VOZ ŽIVOTA I SMRTI...

Naslov: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 19/2/2010, 11:22 pm

DVE GLUMICE

Začulo se zvono na vratima. Mirjana lenjo ustane iz fotelje i krene da otvori. Bila je to njena majka. Hladan poljubac u obraz i dvoumljenje: hoćemo li tri puta? Zbunjenost visi u vazduhu još na ulazu u kuću.
Sitnim korakom, Rozalija odnese kesu sa jabukama i kafom u trpezariju. Seda. Jedna na jednu, druga u drugu fotelju, na prilično velikoj udaljenosti...Posmatraju se kao dve životinje koje izdaleka njuše jedna drugu ne bi li se što bolje upoznale.
Razgovor hladan kao zimski sneg, reči kao kristali leda lete po vazduhu...
Kako si, šta radiš, šta ima novo? Kurtoazno, bezlično...
Mirjana je pričala kojekakve sitnice o sebi iz čiste ljubaznosti, pri tom posmatrajući svoj prozor kao spas. Pogled joj je bludio nekamo u daljinu, u nebo, u visoke krošnje stabala, u pticu, koja je onako sićušna poletela zaustavljajući se na maloj, sivoj grančici...
Tišina. Napetost. Rozalija je posmatra netremice onim svojim, poput sečiva oštrim pogledom, nastojeći da dopre do nje. Mršti se, a glumi da je vesela i nehajna kao prolećni povetarac.
Mirjana nemirno luta pogledom kao da pokušava da pobegne. Pobeći u spas. Pobeći kroz taj prozor, napolje, na vazduh, na slobodu, slobodu od tog okrutnog pogleda, pronicljivih očiju koje se povremeno skupljaju pokušavajući da shvate šta je tamo u dubinama njene duše...
Nikada neće saznati.
Nisu se odista poznavale. bile su samo majka i ćerka i to je sve. Mirjanina duša, kao somot osetljiva, meka, branila se od oštrog pogleda koji se kao nož zasecao po svim delovima njenog tela.
Napetost kao balon visi u vazduhu, kao balon koji samo što nije pukao. Ali, on i dalje stoji nad njihovim glavama i ne puca.
O, molim te Bože, neka ode, samo neka ode...molila se tiho. Nije znala šta da joj kaže, kako da joj dočara svoje misli, ona ne zna ko sam ja, ne zna, rodila me, ali ne zna ko sam...
Molim te Bože neka ode, neka ode...
Rozalija uze časopise koje je Mirjana strastveno i fanatički čitala i krenu ka vratima. Još jedan trenutak napetosti, izdrži još malo, još samo malo, evo, samo da obuje cipele, obuče kaput ( o, koliko prokleto mnogo dugmadi!), stavi šešir na glavu, izdrži, to je samo minut, jedan minut, možeš ti to...
Poljubiše se u obraz. Rozalijine usne bile su hladne. Dođi kad budeš imala vremena. Hvala što si došla, mama.
Mirjana zatvori vrata i duboko udahne vazduh. Sela je i zapalila ko zna koju po redu cigaretu...osetila je radost. Radost zbog Rozalijinog odlaska.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 10:52 am

Колико је само оваквих прича живота ту око нас ?

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 11:51 am

Sigurna sam da ih ima mnogo, samo ljudi ne žele da pričaju o tome...

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Je l' tako beše?

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 11:57 am

Tako beše. Isto kao kada ideš u nekoj večeri gradom i posmmatraš prozore, osvetljene, one bez svetla, zatamljene, pitaš se ponekad kakve su tamo sudbine iza tih zavesa, koje priče bi mogli da ispričaju.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 12:04 pm

Često pomislim da bi se od svačijeg života mogao napraviti izvanredan film. Nijedan film niti drama ne mogu biti toliko verodostojni kao sam život.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 12:11 pm

То јесте, кажу људи да су им животи досадни, били на светлу или тами увек постоји нешто, оно нешто невидљиво и интересантно.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 12:19 pm

...a to nevidljivo i interesantno smo mi sami, i naše svetlo i naša tama...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 12:28 pm

Тако некако дође.

