Ulične svetiljke....osvetljavaju srca,kad nadodju nemirne oluje morske...

10.
Ona nikada nije gledala sagovornika u oči.Uvek bi šarala nemirnim pogledom,proučavajući prostor.Mislili su da je ona uobražena,naduta osoba,da ih uopšte ne sluša i da smatra da nisu vredni njene pažnje.A u sebi,ona se grizla,zgršena od straha,od kontakta sa drugom osobom,razmišljajući šta sledeće da kaže.
A kada bi pričala,to bi bilo tako brzo i kuso,neshvatljivo.Kao da jedva čeka nešto da progovori,i da onda pobegne,na bezbedno.

11.
I jedini smisao je i u tome...raditi ono što voliš,najviše na svetu.Kada senke vremena,i kazaljke na satu stanu.Kada ime,prezime,svi indentiteti padnu u vodu,kao kule od peska.
Kada duša radi svoje...nestaje,iznova i iznova,rađajući po ko zna koji put samu sebe...

12.
Ne...nikad neću odrasti,nikada se neću otisnuti u taj mutni svet odraslih,laži i prevare,depresije i zlovolje.Pobunejnik ostaje pobunjenik,koji nikada neće moći reći ''DA'' tom svetu ništavila i mrtvila.Previše je lepo ovde,na žitnim poljima radoznalosti i iščekivanja...dok se hiljade sitnih kamenčića koji će ostati bez odgovora roje,kao pčelice,u mojoj glavi...praćeni usklikom srca,koje je jedina prava mera,heroj nad tiranijom razuma...

1.

-Ponekad se život čini surov i nemilosrdan prema jednom ženskom stvorenju, previše nežnom i krhom za svet u kome stolećima preovladava muška energija, muška načela i tiranija.Žena će ili ostati okupana u svetlosti, sa smeškom i finoćom preko svoga lica, sa daškom vidljive dobrote za ceo svet.Dok će u sebi polako da gasne, plače i ćuti, nemoćna da bilo šta promeni.Ona će izgubiti sebe, davajući svoju svrhu i svoj život svetu, igrajući po nametnutom.Ona neće biti ništa više nego-rob.Rob očeva, rob muževa, rob sveta.Uvek mirna i ponizna, ćutljiva i popustljiva.
Ima li izbora za takvu ženu?Vredi li uopšte živeti za druge, potisnuti sebe i odenuti se u devičansku rizu, sa veštačkim osmehom?
Dok iznutra, u srcu, bije vatra.Vatra jača od celog tog sveta, moć i brzopleti ples ženske fantazije i igrarije.Ona je telom žena, ali u duši devojčica koja lomi svoje igračke.Devojčica koja nikada nije slušala svoje roditelje, tvrda i nepolebljiva, razmažena i obesna.
Ona će morati da izabere.Između onoga što se od nje od čekuje, i njenog unutrašnjeg poziva, instinkta.Instinkta koji joj šapuće da ide svojim putem, da hrabro gazi napred.

U ovom surovom vremenu i svetu, žena treba da sačuva svoju snagu i entuzijazam.Da bespogovorno nameće svoju volju.Da postane otpadnica, prokleta.Ljubazna prema svima, ali nepremostiva  kada se pogazi njena reč, kada pokušavaju da je iskoriste.Može govoriti najlepše reči, poštovati tuđe mišljenje i savete  ali uprkos tome da zadrži svoju snagu, veru u sebe, samopoštovanje, ljubav prema sebi.To je žena koja više neće davati celu sebe svetu, koja neće postati robinja svojim ljubavnicima, već ravnopravna i odlučna.
Ona zna kakva je u odnosu na druge žene, možda shvata da je njena lepota drugačija, neprihvatljiva, njena pamet nedovoljna, njeni radovi neprihvaćeni.Ali ona će uvek, do poslednjeg daha, kao tigrica hodati uzdignute glave, nepokolebljvo se probijajući do svoga puta, vođena zvezdom vodiljom.
Uvek i na svakom mestu, ona će se predati svojoj ličnoj istini.
Jer ona zna da je najvažnija sloboda.Ona je ptica koja je usduila da se vine iz svoga gnezda i pokaže svima koje su boje njena krila.

