Nemir-Mirjana Vujicic

Ovde je kraj.
Kada povratka vise nema.
Kada neki novi ciklus krece.
Kada otvaras novu stranicu zivota
i podizes kicmu i savijena rebra.
Da li je bitno vise secati se
da je ovde nekada cvetalo
cvece,da je zivot bio posut
laticama ruza sada vise
povratka nema.Vise ne postoje
nikakva izvinjenja.
Jer za neke stvari vise nema
pokajanja,umorna sam
neko sam ko vec godinama ne
spava.Da li neko ima hrabrosti
da podeli samnom nemire moje,
da samnom otpesaci svaki krvavi
kilometar i da me nista ne pita.
Mislim da takvoga nema.
Kraj staze setno sapucem,dok
slusam zubor potoka i u njemu
trazim odgovor gde nestade sva ona
lepota.Lepota koju sam jednom imala.
koja mi je zauvek oduzeta.
Kao sloboda prostranih pasnjaka
sada je samo plasljiva divljac na njima
ostala.I poneka ptica zlosutnica
koja svoj danak uzima.

Htela bi da pisem o onom
dodiru.U kome ponekada
osetim toplotu,osetim hladnocu
kroz koju prolaze sve moje
jeseni i zime,
Kako opisati dodir,a nemati ga
cekati ga,prizeljkivati ga i nadati mu
se u njemu otkrivati sve
one zablude,a opet moliti mu se.
E takvi krvare,dok srcem gore
a vole sve one nedosanjane snove.
Snove o dodirima,koji su stali na pola,
o dodirima bola.O onim otvorenim
nedrima gde savest nema pristupa
gde je ljubav postala nostalgija
i slutnja cekanja.
U cekanju je jos jedna varka zabludna,
zica po kojoj se hoda nemocna
dok moje trajanje je neprolazno
jer cekam dodir tvoje ruke kao
usijanje.Dodir tvojih usana.
I necu da mislim da moram da osetim
zivot bez zivota,da mi pice bude samo
telesni krik.Hocu da cekam i da
budem verni sluga u onoj otvorenoj karti
sakrivenih boja.Gde se nazire tvoj lik.

meseceva rosa ::

Tvoja cekanja na dodire su kao krik ceznje skliznula u beskraje tebe, a tamo je on
koga si umotala u svoje neznosti...samo on zna sifru tvog srca...samo on ce znati
da otkljuca katance...u otvorenoj karti sakrivene boje njegove duse, i tvoja vera
kroz lik koji izranja , preplicu se i dodiruju u poljupcu koji rusi sva cekanja...
Beskraj, ti mene uvek iznenadis, i uvek inspirises:)

Hvala ti draga moja.Sifru srca mogu da znaju mnogi ali je upotrebiti po meni je umetnost.Dodiri i poljupci ruse sva moja cekanja u mom nesvrsenom trajanju.Hvala ti jos jednom.

Oluja se sprema
zive su samo zvezde koje nikada
nece shvatiti da je ovo
moje poslednje prolece u ovome
gradu.
I zato ih pitam:"Zasto sijate"?
Kad sve je umrlo,sve je nestalo
onim necujnim korakom.
Srna se sprema i ona je pobegla
tamo gde nikada nije bila.
Mrakom je osinuta,ovde vise nicega
nema.
Dosta sam reku suza ovim gradom
prolila,tebe satano u ljudskom
obliku volela.Nemustim jezikom
cutala.Dosta je bilo vise svega.
To sto si svoju dusu svakome
prodao,moje srce ustreptelo
izvadio i nikada nisi pitao
da li si me icim uvredio.
Polako krecem,sa sobom nosim
samo prazan kofer koji je pokusaj
nove srece.Udari vetra zaglusili su
sve,vise te necujem.Krecem,odlazim
na neki novi peron srece.Tiho i nemo
bolujem,dok nestajem na ovoj

Probudi se.
Hocu da osetis moj poslednji
poljubac sa ukusom suza.
Evo priznajem ti
da te vise nikada necu videti.
Necu cuti niti pozvati.
Samo se probudi.
Tu sam u svom andjeoskom obliku.
Tek sada shvatam kako je tebe
bilo lako voleti.
Nemoj me samo nista pitati.
Padacu,ustajacu i putovacu i dalje
bez povratka na vrhovima talasa svog
sopstvenog ludila.Tebi tu mesta nema.
Proibudi se.
Ne zatvaraj oci.Pusti me da udjem u tvoj svet.
Da te dodirnem bedrima,da razbuktam strasti
svih ovih cekanja.Jer ja sam tvoja osuda i kletva.
Zazeli me samo jos ovu noc.Jer svesna sam da
ponovo gubim,ono sto ljubim.Da nemam hrabrosti
vise da te ljubim.Samo cu ti usne tiho dodirnuti.Jer
ne rekoh ti ja sam ispisana istorija lutanja,bajka
tuznog kraja jedan nemirni oblak na uglu tvojih
usana.Prica poceta,ali nikada zavrsena.

