Muška suza

BELESKA

Kafu pijem
palim cigaretu
prvu,drugu...desetu,
dalje vise i ne brojim.
U glavi mi haos
s' mislima se borim.
Svasta tu ima
k'o na vasar:
ljubavi,zudnje,
tuge,boli...
Kako da sasijem pesmu,
k'o stari krojac
da je skrojim,
i u kom delu kroja
da ustepam
osecanja svoja?
Gde da utkam
ovaj plamen,
sto se zudnjom zove?
S'koje strane
da usijem
ovu silnu tugu,
dali s preda il'pozadi?
I gde suzu
da izvezem,
na reveru ili kragni?
Haos u glavi
opet cigaretu palim,
vise ih ne brojim,
S'mislima se borim
kako da pesmu sasijem
da je skrojim,
kad krojac nisam
a pesnik jos manje.
Mozda je ipak bolje
da ne sijem
i ne krojim,
vec da samo zabelezim
ovo moje stanje!

Adio ljubavi

K'o zla vezilja
pokidacu konce,
do poslednje niti
sto me s tobom spaja.
Adio ljubavi!
Dosli smo do kraja.
Pepelom cu
sa zgarista
ljubavi ove
prekriti svaki
tvoj trag,
pa nek me
nosi vrag
ako te budem
volela vise.
Unisticu sve
sto me iole
na tebe seca,
Adio!
Dogorela je sveca
nase ljubavi.

Muška suza
Аутор Olivera Dimitrijevic. Написано датума: недеља, Јануар 16, 2011 у 12:18 по подне

Opraštajući se

na peronu

očima smo

upijali jedno drugo,

nadajući se

da će nam

još dugo dugo

voljeni lik

ostati u sećanju.

Idok si me

u zagrljaj stezao

sve jače i jače

iz oka ti krenu

snažna muška suza,

zagnjurio si

uplakano lice

u moju kosu

i šapnuo:

"Kad muškarac

iskreno voli,

nije ga stid

da pred voljenom zaplače"

U srce mi se urezala

suza muška, iskrena

dok god dišem

sećaće me

koliko sam volela

i bila voljena.

Neznanom poeti
Аутор Olivera Dimitrijevic. Написано датума: понедељак, Јануар 10, 2011 у 9:51 по подне

Okupirao si

sva moja čula

nonšalantno se šeteš

po mojim mislima,

i nisi bio zadovoljan time

nego si počeo

da se uvlačiš

u moje pesme

stihove i rime.

Što ti to treba

neznani poeto

kad čitav harem

imaš oko sebe,

pa zar moraš

baš sa svakom

svojom pesmom

i mene da teraš

da mislim na tebe?

Pesme su ti

tako nežne

emoivne a vatrene,

pune strasti

a čežnjom protkane,

kao da si ih moj poeto

napisao baš za mene.

Sa izvora tvoga

duša mi se napija,

prožimaš me

svakim stihom

dok mi u mislima

odzvanja rapsodija.

Raskrsnica
Аутор Olivera Dimitrijevic · недеља, Јануар 9, 2011

Stojimo na raskrsnici

ljubavi nase

gledamo se nemo

gotovo bespomocno,

nema se vise

sta reci

potrosili smo

sve reci

sve zareze

ostala je

jedna tacka samo

da nam napomene

ono sto oboje

vec odavno znamo,

doslo je vreme

da svako svojim

putem krene.

Setiš li se...
Аутор Olivera Dimitrijevic. Написано датума: субота, Јануар 8, 2011 у 6:30 по подне

Setiš li se

bar ponekada

onoga leta

koliko smo se voleli

a ljubav krali,

jedini svedok

te ukradene ljubavi

bio je jedan

galeb stari,

more nam beše

svilena postelja,

dok su naša tela

strašću ponesena

ljuljuškali nestašni vali.

Setiš li se...

bar ponekada

kako smo se voleli

na peščanoj plaži

ispod najlepše palme

sve do zore rane,

moleći je

da ne žuri

da svane,

da malo bar uspori

zastane...

ne bi li još

jedan tren mali

uživali u ljubavi

koju smo krali,

kao da smo

u dubini duše

oboje znali

da je kraj.

Setiš li se...

bar ponekada...

Uzavrela
Аутор Olivera Dimitrijevic · Среда, Јануар 5, 2011

Pod zvezdanim nebom

Naga stojim

Pred tobom

Se pružaju

Nabrekle mi grudi

Međ'nogama mojim

Raspamećen talas

Od ujeda strasti

Želja se budi

Da svoje telo

Sa mojim spojiš

Postajem vatra

U kojoj ćeš

Da sagoriš

Dok igraju nam tela

Od strasti uzavrela

U vazduhu lebdi

Samo jedna želja...