2.

Često se i od takovzvanog ''ludog'', ''zlog'', ''sumanutog'' čoveka može naučiti i više od onih koji sebe nazivaju ''normalnima''.
Šta je to normalno?Zar ne prestavlja to za svaku individuu drugačiji pojam?
Mačevi su oštri, oštro se seku osude, mnogi se kategorizuju i podcenjuju.Neki su već unapred otpisani.Pogotovo oni koji su ''dotakli dno dna''.Ljudi koji su prihvatili pravila, prilagodili se vremenu, čini se, na svoju štetu.Ili korist.Oni možda znaju da je sve to propast, da je to što rade pogrešno, ali ne mare.Jer, ko je ovde na kraju krajeva sudija?Život je mnogo širi od crnog i belog, živov je sav u sivilu, u hiljadama nijansi sive boje, predela i sjedinitelja između dve najveće suprotnosti-dobra i zla.
Šta li čuči u svakom čoveku pojedinačno?Čak i mirna ovca koja u uglu pase travu može da odjednom zakvravi svojim očima, da skine svoje krzno i postane obesni vuk.Možda se i vukovi, godinama boreći se sa sobom, da najednom omekšaju i u daljini čuju glas morala i pravednosti.Možda njihova srca postanu toliko meka najednom, da oni više neće napadati ovce, možda će ih i sažaljevati.
Možda će se razrešiti sve, možda će mnogo puta postavljena pitanja dobiti odgovore, i otkriti se šahovski potezi života.
Optimizam-pesimizam.Dobro-zlo.Lud-normalan.Ljubav-mržnja.Zar nisu to sve dve strane jedne iste medalje?Samo dva spojena entiteta koja ne mogu da prežive jedno bez drugog?
Čak i nemilosrdni vukovi imaju dobru, skrivenu stranu.Potajno malo jagnje u sebi, jagnje koje nikada nije osetilo toplinu doma.Ono će se možda javiti u retkim izlivima, ili umreti zajedno sa njima.



Možda će dobar čovek u jednom trenu da vidi svoj blagi odraz u neprihvatljivoj, zloj osobi.U onome ko je prešao u horde ludila, ispod linije prihvaćenosti i društvenih normi.
Odraz koji mu šapuće da su svi ljudi, ispod varke fizičkog i vremena zapravo jedna savršena, matematički precizna celina.
Besmisleno je suditi čoveku samo po njegovim rečima i delima.

3.

Najteže je preći ograničenja i zidine koje smo sami stovirli.Granice sigurnosti.Ljuštura koja skriva plašljivu i paničnu osobu.Ljuštura koja skriva jedan život koji bi mogao da bude bolji.
Ljušture su upropastile mnoge živote.Mnogi puževi se i dalje plaše da napuste svoje kućice.Oni maštaju u putovanju u svet, smišljaju stotine planova, imaju stotine snova i želja, ali kada dođe presudni trenutak, ustuknu.
Plaše se svega, i najmanjeg daška, i najmanje zle reči.Oni su zatvoreni, uplašeni, nestrpljivi.Stvaraju sopstvene blokade, pored kojih niko ne može da se probije.
Pate od vezanosti...previše se vežu, i plaše se...plaše se da će naići na zid.Na odbijanje.Plaše se odbijanja i napuštanja, ne prihvataju prolaznost.To ih sve koči na putu dostizanja zrelosti.

Ah, mali čoveče!Probudi se, otrezni se!Vreme leti...kalendarski dani i meseci jure kao japanske lokomotive...a ti spavaš!Ti drhtiš i treseš se, plašiš se sveta, plašiš se da odrasteš!Napusti tu ljušturu, otrgni se od nje, zagrli, prigrli hrabrost!

Jer hrabrost je tu negde, uvek bila.Sastavni deo tebe.Samo je pronađi, pronađi je u svom srcu, zapali tu baljku!Prolazi ti vreme, čoveče!

4.

