Započeta priča

Ово је почетак приче, овде ћу дописати фрагменте.

Недавно упаљен огањ на бедему највише куле грејао га је у хладној ноћи. Његов поглед нестајао је у даљини ка обронцима планина. Тонуо је у мисли, хладноћу зимске ноћи није осећао, иако је ветар затварао круг око њега. Наслонио се на хладни камен, затворио очи и помислио на њу.
-Оче, прену га глас, полако окрете главу.
-Зашто не спаваш, касно је.-полако узе девојчицу  у крило.
-Оче, пробудила сам се и замолила Ерида да ме доведе теби, не љутиш се.
-Не, и преко дечје главе погледа у Еридовом правцу са прекором. Ерид, стари слуга, слегну раменима и схвативши наредбу изгуби се низ степениште куле.
-Хладно је, хајдемо доле, хоћеш ли ?
-Не, хтела сам да видим шта радиш овде свака ноћи, и зашто си понеким јутром тако тужан када сиђеш са куле. Чула сам приче о пламену у даљини и желим и ја да га видим-па тврдоглаво напући усне.
........се насмеја.
-Добро,- показа руком у тамну даљину,- видиш ли пламен?
-Видим, шта је то.
-То су куле Холкрина са вечитим пламеном који гори наместо светионика и показује пут изгубљеној души ратника који тражи своју краљицу - одговори детету.
-Је ли то велики град, као и наш.
-И већи и моћнији, можда те једном поведем тамо, хоћеш ли?
-Тамо си некада ишао, док су се водили ратови, зар не оче.
-Да, то било је некад.
-Хајдемо доле хладно ми је, а ја сам још мала и не могу дуго седети на хладном, барем ти ми тако увек кажеш, уствари наслони главу на његове груди и настави, бојим се када ниси крај мене.
.......се поново насмеја и поведе дете низ кулу.
Сместио је девојчицу у постељу, пожеле је лепе снове и оде ка својим одајама. Седе крај огњишта и загледан у пламен сачека своје успомене.

-Господар је пао, ратници брзо направите круг око њега не би ли га заштитили док је лежао на земљи.
Погледа лево раме прободено стрелом. Извади нож, пресеће кајшеве који су држали његов лагани оклоп и подиже га преко стреле уз болну гримасу. Ратници затворише круг око свог господара и тек за трен га отворише кад прилика у сребрном оклопу са црним плаштом уђе у њега. Прилика скиде шлем и коса боје ноћи паде јој преко рамена. Он је приметио страх у погледу који пристиже попут горског лахора ту усред крви и бола.
-Није страшно, рече му пошто му погледа рану и стави му канију бодежа међу зубе, болеће али издржи.
Климнуо је главом, а она гурну стрелу која изађе на другу страну. Скиде јој врх, преломи је напред и остатак извади тамо где врх проби леђа.
-Устани, можеш ли упита га.
-Могу, прозборио је.
Устаде уз напор и бол који му је кидао тело. Тада је чуо жамор и веселе узвике својих витезова. Победили су.
-Победа рече и погледа је у очи. Видео је њену тугу и страх. Ова победа била је и растанак, растанак који тек треба преболети, растанак тежи и болнији од ране коју доби, тежи болнији од свих досад добијених рана.


Није желео да се опорави у миру, своје витезове остави да славе победу, а он крену што даље, што даље од свега што га је ту везивало. Не није бежао, такав договор су склопили он и његова вољена. Рана му је била свежа али ратова више неће бити, нема више хорди по путевима, а и ко би напао ратника који јаше сам. Мислио је на Ва-сен мислио је на њу јер њихова љубав морала се прекинути. Она, краљица Ва-сен била му је снага, била му је живот који мора напустити али који ће увек памтити. Хладна киша сливала му се низ лице кријући сузе које су стизале једна другу. Стаде на раскршћу путева. Погледа пут који је водио ка његовим кулама. Кратко размисли и пободе коња у другом правцу. Не, сада не би могао гледати ка обронцима где су се свиле куле Холкрина. Јахаће без циља, и једном ће се вратити.Да једном ће се вратити и са тугом гледати куле у даљини, у куле које крију његову љубав.