Utapa se moja tuga u boji
tvojih ociju.
Dok brisem tragove vec zagorele,
probijam se kroz granje,
osuda i glasova,prezirnih
pogleda i uprtog prsta.
Kroz vetrometinu misao mi
jedna padne.Ne mogu
pobeci od ovog prokletog sveta
od ove bede ljudske, jada i cemera.
Sedim i razmisljam tisina me mami.
Zove me k sebi.Izmedju redova
tiho besedi.Kaze mi glavu gore,
promeni se,osvetom lakonogo
koracaj,zivot je samo jedna
obicna boravisna taksa.
Sve u tebi je samo navika.
Malo drugacijim ocima gledaj.
Slusam je i nemogu da joj
poverujem.Za njene reci nedorecene.
Koje kao vodopad padaju,dok brzom brzinom
klizaju u potiljak kao pritisak me udaraju.
Pokusavam da budem kao sto su
svi oni.Bleda,banalna i degutantna
pokusavam da budem nadobudna i sirova.
Pokusavam...
Ali ne mogu,lose glumim da budem nistavilo
svih nistavila.Neveruje mi publika,
losa gluma i naporna koreografija.

Hvala draga moja.Izbor pesme je fenomenalan kao i sama slika.Veruj mi svaki put me jako obradujes posto oslikanu poeziju obozavam.

Hvala Meseceva Roso.Uspes uvek da me obradujes svojim ulaskom u ovaj moj nemirni kutak.

Drago mi je sto mogu jutros da ti
napisem samo jedan jedini stih.
Necu ti pisati stidljive reci
jer ne zelim da nestanu sa prvim
jutarnjim zracima,sa prvim snegom.
Hocu da ti u njima opisem svoja
najvrednija osecanja,i sva ona nedorecena
saputanja.Pisacu ti o besmislu svih nasih
odricanja,i o zanosu patnje svoga zivota.
Jer zivot je igra.A kada budem prestala
da se igram recima,kada budes
nestao kao dragi lik sa mojih
slika shvatices i ti i ja
da si u mome zivotu bio samo
prolazni dah koji prodire kroz
zavesu zaborava.
I tada ne trazi da te izmisljam,da mastam
da te vajam u ljubavi koja vise
ne moze da se radja.
I neka ne drhti dusa tvoja
jer sve je prolazno.Kao sto vara svaka
pesma moja,kao sto je i prevara
svaki nas susret koji pokusavamo
svaki put iznova.

Tratina mirise jos uvek na svezinu
na neki novi pocetak vremena.
Gde nada ne posustaje,jer
ja se nalazim na raskrscu zivota.
I bitka koja se vodi u meni,
kojim putem sada krenuti?
Nazad vise ne mogu,napred ne
zelim.Zastajem.
Kuda krenuti u lov na srecu?
Zasto vise ne progledam,prestanem
biti mekusac stoleca.
Odreknem se svih ovih poroka,
i cizma koja me gazi sve teza i teza je.
Molitva mi ne pomaze,pocinjem da se
kolebam.Vise za sebe nista ne znam.
Ni sta hocu ni sta mi treba.
Ceznja me samo greje,sve sam tamnija
i crnja ispod mog vodopada nestala
je sva toplina, a sunce vise ne zeli
da sija.

Jos jedna draga uspomena.
Grad svetlosti i vatra
crvenog predgradja.
Poljubac koji se pamti celoga
zivota,i ljubav nekih novih
vidika.
Hotelska soba i duga dosadna
kisa,koja nam nije smetala.
Viski i cigareta,
otvoren prozor i svetlo
koje je bilo sa ulica.
Osecam sa tobom dok lezim naga
u krevetu,buktinju koja me probija
kao da sam u svemiru.
I tisinu koju ne razumem u ovome
gradu.Ustajes do bara po jos jedno
pice,smeskas se gledas me pohotno
dok ja zadovoljno nestajem u tvome oku.
Igram na krevetu samo za tebe
nas prvi ples,mamim te isprekidanim recima
vodim te u mrak,u onaj mrak
koji je podijum mog crvenog uzdaha.

PETOKNJIŽJE - Priča o jednom danu, satu, noći ili životu, iz ženskog ugla-Mirjana Vujicic

13.11.2010

1.

