor prilazi njenom krevetu, Badari ga je zamolila: "Boze! Oce, on nije kriv! On je nevin nista nije zgresio, smilujte mu se, oprostite mu, preklinjem vas, oprostite mome muzu. Ja sam se spotakla o noz i sama sebe povredila." Oci su joj se napunile suzama. Doktor, cuvar i Sisuram su zanemeli od ovih Badarinih reci. Sisuram vise nije mogao da prikrije koliko mu je zao zbog svega sto se desilo. Od silnog bola je zaplakao kao neko dete. "Nije istina gospodine! Ja sam je udario nozem i treba da visim zbog toga. O Gospode, ja sam gresnik, ja koji sam ubo moju odanu zenu", dodao je strasno.Za nekoliko nedelja Badarine rane su zarasle i pustili su je iz bolnice. Iako je pokusavala da zastiti Sisurama pred zakonom i dokaze da je on nevin, sudjenje je islo svojim tokom i Sisuram je bio osudjen na tri meseca prinudnog rada. Sisuram je sa osmehom posao u zatvor da ispasta za svoj greh. Badari je proklinjala svoje bezvredno bice i okrivljivala sebe za tragediju koju je svalila na svoga dragog muza. Niko je nije mogao osuditi tako strogo kao ona samu sebe.

Svetlost i senka - Aktar Mohi Ud Din


Kada se covek odrice svoje ranije izjave, onda je kukavica. Covek mora uvek da ima dovoljno hrabrosti da ostane pri svojim izjavama, uvek! Kakva besmislica! Rekao je drugi muskarac sa soljicom kafe pred usnama. To je politika a ne kukavicluk. Covek mora svasta da kaze da bi stigao do nekog cilja. Nazovi to propagandom ili kako god hoces, ali kad je taj cilj postignut, mozes slobodno da poreknes sve sto si ranije govorio.Izgleda da zaboravljas da sve cari zivota, sve vrline, sva otmenost, danas ukrasavaju ljude samo kada to politika od njih zahteva. Obojica ste staromodni, rekao je treci muskarac paleci cigaretu, vecito raspravljate o stvarima koje su vec prevazidjene. Pazite, ni jedna se izjava ne moze nazvati propagandom, niti je potrebno kasnije se nje odricati. I onako je danas jezik dvosmislen, znate sta hocu da kazem: svaka rec, svaka recenica imaju dva ili vise znacenja, ponekad cak i potpuno suprotnih.Sedeo sam za susednim stolom i pijuckao kafu. Nisam bio udubljen u misli kako je to mozda izgledalo, vec sam, zapravo pazljivo slusao ostru raspravu ove trojice. Mozda su u kafanu dosli samo zato da bi raspravljali o ovom vitalnom problemu, a kafu su narucili samo da bi se otarasili konobara koji je njihovom stolu prisao po drugi put, i ocekivao nove narudzbe. Bilo je prolecno popodne sunce je prekrasno grejalo, kao i uvek u ovo rano doba godine kada niko ne voli da ostane izmedju cetiri zida, vec zeli ili da nesto radi, ili da prosto besciljno luta suncem obasjanim ulicama pozdravljajuci radosno prolaznike.
Malo nas je bilo u kafani. Za mnogim stolovima je sedeo samo po jedan usamljenik, poput mene, polako ispijajucui kafu.
Takvi su bili najcesce zamisljenog pogleda, ili su se osvrtali oko sebe nebi li videli nekog prijatelja.Za sada su jedino ova trojica galamila u kafani. Znam da je ovde uobicajeno da u prepirci padnu teske reci, ali i da se lako predje u glasan i bezazlen smeh. Uprkos tome sto sam ja od onih ljudi kojima se takvo ponasanje ne svidja, ovog puta sam osecao da jedino ove tri osobe unose dasak zivota u ovu prostoriju. Bez njihove bucne rasprave, prava priroda intelektualne provokacije je ovde nebitna, ova kafana bi licila na grobnicu, bila bi jos manja, tisa i mracnija.Gorak ukus kafe je prodrmao moje uspavane nerve, a dim iz cigarete je samo pojacao to dejstvo - divna kombinacija - kafa i nikotin. Kao da zivot siri krila mojim zilama. Sad sam vec goreo od zelje da nesto ucinim, nesto vredno, to je covekova vecna teznja da u stvaralackom zanosu, bude prava slika prirode. Ali odvaznost i vestina moraju se pridruziti ovoj zelji, treba jasno znati cilj i poci pravo napred! Moje atrofirane zile ipak se nisu odazvale. Zar je to vazno? Hrabrost moze ponekad i da splasne, kako je sada slucaj samnom, ali posle izvesnog vremena, ponovo ce se probuditi sa novom snagom i osvetliti pravi put.Setite se samo ruskog kosmonauta koji je napravio hrabar skok - vrhunac odvaznosti - kada je zaronio u dubine svemira u potrazi za velikim biserom.
Ali gde je u meni ona prvobitna vizija, osecanje da je ovo pravi put? Ne, nemogu da je pronadjem. Nema je. Ne postoji.
Ne nije za mene pogodan let do neba... Citam kako je covek poceo da ore na povrsini meseca, mozda ce i tamo da gaji rizu. Nije li tako? Ali neko je rekao da su sve reci dvosmislene. Ako je tako, onda to vazi za obe tvrdnje.Reciprocna ljubomora, ali ne ovo vise nije dvosmislenost. Mi smo vec uveliko napredovali i reci su prestale da imaju ikakvo znacenje. Znacenje je umrlo. Ostali su samo prazni lesevi.
Napolju se naoblacilo. Kroz prozor se vide tamni oblaci, prolecno sunce je nepouzdano. Sada je tu, a vec u sledecem trenutku nestaje. Jos malopre sam uzivao u setnji po suncem obasjanim ulicama. A sada je lepse uvuci se u kucu, sve to lice na vucenje konopca izmedju aktivnosti i malaksalosti.Za stolom, sa moje desne strane, sedela su dva muskarca i dve zene, bog zna kada su usli u kafanu. Muskarci su nesto zustro raspravljali, a zene su se priguseno smejale, glas im je licio na zvonki odjek staklenih prstenova u celicani. Taj zvuk se cak i tamo cuje, bez obzira na skripu metala, muzika njihovog smeha je probudila u meni novo interesovanje za okolinu. Ali uskoro me je odvela i u drugi tok misli: ko zna, mozda ni zvonjava staklenih prstenova nema nikakvo znacenje!Podigao sam pogled ne bih li video da li je ostavio ikakav smisao barem u tim zenama, u njihovom liku, njihovom ponasanju ili ljubaznosti, ali sam se na kraju osvestio i shvatio da ne gledam u zene vec u oci onih muskaraca.Bili su to urednici novina, koje sam poznavao i sada smo se, uz naklon, pozdravili. Izgledali su veseli i radosni, verovatno samo zato da bi pricama o svojim uspesima ostavili utisak na ove mlade zene. Rastuzio sam se u trenutku, bilo mi je zao ovih nevinih jadnika koji nisu shvatili da su sva znacenja mrtva i da su reci samo kosturi. Nisu znali da je njihova profesija, puka trgovina lesevima reci, uvijena u papirnati mrtvacki pokrov.Kafana je sad vec bila krcata gostima. Vladala je velika galama. Ljudi za susednim stolom su do sada najglasnije raspravljali, pojacani sa jos dva mocna ljudska grla. Nemilosrdno su rasturali neku tvrdnju, nekakvu cinjenicu. Ja sam ih prisluskivao: za dobro covecanstva... nacionalna korist... grupni interesi... korist pojedinca... Ove reci su za mene bile teske i ostre, pogadjale su me u glavu, nemilosrdno, poput udarca kazandzije koji cekicem oblikuje posudje. Konobari u belim odelima hitro su se kretali od stola do stola, kao vojnici mira. Ali ocigledno uopste i nije bilo vazno postoje li to oni ili ne.Za mojim stolom sada su sedeli neki mladi ljudi. Jos ulazeci, nesto su zivo razgovarali, a sad su se cas smejali, cas se gurkali. Utonuli su u svoja sedista bez ikakve narocite ceremonije, uopste me nisu primecivali. Imao sam utisak da pocinju da me gaze nogama. Pokusao sam da ih kasljucanjem opomenem, zapalio sam cigaretu, ocajnicki pomerao noge, samo da bih privuko njihovu paznju. Zeleo sam da im ponudim cigaretu ili pak soljicu kafe, samo da bih mogao da saznam zbog cega su toliko srecni."Mogu li i ja da podelim sa vama tu radost? Vec odavno ne znam za smeh". ali oni uopste nisu obracali paznju na mene. Jesu li ti mladi ljudi bili bezobzirni? Nisu, ali ja za njih nisam postojao. Ustao sam, provuko se izmedju stolova i od jednom se naso napolju. Padala je kisa. Ulica je bila pusta.Zaputio sam se kroz tu prazninu sam.

On - M. P. Narajana Pilai

Bio je praznicni dan. Dosao je kod mene i pitao - imam li starih novina za prodaju. Ja sam mu rekao: "Ne citam novine. Ovde nema ni starih ni novih listova." Okrenuo se i otisao.
Malo kasnije opet se vratio i pitao - imamo li posudja za krpljenje?
Rekao sam mu: "Ja sebi ne kuvam. Prema tome nemam ni posudja za popravku." I ponovo je otisao.Zatim je dosao i treci put, sa pitanjem - da li je iko u kuci skoro imao temperaturu? Kada je dobio negativan odgovor, zabelezio je u svesku ili knjigu koju je drzao u ruci. Na zidu okrecenom u belo, olovkom je napisao nekakav znak. I ponovo, ko zna po koji put, dosao je da nas iskusava sa dve zmije. Poceo je da svira na fruli, a zmije su plesale, ali nisam ni tada reagovao. I ovog puta otisao je razocaran. Potom se vratio prerusen u zenu - sari. Nudio je celicne ploce u zamenu za staru odecu.
Kada je cuo da nosim staru odecu, stavio je svoju korpu na glavu i brzo otisao. Sledeci put je stigo na biciklu sa kamenom za ostrenje nozeva. Kada sam mu rekao da ne umem da baratam ostrim nozevima, bez reci se povukao. Tog dana je vec bilo podne kada je dosao kao bolnicar koji daje vakcinu, valjda da bi me tako ubio injekcijom. Pobegao sam kao bez glave. Nocu se pojavio u obliku sove, piljeci u mene i jednako prevrcuci ocima. Uzvratio sam mu istom merom - poceo sam i ja da prevrcem ocima.
Ali nisam izdrzao. Strah se polako uvlacio u mene. Zatvorio sam oci. I opet se pojavio on - u liku sakala koji zavija. Zavijao je i to neprestano. Uzvratio sam opet. I ja sam zavijao. Najzad je dosao kao petao ubica koji snazno kukurice. Zapusio sam usi od jeze. Poceo sam od straha da se tresem, ipak me savladao.
Licio sam na zarobljenika vezanog lancima.

Pet dama - Amrita Pritam

Svako popodne u pet sati sokolica bi preletela iznad glava dama, stustila se na komad sira koji je bio ispred njih, i na njihove oci ga zgrabila i odletela sa sirom.
Stoga su one svakoga dana naprezale oci i gledale gore. Jeli dosla? Upitala je jedna dama, cim je izasla na terasu. Mozda jeste... odgovorila je druga dama koja je vec stajala tamo, zagledana u vrata ulazne kapije, kao da ih ocima zatvara.Dok je netremice gledala u tom pravcu, treca dama se pitala kako je taj put koji je ona u snu razorila ipak ostao citav i netaknut. Cetvrta dama nije gledala u put, vec u stepenice, na kojima se nije videlo nista osim necijih cipela. Niskog rasta peta dama je mogla da vidi ne samo cipele vec i nogavice necijih pantalona. Sve su podigle pogled ka nebu, kao da svevisnjem podnose izvestaj.
Ubrzo su nekakva kola proletela kroz ulaznu kapiju, usporila pred tremom, i kroz nekoliko minuta opet odjurila.Dame koje su stajale na terasi drugog sprata, bile su uzbudjene ovim dogadjajem, kao da ih ta kola mogu svakog trena pregaziti. Sve su tako gledale u pravcu trema, kao da se desila nekakva nesreca.
Slicno se dogadjalo svakog dana osim nedeljom.
Evo ovako: Bilo jednom jedno nadlestvo, jedan sef i pet daktilografkinja. Nadlestvo je bilo ogromno, sa mnogo odeljenja, a na celu svakog odeljenja stajao je sef. Ovaj sef je nezvanicno upravljao celim nadlestvom.Mogao je da naredjuje svakome, da udje u bilo koju radnu prostoriju u ma koje doba, da pozvoni u personalnom odeljenju i da bilo koju damu pozove u svoju kancelariju. Devojka bi takvu naredbu uvek smatrala srecom. Odmah po pozivu, odlazila bi u njegovu kancelariju sa dokumentacijom u ruci, na kojoj bi nevidljivo bilo ispisano: hitno.
On se zvao Batsah Salamat. A, daktilografkinje su zapravo bile njegove dvorske plesacice. Od plesacica se ocekivalo da se lepo i pristojno ponasaju i da budu savrseno odevene.Zbog toga se svaka dama oblacila savrseno i doterivala se pred odlazak na posao. Ona koja je bila pozvana kod njega u kancelariju, prvo bi izvadila ogledalce iz tasne i krisom proverila svoju sminku, praveci se da odlaze dokumenta u fasciklu.
On bi potpisao dokumenta dao uputstva i vratio papire. Dan bi bio izuzetno srecan, ako bi nekog i pohvalio za dobro obavljen posao. Neke od njih su bile u sluzbi vec pet, sest godina, ali ni jedna se nikad nije pozalila na sefa.
Ove godine mu se na glavi pojavio pramen sede kose. Devojke su se divile tom pramenu.Sef je medjutim jos uvek bio "gradjen kao rimljanin, grcki lepotan, andjeosko lice vecite mladosti, zivi bog i tako dalje.
Sve dok bi trajalo radno vreme dame su bile kao zacarane i rado su prihvatale prekovremeni rad, cak i tokom pauze za rucak.
Ta opcinjenost se remetila tek u pet sati popodne kada bi se pojavila sefova zena u crnom autu.
Ona je svakog dana dolazila tacno u pet sati i jednim potezom ih lisavala njihiovog tesko stecenog prava.Posto su rec sir (koji im se otima) povezale sa svojim pravom na sefa, one su ga u mislima zamenile sa komadom mesa. Kakva su sve osecanja reci soko i meso budile u njihovom telu - o tome nikad nisu razgovarale.
Kada bi carolija bila razbijena, devojke bi se tromo odsetale do autobusa, a potom svaka svojoj kuci.
Dame su ovakav nacin zivota prihvatale kao konacan.
Ali iznenada se nesto dogodilo. Njegova zena je naprasno umrla. Sada su znale zasto se citavih nedelju dana nije pojavljivala - bila se iznenada razbolela.Ali devojke nisu verovale da je umrla i jos su kao i ranije, podjednako zabrinuto ocekivale njen dolazak.
Dani su prolazili i dame su se uverile da je ona stvarno mrtva. Sada bi u pet sati sef izlazio iz svoje kancelarije, silazio do kola i sam se odvezao kuci.
Na kraju radnog vremena dame bi izasle na terasu, kao i obicno u svom srcu mu pozelele laku noc, i uputile se ka autobusu.
Njihov nacin zivota se nije bitno menjao pa ipak kao da se nesto polako lomilo iznutra."Kao orao je lebdela iznad nas".
"Da uvece nam je bilo krajnje dosadno".
" Na kraju krajeva mi smo je proklele da umre".
Kikotale su se u horu. Ali vreme cini svoje, devojke su prestale da razgovaraju o pokojnici.
Sada su postale zavidne jedna na drugu. Onu koju bi sef pozvao u svoju kancelariju, druge su optuzivale za izdajstvo.
Sve dok bi jedna bila kod sefa vreme bi za ostale stalo kao mora. A, kad bi izasla, druge bi joj pazljivo osmotrile lice kao da zele da otkriju neku tajnu.Svakog jutra cim stignu na posao odmah bi pocele ispitivacki da odmeravaju jedna drugu.
O, divno, kad si kupila ovaj sari?
Kad si kupila ovu tasnicu! Nisam je videla ranije?
Cini mi se da nisi potrosila vise od pola metra tkanine za ovu bluzu. Ledja su ti gola. Pozadi je samo kukasta kopca.
Ne brini necu ga upecati, planula bi dama u bluzi bez ledja.
Celog dana su razgovarale o njenoj bluzi. Cak je i sef cuo za ove price.Proslo je sest meseci, sef se ozenio engleskinjom.
Istog trena do tada sarene fascikle pretvorile su se u crno, i pocele da im ispadaju iz ruku.
Uvece jedna nepoznata zena, verovatno njegova nova supruga, stigla je kolima, zaustavila se za trenutak, i potom odvezla sa sefom.
Ovog puta je rec o stranoj kulturi, ciknula je jedna od njih ali joj niko nije odgovorio. Kao da su izgubile snagu za bilokakvu pricu.
Umorno su se odvukle do autobusa, sa osecanjem neke iznurene ostarelosti usle unutra i odvezle se.

