Šarl Bodler

(1821 - 1867)
Šarl Bodler je bio pesnik, kriticar, esejist i esteticar, preteca je mnogih pesnickih strujanja u Evropi na prelazu iz XIX u XX vek. U svojim knjizevnoteorijskim radovima on je pisao da realisticki postupak nije adekvatan samoj prirodi umetnickog stvaranja. Realist zeli da stvari predstavi onakve kakve bi trebale da budu, a Bodler smatra da umetnik treba zivot i pojave oko sebe da osvetlava svojim duhom, da u njima otkriva duboko skrivenu zakonitost i tako da dovrsi prirodu, da je dogradi. I među beskrajno razlicitim stvarima postoje analogije, koje treba umetnik da otkrije i poveze u sliku sveta. Bodler je protivnik i utilitarizma i larpulartizma. Govorio je da je "najsmesnija stvar videti cilj poezije u sirenju prosvete u narodu", ali nije poricao duboku vezu između poezije i coveka. "Necu da kazem da poezija ne oplemljenjuje naravi" - pisao je Bodler-"...ja kazem: pesnik je umanjio poetsku snagu ako je isao na moralni cilj, jer poezija ne moze da izjednaci sa moralom i naukom. " Osim poezije, pisao je i prozu i kritiku. Zbirka - Spin Pariza (1869) otvara vrata novoj vrsti proze: to su impresionisticke crtice, koje su - kao nacin pisanja, prihvacene u Evropi krajem XIX veka.

Otac mu je rano umro, a sa majkom i ocuhom je cesto dolazio u sukob. Godine 1841. roditelji ga salju na put oko Afrike, do Indije, u skolu zivota. Ustedjevinu -nasledje od oca, brzo je potrosio, pa je ziveo od pisanja i objavljivanja. Ali njegova nova poezija, sokantna i nova po motivima i slikama tesko je nalazila izdavaca. Vise puta je uzaludno pokusavao da objavi prvu i jedinu zbirku svojih pesama. Uspeo je napokon 1857. da izda - Cvece zla, ali i protiv njega i protiv izdavaca poveden je sudski proces, kaznjeni su i zbirka je osakacena za sest pesama. Bodler je najvise napadan kao pesnik a ne kao teoreticar. On je najvise pevao o poroku i to maestralno izrazio u svojoj zbirci - Cvece zla ( 1857 ), u kojoj je ostvario sintezu razlicitih knjizevnih smerova svoga vremena, ali i mnogo vise od toga: oznacio je pocetak i utemeljenje novog poimanja poezije. Ovde je pevao o iskusenjima sto ih je nudio nocni Pariz, pa ga je konzervativna kritika zigosala kao bludnika i razvratnika koji siri nemoral. Prosecna kritika pod uticajem javnosti, Bodlerovu poeziju je proglasila satanskom. I Bodler, umesto ocekivane slave, doziveo je sudski proces na kome se sudilo delu "zbog povrede javnog morala". Pogodjen takvim odnosom Francuza prema njegovom delu i poeziji, napustio je Pariz i otisao u Brisel. Nije dugo ziveo: u cetrdesetpetoj godini zivota dobio je izliv krvi u mozak, ziveo jos nekoliko meseci potpunog pomracenja uma i u teskim mukama umro u Parizu 1867.godine.

Sifilis od kojeg je oboleo kao devetnaestogodišnjak biće posredan uzrok bolesti od koje je Bodler umro. Marta meseca 1866, za vreme jedne turneje po Belgiji gde je držao predavanja, dok je sa prijateljima obilazio crkvu Sen-Lu u Namiru, doživeće napad i stropoštati se na pod. Kad se pridigao, gotovo da nije mogao da izusti nijednu reč. Nakon nedelju dana doživeće još jedan napad usled koga je ostao paralizovan s jedne strane i gotovo savim izgubio moć govora. Poslednje razumljive reci koje je izgovorio bile su: "Ne, 'kletstvo, ne." U julu je vraćen u Pariz gde će živeti još godinu dana u tako jadnom stanju na klinici Dival, u Ulici di Dom.
Ironijom sudbine, Bodler je sahranjen na groblju Monparnas pored svog očuha koga je mrzeo, generala Opika ...

