Sylvia Plath (Silvija Plat)

Silvija Plat
27. 10. 1932 – 11. 2. 1963




Silvija Plat je rođena u Bostonu 1932. godine. Odličan student Smit koledža i žena engleskog pesnika Teda Hjuza. Godine 1960. objavila je u Engleskoj zbirku Kolos, a 1963. pojavio se njen roman Stakleno zvono, pod pseudonimom Viktorija Lukas. Život je završila stavivši glavu u gasnu rernu u Londonu 1963, jedne veoma hladne zime, u kući u kojoj je nekad stanovao Vilijem Batler Jejts, njen duhovni i pesnički otac kome se neizmerno divila. Za sobom je ostavila dvoje male dece i rukopis nove zbirke poezije. Zapravo, priča o Silviji Plat počinje tek dve godine posle njene smrti, objavljivanjem Arijela, zbirke koja je izazvala ogromno interesovanje s ove i s one strane Okeana, doživela mnoga izdanja i proslavila svog tvorca.

Četiri su značajna momenta ove biografije na kojima se zasniva gotovo sva kritička literatura, sem nekoliko časnih izuzetaka: rani gubitak oca, potajno neprijateljstvo prema majci (formiranje Elektrinog kompleksa), gubitak muškarca i samoubistvo.

Snažan erotizam karakteriše čitavo delo Silvije Plat. Opsednutost smrću samo je konsekventna posledica ogromne erotske snage koja se od ove pesnikinje ispoljava u sva svoja tri vida: erotizmu tela, sakralnom erotizmu i erotizmu srca. U njenoj poeziji smrt se dosledno doživljava kao erotski čin u kojem se diskontinuirano biće, kako kaže Žorž Bataj, predaje svom kontinuitetu koji je i pronađeni smisao i mogućnost ponovnog rođenja. Sva ova tri erotizma prelivaju se u njenoj poeziji jedan u drugi, služeći se kako neiscrpnim arsenalom hrišćanske simbolike, tako i artiklima i artefaktima savremenog sveta pretvorenim u svojevrsne fetiše. Biti u vlasti erotizma znači ne znati za granice, znači kršiti zabrane.

Dok je pisala onako kako je to svet želeo, to jest njena majka, njen muškarac, njene kolege, njeni profesori, konačno Jejts i kompanija, dok je očekivala aplauz, Silvija Plat je bila Kolos. Kad se razbilo ogledalo u kojem je tražila svoju idealnu sliku, tek tada, na komadićima srče, njena autentična stvaralačka energija, oslobođena njenog "kraljevsko-kurvinsko super ega", mogla je da stvori pravu sliku – Arijela, za kojom je tako dugo tragalo njeno istinsko biće. Kao da su se na nju u potpunosti odnosile reči koje je Blok uputio Ani Ahmatovoj: "Dosta, ne piši pesme pred muškarcem, piši ih pred Bogom!"

Priče o Silviji Plat kao feministkinji besmislene su koliko i proglašavanje njene poezije za intelektualnu. Pojavni svet, kao spoljašnje iskustvo, bio je za nju samo povod da se govori o onom drugom svetu, svetu unutrašnjeg iskustva kojem i pripada erotizam i koji sa razumskim ima malo ili pak uopšte nema doticaja. S druge strane, samo je na oko paradoksalna tvrdnja da su njoj autoritativna majka, provincijalna sredina i neprobojni muški bedem bili neophodno potrebni kao izazov i izvor snage. U erotizmu, kaže Bataj, veličina zabrane proporcionalna je erotskoj snazi i dobijenom zadovoljstvu. Najbolju "žensku" literaturu pisale su malograđanke, a ne emancipovane žene oslobođene društvenih stega oličenih u patrijarhalnom moralu zapadne civilizacije. Tamo gde su se puritanizam i tradicionalna ženstvenost sudarali sa dubokim prodorima u metafiziku bića i sveta, otpor je bio tako silovit da je pucala kora života rađajući bebe od najčistije duhovne tvari.

Kritička literatura o Silviji Plat davno je prerasla njeno neveliko delo. Sociološki gledano, ona predstavlja tipičan američki fenomen, potrebu društva da se, s vremena na vreme, identifikuje sa nekim od svojih žrtvovanih predstavnika. Pažnja koju je njeno delo izazvalo posle njenog samoubistva, po mišljenju Suzan Sontag, "pažnja je drugog reda, neka vrsta apoteoze". Savremena američka istorija prepuna je ovakvih primera. Merilin Monro i Dženis Džoplin, za života erotski simboli, postale su svetice. Džon Lenon je pevao, dok je nag išao u susret svom ubici, "Raspeli su me" – i raspeli su ga. Plath-people, kako poklonike njene poezije podsmešljivo nazivaju neki kritičari, bez zazora manipulišu "krvlju i telom" Silvije Plat u sasvim religiozne svrhe. Snaga erotizma nastavlja da deluje jer, dosledan je Bataj, "erotizam je potvrđivanje života čak i u smrti".

Ljiljana Đurđić
(delovi pogovora i prevod sa engleskog)

Ženski Lazar


Opet sam to izvela
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva -


Neka vrsta pokretnog čuda, moja put
sjajna kao nacistički abažur,
moje desno stopalo


Pritiskač za hartiju
Moje lice bezlično, fino
Jevrejsko rublje.


Salvet u kut,
O, moj neprijatelju.
Jesam li užasna?


Nos, očne duplje, svi zubi?
Neprijatni zadah
Nestaće za dan.


Ubrzo, ubrzo će meso
Što grobna ga raka pojede
Kod kuće na meni da bude


A ja nasmejana žena.
Meni je tek trideseta.
I kao mačka mogu devet puta da mrem.


Ovo je Treći Put.
Koliko đubreta
Za uništenje svake decenije.


Koliki milion niti.
Gomila što krcka kikiriki
Gura se da vidi


Kako mi odvijaju ruku, nogu-
Veliko svlačenje.
Gospodo, dame,


To su moje ruke
Moja kolena
Moguće da sam kost i koža


Pa ipak ista sam, identična žena
Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina.
Nesrećan slucaj


Drugi put sam mislila
Da istrajem i da se više ne vraćam tu.
Njihala sam se sklopljena


Ko morska školjka.
Morali su da me zovu i zovu
I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo.


Umiranje je
Veština kao i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.

Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reći rođena sam za to.


Lako je to izvesti u grobnici.
Lako je to izvesti i ostati gde si.
Ovo je teatralni


Povratak usred bela dana
Istom mestu, istom liku, istom zverskom
Poviku iznenađenja:


"Čudo!"
Koji me obara.
Plaća se


Razgledanje mojih ožiljaka, plaća se
Slušanje mog srca -
Stvarno kuca.


I plaća se, mnogo se plaća
Za reč ili dodir
Il kaplju krvi


Pramen moje kose ili mog odela.
Zato, zato Herr Doktor,
Zato Herr Neprijatelj -


Ja sam vaše delo,
Ja sam vaše blago,
Čedo od suva zlata


Sto se u vrisak istapa.
Vrtim se i gorim.
Ne mislite da vašu veliku brigu sporim.


Pepeo, pepeo-
Džarate i mešate.
Meso, kost, ničeg tu nema -


Parče sapuna,
Burma s venčanja,
Plomba zlatna.


