Žvrljotine

Na zidu su se pojavile razne mrlje.
Prvog dana,bile su veličine zrna graška.
U toku nedelje,postajale su krupnije za jednu svetlosnu godinu.

Kada je ležao potrbuške
Glave uprte u plafon neba
Osmatrao je krajičkom oka slike strave
Što igraju u noćima bolnog opijanja.

Kapljice....kapljice....kapljice...
Sastavljaju svaki pedalj našeg tela
One postaju onda...samo jedna važna karika u nepreglednom lancu.

Razmahuju svojim krilima,pevaju do Visine
Iz srca im se više ne čuje glas
Ostaje samo spokoj tišina.

Mrlje su čarobne.
Kao uveličane mikroskopom cepaju se pred očima

A on se oseća...kao pustinjak u Sahari
Kome se učinilo da je,nakon dugog i hladnog puta
Ugledao oazu sa svežom vodom
Da napoji svoj izmučeni organizam.

Oblici kao da pričaju
Neku svoju staru priču
Sa gramofonske ploče
Koja je igrala,poskakivala u krug
Godinama,u glavi jednog pustinjaka.

Nesanica je izmilela,ustupila svoje presto svitanju.

Beli kreč je zataškao crne mrlje.

Dajte mi krila orlovska
Da se umotam u toplo ruho,
Da rukama svojim
Obmujim celi svet.

Reci mi da si bio bol
Da je sve u šta verovala sam džabe
Reci mi isitnu
Koju sam skrivala toliko duboko
Godina minulim
Koje su oskrnavile jedno staro lice
Reci mi da položim svoje dlanove grube u vodu
Da otpustim sva stara verovanja
Kojima praznoglavci se ponose
Reci mi!
Ne muči više me na jedvite jade
Ne uništavaj poslednji atom duše moje,
Oh,drzniče!
Ne želim više gledati utehe tvoje
Ni tvoje dlanove na svojima
Ovo je samo bolna igra žmurke
Samo tvoj dečiji osmeh na obrazima
Reci mi,da sam samo sluškinja glupa
A ne kraljica
Koja je osmatrajući zalaske sunca
Poželela negde u pukotinama pukih sećanja
Da prepisuje stare prepiske
Koje univerzum šaputao joj je na uvo.
Reci mi da oslobodim stege
Da oslobodim ove okove
Ove lance koji smrde na ustalu buđ zaborava
Reci mi da prislonim usne na tvoje
Reci mi da znaš gde je put.
Reci mi jednostavno
U čemu je smisao u komplikovanom.
Reci mi da zavaravala sam sebe godinama
Da sam neko ko nisam.
Da sam obična.
A šta znači to ''obična''
To zvuči kao krljušt aligatora
Koji čeka plen u mutnoj vodi
Običnost,zar nisu na to svi osuđeni
Reci mi da običnost ne postoji
Reci mi da savšrenstvo
Je jedna najveća laž,najveća obmana
Kojima u prvom trećini života punili su nam glave
Reci mi ko sam pobogu!
Hiljadu ratnika sada hrli na mene
U glavi postaje tesno
Ja tražim ko sam spolja
Umesto da se spustim iznutra
Umesto da u svojoj nutrini
Saznam boljku koje me iznova razara
Nema smisla u čečanju
Moguće je biti samo u sada
Prošlost je iluzija.
I ko sam to ja,moje veličanstvo
Treba hirurški odstraniti ego
Ego je krivac.
Ne želim da potonem
Možda mi je i teško da se rastanem od njega.
Na šta sve ovo liči
Ova jedna velika žvrljotina koju ću da svrstam u pesme
I pospem prašinom zaborava.
Reci mi ko sam.

Anđele,
Ja ne vidim više tvoje bele haljine
Zar one ne bi trebalo da se vuku po podu za tobom,
Kada hodaš milo,i kada mi se smešej
Zar ne bi trebala
Tvoja kosa što miriše na polje žita
Da mi ulije neku nadu
Da vidim tvoju pojavu kako mi silazi u susret sa neba.
Andjele!
Ja uživam da te zovem
Uživam ta čujem treptaj tvoja glasa kraj uha mog
Uživam,da utolim svu svoju pažnju,i svu jednostavnost
U jedan trag zapisan na papiru.
Ili na tastaturi?
Nije više ni važno.
Anđele,
Neka ovaj period ne traje dugo
Ja se više ne bojim oluja
Koje potapaju brodove,
Koje moreplovce vode
Pravo na vrata pakla
U kojem je lepše no u raju
U kome su sveci posivelih lica.