____________________________________________
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 11:05 pm

CARPE DIEM

Jelena uze stari dnevnik, vrati ga u fioku i duboko uzdahne. Sve se menja. I ona se promenila kao i svi ljudi koji neprekidno evoluiraju u svojim životima, prelazeći iz jedne faze u drugu, skačući HOP! Iz jednog perioda i vremena u neko drugo vreme. Život je tok, staza puna trnja i sunca, kiše i duge, padanja i ustajanja. Nismo mi neka fiksna bića zabarikadirana u status quo svog postojanja. Sve teče poput reke i nikad se ne zna šta te čeka iza ćoška, sutra, prekosutra, za pet ili deset godina. A na nama je da držimo neobuzdane uzde života u svojim rukama, da upravljamo njime kao što bismo upravljali pomahnitalim konjem koga pokušavamo da jašemo. Jer mora biti da i mi imamo udela u njemu, životu, ne može on tek tako da se igra s nama i diktira svoj ritam, mi smo glavni, mi smo oni koji igraju u toj predstavi, mi bitišemo i glavne role pripadaju nama.
Nije ovo zajebancija,nije ovo stihija, cunami koga ne možeš kontrolisati jer je u rukama prirode. Ali, svoj lični cunami možemo da držimo pod ključem, da mu ne dozvolimo da izbije i udavi nas, možemo da ga primirujemo i utišavamo iako on želi da nas poplavi svojom razarajućom snagom...možemo svoj lični cunami da smirimo i utišamo, tiho mu šapućući "šššššš," i on će nas poslušati kad vidi ko je tu glavni, kad vidi da je izgubio bitku sa našim bićem.
Danas je sunčan dan, sutra oblačan i kišovit, prekosutra će duvati košava, nakosutra će oluja razarati sve pred sobom čupajući stabla iz korena, pa će doći mirno more, bonaca, i tako u krug...
U dane sreće budi srećan, a u dane tige razmišljaj, zapisano je u Bibliji.
Sve je stvoreno radi nas. Zar to nije divno? Zar nije divno što danas sija sunce, martovsko sunce? Zar nije divno to što već možemo da sadimo cveće u velikim žardinjerama? Zar nije divno to što nas ono, sunce, tako toplo greje i želi nam dobrodošlicu u današnji dan?
Carpe diem! Uhvati dan!
Kad je sreća, neka bude sreća, kad je tuga, neka je, otići će kao što je došla, kradom, tiho i lagano...Svi imamo slobodnu volju. Možemo da izaberemo da budemo srećni, možemo izabrati da nas preplavi tuga ili neko ružno sećanje, možemo izabrati da volimo ili mrzimo...sve je u nama, ništa nije van nas...
Jelena se trgnu iz razmišljanja i odluči da prošeta. Želi da udahne dan, vazduh, žuto martovsko sunce. Želi da posmatra ljude kako koračaju kroz svoje živote, da im vidi lica i pronikne u misli dok lagano šetaju ulicama grada...Želi da čuje žamor dece koja se igraju po parkovima, da vidi njihove majke kako ih ljube, grle, viču, kude...Želi da uhvati današnji dan.
Jer današnji dan je neponovljiv. On se dešava upravo sada i nikad, nikad više...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 11:13 pm

Prelepo Cato9. Kao sto i sam kraj kaze svaki dan koji ostane iza nas kakav je takav je nikada se vise ne moze ponoviti.Moze samo biti drugaciji.I sve sto nam se desilo bas u ovome danu to nam se desava sada u trenutku.Sve ostalo su reprize.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 21/2/2010, 11:20 pm

Moja životna deviza je "carpe diem" (uhvati dan). Volim kada živim u sadašnjem trenutku jer me samo to čini srećnom...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 22/2/2010, 1:13 am

ZEMALJSKI PRAH

Pogledao ih je sa tugom u očima. Nikada nije videla takav pogled. Pogled zelenih očiju prepun patnje, izgubljenih snova, srušenih nadanja, propale mladosti...
Ležao je na bolničkom krevetu sa jednom nogom podignutom u vis. Druge noge nije bilo, sakrio je njene ostatke ispod belog čaršafa. Nekoliko minuta su svi ćutali, a onda mu se obrati Mirko, prijatelj iz jedinice.