Hajde dodji, cekam te!
U tvome oku
da budem oganj lutalice.
Da budem tvoja crna dama,
zelje i strasti.
Andjeo nisam,
hocu samo da gorim
kao uzburkani oganj,
koji nikada
nece da usahnuti.
Dodji cekam te!
Da me milujeas kao vetar leta
da prođeš mojim vratom,
dok se prepustam blagom dodiru
traga nezaborava.
U danu vecnoga sna,
cekam te
da plovis mojim bedrima,
uklesanu u pori svakog tvog
dodira.
Jer ti si moj gospodar
ja sam robinja, koja sve
zelje ispunjava,
koja ti se prepusta.
Zauvek sam bacila,
kljuc nevinih pogleda,
a ti, srusio si sve moje
bedeme srama.
Želim za tebe da budem
topla i besramna.
U ovoj slatkoj tami lave i greha
uzdasi strasti
nek nam budu kljuc nevinog
pogleda...osmeha.
Dozivam te ovako procvala
i opojno obilazim sva tvoja vrela.
Jer u ovoj igri ljubavnice
pobednika nema.
Na mojim grudima vajas
svetove,
polazem glavu pismu zavetnom
volim ovo ropstvo
jer raspusne zveri cednoscu
se krote.
Samo nastavi sviraj,
pisi pevaj na svojoj
harfi rajske mekote strasti.


2.

Pustam te u svoje odaje tajni,
u sva jutra koja nam dolaze.
Tvoji tragovi nek ostanu
na mojim grudima.
Strast, ljubav, tihihi jecaj.
Vatrena pozuda gori
dok ljubim te usnama
za tebe jedina,
ono slatko vino koje opija.
Zato pustam te
da drhtim u tvojim rukama
dok dolazis, prolazis kao klica
narastaja.
Kroz predele uzavrele maste
na izvoru nasih osecaja,
u svim mozdanim uvalama.
Verujem u tebe.
Gospodaru neba.
Na krilima me odnesi u cik zore
negde u daljinu cije su kljucale zelje
munje koje sevaju.
Dok vodimo ljubav nas dvoje,
usputni prolaznice sna, znaj, ja sam
robinja svih tvojih zelja.
Jer ovako kao ti,
nikada me niko
nije ljubio,
u igri uznemirene pustosi
koja mami zaborav.
U igri simbola strasti i krvi
smrti i zelja.
Ja vise nemam stida,stid ne
postoji.
Igra greha nek nastavi se
drama i tragedija se ljube.

3.

Ovo neka bude prica
o nama.
O jednoj ljubavi.
Jer prosto smo bili
stvoreni da budemo
jedno za drugo.
Trezor, blago koji cuvam
verno.
Bili smo dve reci sto su
se srele,
culi duboki sluh vremena
koji smo iznova saputali.
Dva sna utonula u jedan.
Molitva dodira.
Igra vetrova.
Zalutala misao,u agoniji zelja.
Davanja i predaje,gde je smeh
jednu pricu pricao.
Mogli smo se voleti, mrzeti
ali ravnodusni
nikada nismo mogli biti.
Jer sam tvojih ruku deo.
Po meni
si slikao gde god si hteo i sve sta si zeleo.
Tvoj potpis nosim u narucju.
Krvavim usnama ljubim ti stope,
i gledam te kao u Boga,
ljubeci usne.
Ne nisam luda,nisam ni bunovna.
Samo volim kao sto nikada nisam volela.
Tvoja ljubav me opila.
Pored tebe se
osecam kao probudjena zena.
Ljubavi moja,negde medju javom
i medj snom,ostaces moja tajna
kroz ovo vreme i prostor.

4.

Stojimo jedno pored drugog,
nemo se gledamo.
Dva poznanika slucajnog vremena,
dva poznanika usputnih stanica
dva ljubavnika nesudjena.
Kome je dosao kraj ?
Nema kajanja,nema suza ni plakanja
bilo je lepo dok je trajalo,
ostace nam
neka lepa secanja.
I moja gresnost i tvoja preljuba.
Mojoj jabuki ponudjenoj nisi odoleo,
dok sam ti prst na usnu spustala moj
nemirni pramen sa cela si sklanjao.
Bila sam tvoja Eva,strasna neobuzdana
i nemirna.
I cemu sada kajanja,
ostaju samo one uspomene,
koje necu zapisivati,
u kofer uspomena trpati.
Ostace
oni poljupci na nasoj klupi,
o kojima ce drugi pricati,
na njoj se drugi voleti,
a mi cemo se nekada negde secati,
mojih crvenih noktiju,
kojima sam po tvome telu sarala
i one kapije, otvorene,
onih stepenica
na njima sam cekala.
U meni si probudio zenu,
pomalo vec zaboravljenu.
Dok sam ja, kao vucica sa tobom se uklapala,
dok su nam svaki put tela istim ritmom igrala.
Udisala sam svoga muzjaka
i od tih trenutaka zivela.
Za tebe sam bila beskraj nemira,
ponovo rodjena
iz vatre i pepela probudjena.
I srcem i dusom sam samo tebi pripadala.
Sada polako zatvaram oci,svaki delic nase
ljubavi blagosiljam.
Polako krecem,odlazim.
Kraj je.
Mozda nam je tako
sudjeno bilo.
U snu i na javi.
Ko zna mozda nas Bog
ponovo nekada ....