Andjele,želim da zagrljaj osetim na srcu
Želim samo dašak mira u plućima.
Da šutim na ramenu tvom.

Pokaži mi put zvezda
Posutih iglama
Koje su utrnule
Na najvišim poljima
Apokalipse.

Razdaljina među nama
Samo je jedna varka
U moru okorelih stena
Koje šibaju obalu
Svojim talasima.

I zato ne čekaj
Ne čekaj bolan
I mamuran
Kraj ceste
Umotan u topao šal.

Čaj od kamilice
Miriše na stolu.
Ruke moje bake
Kao da su postale
Grumen testa.

Miris doma...

I zar ta potreba ne muči sve
Da se vrate u svoj dom
U svoje korito
U svoj rod
Pod stari hrast
Čija senka polako ustupa mesto
Svetlu

Kreni na put već jednom
Koferi odavno su spemni.
Odlazi!
Kako je to lepo reći.

Da li si se ikada pitao
Kako je to kada nekom kažeš zbogom?

To se ti pozravljaš sam sa sobom.
Sa jednim delom sebe koji putuje u najveći spas-zaborav.

Ne,ne napuštaj toplu postelju noćas,
Napolju vukovi pevaju ''Osana''
U jedan glas
Koji se proteže u krošnje drveća
I sa svakim dahom
Postaje deo nečeg većeg i lepšeg
Od njega samog.

Dodir zvuka koji narušio je sklad tišine
Iz njega se rodio,u njega će se vratii.

Hladnoća u prsima...
Prsti drhte od beline,nokti su postali mermer
Usta ćute
Traže,da u mrkom mraku progovore
I razbiju poslednje dane samoće.

Zar se ni Mesec ne vidi više?

U senci lipe,jedna glava viri naslonjena,
To begunac mladi koji napustio je kuću sanja...

Oko nas je praznina i ogluvela tišina
Ova soba postala je oaza mira

I taj jedan nažvrljani osmeh tvoj
Značio mi je više od svog blaga ovoga sveta.

Ponovo sam se rodila
Iz kapi pepela.
Koštane srži sećanja razbila.

Najveća sreća je u zaboravu.

Sahranjene su one zlatne niti
Koje mirisale su pod prozorom
Ljubičice su ugašene
Posute mirođijom.

Neka me ne budi ovo sunce!
Ovaj dremež koji boli
I obećava da je u njegovom krilu
Bolje nego u svetu.

Kapi padaju kao olovo
Dobuju po staklenim prozorima
I sa svakin dahom
Čine jednu malenu igru izumiranja.

Zar svi pustolovi života,
Ne bace pogled svoj
Makar na kratke mahove
Kroz zastakljena okna prozora?

Pogled u kom krije se tama.

Možda baš tada ugledaju
Svoju kopiju
Svoje rođake po krvi
Koji isto tako osećaju sveopšte klonuće,
Čije duše se bore sa lutanjima.

Kako gledaju kapi kiše kroz prozor bez okvira

Prešao je cestom
Sivi tabor vremena
Vremena koje je mučno odbrojavalo
Svoje poslednje sate
Dželatu sumorna oka.

Crnina sakrila je njegove oči
Pod kapuljačom plača
Gde kuljaju vozovi

I neka i taj jedan nemirni trag u oku
Trag vekovanja
Trag sablasni
Trag večni
Trag minuli
Trag poslednjih letnjih kiša

Kada smo mučeni trzanjima života
Poklekli pred samim rubom vrata raja
Koja za nas,prijatelju,više nisu otvorena

Gustav cigaretu bacio je psima
Kroz okna brodskog prozora.

Talasi ponovo ljube svoje neveste...koje ih čekaju u venčanicama.
Crnim,ispuklim po naborima.

Dim iz kabine guši Gustava
Pluća žele da puknu,da se raspsnu
Kometa želja igra u oku
On skače kroz odbleske svetlosti
Utapa se u vodi
Pozdravlja talase puste.

Na brodu plovi jedna barka...bez putnika...
Putnici proglasili su opštu pobunu
Stanje mobilizacije
''Napustiti mesta smesta''!

Ribe sa dna,
Svojim krljuštima
Pulje u opuške
Cigarete

Zaboravila sam da ostavim posute tragove za sobom
Da se ne izgubiš u mračnoj šumi bez izlaza

Zaboravila sam da u rana jutra ostavim na tvom stolu
Spremljenu kafu,da miriše cela kuća miomirisom

Zaboravila sam da te pozdravim kratkim,brzim poljupcem
U čelo,dok te senke sna ne napuštaju,igrajući se sa jastucima

Zaboravila sam,na putu života,mučena željama i ogorčenjima
Tvoj poslednji trepet,zvuk tvojih cipela
Osmeh jedan,koji nikada nije zalazio i koji je pretio
Da se ugasi poslednji put.

