MIHAIL BULGAKOV

Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. — Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar
u malim mestima. Godine 1923. prešao je u Moskvu i započinje život
profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela
koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana.
Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu
se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela.
Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927),
„Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“,
„Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935).
Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao
nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“,
zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu.
Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965).

MAJSTOR I MARGARITA, remek delo!

Bulgakov - Majstor i Margarita


Verujem! - najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled - verujem!
Ove oci ne lazu!
Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vasa greska sastoji u
tome sto potcenjujete znacaj covekovih ociju. Shvatite, jezik moze da
sakrije istinu, a oci - nikada!
Postavljeno vam je neocekivano pitanje, vi cak i ne uzdrhtite, u
sekundi ovladate sobom i znate sta treba da kazete da biste sakrili
istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne
pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duse u trenutku
uskace u oci i sve je gotovo!
Ona je primecena, a vi ste uhvaceni!

ROMAN "Majstor i Margarita" pisan je gotovo u
tajnosti. Bulgakov je između 1928. i 1931. godine prijateljima čitao
samo odlomke. Poslednjih godina piščevog života u dovršavanje ovog
remek-dela bila je upućena samo piščeva supruga Jelena Sergejevna i
delimično njena sestra Olga Bokšanska. Ipak, u radu na romanu Mihailu
Bulgakovu pomagala je jedino žena. "Poslednjih dana pred smrt", seća se
Bulgakovljev kolega, lekar Semjon LJanders, "Mihail Afanasjevič je
svojoj ženi diktirao ispravke poglavlja svog poslednjeg velikog romana.
Nije sam mogao da piše, soba mu je bila zamračena, ali je svaka njegova
reč bila ozarena".

Kada je pisac umro, sa romanom su se upoznali mnogi iz umetnikovog
okruženja. "Majstora i Margaritu" su u rukopisu, nakon Bulgakovljeve
smrti pročitali i Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin (našim
čitaocima poznat po romanu "Pred ogledalom"). Jelena Sergejevna se
zavetovala mužu da će roman objaviti kad-tad i to je učinila.

Roman "Majstor i Margarita" najpre se pojavio nekompletan, što je bilo
tipično za sovjetska cenzorska vremena. Štampan je u dve sveske časopisa
"Moskva", u broju 11 za 1966. godinu (stranice 6. do 130. časopisa) i u
broju 1 za 1967. godinu (stranice 56. do 144). Deo neobjavljenih
poglavlja doštampan je naredne godine na ruskom jeziku i izdat u Bernu, u
Švajcarskoj. Delo je potom kompletno štampano u ruskim emigrantskim
krugovima u inostranstvu, u izdanju frankfurtskog preduzeća ruske
literatura "Setva" ("Posev"). Tek 1973. godine objavljena je u SSSR-u
kompletna verzija romana i od tada on počinje da živi ne samo svoj
literarni, već i teatarski i filmski život.

Delo "Majstor i Margarita" doživelo je mnoštvo dramatizacija u svetu i u
Bulgakovljevoj otadžbini. Postavljeno je u moskovskom Teatru na Taganki
(premijera 6. aprila 1977, reditelj Juri LJubimov), na maloj sceni
Hudožestvenog teatra pod nazivom "Bal uz sveće" godine 1984, pa i u nas,
na sceni Narodnog pozorišta (premijera 6. aprila 1982, režiser
Aleksandar Petrović). Roman Mihaila Bulgakova više je puta filmo van, a
režiseri su bili Andžej Vajda i već spomenuti Aleksandar Petrović
Kompozitor Slonimski, prema motivima romana, tokom sedamdesetih sačinio
je libreto i komponovao operu "Voland".

Ono što je za recepciju ove knjige daleko važnije jeste da je roman
"Majstor i Margarita" najispitivaniji i najviše komentarisan od svih
sovjetskih dela dvadesetog veka. Literatura o "Majstoru i Margariti"
danas se meri hiljadama stranica i pisana je na ruskom, srpskom,
nemačkom i engleskom jeziku.