Ne trošiti više svoje dragocene pažnje na negativnost i mlaćenje prazne slame.Ne trošiti vreme na mišljenja drugih, sadašnja pravila, trenutnu životnu situaciju koja je posledica prošlosti.
Umesto toga prosto početi živeti u sadašnjosti, fokusirati se na lepe stvari, na ono dobro i lepo što čuči u svakom čoveku, mirisati cveće kraj puta, osmatrati ples grana kroz prozor.Smejati se i plakati bez ikakvoga razloga, opraštati drugima a posebno sebi, i prihvatiti sva iskustva koja stanu na put.
Kada uhvati tuga za srce, prihvatiti je, ne bežati.Zagrliti tugu, biti bezuvetno sa njom.Bila to tuga ili bes, zlovolja, umor, lenjost, depresija.Uraditi sve ono što se nije moglo dok se boravilo u zoni komfora, trčati, skakati, pisati, crtati, pričati, trenirati, proširivati svoja znanja i slušati samo sebe i glas duše, koja unapred zna šta nas čeka i koja je naša misija ovde na zemlji.

Čovek hiljadu puta padne, ali se izdigne hiljadu i prvi put i nastavi trčati.I zna, da su svi oni loši trenuci imali dublju svrhu, da su poslužili kao dokaz njegove snage i spremnosti da se upusti u još jednu novu avanturu koja se zove-menjanje sebe i percepcije sveta.

Jednom davno, čula sam priču o Aladinu i čarobnoj lampi.Kada bi je protrljao, pojavio bi se duh koji bi ga pitao
''Koja je tvoja želja gospodaru?''.
I na sve što Aladin traži, bilo lepo ili ružno, korisno ili štetno za njega, duh odgovara ''Neka tako bude''.
Tako je i u stvarnom životu.Samo što sada svi imaju ulogu Aladina, a duh je zapravo metafora za sam život.

Da bi se čovek uistinu promenio, potrebno je da na neki način ubije samog sebe, zarad novog.Da umre i da se ponovo rodi, da vaskrsne.Samo što sada kao nagradu dobija novu perpepciju, šire mu se vidici.

Volim da budem ono što jesam u datom trenutku.Ne pred svima i ne svakome.Samo oni koju su spremni za mene.

Život je jednostavan.Ljudi komplikuju, drame.Ono što daš, vraća ti se.Ko nema poverenje u druge ljude, nema ni u sebe.Sve što kažemo o drugome, mislimo sami o sebi.Jer da  ne posedujemo tu osobinu koja nam tako bode oči kod drugoga, prosto je ne bismo ni primetili ni osvestili.

Saveti drugih su korisni, ali ne presudni.Osećanja vode vlast nad razumom.

Verujem da našim mislima određujemo kako će nam se odvijati život, i da se računa svaka reč koju napišemo i izgovorimo.

Uvek se trudim da izaberem sadašnjost, jer je najvažnije biti u ovome-ovde-sada.Izbaviti se iz varke vremena prošlosti i budućnosti.I samo tada se oseća istinska zahvalnost na samom daru života, samom postojanju.

Tišina je najlepši zvuk.Povlačenjem u tišinu otkriva se svest o sebi, o postojanju, otvaraju se vrata unutrašnjoj mudrosti koja je starija od ovoga sveta.

Pokušavam da pronađem sebe, svoj smisao i svoju svrhu.Jer svi smo ovde sa razlogom.To nije lak proces, ali je zadivljujuć i magičan.

Verujem da je ovaj svet divno mesto za život.I da ne treba opterećivati mozak medijima koji nameću krivu sliku stvarnosti.Ako ja odaberem da vidim da je kriza u svetu, tako će biti.Ako ignorišem to i fokusiram se na lepe stvari, na korisne događaje, i ako tražim ono dobro u čoveku, tako će biti u mom svetu.

Toliko je dobro u ovom trenutku...sve je savršeno upravo onako kako jeste...svako je tamo gde treba biti.Samo je pitanje izbora-ići protiv sebe i prirode ili se prepustiti matici života i božanskom vođstvu.