-Biće sve u redu, videćeš...Evo, skupili smo nešto novca da ti bar malo olakšamo muku...

Pruži mu plavi koverat. On ga pogleda sa gnušanjem, okrete glavu prema zidu i napravi ironičnu grimasu koja je trebala da predstavlja poluosmeh.

-Neću to, ne treba mi novac, prozbori tiho.

Oči mu na trenutak zasuziše pa je ponovo morao okrenuti glavu od njih. Od ljudi iz njegove ratne jedinice sa kojima se sprijateljio jer su bili braća po muci, i od te devojke...
Bože, kako je lepa! Mene neće više nijedna pogledati...Ja više nemam dvadeset godina, star sam, osećam se kao da sam u osmoj deceniji života...
Želeo je da odu što pre. Rana ga je bolela ali još više ona na duši. Od juče, on je invalid.
Odjednom, snažan prasak, pad na zemlju i...kraj. Bio je to njegov kraj jer ovo više nije bio život.
Devojka ga pogleda sa zabrinutošću. Kako lep mladić, kakve lepe zelene oči, sigurno misli da ga nijedna više neće hteti, ali kako da mu dokažem da to nije istina, da smo svi mi ljudi i da je svakom moglo da se desi...Nije mogla da odvrati pogled od njega. Posmatrala ga je krišom. Njegove oči zauvek će joj ostati u sećanju. Bio je to pogled ranjene srne, bilo je tu i bola i besa, i pitanje: zašto?

-Samo da znaš kako mi je teško da te gledam tako tužnog- reče mu Mirko ne znajući šta bi drugo u tom času mogao da kaže. Prokleti rat! Prokleti rat!
Kakvu podršku i kakvu utehu može da pruži ovom mladiću? Morao je da se suzdrži da ne zaplače. Morao je biti jak pred njim i uliti mu neku nadu. Ali, bio je i sam slomljen i nemoćan da to učini.
Devojka koja je došla sa njima samo je ćutala. Dok su prolazili bolničkim hodnicima neprestano je postavljala pitanja i pričala sa svima, ali otkako je ušla u sobu i ugledala ranjenog mladića, zanemela je...
Mladić je i dalje bio okrenut ka zidu kao da nije želeo da ga neko gleda takvog. Kao da se stideo sebe. Njegova bol bila je neopisiva. Njegov život se promenio u sekundi.
JEDNA SEKUNDA MOŽE DA PROMENI SVE.
Šta je život? Ništa. Iz praha smo proizašli i u prah se vraćamo...zemaljski prah...

-Dobro, idemo mi. Odspavaj malo, odmori a mi ćemo doći opet. Ajde druže moj, drži se!

Devojka je istrčala napolje. Više nije mogla da izdrži. Jecala je iz dubine duše, suze su joj se kotrljale niz lice, prekrila je oči šakama da je niko ne vidi i gorko ridala.
Bože, ne mogu ovo da gledam! Ne mogu da gledam kako stradaju nevini ljudi, to je nepravedno, to je strašno, to boli...
Nekako je uspela da se pozdravi sa svima. Čvrsto je stegla mladićevu ruku i još jednom razmeniše poglede. Te oči zauvek su ostale u njenom sećanju. I danas jasno vidi njegov lik, njegove zelene oči, postelju na kojoj je ležao, tu bolnicu i taj grad...

