NEŠTO, E, BAŠ SAD TI PIŠEM!

Прелепи локвањи на језеру <акростих>

Пут је пролазио поред мале увале.
Растиње је зaтварало пут.
Е, онда се морало ићи заобилазним макадамом.
Леп предео украшавало је малено језеро.
Енергично, у моменту зауставило се возило.
Путници к’о омамљени сликали су прелепе биљке.
Идила с божанственим цветовима, измамила је предивне коментаре.

Лепотом локвања сви људи су били опчињени.
Околина зарасла у трску и раскошно распоређено биље
Красило је унутрашњост средњовековне грађевине.
Врежа се уздизала као нежни зелени плиш.
Атрактивна башта богатством је допуњавалa слику.
Њишући се на ветру, тужне врбе су спуштале косе до воде.
Имеле су се приљубиле уз нежно дрвеће.

Негде, поред стазе, клупе су привлачиле шетаче.
А, паун се шепурио показујући нежне нијансе перја.

Јато птица разлетело се над зеленилом.
Ехо њиховог певања заустављао се у тамном лавиринту.
Занесени изазовом неколицина људи су кренули да треже тајни пролаз.
Епизода се успешно завршила пред вратима замка.
Рзгледање унутрашњости заустављало је дах код присутних.
Увала са свом том лепотом остала је сваком човеку у сећању.
Цецилија 04.03.2015.

уместо приче



Цецилија снимила форографију у Холандији 2о10.

Поморанџе

         Од кад знам за себе волела сам поморанџе.
Била сам велика девојчица, памтим, мамин стриц,
а мој једини деда, за Божић, доносио нам је
поморанџе. Оне су биле толико наранџасте боје,
сочне и свеже, радовала сам се и свиленим бомбонама.
При одласку дека би сваком од деце дао по неку "банку".
Тако се тада говорило за важећи новац.Тада бих бомбоне
окачила на велики рузмарин што је стајао на малом прозору.
Тако бих имала прелепу јелку. Данима сам јелку посматрала
и нису ме могли одвојити. Једна поморанџа је стајала испод.
Када бих појела воће, од коре мама ми је правила фигурице.
Са тим фигурицама сам се играла до касно у ноћ. А новац
сам чувала! Од пара сам купила мами скроман поклон за 8 март.
Она ме је тад загрлила и са сузом у очима говорила ми " Моја
девојчица". Била сам срећна и весело скакутала по соби.
Просторија је била пространа и чиста, а велики прозор уносио
је пуно светлости.
          То воће, наранџастих нијанси, су нам куповали само
кад смо били болесни и ако га је било у продаји. Детињство је
лепо и много се памти! Доживљаји из тих периода су дубоко
уцртани у поре наше душе.
Цецилија 10.03.2015.

Zagrljaj tišine

upoznao,
palube,
drvo,
ljubav,
kratkim

Svetlost se leskala u vodi. Brod je nečujno klizao po površini.
Paluba je blistala, kad se ona pojavila i sve zasenila lepotom.
Upoznao je kraljicu puta. Ne sluteći šta znači rosa na njenim usnama...
Beznadežnost se ogledala u pupoljcima njenih raskoši.
Nehajno se otkrivalo, nežno drvo, liskama igrajući na nestašnom maistralu koji je duvao s pučine.
Poljubila je nebo i nestala u ognju goruće ljubavi.
Kratki i snažni uzdisaji odneli su je ka talasima.
Smrt, te čeljusti razapetih ruku, na ognju palog anđela...dočekale su potonulu kraljicu.
Svetlost se mreškala, titrajući po modrom moru, galebovi su kliktali leteći za nestalom senom broda.
Cecilija 01.03.2016.