Zahvalnost..divno je samo izgovaranje te reči...
Hvala ti živote.
I pri tom nemislim na onu lažnu zahvalnost, kada treba terati sebe na silu...ne..prosto..osetiti je.
Biti zahvalan na suncu, zemlji, travi.Na oblacima na nebu.Na dečjem smehu.Na onoj sili koja postoji u nama i koja je jača od svega, i sa kojom možemo da menjamo svoje živote.Voleti sebe.Kada volimo sebe, sve nam lakše ide, otvaraju se novi putevi i prilike.

Osmeh...davno potisnuti osmeh...sakriven iza zidova depresije  i samoće.On je uvek tu postojao, čekao da se pokrene...smejte se ljudi.Smejte se životu i sebi.Sve ovo što se dešava je igra, pozorišna predstava sa višim smislom.Važan je posmatrač, onaj ko je svestan toga.

Jedna je zemlja, a milion svetova koje stvara svako od nas.Stotinu različitih mišljenja, stremljenja...i svi žele samo jedno...da budu srećni...i mirni.

Mnogi misle da je sreća negde napolju, da će biti srećni kada dobiju ovo i ono, kada okolnosti budu takve i takve.Prebacujući odgovornost na druge.A zapravo imamo sve uslove da budemo srećni.Oči kojima gledamo svet.Ruke kojima grlimo najmilije.Topao krevet.Hranu.Samo buđenje ujutru je čudo.Sve je čudo, samo treba gledati.Samo treba tragati oko sebe i otvoriti svoje srce i dušu sveobuhvatnoj ljubavi i vlastitome biću.

6.

Nužnost žene je da za ceo svet i muškarce ostane zatvorena knjiga, mistična, uvijena u ruho tajni.Nedodirljiva, kao senka.Puna iznenađenja, nedokučiva,neshvaćena do kraja.Da uvek sakrije svoje najdraže karte uz sebe, da ih nikada ne iznese na sto, da  joj nikada ne ispadnu iz ruku.Da ono najlepše ćuti i boravi , kraj srca, nepoznato za sve i svakog.Uronjeno u tišinu, u samoći.
Predajući celu sebe raznim ljudima i okolnostima, otkrivajući svoju dušu i onima koji su joj najbliži, ona gubi pravo na radost i slobodu, postaje robinja, očajnica, ona koja je pročitana i čija su delovanja predvidljiva.U srcima onih kojima se poverila tada se rađa prezir.

7.

Želela je samo jedno.Da se probije pored svih onih glumaca koji su čučali u njoj, u njenom umu i telu, glumaca koji su išli iz krajnosti u krajnost, otimajući se za prevlast.Želela je da u toj bučnoj gomili koja ju je vodila do žarišta samouništenja i predvorja smrti, pronađe svoje pravo lice.Svoje biće, glas duše.

Znala je da mora da pronađe samu sebe, da mora biti tamo.Stajaće i čekaće je kao prijatelja.Zagrliće je, ona devojčica u njoj će konačno biti utešena.Možda će se tada po prvi put osetiti kao kod kuće, kao da je konačno pronašla svoje mesto u svetu, svoje ognjište.

Onaj davno izgubljeni biser koji su joj ljudi i sudbina oduzeli.

8.

Dugačka, pusta ravnica, bez biljaka, bez ijednog cveta koji se raduje suncu.Zemlja bez korova.Zemlja bez ruža.Prašina.
Nestanak  emocija je lagani put u smrt.Njihovo pulsiranje u nama nam još daje tračak nade da smo živi, da ovaj san još traje, da se nešto odigrava...
Nekad je brala ruže i divila se njihovom mirisu.Posadila ih je u svojoj baštici i želela da nikada ne uvenu, da je uvek nadahnjuju svojom lepotom.Ali onda bi naišle hladne zime, i one su polako nestajale.Zamenjivao bi ih samo...korov iz bašte.Korov koji je zadavao bol.Gledala ga je kako polako raste, iz dana u dan, ne želići da ga počupa, dopuštajući mu da bude tu.Prolazilo je vreme.

Jednog dana, bašta je bila prazna.Ni radosti ni tuge.Ni dugih sanjarenja u hladu.Samo zemlja koja joj je lagano propadala između prstiju.

9.

Možda jednom.Iznenada, na prepad.U crno srce prikrašće se maleni dašak vijugave ljubavi, uklanjajući mržnju...jer se tama može pobediti samo svetlošću.

