By Brida

DA LI

Poželiš li nekad da budeš razuzdan
kao tvoji snovi
koji te ophrvaju u nemirnim noćima.
Imaš li krila
na kojima ćeš mi poslati šaputanja
da mi padnu na jastuk
da lepše zaspim u kasne sate..

Nekada su to bili putevi
kojima smo mogli ići, ili ne
birali smo ili nasumice kretali,
putovali, padali, dizali
smejali se, plakali, sanjali.
Sanjali ružičaste snove.
Sada su to krugovi
zatvoreni i spojeni
koji čine lanac.
Mnogo ih je u tom lancu.
Često se osvrćemo na njih
svaki ima svoju priču
i one se kao kupole dižu
vrhovi im štrče u nebo
oštrina nekih uvek iznova
pozleđuje nam stare rane
zabadaju se u srce
dok drugi svetle pomalo izbledelo
iz daljine nam pomažu
da mračnim stazama lakše hodamo.
Ali ne uspeva ta svetlost da ogreje,
vatru da zapali.
Tinjaju u nama snovi stari i novi
ostrašćene želje se batrgaju
pomalo smo umorni
ali nije ugasla ona,
tu ispod kože,
večita želja za pripadanjem!

ONE...

Ispred imena im bezuslovno
stoji kćer toga i toga
od rođenja ničim izazvano,
bile neko i nešto.
Plišane suknjice
lakovane cipelice
besprekorno poštirkana bela kragna...
šepurile se, cupkale
ko u lutkarskom pozorištu
na koncu, marionete
vođene za ručice gospođe mame
i obavezno ozbiljnog tate.
Skakutale su one između njih
pazeći samo da im se lokne ne pokvare
Vazda Alisa U Zemlji Čuda bile
ni igrati se nisu smele niti znale,
na ivici trotoara u centra grada
u kojem su rođene
njihov svet je počinjao i završavao.
One i sada stoje
na ivici istog trotoara,
nisu više u plišanoj nabranoj suknjici
cipelice lakovane
sa mnogo većom štiklom
čipka je crna,
lokne uštirkanije nego nekad kragna,
i dalje hodaju ukočenog vrata
a telo im k'o balsamovano,
njiov najjači adut, i jedini
ja sam rođena u centru grada.

Sada prolazimo
jedne pored drugih,
Pipike i Barbike
u Zemlji Čuda i Čudesa
na sceni nisu više
gospođe mame i velike tate....
i kao što su nam nekada
zavidele na pentranju
po drveću sa dečacima
tako nam danas zavide
na lepršavim pramenovima
i vetru slobode u kosi.

HEJ TI, MALENI DEČAČE

Zemlja nije obična kugla
al' je okrugla.
Zemlja nije čigra,
al' se stalno vrti.
Vrti se tako, polako
pa jutrom ti sa Istoka
Sunčev zrak miluje lice
poljubi ti glatke trepavice
i nosić prćasti dirne.
Podseti te gde si juče
sakrio autiće, klikere,
dinosauruse, gormite,
i odmah zevneš
i budan si već.
Sunce pitaš koliko je sati?
Toliko si budan,
mogao bi i zapevati.
Svet, treba osvajati.
Još jedna auto trka sa Lukom,
još jedna gradnja dvorca
sa Lenom i Pavlom...
U patuljke se pretvarati
i danas neke nove,
neke svoje Svetove
za sutra stvarati!