Sredisnji motiv Bodlerove lirike je romanticarska suprotnost između ideala i stvarnosti. Vec naslov zbirke - Cvece zla - govori puno o nacinu Bodlerovog spajanja suprotnosti. On u svoju poeziju ne utkiva sentimentalnost, cak bi se moglo reći da je lisena svega lirskog, mekog, nežnog i plemenitog. To je poezija prihvatanja zivota sa svim njegovim teškoćama i rugobama zajedno. Ali Bodler je veliki i moderan pjesnik po tome sto svakoj vrednosti prilazi iz nove licne perspektive; on u svemu trazi i vidi zivot, a zivot vidi kao spoj satanskog i bozanskog, uzvisenog, duhovnog, ali i banalnog i crvotocnog. Njegova pesma Albatros, nastala je jos 1841. za vreme pesnikovog putovanja u Indiju, našla bi podsticaj i u Nemackoj i u Engleskoj knjizevnosti. U ovim književnostima ptica albatros je imala vrednost simbola neshvacene i ismejane velicine, a Bodler joj je dao sasvim novo znacenje: u palom albatrosu, razlici između onog pre,kad je bio "car azura", i sad kad je bedan i jadan, on docarava prolaznost i promenjivost sudbine poslednjom strofom celokupnu simboliku vezuje za sudbinu pesnika, koji se "carem" oseća u visinama, ali "na tlo prognan, gde ga svet sa porugom gura, od divovskih krila ne može da hoda". Ono sto mu je u njegovom svetu, u visinama, fantasticno orudje koje ga cini carem, oborenom albatrosu predstavlja teret, porugu i smetnju. I opet smo svedoci totalnog dozivljaja sveta u kojem se spajaju lepota i strava, ljubav i smrt. U njegovim pesmama zivi i pariska sirotinja koju je bas to siromaštvo i beda bacilo tamo. On je u svojim pesmama izrazio snazno saosecanje sa poniženima i razumevanje za njihovu patnju. Pritisnut i sopstvenom rezignecijom a svestan covekove nemoci da izmeni tokove zivota, on je ipak imao svetle trenutke i pobune protiv socijane nepravde: "Boze, ti sliko moja, proklet da si!" Ali u sustini sve se zavrsavalo ovim krikom. Nesrecni covek se ponovo predavao poroku i otrovu duse:

"Najmudriji smelo bezumlje prigrle, iz copora u tor sto usud zatvara, mocnom pribezistu opijuma hrle!, To je vecni bilten Zemljinog cara!"

"Nemam zelju ni da prikazem, ni da zapanjim, ni da ubedim. Imam svoje zivce, svoja isparenja. Tezim ka apsolutnom pocinku i ka neprekidnoj noci... Ne znati nista, ne propovedati nista, ne hteti nista, ne osjecati nista, spavati, pa opet spavati, to je jedina moja zelja. Zelja sramna i gnusna, ali iskrena."

Albatros

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

Citaocu

Zabluda, greh i glupost i tvrdicenje plove
po duhovima nasim i tela kinje,
krmimo milu grizu savesti kao svinje,
ko prosjaci sto svoje buve i vasi tove.

Tvrdoglava u grehu, dusa nam mlako zali;
naplacujemo skupo kad bilo sta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koracamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujuci onom vicnom alhemicaru,
Satani Trismegistu, sto duh nam opcinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
cvrst metal nase volje pline u prah i paru.

Konce koji nas krecu Djavo spusta i dize!
Pronalazimo drazi u svemu sto je gadno;
bez groze silazimo niz mracno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu blize.

Kao razvratnik koji grize u bednom zaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeci slasti nedopustene,
pa ih cedimo snazno kao narandzu staru.

Poput gustoga roja crva sto drobom mili,
jato demona nasih mozgom banceci gmazi,
i dok disemo vazduh, Smrt nas u pluca slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i pozar jos spleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
nasih sudbina bednih, al' to je samo stoga
sto u dnu duse, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al' tu gde su sakali, keruse i panteri,
majmuni i kraguji i skorpije i guje,
cudovista sto kevcu, urlaju, grokcu, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,

ima jedan jos vecma ruzan, prljav i zao!
I mada niti topce niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparcad smrsko
i zevnuvsi najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! - Dok je nevolje suze prate,
nargile ona pusi i sneva gubiliste -
ti znas, o citaoce, to nezno cudoviste
- dvolicni citaoce - nalik na mene, - brate!