10.

I kada ti se čini da će brod razmrskati bure i potonuti na milost i nemilost, veruj.Blizu je obala, sakrivena u izmaglici, prikrli su je talasi.

11.

I sav njen bol i jad proizilazili su iz toga što se snažno i buntovno opirala životu.Kao malo dete koje ne želi da nauči zadatu pesmicu.Inat i nezadovoljstvo.Odmahivanje glavom.Dugački monolog u glavi kome se ne nazire kraj.Gunđanje.I želja da bude bilo gde, samo ne sada i ovde, u ovom gradu, u ovoj ulici, u ovoj sobi, sama sa sobom i destruktivnim nagonima.

Da li se i dalje čvrsto opirati orkutnosti i bezobličju, surovosti i brutalnosti koju je osećala svuda, istovremeno zazirući i gnušajući se tog sveta?
Da li i dalje snevati u svojim iluzijama, crnim obrisima, u društvu sopstevnog ludila, očajanja i patnje?

Probudiće se.Jednom.Možda će tada konačno shvatiti uzaludnost svojih napora i prestati da žudi za savršenstvom i kontorlisanjem onog što nije u njenoj moći.Možda će prosto...prigrliti ovaj svet i sadašnji trenutak onakav kakav jeste...

Sa njenih usana oteće se poj oslobođenja, ptice koju su upravo pustili na slobodu.

12.

Oni koje najviše volimo, odlaze, ukrcaju se na neki drugi voz.Polako, kako mrazovi vremena prolaze, tako njihova nasmejana lica u sećanju polako blede, dok na kraju ne ostane ništa, sem praznine, crnila iza koga se krije neka bolna seta.

13.

Oni koji postanu odbačeni, igrom sudbine ili svojom uobraziljom, vremenom počnu da se fokusiraju samo na sebe,sakriveni u malim iluzornim svetovima kroz koje ne dopire ni tračak sunca.Niko više ne čuje njihove glasove, potajne slatke snove, nepresušne liste želja, sve one radosne trenutke koje su oduvek čekali...Zatvaraju lagano svoja srca, odbacuju ljubav, gnušaju se bliskosti.Žalost postaje njihovo normalno stanje, a sa njihovih lica izumiru osmesi i bezrazložna radost.Postaju zatvorenici sopstvenog ega, ljitne, gordosti i mržnje prema svemu oko sebe, gube saosećanje,suočeni samo sa sobom,sa hiljadama slomljenih delića, neprestano svedočeći onim unutrašnjim promenama, raspoloženjima, strujanjima u telu koja se smenjuju danju i noću...sami sebi dželati i najveći neprijatelji...
Zatvoren krug iz koga nema izlaska...

14.

Beznačajno je postalo pričati...beznačajno, kada se čini da rešenja nema i neće biti.
I sada želim samo da ćutim, da se utopim u tišinu, da sve butnovne misli i dela u meni lagano utihnu.Urezala sam ih na stablu, prošaputala vetru, poslala neznancu u dalekom gradu, i sada sam slobodna.Neka i pokušaju da me dokuče do kraja, neka i traže da im razrešim zagonetke srca, ali sa ovih usta više nijedan zvuk neće proizaći.

15.

Svanuće jutro kada ćeš se sa malenim prezrivim smeškom prisećati svih onih gorkih časova prošlosti i blagosiljati ih...

16.

Mnogi ljudi su kao cveće koje je nekada bio svetlo i nabujalo, a onda, pod naletom kiša i zima,patnje i sudbine, izgubilo sav taj sjaj, svu svoju lepotu, zamahe, strasti.Opet je   granulo proleće, i oni polako kreću putem umiranja...udišu vazduh, ali duhom, oni su klonuli, čekajući sledeću zimu da pokopa još ono malo vere što je ostalo u njihovim izmorenim telima...

17.

Ah, mali čoveče!Koliko si sitan, koliko si ništavan i nemoćan, ogrezao u sopstvenom jadu i bedi!
Čak te je i Bog zaboravio, digao ruke od tebe, predao te kao igračku demonima...demonima koji će te uništiti,iščupati tvoje krhko srce...