5.

Zato mi oprosti,
jer onda kada sam odlazila
govorila sam da te ne volim.
Jos jednu laz sam izrekla,
laz koja me je bolela doveka.
Lagala sam,da kada sam tuzna,
osmehu mesto dajem.
A u dusi strah sapuce.
Isuvise sam jaka da ti kazem
da svake svoje lazi se bojim.
Zato ako mozes oprosti mi
devojci u crnoj haljini,onoj
koja te je najvise volela,
tiho i necujno oz tvog zivota
zauvek otisla.
Zatvorila oci i ledja okrenula.
Tek znak pripadanja
utisnula u kozi na ledjima.
Kao secanje koje je zauvek sacuvala.
U jednom vremenu trajanja.

Okopniće jednom suze sa mog jastuka
tražiću te sanjiva u hladna svitanja
kad me reci izdaju a usne tišinu progovore
kad se zvezde zareknu i tajne ti odaju
lutaću bosonoga pločnicima secanja slaću vetrove da te probude,
zvezde da ti kraj uzglavlja stražare
da čuvaju snove i kradu ti uzdahe
u magli svog nemira naslutiću trag tvog osmeha
na svakom uglu osluškivaću tvoje korake
da li dolaze ili odlaze???..

Za mene vise ne postoji nijedan
grad sa svetlima.Moji su gradovi
gradovi tuge i mraka.Gradovi jauka
i straha.Gradovi mrznje gde sam
zatvorila vrata.

I kada me neko pita koja ti je boja
draza.Crna ili bela?Gledam i ne mogu
da verujem sta da kazem.Jer bela je
moja boja svih onih sakrivenih zelja.
Crna je moja sudbina nevesela.

I opijum sna mi ne pomaze.
Zauzeta sam svojim nemirima.
S njima se opijam kao pijanac bez sna.
Pomucenog pogleda krijem svoja savrsenstva.
Jer tugu sam izabrala,kao lanac oko vrata.

Gore u vasioni je neotkriveni rebus
mog tuznog lutanja.Isprana nit,svih
mojih zelja.Nema vise one iskre i nadanja
skuplajm ruke na svojim grudima i cekam
da u sudnjem danu nestanem jednoga dana.

Jedna suncana uvala.Na njoj
ti i ja.Slusam sum zapenusalih
valova,obala i modrikasta pena.
Gitara koja svira,vatrena ljubav
koja se rodila.Jednog leta,strast je
samo proradila.Krv je uzavrela.
I datum koji je ostao zapisan kao
broj jednog kalendara.Samoca nas
je spojila.Daleko od gradskog bunila.
Pronasao si tacku moga nemira,a ja se
nisam puno dvoumila.Mada prema tebi
nista nisam osecala,tela su govorila.
Igrali smo valcer meseca,pozelnjo
si me uzimao dok sam ti se predavala.
Dok sam drhtala u tvojim rukama,vise se
nesecam ni tvoga imena.Jedna luda letnja
avantura,i pesma koja je ostala zapisana.

Zakoracila sam u jos jedan
mracan dan.
Stojim na raskrscu nekom,
a nezelim da se okrenem.
Vise nema smisla.
Kojim putem da krenem?
Jos uvek postoje dileme.
Jer nekada su osmesi,zagrljaji,
i pesme cinili me srecnom.
Danas samoca drema,nade vise nema.
Bat klatna otkucava.
Kako da miris zaboravim,kada me sve
na taj korak unazad podseca.
Sapat mi odgovara.
Pa sta ako boli.
Uz bol si rodjena,bol ti je zvezda vodilja,
bol je i dan danas tvoja sudbina.
Sa kojom ces da skoncas .
To je tvoja slika zivota.
Jos jedna tamna noc se sprema.
Vreme bez vremena...
Pustinja na uzglavlju izgubljenog sna.
Zaturene misli kroz hodnik vremena.
Nezelim iza sebe da se okrecem.Bili je
previse srece.Sada je zavesa spustena.
Sva svetla su pogasena.Ostala su samo...
SECANJA.

Pusti me da mi dah uspomene
nikada ne pobegne.
Jer jos jedna noc prolazi,
a sa njom si otisao i ti.
Ostavio me kao lastu
slomljenog krila.
Da mi stoji rec u grlu,i da se
secam kako sam samo tvoja bila.
Da zamisljam tvoj lik u rusevinama
svojih snova.
U secanjima kada sam trazila
vetrove proleca.Na onim mirisnim
laticama u tvojim ljubljenim ocima.
Ostavio si mi secanja,ali ne i zaborav.
Da govorim i mislim u dodiru i caru
naseg prvog poljupca.Jedna uspomena
secanja koja se stalno otvara dok pisem
u tragu krvave rane vremena.