Vampir

Ti, što si ko ubod igle
Kroz jadno mi srce prošla,
Što si kao da su stigle
Sve vještice ludo došla.

Da mi duh u negve stežeš
I da stvoriš ležaj sebi,
- Bestidnice, što me vežeš
Da me đavo bolje ne bi,

Ni igrača ne bi kocka,
Nit' se pjanom žeđa gasi,
Nit' crv tako leš svoj bocka,
- Prokleta, prokleta da si!

Molio sam sve bodeže
Moju da slobodu vrate,
Molio sam se otrove
Kukavstvo da moje skrate,

Al' svatko mi je rekao
Pun prezira nekog zloga:
Slobodu od ropstva svoga,

Jer za takve nema mira!
Sam si svoju bol skrivio,
Sam bi opet oživio
I ljubio svog vampira!

Uništenje

Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunjava mi dušu čežnjom večnog bluda.
Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pučinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oči smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja!

Čovek i more

Slobodni čovječe, ti vijek ces ljubit more,
to svoje zrcalo. U bibanju, što mine,
ti dušu motriš si u beskraju pučine.
I duh tvoj ponore zar nema jos i gore?

Ti volis roniti u njedra svojoj slici,
nju grliš očima i rukom, često kušaš
zaglušit srce si, da kucaj mu ne slušas
u divlje tužbe te neukrocenoj rici.

I vi ste, oboje, i tamni i diskretni,
čovječe, tko je dno ti bezdna dirno grozna,
o, more, skrivena bogatstva tko ti pozna?
Vi tajnu čuvat ste ljubomorni i sretni.

Ipak se borite stoleca nebrojena
medju sobom bez milosti, bez pokajanja,
o, tako željni ste i smrti vi i klanja,
o, borci vječni vi, o, braćo nesmiljena.

Uznesenost

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Nakit


Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, sve ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushućuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanuje tako ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala -
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
sanjalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

Njezine ruke, noge i slabine i bedra,
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

Umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka
kao da neki novi crtež spoji:
struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

- Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao

Želja za ništavilom

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
nece načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proljece bez mirisa sada!

I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni
padaju k'o snijeg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

Znam kako da vratim sve trenutke sreće,
Da u tvom kolenu prošlost vidim celu.
Jer gde da lepote nađem neizrečene,
Do u tvom srcu,tvome dragom telu?
Znam kako da vratim sve trenutke seće.

Te zakletve,miris,poljupci bez kraja,
Da li će se dići iz gluhih ponora,
Ko sunca na nebo,podmlađena sjaj,
Sa dna kad ustanu iz dubokih mora?
-------O zakletve,miris,poljupci bez kraja!
pesma bez naslova

JEDNOJ KREOLKI

U mirisnom kraju kojim sunce žari,
Pod purpurnim svodom palmovih stabala,
Otkud lenjost plavi oči poput vala
Ja videh kreolku još neznanih čari.

Bleda joj put žeže; smeđa čarobnica,
Dok, visoka, tanka ko lovac korača
Otmeno uzdiže lepi vrat dugačak
I mirno se smeši, samosvesnog lica.

Da u kraju slave vi živite, dete,
Kraj zelene Sene ili kraj Loare,
Vi biste krasili zamkove nam stare,

U čijem bi hladu pesnici sonete
Za krupne vam oči u svom srcu vili
I od crnaca vam pokorniji bili.

