Epovi

1.

Остаде краљ без двора и трона,
Остаде краљ са пуно бола,
Али бол није што без блага оста,
Већ због драге,
Што у тмини светлост сунца,
Анђелу Молоха поста.

Води је дух, горд и зао,
Преко реке,
Где тамом за Молоха влада,
Одведе је тамо,
Да љубави својој она се не нада.

До Молоха реке,
Краљ их прати тада,
До реке црне, јахаше он тада,
Али нема чамца,
Да смрт прође, до драге дође.


Он устави коња тада,
Клекну на земљу и Богу упути зов,
Анђео божји тад’ са неба сађе,
И реће ратнику том:
'' Немој преко реке ићи,
Та смрт је тамо,
Тако је у твојој причи.''

И виде краљ,
Да Анђео помоћ му не даје,
Па позва Врага,
Да из Пакла за њега изађе.

Врата Пакла отвори Враг,
Рашири крила,
Стаде све у тај сат,
И рече краљу да душу му да,
Јер душа је цена за Вражји рад.

'' Не није крај ту мојој причи'',
Анђелу рече и посла га Богу у рај,

'' А Враже теби како душу да дам,
Код драге ми оста,
Зар не знаш то и сам ?''

Пободе коња у злехуди сат,
Сада пустаром носи га уморни ат.

У граду без душе, у граду без сене,
Док Месец чека свој задњи сат,
Пред колибу дође, фркну уморни ат.

'' Уђи ратниче што пратиш снени,''
Зачу он храпави глас,
Из мрака у светлост уђе,
Пред први јутарњи сат.

Огњиште гори, ватра и дим,
Прилика седи и прозбори с’ њим:
'' Ратниче кажи који ти је бол,
Да, туге у срцу имаш, то видим.''
Рече му створ.

'' Драгу ми узе господар таме,
Да буде му луча, да краси му двор.''
'' До реке стигох, преко не могу,
А руку ми не даде ни добро ни зло.''

Сподоба стара у ватру гледа,
Зачас се створи поново дим,
А храпави глас тада му рече:
'' Ратниче сад’ слушај речи,
Док не прође овај мрачни дим.''

'' Оружје светло сада одбаци,
Јер оно није савезник твој,
Сад’ слушај савет што ћу ти дати,
Од мача тамо бољи је,
То сада мораш ти знати.''

'' Анђео Молоха госпу ти узе,
Анђео Молоха, да она је с њим'',
Ватра плану а дим стаде између њих.

2.

'' Још мал’о и јутро ће бити'',
Каза му глас,
'' Тад сунце узми,
Јер ви јахасте с’ њим,
Онда и ветар зови, он стари је друг,
У вашој коси он вазда је био,
У вашој коси заувек се свио.
Ветар на крилу нек’ тебе носи,
Да тера таму и Молохов црни мир,
А сунце нека вам прави,
Најлепшег неба златни плави свод.''

Поново ватра и поново дим,
Крај огњишта,
Сподобе више не би са њим.

Крај врата,
У земљу тврду копитом бије ат,
Долази зора, оде последњи ноћи сат,
Распаса појас, одбаци мач,
Подиже руку ка Сунцу у зори,
Ноћ стаде, дан нови је сад’.

Сунце златно милује лице,
Са њим креће у последњи бој,
Тада и ветар се јави,
Да буде глас њему и њој.

Узјаха краљ,
Ка реци носи његов га ат,
Сунце и ветар за њим језде,
Ближи се поднева сат.

Пред реку стиже, стаде уморни ат,
Скиде му улар, одбаци ам,
'' Тамо где идем није ти крај. ''
И пусти ата да оде сам,
Док ближи се ноћи сат.
Зањишта ат, у галоп се даде,
Још мало и ноћ ће пасти,
Долази одлуке сат.

Тада ветар дуну,
Он краљу је нови небески ат,
Сунце на длану са њима крете,
Садa ноћи је сат.

Преко реке ветар краља носи свог,
А сунце на длану таму му кида,
И прави неба плава свод.

Из таме однекуд зачу се глас:
'' Ту Смрт те чека,
Што не одеш ти сад’ ?
Молоха ово је свет,
Ја чувам ове таме цвет.''

