" HASANAGINICA "

HASANAGINICA



Bilješke o piscu:
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina kao već ostvaren
pripovjedač i romansijer u drami se javio i Alija Isaković. Rođen je u
Bitunji kod Stoca 1932. godine. Pripovjedač, dramski pisac, putopisac i
historičar književnosti. Njegova najpoznatija djela su Sunce o desno
rame, Semafor te drame: Kraljevski sudbeni stol, Hasanaginica, To(1979.), Generalijum(1979.) koje su donijele neosporan kvalitet u
historijski tok bošnjačke dramske književnosti.Nedavno je objavio Riječnik
karakterističnih bosanskih riječi. Trenutno živi i radi u Sarajevu.

Vrsta djela:
Drama / tragedija

Mjesto radnje:
U Zagvozdu, podno Biokova i na Klisu.

Vrijeme radnje:
Prva polovica 17. stoljeća.

Tema:
Tragični nesporazum

Ideja:
I mali nesporazum dovoljan je da dođe do tragedije.

Kratki sadržaj:
Sve počinje kad je junak Hasanaga ranjen u ratu, a žena ga ne posjećuje,
jer je u to vrijeme bilo sramota da žena izlazi iz svoga dvora. Zato se
Hasanaga razljutio i rekao ženi da kada se vrati kući da ga ne čeka, nego
da ode iz dvora. Ona se rastuži jer će morati ostaviti petero djece. Na to
dođe njezin brat Pintorović–beg i da ju udati za Imotskog kadiju. No ona
je i dalje voljela Hasanagu. I rekla je bratu da kad će se udavati preko nje
stavi bijelu plahtu da ne mora gledati svoju jadnu djecu. No Hasanaga je
prepoznao Hasanaginicu ispod plahte, te je rekao da ima srce kameno
zato jer se neće smilovati djeci. Kad je Hasanaginica to čula, umrla je od
tuge.

Kompozicija djela:
Uvod: Hasanaga na ratištu
Početak: Hasanagina poruka i Hasanagicin odlazak s dvora
Zaplet: Polazak svatova
Vrhunac: Svatovi pred dvorom i tragična smrt

Analiza glavnih likova:
Hasanaga
Oko 30 godina, crn, snažan, visok, odbojan i ljut muškarac, ponosan, ali
veliki junak. Iako je otjerao Hasanaginicu on ju je ipak volio svim srcem
što se pokazuje na početku drame. Pored toga on je bio i brižan otac, sin i
brat.

Ovaj odlomak pokazuje njegov ponos i brigu za Hasanaginicom.
HASAN-AGA: A ti peškeš! Majko,ona je majka djece moje!
MAJKA: Sikter!
HASAN-AGA: Ona je pod našim rzom i obrazom!
MAJKA: Sikter!
HASAN-AGA: …Pod našim namom i imenom Arapovića.
MAJKA: Sikter,rekoh…

Ovaj odlomak pokazuje njegovu brigu za djecom i dvorom.
HASAN-AGA: U dvoru kako?
MAJKA: Nako…
HASAN-AGA: Djeca kako?…

Hasanaginica
Lijepa, plava, oko 26 godina, bujne kose i tijela, dobra, voli djecu i muža,
jadna, tragična. Njena sudbina isprepletena je nizom problema od kojih je
jedan i njen mali nesporazum sa mužem zbog kojeg i dolazi do zapleta
radnje koja se završava tragično. Kao i sve žene tog doba njoj su
uskraćena glavna prava od kojih je i to da sama odlučuje o svom
životu. Njena iskrena ljubav prema mužu se nažalost nije mogla ispoljiti ni
u jednom momentu zbog niza okolnosti i problema. U mnogim odlomcima
i dijelovima drame dobro se pokazuje njena neizmjerna briga i čežnja za
djecom, kao i tuga, jad i nesebičnost. Psihički Hasanaginica je jako
ožalošćena, potresena i sekirljiva osoba zbog čega je i došlo do tragedije.
Što se tiče njenog karaktera, on je veoma pozitivan što se može uvidjeti u
svim dijelovima drame. Pored toga u nekim odlomcima može se vidjeti da
je Hasanaginica veoma obrazovana i pismena osoba koja je nastojala da
nauči svoju djecu u čemu joj se suprotstavljala Hasanagina majka.