18.

Čini mi se...da su svi pokušaji ka promeni sopstvene prirode, sopstvenog karaktera i onoga što su zvezde ispisale nemogući...unapred izgubljene bitke, pale zastave, slomljeni ratnik...
A oni koji se i usude, samo će produbiti taj jaz, samo će ojačati neprijatelja sopstvenom krvlju i uzaludnim naporima...

19.

Opet sam se obrela u mračnoj sobi sa hiljadu ogledala.I u svačijem liku vidim sopstveni odraz,deliće sebe, senku koja mi pokazuje sve ono najružnije u meni, ono od čega bežim i skrivam se.

20.

Njegova najveća kob bila je što se uvek i na svakom mestu osećao kao otpadnik, stranac, onaj koji ne pripada nigde, koga gađaju drvljem i kamenjem ako se suviše približi.

21.

Ko si kada više nema publike oko tebe?Kada su svi aplauzi utihnuli?Kada padnu sve maske i pogase se svetla?Kada niko više ne gleda tu sumanutu predstavu savršenstva koju pokušavaš da dočaraš?

22.

Zalutala sam u tamne sokake, polomljenih svetiljki.Progovorio je onaj potisnuti bes, preplavio moje horizonte, uvukao se u svaku poru, svaku ćeliju, kao parazit koji svom domaćinu zadaje konačni udarac...

23.

Mi smo samo ogledala svoje najbliže okoline, ljudi koji su u našem detinjstvu posadili kriva uverenja u nas .Uverenja kojih se i dalje čvrsto držimo, koja spavaju negde u duboko u podsvesti.I sada krvavo naplaćujemo sve to, do poslednjeg novčića, osećajući šibanje bičeva po svojim leđima.

24.

Svako uvek priča jednu istu priču, priču svog života, samo na stotine različitih načina.

25.

Neki ljudi ceo život provedu u napuštenom gradu, visokih zidina kroz koji ne dopire ni svetlost.Sanjaju u sopstvenoj tami.Stotine slatkih snova o slobodi i kraju patnje.Samo snovi...samo opravdanja...bežanje od straha...dok jednog dana ne umru tu, u hladnoj dvorani, sami i neshvaćeni, protraćivši uzalud svoje živote.

Ne sanjaj,ne čekaj... živi...

26.

I dovoljno je samo jedno ''hvala'' pri otvaranju očnih kapaka ujutru.Zahvalnost na buđenju, daru života.I čitav taj dan odjednom će biti drugačiji.

27.

Jer svaki kraj učenja i traganja je jedna mala smrt.Ali ako dobiješ sledbenike svoga učenja, onda ćeš doživeti besmrtnost.

28.

Jer ja se ne plašim biti sama, u svojoj tami, u svom ludilu, sa knjigama i snovima bednice.Samo povremeno ja ću dopuštati nekom zalutalom anđelu da ćutimo zajedno u tišini, da slušamo kapi kiše kako dobuju po prozorima unutrašnjeg sveta...

29.

Neki su već u svome detinjstvu i mladosti spoznali sve gorke plodove života.Sada oni nose štit, i sa oštrem kopljem suočavaju se sa demonima.
Neki su utopljeni u svojoj sreći, u penušavoj igri sa dugama i ponijima.Sa prezrenjem gledaju na decu sumornog lica, izgubljeni u  lažnim bajkama.Ali jednog dana,za nekoliko godina, kada nešto pođe naopako, kada ispadnu iz vrteške, odjednom će shvatiti...i tada će njihov šareni svet postati za časak more sivila...

30.

Ponekad joj se ukazivao kratki prolaz u ljudska srca...srca sa kojima je želela da postane celina.I kada bi zakoračila tom stazom, vođena ogromnom nadom i očekivanjem, odjednom bi snažno dunuo vetar i zatvorio taj njen jedini prolaz u svet.Ništa je nije bolelo biše nego razmrskana nada...fatamorgana...I zatim bi se opet vraćala svojoj laganoj kolotečini nepripadanja ničemu i nikome...

31.

