WILLIAM SHAKESPEARE " HAMLET "

1. Beleška o piscu



Vilijam Šekspir bio je pjesnik i dramatičar, rođen 1564. godine u Stratford-on-Avonu u Engleskoj. Mnogi tvrde da je najveći dramski stvaratelj svih vremena. Oko 1585. odlazi u London, gde deluje kao glumac, redatelj i kazališni pisac. Napisao je 36 drama koje delimo na:

1. tragedije - Hamlet, Julije Cezar, Otelo, Antonije iKleopatra, Koriolan, Kralj Lir, Makbet;

2. komedije - Ukroćena goropad, San letnje noći, Na Tri kralja, Mera za meru, Mnogo buke ni oko čega

3. romance - Romeo i Julija, Zimska priča i Bura;

4. povijesne drame - Kralj Džon, Ričard II. , Henri IV. , Henrk V. , Henri VI. , Ričard II. i Henrik VIII.A 1609. izišli su njegovi Soneti, zbirka od 154 pjesme.Šekspir je svoje dramske tekstove tvorio podacima iz usmene književnosti, iz starije pisane književnosti, iz povijesti, iz svoje suvremenosti, ali i iz svakidašnjeg pripovijedanja. Ni fabule Šekspirovih delova nisu njegove. On ih preuzima od drugih pisca i preoblikuje ih. Čini od njih vrhunska dela, kraseči ih pučkim pjesmama, izrekama tadašnjeg vremena, a bio je i majstor stvaranja mnogoznačnosti pjesničkog jezika. Tako Shakspeareove riječi, osim što sadrže osnovno značenje, kriju u sebi niz suznačenja.



2. Beleška o delu



Mnogi tvrde da je Šekspirova tragedija Hamlet (1600. -1601. ) najbolja tragedija u povijesti svjetske književnosti. No to nije samo delo povijesti.Suvremenost tragedije svijedoče moderna dela s temom o Hamletu prenesenom u današnje doba (u nas je najpoznatije takvo delo drama Ive Brešana "Hamlet u selu Mrduša Donja", te adaptacija od Slobodanke Aleksić "Hamlet u podrumu").Šekspir je stvorio delo za sve ukuse i sva vremena. U njegovo su doba svakakvi ljudi gledali pretstave i pridonosili njenom uspjehu. Zato je morao stvoriti delo prikladno i školovanom plemstvu i običnom puku. To je i učinio. Izabrani su stihov zadovoljili školovane plemiće, mačevanje ukus šire publike, a Hamletovo ludilo i dosjetke zabavljale su običan puk.Fabula ove tragedije, kao i večine Shakespearovih dela, je poznata jer ju je Šekspir uzimao iz drugih dela iz svojih suvremenika ili ranijih pisca.



3. Fabula



Danski kralj iznenada umira, a nasljeđuje ga njegov brat Klaudije, koji se ženi udovicom pokojnog kralja. Sinu pokojnog kralja, Hamletu, javlja se duh njegova oca i otkriva mu da ga je Klaudije otrovao, čime traži osvetu. želeć potvrdu, za tu strašnu optužbu, Hamlet se pretvara lud. Njegvu ludost, kralj i kraljica, tumače Ofelijinim odbijanjem Hamletova udvaranja. Hamlet organizira predstavu, koja radnjom sliči na umorstvo njegova oca. Kad Klaudije vidi aluziju na njegov zločin, prekida predstavu i time daje Hamletu dokaz na Duhove riječi. Nakon prekinute predstave, Hamlet posječuje majku i misleći da ga Klaudije prisluškuje, ubija Polonija koji se sakrivao iza zavjesa. Bojeći se, Klaudije šalje Hamleta na brod u Englesku s namjerom da ga tamo ube. Saznavši za očevu smrt, Ofelija se ubija, a Laert traži osvetu za oca i sestru. Hamlet, saznavši za urotu, vrača se u Dansku i prihvaća dvoboj s Laertom. Kralj i Laert odluče, na prijevaru s otrovanim mačem, ubiti Hamleta. U dvoboju, Hamlet i Laert mjenjaju mačeve i obojca bivaju ranjeni otrovom. Kraljica ispije čašu s otrovom, namjenjenu Hamletu, te umire. Laert otkriva Hamletu spletku s kraljem, nakon čega ovaj ubija kralja. No Hamlet nije toliko cijenjen, po fabuli, koliko po karakterizaciji samih lica. Pogotovo se to odnosi na Hamleta.