Lebdi senka zamagljena
crna,mracna.Nazirem je
ali joj ne vidim lice.Sunja
se kao lopov stari bez najave,
bez kucanja samo se pojavi.
Lebdi senka mog voljenog
bica.
Bleda sam,strah me je,zastrasena
sam ali ona moja je.Smiruje
moje nemire,i zabranjeno mi je
svako cutanje.Sada je vec tako
dobro osecam,volim je,cak joj
i glas prepoznajem.Njeno cutanje
sve te zvukove podseca me na
sve one price neispricane.I dalje
lebdi senka,svake noci dolazi u pohode
cuva me,pazi me jer on je moj ratnik
slobode.

I ona mala,od mene odbegla,
bivsa sreca.Bila je tako nezaustavljiva
tako sam je jako osecala.Dok sam cekala
nista nisam pitala,samo sam se nadala.
A sada su ostala samo secanja.
I vise nikoga ne cekam,jer niko me
nije vredan ovoga zivota.U tom cekanju
sve sam izgubila a nista nisam dobila.
Jos jedna ispisana stranica,suzom zalivena,
nedovrsena prica bez kraja jer otisao si
bez ikakvog pozdrava.Ostala su samo
moja lutanja,tvoja zasluga.Da vise nikada
nemam mira,da odigram poslednji tango
nemira ili mozda valcer meseca dok tiho

Bez obzira na sve,secanja zive.
Bude me i traze u nekom suncanom
svitanju.
Kad nije bilo nicega osim tok jednog
vremena.
U jednoj noci lutanja,kada je tisina
govorila.
Govorila.
Navuci masku na lice,budi ponovo
ohola,budi divlja i nerazumna.
Jer ti si u stvari za mene onaj tamni
kamen lepote secanja.
Sta je sa tobom?Sta se desava?
Odakle tolika promena?Postala si sapeta,
govorom nerazumna...Zasto stalno bezis
iz moga zagrljaja?
Cutala sam.Recima mu nista nisam
govorila.
Cutala sam jer znala sam da sam ga
izgubila.Jer u stvari nikada i nisam
bila njegova.
U samo jednom danu bez noci,bez sna
u jednoj kaplji nasih orosenih tela.
Tela predavanja.
Znala sam da ce nestati,bilo je pitanje
vremena.Nekuda,u sumrak ka jutru.
Njoj...zeni bez nadanja.
I nije mi zao.Nisam otvorila oci
kada je odlazio,pustila sam da tren
traje dok traje.Sada mirna u svome
svetu snivam.I srecna sam sto sam
njegovog zivota deo bila.

Odgurni to svitanje jos jedanput
od mene.Nezelim ga,skloni ga.
Uradi nesto,ma bilo sta,oznaci ga.
Poimanje moga i tvoga shvatanja
jos jedna stranputica,jos jedna
zatvorena vrata.Nerazumevanja.
I opet moja stalna prastanja.
Pitam se dokle tako?Imam li
ja jos strpljenja.Kazes ko bi
to znao?Jer cudna si luda si
moje si stradanje na koje sam
slucajno natrcao.Ozivela si me,
probudila si me.Sada sam na noge
stao.Ne mogu da verujem sta
govori,nemo ga posmatram dok
odlazi.Pustam ga cak nista mu ne
govorim,jer da je vredeo probala
bi da ga zaustavim.Pucketanje vatre
osluskujem,sada vec smeskam se.
Dok vatra u kaminu polako dogoreva
ustajem i polako se spremam.

Secam se davno je to bilo
govorili su mi,govorio si mi
i ti.Zivot je velika tajna,i sve je
voda i sve je zid.Tajna,u njoj je
bol u njoj je lik.

Nisam previse nista razumela,tada
se nisam ni trudila.Sada je vec neka
druga prica.Ptice se vracaju,odlaze
dolaze.Moje ptice nema,cak vise
ni neslece.Cekam je...Zedna sam,
svuda je zid oko mene.Tajna
Koja ne znam kuda me vodi,
kuda da idem.Sada neke reci razumem.
Samo kuda da krenem?


Lepota je prolazna,jos jedna zamka
zivota.Jos jedna poruka na krilima
nosena,jos jedna povelja kretanja.
Jos jedan vrtlog zaborava,i toliko
nedorecenog saputanja.A gde su
sva ona radovanja?

