Žvrljotine

Eto tako
Prosto nestajem pod zvezdama
Pokrivena čamotinjom i ravnodušnošu

Ne,druže moj stari
Poraz ne prihvatam
Zato umirem ovako sama

Nema više lepih dana
Sunce je prošlo
I stiže proleće...
Stvoreno da se krene put pakla

Ta loša ljudska reč
Skrnavi red i poredak duša
Koje padaju pod svojim bojnim kopljima
Zbog veličine gluposti koju nose u sebi
Borba,borba
Stalno čuju u ušima
Ne vide kraj
Ne vide smak
Samo borba
Borba do kraja mora
Sahranite me,drugovi moji
Ne zaslužujem da udišem isti vazduh kao vi
Zar pesimista kao ja zaslužuje živeti?
Mogla sam biti muva
Ili golubica
A eto mene uhvaćena lancima strahota
Pogledajte me posleednji put
Ne želim da ovo bude zbogom u kraj
Videćemo se
Tamo negde daleko
Jer mi pakao ne gine
Ja sam zla.
I samo vas jedno molim
Nemojte me zaboraviti
Jer ja sam bila i ostala-prah.

Ah,obelisku
Ti,koji dodiruješ nebo
I spavaš među oblacima

Reci mi,kako je gore?
Pada li kiša,vidiš li mesec i sunce?
Ili tako bolno nestaješ ni u vrtloge suštine...

Taj pogled
Dušu mi lomi
Na sitne deliće

Osećam se
Kao razbijena čaša
Koja je pre svoje smrti
Bila puna vina

Ogledalo moje
Što samo suštu istinu prikazuje
Želim da me sakriješ u sebi
Da ne vidim svoju ružnoću

Ah,što je sudibna bila tako duga i bolna
Nepoštena
Ogledalo moje koje ne laže

Nekad izlaza nema
Skriven je u senkama jutara
Pa ni iskusan lovac sa puškom
Ne može da izađe

Šuma je lavirint
Za nas grešne duše
I zato uđimo u šumu
Skivajući se u tim pustim,
Pirodnim hodnicima
Gde sve vrvi od pesme ptica
I gde ljudske noge nema

Oj,prirodo
Ti me nikad nisi izdala

Pokaži mi i sada put
Da znam
Dal da skrenem levo ili desno

Ja sam zla,
Znam
Ali ta zloba lomi mi srce
I želi da me uguši

Zato spasi me prirodo
Pokaži mi tajne čistote
Da konačno dođe dan nov

Crnilo mi je u duši
I bol u očima
Grešnim
Varala sam te
Zatočenice moj
Rano jutarnje sunce
Više nas neće grejati
Ostaćemo sahranjeni
Jedno za drugo
I spaljeni u žaru pepela

Ne mogu te voleti
Vapaji ne izlaze iz moje duše
Ostaju spaljeni
Na čistoti vetra
Koji ih odnosi
Nebu pod oblake

Zapisi duše moje
Vratite mi se
Ostaje mi samo
Da vam čekam
Na raskrsnici puta

Kajaću se jednog dana
Što sam ti slomila krila
Tebi,andjelu smrti

Odnesi me do kraljevstva neba
Da me tuga ne izjeda,
Ti,andjelu smrti

Pokaži mi put
Jer ču u suprotnom zalutati,
Andjelu smrti

Zarij mi oštricu mača
Duboko u srce
Da ispuniš obećanja svoje

Jer ti si andjeo smrti

Sneg...

Pao je sa neba

Sahranio nas je...

Nek pada i dalje

Ja ga ne čujem

Nek pada...i nek se topi pod putevima života

Latice padaju po podu
Kao da se gube
U nitima sramote
Nad grehovima svojim

Teški su trenuci
Kad soba
U kojoj je nekad pucketala topla vatra kamina
Stegne i počne da guši
Čoveka,koji tone u lavini osećanja

Ništa nije kao pre
Ni vazduh
Ni sunce
Ni dan ni noć

Vrba u dvorištu polako umire
Ne može da nosi listove
Koji su postali teški
I koji viču u horu
''Grešni smo,
Ostaje nam da uprljamo zemlju
Svojom nečistotom''