U oktobru 1988

Hoćemo li da putujemo zajedno?
Pitao je, i nije odgovor čekao
Kao neko ko u sebe i sebi samo veruje
Moj kofer je zatvorio sam.
»Bez prtljaga sam i ja«, reče,
»Snaćićemo se, ne brini«.
Bila je noć i nisam mu dobro
Lice mogla videti niti oči.
Htedoh se odupreti
Nisam spremna bila
No on je sve svoje snage
Na jednu kartu uložio
Na pamet mu padalo nije
Da se osvrne
Na moje nemo opiranje.
Bila je noć za umiranje
Više nego za davenje
Još manje za uzimanje,
Jer uzeti se nije imalo šta.
Par loše upakovanih obećanja
Gomila skrpljenih maštanja.
Moj ulog je bio velik,
Jedno ružičasto nebo
Dva tovara tanano odnegovanih snova
Dugom uvijen zamotuljak
Prpošnih iluzija
Trun Jave.
Pođosmo, k'o na Vašar Otac i Sin
Gde uz harmoniku i malo lošeg vina
Ponudi mi svet svoj
U kojem je bio loš sluga
Vešto naučenih manira...
Uzimajući mi iz ruku
Zastavu slobode
Postavi je sebi uz kormilo.
Razveza se traka na buketu
Uzgred uzbranog cveća
Vlažni vetar jesenji
Ispod streha što dunu
Latice raznese na poljane
Blatnjave gde šaš štrči samo
Te im izblede i miris i boja
Od kiša što rominjaju s jeseni
Dok harmonike se razležu zvuci
I nekakve pesme, note razvlače
Pretvoriše neizvesnost u gorčinu
Raskrinkaše zadnji tračak
Svesne obmane
Negde u uglu usana pojavi se
I ostade tu da ćuti
Pitanje jedno savest da ne buni
Suzu u oku zaustavi da ne padne
Neodlučnost u poraz pretvori
Telo se postade grč.
Krenuli smo uzvodno
Dok se noć još otimala danu
On loš kormilar
Ja bez pojasa za spasavanje
Postajalo je sve hladnije
Zima je dolazila sa prvim snegom.
Šćućurila bih se
Tražeći toplinu ramena,
Zaštitničkih ruku...
Ko breza na vetru povijala
Bez šuma lišća što ga severac oduvao
Što umiralo je tamo dole
Zajedno sa mnom.,
Bez suza turobnih kiša
Kajanjem svoje stope zalivala
stazama nepoznatim hodala
grebala ispod površine
raspuknutog lažnog sjaja
pitala glasno i govorila
rečima običnim...
Koliko treba.., koliko ima
Stranputica kojima ću ići
Da na pravi put izađem?
- - - - - - - - - - - - - - - -

Novembar, neki, 1988.

Vazduh je toliko razredjen
da cujem sumove,
oci uprte u proslost
dosežu u buducnost.
Sve je čudno,
u ovolikom metežu
mnogo praznina,
izgubljenih svetova se ukršta
i nestaje u polutami.
Dozivam uspomene,
želja mi sve jaca,
da otplovim u mladalačkie snove.
Postoji li lek za neizlelečive sanjare?

Idem a noge otežale!
Noge bi jos i potrčale
da je glava bistrija.
K’o da sanjam usne od pepela,
snove od čemera…
Sve je iluzija.

maj 2006

Dok hvatamo zadnje tragove mladosti
Uhvaćeni u trenutku lutanja
Traženja sebe
Pločnicima što prekriva sneg
Neku staru priču paučina i prašina
Dajem ti ruku
Tražim rame
Da vodiš me kroz noć
Što svetli svim bojama radosti
U kojoj bih bez tebe
Bila tužna i sama...
Pitala kojim putevima
Kojim stazama
Da ne zalutam
Umorna od večitih traganja, strahova.

Drhtim od strepnje
Od želje da sam tebi
To što si ti meni
Što mi mrak u svetlost pretvaraš
Zaslepljena ništa ne vidim
Od sjaja sopstvenih očiju
Drhtim od neverice
Da sam tu sa tobom
Hodamo, pričamo
Grlimo, ljubimo..
Ma trabunjam
I onda i sad
Sve mi je zbrkano
Ne umem ni pesmu
Da napišem
Ne znam osećaje
U reči da pretvorim.