4. Hamlet



U Hamletovom ponašanju postoje najraznovrsnija tumačenja, nastala u različitim vremenima i shvačanjima ljudi. Jedno od tumačenja odnosi se na edipski kompleks, tj. ljubomora sina prema ocu kao suparnika u ljubavi prema majci. Hamleta više boli to što se majka udala za stric, nego što mu je oca ubio taj stric. No najrasprostranije tumačenje, o Hamletovom ponašanju, odnosi se na njegovu neodlučnost. Hamlet je paraliziran od prevelikog razmišljanja. Zbog svoje neodlučnosti i boježljivosti da ne povrijedi majku, odlaže i usporava samo izvršenje, koje dovodi do gore situacije.Za Hamleta ne postoji osjećaj delovanja u pravo vrijeme. On razmišlja kada treba da deluje (kao nakon povratka u Dansku, na groblju), a deluje kada to nije potrebno (kad ubija Polonija).Sam lik Hamleta otkriva se u svojoj raznolikosti tek u odnosu prema drugim likovima. Likovi se u svojim odnosima nadopunjuju: Hamletovo poštenje nasuprot Klaudijevoj podlosti, Hamletova intelektualnost nasuprot malo pametnih ljudi kraljeve okoline, Hamletova pretjerana osjetljivost nasuprot Horacijevu preciznošću, Hamletovo pretjerano razmišljanje i odlaganje nasuprot Laertovu brzom delovanju.Hamlet je zapravo lik noćne more koja se ostvaruje. Mora u kojojoj prisustvuje sve ono najgore od ljudskih strasti: podlost, sebičnost, prevare i izdaje. Hamlet iz more izlazi sav rastrgan i nemoćan dase opire.



5. "Biti ili ne bit"



U Hamletu se ne javlja toliko sukob sa svijetom, koliko sa samim sobom. Hamlet postavlja pitanje biti ili ne biti?, živjeti ili umrijeti?, ubiti ili oprostiti?. On si postavlja taj problem i nijedan vanjski događaj nemože mu više škoditi koliko on sam sebi može. Njegov je problem što postoji na ovome svijetu. Hamlet zapravo strada od borbe sa samim sobom.





6. Zaključak


Hamlet je jedna od ranijih komedija, nastala u drugoj fazi, nakon komedija i povijesnih drama iz prve faze i prije ostalih slavnih tragedija iz treće faze. Razlika između dviju faza, su tragični junaci. Samim time što Hamlet nije nikakav div ili heroj, nego običan čovjek, čini ga bližem i modernijim. U Hamletu otkrivamo Šekspirovu borb protiv svijeta. On nam uz pomoć Hamletovih monologa, otkriva pokvarenost u svijetu (ratovi i pokvarenost u kraljevskim obiteljima). U Hamletu Izgleda kao da se i sam Šekspir želi suprostaviti svijetu, dok u četvrtoj fazi izgleda da se on pomirijo sa svijetom. To je jedna od rijetkih drama u kojima, tijekom čitavih pet čina, glavni junak dominira nad okolišem i zaokuplja sav interes.

William Shakespeare - Hamlet

Beleške o piscu

William
Shakespeare (1564-1616. godine) bio je pesnik i dramatičar. Mnogi tvrde
da je najveći dramski stvaraoc svih vremena. Rodio se i umro u
Stratford - on - Avonu u Engleskoj. Oko 1585. godine odlazi u London gde
deluje kao glumac, reditelj i pozorišni pisac. Napisao je trideset i
šest drama koje obićno delimo na :
1. Tragedije: Hamlet, Julije Cezar, Otelo, Antonije i Kleopatra, Koriolan, Kralj Lear, Macbeth;
2. Komedije: Ukroćena gospodarica, San Ivanjske noći, Na Tri kralja, Mera za meru, Mnogo vike ni za šta;
3. Romane: Romeo i Julija, Zimska priča i oluja;
4. Drame: Kralj John, Richard drugi, Henrik četvrti, Henrik peti, Henrik šesti, Richard treči, Henrik sedmi.

