Žvrljotine

Beše to ljubav
Što zaustavljala je kišne kapi sumornih oblaka,
Lomila gromove
I pevala,glasom slavuja,tankog,kao na operi.

Njeno ime beše Luiza
A on zvao se Huan

Bili su zaljubljeni strasno
Njihova čežnja za granice nije znala
Voleli su nežno,naivno,
Ne videvši smrad sudbine oko sebe.

Luiza beše devojka mila i čila,
Skupljala je kišnicu za prozorskih okvira
Ljubeći toplotu rozijeh jutara
U kojima su se,kao u ogledalu
Videle Huanove usne medene
Čiji i najmanji šapat
Mogla j čuti i na drugom kraju sveta

Obukla je svoju najlepšu,
Svilenu haljinu od lana i polena
Koja je dodirivala i gubila se
U pramenovima sveže,zelene rosne trave

Na nežnom vratu,
Počivala je sedefna ogrlica,
Prošarana sa hiljadu svetala,
Poklon od njenog dragog Huana.

Taj poklon,
Koji vredeo je čitavo bogatsvo,
Beše dobila,dok je sa svojim dragim ispijala vino crveno
Na verandi dvorskoj,
Dok se negde u daljini čuo bal njegovog oca

''Luiza,rumeni svete moj,
Čije latice osvojiše i najjače kule i gradove,
Prošarane trnjem,
Znaš li magičnu tajnu plesa,
Čiji koraci počivaju večno,
I kad nas smrt rastavi?''

''Ah,sunce moje,
Uteho moja u dane tuge i bola,
Kako ne bih znala
Čarobnu igru tu koja premašuje sve granice mašte.
Treptaj tvojih usana opija me''

''Hajde da igramo valcer u noći ovoj,
Sa čašama punim vina,
Dok koraci,napravljeni od vaših finih štikli i mojih cipela,
Odjekuju,kao konjska kopita verandom ovom oca mog,
Sa koje se vide i najviši gradski bedemi i šume,
Uz muziku bala u jeku?''

Tako je prošla
Duga noć Huana i Luize
Smrtno zaljubljenih i nikada prežaljenih.
Noć,krunisana prstenom smaragda,koji obasja svojom lepotom
Mrkli mrak,i na lica Huanovih bivših ljubavnica
Posadi plač ljubomore.

''Sve one behu gnusna laž,
Jer Luiza-žena srca je mog''
Ponavljao je Huan mirišeći latice ruže crvene.

Ali ljudska duša je pogana
Greh kalja svojim blatom i najmoralije pojedince.
Grehovi preljube osvojiše Huanovo srce.

A Luiza,i dalje ljubila je njegove drage usne,
U mislima svojim,čisteći kišnicu sa prozora svog.
I vide njegovu priliku što polako šunja se pod njom.
I čula je njegov tanani glas,koji je dopirao do neba
Svojom žalosti i nesrećom rušeći i najviše rubove planina

''Luiza,Luiza,
Oprosti mi,obaspi me kamenicama iz ruku tvojih,
Ja sam nitkov,grešnik.
Naša ljubav prokockana je,
Plamen sveća večno počiva ugašen,svet miriše na crninu.''

''Ah,Hulio,Hulio,
Tvoj mač zabio mi se u dušu,
Koja krvari.
Krv moja pada na pod,
I boji ovu travu u crveno.
Oprost mi ne leži na usnama,bolje da me nema''

''Zaboravi me,draga,
Nađi sreću u zagrljaju drugog,
Dok moje telo
Počivaće mod slojevima zemlje,
I duh lutaće grobljem sudbine''

To behu Huanove poslednje reči
Od kojih je i samo nebo plakalo,
I lomilo gromove.

Ujutru,dok rađalo se sunce,
Krv je bojila travu u crveno
Zamaglivši jutro u veče,
I svaki treptaj,nadu i iluziju,
Pokopala na dno dna,
Na zemlju,sa koje je svaka ljubav ubijena.

Čekala sam srebrne niti prašine
Da svojim tankim,dugim prstima šake
Od sveže vajane gline
Obojim nebo u čisto žuto.