Ako nekad budem
Našla reči lepše
Ako budem
Ovu lepotu
U priču pretvorila
Pričaću o drhtajima u meni
O žudnjama i strastima
Što se prepliću dok
Prožimaju me celu
Govoriću o svojim
Nadanjima, potonućima
O tome,
Kako kad se najmanje nadaš
Otvore se kapije snova
Pa krene bujica neka
Do tada skoro nepoznatih
Il' davno zaborvljenih
Vrtloga čežnji
I razum se stane povijati
Uzmicati....

Na vašaru sam bio!
Kaže jaran »hajdemo«
A ja, što da ne?
Tako mi lepo bilo!
I tebe sam se setio
Kupio sam ti
Licidersko srce
Baš sam se radovao
Da ti ga dam
E, što se ne setih
Da te zovem!
Bi li išla sa mnom?
Ludo sam se zabavljao
Još neke vašarske
Sitnice kupio
Pivo smo pili
Muzika,
Poželeo sam
Jesam, svega mi
Da mi baš ti igraš
Jednom barem u životu...

Kasno sam se vratio
I sve od tad mislim
Što ne zvah te!?
Možda bi sa mnom
Išla ti!!

Odakle si,
Sa koje planete sišao
Iz kojeg vremena
U moju sadašnjost
Došao
U magle i sumrake
Gde tumarah bez luča
Po mraku
U rulji emotivnih
Nakakza i bogalja
Kako se ranije nismo sreli
Dok sam
Tražila te
Kroz vekove
U mračnim, hladnim
Pećinama
Kršu i pustarama
Saginjala glavu
Od šiblja
Lice zaklanjala
Da mi ožiljci ne ostanu
Međ sjajnim zvezdama
Noću u nebo
Dok sam gledala
Kad meseca nema
Tražila sam te
Oblake što nebom plove
Pitala...
Obrise tvoga lika zamišljala.
Vetar je
U mojim skrovištima zavijao
Kiše mlazevima skrivale
Tajne prolaze
Do moje duše
Divlji konji u galopu
Misli rastragli

Kaži mi
Koji zvekir si dotako
Da bi me probudio
U tamnici
Kojim kopljem
Lance pokidao
Pa hodati mogu
I prašinu
Sa ramena stresti
Okovana vrata
Kako si otvorio?
Oči od svetlosti krijem
K'o slepac dlanovima
Lice ti pipam
Jel' to glas tvoj
Il' eho mojih snova
Među zidovima
Koje sam podigla
I pustila da
Vreme prolazi mimo njih

Draga Brida, ne bavim se kritikom ni slučajno, nisam za to školovana. Komentare izbegavam, ne prihvataju ih svi isto, ali kad bi nešto da pohvalim, tu idem glavom kroz zid. Čitam sve što je na forumu, ali po nekad moram javno da iskažem svoje mišljenje. U tvojoj poslednjoj pesmi sam se pronašla. Osećam da si je izlila iz sebe kao brzu planinsku reku. Isto to činim skoro uvek kad pišem , u jednom dahu...Znam taj osećaj. Valjda mi se zato toliko i dopala pesma....

Osećam da si je izlila iz sebe kao brzu planinsku reku. Isto to činim skoro uvek kad pišem , u jednom dahu...


Dragaoj Strelici zahvaljujem!
Uglavnom tako pišem, u trenutku, i veruj da nešto nemam strpljenja da posle doterujem, jer mi se čini da će izgubiti onu prvobitnu jačinu. drago mi je da ti se dopada.

Pozdrav!

Isti osećaj draga, nekada se vratim , ali retko pa nešto popravim...Ostavljam ih da žive ,,u jednom dahu,,....

Koliko vina,
da bi se izgovorila istina?
Koliko,
da na nogama ostaneš,
glavu uspravno držiš,
и ohrabri
da učiniš korak???

Šta bih ja bez tebe
u ludilu
kako bih nasla reci
za svoje tuge i snove

Šta bih ja bez tebe
kad jutro na prozor mi bane
da li bih jauknula bolno
il zmureci udarala na sve strane ?