Čak i ovo zubato sunce
Prži,puno plama
U nas grešne
Kojji želimo da sve
Zakopamo
Tri metra ispod zemlje

Silni obelisku
Pokloni mi se do zemlje
Ne diži svoju mirnu glavu
Koja šara svetom
U želji da potone

Diže se magla
I guši nas u svojoj čistoti
Bistroga uma
I ruku,tako dugih
Da preti da nas uguši

Ne napuštaj me
Ti silni pesniče duše
Nego uzmi violinu u ruke
I sviraj mi taj čarobni zvuk
Na uši,koje ne čuju nikoga
Do tebe

Obelisku moj
Zračiš nekom hladnoćom
Tako si mi dalek
Plačeš od neznjanja sudbine...
Pokloni mi se...

Druže moj stari,
Sećaš li se,kako mladi
Bili smo nekad?

Sećaš li se onog jutarnjeg zraka
Koji nas je pozdravljao
U svaku dugu i bakarnu noć

Slušala sam tvoje disanje
Držala te za snažnu ruku
Dok smo igrali,daleko,
I mesec nas pozdravljao večno

Druže moj stari
Nikada te zaboravila nisam
Tvoja pesna buntovnika
Još uvek odzvanja u meni
Urezavši mi se u san
Toliko,da se plašim
Da zatvorim umorne kapke noću...

Neka ovaj dug poljubac
Večito ostane na mojim usnama
Usnama,koje su tako žarko htele da ljube
U noćima bez sna

Poljubac...
Ostao je skriven u najdaljim mojim sećanjima
Da večno mislim na tebe

I evo lije kiša
Dok smo pod kišobranom
Poljubi me još jednom
Nestaćemo u noćima belim...

Surovo je sve
Kada čovek izbubi i zadnju slamku
Za koju se nekad
Tako čvrsto
Tako snažno držao

Kao da je pukao most
Koji je nekad parao oblake

Čekanje je jedini lek
U momentima nesklada
I pesimizma
Koji ne pušta paćenike
Bačene u kaveze sa lavovima...

Kiša lije...
Mrsi kose zlobnima
Oseća se miris pakla u zubima

Samo trčim
U susret bez strasti

Ruke zlikovca
Čvrsto su me obrglile
I dale jedinu utehu
Duši umornoj

Ne,ti nisi ni san i prividjenje
Već ubica
Koji mi dahće za vratom

Osvrni se oko sebe...
Moja krv...
Svuda je oko tebe...

Već vidim vrata pakla oko sebe..

Dodorni me nežno sada
Neka se moje grlo
Isuši u vrelu umirujućeg života

Želim da te dodirujem
Da letimo u vrtlozima,iznad grada

Jer,ostali su samo snovi
Na kraju teško pređenog puta
Čije trnove
Nismo uspeli preskočiti

Led se razbio
Na hiljade sitnih komadića
O pepeo smrti

Vrba iz šume
Poklekla je
Pred nepreglednom dolinom pustoši

Proketi su ovi proletnji dani
Spori..kao puževi
Vreme nam ističe
U kratkim mlazevima peščanika istine

Ti si vasiona
Koja se preliva u zenici mojih očiju
Srce,zarobljeno u lancima čistote

Iluzija...sablasno korača ka meni
Traži zagrljaj sudbine

Tama je nestala
Ali smo se izgubili u pustinji života

A ti...
Zaboravljaš taj sjaj vasionski

Nedostaju mi biserni otkucaji srca
Koji su svetleli u najdubljem mraku
Bacajući na nas ponor očaja

Zemlja nas je zatrpala
A mesec odsvirao poslednje tipke klavira

Nebo,neka padne kiša
I ovlaži morku kosu
Nama,razbnojnicima duša

Natpis smrti stoji okačen na zidu kajanja
Osvetljuje ga mesec,
Krvav od senki boli

Slova su umrljana,
Ispisana nečitko
Kao da je ruka
Koja je vukla poteze perom
Iščekivala smrt voljenog

Noć je tako hladna
Miriše na sneg...
Vatra gori
Oko vešala

Ljudi stoje,
Ta velika,neobuzdana masa
Krvnika

''Obesite ga,obesite ga''
Viču
Njihovi glasovi
Odjekuju dolinom

''Neka oslušne zvuk pepela
Neka ga proguta zemlja''

Ah,prokletnici
Kako se usuđujete otvoriti vaša pogana usta
Odakle vam smelost,
Zloće ubojite?