Stradamo i patimo od sopstvenih iluzija i pogrešnih percepcija svtvarnosti.Skloni smo idealizovanju i kategorizovanju stvari, kao da tom jednom previše lepom i iskričavom ili ružnom i kobnom percepcijom štitimo  sami sebe,Svoju sopstvenu nemoć i neznanje.Stvarajući ogromne, neprobojne zidine.Gnušeći se bliskosti i razotrkivljenja naših slabosti.
Preko naših očiju postoji stotina slojeva zbog kojih ne vidimo čisto i jasno.Naše oči su zamućene lažima i predrasudama.Ne dopuštamo drugima da budu ono što jesu, već želimo da igraju po našem.Hranimo se lažima, jer samo tako možemo da preživimo.A istina je ružna.Istina boli.Istina-da smo možda mi ti koji grešimo, koji smo odgovorni.Istina da smo ništavni, samo jedno malo zrnce u univerzumu, samo jedno prosečno ljudsko biće slično hiljadama drugih, biće koje će biti zaboravljeno i umreti.Kao da nas je ta igra ega i gordosti, štitila od toga da svatimo da smo svi na dubljem nivou povezani i da jedna ista priča kruži svetom oduvek.Da će ono najleše u prirodi i božanskom ostati zauvek sakrivenom velom tajne.
Da ćemo se vratiti u prah iz kog smo potekli.

32.

Ne pokušavaj promeniti druge ljude, njihove stavove i mišljenja, njihove poglede, njihove interese.Ne pronalazi manu u njihovom liku, u njihovoj duši.Samo ih pusti, pusti ih da budu ono što jesu.Dozvoli svakome da se iskaže, da diše, da ispolji sebe.Ti nisi sudija, ti ne znaš šta je pravda a šta nepravda, šta je dobro i zlo, ludo i normalno.Ti ne znaš božije planove za svako biće na ovoj planeti.
Ono što ovom svetu nedostaje je prihvatanje.Prihvatanje celokupnog bića, i vrlina i mana.Bez pokušaja promene onoga što se ne može promeniti.

33.

Uplakana devojčice...obriši svoje suze.

Predugo si plakala, predugo sakrivala po mračnim hodnicima,tražeći utehu u čamotinji i beznađu.

Predugo je nemirno more potapalo tvoj brod.

Gledali su te sa sažaljenjem.Smejali se tvojim suzama, tvojim željama.

Jedan podmukao i strašan svet koji stoji pred tobom.

Taj svet je ružan, podmukao, i zao.

Kao zmija otrovnica što čeka jedan tvoj pogrešan potez.

Jedan pogrešan korak i tvoja smrt.

Ili ti samo misliš da je to smrt.

Strah te ubija....strah te razara.Ti bežiš od toga straha.Trčiš po livada, bežiš ispod nadstrešnjica po kojima dobuje kiša, ali i dalje je tu.

Strah ti i dalje para nutrinu, razara srce.Mač samouništenja.

Strah od straha.Tiha salbasan što vijori tvojim venama.Osećaš to svuda.U srcu, u mozgu.

Dokle ćeš prihvatati titulu gubitnika?Dokle ćeš sakrivati lice svoje od čudovišta?

Da li ćeš zaista odustati od sebe?Zar si tolika kukavica i ništavilo?

Kako ćeš se pogledati u ogledalo kada te ogrnu kandže starosti?Kada se na licu tvome ispušu duboke bore, a ruke zadrhte?

Kakvim očima ćeš gledati taj nemi odraz, kakve osude će ti u tim trenucima prolaziti kroz glavu?

Za koga živiš?Sve prolazi, precrtavaju se dani, meseci i godine, crpeći snagu iz tebe.A ti se zavaraš da je preostalo vremena, da će peščanik igrati večno u tvoju korist.

Probudi se...probudi se.Stisni zube.Zamahuj pesnicama.Slomi sve.

Sve te barikade.Neka se hiljadu strela zabode u tebe, neka se gušiš u sopstvenoj krvi.

Ali nemoj više da ljubiš pod.Tvoje telo trune tu na zemlji, ispruženo i poraženo.