Али због претње не стаде краљ,
Пусти сунце да светлост ту рађа,
Нестаде таме,
И Молоха двора, тамни зли створ.

Задрхта земља, задрхта тло,
Молох се јави тад’ краљу том:
'' Буди ми слуга и Анђео мој,
Молоха служи за тај си бој.''

'' По госпу дођох,
Што узе је твоје таме створ,
Без ње не идем, нисам ти роб,
А о судби одлучиће срећа ил’ коб.''

Остави Молох краља да трага,
И повуче се у подземља двор,
Тамо где таме Сунца црна беше,
Сад’ плавог небеса је свод.

Са браћом својом краљ драгу тражи,
Нађе кулу што некад’ то би,
Ту драга без њега спава,
Са тугом о љубави својој сања.

Краљ уђе, чу се радости крик,
Драга га љуби, сада је с њим,
Молоха нема,
Нестаје његова Сунца свод,
Знају да време скупа ће им проћ.


Тад драгој краљ исприча пут,
Исприча јад и рече јој тад,
'' Док гледах у ватру и дим,
Ја видех за нас мир,
Повратка нема где бесмо некад’,
То ватра у колиби сама ми каза,
А кад’ стари живот окрене леђа,
За нас много живота ће бити,
И свако вече,
Одсад само за нас ће снити.''





02.10.2004.
субота, дан 10.

Завејан пут, снег олујни шиба,
Ко кроз ноћ ходи,
Док позни далек одбија сат ?
То путник,
Кроз ноћ без месеца броди,
Ка драгој и дому сада ходи.

Шиба га ветар, снег очи му сипа,
Али он ходи,
Од ветра и снега он руком се бори,
Не жели ноћас да смрт га мори.

Хладне су руке што с’ ветром се боре,
Ноге што кроз снег бију,
Али у срцу топлота се шири,
Да то је љубав,
Што годинама он не смири.

Мисли на драгу и топли дом,
На крилу њеном,
Злехуди хладне дух не спи,
На крилу њену, тамо је благи мир.

Пролази путник, пртину прави,
Ветар хладни,
Око њега твори пахуља пир,
А путник ходи,
Да, напред је мир.

Посрте, паде, брзо на ноге стаде,
Пахуље плахе около веју,
Ветар дува, не прави мир,
А тамо напред, тамо је драга,
Да, тамо је мир.

На мало од њега топли је дом,
Драга на прозор, пун снега пази,
Чека да види, драги познати лик.


'' Дођи драги топло је ту,
'Дођи ми драги, ја теби сам ту,
Ватра гори топла и драга,
Ја чекам тебе,
Љубави моја божјега раја,
Чувај се мени злехуди хладне,
Дођи,
Јер овде пахуља хладних није пир.''

Путник ходи, не чује драге му зов,
Са снегом се бори, са ветром збори:
'' Дај ветре да нађем пут,
Јер напред је драга и ватра гори,
Да, напред је мира ми пут.''

Виде кроз снег у даљини светла је зов,
Видеће драгу, видеће дом,
Поново паде, ветар га шиба,
Снег пртину сипа, не вуче га мир,
Сад’ драгу види где до њега леже,
У соби је топло,
Ватра у огњишту зри,
На колена главу он нежно јој стави,
Крај ње он имаде мир.

Сад’ топло је души, хладноће ни,
Блажени сан око њега ври,
У олујној ноћи, тада уз драгу,
Нађе, он блажени у смрти мир.

А драга чека, од драгог јој ни гласа ни,
Знала је она да драги и у смрти,
Крај ње наћи ће мир.

Кад’ јутро дође,
Кад’ ветра више не би,
На мртвом лицу тада уз њега,
Њено име и у смрти вечито сни,
Јер сад’ он крај драге,
Има блажени душе му мир.

03.10.2004.
недеља, дан 11.

1.

Кроз пустару усамљен ратник јаше,
Месец на небу њему је друг,
Док лахор горски,
Разбија тишину и ветру да звук,
Не чују се ноћне птице,
Да лахора није, био би мук.