Pintorović–beg
Oko 35 godina, visok, ponosit, prijek, šutljiv, dobar, ljut, brzoplet i voli
svoju sestru…

U ovom odlomku jasno je naglašena njegova ponositost.
BEG PINTOROVIĆ: (Prekida) Šta zboriš, pjevaču?
GUSLAR: (Ne da se zbuniti)
Dočeka ga Vranić Ali-beže,
Isprid njega na noge skočio,
Kod sebe mu misto namistio…
BEG PINTOROVIĆ: (Ljut) Stani, ne valja ti pjesma. Kako može beg skakati
na noge prid agom? Gdi to ima? Evo kliškog kadije nek reče.
Sljedeća rečenica pokazuje njegovu brzopleost.
BEG PINTOROVIĆ: Sestro; dosta zbora! Svati dolaze! Otri suze! Pokaži se
čija si!

Pored svoje brzopletosti i ponosa Pintorović-beg je veoma promišljen i
dobar čovjek.

Analiza sporednih likova:
Majka (Hasan-agina)
Oko 45 god, sitnih očiju, blijeda lica, bigotna izraza, lošeg karaktera

Majka(bega Pintorovića i Hasanaginice)
Oko 50 god, smirena i vrijedna

Ajkuna:
Oko 16 god., lijepa, vižlasta

Abid:
Nešto stariji od Bega, blagog i dobroćudnog izraza i karaktera

Djeca:
Starija kćerka, 10 godina
Stariji sin, oko 8 godina
Mlađa kćerka i Mlađi sin, oko 6 godina, blizanci

Pored ovih u drami se pojavljuju još neki likovi koji nisu u cjelini vezani za
tok radnje i koji samo jednom ili dva puta izlaze na scenu.

Kritički osvrt na djelo:
Preobrazovanje baladne građe u dramu Hasanaginica Isaković je uradio sa
strašću i oprezom stvaralački raspoloženog povijesničara zaputivši se u
osvjetljavanje socijalno-historijskih okolnosti pod kojim se mogao dogoditi
tragični nesporazum između muža i žene. On je prvi bošnjački pisac koji
se odlučio za dramatizaciju ove izazovne balade, ali je i prvi dramatičar
uopće koji joj se uspio približiti na najbezbolniji način - sa dvostrukim
srcem stvaraoca, starinskim u osluškivanju, a modernim u oblikovanju
građe. Zato je Hasanaginica tekst klasičan analognoj sferi i vajanju
likova, ali modernih dramaturških rješenja po segmentiranju prostora i
paralelizmu zbivanja, čijom čvrstinom i skladom Isaković parira stamenom
svijetu balade i njenom uvijek krepkom organizmu što diše čarobnom
jednostavnošću savršenstva.







Dojam o djelu:
U drami Hasanaginica ono što je podstaknulo najviše mojih osjećanja kao
što je vjerojatno isti slučaj kod većine čitalaca je nesebičnost i ljubav
jedne žene koja je zatrpana porodičnom problematikom koja je opet gusto
protkana društvenim i intimnim određenjima historijskog okvira Bosne iz
prve polovice 17. stoljeća. U drami ono što me takođe dosta potaknulo na
vlastito razmišljanje o toku radnje je Isakovićeva smirenost u pisanju koji
je zaustavio svoju tvoračku maštu i više se približio baladi nego nekom
vlastitom stilu i slobodi pisanja. Međutim nije samo pisac drame doprinjeo
njenoj ljepoti već i njena vlastita ljepota već opjevana u baladi koja je
zbog toga i prevedena na mnogo jezika.

Хасанагиница

Шта се б'јели у гори зеленој?
Ал' је снијег, ал' су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.

Кад ли му је ранам' боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв'је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв'је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.

У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход'те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд'рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ' сироте.

Rezime:

Balada Hasanainica je jedna od naših
najljepših narodnih balada, a Hasanaginica je jedan od najljepših likova
naše književnosti. U pjesmi je opisana tužna sudbina žene koju muž
bezdušno tjera zbog toga što od stida nije mogla da ga posjeti dok bio
ranjen. Hasanaginica nije obišla muža iz patrijarhalnih razloga, zato
što su to nalagala pravola toga doba. Žena tog vremena nije smjela da
pokazuje osjećanja prema mužu i nije se smjela kretati izvan kuće.