BEATRIČA

U nekom pepeljastom sažganom kraju golom
dok jednoga se dana prirodi jadah s bolom
i dok sam lutajući bez cilja ikakvoga
oštrio kamu misli tocilom srca svoga,
videh u samo podne nekakav crn, natušten
i buronosan oblak na mojoj glavi stušten,
a porocnih duhova na njemu celo stado,
zluradih patuljaka što svud se pletu rado.
Počeše hladno da me sa sviju strana mere
i ko svet pred budalom začuh kako se cere
i ćućore, sve razne znake razmenjujući
i sve očima jedan drugom namigujući:

-"Gledajte natenane:karikatura prava,
ta senka Hamletovo držanje podržava,
pogled mu neodlučan, a kosa rasčupana.
Nije l gledati tužno ovoga bonvivana,
tog najurenog glumca, hulju, pajaca, lolu,
koji, jer ume vešto da igra svoju rolu
želi privući pesmi svojih bolova kopce
i potoke i cvecće i orlove i popce,
pa čak i nama koji sve to smislimo davno,
te poznate tirade recitovati javno?"

Ja sam mogao (jer je moj ponos kao planina
viša no oblak, dusi i cela dreka njina)
prosto na drugu stranu da skrenem pogled gordi
da samo ne primetih u pohotnoj toj hordi-
zločin od koga sunce ne skrenu sa svoga toka
kraljicu moga srca, nesravnjivoga oka,
kako se s njima smeje mom mračnom jadovanju
i prodaje se njinom prljavom milovanju.

MAGLE I KIŠE

O jeseni pozne i blatna proleća,
volim vas i hvalim, uspavljiva doba!
Jer tad mi se srce ovito osjeća
ponjavom maglenom u pustoši groba.

Na toj pustoj ravni, gdje sjevernjak brije
i vjetrokaz škripi mrakom dugih noći,
moja duša jače no kad proljet grije
gavranskim će krilom razmahnuti moći.

Ništa slađe srcu - punom grobne zime,
što davno već mrazom pritisnuto bije,
o, blijedo podneblje, kralju naše klime

od tvoje sivoće, stalne i bez nade,
-osim noću katkad, kad mjeseca nije,
udvoje na logu uspavati jade.

PRODANA MUZA


O Muzo srca moga, sada u sjaju bodra,
hoćeš li drvce barem ti imati, da modra
stopala svoja zgreješ, kad usred čame snežne
januar pusti svoje vihore neizbežne?

Da li će ti mramorna oživeti ramena
kad budu bledom noćnom svetlošcu oblivena?
Tvoj sjajni stan je prazan, pusta je tvoja kesa;
hoćeš li zlato žnjeti sa azurnih nebesa?

Ako hoćeš opet da večernji hleb zaradiš
tad ćeš, kao na misi, morati i da kadiš,
da pevaš Tedeume u koje ne veruješ,

da se, o klovne gladni, jedino smehom čuješ,
ali da suze kriješ otkrivajući draži,
i da prostaku, željnom veselja, daš što traži.

MOLITVA

Satano, nek ti je slava na Nebesi
gde nekada vlada, i u Paklu, gde si
pobeđen, utonuo u tišinu sanja!

Dopusti da pod Drvetom saznanja
uz tebe počine moja duša vrela
i da se razlista oko tvoga čela!

ČESMA IZ KOJE ŠIKLJA KRV

Katkad bih reko da u pravilnim razmacima
iz mene, ko iz česme, krv brizga talasima.
Žubori otegnuto i jasno čujem nju,
al se uzalud pipam da nađem ranu tu.

Do po zabranu svome, po gradu se razliva,
te po ostrvce svaki kaldrmski kamne biva,
i gasi žeđ stvorenja u zraku i na tlu
i crvenilom jarkim prirodu boji svu.

Često žestoko vino molih da bar za dan
uspava ovaj užas što mene potkopava;
al vino jača vid moj i sluh mi izoštrava!

U ljubavi potražih svezaboravni san;
al ljubav je za mene trnovit log, gde svojim
životom, svojom krvlj, svirepe drolje pojim.

VINO LJUBAVNIKA

Prostor je danas čist ko suza!
Bez uzde, đema i mamuza
zajedno u sedlu vina
do nebeskih nam postojbina!

Ko anđela dva, opsednuta
snom da ih ponor plav proguta,
korz modri kristal zore rane
hvatajmo sjaj fatamorgane!

Lagano njihani na krilu
vira što nas razume nemo,
u uporednom tom bunilu,

o moja sestro, plivaćemo
bez predaha, bez zastajanja
ka raju što ga duh moj sanja!

OBOŽAVAM TE POPUT SVODA NOĆNOG IL DUGE...

