Baštanski vrt - by Mokily

Lepota


Ruke širim,
srce zaustavljam.
Sa delova nesputanih
tebe skupljam.

Kupujem osmehom
draži jutarnjeg osvita.
Na rapuštenoj postelji, slutnja
umirujućih dodira,
usnulim trzajima,
zaustavljena.

Melodija potajnih soba
leluja međ umornim telima.
Pogledom visprenim,
želja ponovnim
drhtajem ostvarena.

Čulnost umilnih tonova,
para damare
dodirima,
ostvarenih ljubavnika.

Na putujućem brodu
podvodnih, peščanih oblaka,
igra talasanjem
na početak vraćena.

Na uznemirenim talasima,
penom vala zadojeni,
ratnici mora
boj vode.
Isukali mačeve,
ledene stene lome
nebom vri crnilo.
Vetrovi modrih oblaka,
kišom olujnom, prete.
Nikom im ništa ne može.
Bore se ratnici mora,
domu svom hrle,
drage da obljube,
kose dugo nemilovane
nežnošću na grudi umorne,
privole.
Zato, tucite gromovi
cepajte jedra,
pobunu na pramcu zaustavite,
kormilo sveto pod svoje uzmite.
Iskon u ime časti
podvodnih Bogova pozovite,
nek vide
kako more hrabrite,
nek vide
kako nebo od Đavola branite.
Ratnici mora
s ponosom
domu svom, putujte.

Kako da priđem,
s koje strane
koren da pustim,
nebo dohvatim,
slobodu vratim?

Uznemireni titraj patnje,
putujućim hodnicima vremana
želim da zaboravim,
njima bol ostavim.
Beže hodnici, uzmiču
prozori vekova,
sebe sklanjaju.
Molim, preklinjem
izgubljeno moje, da pronađu.
Ništa ne pomaže.

Mogu li telom zakloniti sunca zrak?

Sama je stvorila,
sama uništila,
od ništavila
ništavilu hodam.

* ...nešto kao nastavak, recimo. * (...izazvana Masadinom pesmom iz teme " U tragu najlepšeg sna ")



Slatkim umorom, vinom zadojene
kraj toplih usana, usne zaspale.
Blagim dodirima maznih obraza
popodne dočekale.
Osmehom polu sna usne,
probuđene.

Usne usnama
dahom prenose reči nemih uzdaha
nad svesnim koracima rastanka.
Usna zadrhtala setom zaostalih tragova.
Iz oka malena suza krenula,
nesavladana.
Kapala, kapala, krilo nakvasila.
Pogled zadržan na ustreptalom titraju
tananog svijanja jagodica
međ crvenilom, ružičasto obojenog
stapanja na pola modrog jecaja podočnjaka.

Mokra haljina suznih kaplji,
na telo vraćena,
čuva trenutke nezaborava
jednog dana, unazad vraćenih sati, minuta
kraj sklopljenih, zadremalih slatkih
usana
ljubljenih, nadomak putokaza.

AKROSTIH

STIGOŠE KONJI VRANI

AKROSTIH

ZAMUĆENO NEBO

Želja


Neću sagoreti
ljubavlju opijena.
Neću sagoreti
ljubavlju satkana.
Neću sagoreti
ni međ
tananim notama
milih milovanja.

Zato, opi me.
Zato izatkaj
opojno viorenje
duše pripamljive.
Zato milovanje
pesmom,
ne prestaj.

I,
dođi.
Dođi
kroz vreme
putujući
vremenu mojih boja.
Nestrpljiva, dolazak
čekam.

Pleši na vetru,
pleši na kiši,
pleši pod oblakom
pahulja belih,
pod zracima
sunčevih obrisa.
Peleši pod okriljem
mesečevog svoda,
pod iskričavim tragom
snenih zvezdica.
Ka talasima, plaveti mora
na krilima belih galebova,
plešimo.

I,
dođi.
Dođi,
na dlanu pruži
titraj srca.
Osmehom draži primi.
Haljinom cveće raspi.

I,
dođi.
Dođi da
na podijumu života
ples ljubavi plešimo
dok nas bude,
dok vreme krug ocrtava
milinom stapanja
misli,
dahom,
dušom,
telima...

Zato,
dođi.
Dođi
dok nas bude.

Minijature


I

Zar vidiš me?
Zar prepoznaješ?

Iza rešetaka
gvozdenih okova
sazidana, betonom
bola sklupčana
vrištim sumanuta.

Jedva trepnula.
Na jedno oko tama
spuštena.