Vidite li njegovo lice,
Njegove oči pune bola
I pokajanja?

Čopor pasa,
Bez cilja
Čekali ste mesec
Ovu hladnu zimsku noć

Da u poslednjim naletima prašine
Pesnik napusti svet...

Duša od kamena
Luta između krajeva neba
Skrhanih u planinske visove
Koji liju kišne suze

Ne,ja nisam osoba bez srca,
Već samo trag u srebrnom nizu

Moje oči
I sva moja čula
Proletela su tišinu
U vrtlozima mira

Ne napuštaj me
Senko iz mraka
Spasi me bola i patnje...

Grof je jahao belog konja
Koji je jurio dolinom;
Taj konj zvaše se Belka

''Aj,Belka,sudbina mi ne da mira
Želim da osetim krv u venama,
Da neprijatelj izdahne
Od mača pobede
Koji svetli i u najdubljem mraku''

Trčala je Belka
U ušima su joj odzvanjale reči gospodara
Nosila ga je
U smrtne doline...

Grof je izgubio...
Belka ubijena...
Dok je zalazlo sunce
Grof se gušio u krvi...

Sunčeva mena
Zalazi iza brda
Koje je štitilo grad od vetra

Stanovništvo pogano
Osećalo je miris jutara.
Veselila su mu se Sodoma i Gomora

Pisala sam
Jedno staro,pohabano pismo
Tamo negde na sever

Ali on nije hteo
Da ušeta u vrh pun crvenih ruža

''Nikada te nisam voleo,
Golubice bela''

Komadići mržnje i bola
Pretili su da mi ukradu dah života

Jer ljubav...to nije tvoje ime

Proleteše naše godine
Kao da nismo ni postojali

Pred očima smo neprestano
Imali iluziju spokojstva

Nebo je bilo okićeno zvezdama
Vetrić je otvorio vrata terase,
A naše reči,
Izgovorene tako nežno i nejasno,
Odzvanjale su sobom

''Ti si moj san,
Zvezda vodilja,
Ja sam puž
A ti si kućica
Ne razdvajajmo se nikad
Da vrleti ljubavi ne iščeznu''
Tako si govorio

Ah,ta čežnja sada je umrla
Sahranjena je naša želja
Sada smo mi ogledalo
Uvele ruže u moru grobova

Sunce se rađalo
Iz staklenih baštenskih svodova
Bojeći nebo u boju narandže

Devojka je brala naranđe
Na toplom,letnjem danu
I katkad nestajala
U brzim naletima vrleti

Prošao je i poslednji voz...
Možda će se san večni
Samo uplesti u trnje života...
Čini se...želja neće proviriti kroz srebrno zvono

Zapadoh u apsolutni manevar
Noćne izmaglice pustinje
Koja želi da zabode svoje konce smrti
U leđa
Koja će da nas sahrane
Da više ne osetimo dah dana
I hladnoću noći:
Da se ne možemo sakriti
U vrelu pustinjskih dina
Od isušene vode
I davnina...

Manevar u duši
Sklapa svoje modre prste
Oko umornog srca koje ne želi da odkucava dane i sate
Ka neke lekcije:
Tik-tak,tik-tak
Oduzmi mi krila
Jer ne želim više da letim
I pepeo prosipam za sobom:
Beznađe je uzdrmalo sve poklekle ratnike
Kojima je jedina šansa bila
Zlatno klupko
Prošarano listovima mira...

Molila sam,oborene glave na čađavom podu
Za oproštaj,da se u crnini rodi mrva dobrote
Mrva,koja će da oboji svet u crveno....
Sedeo si na tronu od zlata
I harao besnim pogledom ubice
Po dvorani,koja si,mislio,nestaće
Doći će potop i sravniti ideale sa zemljom
A kašičica ljubavi slomiće se....
Nek se probudi ta mrva dobrote...
Onda nam niko neće moći ništa...