Jer paklenih padova će uvek biti.I đavo će ti disati za vratom, i šaputati da je smrt lepa.Da je najlakše odustati od svega, ostati gubitnik i propalica.

Ubij tog đavola.

Oslobodi se.

Samo se smej.Smej i kada bi plakala.Smej se sebi.Očaju, patnji.Smej se svima u inat.

Ne treba ti kišobran, napolju sija sunce.

Predugo je nebo plakalo umesto tebe.

Nema više oluje u tebi.Iščeznuće svi sivi oblaci, a munje će se povući zauvek.

Samo se probudi i poslušaj svoje srce.Onaj glasić, malen i tih, koji ti govori da si jaka, da zaslužuješ da živiš bolje.Onaj maleni plamičak koji je jači od svih crnila i tmine.

Plamičak koji će sravniti sa zemljom crne okove i rešetke.Plamičak kojim će ptica konačno dostići svoju slobodu.

34.

Kada sadašnjica postane bljutava i gorka, ljudi se hvataju za budućnost, sadašnji trenutak koji tek treba da dođe.Možda je to i jedini razlog zbog kojeg nastavljaju da žive.Ćute i trpe.

35

Ponekad čak i na putu bljutavosti i zatišja, katkag grune jedan jedini trenutak zbog koga sva ona patnja izgleda kao ništavna i uzaludna.Jedan prizor, pogled, osmeh, zatišje koje briše suze isplakane u samoći i ludilu.

36

Ne plašim se bliskosti, dodira, blizine, ranjivosti.I ako me pogodi strela tog neprijatelja kome sam krišom otvorila tanani kutak svog srca... samo ću se nasmejati...

37

Kako je lepa tišina...odsustvo reči...svaki pokušaj objašnjavanja i ubeđivanja oduzima snagu i energiju...svaka reč postaje kao teret, oseća se težina u svakom sledećem uzdahu...

38

Iza hrabrih reči i nadmenog stava krije se samo čisti, golemi strah.Zavaravanje.Jaki i nedodirljivi samo pred očima publike.Iza zatvorenih vrata, vapaji i drhtaji...

39.

Žalosno je što je celokupno društvo više naklonjeno i usmereno ka ekstrovertnosti...introvertnost se tretira kao slabost...

40.

Ponekad, za razrešenje problema, dovoljno je i samo analiziranje sopstvenih slabosti, reakcija, i grešaka, čin prepoznavanja...

41.

Divno je i opuštajuće plutati na talasima iracionalnosti, iluzija, sjedinjavanja sa emocijama koje se rađaju u mraku...
Racionalisanje je samo slabašni pokušaj uma da protumači neobjašnjivo...

42.

Neprestano se odigrava smenjivanje raja i pakla u životu pojedinca...prihvati i anđele i đavole, srdačno iz zagrli i ugosti, ne opiri se...

43.

Ah, taj divni i slasni haos, pev nesavršenosti, himna stotinama ličnih slabosti...

44.

Ne, ona nije mogla biti mirna i čekati.Gledati kako sve propada, umirati iznutra i gušeći se.Ubijalo ju je to zatišje, to mirno stanje kome kao da se ne nazire kraj.
Odlučila je da se bori, da ne čeka.Da bude pobunjenik, slepa i za posledice.Možda i upropasti sve što dotakne, uništavajući istvoremeno sebe, ali jedino u tim ruševinama ona će pronaći smisao i predah i uzbuđenje.Razbijanje kolotečine.
Kako je lepo makar pokušati biti veći od sudbine!Taj bedni maleni pokušaj, pri kom se zna da ćemo unapred izgubiti bitku, i vratiti se nazad u blato, gde i pripadamo.

I neće me ni ove strele života zaustaviti, ni uragan koji sve pred sobom slama, stajaću uzdignute glave do poslednjeg daha, dokle god moje srce ujednačeno kuca.

45.

Pričati o problemima je opasno-jer kada čovek ćuti i trpi, pravi se da ga nema, onda taj izazov izgubi svoju snagu jer mu ''mučenik'' ne pridodaje svoju energiju.A kada razmeće od usta do usta i žali se, tražeći savet, samo ga još više produbljuje i proširuje...