Zaklon - R. K. Narajan

Kisa se srucila iznenada. Jedini zaklon do koga je mogao da dotrci bilo je veliko drvo banijan kraj puta, ogromnog stabla i rasirenih grana. Ravnodusno je gledao kako kisa pljusti, povremeno prskajuci svuda oko njega. Ravnodusno je gledao psa masanca koji je potpuno mokar, prokaskao pored njega, i nikoliko bivola pored puta kako jedu bacene kore od banana. Iznenada je postao svestan prisutnosti jos jedne osobe koja je stajala iza stabla.Prema njemu se sirio blagi miris cveca i nije uspeo da savlada radoznalost. Provirio je iza drveta i od jednom se nasao lice u lice sa njom. Prva reakcija mu je bila da ispusti jedno glasno O. Osecao se krajnje bedno i zbunjeno. Dama ga je pogledala i zamalo vrisnula. Kada se povratio rekao je: "Ne brini otici cu." Bilo je glupo reci tako nesto sopstvenoj zeni, posle dugog razdvojenog zivota. Zatim se povuko na svoje staro mesto, daleko od nje. Ali se odmah vratio da bi je upitao: "Sta te je dovelo ovamo?"

photo by Mikica, flickr.comPlasio se da mu nece odgovoriti, ali ona rece: "Kisa." Pokusao je da to shvati kao salu, i mene je kisa dovela ovamo, rekao je iako se osecao blesavo. Nista nije odgovorila. Pokusao je da nesto progovori o vecnoj temi, vremenu i da se te teme ocajnicki drzi. Dodao je: "Neocekivana kisa." Nije odgovorila na ovu primedbu, vec je gledala u stranu. On je idalje pokusavao da se drzi teme. "Da sam i najmanje posumnjao u to da moze pasti kisa, ostao bih kod kuce, ili bih poneo kisobran." Potpuno je ignorisala njegovu primedbu.Kao da je bila gluva za sve. Za trenutak je hteo da je upita "Da li ti je sve uredu sa usima?" Ali se uplasio njene nepredvidive reakcije. Delovala je kao da je iz ocajanja spremna na sve. Nikad nije posumnjao u snagu njenih osecanja, sve do one noci velike krize.Tokom godina njihovog braka bilo je kriza, svaki cas bi se raspravljali, bilo o cemu da je rec pod ovim suncem. Svako pitanje je ubrzavalo krizu koja nije bila toliko beznacajna da bi se mogla ignorisati. Moglo se to odnositi na bilo sta - naprimer, da li da slusa radio Cejlon ili Sveindijski radio, da li da gledaju engleski ili tamilski film, da li miris jasmina moze da se opise kao jak ili na neki drugi nacin, da li za ruzu moze da se kaze da je preterano kitnjasta ili ne, i tako dalje.Sve je bilo povod raspravama i stvaralo napetost, izazivalo izmedju njih dvoje raskid na nekoliko dana, da bi potom usledilo pomirenje i snazno prijateljstvo do duse samo na kratko. Prilikom jednog takvog pomirenja cak su zacrtali i glavne tacke prijateljstva sa razradjenim klauzulama i potpisivali su pred bogovima u sobi pudza, sa osecanjem da im vise nista nece smetati i da je dosao kraj svim njihovim problemima. Ali i to je bilo kratkog daha i vec prvu klauzulu ovog ugovora: "Od sada se vise necemo svadjati" prekrsili su odmah, tokom prvih dvadeset i cetiri sata od cina potpisivanja. A sve ostale tacke koje su se odnosile na moguce slucajeve neslaganja oko troskova domacinstva, primedbi na hranu, rasprave o budzetu, primedbi o rodbini bracnog druga (o svemu su tome postigli razradjen sporazum), izgubili su svaki smisao.Dok je stajao na kisi osecao se srecnim sto je ona sterana u cosak. O njoj nije imao nikakvih vesti nakon sto je, one noci koja je sad izgledala tako daleka, za njom zalupio vrata. Kao i obicno posvadjali su se oko hrane. Ona je pretila da ce napustiti kucu, a on je rekao: "Hajde", otvorio joj je sirom vrata i ona je zbilja izasla u noc. Dugo nije zatvarao rezu na vratima, uveren da ce se vratiti, ali nje nije bilo. "Nisam se nadao da cu te ponovo videti", konacno se usudio da kaze, a ona je odgovorila: "Nisi pomisljao da cu se utopiti?"
"Jesam, plasio sam se tigra", rekao je tacka.
"Jesi li me trazio u obliznjim bunarima i jezercima? Ili u reci?"
Dodao je: "Nisam."
"Iznenadilo bi me da si se toliko brinuo.""Ti se uostalom nisi utopila, kako mi onda mozes prebacivati sto te nisam trazio", obratio joj se pateticno. Zalupala je nogama kada je rekla: "To samo dokazuje da nemas srca. Vrlo si nerazumna", primetio je. "O, boze, pa ti si poceo da opisujes moj karakter. Moja je zla sudbina sto je ova kisa morala da se spusti bas sad i da me dovede ovamo."
"Naprotiv, ja mislim da je ovo dobra kisa. Jer nas je sastavila. Smem li sad da te upitam sta si radila sve ovo vreme?"
"Treba li da odgovorim?"
U njenom glasu je otkrio izvesnu kolicinu zabrinutosti i to mu je laskalo. Da li bi mogao da je navede na to da mu se vrati? Ova mu se recenica skoro oblikovala na vrhu jezika, ali ju je potisnuo.Samo je upitao: "Zar te ne zanima sta je sa mnom? Ne bi volela da znas sta sam cinio sa sobom svih ovih meseci." Nije odgovorila, jednostavno je posmatrala kisu kako sve jace lije. Vetar je iznenada promenio smer i jedan nalet joj je bacio vodu u lice. To je smatrao dobrim povodom da je obrise maramicom. Ustuknula je od njegove blizine. "Ne brini za mene", viknula je. "Pokisnuces." Sa jedne strane, odozgo, palo je nekoliko kapi po njenoj kosi. Zabrinuto je uperio prst u nju i rekao: "Bespotrebno kisnes. Mogla bi da se malo pomeris ovamo. Ako hoces ja cu stati tamo gde si ti." Ocekivao je da ce je ova paznja bar malo dirnuti. Samo je odgovorila: "Nema potrebe da brines za mene." Ljutito je stajala posmatrajuci kisu kako podlokava put. "Da otrcim i da donesem kisobran ili da pozovem taksi", upitao je. Samo ga je besno pogledala i okrenula se od njega. Rekao je jos nesto u istom smislu, a ona ga je upitala: "Jesam li ja tvoja igracka?"
"Zasto spominjes igracku? Tako nesto nisam rekao."
"Mislis da mozes da me prihvatis kad ti je drago, i da me izbacis kad ti padne na um? Tako se postupa samo sa igrackama."
"Nikad ti nisam reko da ides", branio se.
"Necu to sve iznova da slusam", rekla je.
"Mozda umirem od zelje da ti kazem koliko mi je zao."
"Mozda, ali idi kazi to nekom drugom.""Nemam nikog drugog kome bih tako nesto mogao da kazem."
"To je tvoj problem, zar ne?", pitala je. "To me ne zanima."
"Zar nemas srca?", molio je. "Kad ti kazem da mi je zao, veruj mi, sad sam se promenio."
"I ja sam", rekla je. "Nisam vise onakva kakva sam nekad bila. Nista ne ocekujem od drugih i nikad nisam razocarana."
"Neces mi reci sta radis", upitao je. Zavrtela je glavom. On je nastavio: "Neko mi je rekao da se bavis radom haridzan ili necim slicnim. Vidis kako pratim tvoje aktivnosti." Nista mu nije odgovorila. Upitao je: "Zivis li stalno ovde ili...?" Bilo je jasno da pokusava da sazna njenu adresu. Bacila je pogled na kisu, a zatim je njega pogledala sa podozrenjem. Rekao je: "Pa nisam ja uostalom narucio ovu kisu. Moramo se s time zajedno suociti."
"Nije bas neophodno. Nista me ne moze ovde zadrzati." To je izgovorila, iznenada izletela na kisu i potrcala. Povikao je za njom: "Cekaj, pricekaj! Obecavam da necu vise govoriti. Vrati se nemoj da se nalivas."
Ali ona je vec odmakla, nestajala je iza zavese od kisnih kapi.

Portret jedne dame - Kusvant Sing

Moja je baka, kao i mnoge druge bake vec bila stara. Bila je stara i puna bora, tokom svih dvadeset godina koliko sam je poznavao. Pricalo se da je nekada u mladosti bila veoma lepa i imala cak i muza, ali to mi je tesko poverovati. U dnevnoj sobi, iznad kamina, visio je portret mog dede. Isticao se na njemu ogroman turban i siroka odeca. Dugacka bela brada skoro mu je potpuno pokrivala grudi, pa je izgledao kao deda koji ima bar stotinu godina. Nije licio na coveka koji bi imao zenu i decu. Vise na osobu koja bi mogla imati mnogo, mnogo unucadi.A, da je moja baka nekad bila mlada i lepa, i sama pomisao na to je vec cudna i neverovatna. Cesto nam je pricala kojih se igara igrala kada je bila dete. Svima nam je to nekako izgledalo potpuno apsurdno i nedostojanstveno sa njene strane, pa smo sve primali kao neku od njenih prica, koje nam je pripovedala o prorocima. Baka je oduvek bila malog rasta, debela i vec pogurena. Na licu joj se videla prava pometnja stravicnih bora koje su se sirile u svim pravcima. Ali mi smo bili sigurni da je ona oduvek bila onakva kakvom je znamo. Stara, toliko stravicno stara da vise nije mogla da ostari, pa je ostala ista vec dvadest godina. Ne verujem da je ikad mogla biti lepa, ali je zato oduvek bila divna.
Po kuci se kretala u besprekorno beloj odeci, hramajuci, podbocena jednom rukom da bi odrzala ravnotezu svog pomalo iskrivljenog tela, a drugom rukom je neprestano okretala brojanicu. Rasuti srebrni uvojci uokvirivali su joj bledo smezurano lice, a usne su joj vecito izgovarale necujne molitve. Da, ona je bila divna. Licila je na zimski pejzaz u planini, na beskraj cistog belog spokoja koji odise mirom i zadovoljstvom. Moja baka i ja smo bili dobri prijatelji. Roditelji su me ostavljali sa njom kad su morali otici u grad, i tako smo baka i ja stalno bili zajedno. Budila bi me svakog jutra i spremala za skolu. Dok me je kupala i oblacila, monotono bi pevala svoju jutarnju molitvu, u nadi da ja to slusam i da cu zapamtiti.I jesam slusao, jer voleo sam njen glas, ali se nikad nisam trudio da to ucim napamet. Onda bi donela moju drvenu tablu koju bi ranije oprala i namazala zutom masnom kredom, sicusnu zemljanu mastionicu i pero. Sve bi to stavila u jedan zavezljaj i dala mi ga u ruke. Posle dorucka (jeli bismo bajati capati sa nesto maslaca i secera) i isli bismo u skolu. Ona je sa sobom nosila nekoliko bajatih capatija za seoske pse. Baka je uvek isla samnom u skolu, jer je skola bila uz sami hram. Svestenik nas je ucio azbuku i jutarnju molitvu.Dok su deca sedela u redivima, sa obe strane verande pevajuci u horu azbuku ili molitvu, baka je sedela u hramu i citala sveta pisma.Kad bismo oboje bili gotovi, vratili bismo se zajedno kuci. Na vratima hrama bi nas sacekali seoski psi. Sledili bi nas do kuce, rezeci i medjusobno se svadjajuci zbog capatija koji smo im bacali. Kad su se moji roditelji potpuno nastanili u gradu, poslali su ljude po nas. Bila je to ujedno i prekretnica u mom i bakinom prijateljstvu. Mada smo delili istu sobu, baka me vise nije pratila u skolu. U englesku skolu sam putovao autobusom. Ovde nije bilo pasa po ulicama, pa je baka u dvoristu nase kuce, pocela da hrani vrapce.Kako su godine prolazile, sve smo se manje vidjali. Doduse, neko vreme me je i dalje ujutro budila i spremala za skolu. Kad se vratim iz skole, imala je obicaj da me upita sta smo ucili. Govorio sam joj neke engleske reci i po nesto iz zapadnjacke kulture, recimo o zakonu gravitacije, o Arhimedovom zakonu da je svet okrugao, i tome slicno. Ali, moje reci bi je jako rastuzile. Shvatila da vise nemoze da mi pomaze kod domaceg zadatka. Posebno zato sto nije verovala u sve to sto su nas ucili u engleskoj skoli, i zato sto je bila nezadovoljna, jer nas nista ne uce ni o Bogu ni o svetom pismu.Jednog dana sam najavio da cemo imati casove muzickog vaspitanja. To je veoma uznemirilo. Ona je muziku povezivala sa razvratom. Muzika je za nju pripadala iskljucivo bludnicama i prosjacima, a ne finom svetu. Nista nije rekla, ali sam znao da njena cutnja znaci neodobravanje. Posle toga je retko kad razgovarala sa mnom. Kad sam posao na fakultet, dobio sam zasebnu sobu. Zajednicka veza za moje i bakino prijateljstvo, time je bila prekinuta. Moja baka je ovo razdvajanje prihvatila sa rezignacijom. Retko kad je napustala svoje predivo da bilo s kim progovori. Od jutra do mraka je sedela za tim tockom, prela i jednako recitovala molitve. Odmarala bi se samo malo, popodne, da nahrani svoje vrapce. Dok je sedela na terasi i mrvila hleb u sitne komadice, stotine malih ptica bi se sjatilo oko nje, stvarajuci cvrkutanjem pravi urnebes.Padale su cak po njenim ramenima i nogama i cvrkutale. Neke su joj se pele cak i na glavu. Samo se smesila, i nikad ih nije terala. Tih pola sata za nju je predstavljalo najsrecniji deo dana. Kad sam odlucio da odem u inostranstvo i tamo nastavim studije, bio sam siguran da ce baka zbog toga biti veoma tuzna. Trebalo je da budem otsutan pet godina, a u njenim se godinama nikad ne moze reci ni sta ce biti sutra. No, moju baku sve to nije cak ni dirnulo. Dosla je na zeleznicku stanicu da me isprati, ali niti je govorila niti je pokazivala ma kakva osecanja. Samo su joj se usne pomerale i saputale molitvu, njen um je bio uronjen u molitvu. Prsti su joj bili zauzeti prebiranjem brojanice. Kada sam posao, samo me je bez reci poljubila u celo, cuvao sam taj vlazni trag kao mozda poslednji znak fizickog kontakta izmedju nas dvoje.Ali, nije nije bilo tako. Nakon pet godina vratio sam se kuci, a ona me je sacekala na stanici. Nije mi izgledala nijedan dan starija. Ali, jos uvek nije imala vremena ni da rec progovori sa mnom, vec sam dok me drzala u zagrljaju mogo da cujem kako izgovara molitvu. Cak i prvog dana mog dolaska, najsrecnije trenutke opet je provodila sa njenim vrapcima koje je sada duze hranila i korila ih. Uvece je kod nje naglo nastupila neka promena. Vise nije molila. Okupila je zene iz komsiluka, odnekud nabavila neki stari dobos i pocela da peva. Bez prestanka je nekoliko sati lupala po ulegloj kozi istrosenog dobosa i pevala pesme o povratku ratnika.Morali smo da je molimo i ubedjujemo da prestane, da se ne bi toliko naprezala. Prvi put tada, otkad je znam nije molila.Sledeceg jutra baka se razbolela. Imala je blagu temperaturu, a lekar je reko da ce to brzo proci. Kazala je da joj se priblizio kraj. Rekla je da ima jos svega nekoliko sati pre zavrsetka poslednjeg poglavlja njenog zivota i zato vise nece da propusta molitve, niti da gubi vreme na razgovor sa nama.Svi smo se bunili. Ali, ona nije obracala paznju na nas. Lezala je mirno u krevetu, moleci se i okrecuci brojanice. Pre nego sto smo i shvatili, usne su prestale da se pomeraju, a brojanica je ispala iz njenih bezivotnih prstiju. Bledilo puno mira razlilo joj se po licu i tada smo shvatili da je izdahnula.
Tada smo je podigli sa kreveta i vec prema obicaju, polozili na pod i pokrili crvenim pokrovom. Posle nekoliko sati oplakivanja ostavili smo je samu, da bi sve pripremili za sahranu.Uvece smo sa obicnim nosilima usli u njenu sobu da je odnesemo na kremiranje. Sunce je zalazilo i zrackom zlatnog sjaja osvetlilo njenu sobu i verandu. Stali smo na pola puta, u dvoristu. Po celoj verandi i u njenoj sobi, sve do onog mesta gde je lezala, cvrsto uvijena u crveni pokrov, nalazilo se hiljade vrabaca po podu. Nisu cvrkutali. Svima nam je bilo zao tih ptica, pa je moja majka donela za njih hleba. Izlomila ga je na mrvice, kako je to baka uvek cinila i bacila pticama. Vrapci na hleb nisu obracali paznju. Dok smo odnosili bakino telo, cutke su odleteli. Sledeceg jutra cistac je te mrvice hleba pomeo zajedno sa prasinom.

Kabulivalah - Rabindranat Tagore (bengalski)

