Aleksa Santic

ПЈЕСМА

Шта је пјесма? - Искра света,
Из љубави што ј' зачета,
Да нам кратки слади вијек.

Шта је пјесма? - Моћна сила,
Из милости што с' развила,
Да нам тузи пружа лијек.

Шта је пјесма? - Трунак раја,
Којим болник, сред очаја,
Блажи, гуши тешки јад.

Шта је пјесма? - Слатко пиће,
Што нам слабо кријепи жиће,
Души ствара свети над.

КАЈМАКЧАЛАН

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

ВЕДРА ДЕЦА

"С пута, с пута! Не видите
Како јури парип наш?
Лука кола цвећа вози,
А Миле је кочијаш!"

Тако кличу деца ведра -
Разлеже се цео круг.
Уз то Хектор гласно лаје
И на знање свима даје
Да је и он дечји друг!

ВИОЛИНИ

И ти ми ћутиш самотна,
Прсле ти жице танане;
Гле, моје очи санане
Кроз сузе сад те гледају.

О, знаш ли, друже клонули,
Кад златни данци свануше:
Кад њене усне плануше
У првом, милом пољупцу?

О, знаш ли: кроз ноћ тихану,
Кад вјетрић њиха класиће,
Кад сам јој твоје гласиће
До бијелих двора спремао?

С јецањем жица дивотних
Клицах јој име сладосно,
А моје срце радосно
Звјездама коло водило...

Но све је прошло... Погледај!
Свуд струји живот слађани:
С потоком цвијет млађани
О слаткој срећи говори;

Прољеће - чедо убаво
Широка поља целива,
А тебе сузам' прелива
Кô пусто гробље, другар твој...

НА МОРУ

Наперена једра б'јела
Као лаке тице лет,
Плови шајка као стр'јела,
Управила чили крет.

Благи жубор развио се,
Вали славе сунчев сјај,
А ту славу вјетри носе
У далеки неба крај.

Више мене у висини
Узнио се ждрала рој,
Лете крају у даљини,
Пуној цв'јећа земљи тој.

Плови, шајко, не престани -
Нек' те вјетра носи моћ,
Мирисавој, цвјетној страни
Моје срце жели доћ'.

Тамо, тамо, куда ждрали
Управљају лаки лет,
Тамо гдје се вјечно хвали
Миомиром свјежи цв'јет.

Тамо, гдје се без престанка,
К'о у рају небесном -
Чује пјесма сваког данка
У одјеку веселом.

Тамо, гдје 'но не престаје
Освићати златни мај,
Тамо гдје се зора сјаје.
К'о рубина драги сјај.

Плови, шајко, а с висине
Штитиће те благи Бог!
Плови, шајко, у даљине
До златнога циља свог!

ТИЦИ У ЗАТВОРУ

Гледам тебе, тицо мала
И скучене твоје дворе,
Па се питам: како ти је
Без твог друга и без горе?

У тавноме сјену круга,
Гдје се бол и туга слама,
Зар ти срце јоште живи
Милим гласом у пјесмама?

Лахки полет твога крила
Свезала је жица пуста;
Мјесто горе над главом ти
Тврдих жица мрежа густа.

Изумрли слатки часи
Кад се оно сунце роди,
Ти са гране поздрављаш га
Слатком пјесмом у слободи.

А сад туде, у закутку,
Међ' зидинам' мрачног двора,
Нити знадеш кад је вече
Ни кад сунце буди зора.

Иста увијек тавна сјенка
На жичани двор ти слијеће,
А ти пјесму милу пјеваш
Кô да ј' срце пуно среће.

Ко ми може пјесму узет
Што потиче из мог срца,
Са пламена мог огњишта,
На ком надом врије крвца?!

Ко ми може пјесму узет
Кад љубави извор текне,
По таласи мог извора
Моја пјесма да зајекне?!

Ланац! Гвожђе! Ломно тијело
Малаксаће у том бијесу,
Дух мој чили слободан је,
Мисли моје слободне су.

Што год живи изумријеће:
Неко с тугом, неко сладом;
Ја ћу с пјесмом на устима,
А у срцу врелом надом.

МОЈА ПЈЕСМА

Не, бор здрави није пао -
Ја и сада крепко стојим!
Бог ми је јако срце дао,
Да у часу страшних дана,
Усред борбе и мејдана,
Не поникнем челом својим.

Не плаше ме громи они,
Ни вихори што ми лете;
Моја харфа и сад звони,
Свака струна снаге пуна,
Све звук ближе небу стиже
Штићен вољом судбе свете.

Па нек хује пусте ноћи
Пустим вјетром дивље силе!
С богом својим у самоћи,
При свјетлости звјезда нови',
Прослављаћу живот ови
Тихим гласом харфе миле.