Žuto nebo-od kad to pa postoji?

Od kad se u svakom čoveku zadenula
Slast ljubomore
Od kad kivni potezi
Povlače se od strane kraljice
Na tabli šaha.

Žute su lale,
Žuta je glad.
Žuta je i ljudska pakost ljubomore...

Oči moje
Poštedite me bola i patnje koja tinja kao živa vatra.

Bilo bi greota
Na zlatnoj tepsiji
Ne doneti grumen soli:
Drvetu u parku,
Pod kojim se izležavaju psi i mačke lutalice,
Njemu,
Meni,
Svetu,
Spasenju...

Oči moje,jedini prozori u realnost,
Utišajte bol koji se rodio u vama i seče mi vene krvavim iglama

Tren,kao svet je uronuo u svoju figuru
I zbacio pregršt sastavljenih nizova dobrote,
Koji su se kao frizbi vraćali natrag,žrtvi.

Ono malo,što svako imao je nekad
U ranoj mladosti.
Brižno čuvali,kao biljke u herbarijumu,
Ili džepna izdanja knjiga u naborima jakni...

Upalio si sijalicu
Negde visoko,na nebu.

Samo zvezde bile su tvoji svedoci...

Poravnata staza šumskog putića
Nekada beše mračna i hladna,
Sad je svetla,u svakom njenom tajnom kutu kriju se sijalice što pale su sa neba.

Ja ih tražim.

Možda naiđem na nekog gladnog vuka
Umotanog u svoje bujno krzno
Čije kanže i zubi
Čeznuće da uhvate se u moju kožu,
Koja nekad beše obasipana tvojim poljupcima,
A sad izgubiće se u zubima aždaje,
Brojeći sekunde do početka apokalipse,
Svetljenja sijalica
I fatalnog uništenja

Zar je otplovio i poslednj brog,
Poslednja lađa života mog prokletog?

Luka pristaništa...osta sama....sa maramicama....

Lađa seče vrhove talasa pod pravim uglom,
To je poslednji poklon moru,
Krpljene rupa.

Plače luka..
Suze se slivaju u more,
Talasi rastu u visinu.

Neka,tako je i bolje.

Bolje da stara ljubav broda lije suze radosnice,
Nego nama,krhkim bićima utvare suze ravnodušnosti

Samo jedan mali,
Nežni i sladki san
Javio mi se u najdubljim snovima duše.

Klik-klak,klik-klak
Ti opojni akustični zvukovi čuli su se iz vrelog dana mog duha

''Samo tiha pustara zaspala je u mojoj duši
Želim da osećam večno miris proleća
Koji će držati me budnom i kad svi spavaju
I terati me da uživam u trpetaju šume

U mojim mislila igraju te tvoje oči
Jedine oči na celom ovom belom svetu
U koje mogu da zalutam,da zaronim

U njima,ja sam bela ptica slomljenih krila
Koja traži izlaz na najvišim vrhovima morala

Smedje oči...kriju igru kometa u sebi
Nagoveštaje koji polažu sreću u svaki zatrpan kamen pepelom.

I na jeziku leže samo skladovi praštanja,
Parajući nagomilanu rečitost duše.

Ne napuštaj me,srećo nenadana
Dašku kiše koja pade u nerodne i suve godine.

Ne napuštaj me,samo te reči govore moje usne
Ne napuštaj me,neka i nas pozdravi radost života.

Jednog dana...


Napolju...beše lepo,toplo,sunčano.Kao da je leto.Kao da je 40 stepeni po celzijusovoj skali...


A u meni....zima


Negde duboko,duboko,u mom srcu padao je sneg,mećava.


Gdledala sam oko sebe,naprežala očne žile,ali nisam te videla.


Jer me je zaslepela oluja duše.


Jer mi je bilo hladno od hladnoće srca.




Šta sam ja,do jedna travka u moru drugih?Samo jedna obična laž u moru sećanja koja nikada,nikada neće biti zaboravljena.