TUŽNA sudbina romana "Majstor i Margarita" poklapa se sa prilikama u
kojima su publikovana mnoga dela napisana u Sovjetskom Savezu. Nije
drugačije moglo ni biti, jer ova knjiga netipična je za vreme kada je
napisana. Prikazati Volanda, nečistu silu koja dolazi u Moskvu i izvrće
ruglu sav socijalistički poredak, bilo je za ono vreme u najmanju ruku
hrabro. "Majstor i Margarita" ima, međutim i drugu, lirsku liniju. Ova
priča vezana je uz Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog, onog
što je zaostalo za prošlim presocijalističkim vremenima. Čitava
savremena priča to, kako se obično zove "Jevanđelje po Volandu", preseca
se pričama iz Hristovih vremena i vladavine Pontija Pilata. Ovakva
knjiga nije mogla biti štampana 1940. godine u SSSR-u, već tek krajem
1966. i početkom 1967. godine. Možda bi interesantno bilo pogledati u
kakvoj je duhovnoj klimi završeno, a u kakvoj štampano ovo remek-delo,
uz "Arhipelag Gulag" i "Doktora Živaga" najznačajnije knjige na ruskom
jeziku 20. veku.

Godine 1940, Bendžamin Britn komponovao je Violinski koncert, a
Stravinski, najveći ruski kompozitor u izgnanstvu, čuvenu Simfoniju u
Ce-duru. Le Korbizje projektovao je zgradu Ministarstva zdravlja u Rio
de Žaneiru, a Valter Gropijus dovršio nacrt čuvenog Pensilavanijskog
paviljona na Svetskoj izložbi u NJujorku. Svet je ušao u drugu godinu
Drugog svetskog rata, a Nemačka je blickrigom kroz Belgiju zaobišla
neosvojivu Mažino-liniju i ušla u Parizu. De setog maja 1940. Vinston
Čerčil postao je premijer Britanije.

Godine 1967, kada je knjiga "Majstor i Margarita" objavljena, Šostakovič
je u SSSR-u dovršio Drugi klavirski koncert, a na Zapadu Štokhauzen
svoje verovatno najpoznatije delo "Himne". Marina Abramović te godine
prikazala je svoja prava konceptualna dela. Ista godina, videla je
društvena komešanja u mnogim zemljama zapada.

Možda bi trebalo potrošiti mnogo vremena da bi se uporedile ove dve
neslične godine, ali nešto se odmah nameće. U jedno vreme dovršen je
roman "Majstor i Margarita", a u neko sasvim drugo štampan. Dvadeset
sedam godina prošlo je od završetka rada na delu i njegovog štampanja u
celosti u SSSR-u. U vreme kada je Bulgakov umro, Sovjetski Savez još je s
pomešanim strepnjama i velikom ljubavlju gledao na generalisimusa
Staljina. Godine 1967, kada je knjiga publikovana, zvršila se era
Hruščova i već otpočela stabilna vladavina najdugovečnijeg generalnog
sekretara sovjetske partije Leonida Brežnjeva.

Šta bi Bulgakov kazao da je mogao da vidi sve te godine, od one kada je
umro, do one kada njegovo majstorsko delo postaje popularno, najpre u
emigrantskim ruskim krugovima u Nemačkoj, a potom i u domovini? Pisci ne
mogu znati kakva će biti sudbina njihovih knjiga, naročito ne posle
smrti. I Bulgakov je bio književnik koji je želeo promene u svom
vremenu. Mislio je pisac "Majstor i Margarite" da je bez Boga ruski
narod "izgubljen" i da mu ga može vratiti samo literatura i molitva.
Prema ovome, Mihail Afanasjevič bio bi ravnodušan na uspeh "Majstora i
Margarite" koji se dogodio daleko iza vremena u kojem je autor mislio da
će ovom velikom knjigom nešto promeniti.



Mihail Afanasjevič Bulgakov dovršio je pisanje svog remek dela, romana
"Majstor i Margarita" silom prilika, na dan smrti. Dogodilo se to 10.
marta 1940. godine u četiri časa posle podne. Uuprkos velikim bolovima
koje je trpeo i gotovo potpunom slepilu, pisac je do poslednjeg dana
radio na svom poslednjem delu. Često mu je, na njegovu molbu, žena
čitala poglavlja iz romana i on je predlagao ispravke. A kad se čitanje
odnosilo na dijalog Hrista sa Pontijem Pilatom, Bulgakov bi uvek živnuo i
govori: "Da, to je tako", ili "Ovo bi trebalo ispraviti".