Zaboravila sam tebe
Ostao si pokopan u mojim uspomenama
Negde na kraju kutije s albumima.

Ponekad se pitam
Gde su nestali svi stihovi
Sve pesme,koje nekada tako strasno dolazile su
Iz ždrela kreativnosti
A sada laganim talasima,svakim danom
Pomalo nestaju,magle se....

Otiđoše u nepovrat...

Na stranici bakarnog dnevnika stoji uvet
Zakržljalim guščijim perom ispisan
Hitrom rukom mlade iskušenice greha svojih
Pod senkom hrasta što u goru seče

Otiđoše sablasni u nepovrat...te senke purpurne izgubile su..svoje niti u talasima
gorušičinim,ovekovečenim,nadljudskim.Nadjačaše oni buru,nadjačaše silu gospodnju,i padoše ničice na zemlju,kao gorki plodovi zemlje koja je oterala
sinove svoje,svoju decu grešnu,iz raja duše,koje htedoše ispiti još po koju
čašu vina bez dna.Da ih pitahu,koliko osta u čaši alkohola,rekli bi svojim
tananim glasićima
''Čaša ova...polupuna je..polupuna,kao rečica strehe koja leže svoju novorođenčad
spremna da se obračuna sa ustreptalim nepogodima prirode.Ona već unapred zna
ishod te mutne bitke,ali zadovoljstvo njezino,preče je od uveta narodskih,vekovnih,što klecali su nad srebrno krilim vratima gospodara jezera i mora''
Senke grabahu svoje vladare,sanjahu u nepovratne njihove sate-odrekoše se
onozemaljskog zarad zemljanskog života greha i pohote,pijanstva,vođenja ustreptalih telasa  i ludila svojevrsnog rodu ljudskom...

Bakarni dnevniče minulih leta...
Speri ovu tugu sa imena,neka moje ime
Se čuje sa vrhova Himalaja...

Carica,a bila je žena,
Što ostade bez carstva svoga,
Jednaka sa najmanjima...
I tada obistinu se proročanstva čas
Poslednji postadoše prvi
A prvi poslednji.

Ceo jedan čas razoruša se u očima paklenog prestupnika
Pred sinjim očima sokolskim izbi poslednji trag obračuna,prsa u prsa
Pištolj za pištoljem,gori...bez dna vatre koja saseže svaki liptaj
Svaki nemili pokušaj suprostvaljanja...

''Ah,tjelo moje,odelo moje,muko moja,
Ljušturo talasna,pogrdno ljudska,
Ovaj plamen razbahnuo se u meni!
Divlja bura u srcu,koja silno i nadljuski preti
Ostavljajući krvave tragove na klavijaturi
Došlo je vreme da prste svoje ranjavam na perom
Svojoj dragoj,ostavljajući u zaveštaj
Ponoćnih otkucaja časvonika
Moje najdraže reči,sablasni u srcu
A teret roditeljima
Najmilija nadanja čovečjeh uspona
A strmoglavi rukohvat obesnim uhodama''

Ona je dah svoj vetru poklonila
U mislima svojim prigrlima jasenovo granje
Jer jasen je podsećaše na njenog milog i dragog
Na mutno telo koje zbori
Na pomamnu igru u gori,
Kada svaki glas remeti tišinu stapanja dvojaca,
Boraca,koji su našli utehu u mutnim igrama požude,
Večno blaženi pogleda i osuda sveta,koji ih je
Odavno proglasio maloumnicima,željnicima,ninfomanskim sortama


Zvono je ovekovečilo taj trenut i čas
Između njegovog života i smrti
Kao da je tada među očima svojim
Ugledao poslednji lepet krila nulte dimenzije
Gde mrtvi oživeli su,i kao utvare
Nadledaju žive,na muke ognjene stavljajući ih
I poganim mislima ih hraneći i ljubljeći...
U zadnje čase,kada spremao se da zada fatalni smrtni udar neprijatelju
Zapitao se,istinski i željno,sumorno i bezvremeno
Kako će sablasni neme odneti dušu njegovu u oganj
Pregoreti mu vid,ruke mu slomiti,iscrpeti svu krv i život iz bića
Poslajući ga,da kao mesec iza gora
Pozdravlja nove davljenike u moru prohujalih vremena...

Ona,nema ninfa
U sivom kaputu
Sa jednom cigaretom među nagorelim usnama
Ljubila je ponovo decu sokačkih ulica.