Људи који су радили у пољима бледо га поздрављаше. Нису га познали, скоро година прође откада нестаде без трага. Неки немир јави му се у срцу и баш због њега пободе коња брже.
Прђе кроз стару капију. Двориште би пусто и тек наједном виде Ерида. Полако му је пришао. Ерид је ћутао и тако у тишини предаде му мали бели завежљај који се огласи плачем. Размота завежљај и два мала ока уз вриску га погледаше. У трену претрну, сети се очију које је волео, очију које и данас воли. Додирну дечји образ и осети неку давну тугу коју остави за собом за време док је лутао светом дајући свој мач и своју крв за оно зашта је мислио да је добро, да је добро у њему. Погледа Ерида који му објасни да су ратници клана једино њу спасили крвавог пира који су затекли на путу којим се непознати караван кретао ка њиховогм замку. Тек потом Ерид му пожели добродошлицу али не питајући га где је господар провео све ово време. Онда са пажњом упита шта да раде са дететом. ....се замисли али брзо рече – нека остане овде. Немам наследника и нека она буде оно што свих ових година које су однели ратови нисам имао. Валерис, да Валерис тако ћемо је звати рече тихо више за себе. Дете више није плакало, као да је осетила сигурност у његовим рукама. Погледа је нежно. Спавала је мирним праведним сном.

Ноћ је била хладна, иако лето само што није закуцало на врата.Спавао је у магновењу, зној му је росио лице, а тело се грчило у неприкривеном болу снова. Спавао и сањао, већ ноћима заредом, нешто тамно како затвара круг око његове Ва-сен. Покуша да је помогне и потрча ка њој, али као у сваком сну ноге су му беху тешке и не стиже до ње пре но тама је одведе.
-Господару, порука из Холкрина. Прену га глас иза тешких врата, глас који му разби сан, а он попрскан одсјајем ватре са огњишта, скочи са постеље. Порука за вас.
Отвори писмо кидајући печат, док му је срце лудо лупало. Једна једина реч написана њеном руком би на чистој белој хартији испред њега - дођи. Дођи и ништа више не писа на листу.
Сан, не то није добро помисли. Порука коју је чекао све ово време, порука коју је обећала да ће послати једном, једном када јој највише буде потребан.
Коња- повика –коња. Слуге се пренуше, зачас све оживе око њега. Отвори стари ковчег и извади давно заборавњену опрему. Помилова је и када се окрете, Ерид му већ донесе нове хаљине. Пристиже и Валерис.
Оче, прозбори.
Морам да идем кћери ,морам да идем-рече не гледајући ка њој. Можда се дуго нећемо видети и сада не могу да чекам да се и ти опремиш и пођеш са мном, као што сам ти давно обећао. Морам да пожурим ,неко ме чека, неко ме чека већ дуго.
Оче, ја сам спремна.
Погледа је. Оклоп и порема беху на њој. Као да је јуче било када је учио вештинама ,а сада већ је стасала девојка. Имала је лик Валкире са косом боје ноћи коју некад је знао.
Не кћери, остани овде – рече са наредбом.
Оче, ово чекам исто толико дуго као и ти. Колико пута у ноћима, у сновима дозивао би њено име. Знала сам да овако ће бити, знала и чекала овај трен...................

Извини стари пријатељу, али сада мораш трчати као никад пре. Мораш ме одвести њој. Коњ се пропе и даде се у галоп носећи свог господара у таму ,која је полако, ниоткуда ,падала око њих.

Ујаха у Холкрин. Дочека га туга и жалост. Јахао је сада лагано ка двору. На скоро празним улицама града, нико није обраћао пажњу на њега. Стиже пред двери замка. Страже није било, но њему то не беше важно, јер знао је пут до престоне дворане, знао је пут ка својој Ва-сен.
Ишао је ходницима, док га је сваки кутак подсећао на њу. Стиже до главне дворане, где га стража пропусти без речи када виде његов грб.
Врата пред њим се отворише. Дочека га граја и повици људи који му беху окренути леђима. Нису га приметили. Полако је прилазио трону, сада се већ пробијајући кроз гомилу. Изађе у трену пред престо и оста без гласа. На трону, седела је девојка, девојка која ликом беше као и његова кћи Валерис.
На колена бедниче, на колена пред принцезом – чу повик.
Стајао је игноришући наредбу.
На колена – опет неко повика.
Не – рече девојка, приђите господару .......
Приђе полако. Знала му је име. И даље са неверицом гледао је у девојку. Сада се одморите и освежите – рече девојка пре но он ишта прозбори. Ваше одаје Вас чекају господару ...