I danas vidi sprženu zemlju. I ulazak u selo u kojem se čula tišina...još nikada nije doživela da ČUJE tišinu. Ušla je pravo u smrt.
A selo...prazno. Zgarište, zemlja crna, ne čuje se nikakav zvuk, ama baš ništa...pogled na mrtve životinje i smrad koji se širi svud naokolo...
Brzo se trgnula iz misli i odluči da prošeta. Bacila je pogled napolje. Došlo proleće, ode zima...ulice pevaju, ali ona ne može da zaboravi, ne može da prestane da se seća...
U glavi su joj odzvanjale Ljiljanine reči: svaki dan je nova borba.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 22/2/2010, 6:34 am

cat09 ::: Moja životna deviza je "carpe diem" (uhvati dan). Volim kada živim u sadašnjem trenutku jer me samo to čini srećnom...

Da,zivot (ni) je kratak...

razlog vise da damo sve od sebe da odnegujemo:
istinsku bliskost, velika prijateljstva, posebnu ljubav, pricu do kraja...
sve ono sto trazi puno vremena i celog coveka,
sve to sto se najcesce bagatelise, nesvesno, nehotice,
kad se covek uzjurca za parolom – zivot je kratak...
I upravo ga treba ziveti u sadasnosti i uzivati u svakomnjegovom trenutku.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 22/2/2010, 7:03 am

...i samim tim stvaramo nova iskustva i nove događaje koje možemo pretočiti u dobru priču ili pesmu...život je čudo...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 22/2/2010, 7:08 am

Upravo tako sa svim tim zivotnom iskustvima manje ili vise lepim pricamo nase price...neko ih zapisuje neko ih pamti.Zivot jeste cudo,ali u tom zivotnom cudu svako od nas je glumac koji igra svoju glavnu zivotnu ulogu.Kako ce je ko odigrati zavisi samo od nas.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 22/2/2010, 7:10 am

Upravo tako. Ti si u ovom postu sažela celu moju priču "Carpe diem."

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 23/2/2010, 12:04 am

VOZ SMRTI

Sela je u voz, nije znala kamo ide. Putnike koji su sedeli sa njom u kupeu nije pitala kuda ide ovaj voz. Nije je ni zanimalo. Želela je samo da pobegne od svog života, pobeći bilo gde, bilo kuda, da bude sama, da je nema...
Nije razmišljala o tome šta će misliti kod kuće, da li će se neko brinuti gde je nestala. Htela je da je nema. Da odluta nekamo gde je niko ne poznaje i započne novi život a stari baci sebi pod noge i zgazi ga.
Pomalo zadovoljna ovom odlukom, zavalila se u udobno sedište i sklopila oči. Nije mislila ninašta. Samo je čula zvuk kloparanja voza koji je delovao uspavljujuće, zvižduci na svakoj stanici za polazak, videlo se sunce koje se probijalo kroz teške navučene zavese i jedno parče neba...
U glavi joj je vladala konfuzija. Pitala se šta to radi i od čega beži. Da li je u redu što je pobegla ni sama ne znajući gde ide? Poželela je da umre, da je nema...setila se Virdžinije Vulf i njenog poslednjeg životnog roptaja...zaranjanje u vodu i gotovo...
Svaki dan je borba, odzvanjale su Ljiljanine reči. Za svakoga od nas, svaki dan je borba. Ali, ona više nije imala snage za to, nije želela ovakav život i da se za njega bori.
Maštala je o sreći, o dobrom poslu koji će je ispunjavati, o ljubavi koja će trajati do kraja života...Ništa od toga. Ni traga, ni trunke sreće.
Sreća je za nju bila jedna lagana večernja šetnja i to je sve.
Svakodnevni život je ubijao, nije podnosila tu učmalost, obamrla je od nje...
Posmatrala je ljude u kupeu. Svi su bili mrki i ozbiljni kao i na ulicama grada iz koga je otišla.
"Ovde je osmeh događaj," peva Balašević. Koliko istine ima u toj rečenici!
Videla je kako svi putnici izlaze iz voza pa izađe i ona. Znači, to je to. Nigde nije videla tablu da bi se orjentisala niti se setila da na stanici pita u kom mestu se nalazi.
Došlo do guše.
Tražila je to sudbonosno mesto nekih pola sata, teško hodajući strmim puteljcima. i konačno, našla ga je.
A onda mrak, mrkli, mrkli mrak...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 23/2/2010, 1:25 am