Ah,KAD BI MOGAO DA ME VOLIŠ ONOLIKO KOLIKO JA TEBE!

Sladak san počivao je na usnicama boje urme
Prelivao se u krisalima duše
Svojom snagom lomio granice paranoje

Telo je čeznulo da dodirima u tami
Za maglom koja se polako dizala sa močvare
I nestajala,kao što se i pojavila.

Privdjenja više nema
A iluzija je umrla onog dana kad smo sahranili sve naše snove
Koji ostaše neostvareni i večni

Alegorija-ta reč
Sinonim je za život na zemlji.
Sve je laž,sve je san
Samo jedna zabluda koja se grca u svojoj nemaštini,
U svom bolu pomešanim sa zeljom očajanja.

Katkad zaronimo naše misli u suze
Koje kapaju nis lice,koje je tako mnogo znalo,želelo,govorilo.
I nešto slomilo se u meni,kao sitni komadići stakla.

Oprosti to ti kažem ja zlikovče bedni

TI SI UBICA

Tvoje ruke su krvave,tvoja savest nestala

Jer ti si ubica

Tvoje oči nekad behu čemerne,a sad je nespokoj u njima

Tvoje ruke bile su čiste,oprane,a sad smrde

Tvoje lice krilo je nevinost,a sad bore

Tvoja duša je umrla

Tvoja želja se ugasila




Lutaj,lutaj našim starim krajem

Dok je četiri ujutru

I svi spavaju....

Lutaj,gade

Neka ti to bude večna kazna

Da ni ptice više ne čuješ

Umri,dušo pogana!

Meni ni pesma više ne treba
Ni neka bolna radost koja struji krvlju čovekovom

I ta inercija,...gura napred

''Napred,napred,nema nazad,nema predaje''

Zlo je nitkov bedni
I baca nas na zemlju,nespretne

Ko ima uši neka čuje zov slobode
I neka isuče mač iz korica

Neprijatelja je ko mrava pred vratima...

A njihova matica što ih je rodila...

Spava...

Doza zla struji mojim venama
Ti zadaješ mi bol u usnama

Ah,kako čeznem da opipam tvoju senku na zidu
Da izgubim se u zagrljajima noći.

Poljubac tvoj zaboraviti neću
Taj dodir usana sakriven je u kutku prošlosti

Zauvek zakopan,negde u podsvesti

Svuda tražim neki svoj spas
Izdušnu cev,da raširim pluća vetru.

Omorina je drugo ime vazduha.
Pluća su na relaciji pada.

Padobrance vuče sila zemljine teže
Ljubavnike hemija privlačnosti.

A ozlojeđeno srce plače.
Ozlojeđeno srce peva
Ozlojeđeno srce ne veruje ni psu

Srce samo spava u rozikastim oblacima izlaska sunca...

Ravnica je nepregledna
Postavila je ospege imaginacije
Smerove grešne oivičene trnjem.

Koje je strmoglavice žuljalo svod
Napravljen od vere krvi
Utvare.

Koračaju senke prozirnosti
Samo tišina probija ledenu studen
I poigrava na licima koje ljube led

Rukavica od lana
Polagano pluta brzim planiskim potočićem

Kilometrima,kilometrima daleko
Od male devojčice

Devojčica plače,
Pogled uprla je u zemlju

Dok crne senke noći
Nestaju u rumenu

Siromah
Spava čvrstim snom
U ulici sudbine ruševina zle sreće

Njegove noge su nepokretne
Njegove ruke ne broje papirne novčanice
On umire od žege
Umire od bola
Umire od poražavajuće istine.

Nema ko da mu da da utoli gladan stomak.
Samo žalosat koja razdira i najjače duže

Glasno priziva smrt
Smaknuće
Jer to jedino ostaje kao spas

Ljudima koji u rukama ne drže ni korice crnoga hleba.

Dragi
Nedragi
Mirni
Dugovečni

Rode
Čoveče
Brate
Lopove

Imigrantu
Azilantu
Varaču
Bankaru

Koja to tajna leži zakopana u tebi
Koja to kristalna suza zakolutna je među rešetkama zatvorskim

Tražiš noć
Bežiš jutrima
Letiš Saharom
Kupiš trnje
Tražiš oproštaj.

