PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ " GORSKI VIJENAC "

"Tijelo stenje pod silom dusevnom,koleba se dusa u tijelu,
more stenje pod silom nebeskom,kolebaju se u moru nebesa.
Niko srecan,a niko dovoljan,niko miran,a niko spokojan.
Sve se covjek bruka sa covjekom,gleda majmun sebe u zrcalo".
"Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto rdjav covjek misli!"

P.P.Njegos-Gorski vijenac

Тема: Истрага потурица

На почетку дела је посвета Карађорђу(праоцу Србије) који је започео борбу за ослобођење од
Турака. Вијенац је песник исплео свима који су изгинули за ослобођење.

Композиција:

1) Скупштина на Ловћену уочи Троичина дне(мислим да је то празник Свете Тројице).
Црногорски великаши су се окупили ради договора о истрази потурица. У амбијенту глуве ноћи
монолог владике Данила.

2) Скупштина на Малу Госпојину на Цетињу(Веље Гувно). Окупља се народ, борци сви спремни
да чују владикину одлуку. Владика се одлучује на преговоре, расте напетост, у том стиже писмо
Селим-паше увредљивог тона на које владика одговара истом мером. Повратак војводе Драшка
из млетака(ретардација). До кулминације доводи тужба сестре Батрићеве. Старац, игуман
Стефан говори о неминовности борбе.

3) Бадње вече-цетињски манастир. Борбе су почеле. О борбама сазнајемо из дијалога владике и
Вука Мандушића. Ту је наговештен исход борбе.

Структура дела:

На почетку и на крају владика Данило. Драма у којој се дешава историјска судбина
једног народа. У делу је дата друштвено-историјска истрага потурица. Потурице су
зло у рукама непријатеља и то се зло мора истребити.
Дате су слике из живота Црногораца као што су веровања, обичаји, односи према
другим народима.

Ликови:

Владика Данило
Дат је у амбијенту мрачне ноћи, својим монологом се осврће на историјску
ситувацију, с једне стране је Турска које је покорила пола Европе, Србију ,Босну,
Херцеговину а на другој страни Црна Гора према којој Турска води нови вид борбе,
поклонима преводи Црногорце на Ислам. Владику опседају мрачне мисли јер мора
да донесе тешку одлуку, плаши се братоубилачког рата и дубоко је свестан
одговорности коју има пред народом и будућим генерацијама. Његова одлука мора
да буде права, жели да сачува младост. Дубоко је свестан да верска борба доводи
до велике несреће, страхује од братоубилачког рата. Владика на сваки начин
покушава да уразуми потурице и да их врати на прађедовску веру. Према везиру
се односи одлучно и храбро,на крају увиђа да је борба неминовнаи доноси одлуку.
Поклања нову џефердаку(пушку) Вуку Мандушићу.

Игуман Стефан
Мудар старац од 80 година ,симбол искуства, говори да је у животу и природи
борба непрестана. Све што жели да опстане мора да се бори. Супротан лик младом
владики. Пушта владику да сам донесе одлуку. Ведар лик. Оптимистичан. Има вере
у Бога и победи добра над злом.

Вук Мићуновић
Млад, храбар, велики борац, неустрашив, верује у своју снагу и снагу младости.
Прижељкује борбу и бесмртност Обилића.

Вук Мандушић
Своју осећајност испољава у сну,љубав према лепоти снаје Мићуновића. Опчињен
је њеном косом. У борби велики јунак али сузе рони за џефердаром(пушком).

Коло
Симбол народа, лик колектива и заједништва.

Остали:
У делу се јављају ликови сердара, главара а они су носиоци колективног искуства
народа. Њихово мишљење се заснива на традицији борбе као херојског идеала.
Владика, индивидуалац, он је носилац драмског(сумње, дилеме, одговорности)
Игуман Стефан представља искуство, сигурност, спокојство и веру.