Bez tebe bih bila
vrisak koji hoda
senka sto se vuce
sto cuteci jauce !

Ne znajuci da postojim
nastavila u strahovima
u svojim patnjama i
sebe same u mraku da se bojim.

Šta bih ja bez tebe
u danima novim
gde smeha nema
da li bih znala da sam zena ?

DILEMA

Kako se piše ljubav?
Da li kao jedna reč!???
Da li kao tuga koju osećaš
kad znaš da je nemoguće
bar jedan delić maštanja odživeti.
Ona je još veća kad znaš
da postoji i na drugoj strani,
onda je doživiš kao čežnju,
neodvojivu od patnje,
pa ni sad kad ti je jasno
da gledate u istu zvezdu padalicu
čiji prah najmanje po tebi pada.
Možda ćeš osetiti blagi potres
kad padne na zemlju,
jer je vreme da se 'otrezniš'
ne bi li skupio barem malo snage
da se pridigneš, puziš,
i čekaš da ponovo bljesne
ne bi li koji tračak
i tebe osvetlio da kreneš dalje,
u neznano.
Brojiš dane,
sati već prolaze neprimetno,
unapred izgubljeno,
i čekaš sve misleći biće bolje
a znaš da bolje biti neće,
sve drhteći od straha
dočekaš zimu smrznut od razočaranja,
količine tuge nagomilane u srcu
što ti ne da da zaviriš u njega
da ne saznaš
da ni sam sebi ne priznaš
koliko želiš to nešto nedostižno

Plačem,
jer ako bih umirala ovog trena
ne bih imala prijatelja,
Koji bi mi za hrabrost
mogao stegnuti ruku.
Ne bih imala nikoga
Čije bih ime izgovorila
Ispuštajući dušu.
Plačem da bi se ljudi setili
Da na svetu i suze postoje
Da bih suzama ako mogu
ublažila jad svoje duše
Možda ovo i nisu gorke suze
Ko je uopšte lizao suze nečije
Da bi proverio jesu li gorke
Plačem da bih se osetila živom
Zato što sam tako nemoćna
Plačem zato što nisam.....

Opet je nedelja,
Ali to nije nedelja
u kojoj sabiram utiske
subotnjeg žara,
ovo je nedelja bez dna,
bez početka i smisla.
Ova, kao ni druge,
nema dimenziju,
počela je bledo,
ide u nepovrat,
puni je dosada.
A bile su nedelje
prepune sreće.
Sada je to prošlost.

09.05.2007. podne
Kad
Zadržim suze,
biće to znak
da sam otupela
na sadašnjost,
da su isčezla
sva moja nadanja,
da sve što želeh
ostade samo sećanje

Kada se budemo sreli,
reći će mi tvoje oči
šta znači kad si slab,
kad te strah,
znaću i više od toga,
da u mojima čitaš
ono što osćaš i sam.
Da li ćemo skrenuti pogled?

MIR

Znaš li
šta je najlepše u životu?
Želja prijatelju.
Važno je želeti
da ti se bar
u najluđim snovima
desi taj trenutak
da dodirneš
zvezdanu prašinu,
pa da zaspiš smiren.

Samo usamljen čovek
shvata ludilo
živi u njemu
poistovećuje se s njim
Samo u samoći
nije ono što jeste,
i jeste ono što nije
Doziva on iluzije
ne mareći za
svagdašnja zbivanja.
Noć proviruje,
u sobu sa četiri zida
i rupom u mraku,
zamišljenom tačkom
na plafonu
umobolno jaukanje,
dok kao olovo srce
pada u pete.
Okovan tugom
osvrće se unazad,
proviruje unapred,
pada.
Jecaji razbijaju
monotoniju.