Herr Bog, Herr Lucifer
Oprez
Oprez.


Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce kao zrak tamanim.

GROZNICA 41


Čisto? Šta je to?
Jezici pakla su
mlitavi, mlitavi k'o trostruki

Jezici mlitavog, debelog Kerbera
što na ulazu dahće. Nemoćan
lizanjem da očisti

Grozničavu tetivu, greh, greh.
Zapomaže fitilj.
Neuništivi vonj

Ugašene sveće!
Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju
oko mene k'o Isidorini šalovi, bojim se

Zakačiće se jedan i u tačku zaglaviti.
Takvi sumorno žuti pramenovi dima
sopstveni element tvore. Neće se razići,

Već će oko Zemlje kružiti
gušeći staro i nejako,
bolešljivo

U kolevci odojče nežno,
grozna orhideja
viseći svoj vrt u zraku veša,

Djavolji leopard!
Izbeli njega radijacija
i ubija začas.

Tela preljubnika pomazujući
k'o pepeo Hirošimu i razjedajući.
Greh. Greh.

Dragi, svu noć
gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi k'o bludnikov poljubac.

Tri dana. Tri noći.
Limunova voda, pileća
voda, gadi mi se voda.

Prečista sam za tebe il' bilo koga.
Telo me tvoje
ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam -

Moja glava mesec
od japanske hartije, moja od zlata iskovana koža
beskrajno fina i beskrajno skupa.

Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost.
Celom sobom kamelija sam neizmerna
što žari se i ljeska, blesak do bleska.

Mislim da se dižem,
mislim da ću se uzneti...
Late brojanice od vrelog metala, i ja, ljubavi ja

Čista sam acetilenska
Devica,
opervažena ružama

Poljupcima, kerubinima,
svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu

Ni njemu, ni njemu
(moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) -
Raju.

Lezbos


Pakost u kuhinji!
Sikću krompiri.
Sve je to Holivud, bez prozora,
Neon trepće kao užasna glavobolja
Stidljive papirnate trake namesto vrata -
Pozorišne zavese, udovičine lokne
A ja sam ti, draga, patološka lažljivica
A moje dete - vidi je, smetenu na podu,
Lutkica pokidanih konaca, do besvesti se rita -
Zasto je ona šizofrena,
Rumeno njeno i belo lišće, panika,
Bacila si njene mačiće kroz prozor
U nekakvu cementnu jamu
Gde pogane, bljuju i cvile a ona ne može to da sluša.
Kažeš ne podnosiš je,
Kopile je devojčica.
Ti kojoj su produvali jajovode kao pokvaren radio
Očišćen od glasova i istorije, statičke
Buke novog.
Kažeš trebalo bi da udavim mačiće. Njihov smrad!
Kažeš trebalo bi da udavim svoju devojčicu
Prerezaće sebi grlo u desetoj ako je luda u drugoj.
Beba se ceri, debeli puž
Na uglačanim rombovima oranž linoleuma.
Njega bi mogla da pojedeš. On je dečak.
Kažeš muž ti ne valja.
Njegova jevrejska mama čuva njegov slatki seks
poput bisera
Ti imaš jednu bebu, ja imam dve.
Trebalo bi da sedim na steni kraj Kornovola i kosu da
češljam.
Trebalo bi da tigraste gaćice nosim, avanturu bi
trebalo da imam.
Trebalo bi da se sretnemo u drugom životu, trebalo bi
da se sretnemo u zraku,


Ja i ti.


Dotle tu je smrad masti i bebina pogan.
Drogirana sam i tupa od poslednje pilule za spavanje.
Smog kuvanja, smog pakla
Preplavljuje naše glave, dve zlobne oprečnosti,
Naše kosti, našu kosu
Zovem te Siroče, siroče. Bolesna si.
Sunce ti daje čir, vetar ti daje TBC.
Nekad si lepa bila ti.
U Njujorku, u Holivudu, muški su govorili: "Svršila?
Uf, mala, strašna si"
Glumila si, glumila i glumila iz zadovoljstva.
Impotentni muž izlazi na kafu
Pokušavam da ga unutra zadržim
Stari gromobran,
Kisela kupatila, vedrine od tebe daleko.
Baca se niz plastično kaldrmisano brdo
Išibana trola. Varnice su plavičaste.
Bljuju plavičaste varnice,
Rasipajući se u milion čestica poput kvarca.


O dragulju! O, dragoceni!
Te noći je luna
Teglila svoju torbu, bolesna
Zver
Gore nad svetlima pristaništa
A onda je postala normalna
Tvrda, izdvojena i bela.
Sjaj ljušture na pesku na smrt me je preplašio
Nastavili smo da sakupljamo pregršti, ljubeći ga
Meseći ga, telo mulata,
Svileni pesak.
Pas je pokupio tvoje pseto od muža. On je otišao.


Sad sam tiha, u mržnji
Do grla,
Tupa, tupa.
Ne govorim
Pakujem tvrde krompire kao finu odeću
Pakujem bebe,
Pakujem bolesne mačke.
O, vazo kiseline,
Ljubav je to čime si ispunjena. Znaš ti koga mrziš.
Grli on svoju loptu i lanac dole kod vrata
Što se otvaraju ka moru
Gde ono nadire, belo i crno,
A onda kulja nazad.
Svakoga dana puniš ga duševnošću, kao krčag.
Tako si iscrpljena
Tvoj glas je moja naušnica
Što lepeće i siše, krvožedni šišmiš
To je to. To je to.
Viriš sa vrata,
Tužna veštičara: "Svaka je žena drolja.
Ne mogu da komuniciram."


Gledam kako se tvoj dražesni decor
Zatvara nad tobom poput bebine pesnice
Ili sase, to more
Draga, taj kleptoman.
Još sam neiskusna.
Kažem: možda se i vratim
Znaš ti čemu služe laži


Čak ni na tvojim zen nebesima nećemo se sresti.

Luna i tisovo stablo

Svetlost uma je to, hladna i planetarna.
Stabla uma su crna. Svetlost je plava.
Na moja stopala, ko da sam Gospod, trave polažu svoje jade,
Članke mi peckaju i o prolaznosti mrmore.
Dimne, utvarne magle nastanjuju to mesto
Od moje kuće odeljeno nizom nadgrobnih ploča.
Prosto ne mogu da nazrem kuda se stiže.

Luna nije izlaz. I sama je lice,
Belo ko zglob i strašno uznemireno.
More za sobom vuče, ko mračno zlodelo; ćuti
Sa O-zevom potpunog očaja. Tu ja živim.
Dvaput nedeljom, zvona izbezume nebo –
Osam velikih jezika obznanjuju Vaskrsenje.
Na kraju, trezveno odbiju svoja imena.

Uvis stremi tisovo stablo. Gotskog je oblika.
Oči ga slede i lunu pronalaze.
Luna je moja mati. Nije ona mila ko Marija.
Iz njene odore plave mali šišmiši ispadaju i sove.
Kako bih volela da u nežnost verujem –
Lice kipa, svećama umekšano
Skreće, baš k meni, svoje blage oči.

Nisko sam pala. Cvetaju oblaci
Plavi i tajnoviti ponad lica zvezda.
U crkvi, potpuno će pomodreti sveci
Lebdeći na osetljivim stopalima iznad hladnih klecala.