Da se trenutak

Savršenog orgazma

Zaledi...

I traje večno...

Oci govore
Аутор Olivera Dimitrijevic · недеља, Јануар 2, 2011

Cuti dragi

nista ne govori,

ne kvari mi ove

trenutke srece,

oci mi tvoje

kazuju sve ono

sto reci nikad

nemogu i nece.

U ocima ti vidim

neizmernu ljubav,

koja je samo

meni upucena

ne postoje reci

kojima se

opisati moze

koliko sam dragi

od tebe voljena.

Zato cuti dragi

nemoj nista

da govoris

u ocima ti jasno vidim

koliko me volis.

Poverljiva poruka
Аутор Olivera Dimitrijevic. Написано датума: недеља, децембар 5, 2010 у 2:04 по подне

Jos jedna

hladna noc,

nad gradom

vristi tisina

a ti zarobljen

u mojim mislima.

I ako si nevidljiv

osecam da si tu,

stojis na oltaru

mojih pustih zelja.

Kroz etar

pesmom zboris,

moju dusu zednu

sa izvora

svojih stihova pojis.

Pomalo na sebe

sam besna

sto te sve vise

postajem svesna.

Jos jedna

hladna noc,

nad gradom

vristi tisina

a ti zarobljen

u mojim snovima.

Donela te ova zima

sa prvim pahuljama,

da mi smrzle suze

otapas poljubcima.

I sve tako u krug,

iz divnog sna

budi me

sumorno jutro,

vec znam

ceka me

isti takav dan.

A moj san o tebi

osta nedosanjan.

Potera uspomena
Аутор Olivera Dimitrijevic. Написано датума: Среда, децембар 15, 2010 у 1:06 по подне

Jos jedna

duga noc

kao zla godina.

Stize me

potera uspomena,

neda mi mira

ova mracna tisina.

Cak se

i krici galebova

gube u ovoj

zloj noci,

a ja nemam snage

a ni moci

da izbrisem

tvoj zeljeni lik,

sto caruje

mojim mislima.

Sve me jace

u zagrljaj steze tama,

jastuk ceznje

zalivam suzama.

Dok mi u srcu

odjekuje ime tvoje,

povlacim te

u svoje snove,

kao sto nemirno more

povlaci talas

u dubine,

gde spavaju

sve tajne i istine.

T K A LJ A
Аутор Olivera Dimitrijevic. Написано датума: уторак, Јануар 4, 2011 у 2:40 по подне

Ode bolna mladost

i godine lude,

šta me sutra čeka

ne želim da znam,

pa šta bude

neka bude

dal' osmeh

il'suza poneka

ja ću i dalje

stihove da tkam.

Plovila sam

pučinom života,

razbijale me često

bure i oluje

k'o valove

baš u svaku stenu,

uspela sam da isplivam

nisam im dozvolila

da me pretvore

u morsku penu.

Topovskim salvama

mržnje, zavisti i zla

gađana je moja

duša iskrena,

al' nisam im se dala

opet sam isplivala.

Spaljene su

moje pesme

k'o najgore smeće,

ali su se prevarili

one su još uvek

u mojoj glavi

i dok sam živa

niko im zlo

naneti neće.

Opraštam im

svako zlo

ali ne zaboravljam,

a šta će biti sutra

ne želim da znam,

pa šta bude

neka bude

dal' osmeh

il' suza poneka

ja ću i dalje

stihove da tkam.

Papir trpi sve
Аутор Olivera Dimitrijevic. Написано датума: петак, децембар 17, 2010 у 11:01 по подне
Ja ne pisem pesme
sto sam zeljna hvale,
niti vezem stihove
zarad neke slave.
Ne trebaju meni
nikakva priznanja,
jer ja samo belezim
svoja osecanja.
Zapisujem
kad sam tuzna,
kad sam samoj
sebi ruzna,
kad osetim
bol u dusi
i kada me ceznja gusi.
Zabelezim svoje snove
svoje nade i strahove.
Pisem dosta
o nocima dugim
kada mi nesanica
neda mira,
i kako mi suze
krenu niz lice,
kad cujem pesmu
sto mi srce dira.
Belezim uspomene
na ludu mladost,
na bivsu ljubav
srecu i radost.
Masta bujna
a misao nemirna,
zacas mi sklizne
na list papira.
Ne trebaju meni
nikakva priznanja,
jer ja samo belezim
svoja osecanja.

Lepo Olivera!Samo nastavi......