Srebrni snop svetlosti

nakon
čas
zavodljivo
pogled
zažareni

Noć je davno uhvatila zamah. Čas,
kada se kradu minuti zakasnelog sata,
seta čežnjivo zavija u plesu arije samoće.
Zavodljivi uzdah pri susretu
sa srebrnim nitima mesečeve senke
koja je puzala kroz prozor, milujući,
na jastuku biserno bledilo obraza.
Nakon buđenja, obrazi su se zažarili
od stida, kao da je neko tu, tik uz lice.
Halapljivo je popila vodu, zureći u zrak
koji se razlivao po sobi. Na čas je pomislila
da sve to samo san, uštinula se da proveri
da li je budna ili samo sanja neku bajku.
Pogled pun istraživanja kretao se po sobi,
snop svetlosti nastao je, neki strah se uvukao
pod pomodrele usne. Noć je bezbrižno kucala sate
i smelim koracima hrlila ka snenom jutru.
Ustala je i zurila u Panoniju koja je nevina ćutala.
Cecilija 05.03.2016.

Звездана

Згужван пожутео лист папира
био је на дну празне ладице, без мира
извадила га, ћутећи,
читала је ретке написане лепим рукописом.
Одједном, понестало јој је даха,
чула се музика Баха,
мермер под ногама био је хладан.
Соба је притискала;
кабаницу је дохватила,
покупила ствари и кренула.

Излетела је на кишу,
гледајући брезе како се њишу,
под теретом блиставих капи,
онако нежне и сетне, а њој срце вапи
и брише илузију сна који се губио.
Понор који се отворио
почео је да зјапи, као да је рио.
У даљини се чуо звиждук брода
пролетела је мисао,
ту није имало ништа да се дода.
Звездана је кидала свој
напукли живот, бесна,
а кише и облака несвесна.

Све јачи пљусак,
покривао је подручје близу реке.
Несвесна, људи, погледа,
и мокре роде што обалом хода.
Само тупи звук и киша
што јој је квасила косу.
Попут миша,
ничега није била свесна,
а лило јој је и по носу.
Кеј јој се учинио далек,
брод је пристизао будећи јој наду, као лек,
негде лепше сија и грејаће је нови почетак.

Попела се на брод,
несвесна плаћања карте,
жагора покислих, уморних људи, једара и катарке.
Девојка је још једном погледала у папир:
са грчем на лицу, бацила га у реку,
гледајући како нестају речи које је гутала вода.
Цецилија 02.12.2017.

meseceva rosa ::

Verujem da je tako najbolje, reka ce odneti bol,
dusa ce oprostiti, zagrliće Zvezdanu svetlosne staze boljeg sutra.... Odluke koje
sami donosimo možda od nas iziskuju i nekakva odricanja, ali su uvek nase vodilje ka boljem životu...
Od sveg srca želim joj da uspe.

Hvala drga Mesečeva Rosico! Ovo je samo pokušaj pisanja priče u prozi na zadate rečenice iz radionice.

Заувек сам скинула ту белу хаљину

Оних дана, кад спарина, удара у сваку пору и исисава снагу, помагала сам у пољу скупљајући мале зелене краставце. Мама ме је грдила што радим у купаћем костиму. Мени није било важно, само, да није врућина. Дани су се низали великом брзином све док сам ишла у средњу школу ишла сам да помажем мојој мајци и тако је текао распуст.
Сунце ме купало својом снагом и даривало крепкост да издржим све пред собом. Онда, по пољима камилице трчала сам боса, све до села.. Радовала се миловању траве, као да нечујне руке могу и највећу радост у телу да направе. Носила сам шарену платнену хаљину, од сунца је постала бела, али сам је волела и облачила као да је од свиле. По подне, после напорног рада, презалогајила бих нешто и вешто се извукла на пут ка Тамишу. На обали реке, моје драге и прелепе, купала сам се све до заласкаа Сунца. Мамила сам ватрене погледе младића, мене није било брига, само да се плива. Одлазила сам последња, пазећи, да никога нема иза мене, као да ће последњи талас да ми неко одузме. Тополе су шумиле на ветру. Долазећи од Брега гуске су се тискале у чопорима и ја за њима. Свакога дана, скупљала сам каменчиће разне боје и ређала их код куће, за успомену да ми стоје. Једнога дана тетка ми је сашила нову хаљину, белу сам прерасла и стасала у цурицу. Заувек сам скинула белу хаљину и бацила је у реку, да је она чува и ветар одува.
Данас када се успомене прену и низ Тамиш крену, ово више није бајка, већ радосни кутак мог родног села у којем сам живела. Суза ми понекад крене јер Тамиш и моје родно место не обилазим више. Тамо и сад лију кише али ја нисам иста, већ одрасла жена од успомена саливена. Волим те Тамише!!! Пошаљи ми дугу да утоли моју неизмерну тугу за мојим родним крајем и малим рајем.
Цецилија 05.02.2011.
Из моје књиге „Тополе шуме“
Слику Тамиша 24.12.2013. снимила сам на путу из села.