Snaga kajanja ostaje nedorečena
U plahovitim naletima kiše
Koja pada,snažno i besno po nama,
Nevidljivim mučenicima spokoja

Pošalji oluju kiše
Neka probudi nazovi plime
Neka nema danka
Da noć postane duga
Sjajna i bajna

Kule od karata su porušene,
Kao da se grcaku u daljini suštine

Mali dečak
Učio je da peva
Uz melodiju violine
Sablasnih talasa Mediterana

''Ne napušajte reči
Koje se tako snažno koprcaju u vama
Kao neka sila i prilika
Pesme bez granica.

Neka ova violina
S ukusom mediterana
Bude zadnja čaša
Koja moli
Da bude napunjena crvenim vinom
Do kraja

Neka se prolije iz svojih okova
Neka tračak sunca izgubi svoju boju
U strepnji posutoj senkama
Koje liče na duhove
Malim i plašljivim ljudima''

Zov divljine odzvanja
Kao kakva nebesna reka što se spušta
Sa najviših vrhova planinskih venaca

Uz zvuk violine s Mediterana

Reči i dela su se stropoštala u daljinu pustinje
I sama travka čamotiljka je uzdrhtala strasno
Zbog vetra,koji se igrao sa njenim krhkim životom...

Bila je kao igla
Na ivici starom,slomljenog ruba stakla
Njena snaga bila je krhka
A njene reči tako umilne i teške
Prošarane rečitošću bola

Koprcala se dok je kiša prala prirodu
Borila se spartanski
Za svoju nadu,koja je počela
Postepeno da puca po krajevima

Ti krajevi...nikada se neće spojiti
Ličiće na neke ljubavnike koji šalju pisma jedno drugom iz daljine

Na starim,
Požutelim hartijama papira
Ostaše samo bele,jedva vidljive senke prašine...

Ta knjiga saznanja
Knjiga,koja je proizvela toliko krvi
I suza čemernih
Spaljena je kao na lomači...

Ugao nesreće zatvoren je
A duga...pojavila se na nebu
Jača nego ikad

Ne slušam više svoje treptaje zla
Ne postoji žalost u srcu sklopljenom i smvrljenom
Nežnost i čežnja
Obišle su ceo svet
I raspšile se u zenitu sunca

Volim,
Da,jer to je sve što je ostalo
Sve što je pokretalo reke i mostove
I pokretalo Sunce i Mesec

Ah,toj streli sreće
Nije se nadala jedna hladna i izmučena duša

Duša,koja je preletala tragove podsvesti
Koju je progutala zemlja

San se raspišio na sto delića...
Ostala je samo...jedna prokleta čežnja
I zbogom

Kako divni behu dani plodnosti...

Jabuke su bile krupne,zelene,kiselog ukusa...

Umorni seljaci odmarali su u hladu
Svojih starih,trošnih kuća
Suze žalosnice rojile su im se u očima
Očima boje purpura
Gramzivim,naivnim
Njivu im je progutala voda
A spas sravnila sa zemljom

Beše to kraj dana plodnosti
Dana,koj su sada negde daleko za nama

Kao da nikad nisu ni postojali...

Princeza je sedela na crvenoj,kožnoj fotelji
U beloj haljini,koja je podsećala na sedef;

Iz njenih plavih očiju
Kuljala je neka vedrina,koja se može sagledati
Duboko,duboko iza barijera iskreno zaljubljenih

Čije telo obamire;čije ruke žele zagrljaje

Ta princeza,daleke zemlje koja beše u haljini sedefa i plavih očiju
U rukama,koje su bile pune nakita
Dragoga kamenja koje sija na dnevnoj svetlosti,
Držala je pargament,
Ispisan čitko
Rukopisom davnina,što su samo učeni ljudi mogli

Na njemu je pisalo,jedna drama,ljubavna posveta
Njenom princu,koji nije imao belog konja
Koji beše bez sedla,bez mamuza
''Prinče,oči moje duše
Vatro koja neprestano gori i kad je najveći mrak
I kad se čini da nema spasa
Kada tone brod,i hitaš ka meni
Da me ne progutaju talasi
Snagom poput Herkula helenskog;
Razumi sav moj jad i bol

Kosa moja bujna već je izbledela
Obrazi,koji su nekad bili posuti rupicama smeha
I bili puni rumenila sramežljivosti,
Sada su samo bledi,upali...
Kosti,te moje kosti koje se vesele od paklene izadje
Načinile su me ružnom,napravile običnu robinju apokalipse;