Prodavac voca iz KabulaMoja petogodisnja kcerka Mini ne bi bila ziva kad ne bi stalno cavrljala. Ubedjen sam da u zivotu nije precutala ni jedan jedini trenutak. Njena majka se zbog toga cesto ljutila i prekidala cerkino brbljanje, ali je zato ja nikada nisam dirao. Uostalom zar bi uuopste bilo prirodno da dete u tim godinama cuti. To ne bi mogao podneti. Da nije takva, nasi razgovori ne bi toliko bili zivi.Jednog jutra, dok sam se udubljivao u pisanje sedamnajstog poglavlja novog romana, Mini se usunjala u sobu, stavila svoju ruku u moju i rekla: "Oce! Vratar Ramdajal naziva kravu govecetom, on nema pojma jel' da?" Pre nego sto sam uspeo da joj objasnim da u nasoj zemlji postoji velika jezicka raznolikost, vec je govorila o drugoj temi. "Sta mislis oce o ovome, Sola kaze da u oblacima zivi nekakav slon koji iz svoje surle izbacuje vodu i da zbog toga pada kisa?!" Dete mi je selo pored nogu i odmah naslo zabavu, lupkajuci naizmenicno po svojim kolenima. Bio sam obuzet pisanjem poglavlja knjige u kojem je Pratap Sing, junak romana upravo zagrlio glavnu junakinju Kancanijatu i spremao se da pobegne s njom kroz prozor na trecem spratu jednog zamka, kada je Mini prekinula igru i dotrcala do prozora vicuci: "Kabulivalah! Kabulivalah!" Bilo je ocigledno da to neki Kabulivalah prolazi ulicom ispred nase kuce. Bio je obucen u siroku, vec pomalo ispranu nosnju svog naroda, sa posebno udesenim visokim turbanom na glavi. Na ledjima je nosio torbu, a u rukama kutije voca.Ne mogu ni pomisliti sta je sve osecala moja cerka kad je ugledala ovog coveka, ali znam da je iz sve snage pocela da ga doziva. Hej, pomislio sam, uci ce opet, i moje sedamnajsto poglavlje nikad nece biti zavrseno! Upravo u tom trenutku, Kabulivalah se okrenuo i ugledao dete na prozoru. Mini se odjednom zbunila i prestrasila pa je nestala trazeci majcinu zastitu. Slepo je verovala da se u torbi tog coveka nalazi dvoje troje dece njenih godina. U medjuvremenu torbar je zaista usao u kucu i nasmejanog lica me pozdravio.Polozaj mojih junaka i junakinja vec je bio toliko opasan da mi je prva pomisao bila da prekinem sa pisanjem i kupim nesto od njega. Kupio sam malo voca i to je bio dovoljan povod da zapocnemo razgovor o Abdurahmanu, Rusima, Englezima i o pogranicnoj politici. Kad se vec spremao da podje, upitao je: "A gde je ona devojcica gospodine?" Smatrao sam da Mini mora da se oslobodi svog bezrazloznog straha, pa sam je potrazio i doveo. Bojazljivo je stala kraj moje stolice, posmatrajuci Kabulivalaha i njegovu torbu. A on joj je ponudio oraha i suvog grozdja, na sta ona nije reagovala, vec se jednako privijala uz mene. Bilo je ocigledno da njena sumnjicavost i dalje raste. Takav je eto bio njihov prvi susret.Nije proslo mnogo vremena kada sam jednog jutra, izlazeci iz kuce, zatekao Mini kako sedi kraj vrata, razgovarajuci i smejuci se sa velikim Kabulivalahom koji je sada sedeo kraj njenih nogu.Imao sam utisak da se moja cerkica nikad u zivotu nije srela sa pazljivijim slusaocem, izuzimajuci naravno svoga oca. Deo njenog malog sarija bio je zavrnut i vec pun badema i suvog grozdja, poklona koje je dobila od svog posetioca. Zasto si joj dao sve to? - pitao sam ga vadeci iz dzepa novcic od osam ana koji sam mu dao. Covek je bez dvoumljenja uzeo novac i gurnuo ga u svoj dzep. Kad sam se kroz sat vremena vratio kuci, video sam da je taj novcic izazvao mnogo vece probleme nego sto sam vredi. Kabulivalah je novcic dao Mini, a kada je njena majka primetila ovaj okrugli sjajni predmet kod svoje cerke odmah je skocila na dete:
"Odakle ti taj novcic od osam ana?"
"Kabulivalah mi ga je dao!", vikala je zaprepasceno devojcica.
"O, Mini kako si to samo mogla da uzmes od njega?"
Usavsi u tom trenutku, spasao sam je uzasa koji joj je pretio, ali sam i ja po inerciji nastavio da je ispitujem.Saznao sam da im to nije bio ni prvi ni drugi susret. Kabulivalah je oslobodio dete svog straha, potkupljivao ju je orasima i bademima, i na kraju su postali veliki prijatelji. Imali su sta da pricaju. Puno cudnih, ali duhovitih sala, i lepo su se zabavljali. Video sam Mini kako onako sicusna sedi ispred njega, gledajuci sa puno postovanja u njegov ogromni stas, i uz smeh zapocinje razgovor: "O, Kabulivalah sta ti je to u torbi?" On bi joj odgovarao kroz nos tipicnim gorstackim naglaskom: "Slon!" Mozda u tim recima i nema narocitog povoda za smeh, ali trebalo ih je videti kako su samo uzivali u ovoj sali. A, za mene razgovor deteta sa odraslim covekom uvek je u sebi imao neceg cudnog i ocaravajuceg. Tada je Kabulivalah, da ne bi zaostajao za njom, koristio priliku da kaze: "Pa, malecka, kad odlazis u svekrovu kucu?" Vecina bengalskih devojcica vec odavno je bila cula za svekrovu kucu, ali posto smo mi bili malo savremeniji ljudi od ostalih nismo hteli da opterecujemo dete ovakvim stvarima, pa je ovakvo pitanje sigurno zbunilo nasu Mini.Ali ona nije pokazala nikakvu zbunjenost, vec mu je istog momenta odgovorila pitanjem: "Da li i ti ides tamo?" Medju ljudima Kabulivalahove klase pak dobro je poznato da svekrova kuca ima dvojako znacenje. To moze da bude i ulepsan naziv za zatvor gde se besplatno brinu o nama. Torbar je u tom smislu i shvatio pitanje moje cerke: "A..." rekao je i preteci mahao pesnicom ka nevidljivom policajcu, "ja cu prebiti ovog svekra!" Cuvsi to i zamisljajuci jednog neprijatnog coveka iz roda, Mini bi se nasmejala iz sveg glasa, u cemu joj se pridruzivao i njen "opasni" prijatelj torbar. Pocela vec jesenja jutra, doba godine kada su, nekada stari, kraljevi odlazili u pobedonosne pohode. Sto se mene tice nikad nisam izlazio iz svog kutka u Kalkuti, vec sam pustao svojoj masti na slobodu da luta kuda joj volja, po celom svetu. A cim bih cuo ime neke druge zemlje, moje srce bi vec bilo tamo, a kada bi na ulici video nekog stranca, odmah sam pocinjao da pletem mrezu snova: zamisljao sam planine, klisure i sume njegove daleke domovine, slobodan i nezavistan zivot tamosnje divljaci.Ovakvi prizori s putovanja su mi navirali u glavu mozda i zbog toga sto sam u Kalkuti, sve ociglednije, samo zivotario, pa bi me kakav poziv na putovanje pogodio kao munja. U prisustvu ovog Kabulivalaha odmah sam se prebacio do podnozja planine gde krivudaju uzane klisure i to izmedju ogromnih i suvih vrhova. Zamisljao sam povorke kamila kako nose robu, a prate ih trgovci sa turbanima na glavi, naoruzani staromodnim vatrenim oruzjem. Sve sam to video. Ali kad bih dovde stigao, Minina majka bi me prekinula i vratila iz mastanja, opominjuci me da pripazim na tog coveka. Minina majka je nazalost, veoma plasljiva osoba. Kad god bi cula kakav sum sa ulice ili videla ljude kako dolaze prema nasoj kuci, ona bi uvek zakljucila da su to lopovi i pijanice, zmije, tigrovi, malarija, bubasvabe, gusenice ili, u najboljem slucaju neki engleski mornar. Cak ni posle toliko godina godina iskustva ona ne moze da savlada taj svoj strah, zato je i bila veoma sumnjicava prema Kabulivalahu i cesto bi me molila da ga drzim na oku. Uvek sam se trudio da blago ismejem takav njen stav, ali bi ona bas tada jos vise navaljivala i postavljala jos teza pitanja. "Zar nikad nisi cuo da su decu kidnapovali? Nije li istina da u Kabulu jos ima ropstva i zar je toliko neverovatno da ovoliki covek moze da odnese sa sobom jedno ovolisno dete?" Odgovorio sam joj da to mozda i nije nemoguce i ako mi je to apsolutno neverovatno. Ali, te reci nisu bile dovoljne da se njen strah bar malo smanji. Njene sumnje su za mene bile neosnovane, a uz to mi se cinilo neopravdanim da sad odjednom zabranimo tom coveku da dolazi u nasu kucu. Pogotovu sto je njegovo prijateljstvo sa Mini brzo raslo. Jedanput godisnje, sredinom januara, Kabulivalah Rahman se obicno vracao svojoj kuci. Kako se to vreme priblizavalo, on je kretao od kuce do kuce i naplacivao dugovanja. Pored toga, redovno je nalazio i dovoljno vremena da dodje i do moje Mini. Neko neupucen, sa strane, mozda bi mogao i da pomisli kako medju njima vlada neka zavera, jer ukoliko ne bi stigao ujutru on bi se pojavio uvece makar kasno. Cak bi i mene povremeno zapanjivao kada bi u mracnom delu sobe neocekivano otkrio ovog visokog muskarca u sirokoj odeci i sa njegovim punim torbama, ali bi mi se mir povratio kada bi Mini utrcala nasmejana: "O, Kabulivalahe! Kabulivalahe!" I tada bi, iako je postojala tolika razlika u godinama, prasnuli u smeh, a potom zapocinjali sa salom. Jednog jutra, nekoliko dana pre nego sto je Kabulivalah nameravao da ode iz Kalkute, ispravljao sam u sobi rukopis knjige. Vreme je bilo prilicno sveze. Sunceva svetlost mi je kroz prozor padala na noge i ta blaga toplota mi je veoma prijala. Bilo je skoro osam sati i prvi pesaci su vec koracali ulicom. Odjednom se zacula nekakva graja. Kad sam bacio pogled kroz prozor video sam kako dva policajca vode vezanog Rahmuna, a oko njih se mota gomila radoznalih decaka. Na Kabulivalahovoj odeci videle su se mrlje krvi, a jedan od policajaca je u ruci drzao noz. Izjurio sam istog trena iz kuce, zaustavio policajca i zacudjeno ga zapitao sta se dogadja. Delom od jednog, a delom od drugog policajca, uspeo sam da saznam da je neki komsija dugovao torbaru za nekakav rampurijski sal, ali je sad lagao i nije priznavao da je ista kod njega kupio. U toj svadji Rahmun ga je udario nozem. Cak i sada, u velikom uzbudjenju Kabulivalah je tog svog neprijatelja i lazova nazivao svakojakim imenima.Odjednom sa verande moje kuce, pojavila se moja Mini uz njen uobicajen uzvik: "O, Kabulivalahe, Kabulivalahe!" Kad se okrenuo, Rahmunovo lice se odjednom ozarilo. Ovog puta nije imao torbu pod miskom pa Mini nije mogla da ga zapitkuje o slonu. Odmah je presla na sledece pitanje: "Ides li u svekrovu kucu?" Rahmun se na to nasmejao i rekao: "Upravo tamo idem malecka!" Kada je video da odgovor vise ne zabavlja ovo slatko dete, podigo je svoje vezane ruke: "Ej, rekao je. Ja bih izudarao ovog starog svekra, ali su mi ruke vezane!" Optuzen zbog pokusaja ubistva Rahmun je bio osudjen na vise godina zatvora. Vreme je prolazilo i Rahmun je pao u zaborav. Mi smo na uobicajnom mestu radili svoj svakodnevni posao i retko kad bi se setili onog slobodnog gorstaka koji je sada camio u zatvoru. Cak je i moja lakomislena Mini zaboravila na svog starog prijatelja. Sada je imala mnogo novih drugova koji su joj ispunjavali zivot.Kako je rasla, sve vise vremena je provodila sa drugim devojkama, zapravo vise i nije dolazila u ocevu sobu. Jedva sam stizao da jos porazgovaram sa njom. Proslo je vec mnogo godina. Opet je bila jesen i mi smo se pripremali za Minino vencanje koje je trebalo da se odrzi u vreme praznika Pudza. S povratkom boginje Durda u njen dom u planini Kadzilas, trebalo je da ode i svetlost naseg doma, ostavljajuci tako nasu kucu u senci, u hladu.Jutro je bilo suncano. Posle kisa, vazduh je bio svez i bistar, suncevi zraci su sijali cisto u prolecnom odblesku, toliko jako da su bljestali i prljavi zidovi od cigle na ulicama Kalkute. Jos od ranog jutra su odzvanjale frule, a moje srce je vec udaralo u ritmu svadbenih pesama. Taj placljivi ton Bajravi, samo mi je povecavao bol pred predstojecim rastankom. Moja Mini je trebala da se te veceri venca. Od ranog jutra po celoj kuci vlada guzva i galama. U dvoristu je valjalo podici pandal i to na stubovima od bambusa, u svakoj sobi na verandi trebalo je okaciti treperave svetiljke, svuda je vladala zurba i uzbudjenje.Sedeo sam u svojoj sobi gledajuci racune, kad neko odjednom udje i iz postovanja me pozdravi. Bio je to Kabulivalah Rahmun koga isprva nisam ni prepoznao. Nije vise imao torbu, ni dugacku kosu, niti je bilo traga njegovoj snazi. Tek kada je razvukao svoj poznati osmeh shvatio sam ko je preda mnom. "Kad si dosao Rahmune?", upitao sam ga. "Sinoc", rekao je, "pusten sam iz zatvora". Ove reci su mi zaparale usi. Nikad ranije nisam razgovarao sa covekom koji je ranio drugog coveka, ali mi je srce zamalo stalo kad sam to shvatio, jer sam osecao da bi ovaj dan nosio bolja predskazanja za buducnost da se on nije pojavio. "Ceremonija je u toku", rekao sam, "i zauzet sam. Da li bi mozda mogao da dodjes nekog drugog dana?" Smesta se okrenuo i bio spreman da ode, ali kad je stigo do vrata zastao je: "Zar ne mogu da vidim malecku ni za trenutak gospodine?" On je verovao da je Mini jos uvek ista. Mislio je da ce se smejati i razgovarati kao nekada. Zapravo, u znak secanja na te dane, on je pazljivo zamotao u hartiju i doneo nesto badema i suvog grozdja koje je nabavio kod svog zemljaka, jer svojih zaliha vise nije imao. Ponovio sam mu: "U nasoj kuci se odrzava ceremonija i danas nikoga neces moci da vidis". Lice mu se smracilo. Cezljivo me je na trenutak pogledao. "Dovidjenja", rekao je i izasao. Bilo mi ga je pomalo zao i razmisljao sam da ga vratim, ali sam video da se on i onako vraca. Prisao mi je i pruzio svoj poklon rekavsi: "Doneo sam nesto za malecku, gospodine, hocete li joj dati?" Uzeo sam paketic i hteo da mu platim, ali me je on uhvatio za ruku i rekao: "Veoma ste ljubazni gospodine. Secajte me se i ne nudite novac. Vi imate cerkicu, a i ja imam jednu takvu u svojoj kuci. Setio sam se svoje kceri i zato sam doneo voce vasem detetu, a ne da bih stogod zaradio." Rekavsi to, zavuko je ruku ispod svoje siroke odece i izvadio jedno isprljano parce hartije. Na njemu je bio otisak jedne male ruke. Nije to bila ni fotografija, ni crtez, bio je to otisak dlana umocenog u mastilo. Ovu sliku, kao dodir svoje vlastite kceri, nosio je stalno na srcu, sve dok je, iz godine u godinu, dolazio u Kalkutu da bi svoju robu prodavao po ulicama grada. Oci su mu se ispunile suzama. Zaboravio sam da je on siromasni prodavac voca, ali zar sam uostalom i ja nesto vise od njega? I on je otac kao i ja.
Taj otisak ruke njegove male Parbati iz udaljenog doma u planinama podsetio me je na moju malu Mini i smesta sam poslao da odu po nju. Bilo je gundjanja zasto je sad diram, ali nisam hteo da ih slusam. Obucena u crvenu svilu, sa znakom od sandalovine na celu, ukrasena kao nevesta, Mini je dosla i stidljivo stala pored mene. Kad ju je ugledao, Kabulivalah se zaprepastio. Nije bilo nikakve nade da njihovo staro prijateljstvo ozivi.Nasmesio se na kraju i rekao: "Malecka, ides li u svekrovu kucu?" Ali, Mini je sad vec razumela znacenje ovih reci i nije mogla da mu odgovori onako kako je cinila u proslosti. Na ovo pitanje pocrvenela je i ostala da stoji pred njim, sagnute nevestinske glave. U tom trenutku setio sam se dana kada su se Kabulavalah i moja Mini prvi put sreli i to me je veoma rastuzilo. Kada je ona otisla, Rahmun je duboko uzdahnuo i seo na pod. Odjednom je shvatao da je njegova cerka svakako u medjuvremenu odrasla i da ce iznova morati da se sa njom sprijatelji. Sigurno je nece zateci onakvu kakvu je pamti, a osim toga, sta joj se sve moglo desiti tokom ovih osam godina?Svadbene frule su se oglasile, a blago jesenje sunce se vec razlilo oko nas. Ali Rahmun je nepomicno sedeo u toj maloj ulici Kalkute i ispred sebe video gola brda Avganistana. Izvadio sam jednu novcanicu i dao mu, recima: "Vrati se tvojoj kuci Rahmune, u tvoju zemlju, a neka susret sa tobom donese srecu tvom detetu!" Posle ovog poklona, morao sam da obavim neke svecane duznosti. Nisam uspeo da obezbedim elektricno osvetljenje, ni vojnu muziku, pa je zenski deo ukucana bio jako tuzan. Ali, za mene je ova svadba bila mnogo vise, zbog pomisli da ce negde, u nekoj dalekoj zemlji, jedan davno izgubljeni otac ponovo sresti svoje jedino dete.