Probacu da napisem pesmu o njoj,
o njemu.O jednom stradanju,o njenom
cutanju,o njegovom mirenju.I njihovom
prokletstvu.Pisacu,jer ne mogu
o ovome da govorim,o ovome se cuti.
Jer se bojim da ova patnja samo mene
boli.Mozda zato sto imam slicnu
pricu,o vremenu proslom,o vremenu
doslom.O vremenu kojega nema vise.
Teskoba njena se sprema,da li se iza
sebe okretati?Otici i sve napustiti.
Da li i dalje ostati,praviti se da je sve
u redu i nesrecan biti.Da li o ovome
treba misliti?Sta uraditi ,a nikoga ne povrediti.
Ostati sam povredjen,bez sna,bez koraka.
I ostati i dalje citajuci svih deset zapovesti
usvajanja.Prvo sam dugo mislila,
slicna situacija.Uplitanja,nerazumevanja,
toliko osuda a zivot je ipak samo jedan.
Sta njoj reci,koji savet da joj dam.Prvo sam
dugo mislila.Nikad se ni ja hladne vode vise
necu napiti,kada glasnik stradanja naleti.
Nikada srecna necu biti,dok i njegova volja
ne bude cista.I dok nam odluka ne bude
ista.

Pitanje


Vrati se,dozivam te.
Da oslusnes vetrove lutanja.
Hocu jos nesto da ti predam,
pesmu nenapisanu,i reci cutanja.
Jer u njemu odgovor trazim.
O jednoj noci,i jednom danu.
O onoj zvezdi,i mesecu lutanja.
O bezdanu trazenja,i lazi u jednom
nestajanju.
Onda kada je vreme stalo.
Ako nemas odgovor.Kreni,prema
vremenu umirujuceg.Ostavi me
da se izborim sama.Neboj se,uspecu.
Ne postoji rana koja nije zarasla.
Samo molim te ostavi osmeh svoj,
u tom satu veceri,u trenu kada smo se
zeleli.I nikada me ne zaboravi.Jer moj
mir si ti.Bednici su nas rastavili,ti rece
to su strazari vecnosti.Nisu nas voleli.
To su senke nalicja ljudi.Sada znam oni
su mi te odveli,razdvojili.Cerili se i smejali nasoj
ljubavi.I dan danas pokusavam da nadjem taj
odgovor.Pokusavam...Ali suvise je jednostavno
da bi bilo realno,suvise osetljivo da bi bilo istinito.

Ovako ojadjena i ponosna
uvek sam snage imala da mirujem
na oblacima,kolika god da je bura
bila.Samo molim te nemoj mi
vise nista pricati.Nemoj me
nicemu vise uciti.Samo me
pusti ziveti.Vise te ne mogu
slusati.Tvoje reci:Kada ti volis
nije vazno koga ces voleti.Jel
to ljubav?Zar zaista tako treba voleti.
Zar zaista tako mislis?
Samo mi se skloni,jer sam u naletu
strasnog oglasa,bujica tvojih reci
za mene je samo prazna jeka.
Idi i pusti me mojim virovima,mojim
nemirima...svim mojim lutanjima.
Jer i to je nesto naspram gledati te
da volis i voljen da si.A u stvari nisi.

ODLAZAK SAM ODLAGALA IZ NEKIH RAZLOGA

Odlazak sam odlagala iz nekih razloga
Danima,nocima,godinama.
Lagala sebe i tebe,dok dusa tiho je jecala.
A,tako sam trebala biti iskrena
Zora me je budila puna moga nemira
Andjele cuvare sam sve izgubila
Kako sam samo bila neiskrena.

Spali me na mojoj sopstvenoj lomaci neistine
Ajde uradi nesto,lazljivoj zeni ne prastaj vise
Mir vise ne mogu postici,vise nemam sta ni reci.

Odlagala sam toliko taj razgovor
Lako mi nije bilo,mislila sam da si mi potreban
A shvatila sam onda da sam samo sebi dovoljna
Grubo sam tvoju ljubav odbacila
Ali kod mene vise nema kajanja,samo praznina
Ludilo u glavi koje me probada
Agonija svih mojih nemira.

I sada se pitam sto sam se stobom poigrala?
Zavodljivost svoju samo da bi ti pokazala

Nevera tvoja postala,prohodao kip tvoja nesreca
Emotivna utvara koja je samo usetala
Kruta,ledena,kratkotrajnog daha
I bez razloga,objasnjenja tvoju ljubav odbacila
Hijena koja srca nema.

Razum sam izgubila,ne trazim oprostaj
A mozda treba?Ko to sada zna.
Zjapi rana i moja i tvoja krvava
Lazljiva zena nije za tebe vredna
Obecaj mi,da me se vise neces setiti jer
Godine brojim,trazeci istinu koja za mene ne postoji
A,moglo je sve tako drugacije biti.

Zaluzine i ovoga jutra su zatvorene
u mojim grudima srce bije
otvaram karte,sakrivam boje.
I zelim da sam opet kao nekada tvoja.

Postignut dogovor jos me boli.
Odluka koju sam donela,i dalje stoji.
Takva sam nedirajte ono sto je moje,a ti
samo cuti.. samo me voli.Ja cu
biti robinja svakoj tvojoj zelji.Pa neka
u njoj izgorim.