21.11.1985. četvrtak

PARODIJA

U daljini, u toj tmini
ti boluješ ili mi se čini,
U tom mraku svoje duše
znam sigurno boluješ do guše
Zašto mučiš i sebe i mene
dođi zajedno da sečemo vene
Metaliku slušaćemo uz cigare i vino
Budi sa mnom u svom jadu
neću ni ja neku lažnu nadu
Ponesi me na rukama svojim
Hoću s tobom oblake da brojim

23 maj '07

*****

Neću da sam jaka
Neću da budem hrabra
Hoću i ja da sam nežna
Krhka
Da za me neko strepi
Da za me pita kako sam
Da mi ruke pruži
Da sigurnost nudi.

Hoću da sam tanana
Da mi rame da
Osmehom napred
Uvek da me vodi
Iskren pogled
LJubavi mi pošalje

Ne umem vatru
Sama da pravim
Zaledjena od sebe same
Kad me obuzme tuga
I ja bih da mi neko
Na pramen kose pazi
I ja bih da me samo on
Voli dok nezno me mazi.

?????

Kako da ti se obratim,
u ovom hladnom danu
koje reči da upotrebim
da njima kažem sve misli moje
koje izrekoh toliko puta ?
Kako da ti kažem da moja duša
ne nalazi mir ni odjek u vremenu.
Znaš da nećeš dočekati
ni snove svoje,
ni najmanju mrvu sreće
jer oni što ne žure, nemaju sluha
i lažnim se plaštom odevaju
a mene i slične što sanjaju budni
sumaglica san odnosi u mračne dubine
i dok čekam i kad drugi čekali ne bi
snovi se rasprše u tami...
Znamo i ti i ja da je iluzija tek
to što nosimo je u sebi
to što ponuditi i tražiti smo hteli
i vreme kad bi postojalo
i vratiti se moglo
promenilo ne bi, ništa
jer, jedan maleni kamen spoticanja
nas izdvaja u prostoru
što nam ne da da u času nekom
budemo ono što bi želeli
i zato sami sebi najviše prkosimo
gledajuć' druge što nismo kao oni
što svoj san uvek iznova sanjamo
dok se borimo da nas vetrovi tuge
ne odnesu
dok maštamo da prođemo ispod duge
i praštamo što nas ne razumeju...
praštamo sebi pogreške, snove
pustimo da sklizne suza krišom
otresemo prašinu sa ramena
lažno uzdignemo glavu
krenemo u neka nova buđenja,
u neke nove zanose i strasti
a znamo da ćemo ponovo
i uvek pasti na isto mesto
gde ćemo opet i opet
samo sebe naći iste
malo umorne i potrošene...
Zato ne pitaj mene kako sam,
ne pitaj me za moje snove i tuge
možda ću ti reći reči neke
koje nećeš moći ili nećeš hteti
razumeti...
Ne pitaj odakle idem i gde ću,
jer ni sama ne znam
kuda vodi put
kojim želim ići.
A znam, već unapred znam
da nikuda ne stižem
vrteći se u krug
dlanova okrenutih ka nebu
želeti da samo jednom,
da jednom bar
u tom trenutku osetim zanos
da berem poljsko cveće
i venac pravim
na kosi da ga nosim
da osetim lepotu
prostora i beskraja
mirišljavih polja
gde ću biti srećna i svoja.

Odneo je sa sobom miris proleća
Svetlost sveća, uzdah oteo
Ko bi znao da l' je i on voleo
Da l' pati kad čuje melodiju kiše
Hoće li se setiti kako ljubav miriše
Pre sunčevog zalaska
Dok u njemu bore se sećanja
Il' se sprema za nova strdanja.


04.06.2007

UČINIĆU SVE

Dajem pregešt snova
Onome što misli mi čita
Molim se za sve meni slične
Da i oni budu srećni
Da drhtaj osete.
Prosipam bisere
Da u mraku me nadju
oči neke tužne i daleke.
Zato čekam noć
da dozivam vile i vilenjake
da pravimo pir,
kad zaspi strah
i utihne jeka,
kad ne spava
onaj ko čeka čudo.