Shakespeare
je svoje dramske tekstove obogaćivao podacima iz usmene književnosti,
iz starije pisane književnosti, iz povesti, iz svoje savremenosti, ali i
iz svakidašnjeg pripovedanja. Sve to samo znači da svi podaci potiču iz
ljudskog ponašanja, nezavisno od toga gde i kada čovek živi. 1609.
godine izašli su njegovi soneti, zbirka od 154 pesama. Zacelo je većina
tih soneta nastala puno pre njihovog objavljivanja. Kritičari obično
ističu da fabule Shakesperovih dela nisu posebno originalni. Zna se da
je svoje priče za svoje drame preuzimao od drugih autora. To važi i za
Hamleta. Predpostavljalo se da je postojo pra- Hamlet i da mu je autor
bio Shakespearov nešto mlađi savremenik Thomas Kyd. No dok je to
samo predpostavka, neki izvori su dobro poznati, npr. legenda o Hamletu
danskog povesničara iz ranog 13. st. Saxa Grammaticusa, odakle je
preuzeo francuski pesnik Francois de Bellforest. Osim toga Shakespearove
drame, pa naravno i Hamlet, satkane od bezbrojnih čestica preuzetih iz
najraznovrsnijih izvora.

Hamlet

Osobe

Klaudije, danski kralj
Hamlet, sin pokojnog i sinovac sadašnjeg kralja
Polonije, kraljev komornik i glavni državni tajnik
Horacije, Hamletov prijatelj
Laret, Polonijev sin
Voltimande,
Kornelije, danski poklisari u Norveškoj
Rosencrantz,
Guildenstern, dvorani, nekadašnji Hamletovi prijatelji na sveučilištu
Osric, smešni dvoranin
Marcel,
Bernardo, časnici na straži
Francisko, vojnik
Reynaldo, Polonijev sluga
Fortinbras, norveški kraljević
Gertruda, danska kraljica, Hamletova majka
Ofelija, Polonijeva kći
Jedan gospodin
Jedan sveštenik
Norveški kapetan
Engleski poklisari
Plemići, plemkinje, časnici, vojnici, mornari, glasnici i pratnja,
Duh Hamletova oca.

Mesto radnje : Danska, uglavnom kraljevski dvorac Helsingör, njegov enterijer i eksterijer

Tema dijela : Hamletova osveta

Jezik i stil : Po vrsti ovo delo je drama i to tragedija u pet činova, delo je pisano u stihu .