Фотографија корисника Цецилија

Ђавоља варош

Када стигнете у Србију, нанесе Вас пут у Ђавољу варош,
задивите се фантастичним творевинама које су настале на том тлу.
Људи дају различите називе тим интересантним облицима.
Препричавају се раличите легенде како је све то настало.
Мени личе на огромне печурке.
Људи су јели печурке, нису питали Бога да их секу.
Онако омамљени, пошто су се прејели, снашла их је ужасна смрт.
Тај изузетан догађај претворио је њихова тела у камен.
Да ли их је Бог казнио? То сигурно нећемо сазнати.
Настајале су изненађујуће окамењене израслине
које су створиле необичан склоп скулптура. Ђавоља варош је
јединствена баш по тим израслинама.
Од тада па до данас људи су неповерљиви према печуркама
Не дозволите да Вас убеде да су то, некаква нагађања,
дајте свему лепшу ноту. Ми људи смо склони да свему
дајемо негативно тумачење, а нарочито да верујемо.
Зато будимо поносни што је Бог оставио седмо светско чудо
у које спада и ова наша Ђавоља варош. Запамтите све се може
тумачити и са неке друге стране, нарочито ако причу сазнате у сну.
Цецилија 24.01.2019.

Везица са балонима

Нечујно се спуштала треперава сутон, када су се Невена и Бата враћали из луна парка који је гостовао у њиховом великом граду. Мама и тата су остали код куће да послуже драге пријатеље који су стигли из унутрашњости тог поподнева. Невена је желела да види шарени парк у којем је било различитих тезги са пуно играчака. Велики рингишпил гледала је задивљено. Вртело јој се у глави колико је била срећна. Бата је водио за ручицу и објашњавао све поред чега су пролазили.
Купио јој је пуно балона. Време је било да крену кући. Светлост на улици их је изненадила.
- Велика је срећа имати толико балона - вели мала принцеза...
- Црвени су - радосно одговори насмејан дечак...
- Бато, а зашто је пала ноћ? - утихну малена.
- Нека, сутра ће бити дан - рече немарно Бата.
- Сада нико неће видети моје црвене балоне - са сузама у очима одговори Невена.
Локнице су јој се затресле од неутешног плача. Када су стигли кући сви су се задивили прелепим балонима. Невена је обрисала сузе и срећна потрчала мами у загрљај.
- Мама, мама, погледај како су лепи моји балони – узвикнула је задихано.
После краћег времена гости су отпутовали, Невена им је махала и чврсто држала везицу са прелепим балонима. На спавање је отишла тек када су јој везали балоне уз узглавље.
Дани детињства прохује, а нежне приче остају да пробуде сећања на преживљене тренутке.
Цецилија 11.03.2019.
Из моје књиге "Испод старе крушке" кратке приче

Hvala draga Rosice, vreme će pokazati, kad počinju popločane staze...Hvala od srca