Ptice umiru pevajuci

Sto je jacha ljubav, to vise boli.
Onaj ko nije patio i ne zna sta je ljubav.
To jeste cudno, ali tolika bol ima smisla i takodje igra vaznu ulogu u zivotu svakog od nas.
Ko je to preziveo i osetio, shvatice o cemu govorim.
Najvise pate oni kojima je ljubav sve u zivotu,ali njima na kraju stize i najveca nagrada.

.....Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli....ili bar tako legenda kaze..."

Citala sam o toj legendi, ali sam procitala i istoimenu knjigu, spisateljice Colleen McCullough, koja me je zaista odusevila.
Sto se tice legende, vrhunac zivota je istinska sreca. Mozemo se osetiti srecnim u pojedinim trenucima, ali vrhunac srece je saznanje da smo ostvarili snove i, samim tim, podarili nekom nove.Mislim da bi to u stvari i bila po meni poruka ove teme.

P. S - AngelinaJolly -Nemir - Bandidas - ANGELINA:J

AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Pismo - Josipa Lisac



Zeljela bih iz tvojih usta saznat' sve
o njoj i tebi
ucinit sve vase tajne
koje nikom, nikom rekli ne bi

Reci, kakvo lice ima
je li bijele neke puti
da li cesto prica s tobom il' ko i ja
samo suti

Da l' je stvarno tako mlada
kao sto mi kazu drugi
dok razmisljam vas zagrljene
dani su mi dugi, dugi, mucno dugi

Da li s njom si strastven tako
nakon dva, tri ostra pica
je li zbilja tako dobra
kao sto se o njoj prica

Da l' te voli, da l' je njezna
vjeruj, nije mi svejedno
da l' si opet tako sretan
kao sto si bio jednom

Jednom, bilo je to jednom
nedovrsen san, san o sreci
a od svega ostale su samo rijeci
samo rijeci

Nas dvije smo tako same
inace smo dobro, hvala
mislim da sve razumije
prem da je jos tako mala

Radoznale njene oci
u stopu me svuda prate
svaki pogled, svaka kretnja
sve me vise sjeca na te

Ponekad mi iznenada
sapne da joj nedostajes
time sto te takvog pamti
jos joj uvijek mnogo dajes


Da l' je isto vodis s'obom
na sva svoja putovanja
ove neci i firenci
ja jos uvijek cesto, cesto sanjam

Jos sam jednom bila tamo
iz radoznalosti cisto
da sudbinu izazovem
al' nista, nista nije bilo iz to

Nasa proslost lomila se
kao crtezi na staklu
jednom jos prozivjela sam
nasu ljubav k'o kroz maglu

Dok ovako s tobom pricam
ja izmisljam svoju srecu
moj je zivot ovo pismo
koje niti poslat' necu

Ti koja pojednostavljujes kosmos
zadrzi za sebe istinu
da gladiole u odredjeno doba dana
najlepse mirisu na smrt.
Obrisi krv ptica sa mojih prozora
hocu gledajuci kroz njih
ciste
da verujem
da se gore ne desava nista
apsolutno nista
osim leta.
Stao bih sada ovde
i ostao bih veran svojoj mani
nedorecenosti
ali zamirisala si
na bezobrazno
a ja bih da ti sapnem
o mestu i vremenu
u kome bi
ovakvi
trebalo da se ne sretnemo
iz razloga da ne narusimo
stecene iluzije o
smrti.


majalibre, pesnikinja pred čijim stihovima se gubi dah!!!

"...Ptica s trnom u grudima pokorava se nekom nepromenjenom zakonu;on je tera da se nabode na trn i umre pevajuci.U trenutku kad joj trn prodre u grudi;ona nije svesna da joj donosi smrt;jednostavno peva i peva dok u njoj ima snage za poslednji pev.Mi,medjutim,kad zabijemo sebi trn u grudi,mi znamo.Razumemo.A ipak to cinimo.Ipak to cinimo..."

"Ptice umiru pevajuci" - Collen McCullough

P. S - AngelinaJolly -Nemir - Bandidas - ANGELINA:J

AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Beskraj ::

".....Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli....ili bar tako legenda kaze..."


Je li zaista uvek potrebna bol?

Ne mislim da je za sve što je dobro uvijek potrebna bol ... Kada bi bilo istinito da se sve najbolje što postoji na svijetu može dobiti samo po cijenu velike boli , bilo bi pretužno ... I gotovo bi svaki čovjek bio na smrt nesretan .

Tako legenda kaze.Mada draga moja Dragana,kada pogledas da bi nesto dobio mozda i ide lako,ali kada nesto sto najvise volis,dobijes i kada to zauvek ode onda je cena koju placas ceo zivot upravo ta velika bol.Znas sve moze posle toga da dolazi i odlazi ali ta bol i tu cenu neko placa ceo zivot.Da postoje ljudi koji su na smrt nesretni...bas tako,lepo si rekla.