NOVEMBAR

Novembar. Nebo bistroplavo, kristalno, sa pokojim sivožutim oblakom koji para nebo. Pod Jeleninim prozorom njihale su se gole grane sa tek pokojim uvelim tamnosmeđim listom koji je visio nebu pod oblake kao da je nekakva zlatna minđuša na uhu dame prefinjenog ukusa.
To stablo je podsećalo na ženu okićenu diskretnim, finim nakitom...

Gole grane izgledale su poput ruku podignutih u vis, ka nebu. Kao kada dete traži nečiji zagrljaj, grane se vinuše ka nebu.
Igra stabala nošenih vetrom delovala je očaravajuće. Biće to dugačka igra, sve dok vetar ne prestane da huči u svom ustaljenom ritmu. A onda će se i njegov zanos lagano stišati...

Jedna crna veverica na trenutak je prekinula čudesan ples i protrčala preko nekoliko stabala, okretno savlađujući svaki, i najmanju grančicu. Jelena je odjednom počela da razmišlja o crnim stvarima- žuta minuta, alarm je uključen!

Sada ću da prošetam, pomisli, neka i mene obuzme ovaj ludi ples vetra. Žurno je ugasila cigaretu i izašla napolje kao da se u kući nalazi neka strašna zver koja će je progutati i dokusuriti.

Bila je to zver njene samoće.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 23/2/2010, 10:54 pm

M.

M. je dugo koračala bolničkim hodnikom. Šetala je tamo-ovamo neprekidno posmatrajući ljude koji su spuštenih glava čekali da dođu na red. Posmatrala ih je u izmaglici, kao da je obnevidela, kao da je u snu, prolazila su ta lica tamo-ovamo u ritmu njenog laganog koraka.
Zapamtila sam njeno lice posle više od jedne decenije. Neke ljude pamtim kao da ih vidim sada, u ovom trenutku, a srela sam ih tek jednom, sasvim slučajno, na minut ili dva...
Čudno je sve to...i M. je bila čudna. Kratka crvena kosa, bezizražajne oči, usne skupljene i izborane, hod kao da je pijana...
Pamtim da je na sebi imala kaput sive boje i ogromnu crnu tašnu okačenu preko ramena.
Neprekidno je šetala kao životinja u kavezu, nigde nije imala mira. Pognute glave, posmatrala je bolnički hodnik tek ovlaš opran vlažnim krpama nesavesnih čistačica, a onda bi podigla glavu, fiksirala svoje sivkaste oči boje kaputa pravo u mene, pa onda nastavljala svoju suludu šetnju tamo-ovamo.
Čudno je to kako pamtim lica ljudi koje sam videla tek jednom, na minut ili dva, a neke poznajem jako dugo i oni su tu, u mom okruženju, ali ih ne pamtim...Bezlični, sivi,ne ostaju mi u nikakvom sećanju...
A svaki dan im sa osmehom kažem "Dobar dan"...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 23/2/2010, 11:17 pm

VELIKI DAN

Ušli su u sirotište. Deca su nemo posmatrala bračni par, tužeći se i plačući bez plača...zašto mene niste izabrali, zašto ne ja, kad ću ja da dođem na red?
Velike dečje oči bile su ispunjene beznađem i surovim bolom. Branka i Miki to nisu mogli da gledaju trudeći se da se posvete svojoj Jeleni. Sva papirologija je bila završena nakon tri mučne godine i sada je ona konačno njihova.
Branka zagrli Jecu i zaplače.