Uzdah pred ogledalom - Mulk Radz Anan


Cim je zavirila u ogledalo, Sara je nagnula glavu prvo na desnu stranu, sa koje je imala talasastu kosu, pa potom na levu, svu u rastrkanim pramenovima. Svoje nagnuto lice odjednom je videla kao lice devojke sa jedne Renoarove slike, koju je otac doneo iz Pariza, u vreme kad je na Sorboni, celog semestra predavao matematiku. Ucinilo joj se da sada vec lici na svoj uzor - na lepo lice, jedino je njena kosa bila crna, a u devojke na Renoarovoj slici, tamno plava. "O, kada cu otici tamo da kupim opojne mirise?", pitala se neprestano. Najvise joj se dopadao "Miscif" jer se slagao sa njom, tako neobicnim i sjajnim mladim stvorenjem. Da, tako su je svi zvali, zbog njenih sala, otresitosti i otvorenosti, nju, miljenicu oceve kuce. Njena majka je bila pomalo ljubomorna, zbog cerkinog lepog izgleda i oceve ljubavi. Majka je stalno zanovetala, pa se kci cesto iskradala iz kuce i odlazila u usamljene setnje po sumama, preko ceste, pored sektora 10, a ponekad je sa drugaricama odlazila u ruzicnjak. Katkad bi je neko od njenih obozavalaca, neki od profesora umetnicke akademije, odveo da se provozaju camcem po jezeru. Na kraju je udajom umakla majcinim neprestanim zanovetanjima. Tako se odvojila od Rupa Krisana, slikara i nastavnika koji ju je umalo zaveo. "Sarama", uporno ju je nazivao punim imenom. U trenucima sentimentalnosti, nadevo joj je ime "Pakosna Boginja", drzeci je pritom za ruke, pod izgovorom da ce ona tako nauciti kako se drze vesla. Saputanja iz tajnih setnji sa njom po sumraku, prolazila su sa osecanjem da je u pesmama koje joj je ispevao obozavana kao boginja. Nikada mu se nije sasvim predala, samo bi mu povremeno dozvolila da joj se priblizi i dotakne njenu lepotu. Odjednom je u grudima osetila budjenje neke toplote. Lice joj se zarumenelo u ogledalu, a oci zamaglile od ceznje da se do kraja preda muzu, kod koga je dosla nakon sto je sa njim obisla krug oko vatre, vezana za palu njegovog sala."Moram ga zvati Radz", saputala je u sebi. Necu da budem stidljiva hindu supruga. Nece ona biti kao njena majka, koja tatu oslovljava sa "Ej, Dzi! Oj, Dzi!" Pred sobom je videla svoju majku kako pokorno podize pogled zamagljen od stida. Bilo joj je drago sto se udala, pa makar i po roditeljskom dogovoru. Po kosi je presla velikim cesljem od slonovace iz Mizora, zatim levim dlanom ispravila tamne vitice, tuzna sto je svoju cetku sa srebrnom drskom zaboravila na stocicu u majcinoj kuci. Od culnog dodira ruku po tamnim pramenima kao da su joj poleteli svici iz ociju. "Oh, hoce li ih on pomilovati?" Pitala se bez reci, naginjuci glavu na drugu stranu i razmisljajuci kako joj stoji mladez na desnom obrazu. Nastavnik slikarstva koji se pretvorio u pesnika, nekada joj je recitovao: Pohota, plamen, cvece, Sarama, boginjo - u ocima tvojim osmeh!Podizuci naglo crne oblake svoje kose, osetila je jak bol dok joj se cesalj probijao kroz zamrsene cuperke iznad levog uha. Prisecala se narodne pesme koju joj je majka pevala u detinjstvu, pre nego sto je pocela da joj pravi kike, dvostranim grubim cesljem iz Amritsara.
"Kad cesljem prodjem kroz kosu majko, boli - o kako boli."Setila se tajanstvenog zadovoljstva koji je u njoj budio drugi deo pesme, i ako se pretvarala da se ljuti kad je majka ponavljala upravo te stihove: "Nocu mi govori: narucicu ti mindjuse, preko dana me bije, a tami nocnoj svasta obecava!"U obrazima ove stidljive devojke krila se pobuna protiv majcine zelje da postane lepo vaspitana kci ugledne porodice. Ali, Sara je ipak od svoje majke upila ljubav prema porodicnim pesmama koje joj je ona recitovala, ponavljajuci sve bakine pendzabske pesme. Kod nje, kao kod Rupa Krisana, zaboravljajuci na sva pretvaranja i pristojno ponasanje. Ako vec nije u koledzu umetnosti, shvatila je da je bila bistar student barem kod kuce! Ali kako je mogla da postane prava nevesta, ako njena stara svekrva moze u svako doba da sidje i bane u stan koji je ona delila sa Radzom u velikoj kuci na Kefi Perejdu. Mozda je on bio dovoljno oslobodjen porodicnih sputavanja i zabrana.Mada je jos uvek radio kod oca, direktora fabrike stakla. Razgovor poslovnih ljudi njoj je bio dosadan. Sav njen snazni zanos zivljenja pod otvorenim nebom Pendzaba, sveo se na to da svoju lepotu pokazuje u klimatizovanom hotelu "Tadz Mahal". Tamo nije bilo onog poleta sa prijema pod otvorenim nebom u bastama Pindzuara. Umesto svega toga, preostale su joj jedino masaze lica u klubu zdravlja. "Moram da odbacim ova saputanja u gresnom sumraku", rekla je sama sebi. "Ali zar ljubav nikad nece doci i razbuktati se u meni?" Pre nego sto je od rascesljane kose napravila pundju okrenula je lice prema ogledalu. U polutami su joj oci sjajile plavicastim sjajem. Blago naglasene jagodice, vise su bile nalik na Nefretetine nego na jagodice devojke sa Renoarove slike.Obraze je doterivala blagim rumenilom. Rupica na bradi joj je ublazavala strogi izraz lica. A vrat, sa ogrlicom od dragog kamenja, uzdizao je lepotu do buntovnicke teznje da u srcu moze probuditi ljubavni zanos, i to muza stecenog u braku po dogovoru roditelja, jos u vreme dok su oboje bili deca. Sa toaletnog stocica uzela je olovku da nacrta obrve. Zbog kontrasta senki, oci mogu delovati kao da se smese i mogu ga podstaci da je pomiluje. Tuzno je spustila celo prisecajuci se kako je tokom svih onih dana i noci prve nedelje njenog boravka ovde, nije ni dotakao, a ocekivala je da joj se barem udvara. Setila se kako joj nijednom nije podigao lice da bi joj se zagledao u oci, kao sto je to Rup Krisan, zaludjeni ljubavnik uvek cinio.Sva ta njena zenska ceznja indijke, nalik na izvor ispod divne maske, koju je obuzdavala po majcinom savetu, ostala je u njoj kao priguseno vrelo. A ona, ta bestidna Sara bila je spremna da svuce sve sa sebe i preda se njegovoj neznosti, kako bi ovaj prividni stranac mogao da zauzme mesto ostavljenog pesnika. Kroz glavu joj je kao prividjenje prohujala slika kako plovi sa njim po jezeru, a srce joj je poskocilo od neodoljive ceznje. Naslonila je glavu na duge prste svoje divne ruke. Juce na prijemu u ulici Napejan Si Rond, posmatrajuci njene divne ruke neko joj je rekao da mora upoznati Barata Natijama. Rasirene oci kao od ahata, kao ugradjeni dragulji netremice su gledali u nju. "Ptice u letu!", saputala je sama sebi, u slogovima; bila je isuvise stidljiva da to izgovori drugacije s uzdahom.Kad je shvatila i da posle svog tog briznog doterivanja izgleda kao neka maska, pokusala je da izraz sumnje na svom licu pretvori u sirok osmeh. Osecala se kao dete koje se igra sa lutkom, Rale u ulozi Ralija, u ritualu Kangra devojaka koje statue idealnog para potapaju u reku Beas na dan Beasakhi. Pevajuci svojim stricevima pesme o tome kako su to ptice koje treba da izlete iz roditeljskog gnezda. Jos jednom je zavirila u ogledalo, i shvatila da joj je lice nalik na mesec u svom njegovom sjaju, sto je oduvek prizeljkivala ali ipak nije okrugla. Zelela je da dodje sunce i da je obasja. U oku duse odzvanjale su reci molitve njene majke, molitve koje je sastavio guru Nanak: "Svetlost je tamo drugacija u ocima, gde sjaji ako nije ugasena." Ali glava joj je bila okrenuta u drugom smeru, netremice je gledala u ogledalo kako bi se uverila u to da su njena vatrena osecanja vidljiva."O, bestidna leprsava ptico", rekla je to recima bez reci. Odjednom je cula korake iz hodnika, neki zvuk je opomenuo. Uzbudjeno je osluskivala, a bila je sigurna da je to on dosao. Zatim je naglo pala u depresiju, u osecaj neizvesnosti. Ipak kljuc se okrenuo, srce joj je poskocilo mada to nije zelela. "Zdravo!", pozdravio je. "Gledao sam film, tuzan fim".
"Zdravo!", odgovorila je. "Smej se! - Lice od krema!"...
"Izgledas kao pseci rucak!", njegove reci su je jako povredile. Cemu onda sav ovaj trud? Odjednom joj se ispruzenih ruku priblizio s ledja, a njoj se ucinilo da je to znak nekog neznog uvoda. I pre nego sto je uopste shvatila gde se nalazi grubo je rukama zgrabio za grudi i rekao: "Ucinicu te srecnom!", a dah mu je presao u pijani bes. Sara je osecala da je savladana. Koprcala se. Kada je shvatila da je u tom komesanju pobegla iz njegovog stiska, pocela je da uzmice prema vratima kupatila. On se kao orao, bacio za njenom uplasenom prilikom, zgrabio je za levu ruku i povukao prema somotom presvucenom divanu, koji je ona donela sa sobom u miraz. "O, divno!", povikao je. I pljesnuo je po kukovima. Naglim pokretom istrgla je svoju ruku, odgurnula ga u stranu, i sva uspanicena potrcala prema ulaznim vratima. A kada ju je on sustigao, cucnula je kao macka koju jure i biju. Poskocila je zatim i potrcala prema spavacoj sobi. On ju je pratio u stopu i scepao u vrtlogu sto se stvorio okretanjem ruku koje su se njegovom demonskom voljom, pretvorile u krila sokola dok hvataju goluba. Scepao ju je grcevito, i sa pobednickim izrazom na licu povukao nazad, prema divanu, vukuci njeno telo kao u sirene po ivicama nogara stolica i stocica, prevrnuo je cak i vazu sa cvecem koju je ona tako brizljivo namestila.Pokrila je glavu i zaronila u njegove grudi jecajuci: "O, postedi me Radze, vidi moju kosu, tek sam je uredila." Zadrhtala je kao golubica u ustima nadmocnog sokola, mahala je rukama kao krilima, i ispunjena nekom nevidljivom energijom previjala se i skliznula do njegovih nogu. Zatim je otrcala i sakrila se u ugao iza rezbarenog kasmirskog paravana. "Kucko jedna!", vikao je. "Dala si se onom ljubavniku, a pokusavas da izbegnes svog muza! Dodji ovco, tvoj grkljan na kraju ipak mora biti prerezan!"
"Radzi", molila ga je iza paravana, uredjujuci kosu i namestajuci svoj dugacki ogrtac. Vesto joj je zaskocio i posao za njom. Bila je prinudjena da se pomeri ka drugoj strani paravana. On se naglo okrenuo scepao je za ruku i povuko na pod. Zatim je skocio na nju guseci je balavim poljupcima sve dok nije pronasao njena usta i zapusio ih svojima.Ona se koprcala pod njim kao zmija. Najzad je njegova tezina nadvladala. "Sva sam tvoja Radzi! Budi nezan..."Demon je strgao njenu haljinu odozdo, rukama je zudno cepao tkaninu na grudima, prikovao je na pod njene ruke kojima je pokusavala da se oslobodi i naterao je da se umiri. Kao umrtvljena zvecka, predala se stenjuci, pritisnuta tezinom njoj tudjeg tela. Njegov tezak dah ju je obavijao i stezao i ona se srusila kao neko bezivotno telo. "Kucko!", besneo je. "Neces vise misliti na svog ljubavnika!" Gusila se od sopstvenog cutanja, pa potom je jecajuci progovorila: "Ja sam tvoja!... Samo tvoja! Samo me nemoj povrediti!"Duboko u svom srcu, znala je da je ono sto je imala za njega umrlo i da nikada nece biti njegova. Kasnije se podigla i otisla do stocica. Sela je pred ogledalo i popravila kosu. Nije mogla dobro da vidi svoje lice. Priblizila se jos vise. Opet se nista nije videlo. Samo je magla njenog uzdaha pokrivala staklo.

Kise padaju nad Kantapurom - Radza Rao

U Vaisaku ljudi preoravaju njive Kantapura. Kise su stigle, fine prve kise koje se slivaju sa planinskih vrhova, i koje kao na vrhovima prstiju, prelaze preko stena, uskacu u doline, prskaju sve oko sebe, nosene vetrom kao razbacani pljusak. Stabla kokosa, betelovog oraha i kardamoma zaustavljaju te nalete kao pred poplavu i uzvracaju svojim poznatim zvizdukom. I eno kise opet stizu preko brda Bebur i Kantur, i kapi vec igraju po krovovima kuca. Stoka naculjenih usiju trci kuci, a gonic naglo skrece i zaklanja se iza nekog stabla, ljudi napustaju mlinove gde rucno melju zito i trce u dvoriste, okrecuci se prema hramu boginje Kencama i govoreci molitve: "Eno, eno, kise su stigle, Kencamo, neka nam se kuce bele kao srebro."Kad sevne munja i grmljavina zatrese crepove, deca jure do kamenih zlebova i pustaju brodove od papira sve do Kasia. I Nandzundiahova zena Cenama i Puti Sube Cetia vec su na ulici, zure da procede vodu za ispiranje zlatne prasine. A svestenik Rangapa otvara svoje knjige, gleda u kalendar i kaze: "O, sutra je zvezda rohini, ljudi ce da upregnu svoje volove u plugove." S kisobranom u ruci tu je i Range Govda s kokosovim orahom i betelovim liscem pod miskom koji odmah prilazi svesteniku Rangapi i pita: "Kada uceni gospodine?" Rangapa pogleda levo pa desno, jer crkveni sluzbenici vise ne pripadaju rangu govdi, a ni selo nije bilo ranga govde, ali glas je zauvek bio njegov.I tako Rangapa je pogledao u zemlju i rekao: "Pa, sutra, Range Govda." Na te reci Range Govda je odmah posao kuci, psujuci crkvene sluge, a crkveni sluga Cena ga je upitao: "Kad je to patele?"
"Pa sutra pseto jedno!" Na to i crkveni sluga Cena ode kuci i leze da spava. Kad su zabe prestale da krekecu, pojavi se Cena sa bubnjem u ruci vicuci: "O, ohej, danas ce se blagosloviti plug!" Ljudi rekose:"Oh vec jutros!"
Satana se odmah podigao i primetio cim moje levo oko igra, imacemo dobru zetvu. Tkac Cenaja se zurno oprao, stavio ulje na kosu, a njegova zena je posla u bastu iza kuce, da nabere cvece.Cengraja je obukao kaput od somota koji je sasio u gradu, kada je na sudu dobio spor protiv Side. Ramaja je sirom otvorio oci, birajuci kojem bogu da se obrati, pa rece: "O, boze sunca, daj nam dobru zetvu ove godine i ja cu platiti Batinih trista sedamdeset pet rupija, udacu i svoju najmladju cerku, a boginji Kencami cu zrtvovati kozu, koju sam joj obecao za ozdravljenje moje zene. A paria Timaja rece: "Ej, zasto bih jutros morao da se budim? Moj jaram je bez volova, a moja njiva bez zita." A na to je njegova otresita zena odmah dodala: "Idi covece, bogovi nisu tako surovi." Timaja je malo stenjao i gundjao, i bez cveca i oznaka svoje kaste, izasao na ulicu.Muskarci i decaci su izvodili volove, noseci na ramenima plugove, a u rukama biceve. Kad su stigli do reke, dobro su istrljali i oprali volove, zatim su im za rogove vezali cvece i uz povike hej, hej, oterali ih u dvoriste hrama. Zemlja je vec upila kisu, a krezubi Sidaja je pobio svoj stap u zemlju vicuci: "Usao je u dubinu za cetiri prsta!" Na to ostali rekose: "Pa kisa je padala kao da je boginja molila za nju." Kada je vec uveliko odmakao dan, i kada su stigli svi ljudi i doveli volove, pojavio se i svestenik Rangapa sa svetim vrcem na glavi i vlaznom odecom u ruci.
"Svi ste ste ovde?"
"Da, uceni gospodine".
Tu su i trubac Ingaja i frulas Ramaja, stoje pored campaka. Duvaju u rog prema istoku, pa prema zapadu, prema severu i jugu, a kristalno cistim i opranim vazduhom odmah se vraca hrapavi zvuk roga.Ljudi jure sa svojim volovima i plugovima, a zvonca sa jarma zvone, prolaze kroz drvored hrama. Tog trenutka pristigose Racana i Madana pa cak i loncar Ranga i parija Sida, zatim, Timajanov sin Bima, pa Mota i Tipa koji nemaju ni volove ni njive, ali su ipak dosli sa cvecem u kosi. Tada se oglasi svestenik Rangapa i povika osornim glasom: "Svi ste spremni sinovi moji?"
Oni povikase u glas: "Naravno! Naravno!"
"A gde je on?"
Oni odgovorise: "Patel dolazi, eno ga ide".
I zaista vec se video Patel kako jase svog konja, sa figranom ukrasenim salom prebacenim preko ramena, sa svecanim turbanom na glavi i engleskim uzdama u ruci.Uporni Mada trci za njim kao da poreski sluzbenik i guverner mogu da pomognu narodu, a Ranga Govda nikad nebi zeleo da bude nesto drugo do patel, (kmet) u Kantapuri. Kad stize do mravinjaka crne zemlje patel sjaha sa konja, baci uzde u Madove ruke i bez zurbe udje u dvoriste hrama. Cuje se kako svestenik Rangapa zvoni na svetom mestu, oci svih prisutnih se magle, ocni kapci im se spustaju, a glasovi sapucu. Tamo ce nam boginja pokazati svoje lice! Svi drhte i stiskaju se, ako im po cem zasvrbi noga, sada nema cesanja, ako voda prokaplje i pocne da pada po njima, niko se nece stresti vec ce cekati. Od jednom se otvori zavesa i pojavi se majka Kencama, i svetla i blagotvorna. Veliki svecnjaci je obasjavaju svetloscu i docekuju je glasovi ljudi.Mozda je dobro provela noc! Tada svestenik Rangapa upali kanfor i dize ga do lica boginje ukrasenog nakitom, zatim do njenih dijamantskih ruku i nogu od rubina, a cvece poce tiho da pada po njenom licu. Prisutni rekose: "Ona nam je poslala svoj blagoslov, o Kencamo, podari nam dobru zetvu i sacuvaj nas od bolesti, Kencamo boginjo nasa!" Cak i volovi stoje mirno, ne mrdajuci ni repovima. Tada Rangapa donese lonac svete vode kojom poprska cas ovog, cas onog vola. Zivotinje drhte i saginju se, caktarima zvone boginji. Ljudi uzimaju kamfor i sandalovinu, pogled dizu ka nebu trazeci sunce. Tamo iznad drvireda hrama, i iznad brda Kobilja glava, vidi se rumena pruga sirine poruba na sariju. Ljudi pred tim prizorom zadrhtase, savise ruke i zasaputase. Ranga Govda sapnu nesto svesteniku Rangapi, a on Subeu Govdi. Tvoji volovi su najmladji. Ti ces ih upregnuti u jaram. A on sav ponosan, pridje svojim trogodisnjim amritamahalskim volovima koje je kupio na stocnom vasaru u Santuru, a i plug mi je tu - cist i ostar. Svi prisutni neprekidno dizu pogled, u iscekivanju da se pojavi boginjino vozilo - orao. Dok svestenik Rangapa peva himne i zvoni, eno vec iznad vrha tornja hrama, eno stize pero bozije, okrece se jednom, drugi put, treci put se okrece oko hrama. Drvoredom i dolinom sire se glasovi ljudi i volova i zvuci rogova, odjekuju do vrhova planina. Svestenik Rangapa razbija na steni kokosov orah, a ostali bacaju cvece i obojenu ruzu, dok Suba Govda ne vikne: "Hehehej, hehej, ho!" I plug tada zasece zemlju, razbija grudve, i sto dalje odmice to lakse sece brazdu. Kada je obradjeno zemljino polje seoska zajednicka njiva i polje sa vodom, Suba izvadi plug iz zemlje, volovi potrcase, a ljudi pocese da klicu: "Hojla! Hojla!" I bacaju cvece i ruzu jureci prema imanju Skefinton, Batinjih Djavoljih polja, duz obale reke, i kad stigose do cisterne hrama, Suba se zatetura i okrete, spusti se niz nasip i stize tacno u dvoriste gde stade. Tu stadose i ostali, pocese da kaslju, brisuci znoj sa lica, a Rangapa opet razbi jedan kokosov orah i ponudi ga volovima. Ljudi pocese da bacaju raskvasenu ruzu jedan po drugome, a Rangapi svako dade po kovani novcic. Rangapa zatim udje u hram i iznese srebrni lonac sa svetom vodicom, baci po saku vode na svih osam strana a prisutni rekose: "Sad mozemo da obradjujemo zemlju." Sa svetim cvetom iza uva, srca punih svetosti zene pozurise nazad, svojim kucama, a muskarci na svoje njive.

O kedru postoji jedna prelepa altajska legenda...

Žitelji Altaja imali su veoma poseban odnos prema kedru. To drvo smatrali su božanskim i čuvali su ga. A kada su se pod njim odmarali, ili noćili, trudili bi se da ga nikako ne povrede. To nimalo nije iznenadujuce. Kedar je drvo koje ih je hranilo, oblačilo, grejalo i pouzdano čuvalo od nepogoda. Kedar - je živo biće...

...Nekada davno, vraćajući se iz lova kroz tihu, kedrovu tajgu, umorni lovac se ispružio ispod starog razgranatog kedra i zaspao. Taj kedar je bio toliko star, da je sav bio u vijugama i izbočinama, prekriven mahovinom, i čvornovatih grana, a na zemlji, ispod krošnje, nalazile su se četine koje su otpadala godinama... Lovac je bio toliko umoran da nije čak ni razvukao šator, niti je spremao hranu. Legao je na predivnu postelju od četina i čvrsto zaspao.

Pre nego što je svanulo, probudi ga nečiji jecaj i tihi razgovor. Lovac se iznenadi, i poče da osluškuje. To je bio razgovor između starog kedra, i još jednog, ali mladog koji je rastao pored njega. Stari kedar je jecao, žaleći se mladom, kako ga je snaga napustila i kako ne može više da se drži.

Mladi kedar ga tobože zapanjeno upita: "Pa, što ne padaš, o tome si mi juče govorio?!". "Da, - odgovori stari kedar, - juče sam se sasvim pripremio da padnem, ali ispod mene je legao da spava umorni čovek. Mogao bih da ga ubijem".

Iznenađenom lovcu kome bi žao starog kedra, ustade, čvrsto zagrli nekada snažno stablo, zahvali mu za gostoprimstvo, i pomeri se u stranu.

Zaljulja se stari kedar i sa uzdahom olakšanja pade na zemlju. Još jednom mu se pokloni lovac i produži dalje...

Od davnih vremena priča se o Drvu Sveta, čije korenje učvršćuje zemlju i umiva se u svetim vodama podzemnog carstva, a čije stablo obavija zmija - simbol spiralnog kretanja energije, dok mu je krošnja usmerena ka Kosmosu...

