nakit -ukras ili umetnost

Vizantijski nakit

Stari Rim, čija je civilizacija znala skoro sve što je bilo poznato tadašnjem svetu, počeo je da slabi početkom nove ere, a krajem četvrtog veka se raspao. Iako je nestala njegova moć, rimska kultura je ostavila neizbrisiv trag u zapadnoj civilizaciji. Rimsko carstvo je prihvatilo hrišćanstvo. Vizantijski dvor je morao da odustane od namere da rimski stil zadrži primat u umetnosti i da prihvati stil sličniji bliskoistočnom. Delom iz verskih razloga ovaj stil je razvio neke sasvim nove karakteristike. Talas ikonoborstva je i nakitu dao isključivo ukrasnu ulogu.
Tehnike korišćene u izradi nakita su bile filigran, opus interassile i emajl, kao i obilna upotreba dragog kamenja i bisera. Složeni ukrasi i arabeske su pravljeni u filigranu, dok se emajl koristio za prikaze ptica i cveća.



Vizantijsko plemstvo je nosilo izuzetno raskošan nakit. Ovo se može primetiti na mozaiku iz šestog veka koji predstavlja caricu Teodoru, a nalazi se u crkvi San Vitale u Raveni. Haljina je obrubljena zlatom i ukrašena dragim kamenjem; biseri, rubini i smaragdi u zlatu su joj oko vrata, ramena i, u vidu venca, na glavi.
Uobičajena vizantijska minđuša je bila u obliku zlatnog polumeseca na kome se nalazio krst okružen paunima. Sačuvani su i primerci sa korpicom od filigrana i emajliranim figurama ptica koje su okrenute jedna ka drugoj na zlatnom polumesecu.Na grudima se nosio krst ili privezak od dragulja. Na prstenju su se nalazili simboli hrišćanstva. Najlepši primerci su od pozlaćene bronze. Nakit od emajla, naročito cloisonne , imaće jak uticaj na evropski nakit u periodima koji slede.
Sa četvrtim krstaškim ratom 1204. prestaje i umetnost Vizantije.



Srednjovekovni nakit

Oblici i tehnike koji su se koristilu u Rimu nisu odbačeni ni posle pada Rima. Varvarska plemena, koja su bila vična obradi metala, kombinovala su rimski filigran i fibulu sa cloisonne emajliranjem. Takođe su uneli neke inovacije, npr. fibule su postale okrugle. Ovakve igle su nošene u Irskoj, Škotskoj i Skandinaviji, a najpoznatija je Tara igla koja se čuva u Narodnom muzeju u Dablinu. Dominantni motivi su stilizovane životinje i na karakterističan način isprepletana žica.



Važna tehnika u izradi nakita je upotreba tankih slojeva granata, poput laka, u metalu. Primer je kruna vizigotskog kralja Recesvinta u kojoj je granat sečen u en caboshon obliku i postavljen u fasunge u obliku tankih listova.



U kasnijem periodu se nije nosilo mnogo nakita. Minđuše i ogrlice kao da nisu ni postojale. Broševi i igle su bili skoro obavezni delovi garderobe. Zajedno sa pojasevima ukrašenim dragim kamenjem imali su i praktičnu, pored dekorativne primene. Spajali su ogrtače, tunike i razne komade tkanine. Takođe su predstavljali i zaloge ljubavi i tada su imali izgravirane vrline voljene osobe.



Raspeća i privesci sa relikvijama su bili tipični za taj period. Biblijski prizori su gravirani čak i na kopče. Obično su bili ukrašeni emajlom ili dragim kamenjem.
Reklo bi se, ipak, da je prsten nakit srednjeg veka. Smatra se najrasprostranjenijim ukrasom Evrope tog vremena. Ukazivao je na važnost ličnosti koja ga nosi, čuvao je od zla, mistično je spajao sa drugima i služio joj kao pečat ili zaštita od zlih sila kad to zatreba. Kao i kopče, mnogi imaju natpise, uglavnom izjave ljubavi, ali se javljaju i magijske reči koje nosioca treba da zaštite. Prsten koji nije imao veliki kamen u centru je imao ukras od emajla. Trebalo je nositi više od jednog, ali manje nego u rimskom i, naročito, renesansnom periodu. Svi nose prstenje, od niže klase do plemstva. Mogu biti napravljeni od gvožđa, bakra, srebra ili zlata. Materijal je označavao kojem društvenom staležu pripada osoba koja ga nosi.



Mnogo prstenja iz tog perioda je sačuvano i kod nas. Istoričari primenjene umetnosti tvrde da je za vreme Nemanjića postojalo prstenje neobičnog i specifičnog izgleda – ni samo vizantijskog, ni samo slovenskog, ni samo zapadnog. Prstenje, sasvim osobeno, koje će stranci nazivati "srpsko" kao stilsko određenje. Prstenje se ne slika na portretima naših vladara. Kako je ostali nakit, pa čak i dugmad, precizno prikazan, vidi se da su magijska svojstva prstena bila ozbiljno shvaćena. Prsten Stefana Prvovenčanog, koji se čuva u Studenici, najoriginalniji je nama poznat prsten tog vremena: karika mu je okrugla i široka, preko nje su postavljene filigranske žice u tri reda, a na njih su stavljene tri polulopte. Svaka od tih polulopti je ukrašena majušnim granulama i sa po tri veće granule na vrhu.