Kolicine ljubavi koje nosim u sebi,
ne merim.Neveru i prevaru mrzim,
zablude i meni i Bogu su mrske.
Zato budi mi jasan,jer ja necu da se klanjam
i da budem samo neciji ostatak.

Vetrovitost ovoga jutra me doziva.
Tvoja odluka sada mi je vec poznata.
Samo se pitam dokle ce trajati?
Dokle ces izdrzati?Kada ces opet
pokleknuti?Jer sledeci put vise
nema oprastanja.Jer ja sam zena
koja se obozava.

Sta imas od te jadikovke nad
samom sobom?Prestani sebe vise
zaliti,prestani sebe stalno preispitivati.
Uspravi se i pokusaj ponovo na svoje
noge stati.Znam boli...tesko je ali
moras pokusati.Godinama bauljas
izmedju mira i nemira.Izmedju tame
i svetlosti,izmedju glave i srca.
A vidis i sama da je sve veca i veca
frka.Odluci se,smiri se prigrli javu kao
svoje snove, zaboravi nemire svoje
i prepusti se srcu neka te ovaj put
povede,zavede i zauvek odvede.
Sjaj ces doziveti,nemoj se kajati,
baklja razuma ce i tada svetleti.Slobodno
vidi trag, luconose samo kreni.
Memla koju si osecala i zveri cednosti
koje si u sebi krotila,vise nisu tvoja sudbina.
Slucajno je tvoja knjiga ispisana sada nekim
drugim slovima.

Komedija,satira jos jedna
smesna pozorisna predstava.
Zavesa se nikako ne spusta
veruj mi vec sam umorna od
ovolikog glumatanja.Toliko
puta bez reci ostala,kostim
pajaca navlacila...navlacila
i skidala da publika tu suzu ne
bi videla.Samoca me ubija,
kazu predstava je uspela.I ovaj
put sam dobro odglumila.Samo se
vec pitam.Dokle?I koliko jos ovako
treba da igram.Dremez me polako
hvata.Dlanovi mi se znoje,u glavi
ritam hiljadu bubnjeva.Agonija
i ludilo svakodnevnih predstava.
Laznih osmeha,i dlanova koji
oblikuju sagu moga zivota.Osvajaci
i koza moja nova premija.Obuzdavam
se da je odigram.Vise mi nista ne
odgovara.Gorim od beznadnog sna.
Hocu vise u zivotu da budem ono sto
jesam.Muka mi je od ovih silnih uloga
i laznog sjaja kostima.Zavesa se ipak
spustila.Moja poslednja igra je odigrana.
Kraj.

Tog jutra probudio me je grozan
san.Pun kosmara.Los znak.
Pomislila sam.Haos u glavi,pun
nemira.A ja sam tako uznemirena.

Metez,guzva...tako sam izgubljena
zvoni telefon,ne zelim da se javim
molim se,da nije samo ono sto mislim
los glas ne zelim da prihvatim.

Cujem glas sa druge strane,cujem
kaze brzina.Spustam slusalicu.Suza
nemam tama i mrtvilo umesto sunca.
Znala sam,osecaj me nikada ne vara.

Ponovo sam crna udovica,put koji
ne mogu da preskocim ja.Ni molitva
jutarnja mi nije pomogla,ni nada koju
sam prizivla nije me htela.Jos jedan
grob je moja sudbina.

Silazim polako,jer bojim se brzine
Bojim se noci nemirne
kamena koji mi je vezan za grlo
i lanaca teskih koje vucem za sobom.
Neguraj me sama cu sici,ne mogu
vise tako brzo.
Ruzno sam sanjala,nigde putokaza
nemir mi ponovo dahce oko vrata
klizavo je,spotaknucu se sticu cu
sama do ta paklena vrata.Hladno
mi je,u kosti mi udara grozna zima
u strahu pricam sama sa sobom
u pitanju je neka sila visa.
Sebicna nikada nisam bila,mozda
sam se samo ruzno ponela.Zena sam,
od mesa sam...od krvi sam satkana
gresna sam ali zasto u pakao da gorim sama.
Sada mi vise pogled ne treba.jos jedna
bora na celu.Jos samo jedan stepenik
lagano koracam,sta sve covek u zivotu
prodje a tek sto zakoraca.Izgleda sam
navikla da sama svoj dug placam.

Sve je pocelo kao igrarija,
ja sam se smejala posle toliko
godina.Suza koja nikada nije
isplakana tvojim plastom
je zauvek bila ogrnuta.
Plavetnilo neba mi je
svedok da sam te samo
u jednom trenu zavolela.Da sam
pored tebe sve lose stvari zaboravila
I da sam se ponovo osetila kao
srecna zena.Jedan sapat bio
je dovoljan.Jer ti si onaj koji
osecas.Ti koji si svakog mog trenutka
bio vredan.I sada posle toliko godina
sta god da bude medju nama.
Pamticu te po onom ukradenom dahu,
po vracenom osmehu,po crnoj haljini
koju si ti samo skinuo.Po svim onim
strasnim danima i nocima.Po miru mojih
nemira...pamticu te jer bio si vredan
svakog naseg susreta.Cekanja...i iscekivanja.