Mihail Bulgakov po profesiji je bio lekar. Kao mladić obavljao je
lekarsku praksu u provinciji. Po preseljenju u Moskvu, radio je razne
poslove, pa je između ostalog, bio i glumac. Na kraju života ostao je
"samo" profesionalni pisac. Kao pisac, Bulgakov je mnogo pisao i još
više odbacivao. Malo je otud romana koji su toliko obeležili književnost
20. veka a da su imali toliko redakcija, ispravki i naročito radnih
naslova. Mihail Bulgakov bio je poznat po prepravkama i menjanju
naslova. Radio je lako i činilo se da je za njega pisanje pre opsesija
nego profesija.



RAZLIČITE VERZIJE

I roman "Majstor i Margarita" doživeo je četiri redakcije. Započet je
verovatno tokom 1928. godine, a prva redakcija romana dovršena je u maju
1929. godine. Druga prepravka romana pada u proleće 1931. godine, a
roman u toj varijanti dobija prvi naziv "Konsultant sa kopitom". Ipak, u
to vreme, roman je imao mnogo skromniji i drugačiji izgled nego verzija
danas poznata čitaocima.



Konačni oblik "Majstor i Margarita", bez sumnje, dobija tek u jesen
1932. godine, kada Bulgakov otpočinje rad na trećoj varijanti romana.
Bile su to po mnogo čemu najmirnije godine za pisca. Primanja su mu se
koliko-toliko ustalila, a on se, sa porodicom, izmakao za korak od
gladi. Bolest, koja će ga oboriti, dogodiće se tek kroz osam godina, te
on u to vreme, između 1932. i 1936. koliko je to moguće, neometan
nastavlja rad na romanu.



CRNI BOGOSLOV

U to vreme pisac dovršava posl ednje 37. poglavlje pod nazivom
"Poslednji let", kao i pisanje dela "Šta je sanjao Bosoj". Upravo tada
roman dobija najviše radnih naslova. Evo nekih, kasnije odbačenih.
Bulgakov je razmišljao o sledećim nazivima: "Veliki kancelar", "Satana",
"Evo i mene", "Šešir s perom", "Crni bogoslov", "On se pojavio",
"Dolazak", "Crni mag" i još jednom, nešto u izmenjenom vidu naslov iz
1931. godine, "Konsultantovo kopito".



U trećoj verziji rukopisa znatno je osnažena linija Margarite, te će to
verovatno i uzrokovati konačni i jedini mogući naslov Bulgakovljevog
remek-dela: "Majstor i Margarita".

"Slušaj tišinu-rekla je Margarita majstoru i pesak je šuštao pod njenim bosim nogama-slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato-u tišini.Gledaj,eno pred nama je tvoja kuća,kojom si nagrađen.Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova.Evo tvoje kuće,tvoje večne kuće.Znam da će ti uveče doći oni koje voliš,koji te zanimaju i koji te neće uznemiriti.Oni će ti svratiti,oni će ti pevati,videćeš kakva je svetlost u odaji pri upaljenim svećama.Zaspaćeš sa svojom izmašćenom i večitom kapicom,zaspaćeš sa osmejkom na usnama.San će te okrepiti,počećeš mudro da misliš.A da me oteraš,to više nećeš moći.Ja ću čuvati tvoj san."

Mihail Bulgakov-Majstor i Margarita

Mast, vruća poput lave, pekla je ruke, ali je Margarita bez mrštenja, nastojeći da ne pričinja bol, trljala njome koljeno.
- Moji bližnji tvrde da je to reumatizam - govorio je Woland, ne skidajući oči s Margarite - ali ja sumnjam da mi je tu bol u koljenu ostavila za uspomenu neka divna vještica koju sam pobliže upoznao tisuću pet stotina se
damdeset i prve godine na brdu Brocken, na Vražjoj katedri.
- Ah, nije moguće! - rekla je Margarita.
- Glupost! Za tristotine godina to će proći. Savjetovali su mi mnoštvo lijekova, ali se ja starinski pridržavam bakinih recepata. Neobične trave ostavila je u nasljedstvo odvratna starica, moja baka! Uzgred recite, bolujete li od
nečeg? Možda je u vama neka bol, tuga koja vam truje dušu?
- Ne, messire, ništa mi nije - odgovorila je mudro
Margarita - a sada, kad sam kod vas, osjećam se jako dobro.