Obožavam te poput svoda noćnog il duge,
velika ćutljivice, o ti sasudo tuge,
a još te više volim što me ti izbegavaš,
ukrasu mojih noći, lepša od sveg biserja,
i kao da uz podsmeh milje nagomilavaš
što dele moje ruke od plavog nepremerja
Ja polazim u napad, verem se, puzim bliže,
ko jato crva koje lešini gmiže,
pa volim još, o, zveri svirepa u daljini,
čak i hladnoću ovu što mi te lepšom čini!

Tvoj Korak

Tvoj hod u pregibu svetla ti odela
Liči mi na onu hladnu igru zmija,
Kad se mirno kreću pod štapom mađija
I podižu glavu iz spleta svog tela.

Ko talasi mora golubije boje,
Ko nemilosrdni vali žuta peska –
A odozgo nebo bez sjaja i bleska –
Tako raste i sjaj te hladnoće tvoje.

Nikada očiju tih – ledna otkrića
Ne otkažu svoju zagonetku bića:
Tu svingu koja je – anđelskoga roda.

Sja ko čelik, zlato i drago kamenje,
Ko u mraku prazno zvezda treperenje –
Žena što nikakva ne donosi ploda.

Himna Lepoti

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku Sunce zalazi i sviće,
Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto;
Nasumice rasipaš radosti i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom
Sliči samrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, šta mari,
Lepoto! Grdobo grozna i prokleta
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Anđeo, Sirena,
Šta mari, činiš li – o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

ВЕЗЕ

Природа је храм где мутне речи слећу
Са стубова живих понекад, а доле
ко кроз шуму иде човек кроз симболе
ма што га путем присним погледима срећу.

Ко одјеци дуги што даљем се своде
у јединство мрачно и дубоко што је
огромно ко ноћ и као светлост, боје
мириси и звуци разговоре воде.

Неки су мириси ко пут дечија свежи,
зелени ко поље, благи ко обоје,
- други искварени, победнички, тежи,

што у бескрај простирање своје,
као амбра, мошус, тамјан, раскош њуха
који пева занос чула нам и духа.

ОПИЈАЈТЕ СЕ


Треба увек бити пијан. Све је ту: то је једино питање. Да не бисте осећали страшно бреме Времена које вам слама плећа и повија вас према земљи, треба да се опијате без предаха. А чиме? Вином, поезијом или врлином, како вам воља. Али опијајте се.Па ако се каткад, на степеништу какве палате, на зеленој трави у некоме јарку, у суморној самоћи своје собе пробудите, кад је пијанство већ попустило или нестало, запитајте ветар, талас, звезду, птицу, часовник, све што јури, све што хучи, све што пева, све што говори, запитајте који је час; и ветар, талас, звезда, птица, часовник одговориће вам:
- Час је да се опијате! Да не бисте били мученичко робље Времена, опијајте се; опијајте се без престанка! Вином, поезијом или врлином, како вам воља.

LETA

Daj da te grlim, bice zlo i pusto,
ljubljeni tigre, cudoviste sneno,
drhtavi prsti nek mi opijeno
i dugo blude tvojom kosom gustom;

u tvoje skute sto mirisu tobom
daj da sahranim misli nespokojne,
da slasni zadah ljubavi pokojne
udisem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hocu! Da spavam, pa makar
i ne ziv! U snu slatkom poput smrti
bez kajanja cu poljupcima strti
to lepo telo, glatko kao bakar.

I nista kao ponor tvog kreveta
jecaje moje nece da uspava:
tvoja su usta puna zaborava,
u poljupcima tvojim tece Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
pokoricu se ko sudjenoj kobi;
mucenik krotki, koji nevin dobi
kaznu da muke plamte mu u strasti,

svojoj cu mrznji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj zudi,
s ljupkih vrsaka tvojih ostrih grudi
gde nikad srce tamnovalo nije!

Vino ubojice

Mrtva je! No to sam htio.
Mogu piti dokle hocu.
Koliko je puta nocu
Njezin glas me otrijeznio.

Ko pravi kralj se osjecam!
Zrak me moze ponijeti...
Zaljubili smo se ljeti.
Tko kaze da se ne sjecam?!