Čekam te,kao što gladni seljaci čekaju godinu rodnu,
Da padne kiša,da rode plodovi,koji kao da lebde na ponoru između života i smrti;
Danima,sedmicama,mesecima i godinama
Koje će izgledati dugo i sporo,
Čekaću te,sa rukama skopljenim
I očima zatvorenim

Ovo više nisam ja
Sahranila sam dušu svoju negde u lavirintu
Izmedju svetova
Moj otac je ljut
A majka,samo ćuti i plače
Plače,jer kraj se već nazire
Oni su stajali na brdu,i gledali na vidikovac,
Kako zalazi sunce iza brda;

Možda su tada,
Večno zagljleni,shvatili da zemlja novi dom će mi biti
Da umesto haljina i osmeha plemića
Crvi i gliste biće mi društvo

Da moja kosa odpašće
Da obrazi nestaće
Da se više smeh neće čuti na usnicama koje su volele.

Vrati se,ako ti ostade imalo časti
I malo ljudstva,koja se jave u svesti onih koji su krivi
Oproštaj primi večno,
Ili će moje telo ležati nepomično mirno
U zlatnom kovčegu
Koji će da počiva u zemlji
Zauvek sahranjen od sveta i pohlepe

I nesrećne ljubavi,koja toliko boli
Da pod kameni umazan krvcom će biti''

Princeza sedeše tužno,na crvenoj kožnoj fotelji
Očiju plavih,u kojima su se mogla ogledati sva mora,kojima lutaju brodolomci

A samo jedan ne želi
Samo taj princ izgubljeni,beži od života
Od pokušaje duše da zauvek promeniti strast
Koja neće prestati,
Kao kazna za greh,
Ni pod stare smrtničke dane...

Kada lepi princ u borama starosti će biti...
A princeza....ostaće večno mlada,nezaboravljena...

Put
Noć
Beznađe

Oko nas se vrti kolo koje preti da uguši slabe
Kratkovide
Bestežišna srca koja nemaju volju pomaći se s mesta

Staza
Zdravlja
Zatrovana krvlju izgnanika

Godina je prošla
Proletela,brzo,poput munje...
A na kraju sveta ostala je samo

Jedna tačka,bez zareza

Neogrejani
To smo mi
Naše ime u tami

Ime,koje je stajalo na pragu kapije
I vikalo,glasom,koji je mogao da prepolovi celu zemlju
Zasednuvši među oblacima kiše

Iščezao je i poslednji deo ponosa
Strušten među papirima
Koji behu ispisani do dna

I tako prolazi
Rođene
Detinjstvo
Mladost
Zrelost
Smrt

Kiša koplja
Kaplje
Kaplje po nama
I ruši i poslednju kulu od kamena
Sazidanu od ponosa

Ne želim da čujem daljinu
Ne želim da njeni koraci odzvanjaju
Noćima kasnije,na preplakanom jastuku
U mojim ušima

Dani se vuku,jedan za drugim
Čini se da nikada neće stati
Oko mene je melahonija
Dotakla sam krajeve sveta

Radujem se beznađu
Pustoši
I večnom kraju
Koji ne napušta svoje ognjište
Komadajući duh života
U uvele pepele daha

Sve je ovo jedan ružan san
Ili bajka...isrpričana kraj kamina
U dugim,zimskim noćima

Duboki vir rasplet među komadima polomljenog stakla
Stajao je pred nama,visok poput nebodera...

Pogledala sam u visinu,moje oči su se izgubile
Negde u magli,koja je počivala,tiho,kao zmija,na vrhu pedesetosrpatnice

''Hajde da se popnemo na vrh sveta''
I rekli su svi ''Hajde!''

Hajde
Hajde
Hajde

Hajde da ta daljina kraja stoji kraj nas,kao dimna bomba
Kao nešto nežno i krhko,što će da esklodira

I prolije našu tamnu krv na vrhovima nebodera

Trgam stranice

Ne kajem se

Škripi umrtvljen papir
Umire

I dovde osetim suze
Tih reči,koje zvrje nepročitane

Zapalila sam sva svoja sećanja
Sve moje strahove i nade
Koji su stajali u mojoj duši

365 dana,meseci,godina

Paranoja u vazduhu probija mi uši
Nema zašto da živim,ne ostaje ništa čemu se treba nadati

Samo cepam hartiju,listove dnevnika
A reči sećanja večno umiru...