Dok slušamo muziku, on mi reče
Tebe je lako voleti
Ja ne mogu mene su već slomili.
Pratila bi me tvoja tuga zato pojačaj
I budi mi tiha strepnja,
na mene računaj
Kad bude sve ovo daleko.


Jun '84

EH...

Lažni sjaj
tuđu mladost
u život umećem
neku muziku slušam
onako uzgred
bez teme, ritma
Idem na tuđa mesta
jer moja
ne postoje.
džuboks nama је svirao
melodiju
Sada " vene sečem"
uz playlistu
na barskoj stolici
među nepoznatim likovima
i puštam dimove,
pikavce
premećem po pepeljari
kao u glavi misli...
lak crveni i
uvojci se nose
tapete, ramovi stari
sa slikama
žamor kafanе
točе se pića
miris kafe meša se
zagrljaji, pozdravi
smeh "pa gde si bre,
sto godina.."
sve mi poznato
i previše strano
povlačim veliki dim
praznina
rupa u vremenu
zamagljenim pogledom
pratim titraj senki na zidu
kreće sećanje...
Cigarа,
imaš li upaljač,
bežimo sa istorije,
šapućeš mi "Mašine"
...otme se tako i zakotrlja
kao grudva nizbrdo
mnogo sećanja jednog trena
...druga klupa do vrata
pišem pesme
sanjarim često
logika.
Ma hoću s vama
vino i gitaru
zasviraj Zlajo...
ne staru,
sviraj ovu sad
ovu novu
i ona će jednom
biti stara dobra
i mi s njom ćemo
ostariti
pa kad se onda
nekad
posle onoliko
sretnemo...
sviraćemo
pevaćemo
onu staru
što smo
uz vino i gitaru...
Zato pokreni me
iz ovog dima
kaži da nas ima
i zapevaj, zapevaj
onu našu, onu staru...

Odavno gledam ćuteći
magle i kiše,
sunce na horizontu...
Evo me
zar me ne vidiš?
Spusti se
klekni tu kraj mene
mirišu pokošene trave
Evo me
zar me ne vidiš?
Gore sam
u oblacima
rasteraj magle rukama
ja sam gore
još više
gde odsjaj je sunca tek
Neću nestati
neću pasti...
možda ponekad
sivim se ogrnuti
kad hladni vetrovi dunu
onim što kišu nosi.
Znam da je hladan
ne volim ni ja hladnoću
on će mi suze sakriti.
Potraži me
ruku mi pruži
da ustanem
rame mi daj
da ne padnem
Hoću s tobom
čvrsto da hodam
toplinu da delim
tu dole
tamo gore
u najmračnijem mraku
na suncem obasjanom oblaku
samo da osetim da si tu.
Jesi li primetio
da mi i kosa sija
od tvojih dodira?
Da li si čuo glas moj
i kad ćutala sam?
Znam, tu si..
Sagni se
podigni me.
Znam tu si
pruži ruke
uzmi me.
Nasloniću glavu na tvoje rame.
Mi smo se oduvek znali
i pre nego smo se sreli
videla sam te
u svojim snovima budnim
i kad sam spavala
dozvala sam te
mislima, smehom
tugom, tišinom
vriskom..
Nisi slučajno ti tu
tražio si me
tamo gde si me
u prethodnom životu ostavio
u šumama kojima si lutao..

PRESLIŠAVANJA


Koliko snova
za život ceo!?
Koliko sunca
u nama da se rodi?
Da jednog dana budeš
mrtav i beo
da budeš hladan i sam
u svojoj slobodi!?

Koliko puta
ustati i pasti?
Pasti i ustati,
i ponovo poći
u sjajna jutra
sa zvezdom u oku.
Duboko u srcu pevati,
ridati opet
u nekoj noći!?

Svi putevi ka jednom vode,
od mraka do slobode
što krila ti daje
što traje duže
kad spoje se radosti dve
i letiš, jer si nekome..
jer ti je neko sve.