Sadržaj
Beernardo
i Marcelo stražarili su preko noći na kraljevom dvoru kralja Klaudija
koji je od nedavna vladao Danskom jer je njegov brat Hamlet “nekim
nesretnim slučajem” umro. Klaudije se odmah prihvatio kraljevstva i ženi
se ženom ubijenog kralja Hamleta, udovicom Gertrudom. To je najviše
smetalo Hamletu, sinu pokojnog kralja. Nije mogao gledati stričeve
greške, a posebno stupanje u vezu s njegovom majkom odmah nakon očeve
smrti. Nije voleo ni o čemu pričati i živeo je mirno. Stražarima
Beruardu i Marcelu, oko ponoći, počeo javljati duh koji je ličio na
pokojnog kralja Hamleta. Stražari su to rekli Hamletu i Horaciju (
Hamletovu prijatelju ). Jedne noći Hamlet odlazi sa stražarima na
stražu, duh ubijenog kralja javlja se na gradskim zidinama i Hamlet
hrabro istupi pred duha pitajući ga ko je i zašto dolazi. Duh ga je
odveo na stranu i rekao mu je da je duh pokojnog kralja i da Hamlet nije
umro prirodnom smrću, nego ga je ubio vlastiti brat Klaudije nalivši mu
otrov u uho dok je spavao u vrtu. Rekavši mu o zatražio je od Hamleta
da se osveti. Hamlet obeća da će se ravnati prema zahtevima duha u
svemu, a duh se izgubi. Kad je Hamlet ostao sam, stvori svečanu odluku
da će smesta zaboraviti sve što se nalazi u njegovom sećanju, sve što je
nekad naučio iz knjiga ili opažanja, i da mu u pameti neće ostati ništa
drugo, nego samo ono, što mu je duh rekao i zamolio da učini. Hamlet
nije pojedinosti svoga razgovora s duhom nikome rekao nego samo svom
dragom prijatelju Horaciju i naredio njemu i Marcelu, neka se zakunu da
će ćutati o onom, što su videli te noći. U strahu, da bi se to moglo
primetiti i da bi stric Klaudije mogao postati oprezan, ako posumlja da
on nešto sprema protiv njega, ili da je doista više saznao o smrti svoga
oca nego što se moglo misliti, odlučio je da se pravi lud. Mislio je
pri tome da će izazvati manju sumlju, ako ga stric bude smatrao za bilo
kakav ozbiljniji čin, a da će tajna pojave duka najbolje skriti njegova
ludost. Od tog se vremena Hamlet počeo oblačiti
veoma čudno i
neobično , govoriti i vladati se tako da je savršeno glumio ludaka.
Kralj i kraljica bili su prevareni, no nisu verovali da je očeva smrt
bila jedini razlog za njegovu ludost ( jer nisu ništa znali o pojavi
duha ), nego su zaključili, da je razlog tom zlu zacelo ljubav i mislili
su da su pronašli predmet njegove ludosti. Prije nego što se je Hamlet
počeo pretvarati da je lud, bio je jako zaljubljen u lijepu djevojku
Ofeliju, kćer Polonija, glavnog kraljevog savetnika. Slao joj je pisma i
prstenje i iskazivao svoje osećaje navaljujući na nju svojim udvaranjem
što je ona rado primala. Ali ludost koja ga je nedavno zaokupila,
učinila je da je zanemario, i nastojao je do joj ne iskazuje nikakvih
obzira, nego se prema njoj vladao dosta surovo, no ona, dobra srca,
mesto da mu zameri što je izneverio , izvinjavala ga je pred sobom.
Hamlet se nemože pomiriti s ljupkim udvaranjem lepe Ofelije te joj je
napisao pismo u kojem je bilo puno divnih skokova strasti i neobičnih
reči, koje su se poklapale s njegovom tobožnom ludošću. Napisao joj je
da ne sumlja da zvezde sjaju, da se sunce kreće, neka sumlja da istina
laže i dr... .
Ofelija je po svojoj dužnosti pokazala to pismo svom
ocu, a on je smatrao svoju dužnost da ga pokaže kralju i kraljici, koji
od tog vremena nisu više sumljali da je uzrok Hamletovoj ludosti ljubav.
Od tog trenutka kralj i kraljica bili su uvereni da je Hamletova
ludost zaražena Ofelijinom lepotom. Dok se Hamlet tako borio, pretvarao,
u neodlučnost stigoše na dvor neki glumci, u kojima je on uživao.
Srdačno ih je pozdravio, a njihova gluma navela ga je na misao da na
dvoru napravi gozbu koja bi sličila na umorstvo njegova oca. Sledeći dan
za vreme predstave ;
Pantomima:

Ulaze " Kralj i kraljica "( glumci Gonzago i njegova žena Baptista
)" koa nežni zaljubljenici; Kraljica grli njega, a on nju. Ona klekne i
u nemoj igri iskazuje mu ljubav On je pridigne i nasloni svoju glavu na
njezin vrat, zatim legne na cvetnu leju; kad je vidi
da je usnuo,
ostavi ga samog. Odmah zatim uđe neki čovek ( glumac Lucijan ), uzme
Kraljevu krunu, poljubi je, ulije otrov u kraljevo uho ( u uho glumca
Gonzaga ) izađe. Kraljica se vrati, naže kralja mrtva i prenemaže se.
Trovač opet uđe s dva- tri statista i pretvara se da tuguje s Kraljicom.
Statisti iznose mrtvo telo. Trovač daruje Kraljicu darovima; neko se
vreme čini da se ona opire i da okleva, ali na kraju prihvaća njegovu
ljubav.Videvši to kralj Klaudije napušta predstavu i izašavši iz dvorane
predstava se prekinula. Hamlet je dovoljno vidio i uverio se da su reči
duha bile istinite. Nakon prekinute predstave Hamlet posećuje majku
želeći joj nešto važoi reći i misleći da kralj prisluškuje iza zavese,
ubija Polonija koji se tamo sakrio. Lukavi kralj sluti da mu preti
opasnost od Hamleta ta ga šalje brodom u Englesku uz tajni nalog da ga
tamo smaknu. Hamlet, sluteći izdajstvo, izvadi potajno noću pismo, vešto
izbriše svoje ime i mesto njega postavi imena dvojice dvoranina koji su
ga pratili. Stigavši kući, pred oči pojavio mu se tužan prizor,
obavljanja pokop mlade i lepe Ofelije, nekadašnje njezine ljubavi, koja
je vešajući venac na vrbu iznad potoka pala u njega i utoplia se.
Lukavi kralj kad je video da je Laretova tuga i mržnja za njegovim ocem
Polonijem i njegovom sestrom Ofelijom prevelika, hteo je to iskoristiti
nagovorivši ga da za vreme takmičenja na dvoru izazove Hamleta na
dvoboj. Povod tom izazovu bilo je to što mu je Klaudije rekao da je
Hamlet kriv za ubistvo njegovog oca i smrt njegove sestre. Hamlet je
pristao na dvoboj neznajući što ga čeka.