Не, бор здрави није пао -
Ја и сада крепко стојим!
Бог ми је јако срце дао,
И кад олуј коби црне
С облацима на ме срне,
Он ме грије сунцем својим.

Ја сам поток што из горе
Кроз вихоре свој шум шаље;
И што више громи оре,
Што се више дажде слива,
Он све виши, јачи бива
и свом циљу лети даље.

ПРАЗНИК

У огњу јутра врхови се жаре;
Кô у бехару густа стабла нека,
У празничкоме руху народ чека
Пред капијама Грачанице старе.

И радовањем безброј срца врели'
Јекнуше звона и с олтарске плоче
Свештени отац литургију поче
И мирисима тамјана храм прели.

С крстом, гологлав народ у храм ступа,
И свака душа у сјају се купа
И богу лети на појање данас.

И звона звоне, љуљају се сама,
Пјевају двери... На домаку храма
Погнуте главе пролази Арбанас...

КОВАЧ

Ја сам ковач Сима,
Мене знаде свак:
Као бела зима,
Перчин ми је цео
Од старости бео;
Ал' још чио, лак,
И са жаром младим,
Ја кујем и радим -
Тика-тика-так.

Нисам лен к'о слута,
Још пре зоре чак,
Из челика љута,
Сред избице моје
Варнице се роје,
Све рујне к'о мак;
Уз благослов неба
Течем кору хлеба -
Тика-тика-так.

Лик мој чађа крије,
Ал' нек' знаде свак,
Стид ме стога није,
Јер та чађа цела
Знак је часних дела;
Па ведар и лак,
Са чекићем својим
Уз наковањ стојим -
Тика-тика-так.

МОЈА СТАЗА

Гле, ја опет стојим на тој стази драгој
Са које сам некад, раздраган и чио,
Поздрављао небо у вечери благој,
Што је на ме сјала кô њен призрак мио.

И ја снова чујем оне слатке звуке
Што их жарка срећа у самоћи буди;
Ах, ја опет видим оне бијеле руке
Како мене грле на пребујне груди!

Ја осјећам пламен како слатко гори
Када њени пољуб моје усне крене...
Она моје име шапуће и збори,
А ја жудно гледам у очице њене...

Ој, варљиви снови!... Моја стазо пуста,
Ја по теби више нећу цвијеће брати,
Нит' ћу икад више љубит уста слатка,
Нит' ћу своје благо својим благом звати.

O, NIKAD VIŠE...

O, nikad više, nikad moja ruka
Stisnuti neće tvoju ruku b'jelu, -
K'o tužni odjek tajanstvenog zvuka
Kidaće jadi moju dušu c'jelu.

K'o sjetna tica, što u krugu tavnu
Ledenih žica zarobljena stoji,
Snivaću i ja o blaženstvu davnu
O slatkom raju poljubaca tvoji'.

Ja sam k'o stablo, kome vjetar hudi,
Raznese lišće u daleke strane,
K'o vječni sužanj, koji zalud žudi
Osmejak mili one zore rane.

Po tavnoj noći, kad sveštenim mirom
Prel'jeće sanak nečujno i blago,
Besvjesno lutam na grudima s lirom,
I zv'jezdam' šapćem tvoje ime drago...

Ja suzam' kvasim tvoju sliku bajnu
I gledam osm'jeh, što s usana l'jeće,
Al' zaman suze, nikad prošlost sjajnu,
Nikad mi tebe darovati neće...

Oh, nikad više, nikad moja ruka
Stisnuti neće tvoju ruku b'jelu, -
K'o tužni odjek tajanstvenog zvuka
Kidaće boli moju dušu c'jelu.

SVETA JE PJESMA...

Sveta je pjesma što kroz ponoć zvoni
Sa zlatne lire anđelića bijeli';
Svete su suze što ih veče roni
I nježnom cvijeću na listiće dijeli.

Sveti su boli što kroz dušu stižu
Setrice mlade kada žali brata;
Svete su misli što pjesnika dižu
U daljne sfere, u zvjezdana jata.

Svet je i šumor lahorovog krila,
S pjevanjem slavlja što dolinom bludi,
Al' koja viša svetinja bi bila
Od suze što je čista ljubav budi?

NA DAN PRENOSA KOSTIJU GAVRILA
PRINCIPA I NJEGOVIH DRUGOVA

Bosno, nemoj danas oblačiti na se
Žalosno odelo, no, krepka i vedra,
Primi kosti svoje lepe dece carske
I sahrani toplo u majčina nedra.