I dok smenjuju se
dani i noći
poćićeš do beskraja..
i nazad,
na prstima meko,
lagano,
jer od kad se rodiš
smenjuju se
sreća i tuga
i želiš tamo negde poći
gde čeka te isti neko,
da budeš srećan
negde tamo,
tamo daleko!

NOĆAS


Samo zbog tebe večeras
biću nepristojno lepa
iznenadiću sebe količinom bluda
što se tek naslutiti da
pogledom me svuci
dok prilaziš lagano
nek osetim na koži
vrelinu strasti
pre nego me dotakneš.
Okačićemo mesec
na nebeskom svodu
po koju zvezdu da treperi
nek zaneme svi zvuci noći
da misli se čuju
zagrli me sebično
ljubi me
šapni mi
to što želim da čujem
budi nežan
kao prolećni lahor
budi bura
što ttalase pravi
uzburkaj svaki delić
moga bića
iskušenje mi probudi
nek poludi u meni
i poslednji znak razuma
vodi me stazom bluda i srama
nek bledi mesec rumenilo lica skrije
hoću noćas pir da pravim
da budem ono što nisam
putuj rukama po mome telu
uzmi me noćas
naočigled zvezda
u plumraku
dotakni me strašću
zarobi požudom....

Oprostite meni
malom, običnom čoveku
što sam pametan i vredan,
VI ustoličene glavešine
....poželeh reći
no obuzdah se
nadajuć' se samislosti
na život pseći.
Ne umem lizat'
ruku što bič drži
al' eto ne umedoh
ni dostojanstveno moliti....
ne umedoh
ni u paža se pretvoriti..
Progovori iz mene
bujica čemera nenadano,
te sad zbrajam
svetska čuda
i dodadoh njima
MOĆ fotelje
i uspeha bez truda.

Brida ::

Oprostite meni
malom, običnom čoveku
što sam pametan i vredan,
VI ustoličene glavešine
....poželeh reći
no obuzdah se
nadajuć' se samislosti
na život pseći.
Ne umem lizat'
ruku što bič drži
al' eto ne umedoh
ni dostojanstveno moliti....
ne umedoh
ni u paža se pretvoriti..
Progovori iz mene
bujica čemera nenadano,
te sad zbrajam
svetska čuda
i dodadoh njima
MOĆ fotelje
i uspeha bez truda.

Ja moram napisati...ovo je sjajno Brida !

Hvala Najda ...... ponekad savladamo prepreke i shvatimo da ipak ima LJUDI.....možda negde drugde, ako ne tamo kuda nas navedu neka stremljenja

Dok tako putujem
od nikud nigde
gledam na sat
merim neizmerivo...
merim vreme
od tuge do bola
od zanosa do jauka
Dodajem u epruvetu
šaku tuge
pramen želja
kap nade....
mućkam na plamenu stvarnosti
slušam modrozelenu
dok prelazi u sivu
gledam mehuriće
što nečujno raspuknu
kad svetlost dodirnu...
Ni duh Duha iz lampe
neće se pojaviti
ni zvezda neće pasti
Samo fijukanje
biča beznađa
nagovestiće suton
i mrtvožutu svetlost islednika
pred kojim
strepim
drhtim
molim..
pravdam se savesti
zbog čemera duše svoje

Ako bi se dobro skoncentrisao
da umre čovek
da li bi mogao?
Dok mislima kroz vekove
prolazi
slike može da vidi
a da nogom nikud ne gazi.
Može li sam sebe oplakati,
ožaliti život ceo
i otići odavde
u nepostojeće sutra
....neprimetno
sa sjajem detinjstva u oku
sa čežnjom za toplinom
u rumena jutra.

I meni je drago da me niste zaboravili



Volim što sam ponovo ovde

Bravo !

LEPA REČ

jedna je dovoljna da ulepša dan!

A ti si svojim komentarom to učinila. HVALA TI MAJDA PUNO

Brida ::

LEPA REČ

jedna je dovoljna da ulepša dan!