Moj Galebe
Аутор Olivera Dimitrijevic. Написано датума: понедељак, Јануар 17, 2011 у 8:34 пре подне

Gušim se

u neprebolu

mogla bih most da srušim

nabujalom rekom suza.

Orkanskim izdahom tuge

korenje da ti izčupam

iz srca već napola mrtvog,

erupcijom očaja

mogla bih

ti krila spržiti

Moj Galebe,

da nemožeš leteti

od luke do luke

od srca do srca.

Sve bih to mogla

ali neću,

još se nadam

da ćeš u smiraj dana

spoznati samnom sreću,

i baciti sidro

u moju luku,

pa da uz buku

mladih Galebova

dočekamo zajedno Kraj.

Dosta je

Аутор Olivera Dimitrijevic

Dosta je vise
kazem sebi
pod tepih stari
guram tugu,
osmehom sminkam
tuzno lice
a suze izdajice
gumicom brisem.
Nije me briga
sto volis drugu
hocu da opet
slobodno disem,
da nekom drugom
pisem stihove
protkane srecom
a ne tugom.
Zbogom bivsi dragi
srecu ti zelim
za tobom vise
da patim necu,
i prvog cu dana
svog novog zivota
dobro da
se proveselim!

Blokada

Аутор Olivera Dimitrijevic


Blokada u glavi

ruka s perom bespomocna

da i jednu misao

na papir stavi.

Dokle li ce

to da traje,

gde su nestale

one divne misli,

kud odluta

onaj stih,

gde ispari

pesma ona

koju sam bas

tada htela

da razlijem perom

po papiru belom.

Dugo sam se

sa blokadom

mucila i patila

sve dok

nisam shvatila,

kako do joj doskocim,

te brze bolje

i nju u pesmu

pretocim!

NOSTALGIJA

Аутор Olivera Dimitrijevic

Cesto mi misli
u proslost lete
u moj rodni grad,
jasno vidim slike
svoga zavicaja,
kada sam kao dete
obalom Begeja
pustala zmaja
u crvenoj haljinici
na volane, sa belim
tufnama
sa svake strane,
i crvenim dokolenicama
sto je s'ljubavlju
heklala moja mama.
Kako je bilo lepo
ljudi nisu bili zlobni,
sve koje sam
pa i one koje
znala nisam
svi su bili dobri.
Teta Bisa iz trafike
uvek mi davala zvake,
a svake nedelje
casne sestre iz
Katolicke Crkve,
kada prodje misa
ucile me madjarske reci
uz brdo slatkisa.
Biblioteka mi je bila
prva "komsinica",
rado su me
primale one tete,
pocela sam
od slikovnica
dok nisam
slova naucila,
onda sam presla
na bajke.
Ruske bajke su mi
bile najmilije.
Cini mi se da je tada
stalno sijalo sunce,
ljudi su bili sretni
svima je osmeh
krasio lice.
Cak su i ptice
veselije pevale,
retko ko je bio tuzan
i svi su bili lepi,
niko nije bio ruzan.
Nedeljom smo isli
u lutkarsko pozoriste
na matine,
nekada je bilo pored
Doma Omladine.
Znala sam napamet
repertoar sav,
ali najvise mi se
svidjala predstava
"Rumena i stari Lav".
Posle toga
vec ustaljeni red,
isli smo kod Cvetanovica na sladoled.
Nikada vise u zivotu
gde god sam bila
takav sladoled
nisam okusila.
Nismo mi tada
pili Coca-colu
nego Bozu i Klaker
a najlepsa je bila
Limunada.
Tada je Pupinovu ulicu ispunjavala
decja graja,
igrali smo
ringe raja,
jurke, zmurke,
lastis, lopte,
"care capare,
Tursko magare,
kol'ko ima sati"
igrala bi se do zore
da me mati uvek kad
je najlepse ne pozove.
Sve je bilo lepse
ljudi su bili dobri,
sunce je sijalo
i danju i nocu,
cesto mi te divne
uspomene
ispunjavaju samocu.
Srce mi se steze
kad pomislim
na svoj rodni grad,
jer vise nije kao nekad.
Tamo sada zive
ljudi zli,
trguju belim robljem
na svakom koraku
droga se nudi,
i kao da nema vise
dobrih ljudi.
Sve je nestalo
u Pupinovoj ulici
se vise ne cuje
decja graja,
neidem tamo vise
jer sa rodnim gradom
me vise nista ne spaja.
Tek po koja uspomena.