Zedjanje me rastrgalo.
Toliko mi treba vina
Kolika je i dubina
Njena groba. - Nije malo.

Lezi na dnu jedne jame
I jos sam je zatrpao
Kamenjem, kako sam znao.
- Mozda je i nema za me!

U ime svih zaklinjanja
Danih dok smo se grlili,
Da bismo se pomirili,
Ispunili obecanja,

Jos sastanak muz joj nudi,
Na cesti, kad noc je pala,
I dosla je! - Luda mala!
- Svi smo vise-manje

Ostala joj je ljepota,
Al je umor vec bolio.
Previse sam je volio:
"Spasi se od toga zivota!"

Tko od ljudi da me shvati?
Tko od glupih pijanica
Bolesna i gnjila lica
Zna od vina pokrov tkati?

Olos sav u smradu, gubav,
Ko masina od celika
Ne zna koliko je velika
Jedna ziva, prava ljubav

Puna crnih opojnosti,
S uzbudjenjem samog pakla,
S otrovom i sjajem stakla,
S lancima i lupom kosti!

Slobodan sam! O divota!
Nocas bit ce opijanja
I bez straha i kajanja
Tu cu leci pokraj plota

I spavati kao pseto!
Kola s teskim tovarima
I kamenje sve u njima
Moze bijesno doci, eto,

I smrviti moju glavu
Ili me raspoloviti
Stalo ce mi, bome, biti
Koliko za Bozju Slavu!

Stranac

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?
- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.
- A prijatelji?
- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.
- A domovina?
- Ne znam na kojoj je širini smeštena.
- Lepota?
- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.
- Zlato?
- Mrzim ga kao što je vama mrzak bog.
- Pa šta onda voliš, neobični stranče?
- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

TMURNO NEBO


Tajanstvene zjene maglom prekrivene,
Jesu li ti plave, sive il' zelene?
Sad gledaju njezno, sad zure okrutno,
Odrazuju nebo nehajno i mutno.

Ti si kao mlaki, natmureni dani,
Kad sred srca grca jad neisplakani,
A neznane boli po zivcima ruju,
Sto se duhu snenom ludo ismjehuju.

Ponekad si nalik na divne obzore,
Gdje lomace sunca u maglini gore.
U kakvom si sjaju, oroseni kraju,
Kad te s nujno svoda ognji obasjaju!

O zeno opasna, o carobne klime
Kako snijeg tvoj voljet i stud grobne zime?
O da li cu od nje, mrazne, neumolne,
Izmamiti slasti opojne i bolne?

LJEPOTA


K'o san kamen, smrtni! Ja sam puna cari,
A grudi, što svakog zanose na svijetu,
Stvorene su da bi nadahle poetu
Ljubavlju vjenijom i nemljom od tvari
U plaveti vladam kao sfinks neshvacen;
S labudjom bjelinom snježno srce mi je;
Mrzim pokret koji pomijera linije,
Nikad se ne smijem i nikad ne placem
Pjesnici, uz moje oblike goleme,
Što ih podsjecaju na kipove gorde,
U ucenju strogom izgubice vrijeme;
Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,
Ogledala cista gdje sve ljepše dajem:
Oci, krupne sa vjecitim sjajem!

BLAGOSLOV


K nebu, gdje mu oko vidi tron od zlata,
Vedri Pjesnik ruke diže, i, od sjeva
Razgranjenih munja bistrog duha svoga,
On ne vidi rulju što je puna gnjeva:


Blagoslovljen da si, Bože moj, što patnju
Dade nam za lijek grjehova nam kletih
I da sok nam bude člst, najbolji, koji
Kr'jepeć u kraj vodi uživanja svetih!


Znam da mjesto čuvaš Pjesniku gdje sretni
Redovi se nižu svetih Legiona
I da ga pozivaš na vječito slavlje
Trona, i Kreposti, I Dominaciona.


Znam: samo je patnja plemenitost koju
Zub zemlje I pakla ne može da dira,
A za gradnju treba mistične mi krune
Rad sviju vremena I sviju svemira.