U najstarijoj nama poznatoj civilizaciji, kod Sumera - to drvo je kedar.

Majka sveta reče Tvorcu: "Iskre Ognja Tvog Duha mogu da pruže spasenje, ali ko će ih sakupiti i omogućiti nam da ih upotrebimo?" Tvorac odgovori: "Drveće i trave će sačuvati iskre moje, ali kad iskre otpadnu, neka Kedar i njegove sestre u toku cele godine čuvaju prijemnike Ognja"...

Kedar, kao Sveto Drvo Života - poštovala je najstarija, najzagonentnija i izgubljena u stolećima civilizacija, koja je dala život celom savremenom svetu - civilizacija Sumera.

Nositelji tajnih sakralnih znanja Sumera, verovali su da je Bog stvorio kedar kao simbol moći, veličine i besmrtnosti koji bi služio kao sakupljač kosmičke energije na Zemlji. I zbog toga je on dobio sveto pravo da ima različita lična imena u zavisnosti od mesta na kom raste i od namene - religiozne, izleciteljske, građevinske, čak je bio smatran za dragocenost i bio je skuplji i od zlata. Sve to potvrđuju glinene tablice stare oko 7000 godina koje su pronađene u arheološkim iskopinama starog sumerskog carstva.

Glava sumerskog panteona, Bog Ea, koji je bio simbol čiste vode bio je i pokrovitelj kedra. Ea je bio izvor nedostižne i skrivene umetnosti i tajnih znanja koje je mogao da podari dostojnom čoveku. A najvažnije što je darovao ljudima - bio je Život. Njemu su pripadali svi plemeniti metali, i njega su smatrali za pokrovitelja kovača, zanatlija, kulture, umetnosti i nauke. Takav je bio i Kedar - pored Ea, i on je označavao lepotu (voda je kod Sumera označavala nešto veličanstveno i prelepo), stabilnost, besmrtnost (neki Kedrovi mogu da žive i do 2000 godina), zdravlje (tj. život), snagu, procvat (razvoj kulture, umetnosti i nauke), božanski ponos i veličinu. Potražnja kedra u Starom svetu bila je tako velika, da se u najstarijem "Epu o Gilgamešu", pominje čudovište, koje čuva kedrovu šumu od onostranih nasrtaja. Božansku kedrovu štafetu Sumeri su preneli i na druge narode.

Drveni detalji sarkofaga egipatskog faraona Tutankamona (1356 - 1350 godina p.n.e.), a takođe i mnogobrojni predmeti iz njegove grobnice napravljeni su od kedra.
Iako su ta otkrića stara više od tri hiljade godina, iznenađujuće je da su ostali u odličnom stanju jer nije samo sačuvana struktura napravljena od drveta, nego i suptilni, nežni miris. U Starom Egiptu, kedrova smola bila je jedan od najvažnijih sastojaka balzama za mumificiranje. Zahvaljujući kedrovom ulju, sve do danas su se sačuvali neprocenjiv egipatski papirus.

Feničani su od kedra gradili galije, a i Asirci su ga takođe koristili. Flotu od kedra je izgradio i legendarni biblijski car Solomon, koji je i Jerusalimski Hram i svoj ogromni carski dvorac napravio samo od kedra, a za taj dragoceni materijal je morao da da dvadeset gradova. Drvo gofer, od koga je Noje izgradio svoj kovčeg - u stvari je bio kedar sa Bahreinskih ostrva.

Neminovni atribut posvećivanja careva stare Iranske države, Horasane, bila je čaša kedrove smole. Kod druida, tajanstvenih šumskih, keltskih, paganskih sveštenika - čaša Kedrove smole - Živice, zvala se Čaša Života.


Anastasijine price

I Mala devojčica živi sama u šumi

Anastasija je rođena i živela ceo svoj život (osim nekoliko kratkih putovanja zeleznicom do gradova) u svom domu - tajgi, sibirskoj kedrovoj šumi na obalama reke Ob.
Njeni roditelji su umrli kada je ona bila mala, dok su pokusavali da spasu misteriozno "zvoneće kedrovo" drvo. Iako je bila toliko mala da nije mogla čak ni da hoda, nastavila je da živi sama u "prostranstvu ljubavi" svoje majke.
Povremeno su je posećivali njeni dedovi, ali deduške nisu dolazile da je podučavaju. Oni su radije svoju brigu i odgovornost ispoljavali tako sto su je pitali o različitim stvarima, kao - zašto buba ima bas tu određenu boju, a kako je odrastala, pitanja su se odnosila vise na teme o egzistenciji.

Ziveći tako sama, Anastasija je bila pazena, voljena i zastićena od zivotinja koje su zivele u tajgi - veverica, medveda i vukova.
Ovo će biti vremenom viđeno i dokumentovano od strane čoveka kojeg će sresti u tajgi i koji će postati otac njenog deteta.

II Scena "napastvovanja" i svetleća kugla


Jednog mirnog, sunčanog dana u Sibiru, čovek koji je tumarao obalama reke Ob, sreo je Anastasiju, koju je već jednom ranije video. Čovek, Vladimir Megre, reče Anastasiji da se nadao da će pronaći dva starca sa kojima se sreo prethodne jeseni.
Ovi starci su Vladimiru nagoveštavali da poseduju određene tajne o kedrovom drvetu. Ovo saznanje ga je navelo da provede sledeću zimu ispitujuci staništa ovog drveća.
Megre je dosao u šumu u nadi da će opet razgovarati sa dvojicom staraca.

Anastasija mu je rekla da su ta dva stara muskarca u stvari njeni deda i pradeda. Složila se da ga vodi 25 km kroz tajgu, do mesta gde su živeli njeni stari rođaci.

Posle 5 km hodanja stali su da se odmore. Dok je Vladimir pio svoj brendi i jeo užinu koju je poneo, Anastasija je skinula svoju toplu, tešku odeću (kaput, šal, suknju i čizme) i sakrila je. Tako je ova divna, mlada žena, sa plavom kosom, velikim, sivkasto - plavim očima, usnama koje se smeše, pokrivena samo kratkom haljinom, ležala na sunčanom mestu, sa dlanovima okrenutim uvis, prema suncu.

Temperatura vazduha je bila svega 12 stepeni Celzijusa, a ova žena je ovde lezala polu - gola.
Vladimir, ruski biznismen, koji je sebe smatrao svetskim čovekom, shvatio je da mu je tim činom bio upućen poziv.

Vladimir je prišao Anastasiji i pokušao da je zagrli. Nije napravila nikakav napor da mu se odupre. On je postao jos energičniji. Ali, pre nego sto bi nastavio dalje, izgubio je svest, prisećajući se reči: "Molim te, nemoj. Smiri se."

Kada mu se svest povratila primetio je da je Anastasija odmahivala, gurajući nesto od sebe. Kasnije je saznao da je to bila svetleća lopta, koja je štitila Anastasiju tokom celog njenog života.

Vladimir je rekao Anastasiji da se osetio izazvanim i prevarenim njenim obnaživanjem. Odgovorila mu je da se osećala neudobno u odeći i da nije volela da bude obučena, da se pokrivala samo kada je izlazila iz sume, da vidi ljude. Koristeći se učenim rečnikom koji niko ne bi očekivao od stanovnika tajge, Anastasija je objasnila zašto joj nikada nije hladno: "Organizmi onih koji se pokrivaju teškom odećom, onih koji se kriju i od hladnoće i od toplote, gube sve više i više od svoje sposobnosti da se adaptiraju na promene okoline. Ja nikada nisam izgubila tu sposobnost i zato mi odeća u stvari i nije potrebna."

Ono što se kasnije dogodilo razmatrano je u Vladimirovim knjigama, koje su neki smatrali istinitim pričama a drugi bajkama.

Pre nego što nastavimo sa pregledom ovih knjiga, dozvolite nam da vam malo više objasnimo povezanost ova naša dva lika i način na koji su se njihovi putevi ukrstili.

III Za ljubav trešnjinog drveta

Kada je Mihail Gorbačov ojačao svoju političku moć, jedan od prvih poteza koje je načinio je garancija ljudima u gradu da će dobiti male delove zemlje za gradnju vikendica - dača. Ove vikendice su obično bile veličine male kolibe, sa pet do deset stabala i malom baštom. Ideja je bila da ljudi sami uzgajaju biljke za ishranu. Vladimir je dobio malu daču i zasadio trešnjino drvo na toj zemlji. Brinuo se o ovom drvetu i tako se stvorila veza izmedju njega i biljke. Oni koji su dobili zemlju i obradjivali je nazvani su vikendaši - "dačnici".

Prema Anastasiji, biljke koje povežemo sa sobom svojom ljubavlju, stvaraju naše sopstveno "Prostranstvo ljubavi". Za Anastasiju, ovo prostranstvo je proplanak u šumi gde ona živi ceo svoj život. Za urbane stanovnike, ova veza može da bude sa cvećem na prozorskom simsu. Za druge, kao sto je Vladimir, Prostranstvo ljubavi se stvara u njihovim vikendicama.

Tako je Vladimir zasadio tresnjino drvo na svom imanju. I kako priča odmiče, u proleće, kada Vladimirovo drvo prvi put rađa plodove, Vladimir uzima samo jednu tresnju. Ukus ove sibirske tresnje nije bio tako dobar kao ukus trešanja koje je kupio i doneo sa sobom iz grada. Ali, ipak, on je milovao malo drvo i čak poljubio jedan njegov list. Drvo je htelo da mu da nesto za uzvrat, ali nije moglo, jer Vladimir nije pojeo preostale tresnje. Tako je nerealizovana zelja ovog drveta lebdela u prostoru sve dok je Anastasija nije osetila i uzvratila.

To je bilo 1994. godine, pre scene "napastvovanja". Čuvši i osetivši "poziv", Anastasija je u stvari pronašla Vladimira, posetila ga i zaljubila se. Takva ljubav prema muskarcu je bila novo osećanje za nju.

Kada su se ponovo sreli sledeće godine, dok je Vladimir tragao za tajnama kedrovog drveća, Anastasija ga je, nesvesnog njene ljubavi, odvela u svoj dom, lično Prostranstvo ljubavi, koje su za nju pripremili njeni roditelji. To je bio šumski proplanak, gde su se sve biljke i životinje kupale u njenoj ljubavi i brinule o njoj za uzvrat. Veverice, odgovarajući na pokret njene ruke, su joj donosile hranu iz tajge. Očišćeni kedrovi orasi, suve pečurke, razno bobičavo voće, bili su i jos uvek su njena svakodnevna hrana. Anastasija nije uopste provodila vreme "jeduci": ona je "cvetala" na komadićima hrane koju je nalazila u tajgi s vremena na vreme.

Vladimir je video, da je jedno od mesta gde je Anastasija spavala, blizu domova njenih dedova, bio predeo pokriven tankim kedrovim grančicama. On je spavao tamo i probudio se da bi otkrio kako je, u stvari, delio gnezdo sa ženkom medveda! Anastasija je zamolila životinju da se pridruži njenom gostu, kako bi ga utoplila dok on spava. Vladimir je odbio da provede sledeću noć u skrovištu ukolik

IV Anastasijino dete


Sledeće godine, tokom Vladimirove treće posete, Anastasija mu je pokazala njihovog sina kojem je dala isto ime, Vladimir. Zamolila je oca da bude tih i pokazala na bebu koja je ležala ispod prednje noge Megreove stare prijateljice, ženke medveda. Dete je ustalo, uprljano, a medvedica je brisala njegovu malu zadnjicu svojim jezikom. Tako je Vladimir dobio poruku da, pelene koje je doneo sa sobom iz grada, nikome neće biti potrebne.

Tada, na Vladimirovo iznenađenje, kada je medvedica otišla da radi nesto što medvedi obično rade, sta god to bilo, vučica je nastavila brigu o bebi.

Kasnije je Vladimir video još jednu spektakularnu scenu života u divljini. Orao, prijatelj Anastasijinog dede, je uzeo bebu i poneo je sa sobom da vidi zemlju sa visine. To je bio poslednji let ove ptice koja je nekada u visine nosila i malu Anastasiju. Orao je uginuo ubrzo pošto je bezbedno vratio Anastasiji njenog sina. Svi koji su bili prisutni smatrali su ovakvu smrt lepim krajem za jednu pticu.

V Anastasija utiče na širi svet

Šta ova žena radi po ceo dan ako ne mora da misli ni na hranu ni na odeću? Ona učestvuje u životu sireg sveta. Jedna od njene dve glavne oblasti interesovanja su vikendaši, ljudi u bivšem Sovjetskom Savezu, koji uzgajaju biljke u svojim vikendicama.

Anastasija piše: "Danas, društvo u kojem živite, može mnogo da nauči kroz komunikaciju sa biljkama koje se uzgajaju u vikendicama. Na primer, radeći na svojim imanjima, ljudi se osećaju bolje. Za mnoge ljude život u vikendici predstavlja način da se duže živi. Oni postaju ljubazniji. Vikendaši su oni koji bi mogli da pomognu društvu da postane svesno izopačenosti tehnokratske civilizacije."

Njeno oruzje u ovom slucaju je njen "zračak svetlosti". Pomoću svog zračka, Anastsasija može da se poveže sa određenom osobom i da vidi, čuje i promeni ono što se oko te osobe dešava. Ona moze da usadi u um te osobe korisne ideje, kao što su tajne gajenja biljaka koje ona prenosi na bastovana vikendaša, ili da najbolju ideju za lečenje bolesne osobe uputi prema umu nekog lekara. Priredila je neviđeni podvig kada je Vladimir bio bolestan u gradu posle njihovog drugog susreta.

Njeni dedovi poseduju zračak svetlosti ali Anastasija je postala mnogo jača od njih. Deduške kažu da je to zato što je ona otkrila ljubav.

VI Budućnost sveta - Anastasijin san

Kada Anastasija hoće nešto da postigne, ona kaže, da sama sanja o tome sa mnogo detalja i ljubavi u svom srcu. Na taj način je sanjala da će da začne bebu sa Vladimirom i to se i dogodilo.

Anastasija sanja san koji će da promeni Zemlju. Prema njenom planu, sve će da počne u Rusiji (pomenula je Ukrajinu i Belorusiju takođe). Svaka porodica će moći od drzave da dobije jedan hektar zemlje, čiji ce ona biti vlasnik i neće imati pravo da je proda. Porodica će da osnuje porodični posed za generacije koje će je naslediti. Sve će biti na tom jednom hektaru: kuća, jedna do tri četvrtine hektara šume, jezerce, livade i ograda napravljena od drveća i grmlja.

Prema Anastasiji, biće moguće uzgajati mnogo agrokulturnih proizvoda bez upotrebe hemijskih đubriva, a porodica bi mogla da hrani samu sebe i da u isto vreme prodaje takve ekoloski čiste proizvode na pijaci. Takođe bi imali dosta vremena da misle o veoma važnim stvarima, (Anastasija računa da prosečna osoba u Rusiji provede tri sata dnevno gledajući televiziju, ali samo 15 - 20 minuta za život posvećen Bogu). Anastasija kaže, ako posejes na pravilan način, da će biljke same regenerisati zemlju, kao što rade i u divljini i svuda gde se čovek ponasa u skladu sa prirodom.

Kao sto mu je i bila navika, Vladimir je ispitivao Anastasijin način razmišljanja. Dogodila se nova slučajnost koja ga je uverila u neke činjenice. Blizu antičkog grada po imenu Vladimir, (kao što je i Megreovo ime), pokazana su mu dva predrevolucionarna poseda, (to je vreme boljsevičke revolucije 1917.), koja su bila uređena na način koji Anastasija danas predlaže. Bio je iznenađen saznavši to. Iako zemlja na starim posedima nije hemijski đubrena, svi proizvodi koji su tamo dobijani (na primer, jabuke i seno), bili su smatrani najboljim u regionu. Fotografije jabukovog drveća, koje je napravio, izložene su na koricama pete Anastasijine knjige.

Baza novog bogatstva Rusije, tvrdi Anastasija, biće ti privatni posedi, gde će ljudi živeti srećne živote, a deca će videti samo Prirodu oko sebe. Anastasija vidi škole u 150 - 200 porodičnih naselja, novu vrstu škole, zasnovanu na ljubavi i otvorenosti. Megre je pronasao prototip takve skole koju vodi Ščetinjin. Deca vole da budu u ovakvim školama u kojima se živi, koje su oni sami sagradili. Unoseći sebe u izgradnju škole, oni uče celokupnu matematiku, koja ce im ikada trebati, za samo godinu ili dve.

Većina populacije u Moskvi, kaze Anastasija, će napustiti grad i nastaniti se na selu. Ruska prestonica će biti ostavljena stranim turistima, koji će verovatno masovno doći da vide novu zemlju, da piju čistu vodu iz bistrih reka i jedu sveže ubrano povrće. Anastasija veruje da će ostatak sveta da sledi Rusiju u predstojećoj eko - revoluciji.

VII Anastasijina starija braća


Na samom početku, Anastasija je pomenula da su njeni planovi menjanja sveta bili priznati od "Njih". Nikada nije direktno objasnila ko su to "Oni". Umesto toga, ona kaže da su osnivači svetskih religija njena "starija braća", koja se sada spremaju da kanališu svu energiju, akumuliranu u oblastima misaonih formi njihovih religija, u novu svetsku kreaciju koju je odsanjala Anastasija.

Anastasija je takođe sanjala o tome da Vladimir objavljuje devet knjiga o svom iskustvu sa njom, o njenim idejama, knjigama koje će da izvrše katalizaciju promena u Rusiji i u svetu. Vladimir nije mogao da veruje da bi mogao da napiše seriju popularnih knjiga, za koje, dok ih čitate, možete da kažete da ih nije on napisao. Knjige su odisale magičnim prisustvom Anastasije. Tako je Vladimir postao jedan od najprodavanijih autora u Rusiji. Njegova peta knjiga je bila objavljena u tiražu od pola miliona primeraka.

Megreove knjige su su napravile veliku senzaciju u bivšem Sovjetskom Savezu, takođe i u Nemačkoj. Mnoge ljude je privukla Anastasijina vizija budućnosti. Njeni poštovaoci gaje kedrovo drveće iz oraha. Oni pričaju o životu na selu i o novim načinima vaspitanja i gajenja dece.

Megre kaze da ima oko dva miliona čitalaca, sto je niska procena, zato što njegove knjige kruze naokolo, jer ljudi žele da podele sa drugima ovu dirljivu, divnu, magičnu priču. Ova knjiga drzi obećanje o drugacijoj budućnosti, o svetu gde će čovek živeti u harmoniji sa prirodom i neće sebe ograničavati oruđem tehnokratske civilizacije. Od življenja na ovakav način, um jedne osobe će biti mnogo jaći i moćniji nego što je sada.

"Moj savjet tebi,ko god da si.
Ti koji imas zelju za istrazivanjem misterija prirode.
Ako ne nadjes u sebi to sto trazis,neces naci ni vani.
Ako ignorises savrsenstvo svoje vlastite kuce,kako mozes ciljati da ces ga naci negdje drugdje?
U tebi je sakriveno blago svih blaga.
O covjece,upoznaj sebe i znaces Svemir i Bogove".