CRVENI KARTON

Аутор Olivera Dimitrijevic


OVO TI JE

POSLEDNJA OPOMENA

PRED ISKLJUČENJE

PAZI ŠTA RADIŠ

ISTIČE TI VREME

VEĆ SI ZARADIO

JEDAN KARTON ŽUTI

AKO ZARADIŠ

JOŠ JEDAN

SRETNI TI PUTI

I SIGURAN BUDI

DA ĆEŠ DA LETIŠ

NEMOJ DA ME DRIBLAŠ

SAMNOM NEĆEŠ VIŠE

PRLJAVU IGRU

DA IGRAŠ

OVO TI JE

POSLEDNJA OPOMENA

PRED ISKLJUČENJE

AKO MISLIŠ

U FINALE

NE PRAVI VIŠE

TAKVE PENALE

NEMOJ DA IDEŠ

NA ZICER MEČKI

DOBIĆEŠ PO PREČKI...

Pismo mrtvoj majci

Аутор Olivera Dimitrijevic

Pismo pisem
al'necu ga slati,
Nemam kome
moja mila mati!
U dusi mi
neka ljuta tuga,
nema te vise majko
mog najboljeg druga.
Nemam s'kim da delim ni srecu ni tugu sem da pisem pisma
svome mrtvom drugu.
U pohode tvome grobu,
nemogu i necu...
Ostaje mi samo
da upalim svecu.
U plamen da gledam dok skroz ne dogori,
i da se molim
samo na tren
da mi te vrati:
DA TI KAZEM MAJKO
KOLIKO TE VOLIM!

U cast prvim pahuljama

Аутор Olivera Dimitrijevic

Dobro mi dosle
pahulje bele,
hvala za ove
trenutke srece.
Suze radosnice
klize niz lice
dobro mi dosle
mile pahuljice.
Ogrnule palme
bele salove,
a more se raduje
i od srece salje
penusave valove.
Cak se i galeb
stari veseli,
gledajuci ovaj
velicanstven
prizor beli.
A'l kratko
mi sreca
krasila lice,
sinulo je sunce
i oteralo moje
pahuljice!

Košmar

Аутор Olivera Dimitrijevic

Crne ptice
vrište u mom snu
živo me blato proždire
i vuče ka dnu,
slamku spasa tražim
ali bezuspešno,
svaki me pokret
povlači sve jače
gušim se plačem,
glasa nemam
da upomoć zovem
prepuštam se
i tonem...
Kroz misli
mi proleću
slike života
na hiljade u sekundi...
I hvala nebesima
tu se probudim,
okupana u znoju
i suzama,
shvatih da je
svanuo dan,
i da je to bio
samo ružan san!

Dobrota

Аутор Olivera Dimitrijevic

Sve lepe reči
iz bogatog repertoara
ne mogu pomoći
da se otvore
ta gvozdena vrata
ljudske duše
vekovima stara.
Blindirana su
zavišću,pohlepom,
mržnjom i zlom,
tu dobrota
mesta nema,
nemoćna je
i ranjiva,
svaka je bitka
unapred izgubljena.
Dobrota danas
nije na ceni,
svak' se do zemlje
zlu klanja,
jedino još važi
ona stara:
da je put
do pakla
popločan
dobrim namerama!

Idila teskobe

Аутор Olivera Dimitrijevic

I ove ću noći
da oćutim tišinu,
sa zvezdama
razmeniću misli,
pred svetlost
mesečevu
razliću uspomene
neka obasja
svaki kutak
mašte razuđene.
Galeb će mi
pod prozor
odkreštati pesmu,
o ljubavi nekoj
davno izgubljenoj...
Doliću srcu
Ždrepčeve krvi
tek da se smiri
i sporije kuca,
da ne kvari ovu
ponoćnu idilu.
A na pragu zore
vrelim suzama
skinuću okove
i lance teskobe,
neka se razlivaju
u dahu svoje slobode.

Pećinom duše

ledeno doba

se razleže,

sleđene suze

kao stalaktiti

presijavaju se

u noći,

tuga Vladarica

ledene moći

kao Snežna Kraljica

mrazom grudi steže.

A na samom dnu

očajnoga srca

plamičak Nade

mrazu odoleva,

i uporno

o sreći sneva.

Noć prepuna

neskrivene žudnje,

mirisa... drhtaja,

tela nam uzavrela...

Omamljeni

dahom strasti

predajemo se slasti

vrelih dodira,

dok zvezdani orkestar

tiho svira

njišemo se u ritmu

naših ubrzanih bila,

a vetrovi htenja

miluju nam

razbludela tela

dok se spajamo

i tonemo

u carstvo miline.