-Ti si moj anđeo, znaš. Moj najslađi, najdraži anđeo....

Zagrljaj je bio dug. Miki je potapšao devojčicu po ramenu i tiho kazao Branki da krenu kući.

-Idemo kući Jeco. Konačno te vodimo kući, pile.

Seli su u stari golf i krenuli.Jelena je ćutala na zadnjem sedištu posmatrajući grad, svetleće reklame izazivale su u njoj uzbuđenje, a ovo dvoje ljudi trebalo je da sada budu njeni mama i tata. Imala je pet godina i nije znala ništa o životu van sirotišta, teta koje su ih hranile i terale da jedu, ponekad vičući na nju i njene drugove do iznemoglosti...Svi koji su bili na tom čudnom mestu čekali su da ih neko uzme, da dođe njihov dan. I, eto, ona je to doživela, ali je ipak bila tužna i uplašena.
Gde se sad nalazi, gde je to voze, kakva je njihova kuća i da li tamo ima dece...rojile su se misli u njenoj maloj glavi.
Konačno stigoše. Jelena ugleda kuću, veliku i pustu. Tri sobe, kuhinja, kupatilo, a ispred bašta sa cvećem i zelenom travom, baš kakvu je ona crtala kada su to tete tražile od nje.
Ovde su živeli samo Branka i njen muž, nije bilo dece. Na trenutak se rastužila jer je navikla da se svaki dan igra sa drugarima. Sa prozora jedne od soba ugleda decu kako se bezbrižno igraju i istog trenutka oseti olakšanje.
Teta Branka joj je spremila neko jelo i njih troje sedoše za sto uživajući u svakojakim đakonijama.

-Ovo je veliki dan! Moramo da proslavimo! kliktala je Branka-Miki, uzmi još, Jeco dušo, ne stidi se, jedi jer si sad u svojoj kući, sad si naša...

Branka je neprekidno pričala pokušavajući da stvori toplu porodičnu atmosferu, duh domaćeg ognjišta.
Jelena oseti čvor u stomaku. Odjednom, stade joj knedla u grlu i više nije mogla da jede.
Sve joj je bilo čudno, srce joj je uzbuđeno lupalo...uplašena kao mala srna, prikrila je svoje suze ni sama ne znajući zašto se sada, kada je došao taj veliki dan, nije radovala onako kako je očekivala.
Miki je dodirne nogom ispod stola. Ona naglo poskoči. Nastavila je da ćuti u ovaj veliki dan...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 27/2/2010, 2:26 pm

Bila sam zatvorena ljuštura u vrtlogu beznađa, bila sam nemirna divljač sa srcem od kamena...bila sam sve ono što nikada nisam želela da budem...
I onda...desio si se Ti, Ti koji si me načinio slobodnom poput ptice, koji si spuštao svoje usne na moje, utiskujući mi poljubac nežan i dug...
Sada sam ptica koja leti ka visinama, i dok krilima jezdim put plavetnila znam da Ti desio si se onda kad sam se najmanje nadala...
Tvoja ljubav za mene je umirujuć zvuk vode, i tvoje grudi su moj spas...dok nežno naslanjam glavu na njih, znam, da sav moj mir si Ti...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 16/6/2010, 3:12 pm

IZ MOG DNEVNIKA...CARPE DIEM! UHVATI DAN!

Ja sam ga baš "zgrabila." Bio je izuzetno dinamičan. Doduše, radi se o administrativnim obavezama, ali nema veze. Bilo je sunčano, toplo, kao da je proleće...
Htela sam da idem kod Ivane, moje drugarice po muci, ali je bila nedostupna.
U svakom slučaju, setila sam se da sam vam zaboravila ispričati jednu zanimljivu priču...