Natpis na ulazu Hrama u Delphiu,Grcka

Stara kraljica je na samrti svom sinu poklonila medaljon,uz sledece reci:"Dragi sine,kad ti bude najteze,kad mislis da se sve rusi oko tebe,kada ti se ucini da su ti sve ladje potonule,ti otvori ovaj medaljon.On ce ti pomoci da lakse prebrodis tu teskobu".
Kraljica je umrla,a godine su prolazile i mladi kraljevic je ziveo sretno i spokojno.Vreme mu je prolazilo u radosti i veselju,i nikad nije nalazio taj posebno tezak trenutak da bi on otvorio medaljon.Sve vise i vise ga je mucilo sta pise u njenu i zato se jednom,u vreme svoje najvece srece,odlucio da ipak otvori i da vidi sta pise.Nasao je sledece reci:"I ovo ce proci"...
Posle izvesnih godina dosle su na red i nedace,ratovi,teska vremena.Tad je ponovo otvorio medaljon,i ponovo je procitao:"I ovo ce porci"...

Beskrajna ljubavna priča

PRE SVEGA

Vreme u kojem započinje ova priča više niko ne pamti. Sva sećanja su pokopana zajedno sa onima koji su ih nosili. Tako su i pripovedaču ove priče poznati samo oni događaji iz tog vremena koje je slušao od njihovih savremenika, dok su još prebivali na ovom svetu. Imajući u vidu da se ova priča proteže do današnjih dana, a to znači čitav jedan vek, i da je i sam pripovedač njen savremenik poslednih pola veka, mnogim događajima je i sam bio svedok, a u nekima čak i sam učestvovao. To govori da su temelji i skelet ove priče istiniti događaji .
Pripovedač je, zarad diskrecije učesnika u ovoj predstavi, uzeo sebi za pravo da promeni njihova imena, kao i da doda malo pripovedačke slobode svom svedočenju, kako priča ne bi bila samo puko nabrajanje događaja. Ali, isto tako, ta pripovedačka sloboda neće nikako uticati na istinitost fabule koju želi ovde predstaviti. Ona samo ima za cilj da oporu relanost, budućem znatiželjnom čitaocu, učini što pitkijom i ukusnijom, kako bi njegovu pažnju, od početka pa do samog ktaja, zadržao dovoljno budnom da do tog kraja i dođe.
Iako je pripovedač ovom pričom, kao čašom crvenog vina, nazdravio ljubavi, vernom čitaocu će biti dato da u svojoj zanesenosti doživi još mnoga druga dešavanja, da proputuje mnoga vremena i krajeve, da upozna razne ljude i njihove naravi i osećanja i još mnoge druge impresije da doživi. Ostaje nada pripovedaču da će pažljivi čitalac, usput, ili na kraju, ipak shvatiti da je ljubav nit koja povezuje sva događanja i sve voljne i nevoljne aktere ove drame.
I dok upravo ti akteri, nestrpljivo čekaju da se zavesa podigne, pripovedač pali sveću i uzima pero da ih polako jednog po jednog izvede na scenu.
Predstava može da počne…

KAZIVANJE PRVO

Na levoj obali Velike reke, koja će biti i pozornica ove naše predstave, u prostranoj ravnici, živi selo neobičnog imena, čije značenje pripovedač ove priče nigde nije pronašao i nikada nije saznao.
Ta reka je mnogo vremena unazad delila dva velika carstva – jedno istočno i jedno zapadno. U davna vremena to Istočnjačko Carstvo je, u svom silovitom pohodu, prešlo Veliku reku i dospelo čak do praga na dvoru Velikog cara Velikog Zapadnog Carstva. Ali pre nego što je prešlo Veliku reku, Istočnjačko Carstvo je moralo da pokori mnoga manja carstva. Jeno takvo carstvo postojalo je na desnoj obali Velike reke i pružalo se čak do Južnih mora. Iako je narod bio junačan, nije bio jedinstven, pa je lako pokoren od silnog Istočnjačkog cara. Bežeći od zuluma koji je činila vojska Velikog sultana Istočnjačkog Carstva, jedan starac sive brade, sa štapom u ruci, kao pastir, poveo je deo svoga stada preko Velike reke i poklonio se Velikom caru Velikog Zapadnog Carstva. Kad se iscrpljeno i oslabljeno Istočnjačko Carstvo povuklo na desnu obalu Velike reke, narod koji je pobegao sa svojim pastirom, ostao je i dalje na levoj obali, u Velikoj ravnici, da živi, služi i ratuje za Velikog kajzera Velikog Zapadnog Carstva. Veliki kajzer se pokazao kao mnogo blagosloveniji gospodar od Velikog sultana, pa je mali narod na granici njegovog carstva, uz Veliku reku, tu našao svoj Dom.
U pozno leto 1913. godine, kada ova priča počinje, Velikog Istočnjačkog Carstva više nema. Povuklo se kao reka posle poplave u svoje korito. Velika reka je sada granica Velikog zapadnog carstva i jedne Male Kraljevine, u kojoj sada žive oni koji nisu pre nekliko vekova pošli u bežaniju za pastirom sede brade i sa štapom u ruci. Taj mali narod je velkovima trpeo zulume Velikog Istočnjačkog Carstva, množio se, ratovao i preživeo. Ono što ga nije ubilo, ojačalo ga je, jer tako nalažu zakoni prirode, pa sada jak, još uvek ratuje sa ostacima tog Velikog Istočnjačkog carstva, da stvori sebi prostor za život koji mu pripada.
I kao što je već rečeno, Velika reka je i dalje ostala granica, a na obe njene obale živeo je isti narod, isti poreklom, ali nasleđem veoma različit. Još uvek je govorio istim jezikom i molio se u istoj crkvi, ali vekovni sluga dva različita gospodara načinio je da bude i veoma različit.
Na kraju sela neobičnog imena, tamo prema Velikoj reci, zgomilalo se nekoliko kuća od blata i slame u kojima su živeli Cigani. Uvek potiskivani na margine, živeli su u svom svetu, životom koji ništa nije moglo da promeni. Zato su ih i terali što dalje od sebe, oni koji su svoje živote prilagođavali novim tekovinama civilizacije. Nekako u sredini tog malog sveta, našla se blatnjara porodice Avramović koja nije bila ciganskog porekla. Možda zato što verni pratioci civilizacijskih tekovina, isto tako kao i Cigane, nisu trpeli ni sirotinju u svom „zdravom tkivu“. A oni, Avramovići, bili su baš uboga sirotinja.
Blo ih je sedmoro i svi su bili nadničari. Nisu imali ni zemlje, ni stoke, osim par kokošaka koje su se same hranile, kljucajući po dvorištu i okolnim baštama.
Osim Stevana, drugorođenog u porodici Avramović, koji je sudbinski rodonačelnik ove naše priče, ostali njeni ubogi članovi nemaju bitnog uticaja na njeno dalje pripovedanje.
Stevan Avramović je u vreme početka ove priče bio mladić od devetnaest godina, suvonjav i prilično visok. Ispod starog iskrzanog slamenog šešira štrčala je kao zift crna kosa, oko lepuškastog, isto tako tamnog lica. Obzirom da je jako ličio na majku, po selu se šaputalo da su u njegovom dolaženju na svet možda malo pripomogle i prve komšije. Stevanov otac je samo ćutao i u sebi gušio svoj sirotinjski bes na takva govorkanja, ali ga je iskaljivao na, možda nedužnu ženu. Kažem, možda, jer to samo ona zna. Nepoznato je da li je to bio i razlog što je Stevan i po naravi bio drugačiji od odstale dece u svojoj ubogoj porodici. Retko je govorio, i kada bi ga se malo duže posmatralo, moglo se pomisliti kako živi u nekom svom svetu, kako stalno po glavi kotrlja nekakve misli do kojih niko do sada nije uspeo da dopre, osim možda Janike-Ciganina, njegovog vršnjaka iz jedne od susednih kuća, sa kojim je jedino provodio vreme u priči, i to samo kada bi se kupali ili lovili ribu na Velikoj reci. Zbog stalnog nadničenja, ti trenuci druženja bili su jako retki. Gde god da je nadničio, Stevan je vredno radio, možda baš zato što ni sa kim nije traćio vreme u razgovorima. Gazde u selu su ga zbog nemih usta i vrednih ruku, i pored svih priča, ipak jako cenile i rado su mu davali poslove. Možda zbog takve naravi, kod Stevana se razvila velika radoznalost za sve što ga je okruživalo. Posmatrao je sve oko sebe, pa i ljude i pokušavao da svojom neukom pameću razume sve pojave koje je ta radoznalost doticala.
U selu gde je živeo, a verovatno i u svim ostalim selima Velikog Zapadnog Carstva, vesti, naredbe, proglasi, pozivanja i sve što je bilo od opšteg značaja za celo selo, izvikovao je seoski dobošar. Sa starim dobošem, okačenim oko vrata, išao je glavnom ulicom i na svakih stotinak metara stao, zadobošario po zategnutoj koži doboša, jako i brzo udarajući dvema palicama i proderao se „Daje se na znanje… daje se na znanje…“. Onda bi napravio malu pauzu, ponovo zadobošario, pa to ponovio na još dva jezika kojima se u selu govorilo. Zatim bi, sav zvaničan i važan iz džepa izvadio parče papira i nadmeno kao ćuran kada se šepuri, počeo da čita ono što je trebalo objaviti. Narod bi izlazio na ulicu i okupljao se da čuje šta se to daje na znanje, pa posle dugo ostajao tako zgomilan, komentarišući ili dodatno jedni drugima tumačeći ono što su primili na znanje
Bila je nedelja, dan kada dobošar inače dolazi sa novim vestima, kada je, tražeći da lično dođe do njega, ćutljivom Stevanu uručio poziv Ministarstva vojnog i Njegovog carskog visočanstva, da se prvog dana meseca septembra, javi na trogodišnje služenje i odanost caru i carevini, kao regrut-soldat, u n-ti pešadijski puk u Velikom gradu koji se nalazio tamo gde se njegova Velika reka ulivala u jednu još veću. Dobošar je Stevanu sve potanko objasnio šta je u tom pozivu pisalo, jer je mladić bio nepismen. Baš ta nepismenost mu je gorela u grudima kao baklja, već jako dugo.
Imao je osam godina kada je sa ocem otišao prvi put u Veliki grad da nekom gospodinu profesoru odnesu nekakve namirnice koje mu je slao seoski gazda, kod koga je Stevanov otac nadničio. Prilika je zahtevala da se uđe u kuću gospodina profesora i da se namirnice, najkraćim putem odnesu do kuhinje, kuda ih je vodila debela kuvarica, ostavljajući iza sebe prijatan miris jela koje je spremala svom gospodinu. U hodniku ispred kuhinje, Stevanu je rečeno da tu sačeka dok otac obavi isporuku. I baš odatle, kroz poluotvorena vrata, Stevan je video devojčicu od desetak godina, zavaljenu na divan, sa knjigom u rukama. Iza nje se uzdizao zid prepun knjiga. Stevan je ubrzo zaboravio kako je izgledala devojčica, ali taj zid sa knjigama, tako nedostižan za njega, nikada nije zaboravio. Tada se sam sebi zarekao da će kad-tad naučiti slova i da će svoju radoznalu narav hraniti čitajući knjige. Sada znamo da je od tog dana prošlo deset godina, a da jadni momak nije ni slova naučio. Ne zato što je zaboravio zakletvu datu samom sebi, već jednostavno zato što u selu nije bilo nikoga ko bi hteo da jednog nadničara uči slovima.
Presavio je poziv, zadenuo ga u obod slamenog šešira i pošao kući. Bio je 20. avgust 1913. godine. Tih desetak dana do polaska u Veliki grad da, kao soldat služi Velikom caru i njegovoj carevini, niko ga nije video, ni znao gde se nalazi, niti je kome nedostajao, osim možda Janiki Ciganinu. Prvog dana meseca septembra, sa prvim rumenilom na istoku, mogao se videti kako korača prašnjavim drumom u pravcu Sunca, gde se nalazio Veliki grad. Ali, osim laveža ciganskog šarova, niko ga nije ispratio, niti video kako odlazi.

***

O samom soldatovanju Stevanovom, pripovedaču ove priče, malo toga je poznato. Kao i većini vas, i njemu je mnogo više znanja prisutno o vremenu u kome se to soldatovanje dešavalo. I samo radi nastavka naše priče, pomenućemo da je to bilo vreme do tada najvećeg ratovanja u svetu. Koliko je sam rat bio veliki, sada znamo iz samog imena koje mu je dato – Svetski rat. Bio je prvi takav od kada se pominje ljudski rod, ali na žalost ne i poslednji. Ono što je interesantno pomenuti za našu priču jeste to, da je to veliko zlo započelo baš na našoj pozornici, na Velikoj reci. Svi sada znamo i razlog i povod zbog kojeg je započeo, ali moramo to i reći ovde, jer nam se upliće u priču.
Veliko Zapadno Carstvo je početkom leta godine 1914. objavilo rat, i sa Velike reke ispalilo prve granate sa svojih rečnih monitora, na veliki i glavni grad Male Kraljevine na njenoj desnoj obali. Povod za to je bio što je Veliko Zapadno Carstvo optužilo Malo Kraljevstvo da je spremalo zaveru i ustanak protiv njega, kako bi osvojilo i oslobodilo zemlje gde su živeli oni koji su govorili istim jezikom kao i oni i molili se u istim crkvama kao i oni. Kao dokaz svojoj tvrdnji i sam povod za rat, naveli su atentat na prestolonaslednika Velikog Zapadnog Carstva, koji je izvršio neko ko se zvao imenom kakva su se davala onima koji se rode u Malom Kraljevstvu, na drugoj obali Velike reke.
Možda je baš ta specifična situacija, što je Stevan isto tako nosio ime kakvo se davalo onima koji se rode u Malom Kraljevstvu, a u trenutku kada je rat počeo, našao se u soldateski Velikog Zapadnog Carstva, razlog što o tom vremenu, pripovedaču ove priče nije dato da zna šta se sa rodonačelnikom njegove priče dešavalo, osim nekoliko pojedinosti koje su se retko pominjale.
Ono što je poznato iz Stevanovog nesrećnog soldatovanja je da se to soldatovanje pretvprilo u ratovanje i da je trajalo skoro šest, umesto tri godine. Da li je Stevan nosio oružje, i da li je pucao u koga sa imenom koje se davalo onima koji se rode u Maloj Kraljevini, ili u nekog sa drugačijim imenima, nije nam dato da znamo. Moguće je, i vrlo je verovatno, da nije. Zna se da je dopao zarobljeništva, i to, ako pripovedača pamćenje dobro služi, na samom početku ratovanja. Činjenica da je bio zarobljen od strane jedne od najvećih sila na zapadu, dodatno govori, da se u toku rata nije ni nalazio na mestu odakle bi mogao, ili morao, da puca na one kojima je bio sličan po jeziku i molitvi.
Iz rata se vratio zjedno sa rodama 1919. godine, u odrpanom plavom šinjelu poraženog i propalog Velikog Zapadnog Carstva i sa sobom doneo nekoliko knjiga. Prvo što se po izgledu moglo zaključiti je da je tamo gde je svo ovo vreme bio, naučio slova i tako ispunio davnašnju želju. Ali kada malo bolje pogledmo knjige koje je nosio, videćemo da su na dva, njemu i nama strana jezika. Prva pomisao bi mogla razočarati, da Stevan, ustvari nije naučio slova i da mi ne možemo baš da dokučimo čemu knjige koje je nosio, kada se i do hleba jedva dolazilo. Ali, Stevan nije samo slova naučio…