Krnji mesec posuo je trag po putu
Ostavio svoje tragove
Da lutalice,poput nagorele,
Nađu izlaz u moru ludila.

Možda će se,ta malena duša pitati
Krstareći drumovima,
Sretajući pogane lažove
I iskrena srca
Gde li se skriva njena senka,
Na kome kamenu treba da ostavlja
Svoje tragove
Novim pronalazačima?

On,
Žeriko,lomio je nokte
I bacao ih piranama
Sa olupine broda.

Ta jedna vlas nokta
Putovala je,krstarila
Brzacima,talasima,
Slanini mora


Palubom razležao se zvuk
''To mora da nokat moj dodirnuo je morsko dno,
Možda mu sadrug treba?''

I tako nokti dodirivali su dno
U grobnici sa rakovima

Čovek u mutnom sakou...
Noć nema
Šine koje protiču...

Brz,sablasan poljubac,
Pre nego što proleteli su kroz prozor,
Kao ptice,slobodni i nemi...

On je bio
Samo neuronjena senka
Mojih bivanja
Na ulici rastopljenih svetiljki.

Zaboravio je
Da u tunelima vremena
Obrati pažnju
Na dugačke udisaje
I izdisaje.

Zato je i spavao
U hodnicima vremena.

Nije imao ime.
Senke njegova lika su izbledele
U sećanjima.

Postao je večan.
Iluzija koja zove me
U snovima.

Raskrisnica
I trenutak kada se pitam

''Ko sam
Kuda idem
Ima li svrhe lutati
Brodovima raznesenim?''

Tama se uselila
U sobu bez sijalice.

U sobu
Koja je sakrila
Moje ispijeno lice
Nadneto nad bocama
Vina.

Soba u kojoj
Ptica slomljenih krila
Moli Boga
Da joj se vrate snovi.

Plaža

''Džukele jedne''
Rekla je majka
Svojim musavim
Sinovima
Natopljenim od soli
Morske vode.

Na steni od kamena
Gologlavi starac
Na svojim plećima
Čuvao je pecaljku
Visoku do neba

Po vrelom pesku
U pohabanim japankama
Neznanac je prodavao
Maslinovo ulje
Razmaženim damama.

U sred tih kratkih slika,
Jedan sumorni pas lutalica
Olinjale dlake,
Ubuđavelih kostiju smrtnika
Krupnih očiju
Žut
Tražio je
Ko zna šta
U pesku.

Putnik bez ičega.

Spomen ploča
Neznanom junaku.
Heroju obale.

Njegovo telo
Davno je odnešeno
Sahranjeno pod nemirnom brezom.

Samo je ostala ova ploča
Sa njegovim imenom i prezimenom
Pod kojom
Dobuju ravnomerno talasi.

Poslednji skok
Nad nemirom stena oštrih i surovih
Skok u smrt
Ili u večnost
U oganj sa đavolom,
Ili u zagrljaj anđelov?

Povratak u nepojavno.

Ponekad,
Naleti čovek na poznanca
Iz nehata.

Tada se sakriva
Iza svoga tankog kaputa
A na oči
Navlači beretku,
Usta pokriva
Vunenim šalom.

Ubrzava korak
Svojih lakiranih cipela
Steže vrh kofera

A u sebi se moli
Da ga se stranac ne seti
Da ne upire prstom u njega
Da se ne čuje
Opaka reč prezira
Smrtna osuda

Oči u kojima nema više
Razumevanja.
Ruke koje ne grle više
Reči koje ne šapuću utehu.

Greh je njegov velik
I zato nek je proklet
Da živi u bunilu sveta sam
Da združi se sa samoćom svojom

Krijući lice iza beretke.

Zaboravila je
Da iza sebe ostavi
Otključana vrata.

Da na starim fotografija
Na kojima se dva neznanca smeškaju
Obriše prašinu

Zaboravila je
Da na ofinger okači
Mirišljavu košulju
I na stolicu da položi
Šarenu kravatu.

Zaboravila je
Da ostavlja ceduljice
Kraj njegovog kreveta
Svojim rukopisom tankim.

Zaboravila je
Da ispuni kuhinju
Mirisom sveže kafe
I peciva.
Da na ringli
Zazveči džezva.

Zaboravila je ona
Sve trenutke nežnosti
Prohujale ljubavi
Visokih nada.

Zaboravila...
Ili prosto nije htela
Nije mogla

Da u fantaziju se odene

Možda je
Negde na polovini
Njenog dvostrukog života
Između realnosti i sna
Izabrala istinu.