Pod crnom

maskom neba

prazninom

mijem lice

gušim se

u samoći

jecajima očajnice.

Kao da je

vreme stalo

kazaljke se ne

pomeraju ni malo,

a damari

kao šamari

odzvanjanju

tvoje ime.

Prolama se

vrisak tišine

jače nego

ikad pre,

a ja tonem

u zagrljaj sna

sa nadom

da će vremenom

izbledeti slika

tvoga lika

iz moga srca.

O vi,

umišljene veličine

što sami sebe

u visine

uzdižete,

trošna su vam krila

od veštačkog

materijala

satkana,

boleće vas pad...

O vi,

što ste sebi

dali za pravo

da sa te lažne visine

pljujete dušom

istkane

stihove i rime,

boleće vas pad...

O vi,

umišljeni Bogovi,

zar ne znate da su

gordost i zavist

smrtni grehovi,

boleće vas pad...

O vi,

čemeru sa visina

jado i bedo,

ne ružite

majci čedo,

jer svaka je

reč napisana

porođajnim mukama

iz srca iznedrena,

boleće vas pad...

O vi,

paćenici

spustite se

sa visina,

jer kad padne kiša

skvasiće vam krila,

boleće vas pad...

O vi,

visokoletači

od kad' je

sveta i veka

samo je jedna istina,

a to znači da:

Ko visoko leti

nisko pada...

Tako je bilo navek

pa i sada,

boleće vas pad...

Slatka Osveta


Noćas će te stići

moja kazna,

jer ove sam noći

osvetoljubiva

i bezobrazna.

Ljubiću te tako

da će te

usne zaboleti,

jezikom ću

kao kičicom

po tebi razliti

dugine boje,

mučiću te

dok ne osetiš

vrhunac

osvete moje.

Grickaću ti uho

sve dok

obliven strašću

ne počneš

da me moliš,

i u ekstazi

ne vrisneš

koliko me voliš.

Tada ću nabaciti

osmeh moćnice

na lice,

i povesti u šetnju

svoje crvene cipelice...

A ti ostani da goriš

u strasti

moje osvete,

Izdajice...

Plima suza


Brana ponosa

suzama je

zatvorila put

ka izvoru

olakšanja,

duša se u plimi

suza guši,

tuga je

na dno srca

sidro spustila

i tu se ukotvila.

Od čemera

sidro iskovano,

ne boji se

bure ni oluje

jedinu opasnost

predstalja brana

ako ponos popusti

i sruše je

suze olakšanja...

Tamo gore...


Ostalo je srce moje

tamo gore...

gde je nekad bilo

Panonsko more,

ta mi se ravnica

dušom razleže

i čvrstom sponom

za sebe veže.

Tamo je moje

detinjstvo bosonogo

još uvek juri

kroz voćnjake zrele,

tamo su snovi

mladosti rane

prva ljubav,

poljubac...

onaj najslađi

ukradeni...

Tamo je ostala

sva lepota

bezbrižnog života,

i svi dani berićeta,

tamo su moja

polja suncokreta,

i zlatno klasje

što se na

vetru klati.

Tamo su dve duše

u ledenom

mermeru okovane,

moj dragi otac

i mila mati.

Svo moje bogatsvo

rasuto je

po ravnici,

tamo gore...

gde je nekad bilo

Panonsko more...

Amin

Pali su teški

okovi sa srca,

izlila se ljubav

suzama bola

do poslednje kapi,

noćas se moja duša

sa tvojom rastaje.

Vrata prošlosti

su zapečaćena,

i sva moja tuga

tamo je sahranjena.

Amin....

Moje proleće


Pučinom

sunce pleše

umiljava se zori

dok se pesma

galebova

veselo ori...

Milozvuk proleća

cveće budi,

čuje se kako

raste trava,

i nebo se smeši

na njemu je opet

košulja plava.

Nestašni se

povetarac

sa leptirom

poigrava

Jaglac mu meta,

a'l vetrić mu smeta.

Razlile se boje

zlatnim zracima

okupane,

miomirisi se

po cveću rasuli,

dok jutro

u zagrljaj

prolećnom danu hrli.

Ne postoje

dovoljno

lepe reči

da se sva lepota

proleća opiše,

jer...

proleće se diše...

proleće se miriše....

Bez reči


Naša ljubav je rođena

na pogrešnom mestu

u pogrešno vreme,

unapred osuđena

da ponese

breme propasti

rastasmo se

bez suza ...

bez Zbogom....

ćutanje je naše

od svih reči

vredelo više,

samo su oči

govorile jezikom

koji razumeju

samo duše

ranjene,

na neprebol

osuđene...