Volim svaki put kada udjem u ovaj svoj kutak i pronadjem tvoje lepe reci,ili neki tvoj lepi stih,tvoj predivan komentar i tvoju ljubav i neznost koja odise po celom ovom forumu.Hvala ti.

ŽELJAMA VODJENA GUBIM KORAKE

Zeljama vodjena gubim korake
Evo posrcem,padam i ustajem
Ljubav me gusi nemam snage.
A,moram nastaviti dalje
Moram,jer zelje za povratkom nema.
A oluja se sprema.

Vodjena srcem,razum nisam pitala
Obavijena maglom nekog novog svitanja
Daleko sam htela stici
Jalova snaga me je ubila.
Eh,da mogu samo vreme da vratim unazad
Nijedan korak vise ne bi bio neispravan
Ali tada nisam razmisljala.

Gubim ovu igru,ali se ne predajem
Ustajem,hrabra sam moram dalje
Borac sam,moj ratnik je iza mene
Igra ljubavi i smrti tek pocinje
Moram zbog njega glavu gore.

Krvari rana,zavijam je
Opasnosti sve teram od sebe
Rukama prikrivam lice
Ali sunce i dalje sija samo za mene
Korak nov je ispred mene
Evo ljubavi nova stizem do tebe.

Rekao si mi danas da me volis.
Da me zelis,rekao si mi da sam
tvoj osmeh.Rekla sam ti juce
da te volim,da te zelim i da si
moje sve.Samo mi fale jos
neke kockice...fale mi one
nase ulice.Jer vise ne znam
kuda vode.Mozda to sto te
volim je samo trenutak moje
igre,mozda molba zene koja
se na silu smeje.Koja krade trenutke
zaboravljene.Jer sve ovo sutra
mozda bude zaboravljeno i od mene
i od tebe.Ne zameri mi,ja tiho bolujem
jos tise nestajem u samoci koju
delimo zajedno.U tajni mog vecnog nemira.
Ja nisam zena za tebe.

Hvala ti draga moja Meseceva Roso.To je samo uskladjivanje sa bolom.

Ja sam jedna od milion sto te
razumeti zna.Koja ti sve oprasta.
I kada odlazis,i kada dolazis verno
te ceka.Ceka u svojoj neizvesnosti,
nada se iako zna da se jednom vise
nikada neces vratiti.Zato se boji,
ali ti nista ne govori.Jer ja sam
jedna od milion koja te takvog voli.
Hoces li da se grejemo,uvek sa osmehom
te pitam.Kada te docekam,kada te sacekam
tvoj kaput skidam i nista ne pitam.Jednom
stavi dve na prag reci koje cuvas samo
za mene.Da onda kada budes ponovo
odlazio ima sta da me greje.A kljun moga
stiha cekace te u mislima,na ono sto
smo doziveli u nasoj prisnosti i samoj tisini.

Pricaj mi o svom snu.
Ali me nemoj nikada plasiti.
Da ces nestati.
Jer me ne mozes videti.
Cak ni netrazim,da me volis,
ja umem voleti,usnama koje te zovu.
Rukama koje te mole.
Ja umem.
Voleti za oboje.
Muzika koja opija.Ljubim ti oci,
lice u svojim nemirima.
Na onim nasim snenim plocnicima.
U beskraju vremena.
Pricacu ti sada ja o svom snu.
O svom praznom koraku,trazenju...
I pitacu te,zasto postoji ljubav,
koja ne sme da se vidi?Koja moze
samo da se oseti.
U tebi i meni.U jednom coveku
i zeni.
Kazi mi?
Jer ove ruke pisu po tebi,o tebi,
Reci molitve sada i zauvek.
Sa brazdama uspomena u ocima.
Ovo je prica bez kraja.

Sta je to ljubav postojeceg glasa?
Ono sto cujem,i ono sto ne zelim
da izbacim iz sebe.Moje odrediste?
Ili samo jos jedna prolazna stanica?

Rodjena sam da osvajam,to mi je
od Boga dato.I to mi ne mozes uzeti.
Kazem ti.Tebi kome sam dusu dala,
nikada necu klecati i moliti.Za mrvu
tvoje ljubavi.

Necu te ni pitati,za koga se spremas
veceras.Nekada sam ti lice milovala,
na odredistu cekala rasirenih ruku.
Nekada.Sada me nista vise ne zanima.

Miris vatre osecam,lepa sam,strasna
zavodljiva.Sada se predajem svakome
kome zelim.Neka ovo bude tvoja kazna
jer nisi znao na pravi nacin da sacuvas
lepotu postojanja koju sam ti darivala.