O pesniku:

Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе
Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић.
На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и
доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим
калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар
Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него
управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог
стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то
додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.
Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би
требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се
да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје
презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. да га школује и
припреми за наследника. Стриц је, раније, за насљедника спремао
Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више
волео војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар
Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Школу
је кратко вријеме учио у Боки которској, а после му је стриц довео за
учитеља Симу Милутиновића „Сарајлију“.
Његош је почео да пише још као дечак. То су биле кратке и безначајне
пјесме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима
Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да
су Његошеве. Доцније, 1834., објавио је двије збирчице песама, где има и
неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозме
и Горског вијенца. Међу песмама у којима превладава дубок и смео
мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“,
„Вијерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале пјесме
певају савремена црногорска јунаштва и испеване су сасвим у духу народне
пјесме. Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено
волео народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у
поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и
размеру: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854. је објављена
„Слободијада“, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске
победе над Турцима и Французима. Вук Караџић је сматрао да је и друге
пјесме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Он је радио и
на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По
савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих
песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и
посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или
учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан
Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, истина
поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у
све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао
своје уметничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три
своја главна дела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар
Шћепан Мали“.

Književni rod: epska drama
Književna vrsta: ep, drama, tragedija
Tema: Istraga poturica u Crnoj Gori
Ideja (poruka): Osnovna ideja Njegoševog dela jeste shvatanje da je borba za slobodu i nezavisnost najveća čovekova dužnost.
Ova ideja se provlači kroz čitavo delo, njom su prožete mnoge ličnosti. Za takvu borbu odlučio se i vladika Danilo:
Al tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija.
Mesto i vreme radnje: Crna Gora početkom 18-og veka.

Istorijska osnova:
Osnovu Gorskog vijenca čini "istraga poturica", istorijski događaj koji
se odigrao u Crnoj Gori početkom 18. veka. Shvativši da su poturice
(Crnogorci koji su u strahu od Turaka prešli u islam) najveća opasnost
za slobodu i opstanak zemlje, vladika Danilo je organizovao njihovu
istragu. U ovom lokalnom, ali važnom događaju Njegoš je video
prekretnicu u oslobodilačkoj borbi koju je Crna Gora vodila više od
jednog stoleća. Ali više nego samom temom, Gorski vijenac, opštim duhom,
koji živi u njegovim likovima i scenama, odražava istorijsko razdoblje
iz koga je uzet predmet dela. Crnogorci su određivali svoje međusobne
odnose imajući uvek u vidu interes zajednice. Najbolji među njima vodili
su ih u ratove i okupljali se u veća da presuđuju sporove. Kolektivan
život razvio je u njima mnoge vrline: junaštvo, drugarstvo, čuvanje date
reči, želju za junačkim delima. Takav duh vremena i života odražava
Gorski vijenac u potpunosti.

Fabula:

Gorski vijenac je pisan u obliku drame. Njegoš se, međutim, nije držao
važećih šablona koji vladaju u dramskoj književnosti. U delu nema
činova, nego je cela radnja koncentrisana oko tri istorijska trenutka.
To su dve skupštine i sama istraga.
Prva, trojičindanska skupština održava se na Lovćenu. Crnogorski glavari
su se okupili da razgovaraju o "domaćem zlu" i u "gluho doba noći", dok
svi spavaju, vladika Danilo "sam sobom" govori kako je paklena turska
sila pokorila skoro pola Evrope, pregazila Srbiju, Bosnu i Albaniju,
sejući za sobom pustoš i smrt. Ostala je nepokorena samo Crna Gora. Ne
mogavši da je vojnički savladaju, Turci su mitom, obećanjima i pretnjama
uspeli da jedan deo Crnogoraca prevedu u islam i da na taj način
pripreme njeno osvajanje. Svestan da se našao pred istorijskim zadatkom
odbrane slobode, kada sa malo snage treba braniti zemlju od moćne turske
imperije, vladika Danilo se podaje gorkim i mračnim mislima. Vuk
Mićunović vraća samopouzdanje mladom vladiki veličajući snagu omladine i
viteški duh svog naroda. Pa ipak, ova skupština, na kojoj je trebalo
doneti odluku o ustanku na poturice, razilazi se bez rezultata.
Druga skupština se održava na Cetinju u jesen iste godine."Glavari se
makli na stranu, a narod kolo vodi" i peva pesmu u kojoj veliča junake u
borbi za slobodu, a proklinje izdajnike i malodušnike. Kolo, na kraju,
otvoreno prekoreva vladiku i glavare zbog njihove neodlučnosti:
Što je ovo, evo neko doba
te su naše gore umučale,
ne razležu ratnijem kricima?
Počinu ni rđa na oružje,
ostade ni zemlja bez glavarah.
Kolom koje je, kako kaže vojvoda Milija - "iz glave cijela naroda"
Njegoš je pokazao da su narodne mase osnovna snaga u borbi protiv
tiranije. Neki glavari priznaju da su neodlučni, da "ne smeju ništa da
započnu" i da zbog toga Crnogorci imaju pravo"dići na njih prokletu
gomilu". tada stižu predstavnici ostalih plemena i donose nove dokaze da
se sa poturicama više ne može živeti zajedno. Postepeno, jedan za
drugim, glavari se izjašnjavaju za istragu, dok vladika Danilo i dalje
ostaje neodlučan. Nastaje mučno ćutanje. Svi osećaju da je to sudbonosni
trenutak, koji će ili doneti odluku za borbu ili prihvatiti stav
posmatranja i čekanja. Tada se opet javlja kolo, koje slikovitom pesmom o
Ivan-begu kako je osveta "sveto piće", a smrt u oslobodilačkoj borbi
dužnost i dug svakog ratnika. Na taj način kolo daje podršku odlučnima,
hrabri kolebljive i kritikuje izdajnike. Vladika Danilo je ostao sam,
ali i tako usamljen on želi da sagleda sve mogućnosti i da izmeri sve
razloge i protivrazloge u vezi sa istragom. Svestan je da verske borbe
uvek donose nesreću. I islam i hrišćanstvo učvrstili su svoju vlast na
grobovima nedužnih ljudi koji su stradali za interese jedne ili druge
vere:
Luna i krst, dva strašna simvola,
njihovo je na grobnice carstvo.
Vladika Danilo bi prešao preko verske mržnje i netrpeljivosti, ali on ne može da shvati izdaju nacionalnih interesa:
Ali hula na svešteni ćivot
koji ga je mlekom odranio,
to mi prsa u tartar pretvara.
I tada, obuzet zanosom, on se konačno obračunava sa sumnjom u sebi i odlučuje se za istragu:
Mlado žito, navijaj klasove,
pređe roka došla ti je žnjetva!
---------------------------------------
Treba služit časti i imenu!
Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može;
-------------------------------------
Na groblju će iznići cvijeće
za daleko neko pokoljenje!
Ali vladika bi ipak želeo da se isturčena braća pozovu i da se još
jednom pokuša rešiti sukob bez prolivanja krvi. Glavari nisu zadovoljni
ovim predlogom, ali pristaju. Tada se opet javlja kolo i pesmom o
poturčenjaku Staniši Crnojeviću govori da izdajnici ne "razlikuju
nikakav drugi jezik do jezika oružja" i da Crna Gora nije stekla slavu
razgovorima sa neprijateljima nego borbom i pobedama.
Dolaze turske poglavice i sedaju prema Crnogorcima. S jedne strane su
Crnogorci, viteški svet, koji slobodan život ceni kao najviši ljudski
ideal; s druge strane su poturice, svet izdajnika, tirana i ugnjetača.
Počinje razgovor kroz kratke i britke reči prigovora i aluzija, ustvari
jedna jedna teška i ljuta bitka rečima. U ime Crnogoraca vladika Danilo
govori o ljubavi prema rodnoj grudi, o slobodi, slavi i zavičaju. Kazuje
da je čovek slab i da može kadgod iz straha i da pogreši, kao što su i
poturice učinile prelaskom u islam. Danilove reči vojvoda Batrić prevodi
na jezik junaka: zemlja je mala i "otsvud stiješnjena", tako da dvojica
u njoj ne mogu da vladaju. Zato on poziva poturice da prime "vjeru
prađedovsku", a ako to ne učine: "U krv će nam vjere zaplivati, biće
bolje koja ne potone".
U ime svoga sveta govori Mustaj-kadija, koji ističe pravo jačega i sa
zanosom govori o svojoj veri. Žestoku borbu prigovora, koja preti da se
pretvori u pokolj, staloženiji smiruju i stišavaju zavađene. Kada se sve
utišalo, javlja se kolo koje pesmom o Vrtijeljci iskazuje svoje
nerihvatanje pregovora sa poturicama. Tada stižu i kavazi iz Podgorice
sa pismom od Selima vezira, koji obilazi "carstvo" i koji, smatrajući da
i Crna Gora pripada turskoj imperiji, traži od vladike i glavara da mu
dođu "na biljegu" i da se poklone, jer: "jaki zubi i tvrd orah slome..."