KAZIVANJE DRUGO


Bilo je gluvo doba noći, kada, kako kažu, ni psi ništa ne čuju i ne vide, kada je Stevan Avramović u blagoj izmaglici, po kojoj se hvatala mesečina, prepoznao prve kuće u svom selu neobičnog imena. Išao je glavnom ulicom do raskršća u centru sela, i zaista, nijedan pas nije na njega zalajao. Nije pošao kući. Na raskršću je produžio pravo, najkraćim putem koji je vodio do Velike reke. Od svega, samo mu je ona nedostajala svih tih godina.
Pokrivena tankom izmaglicom vukla se lagano i bešumno kao neka ogromna zmija. Dugo je gledao mutan odsjaj punog meseca na njenim srebrnim leđima. Seo je na obalu, zavio duvan i pušio. Tako ga je i sunce zateklo. Sačekao je da se podigne izmaglica, još jednom pogledom zagrlio svoju, do tada najveću ljubav, i tek onda krenuo kući.
Kada se ispeo na blago uzvišenje koje je delilo selo od reke i odakle se videlo skoro celo selo, stao je. Prizor koji se prosuo pred njim izazva u grudima blagi grč. Tamo gde je nekada bila njegova kuća i kuće seoskih cigana, sada su iz trave štrčali samo nagoreli patrljci onoga što su nekada bili zidovi. Pođe pogledom niz selo i srete još takvih prizora. Pokušavao je da se seti čije su te nagoretine nekada bile kuće, ali nije mu od toga bilo lakše. Znao je da mu se kod kuće niko ne nada niti ga sa željom očekuje i čeka, ali ovo nije bio način na koji je očekivao da će biti dočekan.
Nije hteo da prođe tim putem do sela. Vratio se istim putem kojim je došao do reke i već kod prvih kuća sretao ljude koji su ga čudno gledali, ne prepoznavajući ga, ostarelog, odrpanog, u modrom šinjelu, neobrijanog i iznemoglog. Na raskršću, već je bila otvorena seoska prodavnica koju je, pre nego što je otišao, držao Zoltan Varga. Ušao je koračajući po škripavom patosu. Iza vrata koja su vodila u magacin, pojavio se poznat mu lik Petra Dolovačkog.
„ Zdravo Petre“, – pozdravi Stevan.
Petar ga zagleda nekoliko trenutaka, ne krijući zbunjenost.
„ Zar se mi poznajemo od nekud? – upita.
„ Ja tebe poznajem, a i ti mene. Mada znam da ne ličim na onoga kojeg pamtiš“.
„ Ma, jesi’l to ti Stevane…? Ne mogu… Pa da, ta, to je tvoj glas… po glasu… jao, na šta to ličiš, bogovu ti mater… ta, di si ti to… ne mož’ čoveka prepoznati… – nije se mogao načuditi prizoru Petar.
„ Šta je sa Janikom, je’l živ?“
„Ta, ostavi Janiku, sed’ ovamo, pričaj di si bio, šta s’ radio… auu, bogovu ti mater… jes’ gladan… Bisooo, dođ’ ovamo, da viš’ ko je doš’o, požuri… i pones’ tu rakiještinu. Sedi Stevo, brate rođeni.
Stevan nije voleo navalentne i pomalo priglupe ljude, ali oseti potrebu da odahne i nešto pojede, a pored navalentnosti i prugluposti, baš to mu je Petar nudio. Sede za jedan od dva stola u uglu. Prodavnica je sada bila i birtija, koliko je mogao da zaključi po stolovima. Odmah za njim i Petar se uvali živahno u drugu stolicu naspram njega.
„ Ta, daj pričaj šta te snašlo, bogovu ti mater. Di si do sad? Ta, mi smo te već otpisali, evo pitaj Bisu, ona će t’ reći. Svi koji su o’čli u taj rat, ko prežive, vratio se, ostali sar’anjeni, al’ se zna di su, sam’ tebe nigdi. Nit živ, nit mrtav. Nest’o čovek. Nema ga, a ne zna se dal’ je mrtav. Auu, Stevo, Stevo, baš si me obradov’o što s’ doš’o. De, pričaj, šta sam’ ćutiš. Kake su ti to knjižurine, bogovu ti mater? Laaa…fooo… Ovo na stranskom, bog te vid’o. Kazuj, ajd’ da te slušam.
„ Nemam šta da ti pričam. Rat k’o rat. I sam znaš, vidim i ovde ga je bilo…“
„ Nego, jes’ puc’o, u kog si puc’o božiju ti mater? Pa ti si za Franju ratov’o, sunce ti krvavo“,- namršti se Petar.
„ Nisam ja ni za koga ratov’o. Nisam puške ni video. Odma’ su me zarobili i bio u logoru celo vreme“.
„ Čuješ ovo Biso, bio čovek zarobljen!“- doviknu Petar ženi, koja se pojavi na vratima magacina.
„ Ko je to?“- upita Biserka, stavljajući rakiju na sto.
„ Aj’ pogodi. Neš’ nikad pogoditi. A ti ne govori.“
Biserka se unese Stevanu u lice i začkilji očima.
„ Ta, to je Steva, ko ga ne bi pozno. Vid’ te oči… Živ si mučeniče… E, da te majka sad može videt’… jadnica, bog da joj dušu prosti“
Stevana presekoše ove reči. Slutio je, ali nije hteo da zna. Ne još uvek, bilo je prerano i previše za tako malo vremena. Ipak upita:
„ Šta je sa ostalima?“
Petar se namrači na ovu priču i preseče Biserki glas iz grla koji samo što se rodi:
„ Ajd’ tamo donesi slanine i sira, ne lomotaj bez veze!“
„ Kaži mi ti, kad njoj ne dade.“- Stevan iskapi mali satlik rakije.
„ Tja… šta da ti kažem… Otac, majka i jedna sestra su bili u kući kad su granate pogodile. Ostali su bili kojekud’. To su preživeli, al’ di su se posle razišli niko ne zna. Ti i ne znaš, dobio si još jednog brata i jednu sestru. Ta novorođena je… A brat je imao skoro četir godine. Našli ga posle kod Dacevića u bašti. Odvela ga Živana sa sobom kad je pošla.“
„ I ne zna se gde su otišli?“- iskapi još jedan, pa poče nabadati komade slanine i sira i polako jesti.
„ Ne zna se. Svi su, jedno po jedno, krenuli na istu stranu, prema gradu, a gde su završili, bog sveti zna.“
„ Nisu otišli svi zajedno?“
„ Ma, jok. Nadničili su dok se moglo. Kad se gazde, ovi tuđi, počele kupiti i bežati, ondak i oni… šta će.“
„ Vidim ti si se lepo snaš’o.“
„ Šta ću. Zolika, otiš’o i on, neko je mor’o. A ko će, neg’ ja, radio sam kod njega poslednji’ godina, pa mi ostalo. Ti ga znaš, bio je dobar čovek.“
Zavlada kratka tišina.
„ Nego nismo se baš usrećili.“
„ Kako to milsiš?“
„ Pa, tako… mnogi misle da nas nisu trebali „oslobađati“ ovi geaci od preko. Bilo nam dobro i bez nji’. Čujem po gradovima ih gađali kamenovima i krompirima kroz pendžere… haha… Negdi su se i otvoreno bunili. Ne znam, al’ bilo nam dobro sa onima pre. Bio kulturan narod, znalo se, bre, ko je ko i šta je šta. Ovo sad, jeb’o lud zbunjenog. Doveli tu neku sirotinju od preko i dali im gazdinske kuće. Da vi’š samo šta su od nji’ napravili. Svince… Svinjce, moj Stevo. Svaka čast, sirotinji treba dat’. Al’ ne moš’ rušit’ i pravit’ svinjac… ma pusti.“
„ Jesu svi otišli… milsim ovi…?“
„ Nisu baš svi. Ostali oni koji nisu znali di će, al’ morali da podele i kuću i imanje sa geacima. Sve im skoro uzeli. Više nisu prave gazde.“
„ Šta je sa Janikom?“
„ Tu je, pretek’o nekako i on. Eno ih u kotobanji žive, kod onog Lih… Lihtlaaa…“
„ Lihlajtera.“
„ Da. Ne mogu da prelomim nikako. Obložili kukuruzovinom i izlepili malo blatom, pa naptavili zidove, i tu žive. Ono zimus im se zapalila, al’ srećom nije sva izgorela. Oće Cigane vatra… hahaha…“ – pripito se nasmeja Petar.
Stevan ustade i pođe:
„ Hvala Petre i pozdravi Bisu i decu“.
„ Koju decu, Stevo, to su sad devojke za udaju. Al’ Bog se na mene nešto najedio, ne da mi sina pa to ti je.“- dovikivao je Petar, dok je Stevan izlazio na šor.
Odmah se uputio nekadašnjoj Lihlaterovoj kući da potraži Janiku. Sretao je usput svoje seljake, ali ga ni sada niko nije prepoznao. Samo su se okretali za njim i čudili se njegovom izgledu, došaptavali se, verovatno videvši u njemu nekakvoga ludaka ili zalutalog prosjaka. A sa druge strane sretao je i neka njemu nepoznata lica. Razumeo je da su to oni dođoši od Preka, kako su zvali zemlju na desnoj obali Velike reke. I zaista je iz njih izbijala neka sirovost i primitivizam, ali i neka topla dobrodušnost.
Janiku je zatekao na sred dvorišta kako nešto kuje, sedeći na niskom tronošcu i savijen skoro do zemlje. Kada mu je prišao sasvim blizu, tako da je Janika mogao da vidi samo njegove poderane cokule, ovaj je prestao da kuje i jedan tren se zaustavio u pokretu. Ne dižući glavu progovorio je:
„ Stevane, brate, živ si!“


KAZIVANJE TREĆE


Iako pripovedaču ove priče nije poznato šta se sa njegovim junakom događalo dok je soldatovao u vojsci i u Velikom ratu, po onome kakav se iz tog rata vratio i šta je sa sobom doneo, da se naslutiti da je, makar u nekom periodu morao biti na nekom dobrom mestu blizu obrazovanih i kulturnih ljudi. Možda je stekao poverenje nekog oficira da mu bude posilni, ili su ga veštine spremanja ribljuh specijaliteta dovele blizu neke oficirske kuhinje. Možda je posluživao na poznatim oficirskim balovima. Niko to ne zna, samo se, kažem vam, Stevan jako promenio i postao neko drugi. Ali zaključite i sami iz onoga što sledi.
Janika je primio Stevana pod svoj krov u ono što je nazivao svojom kućom. To se nekako samo po sebi podrazumevalo i nije se o tome ni reč progovorila, osim što je sam Janika samo potvrdio: „Gde ima za pet, ima i za šest“. U tom odnosu ništa se nije promenilo. Isto bi bilo i da se dogodilo obrnuto. Stevan je to znao da ceni i već nakon par dana, koliko mu je bilo potrebno da se okrepi i ponovo užili svoj koren na mestu odakle je bio iskopan, potražio je neki posao u selu. Nije se moglo nadničiti za novac, jer ga još uvek nije bilo, bar ne u selu, ali moglo se dobiti štošta korisno od namirnica, odeće i obuće, duvana, pa čak i soli i šećera. Još uvek je preostalo onih koje rat nije potpuno uništio. A sa druge strane bilo je primetno da više nije bilo mnogo bezemljaša. Jutra i hektare koji su ostali posle odlaska velikih gazda, podelili su nekadašnji nadnčari i sada su se osećali većim gazdama od onih kojima su služili. Neki su to dokazivali dobrim nadnicama, da bi selo pričalo. Naročito su se u tome nadmetali oni koji su došli od Preka i ovde se zagazdili. Do novca Stevan je dolazio prodavanjem svega što je dobijao kao nadnicu, a što se prodati moglo na pijaci u Velikom gradu. To je Stevanu dalo priliku da brzo stvori uslove za ono što je naumio da uradi.
Te godine zima je došla rano. Još ni požutelo lišće nije opalo sa topola pored Velike reke, kada su mrtvaje bivale okovane prvim ledom. Nije više bilo mnogo posla za nadničare, pa su Stevan i Janika više vremena provodili na Velikoj reci, loveći ribu na razne načine.
„Ja sam odlučio da više ne budem nadničar. Biću svoj na svome“,- reče Stevan jednom prilikom dok su, na obali reke ispred kolibe od pruća, pekli ribu koju su ulovili i pijuckali dudovaču.
Janika je ćutao, kao da je prečuo Stevanove reči, prinoseći jedan ugarak vrhu cigarete napravljene od lošeg duvana i novinske hartije.
„Mislim da imam sad dovoljno novca za ono što sam namerio“- nastavljao je Stevan, znajući da ga Janika sluša. „Ostaću kod tebe pod krovom do proleća, ali ću nabaviti ćamac i mreže i radiću ono što najbolje znam – loviću ribu i tako zaraditi još novca“. Janika ga odmeri ispod oka, pa upita: „A od kade ti to najbolje znaš da loviš ribu?“ Stevan mu uzvrati istim pogledom i samo se nasmeja. Nastalo je kratko ćutanje, a onda Stevan dodade: „Sve se da naučiti, kad nešto voliš, a imaš od koga“.
„Znam gde ima dobar čamac“,- reče Janika.
Te zime Stevan je nabavio sve što mu je bilo potrebno da ostvari svoju nameru, a i sreća mu se malo osmehnula. Malo podalje od sela u jednom skrovitom rukavcu, napravio je alove u kojima je čuvao ulov, od prilike do prilike da sa nekim iz sela kolima ode do Velikog grada i tamo je proda na pijaci.
Pošteno je prodavao, ali i plaćao usluge onima koji su mu ih činili. Stekao je među gradskom gospodom i nekoliko stalnih mušterija. Ali to nije bio jedini razlog njegovom uspehu u poslu koji je voleo. Prvo što je pokazao da je doneo iz rata bilo je da uvek izgleda pristojno, lepo odeven i da se ponaša ljubazno i uslužno. Znao je da roba ne prodaje sama sebe, već da je treba „upakovati“ u nešto primamljivo. Dok je čekao da se mreže napune ulovom, nije gubio vreme. Od pruća koje je raslo pored reke, pravio je, brzo i vešto, male korpice u koje je stavljao svoju robu, nekada je dekorisao svim i svačim što je u tu svrhu moglo da posluži, samo da što lepše izgleda. Od tog posla stekao je dovoljno novca da i Janikina porodica ni u čemu ne oskudeva.
Svoju naviku da uvek bude lepo obučen, po gradskoj modi, preneo je i u svakodnevni život. Počeo se pojavljivati u takvom odelu i u vreme kada je prolazio kroz selo na putu do prodavnice ili bircuza. To je kod, uvek prljavih i odrpanih seljaka izazivalo razne reakcije, od podsmeha do potajnog divljenja, pa i nekoliko neuspelih pokušaja imitiranja. Ali kako god da su ispoljavali svoje reakcije, svi su potajno osećali nekakvo strahopoštovanje. Nekako nisu znali gde da ga smeste, među sebi slične ili među gospodu. Kako bilo, Stevan je uspeo u svojoj nameri i već do kraja sledećeg leta imao je svoju blatnjaru, na istom mestu gde je bila i ona koju su sravnili topovi i mauzeri u ratu. Janika je bio desna ruka Stevanu kada je trebalo pomoći mu sa ulovom i u svemu ostalom što Stevan nije mogao sam, ali nije mogao da mu bude ortak. Jednostavno nije bio rođen da bude alas. Stekao je i sam posle rata malo zemlje i zapatio malo živine i stoke i od toga živeo. Ta prijateljska ljubav, koja je sve to podrazumevala, sa druge strane, Stevanove, bila je uzvraćena tako što je pored njegove, za Janiku bila sagrađena nova kuća, pomogao mu je da kupi kola i dobrog konja. Tako su posle nekoliko godina, dva prijatelja čija se ljubav mogla ravnati sa bratskom, ponovo živeli zajedno i na istom mestu kao pre nego što je rat razorio sve lepo što su imali, a toga i nije bilo mnogo, ali je za njih bilo sve što su imali i čemu su se radovali. Možda je to vraćanje na ono što je nekada bilo, bila i neka vrsta pokušaja da se zaboravi sve ružno što se preživelo, sve ono čega je nestalo, ili da se sve to večno pamti. Šta je od toga pravi razlog znaju možda samo naši učesnici u ovoj predstavi. A možda ni sami toga nisu svesni.

Stevan je sa sobom doneo još jednu naviku iz rata, koji je sada već bio prilično potisnut u zaborav. Doneo je pedantnost kojom se odlikovao narod čijim predstavnicima visoke klase, ma ko oni bili, je verovatno tamo služio na neki nepoznat način. Po onome kako je njegova kuća izgledala unutra, nedvosmisleno se moglo zaključiti da je svoj ukus gradio po ugledu na njih, one kojima je služio, samo daleko skromnije. Ali pedantnost kojom je sve bilo namešteno i održavano čistim i urednim, dopunjavala je tu skromnost u posedovanju nameštaja i ostalih kućevnih stvari. Možda je i to bio podsvestan način da pokaže koliko se razlikuje od onih koji su ga okruživali, ali ne može se sporiti da je i sam uživao u svemu tome. Među tim skromnim stvarima koje su ispunjavale prostor, centralno mesto je zauzimala polica sa knjigama, koja se stalno popunjavala novim naslovima. Stevan nije odlazio u knjižare da bi kupovao knjige, već je često od svojih stalnih mušterija – gradske gospode – umesto novca tražio da mu plate nekom knjigom iz svoje bogate biblioteke. I uvek je naglašavao, svojim neodoljivim šarmom, da bi mu bilo jako drago ako bi ta knjiga bila iz te i te oblasti. Tako se na njegovoj polici moglo naći knjiga iz astronomije, botanike, geografij, zoologije, istorije ali i iz matematike, pa čak i fizike. Ako mu nije moglo biti udovoljeno želji, prihvatao je i ono što mu se ponudi. Glad za čitanjem nije marila mnogo za sadržaj, pa se između ostalog tu našlo i romana, poezije, raznih brošura. Sve je bilo za čitanje, jer da nije, ne bi bilo napisano, bila je logika njegovog razmišljanja.
Od dana kada je svoju robu naplatio prvom knjigom, često se moglo videti kako, lepih i toplih popodneva sedi u polumračnoj hladovini svog trema sa knjigom u ruci, zadubljen u čitanje i dalek, nedostupan, nedodirljiv. Da, to je učinilo da je za mnoge u selu postao nedodirljiv. Ne samo zbog svoje ćutljive i gorde naravi, već zbog onog strahopoštovanja koje je sve više raslo u svesti i podsvesti stanovnika sela sa neobičnim imenom. O „običnim“ ljudima koji stalno čitaju nekakve knjige, među isto tako običnim ljudima koji ih poznaju, oduvek je vladalo mišljenje da ih te knjige i to što stalno čitaju tera u neko neobično ludilo, pa svaku različitost u odnosu na većinu, pripisuju tom „ludilu“. Tako su i meštani njegovog sela, to što su Stevana od nekog vremmena , bliskog vremenu u kome su ga viđali sa knjigom, počeli viđati obučenog u štofane pantalone, čistu, najčešće belu košulju i prsluk sa lancom koji je virio iz desnog džepa i nagoveštavao da u džepu nosi sat, pripisivali istom tom „ludilu“. Ne može se reći da su ga izbegavali, ali su počeli sve više da se osećaju neprijatno u njegovoj blizini. U dućanu su se razmicali, praveći mu mesta, dok je svaki razgovor i graja prestajala njegovim pojavljuvanjem. Naravno da su ga, između sebe, najviše ogovarali i podsmevali mu se, posebno u početku, kada su primetili prve negoveštaje te različitosti. „Golja, a izigrava nekak’og gospodina… ‘oće da izgleda k’o da je gazda, a nema kera za šta da ga ujede… eno našega ćurana, opet se šepuri šorom…
Ali, kako to naš mudri narod ume mudro da kaže – svako čudo za tri dana. Stevan je od sebe načinio ono što je želeo da bude, ne obraćajući pažnju ni na koga, a oni koji su na njega obraćali mnogo svoje pažnje kao na čudo koje je došlo niodkuda, nisu se dugo čudili i o njemu prepričavali razne priče, jer su shvatili da time ništa neće promeniti. I nisu. Stevan je ostao to što jeste, a u njima je od svega ostalo još samo neko izbledelo strahopoštovanje, kao prema svima kojima potajno zavidimo, a nemamo načina da im dorastemo, bar ne po onome što mislimo da takvi ljudi imaju u glavi.

Indijska narodna priča


Nekada davno sva ljudska bića bila su
bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog
Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći.
Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama
sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči. "Hajde da ga
zakopamo duboko u zemlju", rekoše bogovi. Brama odgovori:
"Ne, to ne
valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi predložiše:
"Da ga potopimo u najdublji ocean?" Brama se nije složio: "Ne, ni
tamo", reče, "jer će oni naučiti da zarone u ocean i naći će ga." Bogovi
će na to: "A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo."
Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: "Ne, ni to nije dobro jer će se
vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo."
Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto,
izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće
stići."
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: "Evo šta ćemo.
Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer
ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže."
Svi su se bogovi
složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena
ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i
istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

DIVLJA JABUKA I RUZICA

U supljinu divlje jabuke uljeze roj pcela i napuni je meda. Onda
se ona pocne ponositi i hvaliti medom u sebi: "Nerazumna i luda
gordosti!, rece joj ruza, sto se tudjom slascu ponosis? Ucini ti,
ako si kadra, da sladost meda udje u plod tvoj, ako zelis udostojiti
se da te ljudi hvale i blagosivljaju".

Pouka - Agelisaju, lakedemonskom vojvodi, pocnu neki koji su u
Persiji bili, prikazivati i hvaliti odelo, bogatstvo i velicanstvo
cara persijskoga. "Sta vi tu u vetar besedite, rece im ovaj. Kazite
vi meni je li on mudriji, iskusniji i kreposniji od mene? I ako to
nije, on je nista prema meni"...