Lica i ruku ukrućenih od svetosti.
Luna ne vidi ništa od toga. Gola je ona i divlja.
A poruka tisovog stabla je tmina – tmina i tišina.

Sitni Sati


Prazna, odjekujem i za najmanjim korakom,
Muzej bez kipova, velichajan zbog stupova, trijemova, rotunda.
U mom dvorishtu vodoskok shiklja i tone natrag u sama sebe,
Opatichkog srca i slijep za svijet. Mramorni ljiljani
Hlape svoju bljedocu kao mio miris.

Zamishljam se sa silnom publikom,
Kao majku bijele Nike i nekoliko golookih Apolona.
Namjesto toga, mrtvi me vrijedjaju pazznjom,
I nishta se ne mozze dogoditi.
Mjesec polazze ruku na moje chelo,
Bezizrazzajnog lica i nijem poput bolnicharke.

JUTARNJA PESMA

Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,
Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik
Smestio se između čestica.
Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua.
U promaji muzeja, tvoja nagost
baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.


Nisam ti više majka
Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno
Nestajanje pod rukom vetra.
Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir
Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:
Udaljeno more šumi mi ušima.
Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana
U svojoj viktorijanskoj spavaćici.
Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno
Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ
Tu svoju šaku tonova;
Jasni samoglasnici dižu se poput balona.

Bolje Uskrsnuce


Pameti nemam, ni rechi ni suza;
Srce u meni kao kamen je,
Za nade i strahove previshe utrnulo je;
Gledaj desno, gledaj levo, sama ostajem;
Podizzem svoje ochi zgasnule od tuge;
Ne vidim brda vechna;
Moj zzivot kao opali list je;
O, Isuse, ozzivi me!

OGLEDALO

Srebrno sam i egzaktno.Nemam predrasuda.
Što god gledam smjesta progutam
Takvo kakvo jest, nezamagljeno ljubavlju ili nesklonošću.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo -
Oko malenoga boga, četvorokutno.
Većinu vremena provodim mozgajući o suprotnom zidu.
Ružicastom, s mrljicama.Toliko već dugo gledam u njega
da pomišljam da je dio mog srca.No on ne treperi.
Lica i tama razdvajaju nas uvijek iznova.


Sada sam jezero.Jedna se žena prigiba nada mnom
Tragajući u mojim daljinama za onim što zaista jest.
Potom se okreće onim lažljivcima, svijećama i mjesecu.
Vidim joj leđa i vjerno ih odražavam.
Nagrađuje me suzama i mahanjem ruku.
Mnogo joj značim.Dolazi i odlazi.
Svakoga jutra baš njeno lice zamjenjuje tamu.
U meni je utopila mladu djevojku
I u meni se dan za danom stara žena
Uzdiže prema njoj, poput strašne ribe.

Crni gavran u kišnom vremenu



Tamo gore na ukrućenoj grani

Zgrbio se mokar crni gavran,

Namješta i razmješta perje na kiši.

Ne očekujem da čudo

Ili slučaj



Potpali prizor

U mom oku, niti više tražim

Neku svrhu u bezveznom vremenu,

Samo nek mrljavo lišće pada kako pada,

Bez cifranja, bez navještaja.



Premda, priznajem, ponekad

Želim neki odgovor

Mutvog neba, no ne mogu se požaliti:

Još uvijek neko maleno svjetlo može

Skočiti raspaljeno



Iz kuhinjskog stola ili stolice

Kao da nebeski plam prisvaja

Katkad najtuplje predmete-

Posvećujući tako interval

Inače beznačajan



Darovanjem veličine, časti,

Možda čak i ljubavi. U svakom slučaju, sada koračam

Oprezna (jer se to može zbiti

Čak i u ovom tmutnom, trošnom krajoliku); skeptična

A ipak mudra, ne znajući



Koji bi to anđeo mogao poželjeti da zaplamsa

Odjednom kraj mene. Znam samo da gavran

Uređujući crno perje može zasjati tako

Da mi omami čula, podigne

Očne kapke, i odobri



Kratkotrajnu odgodu od straha

Zbog pune neutralnosti. S malo sreće,

Putujući tvrdoglavo kroz ovo doba

Umorna,

Skrpat ću nekakav



Sadržaj. Čuda se događaju.

Želiš li te grčevite

Trikove zračenja nazvati čudima. Opet počinje čekanje,

Dugo čekanje na anđela,

Na taj rijedak, slučajan silazak.



...........

Koiko dugo mogu da bidem zid, što vetar zadržava?

Koliko dugo mogu

Da krotim sunce senkom svoga dlana,

I zaustavljam plave strele ledene lune?

Glasovi osame, glasovi tuge

Ogrću me neizbežno.

Kako da ih umilostivi, ta mala uspavanka?



Koliko dugo mogu moje ruke

Da budu zavoji za njegove povrede, a moje reči

Blistave nebeske ptice, što teše, šte teše?

Strašna je to stvar

Biti tako otvoren; to je kao da je moje srce

Navuklo na sebe lice i krenulo u svet.

....................

Neko je likvidiran.

Dobrota

Dobrota se oko moje kuće šunja.
Dama Dobrota, tako je fina!
Plavi i crveni dragulji njenog prstenja dime se
U prozorima, ogledala se
Ispunjavaju osmesima.

Šta je stvarnije od detinjeg plača?
Možda je divljiji plač zeca
Al duše on nema.
Šećer sve leči, tako kaže Dobrota.
Šećer je neophodan fluid.

Njegovi kristali melem mali,
O, dobroto, dobroto,
Što parčiće sakupljaš ljupko!
Moje japanske svile, očajni leptiri,
Mogu svakog časa biti probodeni, anestezirani.

I evo tebe, s šoljom čaja
U paru zamotanom.
Mlaz krvi je poezija,
Ništa ga ne zaustavlja.
Pružaš mi dva čeda, dva ružina cveta.

Obešeni

Ščepao me za koren kose bog neki.
Cvrčah mu u plavim voltima poput proroka pustinjaka.

Ko gušterov kapak škljocnuše s vidika noći:
Svet šturih belih dana u duplji bez senika.

Grabljiva dosada za ovo me drvo pribi.
Da je on na mom mestu, isto učinio bi.

TATICA

Ne valjaš ti, ne valjaš ti
više, cipelo crne masti
u kojoj sam živela poput stopala
trideset leta, sirota i bela,
jedva se usudjujući da udahnem il' učinim apći.

Tatice, morala sam te ubiti.
Ti umro si pre no što sam imala vremena...
Težak poput mramora, torba puna Boga
sablasni kip s jednim nožnim palcem
veliko k'o foka iz Friska

I glavom u ćudljivom Atlantiku
gde se zeleno preko plavog preliva
u vodama divnog Nosita.
Molila sam da te vratim tu.
Ach, du.

Na nemačkom jeziku, u poljskom gradu
što sravnjen je valjkom
ratova, ratova, ratova.
Al' ime je gradu obično.
Moj prijatelj Poljak

Kaže da ih je tuce il' dva-tri,
pa nikad nisam mogla reći gde si ti
kročio, koren pustio.
Nikad nisam mogla s tobom govoriti,
jezik mi se zaglavio u vilici.