Njima humka to je tvoja dijadema
Veličanstva, slave, ponosa i časti!
Iz te drage humke svakoga će dana
Jedno novo stablo naše snage rasti.

Ako bi nam kada veru očaj skrhô
Na ovome grobu veri biće leka,
I svetla i čista, s nebom u dubini,
Poteći će snőva kô planinska reka.

I dođe li koji stranac da te pita
šta najlepše imaš, ti, gorda i vedra,
Pokaži mu svetu humku mučenika,
Kô besceno blago materinskog nedra.

Bosno, nemoj danas oblačiti na se
Žalosno odelo. Tvoja deca nisu
Umrla, no nebu odletela letom,
I na zorinom se naselila visu...

AKO HOĆEŠ...


Ako hoćeš da o zori
Pjevam tebi pjesme moje,
Oj, ne bježi sa prozora,
Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam
O sunčanom toplom sjaju,
Oj, pogledni okom na me,
Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu -
Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam
Miris divnog pramaljeća,
Oj, razgrni njedra bijela -
Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!...

HERCEGOVAC NA MOLITVI

Pošljedni zraci, eno, velikog sunca tonu
Za daljne mračne gore, i danak ostavlja nas;
Pod krilom blagog mira u večernjemu zvonu
Molitve bruji glas.

Umorne teškim radom i moje ove grudi
U čistom onom zvuku pokoja nalaze svog,
I u meni se sada tiha molitva budi
U plamu srca mog.

Oj, čuj je, vječna silo, i primi želje ove;
Skromna je molba ova što u tvoj lijeće sjaj:
U borbi pakla crnog, o, daj mi sile nove
Za novi okršaj...

Okrijepi dušu moju nebeskom tvojom nadom,
U moru navale adske da ne klone mi grud;
Oživi tvoje grome, nek cikne zmija jadom
I strašni vidi sud...

RATARU

Očaj teški i gorki teretom grud ti slama,
Niz mrko lice tvoje potokom teče znoj;
Na svakom putu tvome muka te čeka sama
I patnja čitav roj.

A da l' se dade ruža ubrati s vite grane
Prije neg' njenog trnja ne osjetimo bod?
Pregnuća duša krepkih stvaraju vedre dane -
U njima niče plod.

I tebi plod će niknut. Kapljice tvoga znoja
Uzaman neće biti, iz njih niknuti cvijet,
I ti ćeš vesô jednom pozdravljat polja svoja,
I zborat plodak svet.

MOJA SOBA

Jedan krevet, astal, knjige u ormaru,
U kutu bačene novine bez broja,
I lik majke moje visi o duvaru
Uz ikonu, - eto, to je soba moja.

Malena. No meni velika je bašta,
Gdje nad potocima tihim trepte jošte
Leptirice sjajne mojih snova, mašta,
Radosti i sreće, mira i milošte.

Ovdje mi je kao da sam gdje u strani
Visoko, pod svodom duga uzdrhtani'
U kojima rano proljeće se kupa...

Ovo je krletka topla duše moje
Kroz njen mali prozor ona leti, poje,
I sjaj zlatni pije iz nebeskih kupa.

O, PJEVAJ SRCE MOJE...

Pjevaj joj srce moje! Stresi zvjezdice sjajne
S besmrtnog veličanstva zvukom ljubavnog milja,
Da njima uresim sveto njene kosice bajne,
U kojima se l'jeva miris pitomog smilja.

U hramu ljubavi tvoje nek' njena slika stoji
I miljem draži svoje nebeske daje sile,
Nek' bude zv'jezda jasna na nebu snova tvoji',
Boginja tvog života i izvor pjesme mile.

Ljubi i pjevaj samo. nek' čisti, jasni glasi,
Dignu je letom svojim u trepet zvjezdica sjajnih,
Kao što mene dižu njene anđelske krasi
U svjetlost božjeg raja, u krilo sv'jetova tajnih.

Moje je srce u čađi i u garu
Napuštena i bedna kuća stara,
Gde samo gladni crv kapije šara
I paučina visi o duvaru...

Odletele su ispod krova laste;
Tu sad jato kobnih ptica grne.
Po avliji se pletu travke crne,
I svakog dana novi pelen raste.

Nemo i pusto... Kroz skrhana okna
Vetrovi viju sa prašinom, dok na
Pragove gnjile povija se trnje.

Samo ti stojiš u dvorištu sama,
I kobne tice padaju kô tama
I s tvoje ruke crno zoblju zrnje.

POGLED S VRHA

Lepote! Uz reku, kao labud beo,
Leži Mostar i, pun sunca, adiđara,
Sav trepti, i stremi s kopljama munara
Kao da bi nebu poleteti hteo.