'' Пожури брже !''
Говори ратник дорату свом,
'' Драга чека, на пут пази,
До јутра ако треба,
Ти стазу до ње гази,
Ја драгу не видех дуго,
Посла ми писмо и рече дођи,
Хорда сад’ границу пали,
Крв пада по њој,
Молим те љубави сада ми дођи,
Сада ми треба твој драги лик,

Не могу без тебе,
Већ дуго ја небу шаљем крик.''

Пред ободом шуме,
Пут раскршће твори,
'' Пут стари знадем,
Крај шуме је он,
Да ли пречицу овај мени ће дати,
Да ли двору њеном,
Он мене сад’ ће да сврати ?''

Вранац жустро,
У земљу копито заби,
Плаши га тама и мук,
То није оно,
Што старом путу га мами,
Око њих само тишине је звук.

Пободе вранца тим путем новим,
Дорат кроз ниско грање гази,
Трза се, неће по путу том,

Нешто га држи ка старој стази,
На ову неће он,
Али господар тера га њом’.

Месец са неба јахача прати,
Кад’ стиже на крај пута тог’,
Мук се чује, лахора нема,
Месец зраком крај старе стене,
Где време никад не вене,
Откри прастарог камена стуб.

Вранац се пропе, треба му мир,
Ратник по сапи благо га тапше,
Око њих сад’ само, ноћи је мир.

Сјаха ратник месецом праћен,
До камена стара стиже он,
Склони руком тешка бршљена жбун,
Пред њим порука стара се јави,
Таме не плаши се он.


На камену слова су стара,
Речи клесане на језику том,
Ратник са месецом сада их чита,
Усуд су њему у часу том.

Нас ратнике издаде краљ,
Смрт нас снађе у исти сат,
Чаробњак стари кости нам слаже,
И постави овај нам зид,
И даде завет за чиста срца,
Да даће нам боја нова и јака,
Да довешће овде краља јунака,
И када помоћи за те не буде било,
Ти речи ове понови тад’,
Чућеш бојнога рога зов,
Из магле топот,
И звекет копља, ти зачућеш с њим.

Прочита ратник, умор га кида,
Крај спомена седе,
Глуви је сат,

'' Заноћимо овде,
Са јутром по путу боље ће бити,
Овде ћемо вечерас о драгој снити.''
Наслони главу на камени хладни зид,
Сан убрзо дође и оста са њим.

Дође и јутро,
Ратник се буди,
Сан чудан уснио је он,
Хладног камена за леђима нема,
'' Мора да сањах. '' - прозбори он,
Зајаха вранца,
И у даљине кроз магле и шуму,
Он неста са њим.

Са брега стара зидине види,
Бојних застава на њима не би,
Ни страже нема,
Чудно је то,
Не мисли више,
Потера вранца у ход.

2.

Пристиже двору, драга је ту,
Сама му хита, где јој је свита ?
Са вранца сјаха, сада је љуби,
Суза њене очи су пуне,
Сада драги је милује.

На кули седе, око њих  радости зов,
'' Сада ми реци где су други,
Ко водиће бој ?''

'' Страх  срцима њиховим влада,
Пре два јутра одоше сви,
Ја сам те звала и ту сам остала,
Чеках  да дођеш са јутром тим,
Не желим више да губим тебе,
Година доста прошло је сада,
Остани овде, буди ми краљ,
И овог места пустог сада господар,
Јер сами смо драги,
Нека душа мири се с’ тим.''


'' Не бој се драга, нека нема ти јада,
Ако ово је пут, нек’  то нам буде сада,
Кад’ јутро сване,
Пред двери стаћемо само ми,
Нека виде како смо пали,
Због љубави ми.''

Прође и подне,
Још мало и вечери ће сат,
Ратник  љубише драгу,
Док  не стиже и позни сат,
Кад’ зора дође он је буди,
'' Хајдемо драга, хајдемо сад’,
Али пре тога сан ћу ти рећи,
Што у шуми ноћас усних  сам,
Сањах  да витез тражи,
Да с њим кренем на пут,
Бојим се драга,
Да сада те гледам,
Можда последњи пут.''


'' Нека мисли црне драги те не море,
Без тебе ја за животом немам воље,
Куд’ год да кренеш и ја ћу бити,
Од данас драги заједно ћемо снити.''

Пред двери ратник  сам,
У земљу пободе мач,
На бедему драга стоји,
Зоре ране је сат.