Zaglavio se u zamci, bodljikavoj žici.
Ich, Ich, Ich, Ich.
Jedva da govorih.
Od svakog sam Nemca mislila da si ti.
I ta bestidna jezičina

Mašinerija, mašinerija
što me grubo gura k'o da sam Juda.
Juda za Dahau, Aušvic, Belsen.
Počela sam da govorim k'o Juda.
Mislim da možda i jesam Juda.

Snegovi Tirola, svetlo bečko pivo
nisu odveć čisti ni istinski.
S mojim ciganskim pretkom i srećom hudom
i mojim tarok-špilom i mojim tarok-špilom
mogla bih pomalo i Juda biti.

Uvek si me platio ti,
s tvojom Luftwaffe, tvojim ćurli-ćurli,
i tvojim urednim brkom
i okom arijevskim, što plavo sjakti.
Panzer-man, panzer-man, o, ti....

Ne bog nego svastika
toliko crna da se nijedno nebo ne može provući.
Svaka žena obožava fašistu,
čizma u lice, zversko
zversko srce zveri k'o ti.

Ti stojiš pred školskom tablom, tatice,
na slici koju imam o tebi,
razrez ti na bradi umesto na nozi
al' manji djavo zato nisi, niti si
išta manje onaj čovek crni

Što uspe moje lepo crveno srce na dvoje pregristi.
Deset mi je leta bilo kad su te sahranili.
Sa dvadeset sam pokušala da umrem.
I da se vratim, vratim, vratim tebi.
Mislila sam i kosti će hteti.

Al' iz vreće su me izvukli
i lepkom spojili,
i tad sam znala šta mi je činiti.
Napravila sam model po tebi.
Čoveka u crnom s Meinkamph izgledom

I sklonošću da muči i tlači.
I rekla sam: postojati, postojati.
Zato sam, tatice, najzad na slobodi.
Crni telefon je iz korena isključen,
glasovi kroz njega ne mogu gmizati.

Ako sam morala jednog, morala sam dvojicu ubiti.
Vampira koji je tvrdio da je ti
i celo jedno leto krv mi pio,
sedam leta, ako baš hoćeš da znaš.
Tatice, sad možeš opet da počivaš.

Kolac je u tvom debelom crnom srcu
a seljaci te nikad nisu voleli.
Igraju oni sad i gaze po tebi.
Uvek su znali da si to ti.
Tatice, tatice, skote, ja sam na slobodi.

Mala fuga

Tisini crni prsti mašu;
Oblaci hladni prolaze.
Gluvi i nemi tako
Slepima daju znake, a oni ih ignorišu.

Volim crne iskaze.
Bezličnost onog oblaka, sad!
Svud belog ko oko!
Oko slepog pijaniste

Za mojim stolom na brodu.
Opipavao je svoje jelo.
Prsti su njegovi imali njuške lasica.
Nisam ih se mogla nagledati.

Betovena je mogao da čuje:
Crna tisa, beli oblačak,
Strahoviti prepleti.
Prsti-zamke - metež među dirkama.

Prazno i suludo poput tanjira,
Tako se smeju slepci.
Zavidim velikim zvucima,
Tisinoj živici Grosse Fuge.

Gluvoća je nešto sasvim drugo.
Takav mračan levak, oče moj!
Vidim tvoj glas
Crn i razlistan, ko u detinjstvu mom,

Tisina živica od zapovesti,
Gotska i varvarska, čisto nemačka.
Iz nje mrtvi zapomažu.
Potpuno sam nedužna.

Tisa je moj Hrist, dakle!
Zar nije isto tako mučena?
A ti, za vreme velikog rata
U kalifornijskom delikatesu

Seckaš kobasice!
Boje one moj san,
Crvene, šarene, kao vratovi odsečene.
Kakva je to bila tišina!

Velika tišina druge zapovesti.
Sedam mi je leta bilo, ništa nisam znala.
Svet se desio.
Jednu si nogu imao, i pruski duh.

Slični sad oblaci
Šire svoje prazne čaršave.
Ništa ne kažeš?
Moje je sećanje slabo

Pamtim jedno oko plavo,
Aktentašnu punu mandarina.
Čovek je to bio, znači!
Crno je zjapila smrt, kao drvo crno.

Preživljavam taj trenutak,
Sređujući svoje jutro.
Moji su ovo prsti, moja je ovo beba.
Oblaci su venčana odora, od onog bledila.

Rez

za Susan O' Neill Roe

Divota -
Moj palac umesto luka.
Nema više vrška
Tek nekakva šarka

Kožna,
Jagodica kao šešir,
Samrtno bleda.
Pa crveni taj pliš.

Pokloniče mali,
Indijanac ti skide skalp.
Ćureća kresta tvog
Ćilima odmotava se

Pravo iz srca.
Stupam na njega,
Ščepavši bocu
Ružičastog sekta.

Svetkovina je to.
Iz posekotine
Istrčava vojnika milion
Crveni mundir na svakom.

Na čijoj li su strani?
O moj
Homunkuluse, bolna sam ti.
Pilulu uzeh da umorim

Tanušni
Papirnati osećaj
Saboteur,
Kamikazo -

Mrlja na tvojoj
Kju-Kluks-Klan gazi
Babuški
Tamni i gasne, a kad

Loptasta
Srž tvog srca
Suprotstavi svoj mali
Mlin tišine

Kako đipaš -
Trepanirani ratniče,
Prljavče,
Palče patrljče.

Rođendanski dar

Šta je to, iza tog vela, ružno, lepo?
Svetluca, ima li srca, ima li oštrica?

Sigurna sam da je posebno, sigurna sam da baš to želim.
Dok ćutke kuvam, osećam kako me gleda, osećam kako misli

Da li je to ona pred kojom treba da se pojavim,
Da li je to izabranica, ta s crnim očnim dupljama i ožiljkom?

Meri brašno, višak sklanja.
Držeći se pravila, pravila, pravila.

Da li je to ta za blagovesti?
Gospode, kakva smejurija!

Ali svetluca, ne prestaje, mislim da me želi.
Bilo bi mi svejedno i da su kosti ili dugme od bisera.

Ove godine i ne očekujem bog zna šta od dara.
Konačno samo sam slučajno živa.

Htedoh tog puta da se ubijem na svaki način.
Sad tu su ti velovi, što svetlucaju kao zavese,

Prozirni sateni jednog januarskog prozora,
Beli kao bebina presvlaka i blistavi od samrtnog daha. O,
slonovačo!

Mora da je kljova tamo, neki stub-utvara.
Zar ne vidiš da mi nije važno šta je?

Zar mi ga ne mozeš dati?
Ne stidi se - ne mari ako je malo.

Ne budi zao, spremna sam na ogromno.
Sedimo kraj njega svako sa svoje strane i divimo se sjaju,

Caklini, mnogostrukosti njegovoj sličnoj ogledalu.
Poslednju večeru pojedimo s njega, kao s bolničkog tanjira.

Znam zašto nećeš da mi ga daš,
Prestravljen si

Odleteće svet u jednom vrisku, i tvoja glava zajedno s njim,

Reljefna, bronzana, antički štit,

Čudo za tvoje praunuke.
Ne boj se, nije tako.

Samo ću ga uzeti i tiho se skloniti.
Nećeš čuti otvaranje, ni šuškanje papira,

Ni skidanje vrpce, ni uzvik na kraju.
Rekla bih da ne ceniš baš moju diskreciju.

Da samo znaš kako velovi razaraju moje dane.
Za tebe oni su samo prozračnost, čisti zrak.