Kroz razloge koje su iznosile poturice i kroz misli iz vezirova pisma
Njegoš je pokazao feudalna shvatanja turskih eksploatatora, koji
smatraju da su na sablji dobili pravo da porobljavaju i eksploatišu
druge: Za njih je narod "stoka jedna grdna", a sirotinja je bez ikakvog
ljudskog dostojanstva.
Vladika Danilo i glavari odgovaraju dostojanstveno: da je njihov narod,
iako mali, borben i snažan i da vlast ne treba davati neljudima. Sukob
je time doveden do vrhunca i više se nije imalo šta čekati.
Istraga se opravdava još nekim pojedinostima. Iz Mletaka dolazi vojvoda
Draško i svojom pričom o zapadnjačkoj civilizaciji, koja počiva na
eksploataciji, još više ističe moralne vrednosti svoga naroda. posle
turskih svatova koji prolaze kraj Cetinja, nailazi sestra Batrićeva
tužeći za bratom koga su Turci na veru namamili i ubili. Spremna je da
prežali bratovljevu smrt, ali ne može glavarima da oprosti njihovu
neodlučnost i zbog toga se ubija pred njima.
Narod potom dovodi neku babu koju je skadarski paša, čim je čuo za
crnogorske dogovore, poslao da zavadi glavare i tako ih spreči u
njihovom poduhvatu. Narod hoće da je kamenuje, a glavari je s mukom
spasavaju. Njegoš je postupnim razvijanjem sukoba između Crnogoraca i
poturica, slikajući oba sveta, oružanu borbu obrazložio kao nužno i
jedino rešenje. Na kraju dogovora javlja se slepi iguman Stefan da ovoj
borbi da opšti smisao, da je objasni i opravda večitim zakonima koji
vladaju u prirodi i društvu, da kaže da sve što živi na zemlji mora da
se brani od napadača. Zatim se glavari zaklinju da će svi kao jedan
ustati na poturice i osloboditi zemlju tog strašnog domaćeg zla.
Sam čin istrage u delu nije prikazan. Njegoš to nije učinio zato što je
opravdanost i nužnost istrage prikazao tako snažno i ubedljivo da smo je
mi u sebi skoro doživeli. U završnim scenama dela on prikazuje
cetinjski manastir u noći uoči praznika. Dok se Crnom Gorom razležu
puške, stari iguman i vladika sede kraj ognjišta. Iguman priča vladici o
teškoćama u životu i time ga priprema za vesti koje obojica očekuju.
Izjutra stižu osvetnici i glasnici s bojnog polja i pričaju o krvavom
pokolju iz koga se rodila crnogorska sloboda.
Opet se javlja kolo koje slavi istragu i veliča pobedioce. U završnoj
sceni pojavljuje se i Vuk Mandušić koji dolazi iz neoslobođene nahije,
mrk, izlomljenih toka i prebijena džeferdara. Plače za slomljenim
oružjem i priča vladici o borbama u kojima je učestvovao. Danilo mu daje
novi džeferdar i rečima:
A u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita
kazuje da borba nije završena i da se treba spremati za nove podvige.