II

Nije laž to!
To ja, cvećem zovem te!

Na jutro,
s pticom
mladih krila,
na proplanak želje
strastvenih motiva,
pokri latice medne
rasute međ nedrima.
Pokri
ljubljenim usnama
grudi čežnjive
kroz boje
nedovršenog sna.


III

Ćuti pred
zvonkim titrajem
ne probuđene zore.

Kuca na mlada vrata
ćutnjom.

Proviruje, izviruje
s kapija rumenih
rosu upija.

Ćutljivo prodire
glasom dubine.

IV

Iz sna u viziju.
Iz vizije u javu.
Iz jave u iluziju.
Iz iluzije sprovedi
u delo drugu dimenziju
kroz misli oblikovanu,
opiljivu.

/ izazvana Masadinom pesmom iz teme " Negde između dva svet "/

Gorska vila



Ako željom jakom sećanje prizoveš,
snove davno zaključane
katanca stoletnog oslobodiš,
pronađeni ključ
u bravu zadeni.
Otvori javu.
Nju, voljenu
što noćima sanjaš,
što dušu umornu tuga mori,
što te kroz godine bola
vremena prošlog prati,
što se miris kose njene još prstima
tvojim vija,
gde tajne čuvaš dubinom misli skrovitih,
gde reči imena njenog stoje
pusti, otvori...nazad vratiće, vreme buduće.
Progovoriće,
oslobođena.
Vratiće jeseni zaboravljene.
S proleća
ponovo mirisaće gorski ljiljani
kad se na grudi tvoje privije.
Nežno zagrli, nikom je nedaj
dok ti kraj uzglavalja
pevuši voljenje
ko što nikad stigla nije.
Usne nemu prošlost brišu.

Zato,
u novom vremenu
kad vrata ti otvori,
sačuvaj bisere
javom satkane,
snom tvojim ostvarene.

Vrati je!
Vrati i čuvaj.

Minijature


I

Tuga se pod kapke
sakrila.
Oseća tuga kako
suze peku.
Suze pobunu napravile,
tugu gone.

Polje zeleno u kristal
pretvoren.
Niz lice,
biser
ranu otvara.

II

Gledam lice,
mirno
spava,
bez straha,
bez mimike.
Mirno lice,
svileni san sanja.

III

Koliko će još dana proći
do konačnog dana?
Koliko će još noći proći
do konačne noći?
Hoće li doći
do konačnog stapanja
dana i noći
na konačnim ivicama
strmih litica?

IV

Noć se preokrenula
za oblak zvezdu
povukla,
sve iskre pokupila
put svetlosti mi
utrla.

Hej noći bezimena
ostavi ber zvezdu jednu
onu malenu, moju,
da stazu pronađem,
da u ovoj noći ludoj,
trag
izgubljeni vratim.

V

Lepeza pastelnih boja
i ja,
na nebu udružene,
pod zrakom sunca raširene,
kišnim kapima orošene.

Na oblaku obe
zaljubljene,
a tihe
a smele
a bolom zadojene.

Zaboravi me
da bi me pamtio
kada druge ruke te budu dirale
kada druge usne budu tvoje ljubile.

Zaboravi me
uz svitanje rosnih jutara
da bi pamtio svijenu lepotu
da bi sačuvao dubinu titraja.

Zaboravi me
kroz vreme neprolaznih trenutaka
do novih otkrivenih staza
do novih putujućih oblaka.

Zaboravi me
da bi me pamtio
kada sreća pokuca na vrata
ko što ja sam ih otvorila
kada njene oči prodorno te budu gledale
ko što ja jesam.

Drugi način
tema :

Pogled


Odjutros hodam bosa
trnje tabanima krv
razliva
niz lice suzama
obraze kupam
kroz presahle oči film
odmotovam

Odjutros hodam bosa
nevidljim oblacima
snen trag ostavljam
od neprospavane noći
od noći bolom satkane
noći tugom zadojene
noći bez misli ostavljene

Odjutros hodam bosa
ruku pod ruku sa noći
ja i ona u sumrak
pod velom slutnje
zagrljene
rastankom ustrepale
a ne ustuknule put
neznani krenule

Odjutros hodam bosa
ja, znala da poslednji je
ona da bi hrabrila me
i novi osvrt
i novo doba
u kutu zaboravljene sreće
pred kraj donela

Odjutros hodam bosa
nisam želela da
poslednji je
nisam ni slutila da više
neće se okrenuti
plavet da neću videti

Odjutros hodam bosa
kroz odškrinuta vrata
sna
tražim ga
ne bih li
poslednji put odsjaj
osetila
titravih zenica

Odjutros hodam bosa
ja i noć na oblacima
jutra
bez sna
bez poslednjeg pozdrava
na pola koraka do svitanja
do njegovih prozračnih
dubina

Minijature

I

Cvet sam bacila.
Haljinu pocepala.
Papir presavila.
Reči smrvila.
Pero polomila.
More sinje
talas otvori,
tugu u sebe
uzmi.