Kako je grozna tuga!

Odakle joj tolika moć da razdire,proždire uvele trunke spasa...

Nema za mene mesta,
Pod ovim kišnim nebom,
Da sakrijem svoje misli tuge

Ne vredi vikati
Ne vredi se nervirati i čupati kosu

Sve će to izblediti u večnom mirisu pepela...

Pepeo...volim pepeo...

Stavljam ga u kosu,koja je nalik slami,
I bacam u pepeo...

Diže se dim

Badava tražim kutak na zemlji
Odakle će pesma da se vine...
Da je anđeli čuju...

Mesec je probudio kišu u nama
I sada nam vetar nanosi poraz u lice,koje se skiva pod plamom žara

Tvoje oči su moje ogledalo u spoljašnji svet
Zvončići moje duše
Talasi na moru
I čarke na pomolu

Mesec je probuio kišu u nama
Plačemo,brišemo suze
Ni sami ne znamo zašto...

Oronuli zidovi vrište
Pričaju neku svoju priču sudbine
Samo su oni videli kolika je patnja
Samo oni znaju najdublju tajnu sociopata

''Porušite zid,
Neka tišina para nam bubne opne sad''-rekli su ljudi
Sakriveni u velo podlosti
Prožeti mirisima nara

Zidovi stoje,neporušeni
Vrište,ciče
Svoju priču
Koju nema više ko da čuje

I poslednja plima osećaja je spala na nas
Ona je poput pijanice koji se probudi jutro posle
I koga muči mamurluk

A gde je bio,šta je radio,skriven u kafani,
Prognan u očima sveta i komšija.
Do koliko mu je bila puna krigla piva,
Da li je posle nalio još vina?

Čeznem noćima za jednim rumenim obrazima
Čeznem za polljupcima koji večito jure zapisani,i u najdubljim sećanjima
Čeznem za toplim zagrljajima
Čeznem da nekom kažem ''Volim''

Ljubav je slepa...nežna...
A opet,surova i oštra

Ona je kao ruža,koja lepo izgleda
Ali čiji trnovi kidaju vene i krv liju na pod

Ostaću i dalje,
Večno da čeznem
Da mu kažem ''Volim'',uprkos neuzvraćenoj ljubavi

Niko rekao nije da sve beše čista laž
I puka,ćutrljiva propaganda

Lagali su,miris laži leteo je vazduhom
Razbijali su kamene poluge o vrbov klin

Gledali su u oči naivne i lagali
Kao da se igraju političara

Ništa nije bilo lako,ništa nije bilo suđeno

Samo cvet koji vene,dodirne zemlju i umre.

A nema ko da mu iskopa grob....

Suvo je more,čak ga ne može razblažiti ni so

Plavi horiznot čuči negde u daljini,nesalomiv u svojoj lepoti

Ribar je u svom čamcu,lovi svoju poslednju slamku spasenja

Starica čeka muža kući,dok joj iz stomaka dopiru buntovni mirisi gladi.


A onda prođu godine
Godine
Godine
I ostave bore



More više nije suvo,so ga je razbila

Plavi horizont je nestao negde u daljini,ružan

Ribara su večno pokrili talasi,nije pronašao iglu u plastu sena

A starica plače na grobu svog muža,punog stomaka.

Činio se kraj dalek i pust
Posut najlepšim mirisima proleća
Koji su se uzdizali strmoglavice
Iznad kolutova zemlje i dodirivali vrhovima prstiju
Nemirne talase plave

Plači,samo silno i jako
Dok tvoje lice se krije pod nevidljivom maskom
Kriješ ga od mojih strasnih ruku
Koje su ti davale strasne zagrljaje

Ljubav slepo odzvanja srcem
Kao pesma u ritmu salse

Soba beše okrečena u sumorno sivo
Dezorjentišući starca,bez izlaza

On je pio,video obrise alkohola
I katkad tiho zaklopio očima starim

''I idem,i nema me,
Poslednja čaša razbijena je''

Šaputao je,dok se grad okretao,sam oko sebe,
U brzim vrtlozima tornada