Хорда је стигла и крв тражи,
Сада видеће се ко  је јачи.

Пред ратника падоше стреле,
Чу се њихов рој,
Он своје ка хорди шаље,
Чу се смрти пој.

Тад ратник   речи рече,
По ободу шуме магла се створи,
Из магле бојни рог.

3.

Чује се топот и ратног копља звук,
Из магле ратници роне,
Од мачева они се не клоне.

Борба кратка беше,
Али радости не чу се пој,
Топот у магли сада се гаси,
Уз бојнога рога зов.

Коњаник један ратнику приђе,
'' Хвала ратниче мој,
Буди нам краљ,
То сна завет је твој.''
'' Потерај ратнике нека маглом језде,
Ја испунићу завет свој,
Али драгу ја љубит морам,
И то завет је мој.''
'' Остај ми збогом,на завет пази,
Ако не буде он твој,
Наше душе у пламену ће бити,
Никада до мира неће нам се свити.''

И оде витез кроз маглу и шуму,
Остаде ратник да чува мир,
У даљини гомилу види,
Одбегли долазе,
Победом туђом они се ките,
Хвалу им чује, кад’ лаж кажу,
'' Ми донесосмо мир.''

Повика ратник ка гомили тој,
'' Куд’ пођосте сада,
Па битке нема, закаснисте ви!''
'' Ратник без земље нама не влада.''
Зачу се из гомиле тек један рик,
И фијук стреле што оклоп проби,
Што храбре груди роби,
Али зањом из гомиле,
Смрти јаук и крик.

Подижу ратника сад’ руке снажне,
Ка драгој га носе,
Кроз маглу тада ратник види,

Драги познати лик,
И руку јој пружа,
Не жели да изгуби сад’ последњи вид

У постељи лежи,
Драга га љуби, сад’ прича са њим,
'' Чух шта коњаник рече,
Чух сваки звук,
Твој завет нека с’ тобом мир носи,
На тај далеки пут.''

Кад’ одби поднева сат,
Краљицу и ратника краља,
Тада носи нови небески ат,
Ратници с’ душом добише краља,
Добише нови пут.

Занавек драга она ће бити,
Са ратником својим,
Она наћи ће среће пут,


Сада негде их видим,
Сада негде их чујем,
Дал’ и мене драга, они зову на пут ?






16.10.2004.
субота, дан 24.

1.


Месец са неба, бледи сјај баци,
Крајолик као у најлепшој бајци,
Витез кроз ноћ уморан јаше,
Склониште неко само тражи,
Донекле доћи, да сан потражи.
У даљини он ватру види,
Потера коња топлоту не превиди.

Пред капијом старом стражар дрема,
Витез стари пред њим мач спрема.
'' Куда витеже незнани,
Куда кроз ноћ јездиш,
Глуво ће доба, од њега бежиш ?''
'' Склониште тражим,
Од ноћи бежим,
Ка сну са верним вранцем тежим.''


И виде натпис,
Што над вратима стоји,
Гледа писмо што у ништавилу стоји,
Један део празан постоји.

Проговара витез стари,
Чита му речи што знадоше стари.
'' Као у последњем трену види,
С’ њом ће заувек бити.''
'' Ти први ове речи виде,
Јер оне тек једном се јаве,
Кад’ Месец небом плови,
Кад’ хиљадита ноћ се појави, јави.
'' Погледа витез, витеза старог,
Плама у усахлом оку нема,
Ту тама вечита дрема.
'' Какао знаде ти старино добра,
Што гледах кад’ погледа нема,
Кад’ тама у погледу ти дрема,
Шта видех што данима нема ?''
'' Очи нису оне што виде,

Питај душу шта оне не виде,
Сад’ уђи на сламу се баци,
До сунца овде се скраси.''

Отворе се капије града,
Тама и мир гроба,
Као да унутар влада,
А пред капијом,
Стражар крај ватре дрема,
Старина мач у корице спрема.

Буди га јутро, ни звука нема,
Тишина око њега дрема,
Опреми вранца на сунце зађе,
Нема капије, а нема ни града,
Где ноћас мир гробни влада,
Ни трага ватре,
Стражара што дрема,
Ту ни слепе старине нема,
Тек колиба мала,
Под обронком живе стене дрема.