Opet žalosno vene srce moje
Srce koje se umorilo od odbijanja
Od neprihvatanja

Srce koje u širokoj laguni
Traži svoj mir
Svoj kutak
U kome će se konačno osetiti
Kao celina, kao deo slagalice
Koji je bio izgubljen
I opet nađen.

Sazvežđe


Nago telo
Potopljeno u vreloj vodi
Koja ga nagriza.

Ona peva.
Peva u crvenom kupatilu
Bez prozora.

Uz usklik odvrnute slavine
Čiji mlaz polako je mami
Stvarajući sumornu paru
Oko njenog lutalačkog lika.

Crvene pločice se prelivaju
U očima njenim
Očima zanesenjaka, lutalice

One koja nema kuda da ode
Čiji glas slušaju i upijaju
Samo debeli,
Neprobojni zidovi.

Ona peva

Onako lažerno,
Bez premca,
Kako samo ona to ume.

Peva,
Kada u gradu umrli su
Svi zvuci
Odleteli u beskraj.

Kroz otvorena vrata
Čuje se vapaj vetra.
Vetra, koji šiba između zgrada
Raznoseći smrad.

Smrad ljudi.

Ona samo noću
Samo u sitne sate,
Postaje živa
Postaje svoja.

Kada i poslednji zazmure
U toplim jorganima
Kada komšijska graja utihne
I ne čuje se bat koraka

A parkinzi postanu groblja
Za kola probušenih guma.
I kontejner ostane
Napunjen đubretom
Skroz, do vrha.

Samo ona i noć
Tihi i plemeniti sadrug

Tama koja razume tamu.
Tada je večna
Tada više nije nesrećna žena.

Veštica odjednom
Postaje vila.

Veštica koja trpi
I saginje svoju glavu
Pred ljudima.
Koja sakriva u srcu svom
Ono najlepše, najblistavije

Kada padne noć,
Tišini se ona otkriva.
Pred odsustvom zvukova
Ona postaje naga
I stvara.

Makar za trenutak
Dajući neku svrhu
Mrazovima zime
Zime koja neminovno
Vodi u smrt.

Samo tada
Ona zaklapa svoje oči
I nije više
U tom prokletom gradu,
Bednom i smrdljivom stanu
Bez para, bez ljubavi, bez prijatelja
Osuđena da gleda kako se ceo svet lomi
U paramparčad.

Samo tada ona napušta Zemlju
Vrtloge čovečanstva
Igrajući se među pramenovima
Sazveđa Oriona i Velikog medveda.

Pogledom da sprži đavola

U šumi je zavladao mrak.
Njene senke  se poigravaju
Igraju i šaraju,
Varaju neverne.
Hiljadu iluzija, hiljadu oštrica.
Kao nabadanje noževa
U vrelo ljudsko telo,
Još uvek živo...
Sa koga se natapa krv
Slivajući se na vlažnu travu,
Reka bez izvora.

Klop klop.
Klop klop.

Samo jedan kliktaj vode u kupatilu
Otvorene slavine.
Pločice sa baricama krvi.

Plašiš li se
Ti sada, mali dečače,
Svih onih senki,
Što te iza sledećeg drveta čekaju?

U senkama spavaju demoni,
Demoni propalih snova,
Snova koje više niko ne živi,
Kojima se niko ne divi,
Koja nema više ko
Da okupa svojom okeanskom nadom.
Hiljade snova
Koje sanjaju mrtvi
Čiji dah dolazi do senki šuma
Sa groblja.

Noć kada mrtvi sanjaju
Kada su skeleti okupani kišnim suzama,
Kada mole nebo da plače
Umesto njih,
Da moli boga za njih,
Da pitaju Anđele,
A gde je nestala ona pravda,
Koja ih je to muka zadesila,
Vražja patnja,
Uvela dane Apokalipse
Na prelepoj zemlji.
Lepota iza koje se krilo zlo.
Čak i ružnoća spram toga zvuči fino,
I slobodno.
Jer im je tako dobro poznata.
Lepota se pred njima ukazala
Kao livada u pustinji,
Fatamorgana koja vodi u rovove smrti.


Plašiš li se i dalje
Maleni putniče
Plašiš li se,
Da li tvoje telo drhti,
Da li smeš da zatvoriš oči?

Zatvori ih.
Crnilo.Tama.Ništa.
Veliko ništa.
Vijori oštrica.
Telo.
Ubod.
Dašak.
Krv.
Ruža.
Latice.
Reka.
Izvorište.
Nepreglednost.
Spas.
Barijera.
Grobovi.
Nebo.
Suze.
Duhovi.
Ugušeni snovi.
Smrt.