Ali, Gospode, oblaci su kao pamuk.
Armija njih. Oni su ugljen - monoksid.

Slatko, slatko ih udišem
Puneći vene nevidljivim, milionima

Mogućih čestica što otkucavaju godine moga žića.
U srebro si odeven za ovu priliku. O, računaru -

Zar ne mozeš nešto da propustiš i ostaviš celo?
Moraš li purpurom da žigošeš svaki deo?

Moraš li da ubiješ sve što možeš?
Jedino to danas želim, i samo mi ti to možeš dati.

Stoji pod mojim prozorom, veliko kao nebo.
Iz mojih čaršava diše, ledeno mrtvo središte,

Gde se prosuti životi mrznu i koče za istoriju,
Nek ne dođe poštom, prst po prst.

Nek ne dođe rečju sa usana, bilo bi meni šezdeset godina
Kad bi celo dospelo, bila bih odveć tupa da ga upotrebim.

Samo skini veo, veo, veo.
Kad bi to bila smrt

Divila bih se njenom dubokom značenju, njenim
vanvremenim očima

Znala bih da si ozbiljan ti.

Tad bila bi to čast, bio bi to rođendan.
I ne bi sekao nož, već prodirao

Nevin i čist kao plač novorođenčeta,
A od mene bi kliznula vasiona.

Sastanak pčela


Ko su ti ljudi što me dočekuju na mostu? Meštani
Pastor, babica, crkvenjak, zastupnik pčela.
Nezaštićena sam u letnjoj haljini bez rukava,
A oni su svi u rukavicama i pokriveni, zašto mi
Niko nije rekao?
Smeše se i spuštaju velove prikačene za starinske šešire.


Naga sam poput kokošije šije, zar me niko ne voli?
Da, evo sekretarice pčela u belom radnom mantilu,
Zakopčava mi manžetne oko članaka i prorez od
Vrata do kolena.
Sad sam mlečikina svila, neće opaziti pčele.
Neće nanjušiti moj strah, moj strah, moj strah.


Ko li je sad pastor, taj čovek u crnom?
Ko li je babica, to je njen plavi kaput?
Svi klimaju četvrtastim crnim glavama, oni su
Vitezovi pod vizirima,
Grudni oklopi od gaze svezani im u čvor pod pazuhom.
Menjaju im se osmesi i glasi. Vode me kroz grahovo polje.


Staniolske trake namiguju slično ljudima,
Perjane pajalice šire svoje ruke u moru grahovog cveta,
Grahovog cveta krem boje s crnim očima i listovima
Nalik na ugnjavljena srca.
Jesu li to ugrušci krvi što ih vreže vuku na uzici?
Ne, ne to su skerletni cvetovi koji će se jednog dana jesti.


Sad mi daju moderan italijanski šešir od bele slame
I crni veo što se oblikuje prema mom licu,
Postajem jedna od njih.
Vode me ka potkresanom gaju, krugu košnica.
Da l to glog tako otužno miriše?
Jalovo glogovo telo, eterom opija svoju decu.


Vrši li se tu neka operacija?
Hirurga ti iščekuju moji susedi,
To priviđenje sa zelenom kacigom,
Sjajnim rukavicama i belom odorom.
Da l to je kasapin, piljar, poštar, neko koga znam?


Ne mogu da pobegnem, ukorenjena sam, a žutovilka
me pozleđuje
svojim žutim kesama, svojim bodljikavim arsenalom.
Ne bih mogla da pobegnem a da ne moram bežati zauvek.
Bela košnica je zaštićena poput device.
Otvara svoje rasplodne ćelije, svoj med, i tiho bruji.


Kolutovi i pramenje dima u gaju.
Mozak košnice misli da to je svemu kraj.
Evo ih dolaze, prethodnica, na histeričnim lastišima.
Ako stojim potpuno mirno, pomisliće da sam divlja trava,
Lakoverna glava nedirnuta njihovom zloćom,
Koja čak ni ne klima, osoba od ugleda u živici.
Meštani otvaraju odaje, love maticu.
Skriva li se ona, jede li med? Jako je mudra.
Stara je, stara, stara, mora da živi još godinu dana,
I ona to zna.
Dok u ćelijama nalik na članke prstiju nove device


Snatre o dvoboju u kom će neizbežno pobediti,
Voštana ih zavesa deli od svadbenog leta,
Uzleta žene ubice u nebo koje je ljubi.
Meštani sele device, neće biti ubijanja.
Stara matica se ne pokazuje, zar je toliko nezahvalna?


Iscrpljena sam, iscrpljena
Beli stub u pomračenju noževa.
Ja sam mađioničareva mala koja nikad ne ustukne.
Meštani razvezuju maske, rukuju se.
Čiji je ono beli dugački sanduk u gaju, šta su to
Oni uspeli da urade, zašto sam ja hladna?

"Nisam želela nikakvo cveće, samo sam želela
Da ležim sa podignutim rukama svojim, potpuno prazna.
Koja sloboda je to, nemaš pojma koja je to sloboda
Spokoj je toliko veliki da te obmamnjuje,
A ništa ne traži, ni traku sa imenom, ni sitnicu." (Tulipani)

KOLOS

Nikada neću uspeti da te potpuno sastavim.
Spojen, zalepljen, i pravilno uzglobljen.
Revanje mule, hroktanje svinje, bludno gaktanje
I dalje teče iz tvojih ogromnih usta.
Ovo je gore od kakve njive.

Možda smatraš se kakvim proročištem.
Glas mrtvaca, ili nekog boga.
Trideset godina trudih se
Da ti mulj iz grla izvadim
Ništa pametnija nisam.

Penjući se malim lestvama sa lepilom i lizalom
Pužem poput mrava u crnini
Preko jutara tvoje obrve
Da popravim velike ploče lobanje i očistim
Ćelave, bele humke sa očiju tvojih

Plavo nebo iz Orestije
Se u luku izvija iznad nas. O oče, sam si ti
Kadar i znamen kao Rimski forum.
Načeh svoj ručak na brdu crnih čempresa.
Tvoje izbledele kosti i aknatska kosa su razbacani.

U staroj im anarhiji sve do horizonta.
Trebalo bi nešto jače od udara groma
Da bi se stvorila takva ruševina.
Noćima čučih na rogu izobilja
Tvoga levog uha, van vetra,

Brojeći crvene zvezde i one boje šljive.
Sunce izlazi ispod stuba tvoga jezika.
Moji sati senom su venčani.
Ne osluškujem više grebanje
Po bledom kamenju prstaništa.

SVAKODNEVICA

Umorna od prstenja
Umorna od glasova u glavi
koji joj kažu - piši, umri
ona stavlja glavu u pećnicu
dobro zagrejanu, netom opranu
da napravi svoj poslednji ručak
za muža kojeg nema,
za decu koju neće videti kako odrastaju,
čak i za suseda u
stanu iznad njenog stana,
jedinstven, originalan ručak
po njenom receptu,
ne osobito sladak,
ručak koji je već i pre spremala
ali joj nikad nije uspeo,
ručak koji će sama pojesti...