Guši te tajna razuma neprikosnovena
Koja nije za javnost,tako kažeš sam.

Dragi moj...
Ti što si samo jedan od milionih drugih

Zakorači u ogledalo
Dok tužni znaci žalbe ne postaju java

Deža vu
Pevala je pesmu svoga srca medenu.

Deža vu
Skrivala je svoju rusu kosu pod krošnjama topole.

Deža vu
Beše to žena što čekala je muža svoga.

Akdker kan
Sinonim za strogost i vlast.

Akder kan
Osvajao je zemlje severne sve

Akder kan
Mrzeo je ženu srca svoga

Akder kan
Tražio je svoju sreću izgubljenu u drugim zemljama.

I prođoše godine mnoge
Koje na svakom ljudskom biću ostavljaju prepreku nepremostivo
U stvaraju bore,i leđa krive

Deža vu i Akder kan
Postadoše robovi svojih želja.

Deža vu i Akder kan...izgubiše se u Minotaurovom lavirintu bez izlaza.
Oni nisu imali Arijadnu,da im da zlatno klupko,kao što beše slučaj za Tezejom.

Akder kan i Deža vu,
Muž i žena
Večiti ljubavnici
Robovi svojih ambicija,
Umreše od Minutoaurovih zuba

Širokooobodna kapa svemira
Zaiskrila je u najtamnijim katakombama tvog oka.
Dušo moja,druga polovino,
Povuci se u dubinu tame
I zaćuti,jer tišina mnogo govori sama po sebi.

Samo jedna greška,
Samo jedan pogrešan potez kičicom na platnu,
Košta mnogo,i živa rana boli,
Nas,koji bojimo prirodu osećanjima blagodeti.

Želja naša ne tinja
Ni kad je noć najmračnija,bez zvezda
Ni kad magla zamrači svaki pogled,i treptaj
Ni kad matica vodena povuče nas ka dnu.

Živo blato guta slabe ljude
A slabi ljudi gutaju zrake kišnice
I žele da vide dnevnu svetlost
Da zauvek zašripe vrata ponora pakla

I da svojim bivšim ljubavima
Koje prate ih kao utvare
Kažu samo jedno,prijateljsko
Zbogom...

Ne napuštaj me ljubavi moja stara
Setna tuga prošarana nitima oblaka.
Jer ja volim te tvoje oči
Koje podsećaju na urme
I zube
Koji svojoj belinom sijaju jače nego pun Mesec.

Ljubavi moja stara,
Poseti me u snu letnje noći,
Poljubi me u smiraj sumraka
Nek zauvek zapečate se okovi tuge
Nek naša ljubav postane večna.

Ne zovi me
Mi smo samo oblesci oblaka
Zavejani u nedrima noćaja.

Još šetam parkom labudova
I još sitne kapi kiše
Rominjaju mi po glavi
Koja jezdi,
Puna bola
I ćeznjivo,zaljubljeno lupa
Koracima umrlog detinjstva.

Floza sazdana brazdama zemlje
Beše jedna u milion

Papreni znak kraj puta
Popio je otrov iz bakarnih čaša

Njegova senka kraj puta
Sazdala je smiraj sumraka

Blaga jeza prži,poput vatre
Mojim umornim telom.
Želim te,želim brazde sene na imenu
Da vapaj greške duše izgori u kamenu.

Pesma srca leži u meni
I bije me kao žeravica
Žedna sam tebe,
Tvog lica sazdanog od bora.

Svaka noć bez tebe
Teška je,kao trepča
I moje usne bez tvojih
Umiru u moru jada.

Sedim u sobi
Sama,
U beloj haljini koja lepša na vetru.

Samo ja i klavir
Dodirujem note ljubavi prstima.

''Volim te i čekam te
Tvoj zaborav podseća stalno me.
Iznova i iznova,vrtim isti film,
Ista sećanja,
Preklinjem te-ne ostavljaj me''

Albatrosi pevaju kroz odšrkinut prozor,
Sedim na prozorskoj dasci,
Gledam tvoje oči žeravice u mojoj glavi,
I čini mi se kao da si tu.