Pre nekoliko meseci, moj muž je sanjao sledeći san: javio mu se neki glas koji je rekao "Dobićeš sedmicu na loto-u, dva miliona evra, samo počni da igraš kad premija bude ta suma novca." Glas je zatim dodao da kada dobije taj novac, sto hiljada evra treba da pokloni crkvi. Moj muž se u snu složio i kada mi je ispričao taj san, ja sam se zamislila i počela da se nadam.
Dva miliona evra! Eeeeeej! Verujte mi na reč, stvarno sam se nadala da će se to obistiniti.

I počesmo mi da igramo loto baš kad je premija bila dva miliona, sve se nadajući da ćemo baš mi biti srećni dobitnici. Jedan krug- ništa, drugi krug- ništa, nema sedmice, treći- neko je osvojio dva miliončeta!
Ali ne mi.
Razmišljala sam: kako to, pa ono je bio božanski san, hteo Bog da nas pogleda...Ali, posle se setih- nije nam rečena kombinacija!

Broj popušenih cigareta:otkud znam?
Jelo: dva puta dnevno, količina normalna
Fizičke aktivnosti: veoma aktivna
Spavanje: nema spavanja kad je sunčan dan!

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 16/6/2010, 3:42 pm

MOJ DNEVNIČE...

9. februar prestupne 2008-e

Danas sam sa Jelenom (koleginicom iz one moje nesretne novinske agencije) otišla do grada. Malo smo prošetale Knez Mihailovom posmatrajući Beograđanke koje su se šepurile kao da hodaju manekenskom pistom i svaki iole dobru cicu smo komentarisale. Morale smo da joj nađemo neku manu, ma kako bila beznačajna.
To su ti, moj dnevniče, čisto ženska posla. Mi žene smo najpodlija bića na planeti. Nikada nećemo odati priznanje nekoj dami za fin i negovan izgled jer bi to bilo nalik svetogrđu.
Jednostavno, moramo da podignemo frku čim prođe lepa devojka, pogotovo ako se muškarci okreću za njom (a ne za nama). Mi, žene, u sebi nosimo takmičarski duh koji nas tera da MORAMO da izgledamo savršeno. Da budem lepša od komšinice Ljilje, da imam noge kao Duška Jovanić, da su mi oči nebeskoplave kao kod one koleginice sa faksa, da budem lepša od nje, nje, nje i nje...
Prokleta ženska politika! Muškarcima praštamo pivski stomačić, loš izbor obuće, oni sve svoje nedostatke mogu da nadoknade šarmom i inteligencijom, ali istopolnim bićima- nikad! (to se odnosi i na mene, sebi ne praštam ovih pet kilograma viška!) Džaba saveti u ženskim časopisima tipa "drage dame, volite sebe i svoje telo i ne upoređujte se sa drugima JER VI STE JEDINSTVENI!"

Uh, smoriše me ova ženska razmišljanja. Moram ponovo na vagu.

Broj poušenih cigareta: petnaestak
Fizičke aktivnosti: pa jedna šetnja je dovoljna!
Klopa: častila sam se čokoladom, pa šta?!
Spavanje: budna ceo dan.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 16/6/2010, 10:53 pm

cat09 Evo cita...citam...i citam.I procitala sam sve napisano.Svidja mi se sto iz svakog tvog pisanja izbija jedna lakoca,iskrenost i neusiljenost u svemu napisanom.Ova setnja po Knez Mihajlovom sa koleginicom me je slatko nasmejala. VOZ ŽIVOTA I SMRTI... Icon_biggrin

Mislim da si prilicno u pravu.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 16/6/2010, 11:04 pm

Baš mi je drago što ti se sviđa moje pisanje. Nisam očekivala ničiji komentar pa sam se sada iznenadila. VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 351161

Ja uglavnom mislim da i nisam neki talenat za pisanje...užasno sam samokritična...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 16/6/2010, 11:25 pm

SEDI IZRASTAK, MOJ DNEVNIČE....