Plašiš li se,
Da ćeš ugledati sve to,
Plašiš li se,
Svojih rođenih misli,
Svoje sopstvene mašte,
Plašiš li se demona koji ti
U uvo šapuću,
I na zlo navode

Zašto još uvek čekaš anđele
Da siđu sa neba,
Da te okupaju  blagoslovom
I mole te da gledaš crnilo širom otvorenih očiju
Veruješ, duboko u sebi
Da će iz tvog pogleda iznedriti svetlost
Svetlost koja će srpžiti
Demone iza drveta.
Demone u vlažnoj zemlji.

Demone koji ti dišu u venama,
Koji su sastavni deo tebe,
Topla i hladna struja u tebi,
Tvoje iluzije i podvojenosti bića.

Davljenik

Neko opet nije povukao vodu
Taj smrad što dopire sa dna klozetske šolje me opija.
Takvi su i ljudi, kao wc šolje.

Na prvi pogled,
Podesni, umešni,
Sa svima mogu i pričaju,
Barataju rečima,
Glumci bez premca
A sve u službi savršenosti.
Nepostojanosti.Što dalje od haosa.Poroka.
Bliskost je opasna.
Pravo lice kvari ugodjaj.

Ali dođe i taj dan i časak,
Kada ne mogu više da drže
Poklopac na sebi,
Onu dasku srama.
Kada se jasno ukaže
Ona prljavština u njima
Na njihovom dnu
U njihovom bednom karakteru.

Zato su ljudi kao klozetske šolje.
Na prvi pogled, svakom dupetu potaman
A kad otvoriš...smrad te ubija i razara
Smrad pišaćke i govana.
Ja sam zavistan od tog smrada.
Izgubljen u hiljada godina pogrešne upotrebe
Sakrivanja ružnoće lica.
Zavistan sam od tog smrada
Kao olinjala pijanica
Što sa penom na ustima moli
Za još jednu čašicu rakije
Da ovlaži svoje usne suve.

Čaša koja će ostati neispijena do dna.

Ova klozetska rupa
Postala je poslednje utočište
Olinjalog vuka
Koji zaboravio je
Da sačuva glatkoću lica,
Okoreo u bradi.

Wc šolja je moj mili drug
Moj pobratim.

Na vratima se čitaju romani
Romani prošlosti
Romani prethodnih generacija zala.
Generacija rođenih u krvavim ratovima.
Kada su silikoni i droga bili na izvolte.
Kupovali se kao buđav lebac.
Dece koja ne mogu da odrastu.
I one koji su prvi koracima mogli čovekom da se nazovu.
Gutam te potpise, flomasterima i markerima ostavljene
Na milost i nemilost deterdžentima,
I živčanih  spremačica što dele psovke ko blagoslove.
Uokvirena srca, imena koja će pasti u zaborav
Ljubavi zbog kojih će seći vene i padati u očajanje
A kasnije se slatko smejati tim prohujalim vremenima.
Smejaće se, jer su imali šta da izgube.
A ja nemam ništa i nikog.


Ponekad neki tajni prolaznik me pozove
Na graničnoj međi
Između bljutave realnosti,ovog sadašnjeg trenutka
I iluzorne budućnosti,
Mašte,
Krika moga slatkoga uma.
Paralelna dimenzija.
Krik koji vraća davljenika nazad
Na temeljne bregove života.
Krik davljeniku koji nagutao se vode
I soli.

''Dođi.Dođi.Hajde da pođemo
Negde daleko
Negde daleko
Tamo, gde nestaje svaka patnja
Gde će bol da se raspši u prvi mah
Iščeznuti pod vetrovima
Ostati kao list zgaženi.
Na mesto
Gde će oni koji su trpelii doživeti
Bljesak pravdednosti.
Gde će nam otplatiti dugove
Svih onih naših čamovanja,
Svake isplakane suze
Svakog razočarenja
I ljubljena poda punog otisaka
I opijljaka od cigareta.
Pođi samnom.
Pođi na jedan put bez povratka.
Tamo gore  je bolje nego ovde dole,
Tamo ćemo pasti u zagrljaj ocima,
Grešni, manji od makovog zrna
Tražiti oproštaj
Ništavni, poslednji od poslednjih
Sa suzama u očima.
Kao oni koji
Su bili za ovaj život
Previše slabi
Previše kravrni
Previše u previranju za đavolom
Idoli ludila
Buntovnici koji sami sebi
Duboke jame kopaju''

Nikada nisam pošao.
Jer bio sam suviše slab.
Ta sen samo je izčezla
Za pacovima.
Sen koja obećavala je da smrt je najveći zaborav
I spas.