Majstor i Margarita

- On se okrenu Margariti: - Dakle, to se ne računa, jer ja nisam ništa učinio. Što želite za
sebe? Nastupila je tišina i prekinuo ju je Korovjov koji je prošaputao na Margaritino uho:
- Dijamantna donna, ovaj put vam savjetujem da bu dete razumniji! Inače fortuna može promaknuti.
- Želim da mi se sada, ovog časa, vrati moj ljubljeni majstor - rekla je Margarita i njezino je lice unakazio grč. Tada je u sobu banuo vjetar tako da je polegao plamen svijeća u svijećnjacima, teški zastor na prozoru se pomakao, prozor se otvorio i u dalekoj visini pojavio se puni ali ne jutarnji nego ponoćni mjesec. S prozorske daske legla je na pod zelenkasta marama noćnog svjetla i u njemu se pojavio noćni Ivanuškin gost koji se nazvao
majstorom. Bio je u svojoj bolničkoj odjeći - u ogrtaču, papučama i crnoj kapici s kojom se nije rastajao. Njegovo neobrijano lice iskrivila je grimasa, on je luđački plašljivo
pogledavao na plamen svijeće, a mjesečeva bujica kipjela je oko njega. Margarita ga je odmah prepoznala, zajauknula, pljesnula rukama, i potrčala k njemu. Ljubila ga je u čelo, u
usta, stiskala se uz bodljikavi obraz, i dugo susprezane suze tekle su sada u potocima po njezinu licu. Izgovarala je samo jednu riječ, besmisleno je ponavljajući:
- Ti. . . ti. . . ti. . .
Majstor ju je odmaknuo od sebe i prigušeno rekao:
- Ne plači, Margot, ne muči me, ja sam teško bolestan - uhvatio se rukom za prozorsku dasku kao da se sprema da skoči na nju i bježi i gledajući prisutne povikao:
- Bojim se, Margot! Opet su počele moje halucinacije ...
Ridanje je gušilo Margaritu, šaptala je daveći se riječima:
- Ne, ne, ne. . . ne boj se ničega. . . ja sam s tobom . . . ja sam s tobom ...Korovjov je spretno i neprimjetno primakao majstoru stolicu i on je na nju sjeo, a Margarita se bacila
na koljena, priljubila se uz bok bolesnika i tako zamrla. U svojem uzbuđenju nije primijetila da nije više naga, na njoj je sada bio crni svileni plašt. Bolesnik je spustio glavu i stao gledati u zemlju mrkim bolnim očima.
- Da, - progovorio je poslije šutnje Woland - dobro su ga udesili. - Naredio je Korovjovu: - Daj, viteže, ovom čovjeku da nešto popije. Margarita je nagovarala majstora drhtavim glasom:
- Pij, pij! Bojiš se? Ne, ne, vjeruj mi da će ti pomoći! Bolesnik je uzeo čašu i popio što je bilo u njoj, ali je njegova ruka zadrhtala, i on je ispustio čašu koja se kod njegovih nogu razbila.
- To donosi sreću, sreću! - prošaputao je Korovjov Margariti. - Pogledajte, on već dolazi k sebi. Zaista, bolesnikov pogled više nije bio tako divlji i nemiran.
- Zar si to ti, Margot? - upitao je mjesečev gost.
- Ne sumnjaj, to sam ja - odgovorila je Margarita.
- Još! - zapovjedio je Woland.
Nakon što je majstor ispraznio drugu čašu, njegove su oči postale žive i prisebne.
- Eto, to je već druga stvar - rekao je Woland zažmirivši
- sada ćemo porazgovarati. Tko ste vi?
- Sada nisam nitko - odgovorio je majstor i smiješak je iskrivio njegova usta.
- Odakle dolazite?
- Iz doma boli. Ja sam duševni bolesnik - odgovorio je došljak. Te riječi Margarita nije podnijela i ponovo je zaplakala. Zatim je, obrisavši suze, povikala:
- Strašne riječi! Strašne riječi! On je majstor, messire, ja vas u to uvjeravam! Izliječite ga, on je toga vrijedan!
- Znate li s kim sada razgovarate? - upitao je Woland pridošlicu. - Kod koga se nalazite?
- Znam - odgovorio je majstor - moj susjed u ludnici bio je neki dječak, Ivan Bezdomni. On mi je pripovijedao 0 vama.
- Dakako, dakako - odazvao se Woland - imao sam zadovoljstvo da sretnem tog mladića na Patrijaršijskim ribnjacima. On samo što nije mene samoga doveo do ludila dokazujući mi da me nema. Ali vi vjerujete da sam to zbilja - ja?