Na dan takmičenja:Tom
je takmičenju prisustovao celi dvor, a Laret je po kraljevoj naredbi
spremio otrovno oružje. Dvorani su se kladili za visoke svote, ko će
pobediti, budući da su obojica, bili poznati kao vrsni mačevaoci. Hamlet
je izabrao sablju ne sumljajuči u Lareta i ne brinući se da ispita
Laretovo oružje, koje je mesto tupe sablje, kakva se uzima po propisima
mačevanja, uzeo oštru i otrovnu. Na početku se Laret s Hamletom igrao i
dopuštao mu da ga nekoliko puta poseče. Nakon nekoliko prekida Laret
napadne žestoko na Hamleta otrovnim mačem i zada mu smrtonosan udarac.
Hamlet se razbesni i neznajući za podmetnuto izdajstvo u sukobu zameni
svoju sablju s Laretovim mačem i probode ga njegovim vlastitim mačem. U
taj čas kraljica vikne da su je otrovali. Neoprezno je ispila pehar,
koji je kralj pripremio za Hamleta ako u borbi ožedni, no zaboravio je
upozoriti kraljicu na pehar, koji je ona ispila i smesta pala mrtva.
Hamlet sumljajući u izdajstvo, zapovedi da se sva vrata pozatvaraju, dok
ne pronađe izdajnike. Laret mu reče, neka dalje ne traži, jer da je on
izdajnik, i osećajući da umire od rane, koju mu je zadao Hamlet, prizna,
kakvim se izdajom poslužio i kako je on pao žrtvom svog izdajstva. Reče
Hamletu da je vrh mača bio otrovan i da Hamletu preostaje samo pola
sata života, jer nema načina koji bi ga mogao izlečiti od otrova,
Umirajuči Laret zadnjim riječima optužuje kralja Klaudija kao
započetnika te nesreće.
Hamlet koji je saznao, kako mu je blizu
kraj, i da je još ostalo otrova u maču, naglo se okrene prema svom
podlom stricu i zabode mu šiljak mača u srce. Hamlet osečajući da mu
ponestaje daha i da ga život napušta, obrati se svom prijatelju
Horaciju, koji je bio svedok te kobne tragedije, i umiraućim ga dahom
zamoli, neka ostane u životu i neka svetu ispriča taj događaj.
Horacije
obeća da će sve verno ispričati svim tajnama, koje su podstakle te
događaje. Tim obećanjem "puče" plemenito Hamletovo srce.

Hamlet :
Danski
kraljević koji je ujedino i glavni lik ove tragedije. On je istovremeno
hrabar i plah, odgađa osvetu zbog svoje neodlučnosti, jer on za celu
situaciju više tereti majku nego
Klaudija.

Hamletova smrt
: Hamletova smrt, taj zaista nepobitan podatak u zbivanju Hamleta,
nije neizbežan. On umire u dvoboju, od rane koja ga je mogla i obići,
kao sto ga je obišao i otrov iz pehara. Mislim da smrt tragičnog junaka
predstavlja poslednju, i verovatno najtežu, u nizu nevolja koje su se
događale da bi se junak na njima okušao i potvrdio nesavladljivost onoga
što ga čini velikim čovekom. Hamlet je mogao živeti da je samo svoju
ulogu čovjeka i svoj zadatak kraljevića shvatio manje ozbiljno, s manje
mržnje i savesnosti; da se nagodio sa stricem i pristao živeti u
njegovoj milosti ili da je sebi dopustio da strica ubije prvom prilikom,
makar i iz osobnih razloga i računa, sve je to Hamlet mogao - a sve to,
onakav kakav je, nije ni hteo ni mogao.
Jer je tragični junak uvek i jedna vrsta samoubice : sam između dve mogućnosti, bira onu koja ga vodi u smrt.