Treba da odem u biblioteku po neke knjige, ali se nisam ofarbala. Moje sede vlasi vrište iz ogledala "Vidi na šta ličiš! Sramota je i do prodavnice da odeš!"
Jeste. Ne možete tek tako, sa sedim izrastkom (a tek mi je tridesetsedma) da odete u biblioteku. U tu riznicu znanja, duhovnog blaga, u taj svet knjiga, eminentih pisaca i pesnika- da zakoračite neuredni!
Šta će Dostojevski da pomisli kad me vidi ovakvu, on koji je imao oko za detalje? Ili Crnjanski, Virdžinija Vulf ili tek Erika Džong! A ne smem ni da pomislim šta bi pomislile naše lepe i pametne glave književnosti iz ženskog tabora. Smeškale bi se sa korica knjige i potcenjivački gledale u ženu-čudo koja se usudila da upadne u njihovo carstvo tako otrcana, bez trunke glamura!
A da ipak odem oko sedam sati, kad padne mrak, manje će se uočavati moj sedi izrastak? Ne, ne vredi. U biblioteci je osvetljenje jako, poznata imena, sva umetnička elita bi mi zamerila kad bi me ugledali takvu.
Ne preostaje mi ništa drugo nego da to ostavim za sutra. A kad idete u elitu, morate se malo i "nacrtati" (mislim, našminkati) tek toliko da izgledate sveže i doterano. Jer, moram im dokazati da sam im konkurencija, moram ih malo zaplašiti, kad vide damu-pisca, finu i negovanu gospođu. Pa neka naše vrle autorke pozelene od ljubomore!
Eto tako, idem u biblioteku sutra!

6.11.2007.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 17/6/2010, 1:07 pm

Da se razumemo, pričica o sedom izrastku je šala, parodija. Nemojte je shvatati ozbiljno jer nisam toliko glupa! VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 817300

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 17/6/2010, 1:17 pm

Priča je super,a komentar tek...
Nisi ti tek onako novinar,
iskričava,puna duha.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 17/6/2010, 1:22 pm

Hvala. Ja inače volim da pišem kolumne i volim duhovit stil pisanja. Naravno, volim i ozbiljnu poeziju i prozu, ali samo u trenucima neke tuge ili kad mi naiđe inspiracija.
Zato i visim na onoj temi gde se zada nekoliko reči da bi se napisala pesma- da dobijem inspiraciju koju trenutno nemam. VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 351492

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 18/6/2010, 1:54 pm

18.06.2010.

Zlokobni bat klatna u mojim grudima je utihnuo. Odbacila sam ga sama, dahom svoje snage, veselim žuborom potoka ljubavi koji teku iz mene i pevanjem najnežnije melodije. Ne želim da vrati se taj pogani bat, ne želim da misli mi budu obuzete nemirima sećanja...
Sećanja su samo slike, čudne slike moga uma koje se više nikada neće vratiti...
Ne gajim ih više, ne mazim ih, surovo sam ih iščupala iz grudi, i kao težak kamen, bacila duboko u vodu...

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 15/7/2010, 11:40 am

Prikradam ti se tiho
kao ova noć
da začujem jek tvoga glasa
i žubor
uzburkane vode ljubavi.

Bodri me da stignem do tebe
ne odlazi,
ne udaljavaj se više
prema beskrajnom horizontu
gde nema povratka...

Znam da zaveden si
mojom dušom
ispletenom
od najtananijih niti sna
ali bodri me,
bodri i dalje...

Želim da ušunjam se u tvoj svet
tiho i polako
da osvajam te
i volim kao pre.

Razvaline naše ljubavi
sastavljaju se
i mi smo ponovo postali
pobednici života.

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 15/7/2010, 11:44 am

Lepo...prelepo Cat!

Naslov: Re: VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 16/7/2010, 9:16 am

Hvala Vučko. Tek sam sada videla da sam pesmu stavila u prozu umesto u poeziju. VOZ ŽIVOTA I SMRTI... 817300

» -Zar sam kriva-
» O ljubavi, smrti i snovima - zbirka druga