U CARA TROJANA KOZJE UŠI (NARODNA PRIČA)


Bio jedan car koji se zvao Trojan. Imao je kozje uši. Svakog dana je dolazio po jedan berberin da ga brije. Posle brijanja, car bi svakog od njih upitao šta je video. Svaki je odgovorio: "Kozje uši". Potom bi car naredio da ga poseku. Došao je red na jednog berberina koji se napravi bolestan i posla svoga učeníka kod cara.
Nakon što je momak obrijao cara, car i njega upita šta je video, na šta on odgovori da nije video ništa.
Car mu dade 12 dukata i reče mu da on od sada uvek dolazi da ga brije. Momak je redovno odlazio da ga brije i od svih tajio da car ima kozje uši. Čuvanje tajne ga je vremenom sve više mučilo, da se zbog toga skoro razboleo.
To je njegov majstor primetio i stalno ga je pitao šta mu je. Na to mu momak jednom odgovori: "Da mi je da nekom kažem odmah bi mi bilo lakše". Majstor mu onda predloží. "Kaži meni, ja neću nikom kazati, a ako nećeš meni, a ti izađi u polje pa iskopaj jamu, te zavuci glavu u nju, pa tri puta kaží šta te muči, te opet jamu zatrpaj".
Momak tako i učini.
Iskopa jamu, zavuče glavu u nju i tri puta reče: "U cara Trojana kozje uši", zagrnu zemlju i ode kući.
Posle izvesnog vremena iz jame nikne zova. Čobani od nje napraviše svirale. Kad su počeli da sviraju, iz svirale izađe glas:
"U cara Trojana kozje uši".
To se odmah razglasi po celom carstvu i na kraju sazna to i car.
Car tada pozove momka i upita ga zašto je celom narodu oglasio da su u njega kozje uši.
Momak se poče pravdati i ispriča caru kako je sve bilo.
Car odluči da proveri njegovu priču, pa zajedno sa njim ode na mesto gde je jamu iskopao. Kad tamo, još samo jedan prut. Car naredi da se od njega napravi svirala. Odmah tako uradiše. Kad su počeli da sviraju, a ono iz svirale izlazi glas: "U cara Trojana kozje uši".
Onda se car Trojan uveri da se na zemlji ništa ne može sakriti, pa onome berberinu oprosti život, i posle dopusti da svako može dolaziti da ga brije.

Lion Ruk
UTAPANjA

Beba je uradila nesto nevaljalo, pa smo je
oprali. Ponovo je uradila nesto nevaljalo, pa smo je ponovo oprali, ali
sada u dubokoj vodi. Kada je naredni put uradila nesto nevaljalo, otisli
smo do mora, smestili se u jedan lep camac i izvezli na pucinu, gde smo
na jednom mestu umocili bebu u vodu, drzali je dobrih nekoliko minuta, i
onda to ponovili. Zena je plakala. Beba je bila tako nevaljala, tako
nepodnosljivo nevaljala, i ona nije mogla to da shvati. Takvi problemi
nisu nikada postojali u njenoj porodici, rekla je, i poludece zbog toga
sto ne moze da shvati otkuda sada tako nesto. Napadala me je i udarala, i
pritom me stalno i zestoko utapala u vodu, tvrdeci da smo ja i moja
porodica sigurno krivi za to. Uzvratio sam neprijatno, veoma neprijatno,
i napao sam nju i udarao je, i pritom sam je stalno i zestoko utapao u
vodu.

Do tada smo vec bili daleko na pucini i obala je odavno
iscezla. Uprkos tome, osecali smo znatan ushit. Osecali smo se znatno
podmladjenim, uprkos tome. Kako to da objasnim? Osecali smo se doista
dobro, ako podmladjenost to znaci, i tako smo, tu na vodi, na pucini,
daleko izvan dometa uzurbanih cuvara civilizacije, napravili za sebe
novu bebu.

Poslednjih desetak godina u kanadskoj prozi obelezeno
je naglasenim interesovanjem pripovedaca za kratke i sazete prozne
forme. Gotovo u svakom broju nacionalnih i lokalnih knjizevnih casopisa
nailazi se na mnostvo kratkih prica, pesama u prozi i fragmenata koji
nastoje da svedu pricu - i, naravno, sam jezik - na krajnju mogucu meru,
racunajuci pritom na ucesce citaoca u njenom konacnom oblikovanju. Od
najmladjih pisaca, obrazovanih na mnogobrojnim akademskim i
vanakademskim kursevima kreativnog pisanja, do najistaknutijih autora,
poput Margaret Etvud, sazeta prica (kao u, recimo, nasoj ili nemackoj
knjizevnosti) - uprkos svojim prividnim ogranicenjima - postaje
igraliste za istrazivanje novih proznih mogucnosti. Dzef Henkok ih, u
pogovoru antologiji Singulariteti (1990), vidi kao fragmentarni odraz
fragmentarnog vremena u kojem zivimo, analogan najnovijim otkricima u
fizici. Kent Tompson u svojoj antologiji najkracih kanadskih prica,
Otvoreni prozori (1988), skrece paznju na izmenjeno osecanje vremena
danasnjeg citaoca, kao i na "brzu pricu" televizijskih reklama i
muzickih spotova. Oba antologicara vide fragment kao kljucnu formu naseg
vremena, pozivajuci se na kriticke postavke Benjamina, Blansoa i Pasa,
uticaj filma i televizije, nova dostignuca fizike i uspostavljanje "nove
stvarnosti". Pet sazetih prica, odabranih iz pomenutih antologija, samo
su mali uzorak velikog interesa za ovu formu, koja potvrdjuje brzinu
globalnog sirenja knjizevnih uticaja i podgreva nadu da je, uprkos
svemu, ovaj svet samo jedan.

KRUG ZLA

Bio jedan kralj koji je bio toliko okrutan i nepravedan da su svi
njegovi podanici željno iščekivali njegovu smrt ili barem svrgavanje sa
prijestola. Međutim jednoga dana on ih je sve iznenadio objavivši da
okreće novi list u svome životu. “Nema više surovosti, nema više
nepravde”, obećao je i držao se svoje riječi. Od toga dana on je u
cijelom kraljevstvu bio poznat pod nadimkom, “Plemeniti gospodar.”

Mjeseci su prošli nakon njegove transformacije i jednoga dana jedan od
njegovih upravnika skupio je dovoljno hrabrosti da ga upita: ”Gospodaru,
šta vam se desilo toliko važno da se tako iznenada promijenite?” Kralj
mu je odgovorio: “Dok sam jednoga jutra jahao kroz moju šumu, vidio sam
da jedan od mojih pasa juri lisicu. Lisica je uspjela da se domogne
svoje jazbine, ali ju je ipak pas uspio ujesti za zadnju nogu i tako je
rani i ostavi ubogu za cijeli život. Kasnije sam odjahao u selo i vidio
kako taj isti pas laje na nekog čovjeka. Čovjek bez razmišljanja uze
poveći kamen, baci ga na psa i slomi mu nogu. Čovjek od straha poče
užurbano da trči putem i tu naleti na konja koji ga pregazi i smrska mu
koljeno. Konj pak nastavi mahnito da trči, ali pade u neku rupu koju
nije vidio i slomi obe noge. Svjedočeći svim tim događajima, pomislio
sam: ”Zlo privlači zlo. I ako i ja nastavim da činim zlo, sigurno će se i
meni nešto loše desiti. Tako da sam odlučio da se promijenim.”

Njegov upravnik izađe napolje uvjeren da je konačno došlo vrijeme da se kralj zbaci sa prijestola.

Zaokupljen mislima nije ni primjetio stepenice ispred sebe. Pade i slomi vrat.

Arapska priča

Indijska narodna priča


Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali su tako zloupotrebili to svoje božanstvo da je vrhovni bog Brama odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gdje ga nikad neće naći. Ali, pitanje je bilo gdje sakriti njihovo božanstvo. Zato je Brama sazvao savjet bogova da bi mu oni pomogli da odluči. "Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju", rekoše bogovi. Brama odgovori:
"Ne, to ne valja jer ljudi će kopati zemlju i naći će ga." Onda bogovi predložiše: "Da ga potopimo u najdublji ocean?" Brama se nije složio: "Ne, ni tamo", reče, "jer će oni naučiti da zarone u ocean i naći će ga." Bogovi će na to: "A da ga odnesemo na vrh najviše planine i tamo sakrijemo." Ali, Brama je i ovoga puta odgovorio: "Ne, ni to nije dobro jer će se vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božanstvo." Onda bogovi odustaše i rekoše: "Ne znamo gdje da ga sakrijemo pošto, izgleda ni na zemlji ni u moru nema mjesta do kog ljudska bića neće stići."
Brama je dugo razmišljao, a onda je rekao: "Evo šta ćemo. Sakrićemo njihovo božanstvo u najdublji dio njihovog sopstvenog bića jer ljudi se nikad neće sjetiti da ga tu traže."
Svi su se bogovi složili da je to savršeno skrovište, te tako učiniše. I od tog vremena ljudi su prošli zemlju uzduž i poprijeko, kopali, ronili, peli se i istraživali tražeći nešto što je već bilo u njima.

Lion Ruk
UTAPANjA

Beba je uradila nesto nevaljalo, pa smo je
oprali. Ponovo je uradila nesto nevaljalo, pa smo je ponovo oprali, ali
sada u dubokoj vodi. Kada je naredni put uradila nesto nevaljalo, otisli
smo do mora, smestili se u jedan lep camac i izvezli na pucinu, gde smo
na jednom mestu umocili bebu u vodu, drzali je dobrih nekoliko minuta, i
onda to ponovili. Zena je plakala. Beba je bila tako nevaljala, tako
nepodnosljivo nevaljala, i ona nije mogla to da shvati. Takvi problemi
nisu nikada postojali u njenoj porodici, rekla je, i poludece zbog toga
sto ne moze da shvati otkuda sada tako nesto. Napadala me je i udarala, i
pritom me stalno i zestoko utapala u vodu, tvrdeci da smo ja i moja
porodica sigurno krivi za to. Uzvratio sam neprijatno, veoma neprijatno,
i napao sam nju i udarao je, i pritom sam je stalno i zestoko utapao u
vodu.

Do tada smo vec bili daleko na pucini i obala je odavno
iscezla. Uprkos tome, osecali smo znatan ushit. Osecali smo se znatno
podmladjenim, uprkos tome. Kako to da objasnim? Osecali smo se doista
dobro, ako podmladjenost to znaci, i tako smo, tu na vodi, na pucini,
daleko izvan dometa uzurbanih cuvara civilizacije, napravili za sebe
novu bebu.

Poslednjih desetak godina u kanadskoj prozi obelezeno
je naglasenim interesovanjem pripovedaca za kratke i sazete prozne
forme. Gotovo u svakom broju nacionalnih i lokalnih knjizevnih casopisa
nailazi se na mnostvo kratkih prica, pesama u prozi i fragmenata koji
nastoje da svedu pricu - i, naravno, sam jezik - na krajnju mogucu meru,
racunajuci pritom na ucesce citaoca u njenom konacnom oblikovanju. Od
najmladjih pisaca, obrazovanih na mnogobrojnim akademskim i
vanakademskim kursevima kreativnog pisanja, do najistaknutijih autora,
poput Margaret Etvud, sazeta prica (kao u, recimo, nasoj ili nemackoj
knjizevnosti) - uprkos svojim prividnim ogranicenjima - postaje
igraliste za istrazivanje novih proznih mogucnosti. Dzef Henkok ih, u
pogovoru antologiji Singulariteti (1990), vidi kao fragmentarni odraz
fragmentarnog vremena u kojem zivimo, analogan najnovijim otkricima u
fizici. Kent Tompson u svojoj antologiji najkracih kanadskih prica,
Otvoreni prozori (1988), skrece paznju na izmenjeno osecanje vremena
danasnjeg citaoca, kao i na "brzu pricu" televizijskih reklama i
muzickih spotova. Oba antologicara vide fragment kao kljucnu formu naseg
vremena, pozivajuci se na kriticke postavke Benjamina, Blansoa i Pasa,
uticaj filma i televizije, nova dostignuca fizike i uspostavljanje "nove
stvarnosti". Pet sazetih prica, odabranih iz pomenutih antologija, samo
su mali uzorak velikog interesa za ovu formu, koja potvrdjuje brzinu
globalnog sirenja knjizevnih uticaja i podgreva nadu da je, uprkos
svemu, ovaj svet samo jedan.

Skoljka i sljuka


Jednog lepog sunčanog dana školjka izađe na obalu mora, otvori se i
stade se sunčati. Nedaleko od nje slete jedna šljuka. Spazivši otvorenu
školjku kako se bezbrižno sunča, zalete se i zari kljun u njeno meso.
Ali školjka brzo zatvori ljušturu i priteže šljukin kljun. Šljuka, iako
ju je mnogo bolelo, ne hte da pusti školjkino meso, a školjka isto tako
ne hte da pusti šljukin kljun. Šljuka zlobno procvile:


"Ako danas i sutra ovde ne padne kiša, ti ćeš ovde umreti, jer ti neću dozvoliti da se vratiš u more."


Na to joj školjka, ne sa manje zlobe, odgovori:


"A ja ni danas ni sutra neću otvoriti ljušturu i ti ćeš ovde umreti od gladi".


Tada naiđe jedan ribar i bez po muke obe stavi u svoju torbu.


Kineska narodna priča

Jedna tužna priča

Koliko se god trudila sama, a i drugi, da ne bude stalno prisutna, DOSADA je u tom neobičnom društvu stalno živela. I kad je već treći put zevnula, LUDOST je, luda kao i uvek, predložila:
"Hajdemo da se igramo žmurke!"
SPLETKA je značajno podigla obrvu a ZNATIŽELJA je, u nemogućnosti da se zadrži upitala:
"Kakva je to igra?"
"To je igra u kojoj ja pokrijem oči i brojim do hiljadu, dok se vi sakrijete. A kad izbrojim krećem u potragu. Koji prvi bude pronadjen zauzet će moje mesto u sledećoj igri" - objasnila je LUDOST.
ODUŠEVLJENJE je poletno zaskakutalo, dok se RADOST, gotovo neuspešno, trudila uveriti SUMNJU, koja nikom ne veruje u igri. No, bilo ih je još nekoliko koji se nisu hteli igrati...
ISTINA se pitala zašto bi se ona krila kada će je i onako na kraju pronaći.
OHOLOST je držala da je igra glupa (a zapravo ju je ljutilo što zamisao nije bila njena). KUKAVIČLUK nije hteo da riskira.
"Jedan... dva... tri..." - počela je brojati LUDOST.
LENJOST se sakrila iza prvog kamena na putu, VERNOST je potražila zaklon na nebu, a ZAVIST je čučnula u senu USPEHA, koji se vlastitom snagom popeo na vrh stabla. VELIKODUŠNOST se gotovo nije uspela sakriti jer joj je svako mesto koje je pronašla izgledalo prekrasno za nekoga od njenih prijatelja. Kristalno jezero prepustila je LEPOTI, hlad drveta SRAMEŽLJIVOSTI. Mekoću leptirova leta ustupila je OSEĆAJNOSTI, kretanje vetrova SLOBODI a sebi...? Ipak na kraju se i ona sklonila, i to u zraku sunca.
SEBIČNOST je, što se naravno moglo i očekivati, našla naj udobnije mesto na svetu, idealno samo za nju.
LAŽ se sakrila na dnu okeana, a zapravo je bila iza duge.
STRAST i POŽUDA su se zajedno sakrili u jedan vulkan, a ZABORAV... zaboravio je gde se uopšte sakrio, ali nije bitno.
Kad je LUDOST došla do broja devetsto devedeset i devet, LJUBAV nije još bila pronašla ni jedno mesto za sebe, jer joj se svako činilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ružičnjak i zavukla se medju crvene ruže. Kada je LUDOST izbrojala do hiljadu i počela traziti, prvo je, naravno našla LENJOST koja je bila iza naj bližeg kamena. Potom je čula VERNOST kako na nebu razgovara s Bogom.
STRAST I POŽUDU osetila je u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a ZAVIST je pronašla čim je ugledala USPEH.
SEBIČNOST nije morala ni tražiti jer se sama otkrila bežeći iz svog skrovišta.
Trazeci dalje LUDOST je došla do kristalnog jezera i odmah otkrila LEPOTU.
SUMNJU je videla kako sjedi na jednom kamenu, otkrivši se sama kako ne bi nikom morala govoriti gde se skrivala. Doskora su svi bili pronadjeni.
DAROVITOST je čučala u svežoj mirisnoj travi, TESKOBA u tamnoj špilji. LAŽ ih je sve uverila da je bila na dnu okeana (a virila je iza duge).
ZABORAV je već zaboravio da se nečeg uopšte i igrao.

LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV.
Tražila je po celom svjetu, iza svakog stabla, grma, cveta, na dnu svakog potoka i na vrh svake planine, a kad je već odustala pogled joj zastade na prekrasnom ružičnjaku... uzela je štap i počela razmicati ruže.
Odjednom je začula bolan vrisak, trnje se zabolo LJUBAVI u oči i oslepelo je. LUDOST nije znala šta bi od jada izvinjavala se, molila, plakala, da joj dopusti iskupljenje a onda se setila... Obećala je LJUBAVI da će do kraja života ostati sa njom.

I tako: odkad se igra skrivanja igrala prvi put na zemlji, LJUBAV je slepa a LUDOST joj je verna prijateljica koja je vodi...

(priča nepoznatog autora)

PRIČA

Nekada davno, na jednom ostrvu u sred okeana živela su sva osećanja: SREĆA, TUGA, TAŠTINA, LJUBAV i pored njih ZNANJE.
Jednoga dana, naidje oluja koja je mogla da potopi ostrvce, i krenuli svi da se spasavaju pre potopa. LJUBAV, koja je neizmerno volela svoje ostrvo, želela je ostati do zadnjeg trena, ali kada je ostrvo skoro nestalo pod vodom shvatila je da i ona mora otići, pa je odlučila da zatraži pomoć.
BOGATSTVO je upravo prolazilo u svom velikom, luksuznom brodu, kada ga je LJUBAV zamolila da je povede sa sobom, ali joj je BOGATSTVO skoro srdito odgovorilo da ne može, jer nema mesta, brod je bio pun zlatnika i srebrnjaka.
Ne znajući šta će, LJUBAV zamoli TAŠTINU koja je upravo prolazila pored nje u prelepom brodiću.
- TAŠTINO, molim te pomozi mi - zavapila je LJUBAV, a TAŠTINA joj osorno odgovori:
- Ne mogu ti pomoći LJUBAVI, sva si mokra i mogla bi mi uništiti brod!
Tu negde u blizini je bila i TUGA i LJUBAV odluči zamoliti za pomoć i nju.
- Molim te, povedi me sa sobom - tiho je zatražila LJUBAV.
- Oh.....LJUBAVI, toliko sam tužna i želim biti sama - odgovorila je TUGA i odjedrila dalje sama.
SREĆA se zatekla tu, no toliko je bila sretna da nije ni primetila da joj LJUBAV domahuje moleći za pomoć.
Odjednom se odnekud začuo glas koji je rekao :
- Dodji LJUBAVI, ja ću te povesti !
Bio je to jedan starac kojeg je LJUBAV ushićena zbog prilike da se spase zaboravila pitati kako se zove. Kada su stigli na kopno, starac je pošao svojim putem pre nego se LJUBAV setila pitati ga ko je.
Znajući koliko duguje starcu LJUBAV se obratila ZNANJU, mudrom starcu, za pomoć, pitajući ko je starac koji joj je spasao život.
ZNANJE joj je reklo - Pomoglo ti je VREME, LJUBAVI. Starac se zove VREME!
Začudjena, LJUBAV zapita ZNANJE:
- Zašto mi je baš VREME pomoglo, kad niko drugi nije hteo?
ZNANJE se mudro nasmešilo :
- Zato što samo VREME može shvatiti koliko je velika i snažna prava LJUBAV!