Sve vidim, i baštu komšije Muktara,
I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;
Pod orahom, gdje je neko na panj seo,
Jošte česma prska kite đulbehara.

Preko zida vise i sad grane rotke
S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,
I meni je - k'o da kukom navrh motke

Snova svijam račve i kradem glavaše,
Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,
Preko plota s vencem raspuklih granata.

POŠLJEDNJE VEČE U MALOM LOŠINJU


U prljavoj sobi, na ubogom odru,
Iznemogô leži i na prozor gleda.
Decembarsko sunce polagano sjeda,
I zalazi tamo za pučinu modru.

U mirisu jela dok se veče kupa,
Po zalivu malom laka crven titra,
Negdje, u blizini, bono jeca citra,
I s brodova stiže lanca zveke tupa.

On podiže ruku i sa bolom reče:
"O zahodno sunce, o rumeno veče,
O mladosti moja!"... I glas ropac uze,

Steže. Još jedanput za zavjesom starom
Zatreperi sunce, i cjeliva žarom
U njegovom oku kaplju zadnje suze.

NA PRIPECI

Skupljeno i žedno ćuti stablo svako;
Ispucala zemlja, suhi ječam strši.
Vrelu jaru siplju i polja i krši,
I nigdje nijedan list da bi se makô.

Ovdje uz rijeku, uz kupine mrke,
Prikrila se stoka pa umorno dašće;
A tamo, u strani, osamljeno hrašće
Gdje prostire sjenku, uz rapave škrke

Pribilo se selo pa ubogo ćuti.
Staze prazne. Samo, prahom ogrnuti,
Niz drum s kljusadima odmiču čergaši. -

Uz čupave majke gola, crnpurasta
Prikaskuju djeca... Cvrčak cvrči s hrasta,
I karavan miče. Stari drum se praši.

PROLAZE DANI...

Prolaze dani... Kô selice neke
Gube se oni u dugome nizu.
I jednom i ja počivaću blizu
Povijenih vrba, čempresa i smreka...

No moja duša naselju zvijezda
Prhnuti neće da odmara krila:
Ostaće ovdje gdje je sa mnom bila.
Tu, iznad grana i toplih gnijezda,

Rodne rijeke, dubrava i vrela,
Krševa, polja i ubogih sela,
Gdje raštrkane kolibe stoje -

S ticama one lepršaće lako,
I moliti se, i čekati tako
Na zlatno jutro otadžbine moje...

LJUBIM LI TE?

Ljubim li te, il' su glasi
Pjesme moje pusta varka?
Ja te ljubim, srpsko čedo,
Iz ljubavi ognja žarka.

Zori, kada jutrom sviće
I purpurni plašt svoj širi;
Lahoriću, kad nestašno
Kroz ružice male piri;

Zvjezdicama, tihom noći
Kad pojezde u visini;
Slavujiću, kada sjetan
Priželjkuje u tišini;

Potočiću, bistrom vrelu,
Neka gorom, doljom glasi;
Čistoj rosi, što krunicu
Mirišljavog cvijeća krasi;

I tičici, kad pjevuši
Vijući se lakim letom; -
Svemu velim da te ljubim
Vjerne duše vatrom svetom.

ČEŽNJA

Gdje ste?... Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo... Sve spava...
Noć sjajna, kô da po oknima mojim
Polako šušti vaša kosa plava...

U ove čase zvijezdâ i snovâ
U vašu baštu ja sam dolazio;
Mirisao je jorgovan i zova,
I mrki čempres povijô se ti'o.

U ove čase vi ste ruža bili,
Ja leptir bio što na cvijet pada;
Ah, vaše kose, oči, smijeh mili,
I vaše tijelo i ljepota mlada

Opiše mene... Mi bjesmo u raju,
Jabuke slatke berući sa grana...
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju
I rasipa se miris jorgovana.

No sve je prošlo... Kô jablan bez rose
Sam ginem sada i u čežnji stojim...
Noć, sjajna, kô da svila vaše kose
Polako šušti po oknima mojim.

Mi nećemo reči gde praznina zveči
Kao klepka šuplja
Mi hoćemo dela velikih bez reči -
Žuljeva i znoja, stradanja i vere,
Pelena iz čije žuči pčela bere
I med slatki skuplja.

NE PRUŽAJ RUKE...

Ne pružaj ruke sa plačem i tugom
Dok čuješ srce da kroz grudi bije!
Ne sklanjaj glavu niti budi slugom -
Sokolom budi što se nebu vije!

Sujeti mrskoj ne čini po ćudi,
U vrtlozima nevolje ne kloni!
Bezglasna stijena ljutom gromu budi,
U sebi duša neka suze roni.