Klaudije
:. . je Hamletov srtic, pohlepan čovek. Ubija svog brata kako bi se
domogao veće moći, a kad mu ni to nije bilo dovoljno ženi se za njegovu
ženu. To da mu ljudske žrtve nimalo ne pokazuje i to kako je na sve
načine bez straha pokušao ubiti svog nećaka Hamleta. Hamlet je znao od
početka kakav mu je stric, no više zbog svega toga prebacuje krivicu na
majku. Klaudije na kraju dobija sigurno ono što je i zaslužio - "
sigurno mesto u 9 krugu pakla " -

Gertruda :Danska kraljica i
Hamletova majka. Sam sin je više krivi zbog očeva ubistva nego strica.
On ne shvata kako ga je majka tako brzo mogla zaboraviti i štoviše,
udati se za njegovog brata ako ga je za života tako snažno volela.
Izravno joj prebacuje krivicuu, a i neizravan je krivac za njezinu
smrt. Ona ispija otrov iako zna šta je u čaši, a to čini verovatno zbog
osećaja krivicee i sinova prebacivanja koje više nije mogla podnositi, a
i celokupna zbrka na dvoru dovodi je do ruba smrti.
Ofelija
:Hamletova ljubav. Lepa i mlada devojka, oprašta Hamletu iako on prema
njoj ponaša surovo. Grubim rečima je tera od sebe. Grdi nju a i celi
ženski rod na dvoru zbog šminke koju stavljaju na sebe ; tobože svežinom
skrivaju svoje pravo lice. On tvrdi da lepota i svežina idu zajedno.
Smatra da bi lepota i potenciranje lepote mogli dovesti do krivog puta.
On je neizravan krivac zbog toga što se ona utopila. Ofelija s
ispletenim vencem odlazi na potok, pa kad se htela popeti na vrbu, da na
nju obesi svoj venac,prelomila se grana, na koju se bila naslonila i
pala je u vodu zajedno s cvećem koje je sa sobom ponela.

Polonije
:Laretov i Ofelijin otac. Čovek doista niskog morala sličan Klaudiju.
Glavni je državni tajnik i kraljev komornik. Znatiželjan je i zbog toga
biva ubijen što pokazuje da ima
neke istine u uzrečici " Znatiželja je ubila mačku ".

O delu - važno
je uočiti da se drama odvija u teskobnoj atmosferi. Ne radi se samo o
tragičnim dvorskim splektama ( svima su nam poznate izreke iz drame kako
je " nešto trulo u državi Danskoj " ili " kako je vreme izglobljeno "
), nego državi preti i vanjska opasnost. Pojačane su straže i zemlja se
grozničavo naoružava a da narod ne zna zašto. Tako stražar Marcel pita
učenog Horacija :
... i nek mi kaže taj ko znade,
Zašto te iste i brižnjive straže
Svaku noć muče podanike ove zemlje ;
Zašto se dnevno liju brončani mužari,
A ratna sprema nabavlja iz ratne zemlje,
Što brodograditelje tako bolno kinje,
Da nedjelju ne luče od radnog tjedna ?
Što nam to svima prieti, da ta znojna žurba
Sad čini noć u trudu sapatnici danu ?
Tko mi to može objasniti ?

na
šta Horacije objašnjava da zemlji preti mladi Fortinbras, a i prirodni
znaci " plemene repatice i krvave rose, poremećenje u suncu ", govore da
se sprema neko zlo. U takvoj atmosferi javlja se Duh i otkriva
Klaudijevu podlost. Hamlet obećava Duhu svog oca da će :
... da na brzinu krilima,
Ko što su zakletve i misli ljubavne,
Na osvetu poletim.

Paradoks
je tragedije da je ono što sledi upravo obratno. Sticanjem okolnosti i
nepredvidljivo sukobljenim sudbinama, upravo se taj cilj stalno događa,
na kraju se i pogrešno usmeruje i završava opštim krvoprolićem. Jedno su
namere, a drugo ostvarenje uhvaćena u mreži slučajnosti, tako da nas
to, po Hampetu, uči ;
Da ima Bog što oblikuje naše sudbe
Ma koliko ih mi krojili...