More
Talasi
I neka bolna praznina

''Ne ostavi me,neka albatrosi pozdrave nas pesmom iluzije''

Kamen spoticanja stoji na putu grešnicima,
Čija lica sakrivena su u moru šalova.

Njihove reči su pogane,
Svaka jeza njihov je najveći prijatelj.
Grabe zlatne čaše
Vina crvenog koje se preliva
I stvara stazu poklenika.

A šta ostaje siromasima,
Dobrodušnim ljudima bez ruku,
Sem da utišaju krike svog srca
I čekaju kraj,čekaju,da njihovi domovi gore
Da dim progovara nebu
Kolika nepravda guši
I stvara kamenje spoticanja.

Duša je svaka čila
I provlači se kroz senke jutara zelenih i večnih

Čak i jedan mali,neugledan mrav u polju
U zenicama oka vidi nebesna vrata raja...

Otrove,ti,otrove

Opoganio si svaki pedalj moga uma
Zgromio parče stege što umirala je u kratkim stazama bola.

Suza u oku,igra bola
Beše skrivena,beše munjevita.
Kratka istina i-hop,mrak.

Ne želim disati,ne želim više oplakivati jadnu bol
Što probada me.
Ne,samo zalazak sunca mi treba,
Samo jedna smrt u nepreglednom nizu drugih.

Zamolila sam vetar da mi pozajmi svoja krila
Da preletim ceo svet do visina.

Ali vetar me nije poslušao.
Samo je sledio svoj životinjski razum koji stoji utisnut i glasi:
''Ne veruj ljudima
Zlo-to su drugi''

Vetre,meni možeš da veruješ,
Polaskaj me svojim dobročinstvom,
Zaklopi oči i veruj,postoji žižka drugačija od ostalih.

Jer moje usne...žude za poljupcima
A moje ruke šire se,
Nemajući koga da zagrle.

Lavina od kamenja
Polako spušta se niz liticu.

Na srcu je omča,
U rukama hladni mundiri oivičeni crtama bora.

Izdaj poslednjeg prijatelja
Koji verovao je u tvoju iskrenost.

Zabodi nož u rame slomljenome,
Neka njegova krv dopre do tvoje savesti zamšene.

Pozovi pomoć,
Samo čućeš pesmu ptica.

Poželi lavinu od kamenja,
I videćeš san koji sniva.

Jedna žena nije htela verovati u oštirnu svoga uma i srca.
Slepo beše verovala drugima,ne znajući da dobrih ima ko iglala u plastovima sena.
Svakom je davala svoju dobrotu,svakom se izvinjavala.
Reč ''izvini,oprosti'' nije silazila sa njenih debelih usana.

Izvini
Oprosti
Molim
Hoću
Zar se tako živi i koprca u blatu?

Ta žena prevazilazila je granice svoje mašte,
Od svakog negativca pravila pozivica.

Kažu ''živeo optimizam''.

Niko se nikada ne zapita da je i pesimizam dobrodošao,da je valjan i dobar za razum,jačanje uma i nepregled pustinja.

Nikad ne verovah u priče za laku noć
Što vodile su nemirne duše pred kapije snova
U ranom detinjstvu.

Bajke behu iluzije,
iluzije za hranjenje imaginacije,
Laž kojim su nam trovali um i budili snove.

Laž,zbog koje izlazimo u polje,
Postajemo drvo,
Postajemo niko i ništa,
I ništa na svetu onda ne znači
I ostaje samo tišina.

Možda samo noć razume tajnu izbavljenja
Možda asmo noć drži konce sudbine u sebi.

Ah,ramna noči,
Odnesi me daleko,na sovjim krilima crnim..

Nedogled,planine,šuma,i tišina.

Igra bleska
Trajala je tako kratko
Samo trag sećanja
Sakviren u najmračnijim fiokama uma

Rekla mu je tiho i tajno,
Ta umorna,teška smežurava duša
Da na vrhu jedne stare jele,u šumici,
Lebdi jedna sasvim,sasvim mala bela iskra.