Iako mučena željom da obiđe muža
hasanaginica ostaje dosljedna pravilima i ostaje kod kuće smatrajući to
ispravnim. No, Hasanagi proradi muška sujeta i osjećanje muške
nadmoćnosti i pravo da upravlja životom žene i njenom sudbinom i
odlučuje da je otjera. Hasanaginica je pogođena njegovom odlukom i to je
za nju velika sramota. U njenoj čistoj, nevinoj duši odvija se prava
drama. Ispunila je očekivanja i kao žena i kao majka a opet je napustila
svoju djecu, svog muža i dom.

Kroz lik Hasanaginice prikazana je nemoć
žene pred normama tog društva. Ona nije imala prava da odlučuje o svom
životu. NJenu sudbinu su krojili njen muž i brat. U svojoj nemoći da
nešto mijenja njeno srce puca. Hasanaginica je jedan od najsvjetlijih i
naj tragičnijih likova naše književnosti. Ona zadovoljava sve norme
tadašnjeg društva i u tom savršenstvu doživljava tragediju. Iz njenog
lika izbija i snaga ličnosti i slabost žene, nježnost majke čije srce
nije izdržalo gubitak doma. Lik Hasanaginice svijetli kao svetionik u
našoj i sjetskoj literaturi.

Hasanaginica je narodna balada, koja je
nastala između 1646. i 1649. u Imotskoj krajini i prenosila se sa kolena
na kolena po Imotskom i okolini, postojeći tako u usmenom obliku, dok
ju nije zapisao 1774. godine italijanski putopisac i etnograf Alberto
Fortis nazivajući je „morlačka balada“ (morlačka ili ilirička). Prvi put
je objavljena u njegovoj knjizi „Put po Dalmaciji“. Od tog trenutka su
se počeli nizati prevodi ove pesme na raznim svetskim jezicima. Veliki
umovi toga vremena kao Gete (1775), Valter Skot (1798.), Aleksandar
Sergejevič Puškin (1835), Adam Mickijevič (1841) su samo neka od imena
koja su prevodila „Hasanaginicu“.

Odlomak:

"Oblazi ga mati i sestrica,

A ljubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam' bolje bilo,

On poruči vjernoj ljubi svojoj:„Ne čekaj
me u dvoru b'jelomu, „Ni u dvoru, ni u rodu momu." Kad kaduna r'ječi
razumjela, Još je jadna u toj misli stala Jeka stade konja oko dvora;
Tad' pobježe Hasanaginica, Da vrat lomi kule niz pendžere; Za njom trče
dv'je ćere djevojke: „Vrati nam se, mila majko naša! „Nije ovo babo
Hasan-aga. „Već daidža Pintorović beže." I vrati se Hasanaginica, Ter se
vješa bratu oko vrata: „Da moj brate, velike sramote! „Gdje me šalje od
petero djece." Beže muči, ništa ne govori, Već se maša u džepe svione, I
vadi joj knjigu oprošćenja, Da uzimlje potpuno vjenčanje, Da gre s
njime majci u natrage. Kad kaduna knjigu proučila, Dva je sina u čelo
ljubila, A dv'je ćere u rumena lica, A s malahnim u bešici sinkom,
Od'jelit' se nikako ne mogla, Već je bratac za ruke uzeo I jedva je s'
sinkom rastavio, Ter je meće k sebi na konjica, S njome grede dvoru
bijelomu. U rodu je malo vr'jeme stala, Malo vr'jeme, ni nedjelju dana,
Dobra kada i od roda dobra, Dobru kadu prose sa svih strana, A najviše
Imoski kadija. Kaduna se bratu svomu moli: „Aj tako te ne želila, braco!
„Nemoj mene davat' ni za koga, „Da ne puca jadno srce moje „Gledajući
sirotice svoje."