Likovi:
Vladika Danilo je duboko misaona i osećajna priroda. Suočen sa
problemima od čijeg je rešavanja zavisila nacionalna sloboda, mora o
svemu dobro da promisli pre nego što donese odluku. Na samom početku
vidimo ga kako "u gluho doba noći" razmišlja o teškom položaju
balkanskih naroda. Dok turska sila drži u ropstvu njegovu mnogobrojnu
braću, on kao da ne vidi izlaz:
A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga!
Njegova neodlučnost na prvoj skupštini i na početku druge - nije
rezultat sumnje u opravdanost borbe, već bojazan da se istraga ne
pretvori u bratoubilački rat. Vladika se ne boji Turčina - "neka ga je
ka na gori lista", ali se plaši "od zla domaćega". Plaši se ako napadne
poturice, što znači jednokrvnu braću, da će se borba pretvoriti u rat.
Duboka čovečnost u njemu ogorčeno se buni protiv prolivanja krvi u ime
vere. Ali u trenutku kad neumoljive činjenice nameću saznanje da su se
ta jednokrvna braća "odrekla sebe" i postala izdajice, vladika dolazi do
uverenja "da je borba protiv njih ne samo neminovna nego i opravdana":
Udri za krst, za obraz junački,
ko gođ paše svijetlo oružje,
ko gođ čuje srce u prsima.
-----------------------------------
Tri****mo gubu iz torine!
Nek propoje pjesna od užasa,
oltar pravi na kamen krvavi!
Kada se odlučio i krenuo u akciju, dokraja je ostao odlučan i aktivan.
Iguman Stefan, slepi starac od 80 godina, koji je "proša sito i rešeto,
ovaj grdni svijet ispitao, otrovi mu čašu iskapio", predstavlja tip
narodnog mudraca. Iguman svuda vidi nemilosrdnu, neprestanu i neminovnu
borbu suprotnosti. U Gorskom vijencu stari iguman se javlja u trenutku
kada borbi treba dati opšti smisao i odrediti joj mesto u životu naroda
koji se bori za slobodu. Govori o životnim zakonitostima, o tome kako je
priroda puna "ludijeh vremjenah" i kako sve što živi i raste mora da se
brani od napada:
Obrana je s životom skopčana!
Sve priroda snabdjeva oružjem
protiv neke neobuzdane sile...
Kao što klasje ima "ostro osje", ruža trnje, životinja rogove i zube, a
ptica krila, tako i čovek ima um i snagu mišice. A novo i bolje može
može da se rodi samo kroz borbu. zato čovek ne sme da se prepusti
ropstvu, mora da se bori protiv "neobuzdane sile". Iguman ukazuje
junacima na težinu borbe koja predstoji i veličinu podviga za koji se
spremaju:
Vam predstoji preužasna borba...
-----------------------------------------
Slavno mrite kad mrijet morate!
Čest ranjena žeže hrabra prsa,
u njima joj nema bolovanja.
U igumanu Stefanu Njegoš je dao tip sveštenika koji je religiju podredio
oslobodilačkoj borbi naroda. U noći uoči Božića, dok Crnom Gorom
prolama se pucnjava, on mladom vladici govori o prvim kapima gorke čaše
života, pripremajući ga za vest o skupoj ceni kojom se plaća sloboda. A
kad u rano jutro stižu osvetnici, on ih pričešćuje onako krvave, a onda
daje pomen srpskim, hrvatskim i crnogorskim junacima koji su poginuli u
bojevima s Turcima.