Uzdigni glavu, kao što vrh diže
Stoljetno borje, kroz oblak i tamu!
Život je borba - nek oluja stiže,
Sunce će snova rodit se u plamu.

Uzdanjem svetim diži duhu krila
I budi borac koji časno pada;
Ali ne kloni pod teretom sila;
Sudbine gorke, nevolje i jada!

Nemoj da tuđa zalaže te ruka;
Ako si sirjak, ne daj duhu da je:
Znoj i krv tvoja, u vihoru muka,
Neka te hrani dok života traje!

Ne pružaj ruke! Nemoj biti slugom,
Sujeti mrskoj ne čini po ćudi!
Nijemo, kô stijena, bori se s tugom!
Uz prkos sveme svijetu gordim budi!

MAJCI

Ne, ti nisi u grob pala,
Nit' je tvoje lice svelo:
Ja osjećam kako i sad
Kuca tvoje srce vrelo.

Ja osjećam kako diše
Tvoja smjerna duša čista;
Ah, još i sad iz tvog oka
Meni topla ljubav blista.

Svuda, kud mi oko krene,
Ja te vidim, dobra mati,
Tvoga sina osamljenog
Svuda tvoja slika prati.

Iz duboke noći tamne
Ti se uvijek javljaš meni,
Rukom gladiš čelo moje
I ljubiš me, blaga sjeni.

A ja padam, željno padam
Na oltare svetog raja, -
Željno padam, dobra majko,
Usred tvoga zagrljaja.

Pa tu zaspim slatki sanak,
Kog sam nekad blažen snivô
Kad se na me sa tvog lica
Sami gospod osmjehivô.

Slatko snivam, a anđelak,
Pod vijencem rajskih ruža,
S tvojom dušom sjajne zvijezde
Sa plavog mi neba pruža...

LJUBAV

O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje

NOĆ POD OSTROGOM

Odahnite, grudi, u ovoj slobodi,
Na ovoj visini gdje sam gospod bdije,
A ti, brdska vilo, amo k meni hodi
Da pjevamo pjesmu koja duše grije.

Gle, noć tiha brodi i odorom mekom,
Prepunom zvijezda, krš pokriva goli;
I ja čujem kako, u carstvu dalekom,
Pred oltarom neba za nj se bogu moli.

Ovo nije vjetar sa visokih strana
Što polako slazi pa vrh grma tine,
To njezina duša miropomazna
U molitvi blagoj javi se i mine.

Dok tamo daleko, za vrhove one
Što se k nebu dižu kao znamen sveti,
Svečano i mirno jasna užba tone
I kô zlatna kruna spram istoka trepti.

U meni se rađa jedno zlatno doba,
Jedno žarko sunce sve veće i veće;
Kao da sam vladar od svijeta oba,
U duši mi puno pokoja i sreće.

Ovdje u slobodi blizu boga stojim,
A preda mnom, doli, slobodna i smjela,
Plava Zeta teče i hujanjem svojim
Uspavljuje skromna crnogorska sela.

Kako je lijepa! Kako li je mio
Onaj govor vala u dubokoj noći!
Kô Simzerla dobra da se javlja ti'o
Svevaskrsnom pjesmom negdje u samoći.

O rijeko srpska, koliko je dana
Krv osvetna tekla u bistroj ti vodi -
Da sada, pod sjenkom lovorovih grana,
Putnicima pričaš o vječnoj slobodi!

Gledajući tebe ja, pun snaga novi',
Gledam u budućnost domovine moje,
I cjelivam dušom tebe i krš ovi,
Ovaj bedem tvrdi gdje orlovi stoje.

Ja znam: jednog dana sa obala tvoji'
Genije će poći preko srpskih strana,
I roblje, što sada pogruženo stoji,
Propojaće himnu vaskrsnijeh dana.

Hoće, ako bog da! I grobovi travni
Naših praotaca plinuće u žaru:
Da pozdrave djela pokoljenja slavni'
I kandilo slave na srpskom oltaru.

Odahnite, grudi, ovdje, u slobodi,
Ovdje blizu neba, pod kivotom svetim!
Gle, nebesa trepte, zlatna užba brodi, -
Vilo, daj mi krila, da letim, da letim!

JEDNO VEČE

Ja sam naslonjen na prozoru bio,
I gledô na drum pušeći cigaru.
Plavkasti dim se kolebô i vio

U pramenovima mekim. Po Mostaru
Veče je svoje rudo zlato lila,
I krovovi su drhtali u žaru.