Ali ja više volim
Da se lomim sa burama
Da osećam kako na brod nadiru talasi
Kako me zapljuskuju preko ramena,
Kako voda ispunjava lagano moja pluća,
Kako se kao riba na suvom koprcam.
Živeći za sledeći udah i izdah.
Unapred izgubljena bitka
Ali srce se i dalje koprca
I dalje snažno poskakuje
I dalje čuva u svojim nedrima
Nadanje, veru, i očekivanja

Svoju milu i decu.

I dalje sanjam jedan isti udar cokula o dovratak

Na samrtnom ropcu
Ona i dalje čezne
Za slabašnim zdiždukom
Što tišinu para.

Udar cokula o dovratak...
San ili java?
Kakvo to stvorenje u ponoćne čaše
Hladnom sobom gmiže?

Ceo svet postaje velo iluzija.
Ništa više nije kao pre.
Ni ova stolica ni sto,
Ni odsjaj svetla što po ćoškovima pada,

Ponovo ringišpil
Koji ruši sve pred sobom
Ringišpil u glavi
Sa koga padaju i najjači.

To slabo srce
Za ljudskom toplinom
I bliskosti čezne.

Jer sve je lepše
Sve
Od ovog samotnog časa



Od ovog odsustva zvuka
Od ove potrage za nepoznatim
Šumskog puteljka koji vodi u provaliju.

Lepše je zoru na bregovima čekati
I potpoit svoje nago telo u hladnu reku
U dlanovima svojim sakupljati kapi kiše sa oluka
A u nedrima čuvati zadnju laticu ružinog cveta.

Gde su sada nestali ti minuli časi?
Gde su sama utihnule one reči utehe
Koje je govorila
Šaputala
Urezivala na omorikama
Da je podsete.

Da je podsete
Da prolaznost je života ime.
A da ono što kao slepac čeka
Ne stiže nikad,
Sve je to samo
Prohujalo s vihorom.
Pisma nikada rečima prožeta nisu.

Iluzije od koje gine.
Iluzija koja vodi pravo u smrt.

U sobi bez prozora
Samo odsjaj vatrice gasne
Čeznju u očima.
Oči koje više ne žele da gledaju
Uši koje ne razaznaju lepe reči vipe
Usta sa kojih ne dopire ništa, samo večno zagrljena tišina.

Šta to krije tvoja duša?
Samo beskrajne redove praznina.

Najda M. ::

Hvala

Neko te čeka iza ćoška

Srce mu je sišlo u pete
Kada je na pragu svoje kuće
Umesto tople dobrodošlice
Ugledao sumorno lice svoje drage.

Njene oči behu izgubljene
Izbezumljena je ona bila
Drhtavih ruku
Kao odsečenih,
Otvarala mu vrata, bez smeška.

Prolazili su dani
Učmali i dosadni.
Za večerom se čulo samo tupo
Lomljenje hleba
I gvozdeni vapaji viljuške.

Samo je ćutala
Ta brbljiva žena sada je ćutala.

Behu mu teške te tišine
Zatvarao je vrata za sobom,
Bežao u tamu,u knjige
Jer već je znao, već je predosetio.

Samo je još cveće pod prozorom isto mirisalo.
A posteljina...meka i sveža,
Zaronio je svoje telo u more čaršafa i nestao.

Nestao u neka bolja vremena
Vremena kada je mogao trčati
Po poljanama, bos,
A da ne oseti bol u plućima
I nogama.

Trči po njivama, tesnacima,
Nepreglenim šumama,
Uz zvižduk i pesmu
I san o slobodi.

Verujući da ga tamo negde
Iza ćoška neko čeka...

U zamandaljenim hodnicima,
Glave oslonjene o rešetku,
Ona plače.

Hiljadu suza stvori more.

More sa ogromnim talasima
Koji potapaju gradove.

Čekao je svaki dan
U isto vreme
Na istom mestu

Pod nadstrešnjicom
Među čijim gredama
Su golubovi igrali valcer
A beskućnici grejali svoje prste.

Čekao je
Imaginaran, nestvaran
Lik iz glave

Ili prosto puka nada, san
Kojima krhko ljupko biće
Olakšava svoje bivstvanje
Na kugli zemaljskoj

Nikada nije dočekao...

Leptir

Na mom dlanu
Leptir šarenih krila.
Prijatelj
Kratkoga veka

U ropcu samrtničkom
Ugledao si samo jedan
Izlazak I zalazak sunca
I tek nazreo kristalnu
Površinu mesečine
I zvezdane prašine.