Vuk Mićunović je oličenje junaka-viteza. Od prvog trenutka razgovora o
poturicama on ima jasan i beskompromisan stav i prvi se izjašnjava za
istragu. Još na prvoj skupštini, kad je čuo teške i sumorne reči
zabrinutog vladike, on ga hrabri snagom crnogorskog naroda koji se uvek
prekaljivao u mukama i nevoljama:
U dobru je lako dobar biti,
na muci se poznaju junaci.
Naviknutom na borbu, teško mu padaju Danilova duga razmišljanja. On čak
izražava strah od mnogog mišljenja. Borbenu pesmu kola, u kojoj se
veliča junaštvo, prihvata s oduševljenjem. Najveća vrednost čoveka je
njegovo junaštvo, ono je "car zla svakojega" i samo ono može junaku da
obezbedi slavu među potomcima:
Blago tome ko dovijeka živi,
imao se rašta i roditi!
Vječna zublja vječne pomrčine,
nit dogori niti svjetlost gubi.
Kad se nađe oči u oči s poturicama, mržnja prema izdajnicima gori u
njemu i izbija u kratkim i oštrim aluzijama. A pri rastanku sa kavazima,
on šalje veziru fišek baruta kao veličanstvenu i vitešku poruku:
Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek,
ponesi ga na poklon veziru
i kaži mu da je to cijena
koje drago glave crnogorske.
Njegove reči kojima slika razliku između Crnogoraca i poturica najlepša
su himna crnogorskom junaštvu i najljuća osuda izdaje. Ističući taj
odnos između sebe i turskog vezira, on govori:
Zar obadva nijesmo hajduci?
On je hajduk roblja svezanoga.
On je bolji i više ugrabi;
ja sam hajduk te gonim hajduke,
glasnija je moja hajdučija.
I u Vuku Mandušiću Njegoš je naslikao tipičnog crnogorskog junaka, u
kome se prepliću junaštvo, mahnitost, ćudljivost, tajna ljubav prema
udatoj ženi i dečački iskrena ljubav prema dragim stvarima. Od svih
crnogorskih junaka on je najbogatiji unutrašnjim protivrečnostima. U
toku pregovora s poturicama on smišlja priču o snahi Anđeliji i tom
pričom pravi oštre aluzije na jalove razgovore i bezuspešna ubeđivanja.
On je za to da se domaće zlo leči borbom, a ne pregovorima. A u tajnoj i
tragičnoj ljubavi prema snahi bana Milonjića, on zavidi mrtvom
Milonjićevom sinu Andriji:
Blago Andri đe je poginuo,
divne li ga oči oplakaše,
divna li ga usta ožališe!
Kolo je kolektivni lik "iz glave cijela naroda": daje podršku odlučnima, hrabri kolebljive i kritikuje izdajnike.

Priredio: P. Jokić

Jezik i stih:

Njegoš je stvarao kad u nas nije bilo ni književnog jezika ni izgrađenog
pesničkog izraza. Zato je morao da sam stvara i jezik i stih. Osnovu
njegovog književnog izraza čini narodna pesma, ali je taj izraz u
Gorskom vijencu dobio viši umetnički kvalitet. Jasnost Njegoševa stila
leži u slikovitom jeziku, koji je obogatio svežim metaforama, simbolima i
poređenjima. Upotrebio je deseterački stih narodne pesme. Ali dok je
taj stih u našoj epici prilično trom i narativan u Njegoša je duboko
emocionalan i književno izgrađen.

Gorski Vijenac


Srpski bukvar
Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod
bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Posle mu je
učitelj bio Sima Milutinović, koji ni sam nije prošao kroz redovne
škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao
mu na njene lepote i potsticao ga na pisanje. On ga je verovatno
upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rečnik,
naklonost prema arhaizmima i novim rečima, Njegoš je primio od
Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830ih
godina imao glas velikog pesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na
ruskom a jedan deo „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u
narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma,
posredno i više formalno, skoro isključivo u rečniku. Ukoliko je više
pevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog
uticaja. Njegovo najbolje delo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i
oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, delo je u potpunosti
samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored
ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima
čitao najveće pesnike i mislioce.