Ti nekud prođe. Uza te su bila
I djeca tvoja, male crnke dvije
Očiju toplih. Na tebi je svila

Šuštala kao vjetar kada vije
U rosnu lišću bokora. Prah vreo,
Što drum kô neko sivo platno krije,

Tvoj bi skut, katkad, dodirnô i meo.
I više ništa nisam gledô drugo -
Vas gledah samo kroz večernji veo,

Sve dokle niste svrnuli za ugô...
Kô iz gnijezda gdje sve studen davi,
Tad iz mog srca jedno jato dugo

Ranjenih tica s cvrkutom se javi,
I vama prhnu... Noć slaziti stade...
Mrak... U moj prozor, sa visine plavi',

Jedan crni leptir doplovi i pade.

ŠTO TE NEMA?...


Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

Moja noći, kada ćeš mi proći?
- Nikad!
Moja zoro, kada ćeš mi doći?
- Nikad!
Moja srećo, kad ćeš mi se javit?
- Nikad!
Moje nebo, kad ćeš mi zaplavit?
- Nikad!
Moja draga, kad će naši svati?
- Nikad!
Moja suzo, kada ćeš mi stati?
- Nikad!

HRISTOS PLAČE

Ovdje pusta polja, tamo brda siva,
Gdje žalosno šumi kupina i drača;
Red ubogih sela san pokojnih sniva -
Ja ne vidim nigdje rala i orača...

Pod tavnim drvetom, uz mirnu rijeku,
Ne čuje se zvono prethodnika ovna;
Svud grob i čemer, mrak, magla olovna,
I zapjevke tužne što srce sijeku.

Sela naša, gdje su vaše ruke radne?
Gola, crna njivo, gdje je orač, brana?
Ah, drugove vaše, nevoljne i gladne,
Odvela je sudba preko Okeana.

U podzemlju crnom, bez sunca i neba,
Sad kopaju oni komad crna hljeba,
Dok za vama srce sve im cvili jače.

O, žali li kogod tebe, zemljo gola?
Nigdje za te suze, nigdje jednog bola.
Samo negdje blizu, čujem Hristos plače...

PROLJEĆE

Gle krasote, gle ljepote
Što se sada stvori!
Gle kako se ljupka, mila
Tica pjesma hori.

Pupoljci nam sa svih strana
Svoje glave dižu,
A mirisi raznog cv'jeća
U grudi nam stižu.

Ljubičica krasna, mila,
Širi liste svoje,
A slavujak kod nje stao,
Umiljato poje.

Čelica nam laka, hitra,
Oko cv'jeća l'jeće,
Proljeće je milo došlo,
Mirovati neće.

Zabruj'o je već i potok
Studeni i 'ladni,
Vesel'te se sada i vi,
Siromasi jadni.

Radostan je sada pastir,
Pa uz frulu svira,
Oko njega milo stado,
Pa travicu bira.

Ratari se sa svih strana
Žure svojim ralom,
- Sada ima i leptira,
Blago Niki malom! -

Doletjela hitra lasta,
Kroz zrak se vijuga,
Ponosito stao slavuj,
Gleda je iz luga.

Hvala tebi, mili Bože,
Na ovakom daru!
Još Srbinu uz proljeće
Pošlji slavu staru!

***

Moja tico mala, šta te meni goni?
Što ti mila pjesma tihim bolom zvoni?
Zar je i tvoj nad
Rasulo vrijeme i duboke magle
I jesenji hlad?
Zar i u tvom srcu topli žar je sveo,
A s čednom se tugom ljuti očaj spleo?

Oj siroče malo, ne tuži mi tako!
Kroz duboke magle vini mi se lako
I uzdigni let!
Tvoj bol, tvoja tuga preminuće ti'o
Kad se rodi cvijet.
Ali moju radost niko vratit neće -
Ni proljeće mlado, ni pjesma, ni cvijeće...

GDJE JE RAZMAH SNAGE ?...

Gdje je razmah snage? Gdje je sila muška?
I svijetli podvig djela neprolaznih?
Ja vidim: nas redom sadašnjost ljuljuška,
Kô djecu, u mekoj zipci snova praznih.

Ko se prenu na glas bratovljevih muka
I s melemom blagim nevoljnima stiže?
Ko pogleda nebo raširenih ruka
I smirene duše krst na pleći diže?

Milioni zovu, pomoć ištu našu,
No bogova nema da ispiju čašu -
Trn ne bode čelo pokoljenja maznih.

Gdje je razmah snage? Gdje je sila muška?
Ja vidim: nas redom sadašnjost ljuljuška,
Kô djecu, u mekoj zipci snova praznih.

MAJČIN GOVOR

Slušao sam slatki žubor
I strujanje gorskih vala,
Ljupku pjesmu, što je jutrom
Nebu šalje tica mala.

Slušao sam blagi šapat
Što se s rosom ljubi cv'jeće,
Svetu himni, što je anđ'o
U tišini zv'jezda kreće.

