Drugi način

Кад те повуче мог срца песма
постаћеш олујни ветар,
заковитлаћеш се
нежном музиком
ка сунцу
постаћеш све што ја не могу
кад нисам оно што јесам
без тебе
и твојих погледа.
Без тебе сам само тајна
која се слути,
чежња којом се боје истине
и тиха патња
која у себе круговима бола
уморне свице упија и гаси.

Кад погледима
урониш у моју душу
чезнућеш, патићеш, волећеш,
отргнутом
зебњом од смрти
вером ћеш ми се увек враћати
сузом радосном.
Из срца васељенских ковитлаца
зажуборићеш осмехом мог ока,
постаћеш песковита обала
обојена нашим жељама
која је дуго лешкарила у хладу,
без нас,
и бистрик у коме се огледам.
Стопићемо се као небо и река
плаветнилом
изниклим из наших срца,
увући ћемо се једно у друго
круговима радости.

Али кад неке тамне ноћи
непредвидљивим
ураганима наших душа
кренемо странпутицама,
покидамо ток звезданог пута,
падаће и звездице и сузе
наших узбурканих мисли
у мирну реку наших надања
изливајући бол и јад,
плавећи сва нежна поља у нама.
Бесни ће се ветрови заковитлати
међу њене валове
нашим раскрвављенм срцима,
одвући ће нас
кругови мрачних дубина
да се више никад не пронађемо.

Мира Јовановић

Ромиња пролећна киша,
лупка о прозоре,
покушавам на папиру своје душе
да скицирам
њено нежно добовање
ал' твоја грешна мисао
полете ка мени
к'о гром из ведрог неба
...волиш ли ти још кога
осим мене...
И крену кроз мене
љутита бујица
к'о река
кад продивља олујама
ваљајући својим коритом камење.
Tвојим речима сурова страст
неповерењем закотрљана
савија у мени
ураганским ветровима крошње
у које сам те љубављу уплитала,
и све су птице
које су мојим срцем
за тебе песме певале
на њеним гранчицама
одједном ућутале.
Ни дан у мени више не пева.
Не питам те откуд то,
не желим да знам,
не успевам ни сузу да сакријем,
желим само да одеш далеко
Љубав није поседовање,
а није ни неповерење.
Твојим си сумњама и страхом
преполовио наше небо на два дела,
и моје срце се преполовило,
моји погледи затамнели
неким тешким црним облацима
који тутњe из тебе,
расте у мени бол
и крик рањене срне,
ал' не успевам
ни да изговорим,
ни да те питам
...знаш ли шта значи
неког волети...
Севају твоји погледи,
муњама разбеснелим
парају нежне нити моје душе
а твоје речи к'о жеравице
зажариле ми образе.
Галопирају вукови у мени
ако их пустим
растргаће те као твоје речи мене.
Задњом их снагом себе спутавам,
aко ме твоји погледи тако виде,
ако не знаш да моје руке
само тебе грле,
да само тебе сањам,
ако не знаш
да сам сваки делић секунде,
чак и у мислима,
увек уз тебе,
ако не знаш да сам поља
своје душе за тебе расцветала,
да те сунцем
из својих очију грејем
кад год осетим да губиш себе,
ако ти ништа не значи
што те непрестано грлим и љубим,
ако не знаш
да у мени све распламсаваш,
како да ти ја одговорим
на твоје питање,
како да ти докажем
да сам те уселила у себе заувек.
Више заправо не знам
ко си уствари ти.
Такав какав си сад
нећеш никоме ваљати,
такав какав си овог трена
сам из себе мораш отићи
да би умео да волиш.
Ромиња киша
по прозорским окнима,
клизе капљице лагано,
шарају тужну песму,
мојим сузама
скицирају бол који си изазвао.

Мира Јовановић

Сваке сам вечери
шапутала дивљим цветовима
моје душе
твоје име,
ветровима да га пренесу
у даљине,
проспу над шумама
и рекама матушке твоје,
да чујеш нежни мој глас
који те дозива.
А изјутра
с миришљавих и росних
цветова
скупљала сам
и упијала пољупце
с твојих усана долетеле.
Сваке би вечери залутао
мој нежни шапат
међу снопље твоје душе
стапајући се са шапатима
у теби тек рођеним,
дашком твојих прстију
расплинуо би се по мом телу
будећи у мени жељу
за заувек.
А онда си ми снове украо,
мисли испретурао,
понор између нас
засадио зебњом.
Сад лутам сваке ноћи
непознатим пољима у себи
дозивајући те,
желећи да ме чујеш,
качим речи
отежале од суза
на крила ветрова
да ти их однесу.
Али узалуд.
Ветар ми узвраћа
тужно цвилећи
из сивих облака
...он је отишао...

Мира Јовановић