II

Prašina vitla ispod zrna
dodirom nedodira.
Noć zadojena
prašinu skupila,
lice umila kapljom
sladunjavog pelina.
Sjajnu zvezdu
pred vrata donela
pokucala,
sa dlana, srebrno inje
ljubavlju skrojeno,
na ime moje, spustila.

III

Odlazi dan,
misao pod skud
vodi, nepoznatom
stazom.
Na otvorenoj pozornici
marioneta tone
u saplitanje konca
pokidanog pred
kraj poslednjeg
nakolona,
uz aplauz
nevidlivih dlanova.

IV


Poslednja zbrka
raštrkanih oblaka
pred pucanje, koru
raspukla
misao saplela
o trn kore se ubola
krv prolila.
Suza misao ne boli.

V

Ako kažem da ćutiš
zašto ne govoriš?
Ako kažem da oči otvoriš
zašto zemlju zatvaraš?
Ako kažem da ne misliš
zašto putuješ nepoznatom?
Ako kažem da ljubiš
zašto nebo šaraš?
Ako kažem stani
hoćeš li stati
a ne posustati
govoriti,
otvoriti,
zatvoriti,
istraživati,
šarati?
Stani,
samo ruku pruži.

VI


Izluđujem budućnost.
Izigravam vreme.
Spotičem prolaznost.
Dišem vetrom.
Sunce osmehom dotičem.
Okom
rominjanje kiše čuvam.
Plesom pločnik zavodim.

Ćutim zorom
pred cvrkutom
ptica.

VII


Belo i crno,
ogledalo i zaborav
na stolu, poređano
ne pronađeno.
Predupredi ih,
ekvivalentom zaobiđi
dat tren.
Obmani smisao
sata, zaustavi
zemlju, rasprostri
dlan pred zlu
kob,
iskru pokri.

VIII


Pastelno oboji svaku
ispucanu poru.
Tananu obalu srca
pusti,
pusti nek drhtari.
Osećaj miline
istopi nežnim šapatom.
Bajkom sakri
ustreptali dah,
ne bih li tren
sačuvala.

Pazi da te
neprolaznost
umije.

IX

Na dnu ulice
slobodnog koraka,
pod svetlom, gde
škljilji senka zalutala,
mesec za rukav povuci.
Ka obodu nek ponese
u visine nek odlete
i senka i ja.

X

Zaobiđi slutnju
tog promeni.
Zaobiđi krug
stazom pravo hodi.
Zaobiđi treptaj
siđi na vrhove jagodica.
Zaobiđi strah
k meni priđi...

XI

Da li će stati disanje
kad glas zatvorim?
Da li će stati vreme
kad sat pokrenem unazad?
Da li će mir biti
kad sebe sebi vratim?

Čekam!

Na zadatu strofu


O zidove tvrdjave nedokučive
udaraš šakama krvavim.
Zaboravljaš, ranjena zver
u samoći ječi, rane vida.

Sopstvenom krvlju sapletena
zveri suštom istinom povređena
da li pogledom pravo gledaš?
Na koju stranu trnje skupljaš?

Zaobiđi zapomaganja!
Na to otporna, htenjem postala.
Jednom, ne rekla,
rekla, dužna nikad ostala.

Ječi, moli, cepaj kidaj
tebe boli!
Oko moje, svetlo uhvatilo
na pijadastal slobodu, postavljam.

Opsesija



Zatvorenim očima
iza skrivenih kapaka,
gledam a ne vidim
zapostavljenu potrebu dodira.

Proganja misao,
bih trenom da je zaustavim,
vriskom duše preplašim,
nemir drhtavog vapaja
umirim.

Ne ide.

Ko da je poslednja priča,
poslednja nedovršena ...
...neću i nedam.

Čuvam skrovito
treperanje zenica,
blagost primamljivih uzdaha,
zatvorenih treperenja,
zvonko
talasanje jagodica
nadomak ljubljenog tela.
Tu,
osta mi trag nezaborava.