Slušao sam zvuk zefira,
U bokoru ruža mlad',
I u sjenci gusta granja
Mili cvrkut slavujčadi.

Al' tvoj govor, mila mati,
Slađi je od svakog glasa,
Slađi nego zvuk zefira
I brujanje sa talasa.

Tvoj je govor mili pozdrav,
Koji tako srce diže,
Sa njime mi rajska pjesma
U mlađanu dušu stiže!

Tvoj je govor sveta himna,
Koju nebo slavom prati;
Ja sam srećan, ja se dičim,
Što se Srbin mogu zvati!

NA PO PUTA

Ostale su za mnom bašte jorgovana,
Sjaj proljeća moga, šum, pjesme i vrela...
Studena me jesen na po puta srela,
I po meni pada suho lišće s grana.

Kô ranjena tica, što bi nebu htjela,
Otima se duša iz olovnih dana,
Ali kobni vjetar grabi je sa strana,
Pa se natrag trgne premrzla i svela,

Moji vrti, više ne čekajte na me,
Vratiti se neću iz studene tame
Svog života... Sunce polagano gasne...

Hladni suton pada... Noć sve bliže ide...
Jednu crnu ruku moje oči vide -
I ja čujem samo udar tvrde krasne.

MOJA LJUBAV

Ovdje sam ljubav sahranio svoju -
U ovo more plavo i prozirno,
Gdje školjke leže. Ona sada mirno
Počiva na dnu... U tihu pokoju

Granama svojim ljube je i grle
Korali rudi... Njezin se grob svagda
Preliva sjajem čistoga smaragda,
I šumi glasom čežnje neumrle.

Gle zraci jutra kako njojzi rone!
I svaki dršće, prodire i tone,
I rasipa se kô rubin, kô duga...

Dok ovdje gori, više njena groba,
Trepti i kruži bono, svako doba,
Sam jedan crni leptir - moja tuga.

ZIMA

Jezdim. Snijeg pršti. Iz domaje svoje
U dolinu sela gladni vuk se krade.
Sve su šume kao mramorne arkade -
Stabla kô srebrni podupornji stoje.

Negdje čujem udar sjekire po panju,
I sve jele dršću... Sama žena neka,
Pod bremenom drva, na raskršću čeka -
Odmara se. Gavran s grma gleda na nju...

I vremena žrvanj, k'o vreteno prelje,
Okreće se naglo, i hukti i melje,
I prah studen pada sve brže i brže...

Gori huji. Pusto. Vuk se gladni krade,
I svud vidim samo mramorne arkade,
I stubovi srebra krov nebeski drže.

IZ BOLNIČKE ĆELIJE

Kako si lepa,
Sestro Pavina!

Ponoć je, je li?
Svrh vrata bije
Časovnik stari.
Napolju vije
Vetar, i sipa
U okna naša
Pahulje bele.
Zaklopi zbornik
Pa sedi bliže
Uz odar moj.
Pogledaj kako
Vatra se žari,
I hukti, i bukti
U peći toj.

Gle kako njena
Koralna pruga
Veselo igra
Po zidu gore!
Veruj mi, tako
I moje srce
Hukti i bukti,
Igra i besni,
Mahnito, ludo -
Ne zna šta radi,
Sasvim se smelo;
I evo, evo, izgore celo,
Izgore celo!

A znaš li zašto
Ono poluđe?
U moje srce
Ti noćas uđe,
Pa s njega ode
Svih bola tama,
I ti ga vatrom
Zapali sama -
Jer iskre same
Iz tebe biju,
Lepše od sviju
Anđela raja,
Što nežno šušte,
Kô behar beli,
U toploj reči
Molitve tvoje.

Pogledaj: širom
Ćelije naše
Te svetle iskre
Lepote tvoje
Kako se viju,
Kako se roje
I rasipaju
Po svakoj strani,
Kô zapaljeni
Sami đerdani!
I svuda, eno,
Gde koja pane,
Po jedno zlatno
Kandilo plane...

Položi zbornik
Na stočić tamo,
I mani sada
Anđele cele,
Pa sedni ovde
Uz odar moj,
Do zore bele
Da gledam samo:
Kako si lepa,
Sestro Pavina!

MI ZNAMO SUDBU...

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi -
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô -
U svojoj smrti da nađe lijeka.

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

MOJA MOLITVA

Pošlji, gospode,
Utjehe u mraku,
U ovoj noći
Što se život zove
Daruj mi duhu
Svijetlu volju jaku,
Da uvijek stupam
Na podvige nove.