Ali beže ništa ne hajaše, Već nju daje
Imoskom kadiji. Još kaduna bratu se moljaše, Da napiše listak b'jele
knjige, Da je šalje Imoskom kadiji: „Djevojka te l'jepo pozdravljaše „A u
knjizi l'jepo te moljaše: „Kad pokupiš gospodu svatove, „I kad poćeš
njenom b'jelu dvoru, „Dug pokrivač nosi na djevojku, „Kada bude agi mimo
dvora, „Da ne vidi sirotice svoje." Kad kadiji b'jela knjiga doće,
Gospodu je svate pokupio, Svate kupi, grede po djevojku. Dobro svati
došli do djevojke, I zdravo se povratili s njome; A kad bili agi mimo
dvora, Dv'je je ćerce s pendžera gledahu, A dva sina pred nju izhoćahu,
Tere svojoj majci govorahu: „Svrati nam se, mila majko naša! „Da mi tebe
užinati damo." Kad to čula Hasanaginica, Starješini svata govorila:
„Bogom brate, svata starješina! „Ustavi mi konje uza dvora, „Da darujem
sirotice moje." Ustaviše konje uza dvora. Svoju djecu l'jepo darovala:
Svakom sinu nože pozlaćene, Svakoj ćeri čohu do poljane; A malomu u
bešici sinku, NJemu šalje uboške haljine. A to gleda junak Hasan-aga,
Pak dozivlje do dva sina svoja: „Hodte amo, sirotice moje! „Kad se ne će
smilovati na vas „Majka vaša srca kamenoga." Kad to čula Hasanaginica,
B'jelim licem u zemlju udrila Uput se je s dušom rastavila, Od žalosti
gledajuć' sirote.

I Srbi i Bošnjaci i Hrvati smatraju Hasanaginicu svojom narodnom baladom.

Bilješka o pesniku:

Ovo je narodna pesma.

Vrsta pesme:

Lirsko – epska pesma, Balada

BALADA je mešovita književna vrsta u kojoj se sedinjuju lirski, epski i dramski elementi.

Tema pesme:

Tema pesme je tragična sudbina Hasanaginice

Vrijeme radnje:

Za vreme rata s Turcima

Kratak sadržaj:

Sve počinje kako je junak Hasanaga
ranjen u ratu, a žena ga ne posećuje, jer je u to vrijeme bilo sramota
da žena izlazi iz svoga dvora.

Zato se Hasanaga razljutio i rekao ženi
da kada se vrati kući da ga ne čeka, nego da ode iz dvora. Ona se
rastuži jer će morati ostaviti petero dece. Na to dođe njezin brat
Pintarović – beg i da ju udati za imatskog kadiju. No ona je i dalje
voljela Hasanagu. I rekla je bratu da kad će se udavati da preko nje
stavi bijelu plahtu da ne mora gledati svoju jadnu decu. No Hasanaga je
prepoznao Hasanaginicu ispod plahte, te je rekao da ima srce kameno zato
jer se neće smilovati deci. Kad je Hasanaginica to čula umrla je od
tuge.

Glavni likovi:

Hasanaga, Hasanaginica, Pintarović beg i Imotski kadija

Karakterizacija glavnih likova:

Hasanaga: on je ljut jer ga žena nije htela posećivati, ali on je i junak vidimo po tome jer je u boju.

Pintarović – beg: on je dobar, ljut, ponosan, brzoplet voli svoju sestru…

Hasanaginica: dobra, voli decu i muža, jadna, tragična

Bilješka o pjesniku:
Ovo je narodna pjesma.

Vrsta pjesme:
Lirsko – epska pjesma, Balada

BALADA – je mješovita književna vrsta u kojoj se sjedinjuju lirski, epski i
dramski elementi
Tema pjesme:
Tema pjesme je tragična sudbina Hasanaginice

Mjesto radnje:
Južna Hrvatska

Vrijeme radnje:
Za vrijeme rata s Turcima

Kratak sadržaj:
Sve
počinje kako je junak Hasanaga ranjen u ratu, a žena ga ne posjećuje,
jer je u to vrijeme bilo sramota da žena izlazi iz svoga dvora.
Zato
se Hasanaga razljutio i rekao ženi da kada se vrati kući da ga ne čeka,
nego da ode iz dvora. Ona se rastuži jer će morati ostaviti petero
djece. Na to dođe njezin brat Pintarović – beg i da ju udati za imatskog
kadiju. No ona je i dalje voljela Hasanagu. I rekla je bratu da kad će
se udavati da preko nje stavi bijelu plahtu da ne mora gledati svoju
jadnu djecu. No Hasanaga je prepoznao Hasanaginicu ispod plahte, te je
rekao
da ima srce kameno zato jer se neće smilovati djeci.
Kad je Hasanaginica to čula umrla je od tuge.

Glavni likovi:
Hasanaga, Hasanaginica, Pintarović beg i Imotski kadija

Karakterizacija glavnih likova:
Hasanaga: on je ljut jer ga žena nije htjela posjećivati, ali on je i junak vidimo po tome jer je u boju.
Pintarović – beg: on je dobar, ljut, ponosan, brzoplet voli svoju sestru…
Hasanaginica: dobra, voli djecu i muža, jadna, tragična