Zaoke


Golih ruku, dodajem saća.
Čovek u belom se smeši, goloruk,
Od gaze su naše rukavice prikladne i slatke,
Grla naših članaka ljiljani odvažni.
On i ja


Hiljadu je pravilnih ćelija između nas,
Osam saća punih žutih ćasa,
I košnica sama je šolja od čaja,
Bela s ružičastim cvetovima,
S ljubavlju neizmernom je išarah


Misleći: "Slast, slast."
Rasplodne ćelije sive ko fosili školjki
Plaše mene, izgledaju tako stare.
Šta ja to kupujem, crvotočni mahagoni?
Ima li tu uopšte matice?


Ako je tu, stara je,
Krila su njena dva šala poderana, dugo njeno telo
Otrcanog pliša
Jadno je nago, nimalo kraljevsko, pa i sramno čak.
Stojim u povorci.


Krilatih, sasvim običnih žena,
Medenog roblja.
Ja nisam ropkinja
Iako godinama ja sam prašinu jela
A tanjire otirala gustim svojim vlasima.


I videla posebnost svoju kako hlapi,
Tužna rosa s opasne kože.
Hoće li mrzeti mene,
Te žene što samo hitaju,
Čije su vesti trešnja u cvatu, stasala detelina?


Skoro da je svršeno.
Ja nadzirem.
Evo moje medene sprave,
Radiće ona bez razmišljanja,
Otvarajući se, u proleće, ko revnosna devica


Da pretraži zapenušane krunice
Ko što luna, zbog praha boje slonovače, pretražuje more.
Neko treći posmatra.
Ničeg on nema s pčelarem il sa mnom.
Nestao je sad


U osam velikih skokova, veliki žrtveni jarac.
Evo mu papuče, evo i druge,
A evo i četvrtastog belog platna
Što ga je nosio namesto šešira.
Ljubazan bio je on,


Znoj njegovih napora kiša je
Što svet ka plodu vuče.
Pronašle su ga pčele,
Na usnama mu se ko laži roje,
Mrseći crte njegovog lica.


Mišljahu one da smrt je vredna toga, al ja,
Moram jedno biće da povratim maticu.
Mrtva je, spava?
Gde li je bila,
S telom svojim lavlje riđim, svojim krilima od stakla?


Leti sad ona
Strašnija no što je ikad bila, riđa
Brazgotina na nebu, riđa kometa
Ponad mašine što ju je usmrtila
Mauzolej, kuća od voska.

Roj


U našem gradu neko na nešto puca...
Muklo bum, bum na nedeljnoj ulici.
Ljubomora može krv da pusti.
Može crne ruže da stvori.
Na koga li pucaju?


Na tebe su to noži isukani
Na Vaterlou, Vaterlou, Napoleone,
Elbina grba ti na kratkom trupu,
I sneg, što razmešta svoj blistavi pribor za jelo
Hrpu po hrpu, govoreći: Šš!


Šš! Sa šahovskim narodom igraš,
S nepomičnim figurama od slonove kosti.
Blato se ugiba od grkljana,
Kamen-oslonaca francuskih čizama.
Zlatne i ružičaste kupole Rusije tope se i tale


U pećnici pohlepe. Oblaka, oblaka!
Tako se roj sklupčava i odmeće
Sedamdeset stopa gore, u drvo crnog bora.
Pucnjem mora biti oboren dole. Bum! Bum!
Tako je glup da misli meci su grom.


Misli da oni su Božji glas
Što prašta kljunu, kandži, keženju psa
Žutih slabina, čoporu pasa,
Što se nad koskom od slonovače kezi
Kao čopor, čopor, kao svi.


Daleko se vinuše pčele. Sedamdeset stopa visoko!
Rusija, Poljska i Nemačka!
Blagi brežuljci, ista stara grimizna
Polja smanjena poput bakrenjaka
Upredena u reku, pređenu reku.


Pčele se svađaju, u svojoj crnoj lopti,
Leteći jež, sav u bodljama.
Čovek sivih ruku stoji nad medenim saćem
Iz njihovih snova, košnica-stanica
Gde vozovi, verni svojim čeličnim osama,


Odlaze i dolaze, a zemlji nema kraja.
Bum! Bum! Padaju one
Raskomadane, na žbun bršljana.
Toliko o kočijašima, prethodnici, Velikoj armiji!
Crvenom dronjku, Napoleonu!


Poslednjem pobednom simbolu!
Roj je do nogu potučen slamom.
Elba, Elba, mehurić mora!
Bela poprsja maršala, admirala, generala
Greju se u nišama.


Kako je to poučno!
Tupa, ujedinjena telesa
Što idu u sigurnu smrt drapirana dekoracijom Majčice Francuske
U novi mauzolej,
Palatu od slonovače, račve bora.


Čovek sivih ruku se smeje
Osmeh poslovnog čoveka, silno praktičan.
To nisu uopšte ruke
Već azbestne posude.
Bum! Bum! "Htele su mene da ubiju."


Žaoke velike ko pribadači!
Izgleda da pčele imaju osećaj časti,
Crni, neukrotivi um.
Napoleon je zadovoljan, on je potpuno zadovoljan.
O, Evropo! O, tono meda!

Zimovanje

To je vreme dokolice, ništa se ne dešava.
Zavitlala sam babičinu vrcaljku,
Imam svoj med,
Šest tegli,
Šestore mačje oči u vinskom podrumu,

Zimuje u tmini bez prozora
U srcu kuće,
Tik kraj pokvarenog džema poslednjeg stanara
I boca praznjikavog sjaja -
Džin gospodina Toga-i-toga.

To je soba u kojoj nikad nisam bila.
To je soba u kojoj nikad da dišem ne bih mogla.
Crnilo se unutra zbilo poput šišmiša,
Nema svetla
Tek baterijska lampa i njeno bledo

Kinesko žutilo na zastrašujućim predmetima...
Crna tvrdokornost. Trulež.
Posedništvo.
To je ono što me poseduje.
Ni okrutno ni ravnodušno

Tek neuko.
To je vreme kad pčele tavore - pčele
Tako spore da jedva ih prepoznajem,
Defiluju poput vojnika
Ka konzervi sirupa

Da nadoknade med koji sam im ja uzela.
Tejt i Lajl ih održavaju,
Rafinirani sneg.
Od Tejta i Lajla one žive, umesto od cveća.
Uzimaju ga, Hladnoća nastupa.

Sad se sklupčavaju,
Crne
Misli protiv sve te beline.
Osmejak snega je beo.
Širi se napolje, milju dugo majsensko telo,

U koje one, za toplih dana,
Jedino mogu da nose svoje mrtve.
Sve pčele su žene,
Sluškinje i dugačka dama kraljevska roda.
Otarasile su se muškaraca,

Grubih, glupih nespretnjakovića, gejaka.
Zima je za žene -
Žena, još uvek plete,
Kraj kolevke od španskog oraha,
Telo joj je lukovica na mrazu i odveć tupo da misli.

Da l će košnica preživeti, da l će gladiole
Uspeti svoje vatre da sačuvaju
Da bi ušle u drugu godinu.
Čiji će ukus one probati, božićnih ruža?
Lete pčele. Probaju ukus proleća.

Rub

Žena je dovršena.
Njeno mrtvo

Telo nosi osmeh ispunjenja,
Privid grčke nužnosti

Teče naborima njene toge,
Njene bose

Noge kao da vele:
Daleko dogurasmo, gotovo je.