A ti si svojim komentarom to učinila. HVALA TI MAJDA PUNO

I tvoja pesma je meni ulepšala noć...bila mi putokaz za danas....

JA ...NE ZNAM

Ne znam priču da napišem,
jer tu treba mnogo više
pažnje i istrajnosti

Ja u stihu mogu reći
sažeto
kao kad zažmuriš
dok se ljubiš
dok maštaš
i želiš da deliš
sve što osećaš
dok te žmarci podilaze.
I dok si u tom transu
odživiš svog života sagu
što ćeš je čuvati
u nekoj škrinji duše svoje.

I uvek će nekih dvoje
na mesečini
na tren svoj pronaći stih
svoju pesmu
svoju rimu..
sačuvati za
moguću neku pomrčinu
što zaskoči iznenada
pa te povuče u osamu.

Zato čuvaj
svaku kap
jutarnje rose
za sumrak
kad uspomene
teško se nose,
al' umeju da izleče
kad ne znaš
šta ćeš i kuda....
kad telo
još se samo
po inerciji vuče
kad osetiš
da je nemoguće
da maštaš i
da se nadaš.

Tad ...........
u škrinju zaviriš
i po ko zna koji put
Ti iznova živiš.

JA VOLIM SAMO SEBE
SVOG JEDINOG SEBE....


Ne ostavlja se neko
koga nisi ni imao
ko te svojim nikad nije zvao
niti osećao
da zajedno dišete.
Gledanje u oči
ne znači ništa
ako ne gledate
u istom pravcu..
Pogled u oči ume biti prazan
čak porazan,
jer, čemu,
ako one tamo svetlosti nemaju?
Ugasle u njima
sve radosti.
Mladosti kao da nikad
ni imale nisu.
Utihnule davno su.
U uglovima njihovim,
tek, oprez
zauvek se nastanio.
Stisnute vazda...
Ne znaju one ni zacakliti
kad leptir uzleti
ili zaigrati
uz akord neki...

Suvišne su reči
kad je duša stara
da ne bude prevaren
u strahu straha
on sam sebe vara.
Voleći sebe
on bi da voli druge
u kameleona se pretvara
u vremenu potrošenom
samuje,
pun sebe
praznih ruku
duše...
Takvi
kao da su se stari i rodili
lažima od nas radost kupuju.

I dok tako trguju
emocijama našim
ne znaju
da samo su senka
što prešla je
tek preko našeg neba.

Kad jutrom sunce se rodi
mislićemo
da košmar su
noćni samo,
i krenuti sa osmehom
i sjajem u očima
u svojoj
slobodi!!!

I dok tako trguju
emocijama našim
ne znaju
da samo su senka
što prešla je
tek preko našeg neba.

Kad jutrom sunce se rodi
mislićemo
da košmar su
noćni samo,
i krenuti sa osmehom
i sjajem u očima
u svojoj
slobodi!!!


Da...tako...

Jer ...na sreću nas samih i nesreću njihovu...postoje ljudi koji Svet vide svom širinom pogleda...

Izbor

Između tamo i ovamo
Između hteti i moći
moraš prolaziti
golgotu i mrak
da i kad padneš
jak i jači ustaješ..
Da se kaješ ne vredi
pogledaj te gmazove
sa visine
svoju snagu s njima
ne deli
ne bacaj bisere
pred svinje.

Sunce je uvek tamo i gore,
što stvore neljudi
nek te ne slomi
nek te ne čudi....
Svojim putem
makar i trnovit bio
lepše je ići sam
jer nisi života dva dobio
da bi ih trošio na psihopate
što te iza ugla nekog
čekaju vešto
skrivajuć' nakazno lice.

Zemljom hodaj
svetlost svoju prarti
i svrati ponekad
u baštu sljezove boje
mirisom detinjstva
opijaj prazninu lošega dana.
Razmotaj zavežljaj
radosti dečije
poskoči, nasmej se
zapevaj ....
jer uvek možeš
bolje i drugačije!