Udica

Žubori potok
Njegov lahor se preliva
Preko modrog kamenja.

Između pukotina
Koprca se jedno malo
Jato riba.

Bista, savršena slika.
I onda tvoja senka I modra prilika
Tvoje mutne igre
Udica snažno nasrće
I ruši
Vodeni sklad.

Stvarajući krugove.
Krugove koji podsećaju na život.
Zamutio si ribice
Opkolio njihove puteve maglom
Razdvojio one koji su se voleli
Poslao ih u daljine.

Palčice i divovi

U žaru ludila
Palčica svoje snove
Strašnom divu je poklonila.

Na stolu polomljenih nogu,
Drvenom
Ocrtale su se ruže
Njihove latice
Padale su po nagom telu
Palčice

Div je ljubio to telo
Nestajao u pramenovima
Zlatnih kosa

Plamičak koji lagano tinja
Ta jedna slika
Oslikana
Na zidu
Lepoga umetnika
Debelim i brzim
Ekspresivnim
Nanosima četkice
Od svinjske dlake

Crveno svetlo

Crveno svetlo
Me bode u oči
Tinja poput krvi vrele
U mojim venama.

Semafor
Raskrsnica
Podne
Magla
Kaljavi put
Smrad
Četa mrava što gmiže ka meni.

Utonula u večni mrak.

Dimenzije

Čudni su putevi
Ka kojima se ustremi ljudsko srce
Obliveno znojem.

Mrkla je noć,
A jedan požudni ropac
Izjeda me.

Čudni su putevi
Kojima stremi srce samotnjaka.

Požuda koja probada
Po celome telu
Dlanovima mekim
Leđima umornim
Dugim nogama
I usnama rumenim ko trešnje.

Ne čekam nikog
I ne strepim više
Jer sve te priče
Svi ti bolni snovi i mašte
Ruže crvene
Uokrivene poljupcima
Đavolskim.
Poljupcima izdajice
I laži.

Samo je igra.
Samo je krah.
Potpisano prolaznošću.

I zašto u ovaj tren
Glavu osloniti na rame neznanca
Zašto otvoriti kapije sopstvenog duha
Odvojiti se od razuma,
I na papiru zabeležiti poletarije
Priviđenja?

Jer ljubav će proći,
I na prstima će da zatvori vrata
A na stolu više neće mirisati kafa.
Sve će nestati
Kao ujednačene smene dana i noći.

Mesec ili Sunce...svejedno je.

Požuda i dalje bije,
U gluvim sobama,
Kada mrak zataji
I sakrije snene oči

Tada može da se sanja.
Da se u plamenu sveće
Ugleda odraz.

Odraz svetao i čist

Blaga sen bića
Kome se u noćima mladog meseca
Otvaraju putevi
Paralelnih dimenzija.

Vešanje….

U tamnici je lepo.
Kada lice konačno se sakrije
Među avetima
U ćelijama bez sijalice.

Ležim gola u mraku,
Dok kroz prozor dopire
Ptičiji lahor.
''Probudi se, probudi se''
-to me sloboda i život zove.

Ali spavanje je krepko
Bolno poznato
Od spavanja sam zavisnica.

Lakše je poigravati se sa iluzijama,
Mesečariti u svetu snova
Nego ustremiti pogled ka istini.

''Probudi se, probudi se,
Raširi svoja krila,
Dugo si lice svoje krila,
Lice svoje,
U tamnicama večne tišine
I slatkih snoviđenja.''

Ne želim da budem ptica
I da odletim.
Zemljici sam vična.
Ne mogu ni da se molim
Ni u senkama idola vaših da klečim.


Prolazile su godine,
Sa zidova krunio se malter,
A rđa obgrizla rešetke.
Stajala sam
Na redu za vešanje.

Konopac oko vrata
Mi stegoše...
I sve beše isto..

Samo ptice ne budiše me više.

Daleko

Potraži me jednom,
Kada nad ovim gradom ne bude sipila kiša.

Možda ću ti se tada pokazati,
Možda više neću biti misterija.

Na notesu požutelih listova
Pisaće moje ime.

Ime koje si vrteo po mislima.
Ime koji si zapisivao noću na zidovima.

Potraži me,
Samo pokušaj

Jer ja sam svirepi pauk
Koji u prašnjavim uglovima plete mrežu

Mrežu u koju će se uhvatiti
Tvoja duša.

Nema više kome u sitne sate
Pisma da pišem.

Želim da uhvatim nekoga u mrežu
Ali svi su okrenuli glavu

Svi beže
Nekud, daleko od mene.

Daleko od mene
Daleko od mene