JAKOV IGNJATOVIĆ " VJEČITI MLADOŽENJA "

Jakov Ignjatović



Rođen je
1824. god. u Sentandreji, kod Budimpeste. Santandreja je mesto koje su naselili
Srbi bežeći iz domovine zbog turske vlasti.Santandrejci su bili veliki
trgovci,poznati ratnici,visoki činovnici i sveštenici.Takvu Santandreju,moćnu i
prosperitetnu,Jakov Ignjatović je upamtio po pričama iz detinjstva.U njegovo
vreme ona je ekonomski i duhovno polako odumirala.

Ovaj srpski pisac,koji
je stvarao izvan Srbije,bio je husar i u vreme revolucije 1848. godine, za
razliku od svojih Vojvođana,bio je na strani Mađara. Živeo je u Pešti i bio
poslanik u ugarskom saboru,poznat kao veliki govornik protiv Austrije "kao
državnog čudovišta".Bio je veliki čuvar srpske prošlosti i tradicije,srpske
Sentandreje, ali i pored toga,smatrali su ga otpadnikom i izdajnikom - zagovarao
je toleranciju između Srba i Mađara;u Mađarskoj je video svoju drugu domovinu.
Umro je u Novom Sadu 1888.godine.

Jakov Ignjatović je pisao pripovetke i
romane.Imao je vrlo buran i dinamičan život,ali i talenta da lako piše,što je
uslovilo i veliki broj dela. Govorio je: "Gde god udarite u mene
slavinu,tu,tu....svugde će poteći roman."U najpoznatija njegova ostvarenja
ubrajaju se proze: Milan Narandžic, Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mjadoženja,
Stari i novi majstori i Petnica.

U njegovim romanima prisutne su su dve
orijentacije koje su određivale tematiku njegovih dela a to su:


-okrenutost prema epskoj srpskoj prošlisti, ispunjenot nacionalnim zanosom i


-zainteresovanost za savremane društvene probleme.

Jakov
Ignjatović nije bio stvaralac veliki imaginacije, nego pisac dobrih opservacija
(zapažanja) i velikog iskustva koje je unosio u svoju prozu. O svom književnom
postupku on kaže: U delu sam crtao slike i karaktere onakvi kakvi se ti u životu
pokaziju, realistički, kako jesu a ne kako bi se htelo.

Njegovo najbolje
realističko i najpotpunije i kompozicijski najsređenije delo je Večiti
mladoženja.

O ROMANU

Da bi
što slikovitije pokazao te međuljudske odnose u Sentandreji, Jakov ignjatović, u
roman uvodi i razne scene sa puta u Krakov; put koji traje danima, nedeljama i
mesecima. Put do krakova obeležen je i nizom drugih slika i situacija, u kojima,
naravno, dominira Čamča, sa svojim poznavanjem poljskog jezika i velikim smislom
za šalu.

Stari Sentandrejci, vidimo, stalno na umu imaju profit.A stečeno
bogatstvo znali su i da pokažu.Želja im je bila da u svemu budu vidjeni,ali u
tome nije bilo, niti je smelo biti rasipništva.Takav je Sentandrejski svet o
kome Jakov Ignjatović pripoveda do desetog poglavlja.

O drugoj generaciji
Sentandrejaca Jakov Ignjatović počinje da pripoveda od jedanaestog poglavlja, od
trenutka kada Sofra Kirić sa svojim prijaeljima vraća sa puta iz KrakovaSofra
Kirić je zadovoljan učinkom...

Za stariju generaciju karakteristična je
energičnost i spretnost u sticanju bogatstva,ali ne na bezočan način.Prema
bližnjima su ozbiljni i strogi,u kući gostoljubivi a izvan kuće odvažni i
preduzetni.

Pisac Jakov Ignjatović je, razvijajući roman Večiti
mladoženj, pokazao u stvari odnos između starog i novog,pružajući jasnu sliku
zašto je stari svet uspevao i bio zadovoljan i srećan, i zašto mladi svet
propada.On sa simpatijama gleda na staro, ali se ne podsmeva novom.Odgovor bi
bio u sledećem :stari svet je sticao i imao hrabrost da se uhvati u koštac sa
svim problema. U tome je bio racionalan, dok mlađi svet ništa ne stiče, već
staro rasprodaje, ušteđeno rasipa, nemoćan da odredi sebi smer i nađe pravi
cilj.

O
likovima

Sofra
Kirić

Trgovac,vrlo imućan i od ugleda čovek.On na najbolji način
oličava vreme ekonomskog uspona i procvata Sentandreje.On pripada onom tipu
ljudi koji do imetka dolazi neprestanim radom,trgovinom.Njegovo bogaćenje počelo
je šezdesetih godina XIX vijeka;stekao je kuće,zemlju,vinograde,
ducane,mehanu,stečeni novac ulagao u imanje i nekretnine i tako se sačuvao od
inflacije koja u ratu jede sve što je zarađeno.Oženio se i ubrzo postao
udovac.Zahvaljujućisvojoj vrednoćo,dobrom imetku i ugledu koji je brzo rastao,u
trideset i petoj godini se oženio osamnaestogodišnjom Sofkom,sa kojom će dobiti
dva sina-Peru i Šamiku i kćerke Lenku Pelagiju i Katicu.Najviše nada je polagao
u sina Šamiku.Umro je od upale pluća.

SOFRINE KĆERI I STARIJI SIN

Lenka se
udala za nekog sudiju i to mimo očeve volje,Pelagija je umrla,a
Katica,razočarana,povukla se u sebe i tako neudata živi.Pisac o njoj kaže "Bila
je cvet koji je netaknut uveo."Ona je poštovala očevu volju i nije se udala za
onog kojeg je voljela.

Pera je postao bedan.Otac mu je dao jednu kuću i
nešto para-izdvojio se.Sve se više udaljavao od oca govoreći:Zar od pauka oca
sin baš mora pauk biti?Tako je Šamiki postalo jasno da:Od Pere našeg neće ništa
biti,ne sluša,bekrija,kartaš,valjda i pijanac...Svoju surovost prema ocu pokazao
je u trenutku kada hoće zbog novca da ga objesi.To je ujedno bio početak kraja
porodice Kirić.

ŠAMIKA

Šamika, u koga su polagane sve
nade, postaje posebna priča u romanu. Šamika je bio mažen i voljen kako od
sestara tako i od roditelja. Namenjeno mu je školovanje i svi su u njemu gledali
budućeg advokata. Stalno u društvu sestara i drugih djevojaka, razvijao je
razneženost i "žensku" finoću, lišen dečačkih nestašluka i igara koje jačaju duh
i podstiču na akciju. Tako je gubio energičnost, muško držanje i ponašanje. Kao
đak i student, materijalno bezbedan i uvek odevan po poslednjoj modi, oličavao
je mladića koji ne zna za bilo kakve nevolje i prepreke, za čije su ovladavenje
potrebni volja, zaricanje, snaga i čvrsta rešenost. Sve je to izostajalo kada je
bilo najpotrebnije, kada se uveliko formira čovekova individualnost.Bio je
obuzet kao nikop drugi izgledom i odevanjem. Imao je mnogo kaputa, pantalona,
frakova....Bilo je važno da ostavlja utisak, da ga svi traže i da se svima
dopada.