Koja sanjala je o svojoj drugarici zvezdi,
Što nekad na nebu sijala je.

Zvezda,čiji dom beše daleko noćno nebo,
Posmatrala je večno poslednje zrake Sunca i svog oca
Mramornog meseca.
Svaki dan trajao je ko godina
I vreme vuklo se u nedogled.

Tačka...tačka...i kraj.

Al sudbina beše zla prema nezadovoljnoj zvezdi,
Umrla je,njeno krhko telo
Ugasilo je i poslednju iskru
I padala je u brzim vrtlozima vetra,
Na zemlju,na livade
Čiji miris je nekad osećala sa visina.

I tako ta iskra što lebdi,
Videla je drugaričine poslednji put sklopljene sive oči,
Zaplakavši silno,gromko,
Na zlu sreću
Što upraljala je zvezdom..kao sa krpenom lutkom.

Ruke behu urplepletene
Izmedju duboke jave i blagog sna proleća.

Meki dodiri koji odisali su samoćom,
Sprali su se,
Oprali,
Plavom putanjom sapnice.

Poslednji ostaci staroga života kapaju,padaju,cure
Kao pesak pežčanog sata
Što snove i nadu sahranjuje,
U smeru kazaljke časovnika.

Zar vas nisu učili u tiha jutra,
Da ljubav je svaka slepa?

Zar vas nisu učili kad zavlada podne,
Da ludo srce,puno ljubomore što ubija svaki atom snage,

Tuče,udara i psuje
Gde god stigne udarcima prošaranim krvlju,
Gde svaka bora,ukrštena sa čelom
Jauče od hladnoće,okamenjenih suza?

''Izvni,oprosti,prestani korace srca''

Svaka reč tad gubi svoj smisao,
Sve pada kao kamičak maleni u vodu,
I ljubav obavija biva u crni veo
Samo laž i pokoja iluzija
Ostaju,kao rana što nikada ne zarasta.

Zakorači na obalu mira
Jer vatra tinjala je i pekla srce najsnažnije.

Prah...opet smo postali prah ti i ja.

Sreća u nesreći...
Šuma bez izlaza...
Reka bez korita....

Ima li izlaza,gde ići,kuda se okrenuti kad sve miriše na bedu?

Tako misli niko i korača.
Korača polako,hromo.
Prolaze kuće,kola,ljudi.

Sve kao u nekom snu,kao u magli.

Šareno,brzo,zalazak sunca.
Ako ništa drugo,makar je toplo.

A vreme kao da je stalo...
Prolazi sporo,ostavlja bore tuge na sakoima.

Putnici to ne vide.

Nije ni čudo,to su sve samo duhovi...
Ili pali andjeli....

Maloumni i bestidnici

Koji jurili su život na vetrovima

Kojima kenguri čuvali su hranu u svojim torbama

Nasmejali su se vratima pakla.


Promzrla ljudska krv...
Noževi u rukama.

I paprat...koja leluja se u moru neba.

Porzdravilo ih je strašilo u polju

Mahalo je široko,daleko,brižno

Kao umorna majka koja isrpaća sina u vojsku.

''Sine...sine moj ljubljeni,nikada prežaljeni.Oči su ti tmurne,lice uvelo,ruke drhte.Smiri se,dete,pogledaj oko sebe.Ne rastužuj svoju majku,sakrij suze,niko ne sme da ih vidi.

Niko ne sme čuti i videti...

Strah....krvnici se njime hrani.

Vrati mi se živ i zdrav.Čitav.Zagrlli me tako jako,kao sad,ne zaboravi majku jedinu.''

Vojnik duboko uzdiše kofer umora

Odmahne glavom

I mahne.

I tren i časak otiđoše u vodu hladnu
Dodirivajući tanku glazuru dubine.

U rukama drže kičice
Pogled usparan
Hod ujednačen

Uprkos disanju na škrge...