- Treba vjerovati - rekao je pridošlica - ali, dakako, bilo bi mnogo bolje smatrati vas plodom halucinacije. Oprostite mi - trgnuvši se, dodao je majstor.
- Pa što, ako je bolje, onda smatrajte - ljubazno je od govorio Woland.
- Ne, ne! - preplašeno je govorila Margarita i tresla majstorovo rame. - Dođi k sebi! Pred tobom je zaista on! Mačak se i sada upleo:
- A ja sam zaista nalik na halucinaciju. Skrenite paž nju na moj profil na mjesečini. - Mačak je stao u mjesečev trak i htio je još nešto dodati, ali su ga zamolili da šuti i on je odgovorio: - Dobro, dobro, šutjet ću. Bit ću šutljiva halucinacija - i zašutio je.
- Recite, zašto vas Margarita zove majstorom? - upitao je Woland. On se podsmehnuo rekao:
- To je oprostiva slabost. Ona ima suviše visoko mišljenje o romanu koji sam napisao.
- Roman o čemu?
- Roman o Ponciju Pilatu. Tada su opet poskočili i zanjihali se jezičci svijeća, zveknulo je posuđe na stolu. Woland se gromoglasno nasmijao, ali se nitko nije uplašio niti začudio tom
smijehu. Behemot je čak zapljeskao.
- O čemu? O čemu? O kome? - progovorio je Woland 1 prestao se smijati. - I to sada? To je potresno! Zar niste mogli pronaći drugu temu? Dajte da vidim. - Woland je pružio ruku s dlanom nagore.
- Na žalost to ne mogu učiniti - odgovorio je majstor
- zato što sam ga spalio u peći.
- Oprostite, ne vjerujem - odgovorio je Woland - to je nemoguće, rukopisi ne gore. - On se okrenuo Behemotui rekao:
- No, Behemote, daj ovamo roman. Mačak je odmah skočio sa stolice i svi su opazili da
je sjedio na debelom svježnju rukopisa. Gornji primjerak mačak je uz poklon predao Wolandu. Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza:
- Evo ga, rukopis! Evo ga! Pritrčala je Wolandu i oduševljeno dodala:
- Svemogući, svemogući! Woland je uzeo u ruke pruženi primjerak, okrenuo
ga, stavio na stranu i šutke, bez smiješka, zagledao se u majstora. Ovaj je ne zna se zašto pao u tugu i nemir, podigao se sa stolice, savio ruke i, okrenuvši se prema
dalekom mjesecu, drhtureći počeo mrmljati:
- Ni noću, uz mjesečinu, nemam mira... Zašto su me uznemirili? O bogovi, bogovi... Margarita se uhvatila za bolnički ogrtač, priljubila se k njemu i sama počela mrmljati, tužna, u suzama:
- Bože, zašto ti ne pomaže lijek?
- Ništa, ništa, ništa - šaptao je Korovjov vrteći se oko majstora - ništa, ništa... Još čašicu, i ja ću s vama za društvo ... I čašica je namignula, zablistala na mjesečini i pomogla. Majstora su posjeli natrag i bolesnikovo lice poprimilo je mirniji izraz.
- No, sad je sve jasno - rekao je Woland i kucnuo dugim prstom po rukopisu.
- Savršeno jasno - potvrdio je mačak zaboravivši svoje obećanje da će biti šutljiva halucinacija - sad mi je glavna linija tog opusa jasna skroz naskroz.


Majstor i Margarita

Margarita je, ne otvarajući oči, otpila jedan gutljaj, i slast je prostrujala njenim žilama, u ušima je počelo da joj zvoni. Učinilo joj se da prodorno kukuriču petlovi, da negde sviraju marš. Gomile gostiju su počele da gube svoj oblik. I muškarci u frakovima i žene raspali su se u prah. Raspadanje je na očigled Margarite obuhvatilo celu salu, u njoj je počeo da se oseća zadah kosturnice. Stubovi su se raspali, ugasile su se svetlosti, sve se skvrčilo i nije više bilo nikakvih fontana, kamelija i lala. Jednostavno je ostalo ono što je i bilo: skroman juvelirkin salon, a kroz poluotvorena vrata u njega je padala traka svetlosti. I kroz ta poluotvorena vrata Margarita je i ušla…Mihali Afanasjevič Bulgakov, Majstor i Margarita