Po jedno mrtvo smotano čedo, bela guja,
Na svakom od malih

Vrčeva mleka, sad praznih.
Svila ih je

Nazad u svoje telo kao što latice
Ruža zatvara kad vrt

Zamire a mirisi prokrvare
Iz slatkih, dubokih grla noćnog cveća.

Luna nema zbog čega da bude tužna,
Dok iz svoje koštane kapuljače zuri.

Navikla je na ovakve stvari.
Njena se crnina povlači i pucketa.

Suparnik

Kad bi se luna smejala, na tebe bi ličila.
Isti utisak ostavljaš
Prekrasnog nečeg, al razornog.
I ti i ona veliki ste dužnici svetla.
Njena O-usta nad svetom tuže; tvoja su prirodna

A prvi ti je dar da sve u kamen pretvoriš.
Budim se u mauzoleju; tu si,
Lupkaš prstima po mermernom stolu, tražiš cigarete,
Pakostan ko žena, al ne tako nervozan,
I od želje mreš da nešto bespogovorno laneš.

Luna takođe, svoje podanstvo ponižava.
Al danju je smešna.
Nezadovoljstva tvoja, s druge strane,
Stižu kroz poštanski prorez s redovitošću punom ljubavi,
Bela i prazna, rasprostiruća ko ugljen-monoksid.

Ni dana bez vesti od tebe,
Šetaš možda Afrikom, al misliš na mene.

Reči

Sekire
Posle čijih udara šuma ječi,
I odjeci!
Nestaju odjeci
Iz središta ko konji.

Mezgra
Izvire ko suze, ko
Voda što se bori
Da ogledalo ponovo stvori
Na steni

Što kruni se i obli,
Bela lobanja,
Zelenim korovom izjedena.
Godinama kasnije
Na putu ih srećem -

Reči suve i nezauzdane,
Neumornih kopita povečerje.
Dok
S dna bare, zvezde stajačice
Životom jednim gospodare.

Modrica

Boja se sjuri na mesto, tamnogrimizna.
Ostatak tela potpuno je ispran,
Boje bisera.

U otvoru stene,
More pomamno siše,
Jednu špilju sveg mora središte.

Veličine muve,
Znamen sudbine
Niz zid gamiže.

Zatvara se srce,
More nazad klizi,
Ogledala su pokrivena.

Pismo u novembru

Ljubavi, svet
Naglo menja, menja boju. Ulično svetlo
Pacovskim repom polovi
Mahune zanoveti u devet izjutra.
Arktik je to,

Taj mali crni
Krug, s žućkasto-smeđom svilom trava - kosicom beba...

Zelenog nečeg ima u zraku.
Mekanog, finog.
S ljubavlju me ušuškava.

Zajapurena sam i topla.
Mislim da mogla bih biti ogromna.
Tako sam nerazumno srećna,
Moji Velingtoni
Gacaju i gacaju kroz bajno crvenilo.

To je moj posed.
Dva puta na dan
Korakom ga merim, njušeći
Divlji zimzelen s hirom-zelenim
Rubovima nazubljenim, gvožđe čisto,

I zidinu od starih lešina.
Ja njih volim.
Volim ko što se voli istorija.
Jabuke su od zlata,
Zamisli samo -

Sedamdeset mojih stabala
Što tvoje zlatnorumene lopte drže
U gustoj sivoj samrtnoj supi,
Milion njihovih
Zlatnih listova metalnih i mrtvih.

O ljubavi, O, celibatu,
Niko sem mene
Do pojasa mokar ne hodi.
Nenadoknadivo
Zlato krvari i tamni, ždrelo Termopila.

Brest

Za Ruth Fainlight

Znam dno, kaže. Znam ga moćnim pipkom svog korena.

To tebe plaši.
Ja ga se ne plašim: bejah tamo.

Da l more je to što u meni čuješ,
Sve njegove zlovolje?
Il glas ničega, to beše tvoje bezumlje?

Ljubav je senka.
Kako ležiš i plačeš za njom.
Oslušni: to su njena kopita: otrgla se, poput konja.

Svu noć galopiraću tako, silovito,
Dok glava ti ne postane stena, jastuk omanja livada,
Što odzvanja, odzvanja.

Il da ti zvuk otrova donesem?
Kiša je to sada, ta bezmerna tišina.
A to je njeno voće: kalaj belo, kao arsenik.

Ispaštah krvoločnost sunčevih smiraja.
Do korena spržene
Crvene moje žile gore i štrče, žičana ruka.

Na komade se sad raskidam što lete unaokolo ko palice.

Vetar takve žestine
Neće podneti ravnodušnost: moram da vrisnem.

I luna je nemilostiva: vukla bi me
Okrutno, jer je jalova.
Njen sjaja me ranjava. Ili sam to ja nju uhvatila.

Puštam je da ide. Puštam je da ide
Skvrčena i tanka ko posle temeljnog hirurškog zahvata.
Kako me tvoji loši snovi opsedaju i darivaju.

Plač u meni prebiva.
Noću odleprša
Tražeći, udicama svojim, nešto da ljubi.

Užasava me taj mračni predmet
Što u meni spava;
Ceo dan osećam njegovo meko, paperjasto
meškoljenje, zloćudnost njegovu.

Prolaze oblaci i raspršuju se.
Nisu li to lica ljubavi, te blede nepovratnosti?
Zar zbog toga mi se srce kida?

Više da saznam ne mogu.
Šta li je to, to lice
Tako krvničko u stisku grana -

Zmijske njegove kiseline ljube.
Volju ono okamenjuje. To su samotne, spore greške
Što ubijaju, što ubijaju, što ubijaju.

TULIPANI

Tulipani su više nego uzbudljivi, zima je ovdje.
Pogledaj kako je sve bijelo, tako mirno, kako je sve sniježno.
Učim se spokoju, mirno ležeći sama
Dok svjetlost počiva na ovim bijelim zidovima, ovom krevetu, ovim rukama.
Ja sam niko; nemam ništa sa eksplozijama.
Dala sam svoje ime i svoju odjeću medicinskoj sestri,
Anesteziologu svoju anamnezu i tijelo hirurzima.

Ugnijezdili su mi glavu u jastuke i plahte
Kao oko između dva bijela kapka što ne daju se zatvoriti.
Glupi učenik, sve mora unijeti unutra.
Medicinske sestre su prolazile i prolazile, one nisu nevolja,
Prolaze hodnicima lagodno u svojim bijelim kapicama,
Zato je teško reći koliko ih ima.

Za njih je moje tijelo šljunak, njeguju ga kao što voda
Sapire šljunak, glačajući ga nježno.
Donose mi umrtvljenost u svojim svijetlim iglama, donose mi san.
Sada sam se izgubila, muka mi je od prtaljage
Moj kožni putni kofer kao crna kutija za lijekove,
Muž i djeca se smiju na porodičnoj fotografiji;
Njihovi osmjesi se hvataju za moju kožu, male udice smijalice.

Pustila sam stvari da iskliznu, tridesetogodišnji teretni brod
Tvrdoglavo visi na mom imenu i adresi.
Očistile su me tuferima od mojih voljenih asocijacija.
Upašena i jadna na plastičnom jastučastom zelenom trolejbusu
Gledam moje zubalo, moj noćni sto, moje knjige
Što tonu iz vida, a voda mi poplavi glavu.
Sada sam časna sestra, nikad nisam bila ovako čista.