Polako iscrtavaju senke fitilja
Iluziju i sjaj broša starog pokolenja
Dok duboko uzišu

Na škrge...

Roptala je svinja u moru blata

Roptala,pokušavala da spase svoju kožu...

Ali koža...ne da se oprati...

Zarida,vuče,neda...

A kraj...tako je blizu...miriše...

Kopilan
Iščeze pustarom zenica
Raširi slabunjavo svoja krila
Crnoga,tek rođenog labuda
Iz pepela

Kopilane
Na nogama su ti crne,
Duboke kožne cipele.
Te noge ne ustručavaju se
Da pređu i najviše granice ruba propasti.

Jedna kap
Jedan blizak kraj.

I senka poslednja gasi se,
Skoreva u čistoti i suzama,

Aleluja,
Oslobodilo se moje telo
Crne,sablasne tamnice
Do koje ne dopire svetlost dana.

Glava moja umorna
Beše položena
Uz zagljavlje tvrdog,kamenog zida

Zubi,pravi i beli
Cvoktali su
U bunilu stihije.

Sve boje najednom su nestale
Kao da je um postao divalj,
Životinjski.

Planeta beše
Crno-bela

Vizija davnina.

Urma je polako brojala
Svoje poslednje korake pred večnost.
U nedrima vode slane plime.

Lavina
Stade nadolaziti,
Što grabila je strogim,izborani rukama
Proširenim venama napora,
Predele i ljude

Pred sobom.

Stazica što spaja zapad i istok
Vetrić što plodove daleko nosi
Drveće među oblake....

I vrata stara odškrinuta
Što se polako ljulaju
Snagom inercije.

Ili pak...akciji i reakciji?

Ta fizika-kako sam je
Samo bolno shvatala
Glavom nad belim koricama knjige
U ranim,jutranjim satima.

Trag vremena

Svaka formula iščezla je
Iz moje sive mase

I kao ova odšrinuta vrata
Vrišti u meni neka praznina,razmak,sećanje...

Samo čuje se pesma vrata-
Škrip-škrip

Neko prolazi
Običan prolaznik života,
Lutalica ulična.

Ni da me pogleda...

Bestidnik...

Začas uhvati me kratak i beo san
Para svaki zlatni rub ispresecan nitima života
Zamagli stvarnost,
Odvede čoveka negde daleko,
S druge strane sile i kosmosa.

Želim da se vratim konačištem sivoga spasenja
Da poletim
Da sa neke druge strane puta što moje srce hoda
Postanem izgubljena ja.

Ne štedi akrilne boje,
Ti nisi tako hteo.
Sladak san osvojio je i najbistriji um
Što zarekao se na čednost.

Zaludela glava
I dalje od neuzvaćene ljubavi pati.
Koprca se.
I broji poslednje,minule minute do zalaska sunca.

Crna pozornica bes senki.
Trava,bršljen.
Ogoljeni,spaljeni.
Čekaju krike sudbne.
Bride celu noć nad telefonom.
Iščekuju poziv.

Ali od koga...
To je misterija siva.

Crni sako,crvena haljina,
I Mocartova klasika.
Čekaju poziv,čekaju smak
Podbočeni o svoje šake.

Ali telefon ćuti.
Muzika i dalje odjekuje zidovima.

A njih dvoje...i dalje čekaju,
Glavama,podbočenim o dlanovima...

Noćas videla sam andjela na nebu.

Jezdio je,preletao,širio ruke,kao da ima krila.

A bio je samo,ptica.


Toliko daleko moja iluzija je otišla

Sada zavidim pticama.

I u njima...vidim andjele u belim haljinama...

Dvor
Obasipan laticama
Što gubio se u purpuru purpura

Okreni se
Neka se sve sruši,polomi.

Cigle neka ostanu namesto dvora.

Bolna taština
A srce...bljuje krv iz uvelih vena.

Sve pada,pada,kao kometa sa neba...
I krv iz namučenog tela.
Koje je s teskobom slušalo pesmu ptica
I ronilo mučnim dubinama.

I svaka pesma postala je tugopojka
I svaki osmeh bolna osveta