P. S - AngelinaJolly -Nemir - Bandidas - ANGELINA:J

AngelinaJolly-beograd cafe ,
Nemir ,java ili san
Nemir-romantika a i blog -Krstarice
Bandidas -Tvorac

Besmrtna ptica ljubavi oduzme vam srce svojom pesmom. Cujete njen glas, i sledite ga. On je jaci od vas. Prelep je, govori jezikom izgubljene zemlje, izgubljenog raja, onim jezikom kojim su progovorili prvi muskarac i prva zena kad su otvorili svoje nevine oci u Raju.

Ljubav je iskupljenje za mene, uvek probudi ono najbolje i najgore u meni. Moju svetlost i moju tamu. Umirem za drugog ovakav kakav sam i radjam se ponovo drugaciji. I nema pogresne ljubavi kod mene, sve su prave, i kad prodju, a prolaze sporo, ostaju u mom srcu kao otkljucana kapija neceg sto je ostalo nedoreceno, neispricano, neiskazano.

U sustini sam covek praznih saka. Ne donosim nikom nista kad volim, na zalost, samo sledim tu besmrtnu pticu ljubavi, sledim svoje cudno srce ma kud me ono vodi, makar i do samih kapija pakla. I ne ostavljam nista iza sebe, samo sprzenu zemlju, spaljeno nebo, zabranjeni grad.

Voleo bih da umem da volim, da naucim jezik ljubavi, da govorim njim i nebu, i zemlji i ljudima. Najvise onoj koju zavolim. Onako kako ga i cujem, onako kako peva besmrtna ptica ljubavi.

Besmrtna ptica ljubavi oduzme vam srce svojom pesmom. Cujete njen glas, i sledite ga. On je jaci od vas. Prelep je, govori jezikom izgubljene zemlje, izgubljenog raja, onim jezikom kojim su progovorili prvi muskarac i prva zena kad su otvorili svoje nevine oci u Raju.

Ljubav je iskupljenje za mene, uvek probudi ono najbolje i najgore u meni. Moju svetlost i moju tamu. Umirem za drugog ovakva kakva sam i radjam se ponovo drugacija . I nema pogresne ljubavi kod mene, sve su prave, i kad prodju, a prolaze sporo, ostaju u mom srcu kao otkljucana kapija neceg sto je ostalo nedoreceno, neispricano, neiskazano.

Monah je išao ka manastiru kada je začuo crvkut ptice. Zastao je da je sluša očaran. Bilo je kao da nikada ranije nije čuo ptičju pesmu. Kada je ptica ućutala, vratio se u manastir i otkrio da ga braća ne prepoznaju, kao da ni on sam sebe ne prepoznaje.
Postepeno, otkrilo se da se on pojavio posle vekovnog odsustva. Jer, dok je slušao celim svojim bićem, vreme je stalo i on je, neosetno, skliznuo u večnost.
Antoni de Melo

Прича о птици

Беше једном једна птица. И беше украшена паром савршених крила и светлуцавим, шареним и чудесним перјем. Најзад, беше то животиња створена да лети слободно на небу, и да радује свакога ко би је посматрао.
Једног дана, једна жена виде птицу и заљуби се у њу. Посматраше њен лет уста отворених од чуда, док јој је срце брзо лупало а очи сјајиле од узбуђења.
Позва је да лете заједно, и путоваше небом у потпуном складу. Жена се дивила, обожавала и славила птицу.
Али онда помисли: можда птица жели да упозна далеке планине! И жена се уплаши. Уплаши се да се никад неће осећати исто с неком другом птицом. И осети љубомору на способност летења које је птица имала.
И осети се усамљеном.
И помисли: „Спремићу замку. Чим се птица следећи пут појави, никад више неће отићи.”
Птица, која је такође била заљубљена, поново дође следећег дана, упаде у замку, и остаде заробљена у кавезу.
Сваког дана гледала је птицу. Тамо беше предмет њене страсти, и она ју је показивала својим пријатељицама, које приметише: „Ти си особа која има све.“ У међувремену, почела је да се догађа необична промена: како је птицу поседовала, и више није имала потребу да је осваја, поче да губи интересовање за њу. Птица не могавши да лети и изрази своја животна осећања, поче да бледи, губи сјај, постаде ружна – и жена јој више није поклањала пажњу, осим док ју је хранила и чистила кавез.
Једног лепог дана, птица угину. Она се дубоко растужи, и живот је проводила мислећи на њу. Али, није се сећала кавеза, већ само оног дана када ју је угледала први пут како лети задовољна међу облацима.
И када би саму себе осмотрила, схватила би да је оно што ју је толико дирнуло била птичја слобода, снага крила у покрету, а не њено физичко тело.
Без птице, њен живот је изгубио смисао, и смрт покуца на њена врата. „Зашто си дошла?“ упита она смрт.
„Да би поново могла да летиш на небу заједно са птицом“, одговори смрт. „Да си јој дозволила да заувек лети, волела би је и дивила јој се још и више; али сада сам ти ја потребна да би је поново срела.“