Slaveći tebe,
Da istinu zborim
Drugu i bratu,
Silniku i robu;
Za pravdu da se
Uz pravedne borim
I s njima šibam
Poroke i zlobu.

Ohrabri srce
Da, u času svakom,
Vjeruje, ljubi
I oprašta zlijem,
Kô tvoje sunce
Neskvrnjenom zrakom -
Da njime svuda
Smrzle duše grijem.

Pošlji, gospode,
Utjehe u mraku,
U ovoj noći
Što se život zove
Daruj mi duhu
Svijetlu volju jaku,
Da uvijek stupam
Na podvige nove.

NA GROBLJU

Hladno mi je... Hladno mi je...
Proljeća mi duša želi, -
Al' proljeća moga nema,
Cvjetovi su moji sveli.

O, kako je strašna java,
Kako li me kivno prati!
Ni to sunce s neba plava
Ne može mi dana dati.

Svud je ponoć, mrak i tama,
Kud mi suzno oko gledne, -
Kao da mi dušu slama
Grdni teret sante ledne.

Ja bih htio ubrisati
S mutnog oka suze ove,
Al' ko može meni dati
Mjesto suza sreće nove?

Niko! Niko! Sve je svelo
Što sam svojom srećom zvao, -
Ja sam svoje srce vrelo
U grob hladni zakopao;

Srce svoje: brata svoga,
Dva cvijeta - seje dvije,
Majku milu - milost boga,
Nju - to blago najsvetije.

Od mogile do mogile
Sumorna me tuga kreće,
Iz sna zovem svoje mile,
Al' ni jedno meni neće...

Tek što katkad šum preleti
I nada mnom lako mine,
Kao da mi glasak sveti
S neba šalju duše njine.

Ja ga slušam, a iz grudi
Otimlje se uzdah jadni,
Pa s jecanjem k nebu bludi,
A ja stojim kô kam hladni...

SJETI ME SE...

Kad ti tajni glasak sjetni
Mirnog sanka trgne slas',
Sjeti me se, cv'jete dragi,
To je moje duše glas.

To je ljubav, što se diže
Sa prestola srca mog,
Pa se moli, da te srećnu
Vječno štiti blagi Bog!

POKOJNOM VOJISLAVU

Sa tvojom Avalom dragom i naše stijenje plače,
Plače i suze lije,
I srpska bijela vila čarobno svoje lice
U crni veo krije.

Na javor-guslama našim pucaju tanke strune
I zvuci tužno lete -
Da čistom suzom svojom orose kamen hladni
Tvoje grobnice svete.

I moja duša leti svijetlom grobu tvome,
Na kom je anđô blagi,
I bono tebi kliče: Vrati se, vrati nama,
Naš Vojislave dragi!

BRANKOVA DUŠA

Noć se sklanja... istok rudi,
Vijencem kiti zoru sjajnu,
A kroz dušu i kroz grudi
Čujem milu pjesmu tajnu.

Čujem kako glas se hori
Koji vjerom krvcu krijepi,
A od milja duh mi gori
U plamenu nada lijepi'.

Kô da s neba čeda mila
Pružaju mi rajskog slada,
Kô da mi se zagrlila
S njima moja duša mlada!

O ti mila pjesmo tajna
Što mi duhu dižeš krila,
Jesi li se s neba sjajna
S bijelim dankom razavila?

Il' to anđô zemlje moje
Pjeva himnu vaskrsenja?
Ili srpska vila poje
Sa visoka golog stijenja?

Ne, sa jatom rajskog svijeta
Preko srpskih milih strana -
To Brankova duša lijeta
Na osvitku bijelog dana.

Pa s visine svijetlog svoda
Gleda vijenac Srbadije,
Gleda nadu svoga roda
Kako složno kolo vije;

Gleda kako bratac brata
Žarko ljubi, toplo grli,
Kako ruka ruku hvata,
Kako narod sreći hrli;

Gleda snove, sliku nada,
Što ih Branko s "Kolom" spleo;
Gleda vijenac bratskog sklada,
Što ga Branko započeo;

Gleda kako svete kosti
Miloševe nade zgrijeva,
Pa od sreće i radosti
To Brankova duša pjeva...

Srbadijo, nado mila,
Kreni snagom gorskog lava,
Nek pod nebo digne krila
Srpska sreća, srpska slava;

Nek se kreće kolo lako,
Kolo sloge, bratskog rada!
Tako će se, samo tako
Razvit cvijetak naših nada.

Pričestimo duše mlade,
Pričestimo srce žarko
Onim pićem što nam dade
U "Rastanku đačkom" Branko.

Samo tako dušman slabi
Što nam sreći lomi krila,
Samo tako Brankova bi
Zadovoljna duša bila...