'' Да ли умор то мисли тешке,
У ноћи намести ?''
Помисли на драгу,
Што другом је дата,
Помисли на живот без ње,
Пун бола и јада,
Узјаха вранца ка путу се даде,
Потражиће борбе,
Да јади њему се не врате.

И стреле тела боду,
Звук смрти чује се сад’,
Копља бојна, кидају, ломе,
Смрт доносе некоме,
Мач витеза по врату сече,
Топла крв као да пече,
Полако паде, драге име рече,
Ал’ пре нег копрена црна,
Преко око га пресече,
Он виде деву где ратиштем ходи.

2.

Прамен црне косе,
Под плаштом и тугом,
Као да поглед му уходи.
И тама прекри му лице,
Док  мисао од смрти,
Тражи да погледа лице,
Драге му лепотице.

Буди се ратник сред мира,
На душеку меком,
Сунце лице сада му дира,
Бело платно хлада му прави,
Пита себе, да ли сања или је на јави,
Око себе гледа, мача сада му нема,
Цвркут птица не да да мир дрема,
Кућа од камена мала, на обали,
Под планином сама је стала,
Столетне шуме око њега су сада,
Извор бистри ту румори,
Сунце горе топлином говори,
Бистра река тихо шумори.

Додирну рану, али ње не би,
'' Где сам, дал’ Рајем душа ми спи ?''
Али сем шума воде,
И гласа птица,
Никога нема да овде му прича.
И леже ратник  на обалу реке,
Како мисли у души сада су меке,
И сан га хвата, време му стоји,
А онда из сна се трже,
Осети да нешто крете брже,
Виде деву што му приђе,
На ноге скочи и пре но што рече,
Дева гласом мисао му сече,
'' Нека мир у срцу ти влада,
За тебе јави се нада,
Пусти нека овлада љубав,
Срцем ти сада.''
'' Дај лице да твоје видим,
Да ли тебе на пољу сред крви видех,
Да ли ти крај мене си прошла,
Да ли ти пре смрти си дошла ?''

'' Не још, још време ти није,
Проћи ће још много ноћи и дана,
Пусти да за те радост дође,
Ја овде с’ тобом ћу бити,
Док  душа једна не дође,
Док  телом ми не прође,
Али сем маске,
Лице не смеш моје да видиш,
Јер чари, што слепи витез ти каза,  
Нестаће без речи путоказа.''

И  будише се јутра, и трајаше ноћи,
Витезу живот у срећи ће проћи,
Док   једног дана дева не оде,
А њему рече,
Да у поноћ до извора бистра оде,
Да чува време глувога доба,
Да живот ту нови за се проба.

И глуво доба дође,
Крај извора бистре воде,

Јави се витезу капија стара,
Са натписом што око сада не вара,
И чита ратник,
Шта мртво слово каже,
Ту је део што давно се не покаже.

'' Ко Смрт у последњем трену види,
С’ њом и душом љубави,
Заувек  ће бити.''

Застаде витез и схвати речи,
Да смрт са њим је била,
Да завет овде је свила,
Да она смрт бити више неће,
Јер у њој,
Свија му се дух  старе љубави и среће.

Ка обали хита, за се се пита,
Шта сан њему беше,
Дал’ ово је део његове среће,
Ил’ љубави давне, срцем незаборавне?

3.

На обали дева стоји,
Он лица иза маске се не боји,
Сад’ лице драго он ће да љуби,
Јер знаде да драга вазда га љуби,
Јер срце знаде да љубав права,
Тек једном се створи,
Тек једном се роди,
Да чиста је као извор бисерних вода,
Са ког’ се пије најчистије љубави вода.

И маска паде, сад’ драгу љуби,
Што вазда душом његова је била,
Што своју љубав само за њег’ је свила,
Свих ових дана,
Што беху им препуни рана.
Али сад’ кад’ мртва реч давна,
Душе им споји,
Јер он судбу у једној ноћи,
Са љубављу споји,
И виде у смрти,
Оно што једном само се виђа,
Виде оно што стара је прича.

И сад’ док’ усуне се љубе,
Наук каже,
Да наде, никад’ се не губе.






10.11.2004.
среда, дан 49.