Izgubljeno blago prastare Palmyre,
Neznane kovine, biser mora tajnlh,
I u tvojoj ruci, premalo bi bilo
Za dijadem taj mi vedri, l'jepi, sjajni;


Jer će on mi biti samo od čista sv'jetla
S ognjišta iskonskog, vrela svetih zraka
S kojih oči smrtne - sjaj kad svoj sav daju -
Zrcala su plačna, puna polumraka".

Reversibilite

Andjele radosti, da li znaš za tugu,
jecaje, dosadu, sramotu i grižu,
i nejasne strepnje što se u noc dižu
i srce nam stežu u roptanju dugu?
Andjele radosti, da li znaš za tugu?

Dobri duše, znaš li kad se mržnja rodi,
stiskaju pesnice, teku suze žuči,
kad osveta zove i dušu nam mući,
i sve sposobnosti i sile nam vodi?
Dobri duše, znaš li kad se mržnja rodi?

Andjele pun zdravlja, da li znaš za vatru,
kada, duž zidova sumornih bolnica,
ide tromim hodom bledih izgnanica,
što za suncem žude, dok telo ne satru?
Andjele pun zdravlja, da li znaš za vatru?

Andjele lepote, da li znaš za bore,
i strah od starenja, i grozne žalosti
kada čitas mrsku tajnu odanosti
u očima strašću što oduvek gore?
Andjele lepote, da li znaš za bore?

Andjele svetlosti, sreće i miline,
David na umoru našao bi zdravlja
iz mirisa što se u tvom telu javlja;
nek molitva tvoja u nebo se vine,
Andjele svetlosti, sreće i miline!

Čergari na putu

To proročko pleme sa zenama plamnim
krenulo je juče, s decom u naručju;
najmanju, da smire njihovu glad vučju,
ponele su majke na dojkama tamnim.

S rukom na oružju idu uz njih ljudi,
uz čeljad skutkanu u povorci kola,
što im za žudnjama pogled nebom bludi
i od tog umoran pun je setna bola.

Zrikavac iz svoga skrovišta u pesku
čim ih spazi, pesmu otpoče da vije;
Kibela ljubimce dočeka u blesku:

zbog njih cveta stepa, vir iz stene bije, -
zbog tih lutalica što im zene plamne
otvaraju carstva buducnosti tamne.

Poziv na put

O, dijete, sestro moja,
da l' snivaš, slast li koja,
da zajedno nam živjet ići,
po volji ljubit smjeti,
i ljubiti i mrijeti,
u kraju koji tebi sliči.
Znaš, vlažna sunca ona
sred mutnih nebosklona
mom duhu to je dražest ista
k'o mistično, duboko
i izdajno ti oko,
kad kroz suze mi svoje blista.

Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.

To pokućstvo u sjaju,
što duga ljeta daju
svu sobu bi nam okitilo,
najrjedje cvijece cvalo,
svud miris razlijalo,
uz ambre pusti dah se lilo.
Taj bogat strop s visina
i zrcala dubina,
sav istočnjački sjaj bi meni
da tajno tu govori
i dushi mojoj zbori
svoj slatki jezik urodjeni.

Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.

Gle, ondje niz kanale
vec ladje pozaspale,
što skitnički im duh sad smeta?
Da ispunit ti smiju
i želju najsitniju,
doplovile su s kraja svijeta.
U zapadu sunčanu
tad tiho tonut stanu
kanali, grad i polje cijelo
u zumbule i zlato,
i svijet usne na to
u svijetlo tad polegne vrelo.

Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.

Napuklo zvono

Slatko je i gorko u zimskim noćima
slušati kraj vatre što drhti i plamti,
kako uspomena pjesmu pjeva svima
uz pratnju zvonjave što se tako pamti.

Sretno li je zvono sigurnoga grla
što uza svu starost veselo se smije,
i pobožno kliče kao vojska vrla
na usta vojnika što na straži bdije!

A meni je duša napukla, i kada
hoce zapjevati, dok noc hladna pada,
po svom slabom glasu njezina je vika

nalik na vapaje starog ranjenika
kraj jezera krvi, pod tornjem mrtvaca,
što uzet umire usred kovitlaca.