Nisam željela nikakvo cvijeće, samo sam željela
Da ležim sa podignutim rukama svojim, potpuno prazna.
Koja sloboda je to, nemaš pojma koja je to sloboda
Spokoj je toliko veliki da te obmamnjuje,
A ništa ne traži, ni traku sa imenom, ni sitnicu.
Napokon, smrt se bližila; zamišljam ih
Kako zatvaraju svoja usta, kao Bratstvo.

Kao prvo, tulipani su previše crveni, vrijeđaju me.
Čak i kroz ukrasni papir mogu ih čuti kako dišu
Lagano, kroz svoje bijele uvojke, kao užasnu bebu.
Njihovo crvenilo priča sa mojom ranom, odgovrara.
Pažljivi su: izgleda da lebde, ali spustiše me dolje,
Uznemiruju me svojim iznenađujućim jezicima i bojom,
Dvanaest crvenih utopljenika oko moga vrata.

Niko me prije nije gledao, sada sam gledana.
Tulipani mi se okreću, i prozor iza mene
Gdje jednom na dan svjetlost polako se širi i polako sužava,
Vidim sebe, skupljenu, smiješnu, sjenka papira
Između oka sunca i oka tulipana,
Nemam lice, htjela sam se suočiti sa sobom.
Odvažni tulipani pojedoše moj kisik.

Zrak je bio dovoljno miran prije nego su došli,
Dolazeći i odlazeći, dah za dahom, bez imalo žurbe.
Napuniše ga kao gromoglasna buka, tulipani.
Sada se zrak mota i vrtloži oko njih kao što se rijeka
Mota i vrtloži oko potonule zahrđale mašine.
Oni plijene moju pažnju, a bila je sretna
Igrajući i odmarajući se bez obaveze prema sebi.

Zidovi, također, izgleda da zagrijavaju se.
Tulipani bi trebali biti iza rešetaka kao opasne životinje;
Otvaraju se kao kakva usta neke ogromne afričke mačke,
Dok sam ja svjesna moga srca: otvara i zatvara
Svoje kugle crvenih pupoljaka, rascvjetane ljubavi za mnom.
Voda koju pijem je topla i slana, kao more,
I dolazi iz zemlje daleke kao zdravlje.

MINHENSKI MANEKENI

Perfekcija je užasna, ne može imati djecu.
Dah, hladan kao snijeg, sasušuje maternicu

Gdje tisovo drveće udara kao Hidre,
Drvo života

Što oslobađa njihove mjesece, mjesec za mjesec, bez namjene.
Mlaz krvi je mlaz ljubavi,

Potpuno žrtvovanje.
Znači: nema više idola osim mene,

Mene i tebe.
Dakle,u njihovoj sumpornoj zaljubljenosti, u njihovim osmjesima

Ovi manekeni kreću večeras
U Munchenu, mrtvačnici između Pariza I Rima,

Goli i ćelavi u krznima svojim.
Narađasta lizala na srebrenim štapovima,

Netolerantni, nerazumni.
Snijeg kapa komadiće svoje tame,

Nikoga se ne tiče. U hotelima
Ruke će otvarati vrata i ostavljati

Dolje cipele na glačanje
U koje će široki palci ući sutra.

Domaćinstvo ovih prozora,
Malenih šnjura, zelene konfekcije,

Mršavi Njemci drijemaju u njihovom nepresušnom ponosu.
I crni telefoni i udice

Svjetlucaju
Svjetlucaju i probavljaju

Bez glasa. Snijeg nema glasa.

Metafore

Ja sam zagonetka od devet slogova,
Slon, nezgrapna kucerina,
Dunja sto se klati na dve vreze
O rujno voce, slonovaco, plemenita stabla!
Ta vekna je velika narasla od sopstvenog kvasca.
Tek iskovan novac je u tom debelom budjelaru.
Ja sam sredstvo, pozornica, u teletu krava.
Pojela sam vrecu zelenih jabuka,
Ukrcala se na voz sa koga mi nema silaska.

Lifting lica

Donosiš mi dobre vesti sa klinike,
Odbacuješ svileni šal, pokazuješ zategnuto belo
Mumijino platno, smeješ se: dobro sam.
U devetoj godini, otrov žut anestetičar
Nahranio me banana gasom kroz žablju masku. Odvratna duplja
Zabučala je od loših snova i jupiterskih glasova hirurga.
Onda je majka isplivala, držeći limenu zdelu.
O bilo mi je muka.

Sve su to izmenili. Putujem
Gola kao Kleopatra u dobro iskuvanoj bolničkoj presvlaci,
Zapenušena od sedativa i neobično duhovita,
Kotrljam se do predvoja gde neki ljubazan čovek
Stiska moje prste umesto mene. Tera me da osećam kako nešto dragoceno
Ističe iz ventila mojih prstiju. Na brojku dva
Tama me briše kao kredu sa školske table...
Ništa više ne znam.

Pet dana ležim skrivena
Poput bureta odvrnuta, godine se u moj jastuk cede,
Čak i moja najbolja prijateljica misli da sam na selu.
Koža nema korena, ljušti se kao hartija.

Kad se nasmešim šavovi se zategnu. Rastem unazad. Dvadeset mi je godina,
Raskvocana u dugim suknjama na sofi mog prvog muža, moji prsti su
Zariveni u runsku vunu mrtvog pudla;
Mačku još nisam imala.

Sad je ona gotova, gospođa sa podvoljkom
Koju sam gledala kako se smešta, bora za borom, u ogledalu-
Staro čarapino lice, otromboljeno na pečurki za krpljenje.
Zarobljena je u nekoj laboratorijskoj tegli.
Neka crkne tamo, ili neka vene sledećih pedeset godina
Dremajući, ljuškajući se i prstima prebirući svoju retku kosu.

Samoj sebi mati, budim se u gazu povijena,
Poput odojčeta ružičasta i glatka.

Spaljivanje veštice

Na tržnici oni slažu suvo granje.
Gustiš od senki jadan je ogrtač. Nastanjujem
Svoje voštano obličje, telo lutke.
Bolest ovde započinje: ja sam pikado tabla za veštice.
Samo đavo može đavola da pojede.
U mesecu crvenog lišća penjem se na postelju od vatre.

Lako je tamu kriviti: čeljust vrata,
Utrobu podruma. Oni su iskričavost moju ugasili.
Crna tvrdokrila gospa drži me u kavezu za papagaja.
Kako ogromne oči mrtvi imaju!
Intimna sam sa dlakavim duhom.
Dim koluta iz grlića one prazne tegle.

Ako sam mala, ne mogu napraviti štetu.
Ako se ne krećem, neću ništa prevrnuti. Tako sam rekla,
Sedeći pod poklopcem, sitna i nepokretna kao zrno pirinča.

Oni odižu ringle, krug za krugom.
Puni smo mi skroba, mali moji beli drugari. Mi rastemo.
U početku to boli. Crveni jezici istinu će podučavati.

Majko svih buba, samo otvori šaku:
Proleteću kroz svećina usta poput neoprljenog noćnog leptira.

Vrati mi moje obličje. Spremna sam da odgonetnem dane
Kada sam se s prahom sjedinila u senci od kamena.
Moji gležnjevi se sjaje. Sjaj se penje uz moja bedra.
Izgubljena sam, izgubljena, u haljinama od sveg tog svetla.