Splin

Sličan sam kralju od zemlje, gdje kiša uv'jek pada,
bogate al' jalove, stare, iako mlade.
On - mrzec sve poklone, što uče mu ih grade -
uz pse i uz zv'jer drugu, umire od dosade.
Rastrest ga nece ni lov ni soko, pa ni slika
puka mu, što umire pred lukom od balkona.
Balada najsmješnija dvorskoga mu buffona
razvedrit čelo nece okrutnog bolesnika.
Krevet mu, ljiljanima našaran, kao grob je;
a dame, što je za njih knez svaki l'jep, ne znadu
besramnijeg od'jela da izmisle, uz nadu
izvuci osm'jeh iz tog kostura mladog. - Prvi
vrač mu, koj' zlato pravi, nikad jos mog'o nije
iščupat otrov-klicu, u njemu što se krije;
i nije nikad znao, u kupatilu od krvi,
na način rimski (oh, toga uv'jek se rado sjete
silnici, u starosti!) da glupi leš taj zgrije:
njim mjesto krvi kola zelena voda od Lethe.

Splin

Kada nebo nisko, k'o olovni veo
na duh nam se spusti jadan u samoći,
i vidik na okrug obuhvati ceo,
te dan crnji čini od najcrnje noći;

u ćeliju vlažnu zemlju kad pretvara
u kojoj se Nada k'o miš slepi vija,
i krilima slabim o zidove para
i glavom o trule direke ubija;

kada kiša duge konce isprepleta
kao u rešetku za tamnicu snova,
kad u mozgu našem počnu igru spleta
rojevi bezbrojni gadnih paukova,

odjednom zazvone besno zvona neka
i svoj lavež šalju nebu neumorno,
k'o dusi, lutanje koje večno čeka,
kad počnu jecanje tužno i uporno.

- I pogrebi dugi, bez muzike, sporo
kreću mojom dušom; pobedjena Nada
plače, dok strah svirep i despotski skoro
u teme mi crni svoj barjak zabada.

Vino samotnika

Osobiti pogled zavodljive zene
Sto po nama klizi kao bijela zraka
Koju luna salje, nemarna i laka.
Na jezero medju uzdrhtale sjene,

U ruci igraca posljednji cekini,
strastveni poljubac tanke Adeline,
Muzika sto takvim uzbudjenjem sine
Ko da cujes ljudski vapaj u daljini.

Sve to nije ravno
Slasti sto je dajes u opojnom grcu
Pokvarenu srcu pobozna pjesnika!

Tocis mu nadanje, besmrtnost i mladost!
I divnu oholost, tu prosjacku radost.
Koja s bogovima izravna bijednika.

Litanije Satani

Anđele mimo drugih lep, mudar i uzvišen,
bože sudbinom stvaran i hvalospeva lišen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

O, kneže u izgnanstvu, prevaren i uvređen,
ti što se jače dižeš otkako si pobeđen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što sve znaš, o kralju podzemnoga prostranstva,
iscelitelju vični svih strepnji čovečanstva,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što ljubavlju učiš parije odgurnute,
pa čak i ogubale, da ukus Raja slute,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što sa starom, krepkom ljubavnicom u klupku,
sa Smrću, zače Nadu - ovu ludicu ljupku! -,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što prokaženome, na tren pred pogubljenje,
daješ da gleda rulju spokojno i s prezrenjem,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što znaš u kom kutu zemlje surevnjivice
Bog ljubomoran sakri dragulje hrpimice,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što lagume mračne proničeš jasnim okom,
gde narodi metala u miru spe dubokom,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti čija krupna šaka od mesečara krije
kolike mu kraj nogu zevaju provalije,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti kojim čudom mekšaš pijancu kosti jadne
kada u pozne sate pod konjske noge padne,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što čoveku slabom pomože ruke hitre
pokazavši mu smešu sumpora i šalitre,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što nemilosrdnom Krezu svoj žig ledeni
stavljaš na podlo čelo, ortače prepredeni,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što stavljaš u oči i srce devojkama
obožavanje rane i strast za krpicama,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Svećo pronalazača, palico izagnanih,
ispovedniče sviju bundžija, povešanih,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Poočime svih koje, pun crnog gneva svog,
iz zemaljskoga raja istera Otac Bog,

Satano, sažali se na ponor bola mog!